Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'отац'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Отац Глигорије Марковић, свештеник цркве Светог Цара Константина и Царице Јелене на Вождовцу у Београду и духовник у београдском Централном затвору и Специјалној затворској болници у оквиру Разговора о вери говори о свештеничкој служби међу затвореницима. Ово је је једна мисија која изискује посебну преданост и пожртвованост према овом узвишеном позиву. Отац Глигорије нам даје увид у нека своја искуства која је током година стекао у свом раду.
  2. У смирај празничног дана у којем смо прославили свештени спомен на Преподобног и богоносног оца нашег Алимпија Столпника, у среду 9. децембра 2020. лета Господњег емитовано је двадесет и девето издање емисије "Живе речи" коју смо посветили блаженопочившем архимандриту Лазару (Аџићу), игуману острошком, а поводом двадесете годишњице од његовог упокојења. Специјални гости емисије био су: Мати Јелена (Станишић), игуманија свештене обитељи манастира Ћелија Пиперска и монахиња Јулија (Радомировић). Емисију су употпуниле: Кристина Љешковић, студент Руског језика и књижевности, као и млада уметница из Подгорице Бранка Зечевић. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Емисију у спомен на блаженопочившег оца Лазара почели смо песмом Сретена Вујовића о оцу Лазару. У уводном делу емисије Кристина Љешковић, студент Руског језика и књижевности из Никшића, прочитала је животопис блаженопочившег и незаборавног оца Лазара - златног крила Митрополије црногорско-приморске. Мати Јелена (Станишић), игуманија манастира Ћелија Пиперска, поделила је са нама сећања на први сусрет са својим духовним оцем игуманом острошким Лазаром: Била сам у трећем разреду средње школе, археолошки смјер. Професор нас је одвео у манастир Острог само ради упознавања његовог историјата. И тада сам упознала оца Лазара, који нас је у Доњем манастиру упознао са историјатом острошке светиње. Одмах ме је заинтересовао па сам се вратила да га питам да ми објасни причу о страдању праведног Јова. Иако нисам схватила одговор, повјеровала сам оцу Лазару. Убрзо смо морали да кренемо, али сам рекла оцу Лазару да ћу убрзо опет доћи да разговарамо. Отишла сам у Острог већ следеће недјеље са другарицом и након два-три сусрета са оцем Лазаром, рекла сам му да желим да се крстим, истакла је мати Јелена и наставила причу о првом сусрету са острошким игуманом. Монахиња Јулија (Радомировић) је уводну причу употпунила својим запажањем говорећи о оцу Лазару као претечи митрополита Амфилохија у Црној Гори. Говорећи о особинама које су красиле оца Лазара, мати Јелена је нагласила његову мудрост, учитељски дух, христолику љубав, молитвеност и спремност да својим животом посведочи своју веру. Сви смо били задивљени том тишином и скромношћу оца Лазара. Након двадесет година схватила сам да је отац Лазар имао кротост, то је било његово перманентно стање. Када се отац разболео није престајао да се моли, ја у њему нисам могла да гледам болесника, већ човека који непрестано пребива у молитви, истакла је сестра Јулија присећајући се последњих дана овоземаљског живота оца Лазара. Када је мати Јелена почела да пише књигу то је била чудесна инспирација, да она ни у цркви није могла да нормално прати богослужење, већ би повремено одлазила за леву певницу како би записивала мисли и сећања на оца Лазара, рекла је сестра Јулија чинећи увод за наш разговор о књизи мати Јелене "Положи наду на Господа". Аутор књиге и игуманија Ћелије Пиперске говорила је о настанку књиге која је настала на чудесан начин и за кратко време. У завршном делу емисије мати Јелена се осврнула на излагање које је припремила за симпосион о монаштву који је одржан у Епархији врањској. Тема овог изузетног рада је Обнова монаштва у Црној Гори и њена улога на обнови живота Цркве и њених епархија. Свог неизмерног удела у настанку овог рада имао је блаженопочивши митрополит Амфилохије који је у болесничкој постељи читао и кориговао излагање мати Јелене. На самом крају емисије мати Јелена и сестра Јулија су упутиле поруку којом су закључиле целокупно промишљање о блаженопочившем митрополиту Амфилохију и архимандриту Лазару острошком. Двоједина поука мати Јелене и сестре Јулије била је да су митрополит и отац Лазар васцелим животом живели реалност вечности. Модератор емисије: катихета Бранислав Илић Фото: Душица Василљевић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. У оквиру културно-образовног програма Дома културе у Чачку 30. јуна 2020. године одржано је предавање архимандрита Тимотеја Миливојевића, игумана манастира Вазнесење на Овчару, под насловом “Страх од слободе”. Вече је музиком употпунио Асим Сарван, а програм је водила Верица Ковачевић, уредница културно-образовног програма Дома културе. View full Странице
  4. Протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, Архијерејски протопрезвитер цетињски, секретар Митрополије црногорско-приморске, бесједећи након вечерње службе у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици и помена крај одра блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, уочи сјутрашње сахране, казао је да је Митрополит као Морачанин, Брђанин, Црногорац и Србин волио и душом изгарао за Црну Гору, цијелога себе дајући њеном народу, ни најмање се не штедећи. “Сад ће да почива у црногорском главном граду у својој највећој задужбини, која је по његовом благослову посвећена Васкрсењу Христовом, којем је служио, којем се поклањао и нас учио да му се поклањамо цијелога свога живота”. Истичући да је наш Митрополит живио наглашено аскетским животом, о. Обрен је казао да је нашег духовног оца Амфилохија испуњавала Света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога док се обнављају храмови и све оно што је чојско, благословено и освештано. БЕСЈЕДА НА ВЕЧЕРЊОЈ СЛУЖБИ У САБОРНОМ ХРАМУ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА У ПОДГОРИЦИ УОЧИ САХРАНЕ МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА Подгорица, 31. октобар 2020. ”Смрти гдје ти је жалац, аде гдје ти је побједа. Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу!” Има ли бољих ријечи којима би могли да испратимо нашега вољенога владику и архипастира? Ријечи Светог Јована Златоуста нека испрате и нашега Златоуста. Хиљаде његових бесједа га је уписало међу највеће свједоке Христове проповједи и Христовога васкрсења, које нам овако дивно описа Златоусти. Многе од тих проповједи је изрекао управо над самртним одром епископа, свештеника, монаха и монахиња, људи на највишим друштвеним положајима, али и оних са саме друштвене маргине. Свима једнако и свима с дубоком вјером у Васкрсење и живот вјечни. Рећи над његовим одром ријеч у име свештенства и монаштва наше Митрополије, није ми лако. Зачудиће се неко да кажем да ми није лако. Није, јер је он био истински отац, учитељ и духовни пастир свакоме од нас, али свакоме је, баш као прави родитељ, приступао на нарочити начин, стога не могу да изразим све оно што свако од нас осјећа. Оно, пак, што нам је свима заједничко, а што знам поуздано из готово дводеценијског свакодневног живота уз њега а са њим са свом његовом духовном дјецом, то је, без икакве сумње, да смо свакога дана били очевици његовог ватреног свједочења Христовог Еванђеља, које му је било изнад свега и прије свега. Често му се, наиме, погрешно приписују неки земаљски и пролазни интереси и циљеви у његовом дјеловању, али нама који смо га познавали, јасно је као дан да он није имао нити другог циља нити програма осим вјерности Богу и Божјој истини, правди и љубави. Онај који му је био свакодневни узор и надахнуће је био онај од чијега цетињскога ћивота и на чији празник смо га данас пренијели у овај свети храм. Свети Петар му је био учитељ живота и правило вјере. Као и Свети, наш митрополит је живио наглашено аскетским животом, не тражећи никад ништа лично за себе и ради своје удобности и угођаја. Њега је испуњавала света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога док се обнављају храмови и све оно што је чојско, благословено и освештано. Знам да је више од свега волио ону дивну слику када се о дјечијем сабору испред Цетињског манастира окупи више од хиљаду наших најмлађих и најдражих Господу. Свети Петар Други, Ловћенски Тајновидац, као пјесник и мислилац, био му је изузетно духовно близак. Посљедњих година нам је често говорио да му се Његош открива као истински и дубоки теолог, што га више чита и размишља о његовом пјесничком изразу великих тајни неба и земље. И други свети чије мошти почивају у Црној Гори су му нарочито били блиски срцу. Свети Арсеније, архиепископ српски, насљедник Светога оца наше Саве, Свети острошки чудотворац Василије, преподобни Стефан Пиперски и Симеон Дајбабски, момишићки и превлачки мученици, као и Свети Јован Владимир, чије мошти нису овдје, али је увијек с нама – сви су они били његови, а он је био њихов. Никад се није уморио да нас опет и изнова учи поштовању светих Божијих људи и њихових цјелебних моштију. Међу својим земним учитељима имао је макар три црквена свјетила чија је светост већ пројављена пред људима: преподобне Јустина Ћелијског, Пајсија Светогорца и свештенојерарха патријарха српског Павла. Први је одлучујуће усмјерио његову теолошку мисао, други је његово искуство обогатио преобилним духовним искуством Свете Горе, а блаженопочивши патријарх је утицао на обликовање његовог архијерејског лика. Многи нису разумјевали његово свједочење, али је то само због тога што је наш народ био тако дубоко расцрковљен и одвојен од Божије светиње, али и од својих коријена, да нису препознавали ни кад је користио светописамске и светоотачке примјере, као и познате народне легенде, па чак ни када је говорио ријечима самога Светога Петра. Но, било је и јесте много више оних који су препознавали да је његова једина брига Црква Божија и свеопшти народни напредак. За ово друго се није много питао, мада ће неки рећи да је често био ”глас вапијућег у пустињи”, који није дао да се Црна Гора истргне из својих духовних коријена. Што се тиче унапријеђења црквеног живота, о томе је много речено, написано и мање-више све се зна. Нови свештеници, монаси, монахиње, парохије, вјеронаука, обнова древне светосавске епископије будимљанске, подизање овога велелепног Храма, још једног сличног у Бару, незапамћена материјална обнова и изградња вјерских објеката. У његово вријеме се десила, благодарећи познатим добротворима, и највећа обнова острошке светиње Ријеч о њему не би била адекватна без помињања његове велике ране- свете српске земље – Косова и Метохије. Њиме је живио и