Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'основу'.
Found 4 results
-
“Стварање цркве на основу припадности државне или било које друге припадности је безумље и већег није било у овдашњој историји. А чим се неко отуђи од Цркве, чим се обезбожи, онда све мијења, мијења и главу и нацију, и тако то бива свуда у свијету”, оцијенио је данас Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Владика је данас на празник Светог Јована Богослова, љубљеног Христовог ученика, поводом храмовне славе служио Свету архијерејску литургију у Цркви Светог апостола и еванђелисте Јована у Побрђу, Доњи Грбаљ, и помен оцу Мому Кривокапићу. “И међу вама Бокељима има оних који се сада одричу да нијесу Срби, да нијесу православни, који хоће своју цркву. Коју своју Цркву? Гдје је то било у историји да безбожник ствара цркву! То само може у овој безумној, избезумљеној данашњој Црној Гори. Безбожник да ствара своју цркву! То је ђавоља црква, то није Божија Црква. Овај народ је припадао, без обзира како се звао: Бокељ или Брђанин или Црногорац, једној светој саборној апостолској Цркви Христовој, која се зове и звала се кроз вјекове Српска црква, нарочито од времена Светога Саве.” Објаснио је да име Цркве није битно већ да је битно да је она једна Божија Христова Црква, као и то да њу не може стварати било ко зато што је њу створио сами Бог и људи који су се крстили у име Оца и Сина и Духа Светога кроз вјекове: “Нажалост, данас у овој нашој никада несрећнијој Црној Гори, они који су обоготворили Броза и Стаљина, повели братоубилачки рат 1941, па наставили до данас да воде то братоубилаштво, клањали се Титу и партији, сада проглашавају Црну Гору и своју нацију за Бога и хоће Цркву да претворе у своје божанство”, рекао је Митрополит. Запитао се како могу атесити да знају шта је и ко је Црква јер кад би то знали онда би, како је казао, знали да се ова Српска црква, која се данас зове СПЦ, тако зове и у Француској, гдје има Француза који јој припадају, затим у Шпанији итд. “Нико њих не тјера да буду Срби, нити су они то тражили, него да буду припадници једне свете саборне и апостолске Цркве. Ја јесам и Србин, и јесам и Црногорац, и моји су преци немањићку Морачу припојили 1820. године Црној Гори. Јесам и Црногорац, али сам, прије свега, оно што су били сви моји преци. Шта треба да радим, да се одрекнем ђеда, предака!? Како то може да буде?!” С друге стране, како је истакао, он не поистовјећује Цркву са српством, истичући да су истински прави Срби они који су крштени, миропомазани, они који се причешћују Тијелом и Крвљу Христовом. Запитавши се колико је оних Срба који су при Цркви, који су се вратили Цркви, Митрополит је подсјетио да су Срби у 20. вијеку били носиоци безбожништва. Истичући да је и Инк јер има своју браћу, кумове који су Инки у Перуу, владика је нагласио да је најбитније да припадамо једној светој саборној апостолској Цркви Христовој а национално нек се осјећа ко како хоће по мјесту гдје живи. Посебно је нагласио да ови кумровачки ђаци, васпитани у безбожништву, који сада хоће да стварају неку Црну Гору, хоће и храмове Краљевине Црне Горе која је била крштена јер су је створили црногорски митрополити који су сви били Срби. “Они су створили Црну Гору крштену, миропомазану, која се причешћивала, а не Црну Гору Јосипа Броза и онога што су урадили Фрањо Јосиф и тај његов каплар на Ловћену. Монтенегрини хоће Броза и тај каплар сада диригује овдје. Све што раде је у том духу каплара Фрања Јосифа. Прво су срушили Цркву Св. Петра на Ловћену и починили најстрашнији злочин и сада комите лудују по Ловћену а Његош је тамо утамничен.” Из те срушене ловћенске цркве никло је 19 таквих цркава у свијету и гради се још јер, како је казао валдика, оно што је Божије је неуништиво и ова “Господа би требала да схвате да се тиме не гради будућност Црне Горе већ се разарају њени темељи”. “Разара се вјера истинска и права кроз њихов покушај да створе своју некаву аутокефалну цркву. Дај Боже да то схвате и ови које је вријеме избацило на површину да буду на власти у Црној Гори, да не воде ову Црну Гору у бестрагију, у пропаст. Разорили су утробу Ловћена, те свете планине, ухапсили Светог Ловћенског