Претражи Живе Речи Утехе

У оквиру културно-образовног програма Дома културе у Чачку 30. јуна 2020. године одржано је предавање архимандрита Тимотеја Миливојевића, игумана манастира Вазнесење на Овчару, под насловом “Страх од слободе”. Вече је музиком употпунио Асим Сарван, а програм је водила Верица Ковачевић, уредница културно-образовног програма Дома културе. View full Странице

Текст са Фејсбук странице Манастир Рибница - Монах Арсеније: "О лажним богомољама и лажним богомољцима Прави богомољац није никаква необична нити тајанствена појава, већ је то прави православни хришћанин,односно ревнитељ своје вере и љубитељ свога народа. Богомољачки покрет носи своје корене из неформалних богомољачких група насталих у војводини половином 19. века, који се затим ширио по свим крајевима Србије, да би коначно настао и добио своје име – Православна Народна Хришћанска Заједница, 1920г. на великом сабору у Крњеву. Богомољачки покрет је у својој пуној форми и делатности настао као труд св. владике Николаја Жичког. Свети Сабор Српске Православне Цркве њему је, као најупућенијем, поверио старање и развој овог покрета. На првом месту да га очисти од спиритизма, раскола и јереси, који су увек били присутни и представљали опасност од појаве секташког застрањивања. Св. Владика је овај покрет успешно водио пуних 20 година, а који је постао једна од најдивнијих појава у целом свету. Нажалост, у трагедији другог светског рата и потоњег доласка комуниста на власт, Св. Владика је морао да напусти Југославију. Тада је богомољачки покрет остао без свог родитеља. Наравно, било је ту и других епископа који су такође схватали вредност тог покрета, и богомољци су наставили своје делатности и молитвена окупљања током друге половине 20 века. Али, као што то обично бива, када је нешто чисто и свето, и у богомољачки покрет је временом почео да се увлачи дух спиритизма и секташтва. Додуше, он је увек био ту, и чекао свој моменат да поново крене да руши оно што су чисте и свете душе, на челу са владиком Николајем, градиле током дугог низа година. Тако да смо данас дошли до једне готово невероватне појаве масовног ширења јереси спиритизма, на целој територији Србије. Те такозване „богомоље“ налазе се у приватним домовима, где долази до окупљања људи који су наизглед православни хришћани. Зидови су у тим одајама прекривени иконама, крстовима и кандилима. А највећа обмана је у томе што они себе представљају као настављаче богомољачког покрета Св. Николаја Жичког. Често поседују, и то увек показују новопридошлима, и писмени благослов и печат месног епископа. Писац ових редова је био запрепашћен када је кренуо да се више интересује за ову појаву, и о томе слуша од оних који су тамо одлазили и припадали тим заједницама. Вероватно се не бисмо ни одлучили да пишемо о томе нити упознали са деловањем те секте, да се није догодила једна тешка трагедија, током овог лета, у једном граду у Србији. Наиме, једна млада жена, супруга и мајка малог детета, је задњих годину дана повремено долазила код нас на духовне разговоре и саветовања. Деловала је као ревносни и искрени православни хришћанин, и ми смо је као такву и прихватили. Додуше, она никада није своју душу дубље отварала, на чему ми свакако нисмо ни инсистирали, већ су то била обична питања у вези брака, подизања детета и црквеног живота. Нама је донекле била чудна та затвореност, али то је право сваког човека, па чак и у односу са духовним лицем. Но, колико је то корисно или штетно, друго је питање. На један дан пред сам кобни догађај, дотична је, после дужег времена, дошла у посету са мужем и дететом. Одмах је било јасно да се налази у изузетно узнемиреном и тешком стању душе и духа. Чим је мало дошла к себи почела је, у крајње очајном тону , да од нас тражи опроштај, зато што нам раније није открила њене одласке у ту „заједницу“ и учествовање у тим „молитвама“. Нама одмах није било јасно о чему говори, о којим заједницама и каквим молитвама и, на наше смирено питање о чему се заправо ради, она је почела своју причу, односно исповест. Пре неколико година, она је први пут, са својим мужем и још једном блиском рођаком, отишла, по препоруци једног „побожног и смерног богомољца“ у ту „богомољу“. А затим у другу или трећу, док нису стигли у једну од познатијих, у том свету, у Сурчину крај Београда. Када су ушли у тај дом, у приличној тајности, одмах им је био предочен писмени