може се слободно рећи да је, што рече нобеловац Андрић за Његоша, био ”трагични јунак косовске мисли”. Косовске мисли, дакако, која себе не затвара у некакве националне или идеологије крви и тла, већ косовске мисли која опредјељењем Светог великомученика кнеза Лазара за Царство небеско понавља еванђелску мисао да је ”душа претежнија од тијела”. Сјећамо се његових ријечи да неће отићи док се обнови Његошева капела и поново не испуни његов аманет обновом цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену и док у свом сјају не заблиста древни превлачки манастир, сједиште светосавске епископије и митрополије зетске. Знамо ми да је митрополит то говорио да би и себе и нас подстакао да се трудимо на том богоугодном задатку. Отишао је из земаљског пролазног живота не видјевши испуњење овога дјела, али, с друге стране, зар нисмо сви ми и цијели Божији народ, од митрополита подстакнути и научени, својеврсни камен-темељац како ловћенске, тако и превлачке цркве? Зато је на нама да узмемо тај подвиг и да, подсјећајући се на митрополитове ријечи да Црној Гори нема Божијег благослова, напретка и помирења без тога, обновимо ловћенску цркву и тиме се вратимо Његошевом свештеном завјештању. Осим што је бринуо о нашем народу у Црној Гори и на традиционалним просторима Српске Патријаршије и даље по свијету, стигавши на сваку тачку народног страдања, прије десетак година се побринуо да велики број наших људи расутих по огромним јужноамеричким пространствима добије још приљежнију пастирску бригу, која је резултирала оснивањем Епархије буеносаиреске и јужно-централноамеричке. По дјелима, било би много и да је живио три живота, а његовога наука било нам је мало да смо га још оволико имали. Његова харизма која је привлачила хиљаде душа жедних Бога, иако је била пријемчива за све њих, никад није тражила славу за себе, него нас је увијек упућивала на Христа. На томе смо му бескрајно благодарни. Најважнија ствар коју нас је научио и давао нам свакодневни лични примјер: Богу и ближњима се мора, а уз Божију помоћ и може, служити безрезервно и саможртвено. Без сопствене жртве нема напретка. Он је то знао, тако је чинио и тако је нас учио. Код њега је наука била једноставна: ако желиш да нешто урадиш – запни и уради. Није прихватао велике идеје и замисли без спремности на рад и посвећеност. Није се задовољавао са осредњошћу у духовним стварима, али није био строг духовник, нити црквени старјешина, што сви добро знамо. Према личним слабостима других био је благ и пун разумијевања и носио их је у својим молитвама. Ниједан човјек му није био мрзак, али гријех јесте. Баш као пророци је изобличавао гријехе знајући да су одступања од Божије љубави и правде и истинске људскости. Његова доброчинства су многа и углавном непозната. Нећемо о њима ни сада говорити. Бог ће за то да му исплати достојну плату. Нека остане забиљежено и још нешто – важно и узвишено. На самом почетку његове посљедње болести, добио је великодушну понуду да се лијечи у Србији, али и још једној, вјероватно најразвијенијој европској земљи. Био је благодаран на томе, али је и једно друго у више наврата одбио са образложењем да сматра да је прилично да се лијечи управо тамо гдје се лијечи његов народ који му је повјерен као архијереју. Један од посљедњих почетака које је поставио, а тешко их је пребројати, био је почетак градње цркве Светога исповједника Патријарха српског Гаврила Дожића, његовог племеника и великог јерарха Српске Православне Цркве. Митрополит је као Морачанин, Брђанин, Црногорац и Србин волио и душом изгарао за Црну Гору, цијелога себе дајући њеном народу, ни најмање се не штедећи. Сад ће да почива у црногорском главном граду у својој највећој задужбини, која је по његовом благослову посвећена Васкрсењу Христовом, којем је служио, којем се поклањао и нас учио да му се поклањамо цијелога свога живота. На крају, наша је молитва и увјерење да ће га Господ примити у своје непролазно Царство као једног од својих вјерних слугу. Вјерујем да сви дјелите моје најдубље увјерење да нам је наш митрополит био и остаје узор вјерног служења Богу и народу. Одлази код Онога кога је највише волио, на чији се пресвијетли празник Рождества родио и чије је име на светом крштењу добио. Посљедњих година, особито у вријеме недавних великих сабрања у великој борби коју смо сви заједно водили за очување имена, достојанства и сваковрсног благостања Цркве и Божијег народа, уобичајило се да нашега блаженопочившега митрополита називамо лијепим и топлим именом – Ђед. Блаженог спомена, митрополите наш, Господ наш да те упокоји и да Бог да да у теби добијемо молитвеника пред Богом, као што смо те имали док си ходио са нама. Ђеде, нека ти је вјечан спомен! Архијерејски протопрезвитер цетињски и секретар Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Обрен Јовановић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Ових дана се распламсала прича о томе да Црква злоупотребљава школарце (ђецу која иду у школе) за неке своје религиозне ( неко додаје и политичке !?) циљеве, и да је то веома лоше за државу Црну Гору. Један неопрезан позив просветног радника да ђаци (једног разреда, једне школе) организовано дођу на молитву, ставио је – у дијелу јавности – генерално под знак питања присуство ђеце у богомољи. Ево неколико напомена, као тема за размишљање, без претензије да кажемо све и да донесемо дефинитивне закључке. 1. Средњовјековна Црна Гора (Зета) није могла имати других школа осим цркава и манастира – и то је трајало најмање пет вјекова. Генерације Црногораца – дакле наших предака – су се описмењавале на тим мјестима. Све што имамо сачувано као споменик наше, аутентичне црногорске писмености (али све!!!) од времена Црнојевића до Његоша – настало је или под сводовима неког од наших манастира или је писано руком неког од људи у мантији. Па да нема другог, овај би разлог био довољан да сваки црногорски школарац уђе у цркву и види шта тамо има, а да му, неко црквен, то и покаже (објасни). 2. А какви су били услови за развој школства (у смислу учешћа свих грађана и већег описмењавања становништва) – о томе не треба трошити ријечи. Могућности за отварање масовних школа није било ни у крајевима под турском окупацијом. Током 18. вијека митрополити Петровићи су покушавали да организују школе при манастирима али се новац за просвету тешко одвајао у ратним условима. Неке обрисе прве школе или неког школског курса имамо у Цетињском манастиру у вријеме Светог Петра Цетињског, али је млади Раде Томов ипак морао на школовање на Топлу и у Савину. И тамо опет – код попа у школу! И то је био почетак и крај Његошевог формалног образовања. Зато, ако хоћете да ђеца виде гђе се Његош школовао – право у цркву са њима. 3. Године 1834. Његошу ће поћи за руком да оснује прву школу при Цетњиском манастиру. Основни циљ те Његошеве школе био је да полазнике научи како да читају и пишу, и како да се моле Богу. Отуда су и уџбеници у првој нововјековној црногорској школи биле богослужбене црквене књиге. Први учитељ Његошеве цетињске школе био је Бокељ Петар Ћирковић који је на Цетиње ђеци донио троазбучни Славено-сербски буквар Павла Соларића из 1812. Ко жели да нашим школарцима покаже прве школске уџбенике у Црној Гори – може комотно да их поведе код попа у цркву. (Збиља нијесам сигуран колики је проценат читалаца овог текста који би, без претходног ”гуглања”, могао рећи чему служе и на шта се односе књиге Октоих и Часослов – споменици црногорске културе и духовности!) 4. Сљедеће или исте те године Његош отвара печатњу (штампарију) у Манастиру, а 1842. и другу школу, опет у манастиру, Добрска ћелија (у своје вријеме једном од сједишта цетињских митрополита). Претпоставља се, да су поред ове двије школе, у Црној Гори тада радиле још и школе при манастирима у Острогу и Брчелима. Међу првим штампаним штивима у овој Његошевој печатњи издвојио бих ”Српске народне пословице” које је приредио Вук Караџић уз издашну институцијалну и персоналну помоћ Његошеву. Ове пословице, под оваквим именом, укључују велики број народних умотворина баш са подручја Старе Црне Горе. Затим ”Српски буквар – ради учења младежи црквеном и грађанском читању” из 1836. Потом, 1838, Вук је, заједно са Његошем, штампао „Српску граматику – састављену за црногорску младеж“! као уџбеник неопходан за просветни рад у новоформираним црногорским школама. Ту је штампана и занимљива Његошева пјесма ”Србин Србима на части захваљује” која представља његову захвалност бокешким римокатолицима на неколико дана ванредног гостопримства. Елем, ко прочита наслове и садржаје ових првих уџбеника и књижевних ђела Његошеве штампарије, боље ће разумјети настојања Цркве и свештенства да помире и у братском односу држе српски и црногорски идентитет у Црној Гори, који, оба – постоје овђе моного дуже прије Првога рата и чувене 1918! 5. У вријеме књаза Данила при Цетињском манастиру наставља да ради она његошевска школа коју су похађали како будући књаз Никола, тако и његови рођаци Божо и Шако Петровић, али и толики други… У свим овим школама (податак из касније 1870.) било је око 300 црногорских ђечака и чак 12 (!) ђевојчица. Послушајте имена предмета које су они похађали: Вјерозаконски предмети – библијске приповјетке Старог и Новог завјета; Катихизис; Псалтир са преводом; Црквено пјеније… али и српска историја, српска граматика. А ово помињем као лијек против националистичке нервозе која болесно дијели стварност на ”црногорску” ђецу и ”српске” попове… То су дакле први кораци нашег школства у 19. вијеку. За њима слиједи повијест богословске школе на Цетињу и првих гимназија на територији данашње Црне Горе. Од Његоша до краја Другог свјетског рата богословље (вјеронаука) се изучавало без престанка у свакој црногорској школи. Послије Вељега рата 1878, на територији која је припојена Црној Гори, муслиманска ђеца су била обавезна да похађају народне црногорске основне школе, као и ђеца православаца, с тим што су она умјесто слободног четвртка имала слободан петак, а вјерску наставу изводио је њихов вјероучитељ. Од тих година, православни свештеник није могао бити постављен за учитеља у школама гђе је био већи број муслиманске ђеце. Ово кратко подсјећање би могло да стиша страсти по питању присуства ђеце у православном храму, на богослужењу. Да, тачно је – не треба учитељ да их сабира на молитву. То ради поп преко вјерујућих родитеља. И кад се сабирају у ове дане – треба да пазе на здравствене прописе. Али са друге стране, никоме у Цркви не пада на памет да се школска настава држи у црквама, нити смо учионицу замијенили капелом – него се једног дана