Тајновидца и није чудо што мене воде на суд и што су сада ухапсили и нашега владику Јоаникија. Таква им је беспамет, непамет. Они мисле на тим лажима и обманама, духу братоубиства и богоубиства, да стварају будућност Црне Горе а на томе се никада ништа није створило што је истинско и право. Зато је битно да се враћамо Светом Јовану Богослову и свима онима који су наслиједили њега да свједоче Христа Бога.” Архиепископ цетињски је изразио наду да ће црногорска власт да се отријезни од брозоморе, најопакијег вируса који је харао Боком и Брдима и Црном Гором, вируса безбожништва. “А чим је безбожништво, онда је одрицање од себе и од свога бића, имена и језика и од свога народа”, закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- митрополит
- амфилохије:
- (и још 10 )
-
Недостојно се причешћује пре свега онај који немарно и неискрено прима Тело и Крв Господњу . Говорећи, пак, о достојности и недостојности веома често можемо да западнемо у морализам, а живот у Христу је пре свега питање онтологије тј. саме суштине нашег бића. Као хришћани ми смо позвани да своје постојање у потпуности саберемо у Христу и тежимо речима Апостола који каже „Ја више не живим, него живи у мени Христос“. Онај који своје биће заснива на биологији, на страстима и злоупотреби слободе недостојан је Тела и Крви Христове осим ако одлучи да промени свој начин живота. Грехови који су препрека за редовни евхаристијски живот тј. причешћивање јесу пре свега непокајани грехови који нас одвајају од Цркве и заједнице са ближњима. Човек је биће које своју личност остварује само у заједници са другима и када погрешним избором и злоупотребом своје слободе нарушава ту заједницу није достојан да се причешћује Св. Тајнама. Како може да учествује у заједници Тела и Крви Господње ако истовремено руши ту заједницу са својим ближњим и повређује их. Грех је увек у односу на другога и суштински онеспособљава човека за заједницу и вуче га у индивидуализам и вечну самоћу. Неки деле грехове по тежини, али мора да знамо да сваки грех води у смрт уколико се претвори у страст и постане друга природа човекова. Мржња према другоме је тежак грех јер она она неизбежно води у друге грехове и к већем посрнућу човекове личности. Онај који није у стању да опрости другима, како може да очекује опроштај од Бога? Телесни односи, на пример, нису сами по себи грех јер су део биологије човека. Телесни односи у браку су благословени јер је брак икона љубави Христа и Цркве. Међутим прељуба и блуд удаљују човека од Бога јер прељуба разбија заједницу коју је Бог запечатио и наноси бол и патњу другом супружнику и деци. Блуд деградира достојанство људске личности и скрнави тело које је храм Духа Светога и трује своју душу. Слично је са свим гресима који разбијају заједницу, угрожавају људски живот, наносе бол или патњу. Приступати причешћу а да нисмо променили свој начин живота покајањем (преумљењем) представља лицемерје и зато је такво причешћивање недостојно. Покајање је процес свеобухватне промене у човековој души када почињемо да схватамо да морамо да променимо наш живот и однос према другима јер у противном идемо у вечну смрт. Зато нас покајање чини поново способним да у потпуности учествујемо у црквеној заједници и самим тим то потврдимо причешћем Светим Тајнама. Сви смо ми грешни, али не само ако конкретно чинимо овај или онај грех, већ због тога што носимо огреховљену природу. У духовном животу постепено узрастамо у познању пале човекове природе коју носе сви људи и духовно познајемо да сви саучествујемо у њој без обзира да ли ћемо одређене греховне прохтеве конкретно удовољавати или не. Зато су светитељи увек говорили да су грешни, али то није из неког обичаја или зато што су живели у греху, већ зато што су грех сваког човека и пад људске природе дубоко проживљавали у својој сопственој личности. Човек је чудно биће, иако смо појединачне личности једно смо у Адаму и заједничарећи у Христу постајемо једно у Христу, у Адаму сви сагрешисмо, а у Христу сви бивамо оправдани. Својим умом и срцем стално су проживљавали пад људске природе, а истовремено удостојили су се дарова које су видели као незаслужену благодат коју Бог даје човеку. Нису се