Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'осечкопољски'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У духу актуелних искушења којa целу планету обремењују, Српски народ у Републици Хрватској непрестано се налази на удару многих медија и прогресивне политике која је усмерена у циљу оповргавања историјских чињеница и стварању једног новог друштвеног дискурса заснованог на мржњи. Као наследници хришћанског духовног наслеђа, који се искључиво наслања на свето Јеванђеље позвани смо на љубав, и на међусобно поштовање изграђено управо у тим Истинама. Непримерено је искривљивати ту истину, као што је то учинила Туристичка заједница града Вуковара, која тиме руши културно и историјско наслеђе једног народа. Такав чин оскрнавио је цркву свете Петке на Доброј води. Оповргавање историјских чињеница и рушење духовног наслеђа је нечовечански и нецивилизацијски чин. Оваквим поступком нарушава се духовни и културни интегритет једног народа, а који је загарантован тековинама европске цивилизације. Неговање ових хуманистичких и хришћанских вредности неодвојиво је од приступа представника наше заједнице како на локалном тако и на државном нивоу у Републици Хрватској, а који се сусрећу са великим проблемима да сачувају наш културни, национални, просветни и језички идентитет. Овде би се осврнули и на непрестане нападе медија и на шовинистички приступ према матичној нам држави, Републици Србији, и њеној актуелној политици и политичком вођству, који ни у ком случају нису примерени и не доприносе побољшавању добросуседских односа. Требамо имати у виду да смо сви грађани света и да смо хришћани који имамо заједничког непријатеља у виду вируса који не познаје границе, боју коже или националност. Јеванђелист Матеј нам сведочи речи самога Господа који каже да су све заповести Старога Завета сажете у две заповести, а то је да љубимо Бога и своје ближње. Овде можемо поставити питање као у причи о Милостивом Самарјанину: Ко је мој ближњи?, опет долазимо до истог одговора, а то је онај човек који показује милост и који нас поштује онаквима какви јесмо. Са друге стране, ако уместо љубави пројављујемо мржњу, морамо знати да мржња рађа грех, а грех нас води у пропаст и сигурну смрт. На ове последице су упозоравали сви старозаветни пророци, који су имали јасну представу, ако ходимо путем без Бога и осуђујемо друге, идемо путем пропасти, али ако се покајемо и покажемо љубав и милост према Богу и људима, бивамо благословени и спашени. Овакви ставови не изграђују дух толеранције и међусобног разумевања, који би требали бити темељи за изграђивање наше заједничке будућности. Сматрајући да смо по духовном и културном наслеђу два блиска народа, који би требали градити друштво живота, а не друштво у коме влада мржња и нехришћанске вредности. Тиме вођени, с жаљењем можемо се присетити недавних насилних догађаја у граду Вуковару, који су били обојени националном нетрпељивошћу. Такви и слични догађаји не користе ни једном ни другом народу, већ из таквих догађаја можемо закључити да нам је друштво далеко од хришћанских вредности, које би требале бити темељ нашег друштва. Према томе сматрамо да су такви текстови јако штетни, непотребни и непримерни, јер они као такви сеју семе зла и не изграђују друштво које се базира на љубави, већ на мржњи. С тога се окренимо ка Љубави и Животу. Епископ осечкопољски и барањски Херувим Даљ, 14. децембар 2020. године Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  2. На празник Ваведења Пресвете Богородице, дана 04. децембра 2019. године, када мештани Чаковаца прослављају своју храмовну славу, свету архијерејску Литургију у чаковачком храму служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Зоран Симић, умировљени парох, протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, архијерејски намесник и парох прве парохије вуковарске и ђакон Војислав Николић. Слављу су се придружили свештеници протојереј-ставрофор Драгомир Живанић, парох негославачки и протојереј Миладин Спасојевић, парох мирковачки, који су узели учешћа у свечаној литији и освећењу славских обележја. После литије и освећења славских обележја Епископ Херувим обратио се сабранима пригодном беседом: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан у који прослависмо празник Ваведења Пресвете Богородице. Нека Господ благослови ово место и свети храм благословом овог великог празника којим прослављамо улазак Пресвете Богородице у Јерусалимски храм. Пресвета Богородица се, као Она која ће родити Спаситеља нашега Господа Исуса Христа, уласком у свети храм уткала у Домострој нашега Спасења. Пресвета Богородица је добила посебну улогу у спасењу људског рода, родила је Господа Исуса Христа. Благослов који је тада добила доказ је да је човек храм Божји, да је човек остварен када је у заједници са живим и делатним Богом. Рођењем Христовим дошло је спасење људском роду. Оваплотивши се, Христос нам је омогућио да имамо благодатну заједницу са Богом. Радујем се што сам данас са вама, што смо се окупили око свете Чаше и прославили овај велики празник. Слога и вера у Господа Исуса Христа чини нас великим народом. Није битно колико нас има у неком месту, залуд нам је ако нас је и стотине хиљада ако смо несложни, ако не изграђујемо међусобну љубав. Ако смо сложни, ако има љубави, чак и мала заједница је пред Богом велика. Заједница која живи у љубави, у Духу Цркве и Јеванђеља велика је пред Господом. Таква заједница се саображава са речима Христовим: ”Где су двоје или троје сабрани у име моје, и ја сам са њима". То је суштина коју требамо да сабирамо у своја срца, да би нас љубав сједињавала и везала, а Црква била место нашега сабрања. У Чаковцима се то данас остварило, сабрали смо се да прославимо име Божје и поучимо се речима Јевађеља. Литургијска заједница суштина је нашега живота. Нека сте благословени! Велико ми је радост у срцу што сам данас могао бити са вама, да будем у радости вашега села. Без обзира колико нас је мало и како је хладно време, љубав је велика. Топлина храма Божјега позвала нас је да будемо окупљени у овој благословеној заједници која има своје исходиште у вечности. Све остале заједнице и идеологије пролазне су, док заједница Цркве Божје јесте заједница вечности. Нека сте благословени од сада и кроз сву вечност! Амин. Радост заједничарења настављена је за славском трпезом припремљеном трудом надлежног пароха протојереја Бранислава Полимца и овогодишњег кума Владимира Павковића. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  3. На Празник Рођења Пресвете Богородице, дана 21. септембра 2019. године, свету архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег у Трпињи служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереји-ставрофори Јован Клајић и Душан Марковић, пароси у пензији, јереј Вукашин Цветојевић, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, ђакони Радован Арсеновић и Срђан Лукић. На светој Литургији Његово Преосвештенство Епископ Херувим рукоположио је у чин ђакона Срђана Дангузовића из Трпиње. Владика Херувим је на Литургији проузнео следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја нека је на здравље и на спасење наше Литургијско сабрање у храму Вазнесења Господњег у Трпињи. На првом месту да заблагодаримо Господу који нас је сабрао. Благодат Светога Духа је увек присутна, надопуњује нас и исцељује немоћи и недостатке свих нас. Кроз историју осведочена је Истина да је Господ омогућио Спасење и да би човек иако у својој људској слабости имао заједницу са Живим и Делатним Богом. Ту заједницу можемо да осетимо овде где свако од нас сабире благодат Божју да би ходио тим крстоваскрсним путем којим је први Господ ходио ради свих нас. Целокупна Божанска икономија спасења збива се на светој Литургији и сваки пут када се сабирамо сведочимо Тајну вере и пуноћу живота у Цркви Божјој. Заиста је велика радост и потврда наше вере када можемо да се сабиремо на светим службама Божјим да прослављамо празнике и свете Божје угоднике који су путеводитељи нашега живота у овом бременитом свету. Данашњи празник Рођења Пресвете Богородице кога литургијски прослависмо има две димензије. Има историјску димензију да се нама људима покаже како Господ делује у историји људског рода, а са друге стране да покаже љубав којом човек треба да љуби Господа Бога. Човек треба да прими благослов Божји као Пресвете Богородица која се жртвовала ради људског рода. Заиста је то велика љубав и велико смирење, пре свега. Данас је мало смирења међу свима нама. Сви смо сујетни. Сујета је превлада људским бићем. Она је темељ данашњег света, нажалост. Не смемо допустити да сујете превлада нашим бићем, јер се тада рађа мржња а не љубав. Рађа се нетрпељивост, а не трпљење. Не рађа се смирење него живот у самовољи. То у Цркви Божјој, драга браћо и сестре, не може да буде. Не може да буде сујета, не може нељудског односа без љубави. Не може да буде заједнице која није утемељена на љубави Божјој. Господ нас позива на љубав. Господ из љубави долази у овај свет, из љубави нам оставља Тајне вечнога живота. Оставио нам је свету Литургију када ју је на Велики Четвртак на Тајној Вечери установио. Из те љубави показао нам је како треба да Га следимо и са каквом љубављу треба да ходимо овим светом. Тако нас је Господ учио, а не да нас храни сујета и самовоља без милосрђа и љубави. Морамо бити сателесници љубави Божје и сапутници на путу Домостраја Спасења. Ништа од тога не можемо ако немамо међусобне љубави. Тешко је волети Господа ако немамо љубави једни према другима. Ако смо сујетни и мислимо да смо мањи ако послушамо свога брата. То није љубав и није црквени однос. Данас смо у Чину рукоположења могли да чујемо ”Ко хоће да служи нека узме крст и нека буде слуга”. Драга браћо и сестре, једни другима требамо да будемо слуге као што је Господ био слуга свима нама. Тада смо ми сателесници и васкрсавамо своје биће тим Тајнама. Узалуд су све речи и Јеванђеља која читамо на светим богослужењима ако то не созерцавамо и не примењујемо у свом животу. Често пута се међу нама у клиру дешава да то свето Јеванђеље и свете Тајне доживљавамо као неку споредну стварност коју је Господ оставио ето тако, да би ми поучавали друге а не себе. Нема постојаности, нити љубави и истине у таквоме животу и односу према Цркви Божјој. Често можемо да будемо сведоци таквих догађаја. Али можемо рећи да Господ и у свему томе пројављује своју љубав смирено показујући који путем човек треба да иде. Требамо да идемо путем смирења и путем љубави. То је онај крстоваскрсни пут подвига којим треба да иде сваки човек. Требамо да будемо пример ми који служимо Олтару Божјем. Христос треба да буде узор свима нама, пре свега свештеницима и људима који су у клиру. Христос треба да буде Пастироначалник нашега пастирског служења јер ће тада наше стазе и наша проповед бити испуњена управо тим истинама које је Господ оставио човеку да би имао заједницу са Њим. Дубоко верујем да ће се у личности оца Срђана, новога ђакона а следеће недеље и свештеника, пројавити љубав Христова и пример пастирског живота. Треба да ходи крстоварскрсним путем. Тада је то пут Живота и правога пастирског жртвовања јер ми као пастири Цркве Божје требамо да жртвујемо себе. Требамо да распињемо своје биће и своју телесност ради пастве која нам је поверена. Тако ћемо бити пастири који своје словесно стадо могу повести ка Царству Небеском. Такви пастири требамо да будемо. Ту произилази љубав која треба да буде утемељена у биће сваког свештеника, служитеља Олтара Божјега. Тада ћемо бити свештеници који сведоче Христа у свом животу и делању, у речима. Бићемо они који се саживљавају са речима Господњим и који те Речи проповедамо и поучавамо верни народ. Заиста се надам и верујем, јер вера треба бити темељ свега, да ће отац Срђан заиста бити достојан наследник Залога живота вечнога и да ће поверено му стадо усмеравати ка Царству Небескоме. Нека сте благословени, нека је срећан и благословен почетак нове службе оца Срђана чија се пуноћа испуњава у свештеничком чину. Нека његовој породици и свима вама буде благословен данашњи дан! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  4. У четвртак, дана 29. августа 2019. године, када мештани Габоша обележавају свој Заветни дан, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у габошком парохијском храму посвећеном Рођењу Пресвете Богородице. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Добривоје Филиповић, парох маркушички, протонамесник Немања Клајић, парох први даљски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, јереј Бранимир Михајловић, парох габошки и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Преосвећени Владика Херувим проузнео је следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе и децо Божја, нека је на здравље наше сабрање овде у Габошу где прослависмо заветни дан овога села. Сабрала нас је благодат Светога Духа која нас увек сабира и даје нам пуноћу живота у Цркви Божјој. Заиста, ако живимо у благодати Божјој која нам је дана тада смо у благодатној заједници врлине и послушања. Послушање у духовном смислу, драга браћо и сестре, јесте веће од поста и молитве. Код Пресвете Богородице чије Успење смо јуче прославили можемо видети послушање када је прихватила Божји позив да буде она изабрана Жена кроз чију ће се утробу у свет уселити Спаситељ наш Господ Исус Христос. Видимо колика је послушност Пресвете Богородице, а са друге стране Христова послушност према Богу Оцу и Светоме Духу, јер Он долази да се разапне за свакога човека и спасе целокупно човечанство. Из свега овога знамо колико нас Бог воли и колика је Његова љубав. На овом се изграђује та велика врлина послушности. Морамо живети у послушности и благослову Божјем, следити пут Јеванђеља. Требамо да следимо тај пут и живимо начином живота који су по пустињама и гудурама земаљским посведочили монаси првих векова, остављајући своју телесност и распињући се за Христа и Цркву Његову. Таква љубав треба да се изграђује међу људима, таква љубав треба да буде према Цркви Божјој. Треба да се изграђује љубав из које се рађа послушност, врлина, нада и истина. То је прави пут нашега живота, Тајна којом требамо да ходимо у овом животу. Не требају нас замућивати лажна учења и лажне послушности које нас одвраћају од Цркве Божије и не воде нас никуда. То нас води у провалију, у вечно ништавило. Ако не живимо у заједници са Црквом тада смо индивидуалци без благодати, без благодатног дара Светога Духа на које нас упућује Јеванђеље. Тај пут није лак. Трновит је и омеђен разним животним искушењима. Та искушења требамо да превазилазимо, да нас изграђује љубав. Искушења не могу да буду трајна ако човек живи у заједници љубави Божје. Ако се човек причешћује и живи благодатним животом лако превазилази искушења. Човек у Цркви проналази наду и свој пут у оном духовном смислу. Наша душа и разум лутају, траже лакше путеве који нас најчешће одводе у индивидуалност, далеко од Цркве Божје и дешава се да човек пропада. Црква Божја је увек ту да пружи руку, јер човеку је дат онај најлепши цвет – цвет покајања. Ако смо кроз покајање поново ушли у благодатну заједницу Цркве знамо да смо на благословеном путу наде и истине која је у Господу нашем Исусу Христу. Господ Исус Христос се распиње за свакога од нас, даје се свакоме од нас. Као што сам напоменуо, тај пут никако није лак. Он са собом носи различита животна искушења, али ми не треба да посустанемо. Искушења нас не требају одвратити од Цркве Божје, јер Црква Божја није изграђена на делу само једног човека. Да је тако Црква не би ове године славила 800 година свог постојања. Црква је изграђена на Христу који је Глава Цркве и има своју вечну категорију – благодат Светога Духа. Благодат Светога Духа нас је и данас окупила овде да прославимо име Божје, да прославимо Заветни дан овде у Габошу, да се помолимо Господу да нас укрепи и умножи. Да ово село живи благодатним животом који проповеда наша Црква, да ходи путем светога Јеванђеља којим су живели наши свети угодници од светога Симеона и Саве који су нас изграђивали у миру. А мир је Христос, драга браћо и сестре! Ако се у Христу смирујемо Христом ћемо ходити, Христа ћемо носити. Христа сусрећемо на свакој Литургији примајући Тело и Крв Христову. Тако обнављамо заједницу и остајемо на путу истине, наде и вечнога живота. Велика је радост данас бити овде и видети вас овде окупљене око Цркве Божје, око Олтара Божјега. Нека је благословен данашњи дан и сви који сте сабрани, ваше породице, домови и њиве! Нека сте благословени и срећни од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  5. У недељу, дана 11. августа 2019. године, када Црква слави светог мученика Калиника и свету мученицу Серафиму, свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог великомученика Димитрија у Даљу служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Његовом Преосвештенству саслуживали су протонамесник Немања Клајић, парох први даљски и ђакон Предраг Јелић из Даља. После заамвоне молитве Преосвештени Владика Херувим проузнео је следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је на здравље и на спасење данашња света Литургија у нашем Саборном храму Светог великомученика Димитрија где смо принели Бесмртне Дарове за вечни живот и Царство Небеско. Велики је благослов што нас благодат светога Духа сабира на света богослужења, када нас учи како требамо да живимо у овоземаљским оквирима историје која је обремењена грехом и различитим пошастима које одводе човека од Царства Небескога. Божје снисхођење и Божја љубав је заиста велика и допушта нам да имамо Заједницу са Богом, да обновимо све оно што је нашим сагрешењем уништено. Наша пала природа је огреховљена, али потражује другога човека, потражује заједницу са Живим и Делатним Богом. Често пута се затворимо у своју ”клијет” не желећи да другога прихватимо као брата, да му дамо приступа да нам приђе и каже своје муке и оно што га тишти. Самим тим начином опхођења не творимо љубав Божју, не творимо по Јеванђељу Божјем и нисмо следбеници пута Страдања и Васкрсења. Љубав мора да изграђује односе, да изграђује заједницу. Ако нема љубави онда нема ни заједнице, нема односа. Љубав мора све то да надвлада. Бог из своје љубави шаље свога Сина да се оваплоти и да Његовим Оваплоћењем, Рађањем у историји, уђе та благодат љубави Божје у овај свет. Благодат љубави Божје излила се на овај свет и, без обзира на огреховљеност природе у којој живимо и околностима у којим се налазимо, отвара нам могућност да будемо у заједници. Човек је биће заједнице без које за човека нема живота. Човек не може живети као једна монада, као издвојена јединица у оквиру заједнице. Човек који не жели заједницу са другима заправо не жели заједницу са Богом. Господ Бог нас учи да је ближњи наша икона и наш пут ка сопственом спасењу. Сваки пут када срећемо свога ближњега заправо сусрећемо Христа, јер смо створени по икони Божјој. Ако смо створени по икони Божјој и ако је љубав Божја међу нама можемо видети да је сваки човек Христос по своме подобију. Желећи заједницу са Богом желимо ту љубав којом Бог љуби човека. Љубећи Бога морамо љубити и ближњега. Јер ако не волимо ближњега не можемо волети ни Бога. Како можемо волети Бога кога нисмо видели, а ближњега свога кога видимо мрзимо? Ту нема љубави, нема изграђеног односа и нема заједнице. Господ Бог нас учи да имамо заједницу једни са другима. Управо у светој Литургији, у заједници љубави и милости Божје, у заједници Тела и Крви Христове сусрећемо благодатни дар Духа Светога. Ту се обнавља заједница и испуњавамо се благодаћу Духа Светога. У молитви Оче Наш, којом се често пута у току једнога дана молимо Свевишењем Оцу, молимо Бога да нам да љубав и вољу његову, да нам да насушни хлеб. Насушни хлеб добијамо кроз благодатну Заједницу, на светој Литургији, као Тело и Крв Христову. На светој Литургији Бог човеку отвара врата небеског живота, отвара онај блажени пут којим људска душа треба да ходи у овоземаљском животу да би задобила славу Небеску. Ако идемо тим путем и следимо тај подвиг у овоземаљском животу знаћемо да смо небески народ, саборни народ. Све у цркви исходи из саборности, из наше заједнице. Заједницу можемо остварити једино у Цркви, јер у Цркви је помоћу благодати Светога Духа та заједница испуњена оном небеском љубављу којом Господ љуби и милује овај свет. Да Господ не милује и не одржава овај свет својом љубављу било би још горе. Видимо да су многа ”дела” која се чине заправо сурогати свега онога што требамо да чинимо. Често читамо о многим убиствима и недаћама које нас оптерећују и удаљују од заједнице са Господом. Такве ствари се дешавају јер се човек осамио и нема љубави, зато што човек жели да буде сам себи довољан. Када год смо као народ били уз Цркву имали смо благодат љубави Божје, благодат заједнице и саборности. Знали смо да смо небески народ што су нам потврдили и сви наши светитељи почевши од светога Саве. Пуна је Небеска Србија личности који су својим животима угодили Господу и показали смернице које наш народ треба да прати. Ове године ако Господ благослови и љубав и милост Његова ако се излије имаћемо црквено-народни сабор у Даљ Планини. Сабор којим ћемо да пројавимо нашу заједницу, да пројавимо да смо народ који живи у благодатној заједници Светога Духа. Кроз саборност требамо да чувамо свој језик, своју традицију и културу. Преображењски Сабор треба да има управо тај карактер и тај дух – да се покрај различитости коју имамо међу другим народима пројави љубав према другим народима. Различитости треба да сједињују, а никако да раздвајају. Радујем се што ћемо имати прилику да се на светом месту у Даљ Планини сви окупимо око Чаше Живота, да се помолимо Господу и пројавимо саборни дух нашега народа јер је то суштина нашега живота. Будимо сви раме уз раме једни са другима и нека нас изграђује љубав Божја. Онда ћемо знати да смо на путу заповести Божјих, на путу Јеванђеља, знаћемо да смо васкрсли народ. Нека сте живи и благословени од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  6. У петак, дана 09.08.2019. године, на празник светог великомученика Пантелејмона, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у Мирковцима поводом празновања храмовне славе на мирковачкој водици. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Михајло Марјанац, парох у пензији, протојереј Миленко Гребић, парох у пензији, протојереј Бранислав Полимац, парох сремскочаковачки, протонамесник Сава Симић, парох сремсколазачки, протонамесник Немања Клајић, парох даљски, јереј Милош Кузмановић, парох горњопетровачки, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Преовештени Владика изговорио је следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашња слава овде у Мирковцима, под овом столетном липом, покрај овог дивног храма посвећеног светом мученику Пантелејмону. Велики је благослов када год служимо свету Службу и када се сабирамо око Тела и Крви Христове. Онда знамо да смо на путу наше вере, на путу Распећа и Васкрсења, то је суштина нашега живота – Тајна наше вере. Једино тако можемо творити дела достојна човека – ако живимо у Цркви и сабирамо се око Тела и Крви Христове. Ако тако чинимо знаћемо да следимо пут светитеља и да у овом веку у којем живимо желимо да имамо заједницу са Христом. Показаћемо да желимо бити следбеници учења Господа Исуса Христа, његових апостола, па све до нашега времена сви наши дивни светитељи, свештеници и архијереји који су својим трудом покушавали да посеју семе Јеванђеља у нашем роду. Данас прослављамо једног таквог светитеља, светом мученика Пантелејмона, који је живео почетком 4. века и својим животом посведочио људском роду тога века самога Христа у себи. Али не само роду тога века него и данашњем роду чији смо и ми део. Његово житије није сведочанство само онога времена, него је сведочанство кроз све векове и сва времена. Свети Пантелејмон је био незнабожац који није познавао Тајне путева спасења, није познавао Тајне Христовог учења. У сусрету са својим учитељем Ермолајем спознао је веру Христову, крстио се и постао велики проповедник Јеванђеља Христовога. Чинио је многа чудеса и тиме задивио своје џелате који су га хтели убити јер је хришћанин. Био је проповедник Јеванђеља, носио је Крст Христов, био гоњен, али никад се није одрекао своје вере и свога печата дара Духа Светога. Увек је био и остао на путу Распећа и Васкрсења. Као хришћани ми се морамо распети да бисмо задобили Васкрсење. Наш пут у духовном смислу је распеће. Човек се у овом свету увек распиње јер је свет обремењен грехом. Свако наше настројење и усмерење ка добру подразумева нашу жртву, наше распеће. Распињемо се јер желимо живети у заједници са Христом. Разапети смо сваки пут када у овоме свету следимо Крст Христов, а распињемо се за Онога у Кога верујемо. Верујемо у Христа који нас сабира у Цркву, позива нас на богослужења и присутан је у Светој Чаши. То је пуноћа живота свакога хришћанина. Када год се причестимо задобијамо дарове и употпуњујемо оне дарове које само задобили светом Тајном крштења. На светој Тајни крштења задобили смо дарове живота, наде и истине. Када све то саберемо и одузмемо – то је Христос. Око Христа се све обједињује, све се са Христом сједињује и са Њим добија своју пуноћу. Свети великомученик Пантелејмон је следећи учење Христово задобио венац вечне славе. Задобио је управо оно за чим је кренио, а кренио је за Христом. Свети Пантелејмон је разапео себе, разапео је своју природу да би задобио венац вечнога живота. Цар Максимилијан, без обзира на чудесна исцељења и благодатне дарове, разапиње светог Пантелејмона и ставља га на највеће муке. У тренутку његовог страдања није хтео да се одрекне Христа. То значи да требамо имати чврсту веру попут светог великомученика Пантелејмона, да никада не посустајемо у тежњи да будемо људи чисте вере. Требамо да чувамо нашу веру, веру која није осведочена само једним делом и једним светитељем, него са мноштвом дивних светитеља у васцелом хришћанском свету. Следећи животе светитеља уподобљавамо се самом Христу и следимо пут Христов – пут Јеванђеља и Васкрсења. Заиста је велика радост што смо сабрани у овако великом броју. Јуче смо били на Доброј Води где се сабрао велики број наших верника. Данас смо овде. То је велики благослов Божји и значи да наш народ иде Христовим путем, да иде путем своје Цркве и слуша речи Јеванђеља. На тај начин се ми обожујемо и задобијамо једну другу димензију, димензију охристовљеног човека. Ако живимо у Цркви Божјој и следимо тај пут онда смо ми охристовљени људи, људи који знају свој пут и усмерење. На тај начин смо једни другима браћа и сестре како нас и учи Господ и Спаситељ наш Исус Христос. Све посланице светог апостола Павла увек почињу са „браћо“. Свети апостол Павле тако говори обраћајући се свом сабраном народу кроз све векове. Сви смо браћа у Христу Који је нас Пастироначалник, Учитељ Стада. Кроз свако читање светог Јеванђеља присећамо се Христових речи и учимо се да будемо на путу Васкрсења. Стога нека је благословен данашњи празник и нека је благословен наш народ од сада и кроз све векове! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  7. У четвртак, дана 08. августа 2019. године, када Црква слави свету преподобномученицу Параскеву, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски служио је свету архијерејску Литургију у храму Преподобне матере Параскеве на Доброј Води у Вуковару. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Душан Колунџић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Михајло Марјанац, парох у пензији, протојереј-ставрофор Добривој Филиповић, парох маркушички, протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох први вуковарски, протојереј Александар Ђурановић, парох осечки, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Након заамвоне молитве Преосвештени Владики проузнео је следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашње свето Сабрање овде надомак храма Преоподобне мати Параскеве на Доброј Води. Нека је благословен Бог наш Који је диван у светима својим, Који нас сваки пут када се сабирамо и приносимо Бескрвну Жртву упућује путем до Царства Небескога. Кроз сваку Литургију отварају нам се различити путеви који нас могу одвести до Царства Небеског. Данашњом светом Литургијом прослависмо преподобномученицу Параскеву Господ нас упућује да је један од могућих путева нашега спасења и мучеништво. То је заиста тежак и велики пут за човека. Кроз житије ове велике светитељке смо могли да видимо и да се саобразимо са мученичким страдањем. Света мати Параскева је проповедајући своју веру и жртвујући се за њу показала нама да и ми требамо да ходимо тим путем. Ако творимо дела достојна Речи Божје ништа нас са тог пута не може одвратити, нити наш ум може одвојити од једине Истине – Господа Исуса Христа. Христос је наша Истина, Пут и Живот. Наша мученица Параскева је то знала и радо је ходила тим путем. Њени џелати, видећи да се она никада неће одрећи Христа и трновитог пута, одсекли су јој главу да би тиме доказали како је тобож њихово царство веће од оног Царства у које је веровала света преподобна мати Параскева. Знамо да су они могли само то да учине, само оно што се тиче овоземаљских оквира који су омеђени грехом и налазе се ван Тајне живота у вери. Живот и дела свете Параскеве су били сасвим другачија од људи онога света јер су били усмерени ка Христу и животу по Његовом Јеванђељу. Света мати Параскева није само речју проповедала Христа него је и својим животом и мученичким страдањем посведочила своју веру. Бог је узео њену жртву, њено мученичко страдање како би и нама хришћанима била пример да и у најгорем времену не требамо да посустанемо, нити по цену свог живота да се одрекнемо своје вере. Данас често пута можемо срести људе, чак и у оквирима наше Цркве, који говоре ”ми страдамо”, али њихова жртва не може да се пореди са страдањима хришћана. Није жртва ако не поштујеш благослов Божји па кажеш ”ја сам жртвено јагње”. Ако смо на погрешном путу нисмо жртва, него смо себе у том случају ставили на Христово место, тада си судија целој васељени. Ниси спознао прави пут и истину да је Христос наш Бог и наш Пут ка Царству Божјем. Христос је наше огледало у којем требамо гледати један другога, огледало које нам показује ону преображенску светлост која нам открива пут којим требамо да идемо. Тај пут се налази у Цркви Божјој и Јеванђељу Христовом. Не смемо имати на уму дела која нису достојна човека, а затим учинивши та дела говорити да страдамо. Страдамо због свог самоумља и безумље. То није страдање него самовоља која води у униније. Ако страдам за веру и носим Крст Христов налазим се на путу мученика који су страдали носећи Крст и веру у своме срцу. Мученици су страдали зато што су хришћани и што су носили Тајну спасења у својој души и свом срцу. Заиста је лепо данас бити овде и сетити се речи да је Бог диван у светима својим. Бог нам кроз своје свете открива Тајну спасења и даје нам различите примере: мучеништво, свете, преподобне и остале који нас упућују ка Истини. Увек је дивно када се сабиремо овде, бити окружен својим народом, видети толико причешћеног народа који следи пут Вере. Човек може да се радује ако ходи путем Христовим, то је благословен народ. Тешке историјске околности само су наши путокази до Царства Небескога. Ако смо у Цркви Божјој онда живимо у нади и вери. Сигуран сам да наш народ тако и живи. Света Црква нас учи да будемо светосавски народ, народ који зна своје усмерење и предање које нас упућује ка Царству Небескоме. Ова година је велики благослов за нашу Цркву јер прослављамо 800 година Њенога постојања. Прослављамо осам векова постојања које је омеђено различитим искушењима и страдањима кроз које је Црква заједно са својим народом носила Крст и тескобу. Црква је успела да превазиђе сва искушења и да опстане са својим народом, да сведочи Веру и Јеванђеље Христово и да буде путоказ нашем народу ка светом Симеону и светом Сави. Ако ове године буде по Божјој вољи имаћемо велики Преображењски Сабор у нашем манастиру у Даљској Планини. Ми смо саборни народ, народ који треба да се окупи око своје светиње. Томе нас учи наша света, Једна и Саборна Црква. Управо из тог духа проистиче и саборност нашег народа. Требамо да будемо сви на једном месту, окупљени око Чаше Господње која је Извор нашега живота. Требамо да чувамо свој језик, своју веру и традицију. Преображењски Сабор треба да има ту димензију, да нам кроз Тајну Христову улије наду и веру, да заиста будемо на светосавском путу – на путу осмовековног постојања. Радујем се што ћемо, ако Бог благослови, да се саберемо тамо, да будемо један дух и један народ, где ћемо сви бити браћа и сестре. Гледаћемо једни друге преображеним очима, а не као непријатељи и они који не знају шта значи носити Реч Божју, шта је љубав Божја и које је наше усмерење у овоземаљском животу. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан! Амин. Трудом чланова Ц.О. Друге вуковарске, парохијана друге вуковарске парохије и породице пароха другог вуковарског протојереја-ставрофора Миљена Илића испред храма је приређено послужење за све сабране. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  8. У суботу, дана 06. јула 2019. године, свету архијерејску Литургију у Даљу служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Преосвештеном Владици Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Милован Влаовић, парох друге парохије даљске, протонамесник Немања Клајић, парох први даљски, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски, јереј Синиша Мићановић, парох будимачки, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски и ђакони Предраг Јелић и Срђан Лукић. Овом приликом Владика Херувим увео је у дужност првог пароха даљског протонамесника Немању Клајића, досадашњег пароха мирковачког. У својој архипастирској беседи Владика Херувим обратио се свештенству и сабраном народу пригодном беседом . По одслуженој светој Литургији радост заједничарења пренета је за трпезу љубави. Извор: Епархија осечкопоска и барањска