одржала молитва за ону ђецу и оне родитеље који су хтјели ту молитву. Ово питање није, признајем, до краја дефинисано позитивним прописима, али далеко смо од државне пропасти ако су ђеца дошла испред попа или хоџе. Напротив. Убијеђен сам да би сваки просвјетни радник сматрао престижним подухватом ако би, на каквој екскурзији, ђаке повео у Нотр Дам или у неку од миланских и лондонских катедрала. А исто тако вјерујем да не би настала бјежанија ако би се у тим западним богомољама у том моменту зачуле оргуље или пјесма тамошњег црквеног хора. Опште просвећење народа у погледу упознавања институција и појмова, направиће друштво (и појединце у њему) моћним и способним да препознају границу између светог и профаног, између грађанске и вјерске слободе на једној и општеобавезних институција на другој страни. Ни Црква неће бити баук грађанству, нити ће школа бити непријатељ вјерницима. Секуларизам представља одвојеност а не атомски рат између Цркве и државе. Ако се ради о простору изван институције школе и времену изван саме наставе, о организацији чина од стране свештеника (а не учитеља) без икакве обавезе или присиле и уз подразумијевајући пристанак родитеља; ако знамо да је Црна Гора једна од 4-5 европских земаља у којој нема никаквог (!!!) облика вјеронауке у школама; ако овђе јасно видимо да су нам настанак и вјековно трајање школства нераздвојиви од Цркве или џамије; ако знамо да ту исту ђецу – потпуно у складу са Уставом и законски – цркве и вјерске заједнице сабирају у своја светилишта у дане духовних празника – ето разлога да о свему говоримо са више разумијевања. Незнање писмених људи у вези кољенопреклоне молитве (метаније) постаје застидно онога момента када прераста у њихову агресију према Цркви кроз питање: ”А кад су то наши стари клањали у Цркви”? Загледајмо се у слику изнад текста, и ћутећи послушајмо одговор који долази из молитве наших предака… Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Текст са Фејсбук странице Манастир Рибница - Монах Арсеније: "О лажним богомољама и лажним богомољцима Прави богомољац није никаква необична нити тајанствена појава, већ је то прави православни хришћанин,односно ревнитељ своје вере и љубитељ свога народа. Богомољачки покрет носи своје корене из неформалних богомољачких група насталих у војводини половином 19. века, који се затим ширио по свим крајевима Србије, да би коначно настао и добио своје име – Православна Народна Хришћанска Заједница, 1920г. на великом сабору у Крњеву. Богомољачки покрет је у својој пуној форми и делатности настао као труд св. владике Николаја Жичког. Свети Сабор Српске Православне Цркве њему је, као најупућенијем, поверио старање и развој овог покрета. На првом месту да га очисти од спиритизма, раскола и јереси, који су увек били присутни и представљали опасност од појаве секташког застрањивања. Св. Владика је овај покрет успешно водио пуних 20 година, а који је постао једна од најдивнијих појава у целом свету. Нажалост, у трагедији другог светског рата и потоњег доласка комуниста на власт, Св. Владика је морао да напусти Југославију. Тада је богомољачки покрет остао без свог родитеља. Наравно, било је ту и других епископа који су такође схватали вредност тог покрета, и богомољци су наставили своје делатности и молитвена окупљања током друге половине 20 века. Али, као што то обично бива, када је нешто чисто и свето, и у богомољачки покрет је временом почео да се увлачи дух спиритизма и секташтва. Додуше, он је увек био ту, и чекао свој моменат да поново крене да руши оно што су чисте и свете душе, на челу са владиком Николајем, градиле током дугог низа година. Тако да смо данас дошли до једне готово невероватне појаве масовног ширења јереси спиритизма, на целој територији Србије. Те такозване „богомоље“ налазе се у приватним домовима, где долази до окупљања људи који су наизглед православни хришћани. Зидови су у тим одајама прекривени иконама, крстовима и кандилима. А највећа обмана је у томе што они себе представљају као настављаче богомољачког покрета Св. Николаја Жичког. Често поседују, и то увек показују новопридошлима, и писмени благослов и печат месног епископа. Писац ових редова је био запрепашћен када је кренуо да се више интересује за ову појаву, и о томе слуша од оних који су тамо одлазили и припадали тим заједницама. Вероватно се не бисмо ни одлучили да пишемо о томе нити упознали са деловањем те секте, да се није догодила једна тешка трагедија, током овог лета, у једном граду у Србији. Наиме, једна млада жена, супруга и мајка малог детета, је задњих годину дана повремено долазила код нас на духовне разговоре и саветовања. Деловала је као ревносни и искрени православни хришћанин, и ми смо је као такву и прихватили. Додуше, она никада није своју душу дубље отварала, на чему ми свакако нисмо ни инсистирали, већ су то била обична питања у вези брака, подизања детета и црквеног живота. Нама је донекле била чудна та затвореност, али то је право сваког човека, па чак и у односу са духовним лицем. Но, колико је то корисно или штетно, друго је питање. На један дан пред сам кобни догађај, дотична је, после дужег времена, дошла у посету са мужем и дететом. Одмах је било јасно да се налази у изузетно узнемиреном и тешком стању душе и духа. Чим је мало дошла к себи почела је, у крајње очајном тону , да од нас тражи опроштај, зато што нам раније није открила њене одласке у ту „заједницу“ и учествовање у тим „молитвама“. Нама одмах није било јасно о чему говори, о којим заједницама и каквим молитвама и, на наше смирено питање о чему се заправо ради, она је почела своју причу, односно исповест. Пре неколико година, она је први пут, са својим мужем и још једном блиском рођаком, отишла, по препоруци једног „побожног и смерног богомољца“ у ту „богомољу“. А затим у другу или трећу, док нису стигли у једну од познатијих, у том свету, у Сурчину крај Београда. Када су ушли у тај дом, у приличној тајности, одмах им је био предочен писмени благослов са печатом епископа, као некаква врло битна потврда да они нису никаква секта већ благословена богомољачка кућа. Затим су ушли у одају где су се обављале молитве. Свуда су биле иконе и кандила а на поду се налазио тепих. Било је ту око 20-так људи, сви по изгледу смерни и побожни православни хрићани, који су тврдили да редовно иду на литургије и причешћују се. Затим су сви клекли на под, а главна особа и духовни вођа, жена од својих 70 година, извесна Славица, је такође клекла, затим подигла руке, као кад свештеник започиње Св. Литургију, и почела са „молитвом“. У том тренутку као у некаквим грчевима и телесним трзајима, ушавши у стање слично трансу, са потпуно измењеним гласом, она је почела да се обраћа свима, као да из ње говори, час Христос, или Богородица и Св. Сава, или већ у зависности од дана и надахнућа. Док су за сво то време, које је трајало близу пола часа, сви присутни на коленима плакали, а неки и ридали. И ова млада жена је такође плакала, објашњавајући нам, да заправо уопште није знала зашто плаче. Када се све завршило, било им је објашњено да дотична Славица поседује велики дар од Бога, да може да „види“ и „чује“, и да буде у директном контакту са „духовним светом“. А као круна свега, да се она, као и још неки који поседују тај дар, углавном жене, зове, односно има некакав чин –„Црква Благодати“. Значи да поновимо, та жена назива себе „ЦРКВОМ БЛАГОДАТИ“!!! Ту у сурчинској богомољи је у то време била још једна таква жена по имену Рада, од неких 55 година. Затим им је речено да, ово што су видели, ником не говоре, поготово не црквеним лицима, јер они то неће „разумети“. Заправо они који припадају тој заједници, а сада су и они ту примљени јесу „изабрани“ од Бога, а да су сви остали нижег духовног стања и да то не треба њима откривати. Када је та млада жена завршила своју причу и опис тих сеанси, и колико је још пута одлазила тамо и на слична места, нама је, са великом муком и тугом, било јасно колико се та млада душа могла тамо страшно демонизовати и духовно упропастити. Тада нам је, са ужасним страхом у гласу и очима, рекла да ју је „ђаво у потпуности обузео и да јој нема спаса!“ Тај глас, који јој је говорио, и издавао наређења директно из срца, задњих дана јој је у пар наврата наређивао да баци дете са терасе, а затим да и она скочи, а онда би јој говориио, да је баш она изабрана да са Христом, који долази за „двадесет дана“ спасе свет! Тако да јој је час говорио да је изабрана од Бога, а час да треба да се убије...!!! Класична и тешка демонопоседнутост. Ми смо јој, престрављени од ужасног изгледа и још ужаснијих њених речи, строго замерили што је прихватила њихово инсистирање да нам то не открије и не исповеди. А затим смо јој наложили да под хитно, још тог поподнева, оде код свог парохијског свештеника и све потанко исповеди испод епитрахиља, са надом да ће господ имати милости. Поред тога смо покушали да чујемо да ли она још увек сматра да је изабрана да са Христом спасе свет. Она је после кратког оклевања , на наше тешко разочарење , ипак изговорила да ЈЕСТЕ изабрана! Дали смо јој још пар конкретних савета у вези читања јеванђеља, псалтира и поста, не би ли се донекле ослободила те страшне прелести, односно духовне самообмане. Нажалост, и на нашу велику тугу и ужас, она је сутрадан починила ту страхоту, готово дословно како јој је зла сила наређивала. Ускоро смо сазнали да је она те вечери отишла у цркву на исповест, али да јој демон то није дозволио и да је, пред саму молитву, истрчала из цркве и више се није вратила. Овде ћемо на кратко цитирати речи блаженопочившег патријаха српског Павла, из његовог текста о „прелести спиритизма“. Он каже... Суштина спиритистичке заблуде је не у томе што спиритисти желе да познају божанску истину, него што до ње хоће да дођу мимо Цркве.Већина њих долазе у цркву на богослужења, учествују са православнима у молитвама, светим тајнама и молитвословљима. Али се према Цркви ипак односе непријатељски, сматрајући је недовољном, нижим ступњем духовног сазнањаи доживљавања, и тек у својим посебним скуповима „сеханама“, долазе до пуне истине и сазнања...“ А по речима московског митрополита Филарета: „Слично лоповима, спиритисти настоје да отворе врата вечности – лажним кључевима!“ Ми смо у нашем раду са људима, у задњих десетак година, имали прилику да сазнамо, од оних који су пропатили од сличних менталних проблема, да се јасно могу чути гласови који говоре или наређују одређене ствари. Те гласове, који се у психијатрији називају аудио халуцинацијама, људи описују као да чују у самој својој глави или да долазе са таванице, испод кревета, из фијоке, у самим ушима, али до сада још никада нисмо чули од неког, као од ове младе жене, да долазе из самог срца. То нас је навело да дубље поразмислимо о овом феномену.