гордили јер су знали да и када чуда чине то нису њихова чуда већ пројава бескрајне Божије љубави. Зато је важно да стално созерцавамо ту палу људску природу коју сви носимо и у којој сви учествујемо. Све што човек више духовно напредује у том созерцању све мање ће да осуђује друге, све ће више бити блажи према другима, а строжији према себи. Код гордих и лицемерних све је обрнуто. Они су строги према другима, а угађају својим тајним страстима и сл. Уколико живимо редовним хришћанским животом, у труду покајања, клонимо се грехова који нарушавају нашу заједницу са Богом и другима, држимо заповести и црквене постове, треба да редовно приступамо Светим Тајнама и није нам потребна посебна припрема у виду додатног поста, и сл. Није добро да одемо на једну Литургију и причестимо се, а онда за пар дана одемо опет на службу и кажемо нећу се причестити јер сам се скоро причестио. Што то треба да значи? Причешће није питање квантитета или личног избора на основу нашег расположења, већ је свака Литургија сусрет са живим Господом па зашто онда у једном случају седамо за трпезу Господњу, а у другом то сопственим избором нећемо да учинимо. Треба имати страха Божијег, али страх Божији није питање емоција и колико се год треба плашити да не увредимо љубав Божију својим грехом, толико се треба плашити да не окренемо леђа његовој доброти и не примимо Господа који нам се сам дарује у Светим Тајнама. Нека норма редовног евхаристијског живота јесте да учествујемо у недељним и празничним Литургијама и да се на њима причешћујемо, а у Великом посту ако редовно постимо и трудимо се треба да се причешћујемо када смо год у могућности и на Пређеосвећеним Литургијама, јер оне су зато и уведене у црквену праксу како би се интензивирао литургијски живот у време Четрдесетнице. Архимандрит Сава Јањић Игуман Манастира Високи Дечани Извор: Ризница литургијског богословља и живота-
- 2
-
-
- архимандрит
- сава
- (и још 11 )
-
Уколико у духовном животу не разумијемо оно што нам се говори, уколико то примамо кроз неки филтер, може врло лако да се деси да нас то кошта странпутице, врло болне, или, не дај Боже, губљења душе, рекао је у суботу увече протосинђел Андреј Дечанац у крипти барског храма Светог Јована Владимира гдје је одржао предавање на тему „Појмови о духовности у српском језику- монашка перспектива“. „Речи које су везане за духовност су у српском језику махом старогрчког порекла. Превођене су на црквенословенски, па онда на српски. Постоји у лингвистици једна теорема по којој оно што се каже на једном језику, онај који не зна тај језик заправо никада не може до краја да разуме, ма колико год се трудио. Тако, да бисмо овладали појмовима духовности, ми морамо да потпуно усвојимо тај контекст, да тај језик постане наш матерњи језик“, казао је он. Додао је да је потребно да у свом искуству морамо да имамо те термине, а не да их само рационално језички дефинишемо. „То је потребно да бисмо тим терминима обележили праве појмове, а не нешто што ми можда сматрамо да би тим терминима требало обележити“ казао је отац Андреј. Отац Андреј је рекао да су одређена неуролошка истраживања показала да се код људи-полиглота, када говоре неким од других језика, дешава нешто што им мијења личност. „Укључи им неке потпуно друге делове мозга, почну да се потпуно другачије понашају. Дакле, од тога како говоримо, зависи ко смо. И због тога је важно да чувамо језик који имамо. Јер, његовим насилним мењањем, у последње време англизацијом, а овде у Црној Гори имате и другачије проблеме – сви знамо које, и ми се мењамо. Губимо оно што је основа нашег идентитета, постајемо неко други“, упозорио је отац Андреј. Подсјетио је да Свето писмо почиње позивом на покајање. „Али, ова реч – покајање, шта, заправо, значи? О њој се много говорило у задње време. Профанисана је: шта значи покајати се… Покајао сам се што сам урадио ово или оно… А овдје се ради о нечем много дубљем и озбиљнијем. Значи: преумити се, односно променити начин размишљања, променити ум или променити памет. Другим речима ‘покајте се’ би могло да се преведе као: распаметите се, уразумите се, дођите к себи“, рекао је он. Додао је да су, исто тако, код нас многи сматрали