благослов са печатом епископа, као некаква врло битна потврда да они нису никаква секта већ благословена богомољачка кућа. Затим су ушли у одају где су се обављале молитве. Свуда су биле иконе и кандила а на поду се налазио тепих. Било је ту око 20-так људи, сви по изгледу смерни и побожни православни хрићани, који су тврдили да редовно иду на литургије и причешћују се. Затим су сви клекли на под, а главна особа и духовни вођа, жена од својих 70 година, извесна Славица, је такође клекла, затим подигла руке, као кад свештеник започиње Св. Литургију, и почела са „молитвом“. У том тренутку као у некаквим грчевима и телесним трзајима, ушавши у стање слично трансу, са потпуно измењеним гласом, она је почела да се обраћа свима, као да из ње говори, час Христос, или Богородица и Св. Сава, или већ у зависности од дана и надахнућа. Док су за сво то време, које је трајало близу пола часа, сви присутни на коленима плакали, а неки и ридали. И ова млада жена је такође плакала, објашњавајући нам, да заправо уопште није знала зашто плаче. Када се све завршило, било им је објашњено да дотична Славица поседује велики дар од Бога, да може да „види“ и „чује“, и да буде у директном контакту са „духовним светом“. А као круна свега, да се она, као и још неки који поседују тај дар, углавном жене, зове, односно има некакав чин –„Црква Благодати“. Значи да поновимо, та жена назива себе „ЦРКВОМ БЛАГОДАТИ“!!! Ту у сурчинској богомољи је у то време била још једна таква жена по имену Рада, од неких 55 година. Затим им је речено да, ово што су видели, ником не говоре, поготово не црквеним лицима, јер они то неће „разумети“. Заправо они који припадају тој заједници, а сада су и они ту примљени јесу „изабрани“ од Бога, а да су сви остали нижег духовног стања и да то не треба њима откривати. Када је та млада жена завршила своју причу и опис тих сеанси, и колико је још пута одлазила тамо и на слична места, нама је, са великом муком и тугом, било јасно колико се та млада душа могла тамо страшно демонизовати и духовно упропастити. Тада нам је, са ужасним страхом у гласу и очима, рекла да ју је „ђаво у потпуности обузео и да јој нема спаса!“ Тај глас, који јој је говорио, и издавао наређења директно из срца, задњих дана јој је у пар наврата наређивао да баци дете са терасе, а затим да и она скочи, а онда би јој говориио, да је баш она изабрана да са Христом, који долази за „двадесет дана“ спасе свет! Тако да јој је час говорио да је изабрана од Бога, а час да треба да се убије...!!! Класична и тешка демонопоседнутост. Ми смо јој, престрављени од ужасног изгледа и још ужаснијих њених речи, строго замерили што је прихватила њихово инсистирање да нам то не открије и не исповеди. А затим смо јој наложили да под хитно, још тог поподнева, оде код свог парохијског свештеника и све потанко исповеди испод епитрахиља, са надом да ће господ имати милости. Поред тога смо покушали да чујемо да ли она још увек сматра да је изабрана да са Христом спасе свет. Она је после кратког оклевања , на наше тешко разочарење , ипак изговорила да ЈЕСТЕ изабрана! Дали смо јој још пар конкретних савета у вези читања јеванђеља, псалтира и поста, не би ли се донекле ослободила те страшне прелести, односно духовне самообмане. Нажалост, и на нашу велику тугу и ужас, она је сутрадан починила ту страхоту, готово дословно како јој је зла сила наређивала. Ускоро смо сазнали да је она те вечери отишла у цркву на исповест, али да јој демон то није дозволио и да је, пред саму молитву, истрчала из цркве и више се није вратила. Овде ћемо на кратко цитирати речи блаженопочившег патријаха српског Павла, из његовог текста о „прелести спиритизма“. Он каже... Суштина спиритистичке заблуде је не у томе што спиритисти желе да познају божанску истину, него што до ње хоће да дођу мимо Цркве.Већина њих долазе у цркву на богослужења, учествују са православнима у молитвама, светим тајнама и молитвословљима. Али се према Цркви ипак односе непријатељски, сматрајући је недовољном, нижим ступњем духовног сазнањаи доживљавања, и тек у својим посебним скуповима „сеханама“, долазе до пуне истине и сазнања...“ А по речима московског митрополита Филарета: „Слично лоповима, спиритисти настоје да отворе врата вечности – лажним кључевима!