Свети оци наше Цркве уче да се, пре крштења, антихристов дух налази у самом срцу човековом, а да се, после крштења и примања печата дара Духа Светога миропомазањем, истерује из срца. Нашим каснијим грешним животом, демону је допуштено да нас тиранише али му благодат крштења више не дозвољава повратак у само људско срце. Зато, из свега наведеног, закључујемо да се одласком и учествовањем на оваквим спиритистичким сеансама, односно хулом на Духа Светога, поништава крштењска благодат, да долази до духовног пада и до „разкрштења“. А тада се, на велику несрећу, Сатана враћа у људско срце, и одатле поново може да загосподари целим људским бићем. Од људи који су тамо одлазили, чули смо да постоје и вође тих заједница, углавном мушкарци, који немају такав „дар од Бога“ као оне претходно описане „благодатне жене“. Међутим, и они на тим скуповима, клечећи испред осталих, подижу руке и за време „замољавања“ падају у све већи занос, клањајући се, преклињући, плачући и и тражећи од Бога „помоћ и спасење“! Но, Црква и Свети Оци нас уче да ми, док смо сами у својој монашкој келији или у своме стану, можемо се кајати пред Богом, молити га за опроштај својих грехова, плакат, падати на под пред иконама, ударати се у груди, и слично, али да то, на молитвеним скуповима и богослужењима, никако не требамо радити пред другима. На тај начин се само исказује наша гордост и жеља да се покажемо „ побожнији“ од других. Када смо са другима, наше емоције и побожност задржавамо, у пристојном понашању, у дубини нашег срца. Све остало је спектакл уображене сујете и демонске прелести у коју, такви лажни богомољци, увлаче и друге наивне и неупућене. Све ово пишемо из превелике туге за оном младом мајком, која је, посећујући и учествујући у таквим скуповима и јеретичким сеансама, демонизовала себе, и тако страшно упропастила свој живот и тешко израњавила и хендикепирала своје дете, које је неким чудом остало живо, после тог језивог пада. Ти лажни богомољци, односно вуци у јагњећој кожи, заиста понекад имају благослов епископа или свештеника. Но, они до тога долазе својим лукавим претварањем, извештачено преподобним, спољашњим изгледом и лицемерним и лажним, смерним и скрушеним наступом. А добронамерне владике и свештеници, мисливши да пред собом имају праве и ревносне вернике, са радошћу им дају благослов за њихове скупове. А ови опет, са своје стране, перфидно крију своје право лице и делатност, као што ђаво крије свој реп. Сазнавши од неких, који су се покајали за своје учешће у тим скуповима, за места где се налазе те лажне „богомоље“, овде ћемо изнети списак само неколико, од многобројних које су се запатиле у овој нашој Србији. -Село Бусије, код Батајнице, -у Батајници на два места, -село Лединци, код Сремске Митровице, одмах прекопута Цркве, -село Бегеш на салашу, по стотине људи, -село Лаћарак, код Сремске Митровице, духовни вођа, извесна Јасна, око 50 год. старости, -у Београду, на насељу Видиковац, извесна Мирославка, 77 година, -у Бешки, -у селу Буковац, код Новог Сада, иза Петроварадина извесна Драгица, од око 52 године старости, -на Убу, по 50 и више људи, на скуповима... Занимљив податак, до ког смо дошли, је да су све те лажне духовне вође, односно спиритистички медијуми, доживели пре тога смрт својих најближих. Интересантно би било направити психолошку студију тих личности. По нашем расуђивању, могуће је да су они, после тих траума, осудили Бога због губитка својих вољених, и да су у свом гордом безумљу прешавши на антихристову страну кренули у освету Богу и рушењу Цркве Божије, отимајући наивне душе из окриља светог православља. Овде ћемо још једном цитирати нашег светог патријаха Павла, из његовог ауторског текста „Прелест спиритизма“... Но, морамо признати да, у томе што су ови људи напустили правоверје, има кривице и до нас свештеника. Својим непромишљеним поступцима делујемо збуњујуће на вернике тако да они изгубе поверење у Цркву која има такве пастире. Осим сујете и бриге за пролазно, многи од нас вернике, који желе пунији и интезивнији религиозни живот, препуштамо њима самима. Завршимо богослужење на застарелом и неразумљивом језику, не проговоривши речи објашњења прочитаног Св. Писма, и повлачимо се, а верник остаје сам са проблемима своје вере, без јеванђелског одговора која им постављају разни сектанти и атеисти. И када нас упитају, ми им одговарамо са досадом и суво: „Не слушајте их, то су јеретици и безбожници!“, без изношења разлога и озбиљнијих објашњења. Без свега онога што је вернијима давао изворни богомољачки покрет, није чудо да они, које све то озбиљније интересује, потраже објашњење код спиритиста или суботара и осталих секташа. „Корак у безверје, одатле је кратак“. Ми искрено верујемо да је ситуација, код нас црквених лица, по овом питању, од времена када је блаженопочивши Патријах писао ове редове, неупоредиво боља, али је и препреденост и безочност ових лажних богомољаца, са своје стране, још више напредовала. Стога смо се усудили да напишемо овај текст и да још једном замолимо и упозоримо верни народ да се клоне свих тих „тајних и скривених“ скупова, јер ако је нешто Богу угодно оно не треба скривати већ пружити свима на спасење. А само оно што је Луциферово дело, који је отац свих лажи и људске пропасти, чини се у тајности, иза закључаних врата и у некаквој конспирацији. Зато никада не пристајмо и не верујмо онима који нас маме својом извештаченом побожноћу у некакве „богомоље“ мимо Свете Цркве, говорећи нам да смо „изабрани“ и да то нипошто, никоме не откривамо. Наша вера је вера светлости и дневнога видела, а Сатана се крије у тами свога пакла. Будимо деца светлости која се не крију ни од кога, а за децу таме се молимо као за нашу прелешћену и заблуделу браћу и сестре, да се покају и врате на светлоносни православни пут спасења – док још има времена!"
  7. Поздрав свима, Занима ме да ли неко можда зна име конкретног монаха или чак манастира са више таквих познатог по пракси (и традицији, у случају манастира) Исусове молитве и исихазма у Србији. Уколико не знате ни за једног таквог на територијама под ингеренцијом СПЦ, од једнаке користи био би и одговор који би се односио на било коју православну земљу релативног региона (Бугарска, Румунија, Молдавија, Грчка). Такође, опростите ако ово није прави подфорум за ову тему, али ово ми је прва објава па се још не сналазим. Хвала унапред !
  8. На дан свештеног спомена на преподобномученицу Параскеву, 08. августа 2020. године, у манастиру св. Архангела - Тресије на Космају, у Богом спасаваној Епархији шумадијској, служена је света заупокојена Литургија, којом је започео молитвени испраћај схиархимандрита Јована (Маричића) дугогодишњег игумана ове светиње. Началствовао је јеромонах Петар (Драгојловић) игуман манастира Пиносава, а саслуживали су јеромонах Дионисије настојатељ манастира Св. Петке у Сибници, свештеници Горан Лукић и Никола Симић и јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Филип Јовановић. Звучни запис беседе Беседећи по прочитаном јеванђељском зачалу, о. Петар (Драгојловић) је подсетио да "данас испраћамо једног од последњих великих стараца, који је од момента када је крочио у младости у ову светињу, сачувао врлину која га је сачувала - страх Божији и љубав према Богу и своме народу". Отац Петар је говорећи о почившем оцу Јовану подвукао колико је он био "човек љубави Божије и страха Божијег. Читавог живота бринуо и стрепео над душама оних који су му поверени. Стално се сећао на смрт јер је знао да је тај час смрти жижа нашега живота, сабрање свега онога што смо радили и како ћемо изаћи пред Господа", рекао је о. Петар. "Слушао је Онога који је вечни Бог" рекао је између осталог отац Петар и додао да се речи из јеванђеља прочитаног на Литургији директно односе на о. Јована који је "прешао из смрти телесне у живот вечни". "Душа му је припремљена патњом и страдањем, размишљањем и созерцањем, оним што му је Бог откривао у вишегодишњим молитвама у његовој келији". О. Петар је подсетио да су само они који су Богом живели после Другог светског рата, знали како је то изгледало тих година и кроз шта су све пролазили. Али отац Јован је остао пун љубави, иако је био врло строг према себи, али и према другима. "Не можете великог човека лако разумети" напоменуо је о. Петар који је на крају закључио да је "наша дужност да се молимо за душу о. Јована, јер је суд Божији ипак суд Божији, али чврсто верујемо да ће он чврсто загрлити Бога и да Га већ грли". Извор: Радио Слово љубве
  9. У Господу се упокојио отац Јован (Маричић) дугогодишњи игуман Манастира Тресије, потврдио је Радију Слово љубве јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава. Света Заупокојена Литургија биће служена у суботу, 8. августа од 9 часова. Служиће архијерејски намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, јеромонах Петар (Драгојловић), као и многобројно свештенство. Монашко опело и сахрана биће истога дана у 15 часова, а служиће Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован. Господ нека подари оцу Јовану вечан спомен у Царству Небеском. Архимандрит Јован (Владислав Маричић) рођен је 1929. у Неменикућу као јединац у дому мајке Борике и оца Ђорђа Маричића.Знаменити Космајац, од 1956. више од пола века је монах манастира Светих архангела Михаила и Гаврила - Тресије; активно је учествовао у изградњи и обнављању овог манастира и новог конака; од 1972. је старешина манастира Тресије; године 1996. у Саборном храму у Крагујевцу добио је чин архимандрита. Фото и животопис: портал "Младеновчани" који је свејевремено објавио на својој страници интервју са оцем Јованом (на линку: https://mladenovcani.com/jovan-maricic-1929/ ) Извор: Радио „Слово љубве“
  10. У Господу се упокојио отац Јован (Маричић) дугогодишњи игуман Манастира Тресије, потврдио је Радију Слово љубве јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава. Света Заупокојена Литургија биће служена у суботу, 8. августа од 9 часова. Служиће архијерејски намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, јеромонах Петар (Драгојловић), као и многобројно свештенство. Монашко опело и сахрана биће истога дана у 15 часова, а служиће Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован. Господ нека подари оцу Јовану вечан спомен у Царству Небеском. Архимандрит Јован (Владислав Маричић) рођен је 1929. у Неменикућу као јединац у дому мајке Борике и оца Ђорђа Маричића.Знаменити Космајац, од 1956. више од пола века је монах манастира Светих архангела Михаила и Гаврила - Тресије; активно је учествовао у изградњи и обнављању овог манастира и новог конака; од 1972. је старешина манастира Тресије; године 1996. у Саборном храму у Крагујевцу добио је чин архимандрита. Фото и животопис: портал "Младеновчани" који је свејевремено објавио на својој страници интервју са оцем Јованом (на линку: https://mladenovcani.com/jovan-maricic-1929/ ) Извор: Радио „Слово љубве“ View full Странице