  9. На Видовдан 2019. године Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим богослужио је на Доброј Води у Вуковару. Преосвештеном Владици саслуживали су протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох прве парохије вуковарске, протојереј-ставрофор Миљен Илић, парох друге парохије вуковарске, јереј Вукашин Цветојевић и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Владика Херувим рукопроизвео је апсолвента Богословског факултета Слободана Рехнера у чин чтеца. Владика Херувим изговорио је данас следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење свети дан који нас је данас сабрао овде у цркви свете Петке на Доброј Води да се на првом месту Господу помолимо и принесемо Жртву од свих и за све. Велика је Тајна побожности која се излива из данашњег празника јер биће српског народа у данашње време другачијим очима гледа на ону стварност која следи по Другом Христовом доласку. Видовдан нам открива како ми као српски народ треба да живимо и и у чему је пуноћа нашег овоземаљског живота. Косовски бој увек нам изнова открива Тајну нашега живота. Тај догађај никада не застарева и не губи смисао, чак шта више, сваке године када се у молитвама сећамо овог дана отвара нам духовне очи којима као народ гледамо у вечност. Овај празник јесте празник Вечности, драга браћо и сестре. Кроз Видовдан и личност светог кнеза Лазара нашем народу отворена су Небеска врата и могуће нам је у војевању за Часни Крст да задобијемо Царство Небеско. Знамо како је кнез Лазар уз Божји благослов кренуо да брани своју земљу и народ, своју Отаџбину. Није кренуо као сви други моћници, са машинеријом и оружјем, него са Крстом Божјим. Целокупна војска се причестила у светој Лазарици и након тога су кренули да бране своју земљу. Кренули су да бране Часни Крст, да бране нашу земљу како не би била османлијска већ христоносна и богоносна као што је и данас. У данашњем празнику видимо дубину учења које нам је својим делом пренео кнез Лазар – да живимо Јеванђељем и да држава треба да обитава у Истини Христовој. Ако живимо у Христовој Истини, у Цркви Божјој, онда смо народ христоносни и богоносни, народ који носи крст који је добио на светој Тајни крштења. Тај крст се састоји у томе да у своје ризнице сабирамо врлине, да нам на уму буде Лествица светог Јована Лествичника која нас успиње на гору преображења наше душе. Успињимо се на Гору Преображења. Преображавајмо своје биће. Схватимо да нисмо моћни и силни, него мали и ништавни пред Господом. Када схватимо то схватићемо суштину живота свакога од нас. Свет нас може хвалити, али без Христа у срцу све је ништавно, нема пуноћу. Морамо увек да се угледамо на свете Божје угоднике, јер су они пример како жртвеном молитвом, својим духовним и телесним подвигом можемо достићи небеске врлине. Томе нас учи свети кнез Лазар, да стичемо врлине који је стекао свети Симеон и свети Сава и сви њихови претходници. Свети кнез Лазар учи нас да будемо народ на уском путу Јеванђеља, трновит пут којим ми као народ треба да ходимо. Треба да се на том путу чак и убодемо да бисмо схватили каква је наша одредница у овом животу. Не да останемо у том трњу, него да се уздижемо и увидимо да Бог од нас увек тражи покајање. Једино кроз покајање можемо да очистимо душу да не би обитавала у греху који свако носи са собом, и свештенство и народ. Сви смо грешни људи, сви смо материја и требамо да материју и све оно што носимо са собом приведемо своме Творцу. Пребразимо све на добро како би све било охристовљено и обожено. Тада ћемо знати да смо на правом путу који нас води у Вечни Живот, знаћемо да смо на путу светога Саве, српског кнез Лазара, светог Стефана Штиљановића и свих остали светих угодника. Молимо Бога да на Другом Христовом доласку седнемо са десне стране. На светој Литургији можемо да остваримо пуноћу нашег овоземаљског живота и свега што нам се даје. На светој Литургији пролазимо кроз најдубље Тајне нашег живота, кроз Рођење, Страдање, Васкрсење и увек се сећамо Другог Христовог доласка. У самој етимологији данашњег празника стоји порука да ми као народ можемо да видимо самога Христа, оног Христа којега је видео свети кнез Лазар. У овом празнику можемо видети пуноћу Божје љубави која се излила на све наше војнике, али се непрестано излива и на сав Божји народ. Сви смо ми војска небеска, свети народ који треба да иде своме Творцу и Војсковођи, а то је Господ Исус Христос. Радујем се што сам данас овде са вама, што могу да поделим радост данашњег празника овде на Доброј Води која је заиста духовна оаза нашег народа у вуковарском крају. Даће Бог да тако и остане. Имамо данас прилику да представимо новог пароха, оца Миљена, који ће служити Господу онако како је служио и у претходној парохији. Обилазио сам ту парохију, видео сам како се народ сабира и каква је заједница. Сходно томе донео сам одлуку да отац Миљен од данас буде свештеник овде и да својим трудом и љубављу према својој пастирској служби сабира стадо расејано. Еда би ово стадо опстало и стало са десне стране приликом Другог Христовог доласка. Надам се да ће људи у личности оца Миљена видети доброга пастира који ће водити стадо ка његовом циљу. Исто тако, данас смо имали ту част да смо апсолвента Богословског факултета Слободана Рехнера произвели у чин чтеца. То је први степен свештеничке службе. Надам се да ће Господ увек бити уз њега, да ће га руководити као и до сада. Годину дана пратим његов живот и његове врлине где сам увидео да је заиста ревностан у својој служби и да је велики љубитељ Цркве. Заиста, ми као свештеници и ви као народ требамо да имамо љубави према Господу и Цркви. Ако немамо љубави према Цркви овај живот нема смисла. Свештенички позив без те љубави нема смисла и претвара се у најамнички однос према Цркви и пастви. Нисмо ми свештеници позвани да будемо само порезници и велики чиновници, позвани смо да служимо. Наше назначење, драга браћо и сестре, јесте искључиво у служењу и давању себе народу. То је суштина наше свештеничке и пастирске службе. Требамо да се трудимо да пројавимо ту жртвену љубав, да наша паства буде сабрана око свога Пастироначалника, Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа. Господ Исус Христос је узор како један свештеник, један пастир и будући кандидат треба да живи. Треба да буде сведок Јеванђеља, Тајни које су се излиле на овај свет зарад наше Заједнице са Богом. Нека је благословен данашњи дан и наша заједница у Вуковару, заједница која је заиста мученичка али велика пред Господом. Нека сте живи и благословени од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  10. На Педесетницу, дана 16. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски служио је свету Литургију у храму Силаска Светога Духа на апостоле у Винковцима. Владици Херувиму су саслуживали протојереј-ставрофор Зоран Симић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох вуковарски, протојереј Владан Симић (Епархија бачка), протонамесник Немања Клајић, парох мирковачки, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, ђакон Александар Билић (Епархија бачка), ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља, ђакон Предраг Јелић из Даља, и ђакон Бранимир Михајловић који је овом приликом рукоположен у чин презвитера. Владика Херувим изговорио је следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан у који славимо Рођендан Цркве, дан када је Свети Дух сишао на апостоле. Домострој спасења људског рода који је водио путем кроз Страдање и Васкрсење све до данашњег дана у којем добија своје испуњење. Силаском Светога Духа на апостоле постајемо народ којему је могуће да има Заједницу са Богом и којем је отворено Царство Небеско. Свака Литургија је икона Царства Божијега на којој пролазимо кроз Тајну нашега спасења, од Рођења Господа нашега Исуса Христа па до овог дана када је Свети Дух сишао на апостоле. Свети Дух је силаском на апостоле увео Цркву у историју како би она била путовођа и утеха свом народу. Данас смо били сведоци велике благодати Божје, рукоположили смо ђакона Бранимира у чин презвитера како би он постао онај који ће руководити народ ка Царству Божјем. У молитвама овог чина говори се да ће презвитер бити тај који ће народ учити Јеванђељу Христовом и проповедањем Јеванђеља отварати душе људи како би се сусреле са Христом. То је једино назначење нас презвитера, да будемо христоносци. Не требамо бити слични властодршцима који цркву држе као своју пећину чија врата нико не може отворити. Требамо да будемо презвитери који ће имати Христа у себи. Христос не прави раздоре, Христос све нас сједињује. Такви требамо да будемо и ми, Христа којег смо примили чином хиротоније требамо непрестано да носимо у својим срцима. Не можемо другачије живети. Свети апостол Павле нас је у својим пастирским посланицама учио томе какав пастир треба да буде. Пастир треба бити утврђен у вери, чист, безазлен и побожан. Као такав треба Христа да проноси у народу, наравно благодаћу Светога Духа који је у тренутку хиротоније сишао на њега. Такви требамо да будемо као пастири, свети и безазлени какав је и Христос био. Христос је ходио по земљи проповедајући Јеванђеље свакоме створењу без обзира на припадност вери и нацији. Свако ко је имао отворено срце примао је Христа. Јеванђелску истину можемо проносити једино ако се Христос усели у наша срца и у њима обитава. То није порука само за нас презвитере који руководимо Црквом, него и за све људе, јер сви требамо да будемо христоносци. Требамо своје душе да обожимо благодаћу Светога Духа. Та благодат нам се данас даје, отварају нам се врата Небеског Царства. Свети Дух силази на апостоле, врата Цркве су отворена, а ми требамо да примимо ту благодат и да живимо благодатним даровима у Цркви Божјој. Благодатне дарове и залог Светога Духа примамо на светој Тајни крштења. Живећи у Цркви знаћемо да смо на путу наших светих отаца, светога Саве и светога Симеона и свих оних из нашег рода који су нас руководили уским путем нашега спасења. Свети оци су знали како је то носити Христа у себи и чинити добра дела, како сједињавати народ а не разједињавати. То је задатак нас пастира. Ако настане каква невоља или искушење, а искушења су део свакидашњице, не требамо разједињавати народ и побуњивати га против Цркве. Требамо да сабирамо народ и да га позивамо у Цркву Божју, јер је то наш подвиг који ћемо кроз покајнички лик да изнесемо. Црква нам увек отвара могућност покајања да бисмо могли бити у Заједници Цркве Божје. Велика је икономија Цркве Божје браћо и сестре. Ништа се у овој историји не затвара, него се отвара ка Царству Божјем. Иако је историја тужна, тамна и тешка ми имамо Образац Светлости , то је Христос, искушења ће проћи и наћи своје испуњење у Христу. Радујем се што сам данас овде, што сам имао прилику да богослужим на дан када ова црква прославља своју славу - Свету Тројицу, који су штитили цркву и у најгоре време за овај народ. Поздравио бих овде међу нама нашу браћу из Епархије бачке, оца Владана (Симића), секретара Епископа бачког и ђакона Сашу, који су уложили свој труд на овај врели летњи дан и показали своју љубав према овој Епархији тако што су се са нама помолили Господу. Захвалио бих се и данашњим кумовима, породици Јецков, који су својим трудом и жртвом данас кумовали у овом светом храму, сведочећи тако веру достојну наших светих отаца светога Саве и светога Симеона. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан. Сабирајмо се сви у Христу јер нас Христос на то позива, да сви једно будемо. Живели и благословени били! Амин. Трудом породице Јецков приређено је послужење за све сабране, а радост заједничарења продужена је и на славском ручку. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  11. У Недељу светих Отаца Првог Васељенског сабора, 09. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски богослужио је у храму светог Архангела Михаила у Дарди. Архијереју су саслуживали протојереј-ставрофор Михајло Марјанац, парох у пензији, протојереј Ђорђе Ковачевић, парох дарђански и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. Владика Херувим је на светој Литургији изговорио следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је на здравље и на спасење данашње сабрање овде у Дарди у храму светог Архангела Михаила – предводника свих небеских сила који штити и ово место од свих видљивих и невидљивих непријатеља. Велика је благодат и дар што можемо да се саберемо на светој Литургији да принесемо Жртву Господу и да се причестимо Телом и Крвљу Господњом. Да ли је већи дар Бог могао оставити човеку него што је Црква у којој се сабирају врлине које нас чине небеском децом и Божјим народом који ходи путем предака. Нема ништа лепше од живота у Цркви, живота по Јеванђељу Христовом. Јеванђеље Христово се на Литургији претаче у живу Реч, добија ону димензију која спасава. Заиста, када свето Јеванђеље слушамо на Литургији имамо други доживљај од онога када читамо код куће. Битно је да читамо свето Јеванђеље и код куће, јер од Речи Божје долази наше спасење. У првој глави Јовановог Јеванђеља видимо да Реч – Логос Господ Исус Христос и Он долази у овај свет да га спаси. Тајна живота нас хришћана налази се у Тајни Оваплоћења, јер Христос долази у овај свет да би човеку омогућио Заједницу са својим Творцем. Бог нам на тај начин даје да можемо испунити речи Јеванђеља: ”Све моје твоје је, и твоје моје”. Овде нам се открива да Христос треба да обитава у свакоме човеку, треба да буде Мерило нашега живота. То можемо испунити следећи пут Јеванђеља, подражавајући у нашем животу животе светих. Свети су ходили путем Васкрсења пребивајући у непрестаној радости са Господом. Овај свет нам нуди неке врсте задовољства, али не нуди нам вечну, непролазну и нетрулежну радост. Та радост је у загрљају Божјем, то је обитавање у благодати Светога Духа. Речима данашњег светог Јеванђеља ”Речи које си ми дао, дао сам њима” Господ Исус Христос говори да нам је овде на земљи оставио све и сада требамо да чинимо дело које нам је Он оставио. Није случајно што данас слушамо ово Јеванђеље, јер се налазимо у недељи пред свету Педесетницу када славимо Рођендан Цркве. На Педесетницу славимо испуњење свега онога што је суштина нашега живота, то је оно што нас спасава и даје нам живот вечни. Јер се благодаћу Светога Духа спасавамо и сабирамо на светој Литургији и причешћујемо Телом и Крвљу Господњом. Благодаћу Светога Духа се Крштавамо. Дају нам се благодатни дарови који нам омогућавају да живимо у светотајинском животу Цркве. Господ је промислио тако да смо се данас сетили и отаца Васељенског сабора да би пред свету Педесетницу учврстили своју веру. Први Васељенски сабора донео је Символ Вере којим исповедамо нашу веру, да се утврдимо у Тајнама вере које нам у дубину откривају на који начин верујемо у Господа Исуса Христа. Читајући Символ Вере могли смо чути Тајну о Господу Исусу Христу као оваплоћеном Сину Божјем и Васкрсењу мртвих ка којем се слива биће свакога хришћанина. Сав наш овоземаљски труд испуњава се у Васкрсењу Христовом без којега наш живот не би имао смисла. Христовим Васкрсењем смрт је престала да буде реалност нашега живота, постала је праг преко којега идемо у Вечни Живот. Нека је благословен данашњи дан и наше сабрање у Дарди где смо се сабрали да прославимо име Божје и да кроз Литургији постанемо Једно у Христу. Нека Христос вечно буде у нашим душама и срцима, да живимо у Христу и благодати Светога Духа! Амин. Радост заједничарења је после свете Литургије настављена у парохијском дому у Дарди. Преосвећени Владика Херувим посетио је овом приликом и Угљеш где је у току изградња новог храма Божјег. “Изградњом храма играђујемо место где можемо да изграђујемо себе у љубави и милости Божјој” - порука је Владике Херувима који је благословио радове похваливши досадашњу преданост и рад свих укључених у ово богоугодно дело. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  12. На Спасовдан, дана 06. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим богослужио је у храму Вазнесења Господњег у Трпињи. Архипастиру су саслуживали: јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, јереј Вукашин Цветојевић, парох доброводски и ђакони Радован Арсеновић из Трпиње и Срђан Лукић из Борова Насеља. У својој архипастирској беседи Владика Херувим обратио се сабранима: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан и наше сабрање овде у Трпињи! Нека вам је срећан овај дивни празник, који можемо назвати и празником радости. Велика је радост за све хришћане јер се овим празником потврђује икономија нашега спасења, потврђују се сви догађаји од Рођења, па до Страдања и Васкрсења. Као круну свих ових догађаја дочекаћемо празник Педесетнице који јесте Рођендан Цркве. Црква у личности Господа Исуса Христа има своју Главу, свог Оснивача. Христос је страдао и васкрсао ради нас и нашега спасења. Христос је страдао из љубави према човеку, никако другачије него из превелике бриге и љубави коју Бог има према човеку. Падом смо се одвојили од заједнице са Богом, а Страдањем и Васкрсењем Христовим поново је отворена могућност човеку да обнови заједницу са Живим и Делатним Богом. Христос није васкрсао само зато како би нама показао своју силу и моћ, него да би показо какву љубав Бог има према човеку и да загреје наша срца како бисмо и ми имали љубави једни према другима. Тајна Васкрсења и Вазнесења је у томе да изграђујемо међусобну љубав, ону божанску љубав којом Бог љуби човека. Бог нас воли и љуби без обзира какве грехове чинили, својом неограниченом љубављу Бог нас кроз Тајну покајања грли и сједињује у заједницу Цркве Божје. Човек не може бити себичан, Господ нас није томе учио. Не може човек себе постављати на место Христово, на место Судије Васељене и да сматра како су сви други у заблуди. Ту онда нема нити љубави нити Цркве која нам је остављена као залог да бисмо кроз Тело и Крв Христову приступали Вечној Заједници. Не можемо бити себичан народ без љубави. Бог има љубави да нас воли овакве какви јесмо, грешни смо и ходимо земљом чинећи лоша дела. Почевши од мене првога, не могу се ни ја издвојити без обзира на службу коју имам. Зрно покајања мора бити и у мени, зрно љубави да волим сваког човека. То онда вреди и прелива се на све остале. Нека нас овај дан научи да љубимо једни друге, да не будемо себични него људи Христови који следе Јеванђеље. Јеванђеље Христово је у овом свету преточена љубав Божја, кроз Јеванђеље се учимо врлинама, трпљењу и љубави. Учимо се како је живети у Цркви Божјој, да не бисмо били индивидуалци не желећи заједницу. Морамо имати заједницу са Црквом Божјом јер кроз Цркву тече Јеванђеље изливајући се на душу свакога човека. Јеванђеље буди и снажи и крепи, оно треба да буде темељ нашега живота. Требамо да разумемо речи Јеванђеља како не бисмо отишли у гордост или прелест, како бисмо разумели Цркву и њену хијерархију. Зна се какве службе у Цркви постоје и каква су богоугодна дела у свакој од њих. Када то успемо бићемо народ на јеванђеоском путу, на путу љубави и милости Божје. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан и ”кирбај” овде у Трпињи која је заиста једна жива заједница у Христу, народ који је у Духу Цркве. Тако требате наставите да живите и за целу вечност. Амин. По одслуженој светој Литургији Преосвећени Владика осветио је и преломио славски колач са овогодишњим кумом господином Драганом Ристанићем чија је породица приредила послужење за све присутне. Трудом ЦО Трпиња приређен је и славски ручак како би у парохијском дому била настављена радост заједничарења. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  13. Рођење Христово литургијски је прослављено у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ планини. Богослужењем је началствовао Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архијереју су саслуживали архимандрит Мирон Вучићевић, настојатељ манастира Даљска водица, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски и ђакон Предраг Јелић из Даља. Владика осечкопољски г. Херувим је беседећи излио своју радост и љубав на све сабране желећи повереној му пастви да у својим срцима и душама носе Богомладенца како би благодат Божија међу њима увек била присутна. Радост се посебно осетила за манастирском трпезом за којом су сабрани сведочили јеванђелску радост и љубав. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  14. У недељу, дана 25. новембра 2018. године када наша Света Црква литургијски прославља светог Јована Милостивог и преподобног Нила Синајског, Епископ Херувим началствовао је евхаристијским слављем у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ планини. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира Даљска водица, протојереј – ставрофор Јован Клајић, умировљени свештеник и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. На крају Божанствене Евхаристије Епископ је произнео беседу: -Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен дан љубави и милости Божије, јер свака Света Литургија и свако Евхаристијско славље је дан љубави Божије, јер Бог милује и излива своју милост и љубав на овај свет, на свакога човека. Ми смо се данас овде и окупили да прославимо Име Божије и да се кроз Тело и Крв Христову сјединимо са самим Господом Богом и Спаситељем нашим Исусом Христом. Господ је из своје жртвене љубави која се Његовим страдањем излила на овај свет дао и нама да поново можемо са Њим обитавати у заједници. На који начин ми можемо обитавати у тој заједници сем кроз Тело и Крв Христову. Никако другачије ми не можемо стицати Небеска блага сем кроз Крв и Тело Христово и осетити ту жртвену љубав којом Бог љуби и милује овај свет. Све остало што ми чинимо треба да доприноси нашем духовном и врлинском животу. Ми се молимо и приносимо одређене дарове Господу Богу, али суштина целокупног нашег приноса је у Светој Тајни Причешћа. Све што ми чинимо чинимо да то увек буде добро и то је оно за шта је сваки човек назначен. Суштина онога што ми треба да чинимо као хришћани, као они који су наследници залога вечнога живота, остварује се у Телу и Крви Христовој. Тада ми идемо правим путем који води у живот вечни, а тај живот можемо осетити већ овде на Светој Литургији у Телу и Крви Христовој. -Све молитве које смо прочитали на овој Светој Божанственој Литургији нас уводе у Тајну вечности и Тајну Живота. Живот нам се даје, а ми ако не желимо да га примимо шта смо онда ми? Какво је онда уопште наше назначење овде на земљи ако не желимо да примимо тај најлепши и најслађи дар који је Бог оставио човеку да би могао ступити у ту најлепшу и најприснију заједницу са самим Богом? То су оци наше Цркве знали и они су нам оставили управо то предање да бисмо њиме лечили своју душу, да бисмо сабирали сва блага овде на земљи која ће нас узвести у наручје Аврамово и настанити у Рају сладости. -Ми морамо да саперемо са себе старога Адама и да се обожимо и обучемо у Новога Адама, а то једино можемо овде на Светој Божанственој Литургији. Новог Адама ми можемо примити једино у Телу и Крви Христовој. Христос је ту, Он је присутан и Дух Свети силази и освећује дарове који постају Тело и Крв Христова и којима се ми причешћујемо. На период поста који ће наступити, за који се Богу хвала припремамо, нас упућује и наше Свето Јеванђеље. Како нас учи Свето Јеванђеље, господар који је сабирао своју летину. Летина је добро родила, дала је стоструки род и господар је хтео да проширује своје житнице. Ми као људи не можемо стицати и проширивати те житнице својим земаљским огреховљеним телом и својом огреховљеном природом, него морамо напунити те житнице духовном храном која нас узводи ка Небу и учи врлинском начину живота. Прича се даље наставља и каже: „Једи душо, пиј и весели се“. Морамо се увек трудити да узрастамо у меру раста висине Христове. Та висина Христова је у томе да једни са другима живимо у љубави, да једни другима опростимо све, како бисмо могли достојно ући у период поста. Пост не треба да буде само телесан, него требамо духовно да се припремамо за велики дан Оваплоћења Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Требамо достојно дочекати Божић, јер је Божић почетак нашега пута спасења који нам је Господ назначио. -Нека би Господ дао да ова света обитељ и ова наша капела Преображења Господњег, да се наша душа и тело увек преображавају и да стичемо та јеванђелска, небеска блага. То можемо једино преображавањем наше душе, срца и тела. Пост који је пред нама нам управо то и омогућава. Нека сте благословени, нека је благословен данашњи дан од сада и кроз сву вечност. Амин! Радост заједничарења је настављена за трпезом љубави у конаку манастира. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  15. Уколико имамо љубав једни међу другима, и уколико свакога човека доживљавамо као ближњега свога, изграђујемо ту међусобну љубав, онда свакако имамо и љубави према Богу, јер како можемо волети Бога ако не волимо ближњега свога, не волимо икону Божију која је ту поред нас, истиче Архијереј. У недељу, дана 18. новембра 2018. године када наша Света Црква литургијски прославља Преподобномученике Галактиона и Епистиму, Епископ Херувим је принео бескрвну жртву од свих и за све у саборном храму Светог великомученика Димитија у Даљу. Његовом Преосвештенству су саслуживали: архимандрит Герман Богојевић (Епархија канадска), протојереј – ставрофор Милован Влаовић, јереј Милош Кузмановић и ђакон Предраг Јелић из Даља. На крају Свете Литургије Епископ је проузнео богонадахнуту беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре, часни Оци, драга децо Божија, нека је благословен данашњи дан, дан милости и љубави Божије, која нас је сабрала у овом нашем храму, у Даљу, посвећеном Светом великомученику Димитрију, да прославимо име Божије и да се кроз молитве сетимо свих наших предака, свих наших отаца, који су нас учили да ходимо путем Јеванђеља, путем истине и правде. Управо и данас, кроз Свето Јеванђеље, могли смо да чујемо дивне речи које нас увек обнављају, увек нас снаже, увек нам дају једну нову, остварену поруку и поуку, коју ми са Светога Богослужења у срцима својим треба да понесемо. Данас смо кроз Свето Јеванђеље чули две највеће Божије заповести, којима нас учи Господ наш Исус Христос, а то је да љубимо ближњега свога и да љубимо Бога свим срцем својим и свом душом својом. Господ наш Исус Христос нам даје ове две највеће Божије заповести, упућујући нас на то шта ми требамо у овоземаљскоме животу да чинимо да наследимо то Царство Божије. Драга браћо и сестре, Царство Божије је овде међу нама, јер се управо у тим двема Божијим заповестима оно остварује и испуњава овде на земљи. Уколико имамо љубав једни међу другима, и уколико свакога човека доживљавамо као ближњега свога, изграђујемо ту међусобну љубав, онда ми свакако имамо и љубави према Богу, јер како ми можемо волети Бога ако не волимо ближњега свога, не волимо икону Божију која је ту поред нас. Сваки човек је саздан по образу и подобију Божијем, а тако смо и ми као народ Божији овде увек усмерени ка томе једином циљу, а то је Царство Божије. -У овоземаљскоме животу и кроз наша Света Богослужења увек се напајамо речима Светога Јеванђеља, које нас увек упућују на прави пут, на пут вечнога живота. Све што чинимо и творимо у овоземаљскоме животу, требамо чинити пратећи Божијие заповести, које су заправо образци и педагози наши ка Христу, јер све што творимо и што чинимо треба бити саобразно Јеванђељу, треба бити саобразно љубави и милости Божијој онако како и Бог љуби и милује нас. Бог нас милује и љуби више него што мислимо да то чини, милује нас и љуби самим тим што се Оваплотио и дошао међу род људски, и омогућио да ми грешни људи, огреховљени и обремењени свим гресима овоземаљским, опет можемо приступити и ући у заједницу са Њим. -На који начин ми, драга браћо и сестре, у овоземаљскоме животу ступамо у ту живу, искуствену заједницу са самим Богом? Управо на Светим Службама Божијим, на Светој Литургији. Сви који смо окусили Тело и Крв Христову, окусили смо тај слатки дар вечности, јер вечност и живот вечни се управо окуша овде на Литургији, кроз Тело и Крв Христову. Стога и ми, кад год смо на Светим Божијим Службама и кад год се служи Служба Божија треба да приступамо Светој Чаши, јер је то Чаша живота, Чаша која нас увек враћа у наручје и загрљај Божији, која увек обнавља заједницу са живим и делатним Богом. Са оним Оваплоћеним Богом који је ради нас људи дошао да нам омогући заједницу са самим собом. -Нека би Господ дао да се и ми као народ преобразимо, да задобијемо вечне сладости Небеске. Оне непролазне, оне које нам дају живот, наду, дају нам Васкрсење, дају нам све оно што је неопходно свакоме Хришћанину да задобије Царство Божије. Нека би Господ дао да се наша заједница овде у Даљу умножи, обожи и да Дух Божији буде на свима вама од сада и кроз сву вечност. Амин! Трпеза љубави је уприличена у парохијском дому у Даљу. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  16. Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је 30. септембра 2018. године, на празник Светих мученица Вере, Наде, Љубави и мати им Софије, свету архијерејску Литургију у храму посвећеном овим Божјим угодницама у земунском насељу Нова Галеника. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  17. Свет и целокупна творевина на челу са свештеником твари, човеком, створени су да постану Црква. Бог Отац нас може препзнати као своје и дати нам вечни живот једино ако смо део Тела Христовог, односно Цркве. У том контексту, 1. септембра 2018. године, када се наша Света Црква молитвено сећа Светог мученика Андреја Стратилата, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим благоизволео је осветити и троносати средњевековну цркву Рођења Пресвете Богородице у Копривни, најстарију на просторима Епархије осечкопољске и барањске. По доласку Епископа уследио је трократни опход око цркве са моштима Светог кнеза Лазара, које су положене у Часну Трпезу, на којој ће се узносити служба Богу. У наставку је служена Божанствена Евхаристија, након које је освећен Часни крст у порти храма. На литургијске возгласе и прозбе одговарао је Камерни хор под диригентском палицом г. Слободана Јелића. Архијереју су саслуживали: протојереји – ставрофори Михајло Маријанац, парох у пензији и Добривоје Филиповић из Маркушице, протојереј Александар Ђурановић из Осијека, протосинђел Пајсије (Епархија сремска) и ђакони Бранимир Михајловић из Маркушице и Предраг Јелић из Даља. По литургијском отпусту Владика се обратио сабрању: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре, часни оци, поштовани представници политичког и друштвеног живота, желим на првом месту да заблагодарим Господу, да узвикнем: Благословен јеси Боже, благословен јеси народе Божији! Велики је данас благослов бити у овоме најстаријем храму и цркви Божијој у нашој Епархији, која је проживела једну тешку историју, али ево, Богу хвала, она је данас овим освећењем доживела пуноћу, доживела је да буде обновљена и да се поново народ Божији сабира у њој на Светој Евхаристији. Управо благослов Пресветога Духа нас је сабрао данас овде и довео до овога Светога места, до ове Свете цркве, да принесемо бескрвну жртву од свих и за све. Велика је љубав Божија која се данас излила овде, јер овај храм је био срушен, разорен, али милошћу Божијом и добротом свих људи који су помогли да се обнови, он је данас заблистао светлошћу којом треба да зрачи и светли сваки Свети храм. Храм је дом Божији, дом молитве и место нашега преображења. Једино у храму Божијем можемо стећи преображај душе, можемо се сусрести са Богом и то на најлепши и најбољи начин, онако како су нам то оставили наши Свети преци у наслеђе. Кад год су зидали, градили и обнављали Свете храмове, они су знали да се једино у храму Божијем може остварити најприснији однос човека са Богом. То је тај личносни