“ Ми смо у нашем раду са људима, у задњих десетак година, имали прилику да сазнамо, од оних који су пропатили од сличних менталних проблема, да се јасно могу чути гласови који говоре или наређују одређене ствари. Те гласове, који се у психијатрији називају аудио халуцинацијама, људи описују као да чују у самој својој глави или да долазе са таванице, испод кревета, из фијоке, у самим ушима, али до сада још никада нисмо чули од неког, као од ове младе жене, да долазе из самог срца. То нас је навело да дубље поразмислимо о овом феномену.Свети оци наше Цркве уче да се, пре крштења, антихристов дух налази у самом срцу човековом, а да се, после крштења и примања печата дара Духа Светога миропомазањем, истерује из срца. Нашим каснијим грешним животом, демону је допуштено да нас тиранише али му благодат крштења више не дозвољава повратак у само људско срце. Зато, из свега наведеног, закључујемо да се одласком и учествовањем на оваквим спиритистичким сеансама, односно хулом на Духа Светога, поништава крштењска благодат, да долази до духовног пада и до „разкрштења“. А тада се, на велику несрећу, Сатана враћа у људско срце, и одатле поново може да загосподари целим људским бићем. Од људи који су тамо одлазили, чули смо да постоје и вође тих заједница, углавном мушкарци, који немају такав „дар од Бога“ као оне претходно описане „благодатне жене“. Међутим, и они на тим скуповима, клечећи испред осталих, подижу руке и за време „замољавања“ падају у све већи занос, клањајући се, преклињући, плачући и и тражећи од Бога „помоћ и спасење“! Но, Црква и Свети Оци нас уче да ми, док смо сами у својој монашкој келији или у своме стану, можемо се кајати пред Богом, молити га за опроштај својих грехова, плакат, падати на под пред иконама, ударати се у груди, и слично, али да то, на молитвеним скуповима и богослужењима, никако не требамо радити пред другима. На тај начин се само исказује наша гордост и жеља да се покажемо „ побожнији“ од других. Када смо са другима, наше емоције и побожност задржавамо, у пристојном понашању, у дубини нашег срца. Све остало је спектакл уображене сујете и демонске прелести у коју, такви лажни богомољци, увлаче и друге наивне и неупућене. Све ово пишемо из превелике туге за оном младом мајком, која је, посећујући и учествујући у таквим скуповима и јеретичким сеансама, демонизовала себе, и тако страшно упропастила свој живот и тешко израњавила и хендикепирала своје дете, које је неким чудом остало живо, после тог језивог пада. Ти лажни богомољци, односно вуци у јагњећој кожи, заиста понекад имају благослов епископа или свештеника. Но, они до тога долазе својим лукавим претварањем, извештачено преподобним, спољашњим изгледом и лицемерним и лажним, смерним и скрушеним наступом. А добронамерне владике и свештеници, мисливши да пред собом имају праве и ревносне вернике, са радошћу им дају благослов за њихове скупове. А ови опет, са своје стране, перфидно крију своје право лице и делатност, као што ђаво крије свој реп. Сазнавши од неких, који су се покајали за своје учешће у тим скуповима, за места где се налазе те лажне „богомоље“, овде ћемо изнети списак само неколико, од многобројних које су се запатиле у овој нашој Србији. -Село Бусије, код Батајнице, -у Батајници на два места, -село Лединци, код Сремске Митровице, одмах прекопута Цркве, -село Бегеш на салашу, по стотине људи, -село Лаћарак, код Сремске Митровице, духовни вођа, извесна Јасна, око 50 год. старости, -у Београду, на насељу Видиковац, извесна Мирославка, 77 година, -у Бешки, -у селу Буковац, код Новог Сада, иза Петроварадина извесна Драгица, од око 52 године старости, -на Убу, по 50 и више људи, на скуповима... Занимљив податак, до ког смо дошли, је да су све те лажне духовне вође, односно спиритистички медијуми, доживели пре тога смрт својих најближих. Интересантно би било направити психолошку студију тих личности. По нашем расуђивању, могуће је да су они, после тих траума, осудили Бога због губитка својих вољених, и да су у свом гордом безумљу прешавши на антихристову страну кренули у освету Богу и рушењу Цркве Божије, отимајући наивне душе из окриља светог православља. Овде ћемо још једном цитирати нашег светог патријаха Павла, из његовог ауторског текста „Прелест спиритизма“... Но, морамо признати да, у томе што су ови људи напустили правоверје, има кривице и до нас свештеника. Својим непромишљеним поступцима делујемо збуњујуће на вернике тако да они изгубе поверење у Цркву која има такве пастире. Осим сујете и бриге за пролазно, многи од нас вернике, који желе пунији и интезивнији религиозни живот, препуштамо њима самима. Завршимо богослужење на застарелом и неразумљивом језику, не проговоривши речи објашњења прочитаног Св. Писма, и повлачимо се, а верник остаје сам са проблемима своје вере, без јеванђелског одговора која им постављају разни сектанти и атеисти. И када нас упитају, ми им одговарамо са досадом и суво: „Не слушајте их, то су јеретици и безбожници!