  11. JESSY

    Отац кога сам волео

    На улици испред кафане пријатељ ми је стегао руку и рекао: причаћемо о сценарију другом приликом и на другом месту… И отишао је својим путем (Срђан Печеничић) Пријатељ ме је позвао да се нађемо и попричамо о његовом филмском сценарију који ми је дао да прочитам. Да будем искрен, не волим да читам текстове својих пријатеља. Ако их похвалим, мислиће да тако говорим зато што су ми пријатељи. Ако говорим лоше, изгубићу пријатеља. Смишљао сам разне изговоре да одложим виђење, али није вредело. Пријатељ ми је предложио да се нађемо у једном лепом италијанском ресторану код Конака књегиње Љубице. Мој пријатељ је стигао први. Срдачно смо се поздравили. Рекао сам: „Извини, молим те, да променимо кафану. Ово место ме сећа на неке ружне ствари из мог живота. Ово је кафана у коју сам често долазио као дете.” „Долазио си у кафану као дете? С родитељима?” „Не. Сам. Наравно, није била овако отмена, била је то сиротињска кафана, а власник је био мој отац. Мој отац је држао ову кафану пре рата, за време рата и после рата. Причало се да је био добар и с Немцима и с партизанима. Када су Немци 1941. године ушли у Београд, међу првима су ухапсили мога оца. Држали су га 24 сата у затвору и пустили га. Отац је касније причао да га је то доста коштало, али се исплатило. Кад су партизани 1944. године ослободили Београд, међу првима су ухапсили мога оца. Држали су га у затвору 24 сата. И пустили. Отац је касније причао у пола гласа да га је то скупо коштало, много скупље него код Немаца. Кафана није престајала са радом ни у миру ни у рату. У то време то је била периферија Београда. У кафани су се сакупљали лађари, рибари, лопови, просјаци, посрнуле жене… Талог Београда. Отац и мајка су се развели. Ја нисам као дете тачно знао шта то значи. Нити ми је било јасно зашто отац више не станује са нама. Када је отац отишао, мајка и ја смо остали сами. Мајка није радила. Били смо веома сиромашни. Скоро да нисмо имали шта да једемо. Шта је била моја мука? Једном месечно мајка би ме окупала, лепо обукла и послала код оца. Пошто се он никад није сам сетио да нам помогне. Ишао сам код оца у његову кафану да би ми он при одласку гурнуо у џеп мало новца који сам носио мајци. Али, требало је преживети до тог тренутка кад би се он сетио да ми да новац. Мајка ме је молила да, ако отац није у кафани, седим и чекам док се врати из града. Седео сам за овим столом и чекао оца, често сатима… А онда, кад би он дошао, нисам знао шта да разговарам с њим. Нити је он знао шта мене да пита. Желео сам да ме загрли, помилује по глави, пољуби… Ништа од тога њему није падало на памет. Прилазиле су ми жене које су мирисале на ракију, грлиле ме, љубиле, јер сам их подсећао на њихову децу која су била жива или нестала за време рата. Пијани бродари су ми наручивали пиће… И терали ме да пијем кувану ракију јер је то здраво и тако се постаје „мушко”. Нудили су ми да пушим љуте и горке цигарете. Очи су ме пекле од дима, био сам потпуно мокар од зноја, нервозе, туге што морам да седим у тој прљавој и задимљеној кафани и чекам да ми отац удели мало новца. Али сам знао да тај новац нестрпљиво чека код куће моја мајка… Чинило ми се да би ми било лакше да седнем испред кафане и да просим него да чекам да ми отац удели милостињу. Сваког месеца бројао сам дане до одласка код оца. И мој ужас се повећавао како се ближио тај дан… Било је мучење и понижавање, али смо на тај начин преживљавали и ја и мајка. Питао сам мајку: „Мама, зашто ме отац не воли?” Добио сам утешан одговор: „Воли те, само то не показује.” Отац је старио и почео је да поболева. Обилазио сам га скоро сваког дана. Доносио му воће, чистио стан, помагао му да се окупа. Нисам више хтео да узимам новац од њега. Био ми је некако симпатичан и драг у тој својој беспомоћности. И ако он није волео мене, ја сам волео њега. Једног дана када сам дошао у кафану затекао сам необичајену тишину. Сви су ме љубили, миловали по коси и тихо говорили: „Дете, прими саучешће… Умро је твој отац.” То је значило престанак мог мучења и понижавања. Тада сам први пут у животу попио пола чаше вина. И напио се… Имао сам осам година. Знали смо да је отац имућан и да поред кафане има и неколико станова које је издавао. Није имао никога од родбине, осим мене. Мислили смо да ће отац све оставити мени и мајци. И да ћемо мајка и ја најзад нормално живети. Нажалост, преварили смо се. Пред смрт, кад је већ био тешко болестан, отац се оженио својом младом конобарицом и све оставио њој. Баш све: и кафану и станове. Мени и мајци ништа. И даље смо годинама живели у беди и немаштини… Да ли сам због тога мрзео свог оца ? Не. Волео сам га много више него што је он волео мене. Тако је у животу: волимо највише оне који најмање воле нас… На улици испред кафане пријатељ ми је стегао руку и рекао: причаћемо о сценарију другом приликом и на другом месту. И отишао је својим путем. Вратио сам се у кафану и сео за сто за којим сам увек седео кад сам чекао оца. Био сам сигуран да ће се вратити… Да ће ме загрлити, пољубити и рећи: сине, тако сам срећан што те видим… Волим те! Седео сам и чекао… И чекао. Нико није дошао. Професор ФДУ http://www.politika.rs/scc/clanak/458760/Pogledi/Otac-koga-sam-voleo
  12. “Ми смо за то да се поштују највиши правни акти једне земље, а то је Устав. Ако си прогласио да је крај епидемије и ако си прогласио, како су то наши стари причали, прађедови и чукунђедови, корона фри зону, а нијеси прогласио ванредно стање, нема основа да се прописује до 200 људи. Или је зараза па да сједимо кући и нема јавних окупљања, или нема заразе па има јавних окупљања. Мјера од 200 људи је прекршена гдје год врат окренеш. Нема мјеста, институције, гдје та мјера већ није прекршена, тако да ми просто нећемо да се одвајамо од другог народа”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, синоћ у Никшићу на предавању “Литије-пут спасења”, које је организовало Друштво црногорско–руског пријатељства, преносе Вијести. Говорећи о литијама он је казао да су оне поново покренуте из простог разлога што се ситуација није промијенила од 13. марта када је Влада изнијела став да су “приговори и аргументи експертског тима МЦП-а стручни и на мјесту и да ће они то да размотре детаљно и пажљиво”. Иако је, како је казао, “Бог уредио да су имали довољно времена да проуче њихове приговоре, то се није догодило”. “Ово није прича ни о Србима, ни о Црногорцима, ово је прича о неправди и отимачини. Зато идемо у ове литије јер се ништа није мрднуло. Неки се праве луди, неки заборавни, да смо имали некакве договоре и разговоре. Наше су литије час демократије. Њих су похвалиле све амбасаде, све међународне организације, чак и они који доказано нам добро не мисле. Све смо испите положили, све смо мине заобишли и сад не би смјело да се деси да у недјељу, када се крене у литију, да подлегнемо икаквој провокацији. Ми смо Божији квасац који расте. Борећи се против те неправде ми се не боримо против Црне Горе, што нам кажу, него хоћемо бољу државу, са јасним темељима, са бољим законима”, казао је ректор Цетињске богословије. Казао је да је Црна Гора први катастар добила 1954. године и то “не на основу снимака, него на ријеч”, да је осам година касније урађен катастар на основу авио снимака и да је до 2000. године постојао само посједовни, али не и својински катастар. “Прије неки дан предсједник је рекао да ће да суспендују закон док се не донесе одлука у Уставном суду, а ако треба чак и до Стразбура. Што кажу, таман уз гусле да испјеваш како је то лијепо речено”, казао је свештеник Перовић и навео који су то проблеми због којих не могу да прихвате поменути предлог. Суспензија, како је истакао, у законском систему Црне Горе не постоји нити ико може да је обећа јер се на часну ријеч можда могло 1954, али не и 2020. “Сада нијесмо у 1954. Већ је ријеч отањала многих тако да се нећемо спуштати ни на чију часну ријеч, када су ове ствари у питању”, поручио је протојерј-ставрофор Гојко Перовић. Питао је какве везе премијер и предсједник имају са Уставним судом у нормалној земљи гдје су судска, извршна и законодавна власт одвојене и додао да Уставни суд, који је у в.д. стању и нема предсједника, може да почне да се бави неким послом када хоће, као и да никада не мора да заврши започети посао, док суд у Стразбуру суди само кад почне закон да се примјењује. “Нуде суспензију закона до одлуке суда који дјелује само ако закон ради. Па зар стварно мисле да смо толико луди? Знам да мисле да смо лудачки покрет, али да смо толико луди да нам у једну реченицу споје три-четири немогуће ствари. Још јуче предсједник каже – ми им нудили но они неће. Зауставићемо се онда када се у Скупштини изгласа нови закон, без овога чуда. Ми можемо овако годинама”, казао је прота, преносе Вијести. Према његовим ријечима не боли их што неко крши каноне, нити предсједник мора бити крштен и мора поштовати каноне, али мора поштовати Устав Црне Горе. А Устав каже, нагласио је, да не може предсједник правити цркву. “А он навалио и још се онако избечио пут нас. Овдје у Никшићу је то рекао и то не могу да заборавим, то ће ми одзвањати чини ми се док сам жив или док он не прође: ‘направићемо ми нашу цркву свиђело се то коме или не’. Е па не можеш тако радити ни један посао, а не тај за који нијеси способан”, поручио је и додао да је Црна Гора секуларна држава, како пише у Уставу, па нити политичар може да уређује цркву, нити поп да уређује Владу. Осврнуо се и на изјаву митрополита Амфилохија који је позвао народ да не гласа “безбожну власт која би отимала светиње”, као и на критике да се црква бави изборима и политиком. “Донијели су закон да би од цркве, која у свим друштвима има слободу дјеловања, направили државну институцију која би била као музеј, министарство вјера. Ваљда у томе виде срећу и будућност овога друштва. Ми као црква нећемо да улазимо у изборну тематику, али после чињенице да предсједник прави цркву, после чињенице да су донијели закон да би се цркви ‘завртале’ уши и да би се цркви наређивало, имамо потпуно право да кажемо, да поручимо народу, ако буде тих избора, ми у