Претражи Живе Речи Утехе

На празник Светих Зосима и Јакова, 21. августа 2018. године, било је изузетно торжествено у манастиру Тумане. Пре свете Литургије извршен је свечани чин освећења новог манастирског конака. Свету архијерејску Литургију служио је Епископ браничевски г. Игнатије уз саслужење Епископа тимочког г. Илариона, многобројног свештенства, монаштва и неколико хиљада верника. Епископ Игнатије је у беседи нагласио значај подвига као стремљења ка царству Божијем, посебно поменувши Свете туманске чудотворце Зосима и Јакова које деле векови али обједињава Христос. После свечаног ручка подељене су грамате захвалности. Благодарећи Телевизији Храм доносимо видео запис са овог молитвеног сабрања. View full Странице

На празник Св. Зосима и Јакова 21. августа 2018. било је изузетно торжествено. Пре свете литургије извршен је свечани чин освећења новог манастирског конака и пререзан славски колач и освећено жито у част светитеља.Свету архијерејску литургију служио је епископ браничевски Г. Игнатије уз саслужење епископа тимочког Г. Илариона, многобројног свештенства, монаштва и неколико хиљада верника.Епископ Игнатије је у беседи нагласио значај подвига као стремљења ка царству Божијем, посебно поменувши Св. Зосима и Јакова, које деле векови али обједињава Христос. Након свечаног ручка подељене су грамате захвалности. извор View full Странице

На празник Изношења Часног Крста, када се молитвено сећамо и страдалног подвига седморице мученика Макавеја са мајком им Саломијом и учитељем свештеником Елеазаром, Црква Божја која пребива у Краљеву при храму првог Архиепископа српског Саве, предвођена својим предстојатељем Преосвећеним г. Јустином узнела је Богу и Оцу евхаристијски принос (анафору) у виду хлеба и вина које заузврат добисмо као Тело и Крв Христову на освећење душа и тела наших. Ово духовно укрепљење је дошло као залог Божје подршке предстојећем нам подвигу поста, којим успињући се од земље ка небу идемо у сусрет великом празнику Пресвете Богородице - Успењу. Осењени силом Часног Крста, који је на вечерњој служби изнет на средину наоса како би му се вером молитвено поклонили, сабрани су учествовали у чину освећења воде. Преосвећени Владика Јустин је поучио присутне о важности доброг почетка поста и између осталог рекао: -Овај дан као први у месецу (по старом календару) практично и симболично је благослов Божји. Зато је у братској Грчкој обичај да се на почетку сваког месеца освећује вода. Наш пут ка празнику Успења Богородице је овим започет као пут поста и молитве. О њиховој важности нас је поучио Господ наш Исусу Христос, рекавши ученицима да се чак и демони побеђују само постом и молитвом. Стога су и сви ученици Христови, свети подвижници постом и молитвом Бога у себе усељавали. По речима Светог Василија Великог: Без поста се не може угодити Богу. Заиста, ми не држимо заповести Божје само формално, већ зато што се кроз њих припремамо за Господа. То је најважније - да се Господ усели у нас; то је пуноћа хришћанског живота. Зато смо се и сабрали овде у Дому Божјем. По речима Псалмопевца: Обрадовах се кад ми рекоше у Дом Господњи пођимо! У овом посту појачавамо молитву за род наш, сећајући се и владике Теодосија са свештенством, монаштвом и верним народом на Косову и Метохији. -Нека Вам ова вода буде на освећење душа и тела, а Господ љубави, мира, радости и сваке утехе да буде са свима Вама, рекао је на крају поуке епископ Јустин. Извор: Епархија жичка View full Странице