однос, који ми треба да градимо са самим Богом, али и пре свега једни са другима. То је живи однос, однос који нас треба изграђивати у љубави, који нам треба подарити печат страдања и печат Васкрсења, јер једино страдањем ми знамо да смо на том уском путу Христовом, путу који води у Царство Божије. Управо се у храму Божијем остварује пуноћа Царства Божијега, овде на Светој Литургији. Она је заправо пуноћа нашег односа са Богом, нашег односа са ближњима. -Бог нам оставља две највеће Божије заповести, прво да љубимо Бога, а онда да љубимо једни друге. Ако будемо имали љубави међу собом, ако будемо носили бреме једни другима, онда ћемо знати да смо народ Божији, да смо народ који ходи путевима Светог Саве, Арсенија Чарнојевића и осталих наших дивних предака, који су нам сведочили живога Христа. На њих треба да се угледамо, да они буду огледала ка Царству Божијем. Њихов живот је увек био у складу са Јеванђељем, са свим добротама које Бог даје својим угодницима, и ми треба, драга браћо и сестре, да творимо и чинимо тако у овоме свету. Да носимо јарам једни другима, јер бреме је Христово лагано уколико једни другима помажемо. Управо је изградња и обнова храмова плод делатне љубави Божије, где се сви уграђујемо, свако даје свој прилог, свако је дао своју лепту и постао део Светога храма, да би данас могли бити овде сабрани, да би принели жртву Богу. Уколико смо сложни и имамо љубави једни према другима, познаће нас Бог у Царству своме. Никако се другачије не можемо спасити сем изграђивањем љубави према другима, јер је то предуслов и љубави према Богу. Једино на тај начин можемо имати благослов Божији и носити тај благи јарам који нам је свима дат у овоземаљскоме животу. Овај свет нас води једном другом философијом живота која нас удаљава од Бога, али Црква је увек ту да нас враћа, подсећа, исправља, и усмери на прави пут. -Данас се излила милост Божија на овом месту где смо принели жртву Богу и обновио се овај средњовековни Свети храм, који као најстарији у нашој Епархији сведочи Свету светлост Јеванђеља. Он је крајем 14. века овде сазидан муком и знојем наших предака, да би сведочио свету вечнога Христа који нас увек сабира, свакога часа, свакога дана, сваке недеље. Кад год смо овде Он нас позива да обновимо заједницу са Њим, са живим и делатним Христом. Тако треба да живимо, томе нас учи наша Света Црква. -Радујем се данас што сам овде, у овоме Светоме храму, у овој заједници, што се овај храм успео обновити благодаћу и залагањем Министарства културе Републике Хрватске, залагњем целокупне Општине Шодоловци на челу са начелником г. Милетом Злокапом, Управе за верске заједнице Републике Србије, који су помогли да се Свети храм заврши и заблиста у овоме сјају, а свакако и свима вама, народе Божији, децо Божија, јер сте долазили, помагали, одвајали од својих уста и давали колико је ко могао овоме Светоме храму. -Пресвета Богородица, која је увек чувала и штитила овај Свети храм, нека га чува и штити и од сада и кроз сву вечност. Амин! Целокупни догађај је изазвао и велико интересовање код представника политичког и друштвеног живота како из Републике Хрватске, тако и из Републике Србије. Тако да су свечаности, између осталих, присуствовали: г – ђа Драгана Јецков,народни посланик у Сабору Р. Хрватске, г. Мирољуб Радосављевић Ригец из Министарства правде Републике Србије – Управа за сарадњу са црквама и верским заједницама, председник Заједничког Већа Општина г. Срђан Јеремић, конзул Републике Србије у Вуковару г – ђа Људмила Остојић, конзул Републике Србије у Ријеци, Владимир Марјановић, дожупани: вуковарско – сремски г. Ћурчић и осјечко - барањски г. Чварковић, начелници Општина Шодоловци, Трпиња и Ердут: г. Миле Злокапа, г. Мирослав Палић и г. Југослав Весић. По завршетку светог богослужења, Камерни хор је са неколико изабраних нумера одушевио сабрани народ Божији. Потом су, такође, неколико песама извели представници етно – ансамбла Ђурђевак из Боботе. Чин освећења и троносања цркве, Свету Литургију, као и сва дешавања после, забележили су камермани телевизије Храм из Београда и телевизијe Заједничог већа општина из Вуковара. Свечаност је настаљена за Трпезом љубави у Дому културе у Петровој Слатини, за време које је, у знак благодарности, Општина Шодоловци поклонила Епископу Херувиму владичанску панагију, да их се са радошћу молитвено сећа када год је буде носио. Извор: Епархија осечкопољска и барањска Видео: Телевизија Храм
  18. -Освећење и троносање обновљене средњевековне цркве у Копривни- Храм је дом Божији, дом молитве и место нашега преображења. Једино у храму Божијем можемо стећи преображај душе, можемо се сусрести са Богом и то на најлепши и најбољи начин, онако како су нам то оставили наши Свети преци у наслеђе. Кад год су зидали, градили и обнављали Свете храмове, они су знали да се једино у храму Божијем на Светој Литургији може остварити најприснији однос човека са Богом, истакао је Владика Херувим. Свет и целокупна творевина на челу са свештеником твари, човеком, створени су да постану Црква. Бог Отац нас може препзнати као своје и дати нам вечни живот једино ако смо део Тела Христовог, односно Цркве. У том контексту, 1. септембра 2018. године, када се наша Света Црква молитвено сећа Светог мученика Андреја Стратилата, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим благоизволео је осветити и троносати средњевековну цркву Рођења Пресвете Богородице у Копривни, најстарију на просторима Епархије осечкопољске и барањске. По доласку Епископа уследио је трократни опход око цркве са моштима Светог кнеза Лазара, које су положене у Часну Трпезу, на којој ће се узносити служба Богу. У наставку је служена Божанствена Евхаристија, након које је освећен Часни крст у порти храма. На литургијске возгласе и прозбе одговарао је Камерни хор под диригентском палицом г. Слободана Јелића. Архијереју су саслуживали: протојереји – ставрофори Михајло Маријанац, парох у пензији и Добривоје Филиповић из Маркушице, протојереј Александар Ђурановић из Осијека, протосинђел Пајсије (Епархија сремска) и ђакони Бранимир Михајловић из Маркушице и Предраг Јелић из Даља. По литургијском отпусту Владика се обратио сабрању: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре, часни оци, поштовани представници политичког и друштвеног живота, желим на првом месту да заблагодарим Господу, да узвикнем: Благословен јеси Боже, благословен јеси народе Божији! Велики је данас благослов бити у овоме најстаријем храму и цркви Божијој у нашој Епархији, која је проживела једну тешку историју, али ево, Богу хвала, она је данас овим освећењем доживела пуноћу, доживела је да буде обновљена и да се поново народ Божији сабира у њој на Светој Евхаристији. Управо благослов Пресветога Духа нас је сабрао данас овде и довео до овога Светога места, до ове Свете цркве, да принесемо бескрвну жртву од свих и за све. Велика је љубав Божија која се данас излила овде, јер овај храм је био срушен, разорен, али милошћу Божијом и добротом свих људи који су помогли да се обнови, он је данас заблистао светлошћу којом треба да зрачи и светли сваки Свети храм. Храм је дом Божији, дом молитве и место нашега преображења. Једино у храму Божијем можемо стећи преображај душе, можемо се сусрести са Богом и то на најлепши и најбољи начин, онако како су нам то оставили наши Свети преци у наслеђе. Кад год су зидали, градили и обнављали Свете храмове, они су знали да се једино у храму Божијем може остварити најприснији однос човека са Богом. То је тај личносни однос, који ми треба да градимо са самим Богом, али и пре свега једни са другима. То је живи однос, однос који нас треба изграђивати у љубави, који нам треба подарити печат страдања и печат Васкрсења, јер једино страдањем ми знамо да смо на том уском путу Христовом, путу који води у Царство Божије. Управо се у храму Божијем остварује пуноћа Царства Божијега, овде на Светој Литургији. Она је заправо пуноћа нашег односа са Богом, нашег односа са ближњима. -Бог нам оставља две највеће Божије заповести, прво да љубимо Бога, а онда да љубимо једни друге. Ако будемо имали љубави међу собом, ако будемо носили бреме једни другима, онда ћемо знати да смо народ Божији, да смо народ који ходи путевима Светог Саве, Арсенија Чарнојевића и осталих наших дивних предака, који су нам сведочили живога Христа. На њих треба да се угледамо, да они буду огледала ка Царству Божијем. Њихов живот је увек био у складу са Јеванђељем, са свим добротама које Бог даје својим угодницима, и ми треба, драга браћо и сестре, да творимо и чинимо тако у овоме свету. Да носимо јарам једни другима, јер бреме је Христово лагано уколико једни другима помажемо. Управо је изградња и обнова храмова плод делатне љубави Божије, где се сви уграђујемо, свако даје свој прилог, свако је дао своју лепту и постао део Светога храма, да би данас могли бити овде сабрани, да би принели жртву Богу. Уколико смо сложни и имамо љубави једни према другима, познаће нас Бог у Царству своме. Никако се другачије не можемо спасити сем изграђивањем љубави према другима, јер је то предуслов и љубави према Богу. Једино на тај начин можемо имати благослов Божији и носити тај благи јарам који нам је свима дат у овоземаљскоме животу. Овај свет нас води једном другом философијом живота која нас удаљава од Бога, али Црква је увек ту да нас враћа, подсећа, исправља, и усмери на прави пут. -Данас се излила милост Божија на овом месту где смо принели жртву Богу и обновио се овај средњовековни Свети храм, који као најстарији у нашој Епархији сведочи Свету светлост Јеванђеља. Он је крајем 14. века овде сазидан муком и знојем наших предака, да би сведочио свету вечнога Христа који нас увек сабира, свакога часа, свакога дана, сваке недеље. Кад год смо овде Он нас позива да обновимо заједницу са Њим, са живим и делатним Христом. Тако треба да живимо, томе нас учи наша Света Црква. -Радујем се данас што сам овде, у овоме Светоме храму, у овој заједници, што се овај храм успео обновити благодаћу и залагањем Министарства културе Републике Хрватске, залагњем целокупне Општине Шодоловци на челу са начелником г. Милетом Злокапом, Управе за верске заједнице Републике Србије, који су помогли да се Свети храм заврши и заблиста у овоме сјају, а свакако и свима вама, народе Божији, децо Божија, јер сте долазили, помагали, одвајали од својих уста и давали колико је ко могао овоме Светоме храму. -Пресвета Богородица, која је увек чувала и штитила овај Свети храм, нека га чува и штити и од сада и кроз сву вечност. Амин! Целокупни догађај је изазвао и велико интересовање код представника политичког и друштвеног живота како из Републике Хрватске, тако и из Републике Србије. Тако да су свечаности, између осталих, присуствовали: г – ђа Драгана Јецков,народни посланик у Сабору Р. Хрватске, г. Мирољуб Радосављевић Ригец из Министарства правде Републике Србије – Управа за сарадњу са црквама и верским заједницама, председник Заједничког Већа Општина г. Срђан Јеремић, конзул Републике Србије у Вуковару г – ђа Људмила Остојић, конзул Републике Србије у Ријеци, Владимир Марјановић, дожупани: вуковарско – сремски г. Ћурчић и осјечко - барањски г. Чварковић, начелници Општина Шодоловци, Трпиња и Ердут: г. Миле Злокапа, г. Мирослав Палић и г. Југослав Весић. По завршетку светог богослужења, Камерни хор је са неколико изабраних нумера одушевио сабрани народ Божији. Потом су, такође, неколико песама извели представници етно – ансамбла Ђурђевак из Боботе. Чин освећења и троносања цркве, Свету Литургију, као и сва дешавања после, забележили су камермани телевизије Храм из Београда и телевизијe Заједничог већа општина из Вуковара. Свечаност је настаљена за Трпезом љубави у Дому културе у Петровој Слатини, за време које је, у знак благодарности, Општина Шодоловци поклонила Епископу Херувиму владичанску панагију, да их се са радошћу молитвено сећа када год је буде носио. Извор: Епархија осечкопољска и барањска Видео: Телевизија Храм View full Странице