то не улазимо, помиње се неки бојкот то нека политичари виде, то није наша тема, али први избори који буду, сад или за десет година – немојте ове који овакве законе доносе, немојте за њих гласати”, поручио је ректор Цетињске богословије СПЦ је и твоја кућа Протојереј-ставрофор Гојко Перовић је одговарајући на питања објаснио своју недавну изјаву која се ових дана појавила на појединим порталима да “Српска православна црква није најпримјеренији назив за једну православну цркву, као што није ни руска, ни бугарска”. Како је казао на трибини на којој се причало о разним темама, одговарајући на једно питање везано за назив цркве, поменуто је и то питање о коме се говорило “језиком теологије, а не литија”. “Рекао сам да је проблем са националним именима. Нијесам мислио да је никакав проблем са именом Српске православне цркве. Сматрам умјесним све оне примједбе које кажу да данас у Црној Гори није ни мјесто ни вријеме да причамо о проблему националних назива. Не мислим да је то забрањена тема, него тренутно је црква на антиуставном и непристојном удару државе. Српски народ и српско име је на удару школа, медија, идеологија. Када то ријешимо и када напад на српско име и Српску цркву престане, онда можемо на неком столу причати о универзалним проблемима православља, међу којима јесте и тај проблем националних подјела”, појаснио је свештеник Перовић. “Како да се СПЦ, као једина канонска црква, одбрани од овога напада државе који је неуставан. Треба сваком грађанину Црне Горе који је вјерник, православац, а каже да није Србин, рећи – СПЦ је и твоја кућа. А он каже, како ћу ја кад је српска. Па треба ли ја у Црногорско народно позориште ако има нека добра представа, да не идем ако сам рецимо Србин, или у Црногорску академију наука. Име наше државе је Црна Гора. Не ни Србија, ни Република Српска. Доста грађана је то схватило као своје национално име. Значи ли то да ако нам се држава зове Црна Гора сви морамо бити Црногорци по нацији. Име Црне Горе не обавезује никога. Тако ни име СПЦ не обавезује ко неће да буде Србин, већ обавезује да учествујеш у богослужењима по црквеним канонима”, казао је отац Гојко. Подсјетио је и на резултате последњег пописа у Црној Гори гдје се 45 одсто становништва изјаснило да су Црногорци, 29 одсто да су Срби, нешто мање од 43 одсто говори српским језиком, а црногорским скоро 37 одсто. “Ко не зна, ко дође са стране и погледа те спискове рећи ће да Црногорци говоре српским, а Срби црногорским језиком. За мене, Гојка Перовића, свештеника СПЦ-а, Србина и Црногорца истовремено, јер ја то не умијем одвојити, све да ме неко наћера и силне паре да, ја то не знам одвојити, то је све спојено, онако како ја знам”, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. У петак 05. јуна текуће године служена је у Крипти Храма Светог Саве заупокојна Литургија и четрдесетодневни помен протојереју-ставрофору Момчилу Кривокапићу. Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан уз саслужење више свештеника и ђакона. Литургији и помену присуствовао је велики број сродника и поштовалаца личности и дела оца Момчила. Епископ Стефан обратио се присутнима пригодном беседом. Уз кратак осврт на дело оца Момчила, владика Стефан је истакао: "Диван је Бог у светима својим. Диван је Господ, који све премудро твори; све по Његовој вољи бива и сва Његова воља је да спаси човека. Бог не спасава човека без воље самог човека и зато нам Бог шаље: свете људе, чудотворце, помагаче Божије у нашем спасењу. Чини ми се да је отац Момо био најдивнији помагач Христов. Многе немоћи Цркве је носио на својим плећима. Носио је сваког од нас живих и ми смо му се препуштали, јер смо му веровали. Веровали смо у његову веру, ревност, харизму, стас и глас. Веровали смо у живот којим је живео и који води у живот вечни. Зато, ми овде окупљени , радујмо се што смо сведоци ове тајне и ове истине. Истина је да је Бог победио свако зло, Христос је васкрсао и показао се свима од Адама до наших дана. Бог прослави оца Мому и показа га у слави са свима светима, којима је до последњег овоземаљског дана верно служио и сада горе на небесима служи, са анђелима и свима светима, посебно из нашег рода српскога - небеске Србије... Богу службу служи и помало ред заводи." Извор: Храм Светог Саве
  14. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством је служио данас, 5. јуна, Свету архијерејску заупокојену литургију и четрдесетодневни помен протојереју-ставрофору Момчилу Кривокапићу у Цркви Покрова Пресвете Богородице на градском гробљу у Шкаљарима. Звучни запис беседе Повезан садржај: У спомен на новопрестављеног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића Отац Момо у последњем интервјуу: Свештеник је оруђе преко којег се преноси реч љубави Божије! Емисија у спомен на проту Момчила - "И рјечи и дјела" Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља Високопреосвећени је казао да у ове дане празнујемо Христово вазнесење, дан када се Господ вазнео на небеса и своје земаљско тијело, а преко њега и наше тијело и биће, вазнео на небеса. “Вазнео се на небеса као небески човјек, призвавши човјека и свако људско биће да се онебеси, да се не жртвује земаљском благу и да своје срце не испуњава само оним што је земаљско и пролазно, што је ништавно, него да ходи за Њим небеским човјеком, богочовјеком, да се онебеси и постане небески човјек”, казао је владика Амфилохије. Истичући да је то најдубља истина хришћанске вјере и хришћанског живота, Митрополит је објаснио да су хришћани примили тај небески дар у Тајни светога крштења и миропомазања, запечаћујући се именом Божјим, Духом Светим, онебесивши тиме свој дух, душу, ум, срце, своје тијело. “Сав људски живот овдје на земљи је призван, посебно оних који се крштавајуу име Оца и Сина и Духа Светога, да узрастају у мјеру раста висине Христа богачовјека, небескога човјека. Да тај квасац вјечнога, небескога живота умножавају у себе, да њиме дишу и живе на земљи и да узрастају у мјеру раста висине Христове.” Даље је појаснио да је мјера Христовога напредовања и узрастања безмјерна, јер он није био само човјек, него и Син Божји јединородни, рођен прије свих вјекова од Оца Духом Светим у времену и Пресвете Дјеве, рођен тако да је Његов раст богачовјечански раст. То стање које дарује онима који су Његови је богачовјечанско стање и узрастање у мјеру раста Његове висине и задобијање тога дара небескога човјека и обогаћење тим богатством, које је вјечно и непролазно. Како је казао свједоци тога живога узрастања су свети Божији људи, међу којима је Свети Михаил, апостол синадски, кога данас прослављамо, који је узрастао у ту мјеру раста висине Христове и зато остао запамћен до наших времена. “Такви су били и други свети божји људи, такав је био и Свети Јован Владимир, којега смо јуче прослављали, велики подвижник и онај који је примио Христов крст, који није жртвовао себе власти и властољубљу, него је на христолики начин себе жртвовао за ближње своје и мученички пострадао. Као такав је постао пример и узор свима који припадају његовоме роду и народу.” Говорећи о оцу Момчилу Кривокапићу, чију четрдесетодневницу упокојења данас обиљежавамо, Митрополит је казао да је о. Момо један од оних који је свој живот посветио не благу и обогаћењима земаљским, него Богу и ближњима. “Од свога дјетињства је себе приносио Господу на дар, служећи му 50 година овдје у овој светиње, приносећи себе и своју породицу, своју дјецу и потомство, а и оне који су му били повјерени, том небеском звању и призвању, учећи да се онебесе, да узрастају према небесима, да буду небески људи, а не просто земаљски, пролазни, ништавни, смртни људи.” По његовим ријечима када је отац наш Момо испунио оно на што га је Бог био призвао на овој земљи, испунио свој задатак у току педесетогодишњег служења, Господ га је упокојио, призвао на небеса у своје наручје, у наручје његовога оца свештеника и мајке, као и у наручје светих Божијих људи. “И тако је он испунио године свога живота земаљскога, пролазнога, али обогатио се непролазним, вјечним богатством. Обогатио се оним чиме смо обдарени ми људи овдје на земљи, богатством вјечнога Бога, Његове силе и свјетлости, Његова правде, љубави и доброте, Његове мудрости”, рекао је Архиепископ цетињски. Помоливши се да Господ упокојио оца Мома у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у њедрима Светога Саве, Светога Петра Цетињскога, Петра Ловћенског Тајновидца, Митрополит је подсјетио да је захваљујући њему на Прчњу подигнута дивна црква ловћенска. “Даће Бог, сада и молитвама нашега оца Мома и Светога Петра Цетињскога и Петра Ловћенског Тајновидца, да се поново врати црква Светога Петра на Ловћену а кроз њу да се и ова Црна Гора ослободи од свога црнила, од свога безбожништва, од мракова који су је затровали, од отуђења од Бога и светих Божијих примјера и узора. Да се обнови и Ловћен, да се ослободи из тамнице Петар Други Ловћенски Тајновидац, који је утамничен у онај пагански маузолеј, и да се обнови Црна Гора и њена душа вјером у живога Бога, да ходи тим путем који води у вјечни живот, непролазни у Царство небеско – Христово царство, оним путем који јесте сам Христос, који је пут истина и живот”, поручио је на крају свог обраћања Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије . Након што је одслужен четрдесетодневни помен, у име породице се обратио отац Немања Кривокапић, заблогадаривши свима који су принијели своје молитве за покој душе о. Мома, да га Господ прими у рајско насеље. “У ове радосне празничне дане, попразништва Васкрса, Вазнесења и претпразништва Тројичиндана, када је Господ одлучио да призове себи нашега оца Мома, ми као породица остајемо радосни и поносни што је био наш”, казао је прота Немања. И име Црквене општине Котор Драган Ђурчић се захвалио оцу Мому за све оно што је урадио за Котор, за СПД Јединство, чиј је био почасни члан, за своју паству, подредивши себе не само у служби Господу него и народу. “Опраштајући се са о. Момом, дубоко вјерујући да га је Господ примио у свој топли загрљај и смјестио у луку вјечнога мира и свјетлости, молимо се да нам Господ подари снагу да наставимо његовим стопама у одбрану једне свете саборне и апостолске Цркве, којој је служио, а која је оличена на нашим просторима у Митрополији црногорско-приморској, гдје га је дочекао Митрополит Данило, а сад га испраћа Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Оставио нам је аманет да останемо на бранику Цркве и Јединства. Он се моли да они који су по Уставу задужени да чувају ред, поредак и мир у овој држави, присјете обавезе која стоји према нама који смо дио живе једне свете саборне и апостолске Цркве, као и према нама који смо дио СПД Јединство, да наставимо да служимо Господу и да пјевамо пјесмом срцу – срцем роду”, истакао је Драган Ђурчић, секретар СПД Јединство. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. У недељу пред Педесетницу, када вршимо Спомен и похвалу Светим оцима Првог васељенског сабора, молитвено је било и у Влашкој цркви на Цетињу, гдје је служена Света литургија којом је началствовао јереј Игор Балабан а саслуживали су протојереј-ставрофор Гојко Перовић и ђакон Александар Лекић. Звучни запис беседе У пастирском слову отац Игор је говорио о Првом васељенском сабору који је одржан у граду Никеји, Малој Азији, 325. године у вријеме Светог цара Константина Великог, а који је сазван због саблажњивих учења оних који нијесу могли да прихвате да Господ Исус Христос постоји од вијека заједно са Оцем, у вјечности и од вјечности. Они су, како је објаснио отац, сматрали да је Христос неки благословени надчовјек, неко створење створено од вјечности, али не исто што Бог, да Он није Бог као што је Бог Отац. “Наши Оци и читаво апостолско и светоотачко предање оставили су нам да вјерујемо оно што исповједамо у Симболу вјере… вјерујем … и у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног прије свих вјекова. Зашто рођенога, зато што онај који нешто рађа, рађа исто оно што је и он. Бог рађа Сина свога и то је најподеснија ријеч за тај однос Оца и Сина”, казао је, између осталог, отац Игор. Подсјећајући да је Симбол вјере дефинисан и утврђен на Првом и Другом васељенском сабору, који је одржан у Цариграду 381. године, јереј Игор је казао да су свети оци све то детаљно објаснили да би нагласили да је Христос сами Бог, јер ако је он само неко благословено биће, а није Бог, какав би то утицај имало на нас. “Његовом смрћу је побијеђена смрт и Он је устао из мртвих да би сви ми могли у вјечности да устанемо из мртвих и да живимо са Њим. Зато кажемо да је Цркве тијело Христово а ми сви удови тога тијела.” Како је објаснио сви ми када било шта христолико чинимо, учествујемо на непосредан начин у Христовој смрти и Христовом васкрсењу – када смо на Литургији, када се дотакнемо Тијела и Крви Његове, када се крстимо… “Сваки пут кад се неко крштава мора да исповједи Симбол вјере, које је библијско, апостолско, светоотачко учење и зато читамо одломак из Јеванђеља гдје Господ, између осталог, каже, обраћајући се Оцу: Ово је вјечни живот да познају Тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа. Дакле да познају Спаситеља Помазаника кога си послао”, бесједио је јереј Игор Балабан. Нагласио је да је хришћанин онај који вјерује да је Бог Отац послао Исуса Христа, који вјерује да је Исус Христос од Бога изишао и који вјерује да је све Божије и Христово и да је све Христово и Божије. “Такође да вјерује да је Исус Христос свршио оно дјело које му је Бог дао да изврши, да је Син и да му је Бог дао власт над сваким тијелом, да свему што Му је дао дарује живот вјечни. Бог је дао Исусу Христу – своме Сину читаву творевину и имао је један задатак да тој творевини дарује живот вјечни. Он је то дјело свршио тако што је страдао, умро и васкрсао и вазнео се на небеса и послао Духа Светога на апостоле. Тиме је установио Цркву као лађу спасења, мјесто за све који желе да иду Његовим путем”, казао је свештеник Игор Балабан. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, позвао је вјерни народ који се вечерас сабрао на молебан Пресветој Богородици у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици да појачају молитву у овим тренуцима док је владика Јоаникије са свештеницима утамничен. Подсјетивши на преславно избављење Светога Петра од окова (верига) у које је био окован од безаконог Ирода, прота Гојко је казао да у тим часовима заточеништва апостола Петра у срцима апостола и свих хришћана тога времена није било ништа друго осим усрдне молитве из срца. По његовим ријечима то је најблаженије стање у коме човјек може да се нађе: “Зато подсјећам себе и вас, да вечерас и ових дана, колико год је то могуће, испунимо наша срца молитвом. И ако наша молитва буде усрдна, онда неће бити мјеста да нам неко подметне или да онај непоменик убаци у наше срце ни мржњу, ни нервозу, ни завист, ни било што од тога“, поручио је о. Гојко. Казао је да вечерас “овдје није мјесто да мислимо што је рекао Марко, шта је написао Јанко, шта мисли Митар, кад ће доћи Ђорђе”, него је вријеме за молитву Господу: “Очигледно да смо дошли у дане, браћо и сестре, кад су наше снаге на измаку. Више не може човјек ништа да уради, све смо урадили и сад све предајемо у руке Божије! И то и јесте први и основни разлог зашто кажемо одавде, са ове молитве, да сви пођемо својим кућама.” Нагласио је да правници раде свој посао, новинари свој посао, као и да су свештеници обилазили амбасаде и сва мјеста гдје треба да се чује и каже ријеч протеста против ове неправде. “Чули сте како је речено у данашњем Јеванђељу: Немојте се бринути шта ћете рећи када дођете испред власти земаљских, Дух Свети ће вам рећи оно што треба. Ми смо рекли оно што треба, молитву Господу више пута поновили на овоме светоме освештаноме мјесту. Чекаћемо и молићемо се Богу у својим кућама, на свом мјесту, а ако буде требало ево нас сјутра опет овдје! Стрпљење, љубав, пажња, молитва! ” Ректор Цетињске богословије је казао да ће владика Јоаникије и остали свештеници, ако је Божија воља, вечерас изаћи из притвора и да не би смјели никаквим поступком да натрунимо то ослобођење. “Ако није, дани су пред нама па ћемо видјети ко је вјера и ко је невјера и како треба да се ради. Зато нека Господ благослови ваше домове и вашим кућама понесите Божји благослов. И тако колико нам буде Бог дао дана, памети, здравља присебности, среће, толико нека се све испуни молитвом”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Службе у Храму Христовог Васкрсења се редовно служе, ујутро у 8 часова је Света литургија и увече у 18 часова молебан. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. У осамнаестој по реду „Интернет литији“ протојереј-ставрофор Гојко Перовић дао је широк осврт на обраћање премијера Душка Марковића. Том приликом је нагласио да је то излагање премијера нажалост препуно неистина од којих је главна да је Црква позвала народ на окупљање у Никшићу и другим градовима. „Ми имамо аудио запис са службе тога дана гдје Владика Јоаникије дословно каже да ове године нећемо моћи да спроведемо литију као свих година до сада“ рекао је отац Гојко додавши да је тог истог дана и Митрополит рекао нешто слично. „Премијер или није добро обавијештен или из неког разлога неће да каже истину“ објаснио је Перовић објаснивши како је дошло до догађаја који је премијер означио као ударац на Црну Гору. „Народ је дошао по навици јер то је тај дан и то је тај град – Свети Василије острошки и град Никшић“ још једном поновивши да је за празник острошког чудотворца већ 25 година у Никшићу једна од највећи литија у Православном свијету. Ректор цетињске богословије је нагласио да Црква поштује норме и ми није позвала народ да се окупи у чему је слична и другим важним иституцијама у Црној Гори. Отац Гојко је је рекао да би добро било запитати се јесу ли они из Владе или локалне самоупаве поштовали мјере које су сами прописали. „Да ли је било могуће размаћи људе испред болнице у Никшићу, када је долазио Предсједник“ рекао је Перовић указваши на чињеницу да се ради о спровођењу селективне правде. „Ако су они из власти кршили мјере па их народ није каснио иако су све преносили уживо, онда сада на исходу ове епидемије нека оставе Цркву на миру“ нагласио је прота Перовић. Своје излагање у наставку отац Гојко је усмјерио у правцу негирања оптужби да је Црква допринијела евентуалном ширењу епидемије. „Цркви не треба похвала али нико није ни поменуо све што је Црква помогла у вријеме ове кризе, већ Премијер каже да су сви држали мјера осим Цркве“ рекао је Перовић нарочито апострофирајући мјере које Црква предузела као што су обустава литија, присуства вјерника на службама, часова вјеронауке, проба хорова и готово свих активности. „Нико не спомиње и хуманитарне активности које Црква стално реализује као што је бројна медицинска опрема која је донирана, рад народних кухиња, других хуманитарних организација и сл.“ закључио је отац Гојко. Било је помена и инсуниација премијера да Црква служи другим државама. „Ја не знам чијој држави служи Премијер који говори неистину“ упитао је Перовиж упитавши да ли више воли Црну Гору власт која прима велике плате и привилегије за све што ради или поштени народ који једва саставља крај са крајем и који је протествовао против ове неправде. Отац Гојко се на крају осврнуо и на назив екстремисти који користи премијер Марковић када говори о вјерницима. „Ми јесмо екстремисти јер волимо и премијера Марковића када говори неистине“ закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. "Народ кога вечерас прогоне и туку - то је наш заједнички народ - који истовремено чини и државу и Цркву", поручио је ректор Цетињске богословије. Полицијски и судски органи црногорске власти превршили су сваку мјеру својим насилним понашањем и очигледном једностраношћу и селектовношћу у поступању, поручио је ректор Цетињске богословије, Гојко Перовић "Позивамо их да престану са насилним понашањем према мирним и ненасилним протестима. Међу повријеђенима вечерас има и дјеце - а све је то грађанство које је само прије мјесец-два мирно и достојанствено исказивало свој протест. Отуда је јасно да је неправда коју власт дистрибуира превршила сваку мјеру", казао је Перовић у изјави достављеној "Вијестима". Он оцјењује да власт од почетка епидемиолошке кризе поједине здравствене мјере користи за прогон Цркве. "О томе смо недавно, документовано и стручно, обавијестили јавност, а ускоро ћемо на конференцији за штампу изнијети све детаље о неправди и противтаконитом чињењу против владике Јоаникија и никшићког свештенства. Позивамо их да се уразуме. Народ кога вечерас прогоне и туку - то је наш заједнички народ - који истовремено чини и државу и Цркву. Нека га оставе на миру. ", поручио је Перовић. Он је тражио да се моментално престане са "противзаконитим и неоснованим држањем" владике Јоаникија са свештенством у притвору. Извор: Вијести