Дана, 01. августа по јулијанском календару, односно 14. августа по новом, грегоријанском, Српска Православна Црква обележава Изношење Часног Крста и Свете мученике Макавеје, као и почетак поста посвећеног Пресветој Богородици. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније на овај дан је извршио чин малог водоосвећења у храму Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу, а у наставку служио Свету архијерејску Литургију. Владики је саслуживало братство храма. Православна Црква призива на воду благослов Божији како би она добила очишћујућу силу и како би служила на исцељење душе и тела, на прогнање сваке противничке силе, и на духовну корист онима који је са вером употребљавају. Освећење воде у Цркви практиковано је од првих векова хришћанства, о чему нас обавештавају Апостолске Установе и дела древних Отаца – Теодорита Кирског, блаженог Јеронима, Епифанија Кипарског и других. Света водица се може чувати неограничено време, јер не губи своју освећујућу благодат и не квари се, а и мала количина освећене воде се може умножити додавањем обичне воде. Извор: Епархија нишка View full Странице

Посетиоцима нашег портала доносимо текст катихете Бранислава Илића "Молитва као освећење времена", који је објављен у мајско-јунском броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Молитва је један од основних благословених видова нашег општења са Богом и свима светима. Велики отац и учитељ Цркве Свети Јован Златоуст о значају молитве поучава: Сви људи имају потребу за молитвом, више него што дрвеће има потребу за водом. Зато што нити дрвеће може да даје плодове уколико не упија воду кроз корење, нити ћемо ми моћи да доносимо скупоцене плодове побожности уколико се не напајамо молитвом. Зато треба и када устанемо из постеље да предухитримо сунце службом Богу; и када седимо за столом ради обеда и када се спремамо за починак. Или боље речено – сваког часа треба да узносимо молитву Богу, прелазећи тако помоћу молитве један пут који је једнак дужини дана. Поред личне молитве коју са умиљењем узносимо, веома значајно место у хришћанском етосу заузима саборна (богослужбена) молитва коју једним устима и једним срцем усрдно узноси васцела богослужбена заједница. Неопходно је нагласити да је богослужбено време неодвојиво од структуре реалног времена. Хришћани су од својих почетака имали диван и благословен обичај да своје време, у одређене делове дана, освећују молитвом. Из овог практиковања усрдних молитава настао је поредак свакодневних богослужења, која се називају богослужења дневног круга ('Ακολουθίες του νυχθημερου). Прво место међу богослужењима дневног круга заузима вечерње богослужење. По речима познатог литургичара Јоаниса Фундулиса богослужења дневног круга почињу увече, зато што по јудејском систему рачунања времена прво долази ноћ (грч. νυχθήμερον = ноћ - дан). Насупрот овом рачунању, у грчко-римском свету се полази од дана (грч. ήμερονύκτιον = дан - ноћ). Ове две традиције коегзистирају у нашој литургијској пракси: прво богослужење дневног круга јесте вечерња служба, према јудејском начину рачунања, док се у посту следи грчко-римска традиција, тако да пост или мрс почињу ујутру. Дневни богослужбени круг почиње вечерњим богослужењем јер дан почиње од вечери, И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ. И би вече и би јутро, дан први (Пост. 1, 5). Са друге стране, вечерње богослужење по свом садржају можемо упоредити са Старозаветним временом, јер и почиње читањем 103. „предначинатељногˮ псалма у коме се величају сва славна и дивна дела Божија приликом стварања света. У одређене дане вечерње богослужење се завршава појањем дивне химне Богородице Дјево, указујући на доба Старог Завета, које је започело стварањем света, а окончало се рађањем Спаситеља света. Након вечерњег богослужења долази повечерје чији молитвени садржај нас подсећа на један вид духовне смотре и сагледавања нашег духовног стања у дану који је иза нас. У богослужбеном поретку разликујемо Велико и Мало повечерје. Велико повечерје се богослужи само за време Свете четрдесетнице - Великог поста, као и уочи празника Рождества Христовог - Божића, Богојављења и Благовести. Мало повечерје се служи током читаве године. У дневном боголужбеном кругу, такође, посебно место заузима полуноћница. Ово богослужење савршава се у