да је оно што са собом носи покајање, прије свега, ношење скрушености, туге и жала због онога што је учињено погрешно. „И то је тачно. Ова реч подразумева – то знамо из духовног искуства наше Цркве – и жал за учињеним, али подразумева и још многе друге ствари. Подразумева чврсту одлуку, чврсту вољу да се прекине са погрешним начином живота, подразумева и отварање очију, један нови поглед на свет, да човек другачијом памећу прилази животу. И оно што је можда најважније, а што су мноиги људи који ову реч користе изгубили из вида: подразумева радост због тога што самим тим што смо се покајали, приближило нам се Царство небеско“, рекао је између осталог, протосинђел Андреј Дечанац. На крају излагања отац Андреј је одговарао на питања публике која су се тицала теме, али и тога како се данас живи на Косову и Метохија. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Очекујем рецензију @Ћириличар и @Zoran Đurović Константин Бодин – први српски цар, 274 године пре цара Душана http://www.rasen.rs/2017/08/konstantin-bodin-prvi-srpski-car-274-godine-pre-cara-dusana/ Време у којем Срби играју значајнију улогу на историјској позорници најчешће се рачуна од година владавине Стефана Немање. Шта се дешавало пре овог периода? Ко су били српски владари и које су титуле носили? Постоје ли о њима писани подаци? Бодинов печат; Археолошки музеј у Истамбулу Историја средњовековне Србије за већину почиње Стефаном Немањом. О српским владарима и великашима који су ранијим вековима постављали темеље српској држави веома мало се зна ван уског круга историчара. Јавност је често окупирана данас популарним и потпуно ненаучним теоријама о Србима као „народу најстаријем“. Трагајући за наводном античком прошлошћу Срба, заборављамо на документоване личности из наше историје које су неоправдано запостављене. Мало ко је чуо за Јована Владимира, првог српског свеца, или Михајла, краља Дукље и првог српског краља. Међу заборављеним јунацима српске средњовековне историје је и његов син, Константин Бодин. Константин Бодин Један од најчешће навођених и тумачених писаца историје народа је Константин Порфирогенит, византијски цар из династије Македонаца, који је живео у десетом веку. Порфирогенит је написао важно дело, „Спис о народима“ или „О управљању царством“, у којем се, између осталих, помињу и Срби. Описујући догађаје који су предходили његовом рођењу, аутор са незадовољством истиче да: „Тамошња племена Хрвати и Срби и Захумљани и Травуњани и Конвљани и Дукљани и Пагани, одвојивши се од царства Ромеја, постадоше самостални и независни, не покоравајући се никоме. Ова племена, како кажу, немају архонте (тј. кнезове), већ само старце жупане, на исти начин као и остале Склавиније.“ Овај пасус Порфирогенитовог дела важан је за разумевање титула које су српски владари уживали у десетом веку. Привилегију старца или жупана носио је и Стефан Немања. То наводи на закључак да се све до краља Стефана Првовенчаног, владар Срба називао старцем или жупаном. Зетски краљ Михајло, отац Константина Бодина – ктиторски портрет из цркве Св.Михајла у Стону, XI век Међутим, новооткривени печат из истамбулског археолошког музеја сведочи да је Константин Бодин, српски владар из друге половине XI века, носио краљевску титулу. Бодин је био син првог српског краља – Михајла, па се намеће мишљење да је титулу задобио правом наследства. Међутим, овакве привилегије је могао да одреди само византијски цар и оне нису део наследне традиције. Како је онда овај српски владар постао краљ? Грб Војислављевића Михајло Војислављевић је крунисан 1077. године, за шта је добио потврду од папе Гргура VII. Средиште српске државе тада је било нешто јужније од простора на коме се касније уздигао Стефан Немања и његови наследници, у области Дукље или Зете. О његовом сину, Константину Бодину многи уважени хроничари XI и XII века су писали са посебним уважавањем. Ана Комнина, ћерка једног од највећих византијских царева Алексија I, уврстила је Бодина у своје хронике. Пишући о акцијама противника свога оца, Константина Мономахата, она каже да је он: „Бодина и Михајла, егзархе Далмата, учинио је својим пријатељима, помоћу писама и поклонима придобио њихову наклоност, отварајући тако себи многа врата.