“, без изношења разлога и озбиљнијих објашњења. Без свега онога што је вернијима давао изворни богомољачки покрет, није чудо да они, које све то озбиљније интересује, потраже објашњење код спиритиста или суботара и осталих секташа. „Корак у безверје, одатле је кратак“. Ми искрено верујемо да је ситуација, код нас црквених лица, по овом питању, од времена када је блаженопочивши Патријах писао ове редове, неупоредиво боља, али је и препреденост и безочност ових лажних богомољаца, са своје стране, још више напредовала. Стога смо се усудили да напишемо овај текст и да још једном замолимо и упозоримо верни народ да се клоне свих тих „тајних и скривених“ скупова, јер ако је нешто Богу угодно оно не треба скривати већ пружити свима на спасење. А само оно што је Луциферово дело, који је отац свих лажи и људске пропасти, чини се у тајности, иза закључаних врата и у некаквој конспирацији. Зато никада не пристајмо и не верујмо онима који нас маме својом извештаченом побожноћу у некакве „богомоље“ мимо Свете Цркве, говорећи нам да смо „изабрани“ и да то нипошто, никоме не откривамо. Наша вера је вера светлости и дневнога видела, а Сатана се крије у тами свога пакла. Будимо деца светлости која се не крију ни од кога, а за децу таме се молимо као за нашу прелешћену и заблуделу браћу и сестре, да се покају и врате на светлоносни православни пут спасења – док још има времена!"

View full Странице

Поздрав свима, Занима ме да ли неко можда зна име конкретног монаха или чак манастира са више таквих познатог по пракси (и традицији, у случају манастира) Исусове молитве и исихазма у Србији. Уколико не знате ни за једног таквог на територијама под ингеренцијом СПЦ, од једнаке користи био би и одговор који би се односио на било коју православну земљу релативног региона (Бугарска, Румунија, Молдавија, Грчка). Такође, опростите ако ово није прави подфорум за ову тему, али ово ми је прва објава па се још не сналазим. Хвала унапред !

У Господу се упокојио отац Јован (Маричић) дугогодишњи игуман Манастира Тресије, потврдио је Радију Слово љубве јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава. Света Заупокојена Литургија биће служена у суботу, 8. августа од 9 часова. Служиће архијерејски намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, јеромонах Петар (Драгојловић), као и многобројно свештенство. Монашко опело и сахрана биће истога дана у 15 часова, а служиће Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован. Господ нека подари оцу Јовану вечан спомен у Царству Небеском. Архимандрит Јован (Владислав Маричић) рођен је 1929. у Неменикућу као јединац у дому мајке Борике и оца Ђорђа Маричића.Знаменити Космајац, од 1956. више од пола века је монах манастира Светих архангела Михаила и Гаврила - Тресије; активно је учествовао у изградњи и обнављању овог манастира и новог конака; од 1972. је старешина манастира Тресије; године 1996. у Саборном храму у Крагујевцу добио је чин архимандрита. Фото и животопис: портал "Младеновчани" који је свејевремено објавио на својој страници интервју са оцем Јованом (на линку: https://mladenovcani.com/jovan-maricic-1929/ ) Извор: Радио „Слово љубве“ View full Странице

На улици испред кафане пријатељ ми је стегао руку и рекао: причаћемо о сценарију другом приликом и на другом месту… И отишао је својим путем (Срђан Печеничић) Пријатељ ме је позвао да се нађемо и попричамо о његовом филмском сценарију који ми је дао да прочитам. Да будем искрен, не волим да читам текстове својих пријатеља. Ако их похвалим, мислиће да тако говорим зато што су ми пријатељи. Ако говорим лоше, изгубићу пријатеља. Смишљао сам разне изговоре да одложим виђење, али није вредело. Пријатељ ми је предложио да се нађемо у једном лепом италијанском ресторану код Конака књегиње Љубице. Мој пријатељ је стигао први. Срдачно смо се поздравили. Рекао сам: „Извини, молим те, да променимо кафану. Ово место ме сећа на неке ружне ствари из мог живота. Ово је кафана у коју