поноћ или у други час ноћи, а по освештаним сведочанствима установљена је као један вид молитвеног спомена на Спаситељеву молитву у Гетсиманском врту. Молитвени садржај полуноћнице на савршен начин наглашава да је централна тема управо други Христов долазак, са циљем да сваком припаднику Цркве, као Богочовечанске заједнице, укаже на значај васцелог саображавања мудрим девојкама из еванђелске перикопе о десет мудрих и десет неразумних девојака (Мт. 25, 1-13). Полуноћница нас подстиче на покајање, на стално чување закона Господњег и духовну бодрост у очекивању изненадног Другог доласка Христовог. Јутарње богослужење символизује почетак и прве зраке хришћанства. На јутрењу благодаримо Богу што нас је извео из ноћне таме и увео нас на светлост дана. Црквена историја нам доноси опис овог богослужења код Плинија, између 111. и 114. године. У богослужењу Цркве постоји неколико различитих видова јутарњег богослужења, али ми смо своју пажњу овом приликом усмерили само да свакодневно јутрење које је неизоставни део богослужења дневног круга. Након јутарњег богослужења по освештаној богослужбеној пракси служи се богослужење првог часа. Првобитно су часови довођени у везу – не само формално, него и суштински – са часовима дана којима одговара сваки од њих, односно служени су у одређене часове дана, са којима је повезана и тема сваког од њих. Богослужења првог, трећег, шестог и деветог часа богослуже се обично у припрати. Служба првог часа врши се у први час дана (по нашем рачунању времена око 7 часова ујутру). Сâм текст овог богослужења указује на догађај из Спаситељевог живота, Пилатов суд над Господом (Мт. 27, 1-2), али подсећа верни народ и на значај благодарности Богу за долазеће јутро, молећи од Њега благослов за благоугодни предстојећи дан. Поучени молитвом првог часа „Христе Светлости истинита…ˮ, пред нас се као један вид катихезе износи правилно сагледавање да је долазак чулне светлости дана увек символично повезано са доласком Светлости истините – Господа нашег Исуса Христа у овај свет. Богослужење трећег часа богослужи се у трећи час дана (око 9 часова преподне) и оно собом, на основу сведочанства из Дела Апостолских, носи молитвени спомен на Силазак Светог Духа на Апостоле, који се и догодио у трећи час дана. Богослужење шестог часа богослужи се у шести час дана (око поднева). Кроз ово богослужење дневног круга молитвено се сећамо Распећа Господа нашег Исуса Христа, које се по Светописамским сведочанствима управо догодило у шести час дана. Дневни богослужбени круг бива закључен богослужењем деветог часа, које се савршава у девети час дана (око 15 часова послеподне). У овом богослужењу молитвено се сећамо на Христову крсну смрт. Из овог кратког прегледа богослужењâ дневног круга видимо да молитва, поред великог значаја, собом носи благодатну и освећујућу силу којом бивамо освећени на радост заједнице са Господом нашим. катихета Бранислав Илић *Објављено у мајско-јунском 361. броју Православног мисионара, стр. 24-26. View full Странице

Повезана вест: Патријарх освештао храм Светог Саве у Мркоњић Граду View full Странице

View full Странице

Милошћу и благодаћу Пресвете Тројице, парохија здравињска је богатија за још један освештани храм, и то једини у Беласици. На дан Светих Козме и Дамјана, 14/1 јула 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки г. Давид освештао је храм посвећен Светим бесребреницима и служио свету архијерејску Литургију. Саслуживали су архијерејски намесник крушевачки протојереј-ставрофор Будимир Којић, протојереј-ставрофор Љубиша Милошевић, протојереји Ненад Јовановић и Јован Вуковић, јереј Слободан Маринковић и протођакон Андрија Јелић. Чтецирали и појали су теолози Епархије крушевачке. Литијским опходом око цркве после заамвоне молитве, и благословом све твари у селу Беласица, преломљен је славски колач г. Уроша Павловића и његове породице. Наредне године домаћин славе, ако Бог да, биће породица Арсенијевић. После отпуста, епископ Давид је одликовао архијерејском граматом мештане села Беласице који су својим радом, неизмерном љубављу коју су од Господа на дар добили, управо Господу и Светим чудотворцима на дар и дали. Архијерејску грамату је преузео у име мештана и грађевинског одбора села Беласица г. Јовица Ковачевић. Извор: Епархија крушевачка СПЦ View full Странице