  19. *Шта је обележило првих месец дана од како сте на челу Осечкопољске и барањске епархије? – У тих месец дана епископског рада упознавао сам се са проблемима и тешкоћама са којима се наш народ сусреће, како духовним тако и животним, који су увек актуелни у животу сваког човека и сваког хришћанина појединачно. И сами знате да је живот овде веома тежак, и сусрећемо се с разним проблемима, али вера у Бога и Цркву даје нам гарант живота и опстанка на овим просторима. *Рођени сте у Вуковару 30. јула 1987. године и најмлађи сте Епископ на овим просторима, што за Вас то значи? – Ја по годинама јесам најмлађи, али с друге стране осећам и велику дозу одговорности према ономе што ми је поверено од стране наше Цркве, тј. од нашег Сабора. Велико је бреме епископске службе и, уопште, носити на својим плећима, и руководити народом у духовном смислу. Свакако да је ту и тежина мог позива који су ми Архијереји дали у залог, али увек се уздам у оне речи Јеванђеља да треба да носимо свој јарам, јер је бреме Хрисово лако ако схватимо суштину нашег послања. *Шта је највише утицало на Ваш духовни развој? – То је свакако Божији призив који сам добио да пођем путем богословских школа, а то је било у времену опредељења коју школу да упишем. То и одлазак у моју духовну мајку, манастир Крку, који је за мене универзитет духовности на овим просторима, оставило је највећи траг у мом животу. Наравно, дубок траг на мене оставио је и мој сусрет са мојим духовним оцем, Епископом Фотијем, са којим сам на неки начин упознао шта је то Јеванђеље, хришћанска вера и то каква је лепота у вршењу и испуњавању Божије заповести. Он је човек врлине који је пленио својим животом, и свакако је био сигурно пристаниште свима нама младим богословима. *У Вашој првој беседи након устоличења рекли сте да је Вуковар место библијског страдања из чега се да закључити да према Вашем родном граду имате посебан сензибилитет? – Наравно. Вуковар је место мог телесног рођења, школовања, и у њему сам проживљавао све тескобе града кроз период мог живота у њему. Нисам случајно рекао да је Вуковар место библијског страдања, јер он то заиста јесте. Уљуљкане међуљудске односе који данас постоје, и који нису добри, требамо градити у једном новом духу, а то су јеванђељске врлине, јер су оне трајне. Једино на такав начин можемо изградити позитивно друштво. Вуковар заслужује да буде једно мирно место као што је и био, а ми Срби ћемо томе допринети. „ТРЕБАМО ШИРИТИ ЉУБАВ А НЕ МРЖЊУ“ *Вашем су хиротонисању, између осталих, присуствовали и хрватски надбискупи Ђуро Хранић и Антун Шкворчевић, који су истакнули да су због прошлог рата пољуљани међунационални односи који оптерећују екуменску сарадњу. Верујете ли да би ти међунационални односи и екуменска сарадња у неко догледно време могли бити, ако не превазиђени, барем бољи? – Свакако да нада постоји. И сам долазак бискупа на моје устоличење је добар знак да ти наши односи треба да се изграђују. Ја сам их и у поздравној речи за трпезом назвао браћом у Христу, и заиста их тако доживљавам. Те наше отежавајуће односе требамо превазилазити Јеванђељем, а ми то најбоље знамо. Требамо ширити љубав, а не мржњу, и онда ће доћи и до бољих међуљудских односа. *Уз, не тако давно, новоизабраног Епископа далматинског Никодима најмлађи сте Епископ у историји Српске православне цркве. Дувају ли то неки нови ветрови у СПЦ-у? – Мислим да је Црква ту можда препознала енергију младог човека, јер кад је човек млад има и већи ентузијазам и више жели, али свакако да је мишљење старијих Епископа у саветодавном смислу веома битно јер од њих се требамо учити искуству, а са нашом младошћу надограђивати. То што сам најмлађи не сматрам неком великом предношћу, али свакако великом одговорношћу. *У слободно време бавите се пчеларством, а својевремено сте сарађивали и на реализацији емисије "Реч Православља" на Хрватском радију Книн. Колико данас имате времена за такве и сличне активности? – Данас је једна нова околност и нове су обавезе тако да немам баш пуно времена за активности те природе као што сам некада имао. Пчеларство је био мој хоби у којем сам уживао, и тражио неки мој простор за одмор, а рад на радијској емисији је било моје изграђивање у једном другом облику мисије, а то је путем медија. Сматрам да је данас веома важно бити у медијима, па свакако и речју Јеванђеља, јер се и ту добија мисионарски простор који је неопходан за живот цркве. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  20. -Разговор са новоустоличеним Епископом Осечкопољске и барањске епархије Херувимом- Са званичне интернет странице Епархије осечкопољске и барањске у целости доносимо разговор са Његовим Преосвештенством Епископом осечкопољским и барањским господином Херувимом. Са преосвећеним владиком разговарао је господин Зоран Поповић. *Шта је обележило првих месец дана од како сте на челу Осечкопољске и барањске епархије? – У тих месец дана епископског рада упознавао сам се са проблемима и тешкоћама са којима се наш народ сусреће, како духовним тако и животним, који су увек актуелни у животу сваког човека и сваког хришћанина појединачно. И сами знате да је живот овде веома тежак, и сусрећемо се с разним проблемима, али вера у Бога и Цркву даје нам гарант живота и опстанка на овим просторима. *Рођени сте у Вуковару 30. јула 1987. године и најмлађи сте Епископ на овим просторима, што за Вас то значи? – Ја по годинама јесам најмлађи, али с друге стране осећам и велику дозу одговорности према ономе што ми је поверено од стране наше Цркве, тј. од нашег Сабора. Велико је бреме епископске службе и, уопште, носити на својим плећима, и руководити народом у духовном смислу. Свакако да је ту и тежина мог позива који су ми Архијереји дали у залог, али увек се уздам у оне речи Јеванђеља да треба да носимо свој јарам, јер је бреме Хрисово лако ако схватимо суштину нашег послања. *Шта је највише утицало на Ваш духовни развој? – То је свакако Божији призив који сам добио да пођем путем богословских школа, а то је било у времену опредељења коју школу да упишем. То и одлазак у моју духовну мајку, манастир Крку, који је за мене универзитет духовности на овим просторима, оставило је највећи траг у мом животу. Наравно, дубок траг на мене оставио је и мој сусрет са мојим духовним оцем, Епископом Фотијем, са којим сам на неки начин упознао шта је то Јеванђеље, хришћанска вера и то каква је лепота у вршењу и испуњавању Божије заповести. Он је човек врлине који је пленио својим животом, и свакако је био сигурно пристаниште свима нама младим богословима. *У Вашој првој беседи након устоличења рекли сте да је Вуковар место библијског страдања из чега се да закључити да према Вашем родном граду имате посебан сензибилитет? – Наравно. Вуковар је место мог телесног рођења, школовања, и у њему сам проживљавао све тескобе града кроз период мог живота у њему. Нисам случајно рекао да је Вуковар место библијског страдања, јер он то заиста јесте. Уљуљкане међуљудске односе који данас постоје, и који нису добри, требамо градити у једном новом духу, а то су јеванђељске врлине, јер су оне трајне. Једино на такав начин можемо изградити позитивно друштво. Вуковар заслужује да буде једно мирно место као што је и био, а ми Срби ћемо томе допринети. „ТРЕБАМО ШИРИТИ ЉУБАВ А НЕ МРЖЊУ“ *Вашем су хиротонисању, између осталих, присуствовали и хрватски надбискупи Ђуро Хранић и Антун Шкворчевић, који су истакнули да су због прошлог рата пољуљани међунационални односи који оптерећују екуменску сарадњу. Верујете ли да би ти међунационални односи и екуменска сарадња у неко догледно време могли бити, ако не превазиђени, барем бољи? – Свакако да нада постоји. И сам долазак бискупа на моје устоличење је добар знак да ти наши односи треба да се изграђују. Ја сам их и у поздравној речи за трпезом назвао браћом у Христу, и заиста их тако доживљавам. Те наше отежавајуће односе требамо превазилазити Јеванђељем, а ми то најбоље знамо. Требамо ширити љубав, а не мржњу, и онда ће доћи и до бољих међуљудских односа. *Уз, не тако давно, новоизабраног Епископа далматинског Никодима најмлађи сте Епископ у историји Српске православне цркве. Дувају ли то неки нови ветрови у СПЦ-у? – Мислим да је Црква ту можда препознала енергију младог човека, јер кад је човек млад има и већи ентузијазам и више жели, али свакако да је мишљење старијих Епископа у саветодавном смислу веома битно јер од њих се требамо учити искуству, а са нашом младошћу надограђивати. То што сам најмлађи не сматрам неком великом предношћу, али свакако великом одговорношћу. *У слободно време бавите се пчеларством, а својевремено сте сарађивали и на реализацији емисије "Реч Православља" на Хрватском радију Книн. Колико данас имате времена за такве и сличне активности? – Данас је једна нова околност и нове су обавезе тако да немам баш пуно времена за активности те природе као што сам некада имао. Пчеларство је био мој хоби у којем сам уживао, и тражио неки мој простор за одмор, а рад на радијској емисији је било моје изграђивање у једном другом облику мисије, а то је путем медија. Сматрам да је данас веома важно бити у медијима, па свакако и речју Јеванђеља, јер се и ту добија мисионарски простор који је неопходан за живот цркве. Извор: Епархија осечкопољска и барањска View full Странице
  21. По увођењу у трон Епископа осјечкопољских и барањских, новоустоличени Владика Херувим одржао је своју прву архипастирску беседу. Преосвећени је говорио о свим својим благословеним претходницима, народу Божијем, историјату Епархије, али и поменуо и заблагодарио свима који су благословили његов пут узрастања до чина до којег је дошао – од родитеља, преко наставника и професора, духовника и нарочито верног народа који га је пратио током службовања. "Покушаћу да свима будем све" рекао је Епископ Херувим подсећајући на речи Апостола Павла и додао: "Не презреите ме у тој младости него ми помозите". Звучни запис беседе View full Странице
×
×
  • Креирај ново...