сам често долазио као дете.” „Долазио си у кафану као дете? С родитељима?” „Не. Сам. Наравно, није била овако отмена, била је то сиротињска кафана, а власник је био мој отац. Мој отац је држао ову кафану пре рата, за време рата и после рата. Причало се да је био добар и с Немцима и с партизанима. Када су Немци 1941. године ушли у Београд, међу првима су ухапсили мога оца. Држали су га 24 сата у затвору и пустили га. Отац је касније причао да га је то доста коштало, али се исплатило. Кад су партизани 1944. године ослободили Београд, међу првима су ухапсили мога оца. Држали су га у затвору 24 сата. И пустили. Отац је касније причао у пола гласа да га је то скупо коштало, много скупље него код Немаца. Кафана није престајала са радом ни у миру ни у рату. У то време то је била периферија Београда. У кафани су се сакупљали лађари, рибари, лопови, просјаци, посрнуле жене… Талог Београда. Отац и мајка су се развели. Ја нисам као дете тачно знао шта то значи. Нити ми је било јасно зашто отац више не станује са нама. Када је отац отишао, мајка и ја смо остали сами. Мајка није радила. Били смо веома сиромашни. Скоро да нисмо имали шта да једемо. Шта је била моја мука? Једном месечно мајка би ме окупала, лепо обукла и послала код оца. Пошто се он никад није сам сетио да нам помогне. Ишао сам код оца у његову кафану да би ми он при одласку гурнуо у џеп мало новца који сам носио мајци. Али, требало је преживети до тог тренутка кад би се он сетио да ми да новац. Мајка ме је молила да, ако отац није у кафани, седим и чекам док се врати из града. Седео сам за овим столом и чекао оца, често сатима… А онда, кад би он дошао, нисам знао шта да разговарам с њим. Нити је он знао шта мене да пита. Желео сам да ме загрли, помилује по глави, пољуби… Ништа од тога њему није падало на памет. Прилазиле су ми жене које су мирисале на ракију, грлиле ме, љубиле, јер сам их подсећао на њихову децу која су била жива или нестала за време рата. Пијани бродари су ми наручивали пиће… И терали ме да пијем кувану ракију јер је то здраво и тако се постаје „мушко”. Нудили су ми да пушим љуте и горке цигарете. Очи су ме пекле од дима, био сам потпуно мокар од зноја, нервозе, туге што морам да седим у тој прљавој и задимљеној кафани и чекам да ми отац удели мало новца. Али сам знао да тај новац нестрпљиво чека код куће моја мајка… Чинило ми се да би ми било лакше да седнем испред кафане и да просим него да чекам да ми отац удели милостињу. Сваког месеца бројао сам дане до одласка код оца. И мој ужас се повећавао како се ближио тај дан… Било је мучење и понижавање, али смо на тај начин преживљавали и ја и мајка. Питао сам мајку: „Мама, зашто ме отац не воли?” Добио сам утешан одговор: „Воли те, само то не показује.” Отац је старио и почео је да поболева. Обилазио сам га скоро сваког дана. Доносио му воће, чистио стан, помагао му да се окупа. Нисам више хтео да узимам новац од њега. Био ми је некако симпатичан и драг у тој својој беспомоћности. И ако он није волео мене, ја сам волео њега. Једног дана када сам дошао у кафану затекао сам необичајену тишину. Сви су ме љубили, миловали по коси и тихо говорили: „Дете, прими саучешће… Умро је твој отац.” То је значило престанак мог мучења и понижавања. Тада сам први пут у животу попио пола чаше вина. И напио се… Имао сам осам година. Знали смо да је отац имућан и да поред кафане има и неколико станова које је издавао. Није имао никога од родбине, осим мене. Мислили смо да ће отац све оставити мени и мајци. И да ћемо мајка и ја најзад нормално живети. Нажалост, преварили смо се. Пред смрт, кад је већ био тешко болестан, отац се оженио својом младом конобарицом и све оставио њој. Баш све: и кафану и станове. Мени и мајци ништа. И даље смо годинама живели у беди и немаштини… Да ли сам због тога мрзео свог оца ? Не. Волео сам га много више него што је он волео мене. Тако је у животу: волимо највише оне који најмање воле нас… На улици испред кафане пријатељ ми је стегао руку и рекао: причаћемо о сценарију другом приликом и на другом месту. И отишао је својим путем. Вратио сам се у кафану и сео за сто за којим сам увек седео кад сам чекао оца. Био сам сигуран да ће се вратити… Да ће ме загрлити, пољубити и рећи: сине, тако сам срећан што те видим… Волим те! Седео сам и чекао… И чекао. Нико није дошао. Професор ФДУ http://www.politika.rs/scc/clanak/458760/Pogledi/Otac-koga-sam-voleo