“ Константин Бодин Бодинов утицај и углед у царству можемо читати између наведених редова. Један од највећих царевих противника потрудио да задобије пријатељство српских владара. Хроничари са царског двора извештавају и о великој побуни против царске власти која је избила на простору данашње Македоније. На њено чело је стао Константин Бодин. „Прве године његовог царства народ Срба, крену да потпуно освоји Бугарску. . . Истакнутији људи бугарске замоле Михајла, који је био владар, да им помогне и с њима се удружи и да им свога сина да га прогласе царем Бугарске и да се тако ослободе превласти и окрутности Ромеја. Он им се радо одазове и сабравши 300 својих људи предаде их своме сину Константину, званом и Бодину и пошаље их у Бугарску. . . И наста страшна битка и још страшнији пораз Ромеја.“ Црква Светог Мартина у Шумету, Локрум – Бодинов поклон Дубровнику Након велике победе, Бодин је проглашен у Призрену за цара, под именом Петар III, у покушају да се обнови Самуилова држава која је срушена пола века раније. У почетку је имао успеха. Његова војска је освојила Скопље и Ниш. Међутим, показало се да побуњеници немају довољно снаге да се дуготрајно супростављају византијском цару. У бици код Пауна на Косову Бодин је поражен, заробљен и одведен, најпре у Цариград а потом у Антиохију. Међутим, успео је да се ослободи и врати у своју престоницу Скадар. Политику је ипак променио и византијском цару више није, макар јавно, одрицао послушност. Највећи непријатељ Византије у том периоду су били Нормани, предвођени неустрашивим Робертом Гвискардом. Алексије I Комнин је уврстио Бодинов одред у своју војску. Гласине о приступању Бодинових трупа, истих оних који су потукли Византинце у Бугарској, значиле су подизање морала византијској војсци и веће шансе у даљем ратовању. Као награду за верност и помоћ српске војске Константин Бодин је проглашен за краља. Овај податак нам потврђују и каснији догађаји. Почетком XIII века жупан Стефан Немањић и његов брат Сава траже краљевску круну од римског папе Хонорија III. Папа је прихватио њихов захтев па је средњиНемањин син постао Првовенчани краљ. У свом захтеву, Сава и Стефан Немањић истичу да им право на круну припада још од „првог отачаства краљевства“, која се зове „велико краљевство од прва“. Немањини синови, дакле, указују да је Србија већ била краљевина, те да је титула коју траже припадала њиховом претходнику – Константину Бодину. Печат српског владара из друге половине једанаестог века представља праву малу револуцију у откривању историје преднемањићких Срба. Оскудни писани подаци и непостојање споменика културе који би сведочили о поменутом периоду у великој мери су успоравали пут историјске науке. То, међутим, не значи да археолошка испитивања у будућности неће довести до нових сазнања која би могла да прошире интересовање за српску историју и у овом правцу. Историја нашег народа пре Стефана Немање мора и може бити проучавана и публикована озбиљније него данас. Подела Бодинове државе; фото: Википедија Колико је чврста граница између родоначелника династије Немањићаи његових предака показује чињеница да се чак и данас не може поуздано говорити о оцу Стефана Немање, из уџбеника свима познатог Завиде. Родослови Немањића започињу Немањом или ређе његовим оцем. Сви иза ове замишљене црте као да не постоје. Питање које понекад многима прође кроз главу налази се у наслову овог текста, и гласи „Постоји ли историја Срба пре Немањића?“ Примери као што је Константин Бодин дају одговор и показују континуирани правац напредовања српских владара. Титула коју је понео Бодин поново је припала Стефану Првовенчаном. Касније су исту титулу уживали краљеви Владислав,Урош, Драгутин, Милутин и други. На послетку, краљ Душан се 1346. године крунисао за цара. На путу од варварског племена Срба, како нас је Порфирогенит описао, па до царства које је закуцало на врата Цариграда, заслуге имају и данас помало митске личности као што је Константин Бодин. Заборављен и велики! Извор „Српски академски круг- 24 нових одговора
-
- 6
-
-
-
- константин
- бодин
- (и још 15 )
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.