  19. Поводом упокојења протојереја-ставрофора Момчила Кривокапића, Архијерејског намјесника бококоторског, секретар Кузбаске митрополије РПЦ, протојереј Димитрије Мошкин служио је помен у Кемерову. По одслуженом помену отац Димитрије се обратио породици, клиру и парохијанима упокојеног следећим ријечима: Христос Васкресе! Драга браћо и сестре, драги оче Немања, сва наша црногорска православна браћо. Ми смо са тугом примили вијест да се данас упокојио у Господу велики старац Српске Цркве, велики пријатељ руског православног народа, протојереј Момчило Кривокапић. Мислим, да сама чињеница што је отац Момчило отишао у ове Пасхалне дане говори нам о томе да се он већ налази у Царству небеском и да нас све види и да се моли за све нас. Сви православни житељи Кузбаса, који су га лично знали, почев од нашег Владике Митрополита шаљу изразе саучешћа, шаљу подршку. Ми ћемо у нашим храмовима свакодневно молитвено помињати оца Момчила. А вјерујемо да ће и он све нас ових дана помињати пред престолом Божијим. Христос Васкрсе! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Јучер су нас напустила два стуба Српске цркве у свештенству, у одлучним временима нашег црквеног хода и битисања, отац Момчило Кривокапић и отац Душан Колунџић. Њихови дарови Светог Духа остаће неизбрисани у новијој историји СПЦ. Више сам био везан за оца Момчила и његова духовна кретања. Он је матурирао, а ја сам те године уписао богословију. Биле су то године још мучне и напете у црквеном животу. Већ као студент, отац Момо нам је био примјер. И као чтец и као студент показивао нам је одређени правац и храброст, неустрашивост и доследну вјерност Христу. Шездесете године прошлог вијека биле су године провјере наше вјере у божански поредак човјека и Бога. Биле су то године нашег призива на служење Богу и народу у Духу Светоме, али и године нашег младалачког поноса, неустрашивости па и ината у души и срцу, како је то рекао недавно, новопрестављени отац Момо. Његова одлука да оде у свештени чин тих година, задивила је нашу генерацију. Отац Момчило је са витешким поносом узео свештенички чин, да би на „страшном мјесту могао постојати”. Није прошло много времена, а из Котора су стизале охрабрујуће вијести. Са поносом смо пратили његов ход, његова кретања, његове литургијске походе. Господ му је давао „силу прегаоца и махове жњетве”. Била је то заиста „Луча микрокозма” у надасве тада ЦРНОЈ ГОРИ. Сила и свједочанство ријечи, почела је да шаље и прве студенте теологије управо из те заиста Црне Горе. И Господ нам је показивао да се из немогућег може створити могуће. Више нећу да набрајам заслуге слуге Божијег, великог протојереја оца Момчила. Остало ће сам Господ наш Исус Христос набројати на дан Суда, када буде отац наш Момо чуо глас „Добри слуго и вјерни, у маломе си вјеран био, уђи у радост Господара својега”. ВЕЧНАЯ ТВОЯ ПАМЯТЬ ДОСТОБЛАЖЕНЕ И ПРИСНО ПАМЯТНЕ БРАТЕ НАШ МОМЧИЛО! Архимандрит Данило (Љуботина) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Которски протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић преминуо је јутрос изненада у 76. години. У последњем интервјуу који је дао недавно за Спутњик, говорио је о свом детињству, школовању, војсци, Котору, литијама, оптимизму који га није напуштао до последњег дана. Архијерејски намесник бококоторски, парох которски Момчило Кривокапић обележио је претходне године пола века служења Цркви и народу. У његовом поносном држању види се истинитост речи које смо о њему чули — да је младим богословима узор како свештеник треба да изгледа, проповеда и води народ Божји. О њему сте могли да чујете само речи хвале, а за себе је говорио да је војник Христов, да се увек водио јеванђелским речима да без Господа не можемо чинити ништа. Испуњен је, признао нам је, већ пола века, јер осећа сву љубав народа који долази у Цркву Светог Николе. Пун ентузијазма, бистрог ума, на дан кад је изгласан контроверзни Закону о слободи вероисповести, морао је да освешта улице Котора... Са оцем Момчилом разговарали смо у Управној згради и Ризници СПЦ у Котору, чији је и оснивач и којој је тек намеравао да се посвети. Нажалост, објављујемо овај разговор пошто је преминуо. Шта нам је рекао парох Момчило у последњем интервјуу На Момчила Кривокапића велики утицај имао је отац који је био војни и парохијски свештеник на Кривошијама, а касније и у Котору и Бијелој. Због неслагања са комунистичким властима 1947. прогнан је у Добој. „Нас смо четворица браће, а мог оца су имали обичај да питају: Како то да поред три благородна сина баш овог манитог шаљеш у Богословију? Он им је одговарао да ће очигледно бити потребна љута трава на љуту рану. А ја сам одувек знао да ћу бити богослов, нико за мене није лобирао“, присећао се отац Кривокапић. Нашем саговорнику највећи ударац у младости задала је рана смрт оца, који је био члан Равногорског покрета. Глава змије је у Котору И поред притиска да се након Богословије ожени и остане да брине о мајци, браћи и сестрама, на наговор професора, а касније и владике шумадијског Саве Вуковића наставља студије на Теолошком факултету. „Много тога људског сам доживео у свим нељудским ситуацијама. Увек сам говорио, да нисам одрастао у Босни, био бих много жешћи и бескомпромиснији у непотребним стварима, а БиХ је учинила да се мало заобли она оштрица из мог карактера“, причао нам је. Током студија отац Момчило добија стипендију за Оксфорд, али је одбија због призвања да буде оно што је остао до краја живота — которски парох. „Занимљиво је да је мени Котор, као младићу, био мрачан, нисам га волео као Херцег Нови. Међутим, када сам питао зашто сте баш мене изабрали, добио сам одговор који је био својеврстан изазов — глава змије је у Котору“, додаје наш саговорник. У одлуци да пређе у Котор подржао га је и Свети Јустин Ћелијски, код којег је често одлазио у манастир Ћелије. Описмењавао војнике Парох которски војску је морао да служи 18 месеци, јер тадашња власт теолозима није признавала факултетску диплому. Послат је у Нови Сад, а додељен му је пушкомитраљез. За првих шест месеци само може да каже: „Не дао бог душману!“ У касарни су били само теолози и криминалци. „То је био хорор. На уласку су ме питали како је у цивилизацији, а ја сам мислио да они не разликују цивилство од цивилизације. Вредно сам радио на себи, јер сам схватио да ћу бити лузер ако не набијем кондицију, иако сам цео живот био спортиста — лош, али фудбалер са ентузијазном, а не каратиста како многи мисле.“ Поред једног лекара и двојице теолога описмењавао је војнике, држали су аналфабетске течејаве и политичку наставу чије је епизоде често препричавао. „Један капетан је говорио ’у Сан Франциској‘, а уместо сума сумарум рекао би ’сума сумарак‘. Оно што нико од нас неће заборавити, свакако је завршна вежба на Фрушкој гори, где смо избројали свако ребро, али и где је један официр ражалован, јер је 600 људи његовом кривицом усред фебруара завршило у болници“, причао нам је отац Кривокапић. Ако Момо не одбрани попа, неће ни бити свештеник Након војске 1969. отац Момо се са супругом доселио у Котор, где је свако вече требало да прошетају градом како би се знало да је православни свештеник присутан и телом и духом. „Није то тада било лако, сви погледи су били упрти у нас, пролазили смо кроз топлог зеца, али на сву срећу, није то дуго трајало. Ипак, суочавао сам се са разним провокацијама. На примеру физичког обрачуна са једним ватерполистом желео сам свима да дам до знања да ако Момо не може да одбрани попа, онда неће ни бити свештеник. Тим потезом сам погодио у менталитет овдашњих становника.“ У Котору до краја живота Момо није могао да разувери народ да је у једном тренутку пребио њих петорицу. Уз осмех нам открива како је то заправо било. „Питао сам једну групу непристојних младића у кафани ко хоће да се бије, а пошто су ми сви били окренути леђима, само сам изашао напоље. Нисам могао ни да наслутим да је после мене у ту исту кафану ушла друга група младића и обрачунала се са онима који су мени отћутали. Сви ти који су добили батине, ’приписани‘ су мени и тако је остало до данас“, присећа се овај свештеник. Не сечемо главе, али бранимо светиње! Неко би помислио на основу ове приче да су свештеници неки дивљаци, али је то овде сасвим нормално, јер ако је Свети Петар Цетињски носио јатаган и учествовао директно на Крусима у рату, ако су сви моји преци били ратници, онда ни ово није страшно, каже овај парох. „Њима је најнормалније било да одсеку Турчину главу, да је ставе у торбицу и искористе је чак и као јастук ако им се успут приспава. Данас је то другачије, али не значи да није остао исти ген — нећемо да сечемо турске главе, али ћемо да бранимо светиње као нико други!“ Комунисти су покушали све то да утуку, каже он и додаје да је сада никла младица са оног здравог корена која нам показује да ће се време рачунати до литија и после литија, ово је историја. „Ако неко мисли да смо ми добри организатори, вара се. Недавно сам одговарајући на питање како то наш штаб држи ову масу, рекао да нема штаба, он је на небу, ми само радимо техничке ствари, припомажемо“, каже наш саговорник. Води се суперинтелигентни рат Иако су због корона вируса литије обустављене, отац Момо сматра да ће спорни Закон о слободи вероисповести морати да буде промењен, јер Закон не би ни стартовао да је Митрополија пристала да препусти Буљарицу. У међувремену се појавио, каже он, и нови купац за Михољску превлаку, неки извесни шеик. „Због тога нам не дозвољавају да обновимо истоимени манастир. Ова власт је продала све и дужна је као нико. Морају да враћају дугове, а алави су“, изјавио је он. Целу причу о Закону, према Момчиловом мишљењу, актуелна власт мислила је да ће завршити веома брзо, али нису рачунали да ће се пробудити народ који се до сада понашао као овце које су они само шишали. „Најпријатније ме је изненадио север Црне Горе који чува невероватну културу, али тамо свештеник до скора у мантији није смео да се појави на улици. Овде се води суперинтелигентни рат, људи се полако ослобађају, што доводи до панике. Мило Ђукановић је због страха од отказивања послушности војске и полиције звао у помоћ РОСУ, јер ге је НАТО испалио“, каже отац Момо. Кад је земљу погодио „срећотрес“ Као парохијски свештеник отац Момчило Кривокапић учествовао је и у радости и у жалости људи. Оно што грађани неће заборавити, јесте да је његовом упорношћу по узору на заветну Ловћенску капелу саграђена Црква Светог Петра на Прчању. Многе немиле догађаје знао је, каже, да претвори у победе. Тако је за снажан земљотрес који је погодио Црну Гору 1979. године рекао да је био „срећотрес“, јер је захваљујући њему успео да оформи Ризницу, архив и библиотеку СПЦ-а у Котору и сачува многе историјске и културне вредности. Испред себе, овај свештеник каже да има један циљ — да се након повлачења из службе посвети, заједно са супругом, сређивању те историјске грађе. Извор: Спутњик
×
×
  • Креирај ново...