Позивамо вернике на празник Св. Зосима и Јакова, у уторак 21. августа 2018. године. Том приликом биће освештан нови манастирски конак, као и обновљен комплекс манастира ДОЧЕК ЕПИСКОПА, 8.00 ОСВЕЋЕЊЕ КОНАКА 8.30 СВ. АРХ. ЛИТУРГИЈА 09.00 ДОБРО ДОШЛИ!!! View full Странице

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј присуствовао је отварању новоизграђеног Парохијског дома при православној цркви Светих Кирила и Методија у Љубљани. Извор: Телевизија Храм ПОВЕЗАНА ВЕСТ: View full Странице

Срећко Петровић Исцељење раслабљеног болесника, живопис у крстионици ранохришћанске цркве у Дура Европосу (Сирија), 3. век У немилим дешавањима која су обележила 20. век на југу Африке, Холандска Реформисана Црква преузела је на себе чудан задатак: ставила је себе у службу теолошког оправдања идеологије апартхејда и директне подршке дискриминацији коју је спроводио владајући режим. На основу тумачења приче о Вавилонској кули (Пост. 11) – схватања да су различити народи света раздвојени једни од других божанском одлуком – и једног стиха из говора апостола Павла на Ареопагу (Дап. 17, 26), ова Црква подстицала је и оправдавала политику апартхејда тј. пружала потпору легализацији потпуног раздвајања маса (в. Osmer, R. R. (2005), The Teaching Ministry of Congregations, 79; в. и Keulman, K. (ур.) (1993), Critical Moments in Religious History, 169). Међутим, од 70-их година 20. века Холандска Реформисана Црква постепено је ревидирала своје ставове, да би се – под притисцима, услед политичких промена – деведесетих удружила са осталим хришћанским деноминацијама у схватању да је апартхејд био у супротности са основним начелима хришћанства. Иста Црква је, мењајући и супротстављајући тумачења једних истих стихова, послужила стварању расног сукоба и расне нетрепељивости у Јужној Африци, а затим ублажавању такве политике и стварању услова за мир и помирење – у току свега неколико деценија. Са намером је одабран драстичан пример. Питам се: постоји ли реална опасност од злоупотребе црквене егзегезе у циљу оправдавања ове или оне идеологије, овог или оног циља? Надајући се да се никакво поменутом слично ангажовање библијског текста неће десити у будућности, верујем да таква опасност увек постоји. Можда не у онаквим облицима као што се то догађало у прошлости – ту најпре мислим нпр. на теолошко оправдање ратова (крсташких и некрсташких), угњетавања староседелачких и неевропских (да ли само неевропских?) народа током епохе колонијализма итд. – али опасност постоји. А да је таква опасност реално присутна показује и следећа ствар: управо сада, током Васкршњег поста, свештеници улазе у домове верујућих, вршећи мало водоосвећење – трају тзв. „васкршње водице“. У оквиру малог водоосвећења које свештеници врше у домовима верних чита се 14. зачало из Јеванђеља по Јовану (Јн. 5, 1–4) – одломак о бањи Витезди, у којој су болесници очекивали чудесно исцељење (ово зачало чине уводни стихови 5. главе (Јн. 5, 1–3), којима је придодата познија интерполација из Јн. 5, 4 – вероватно накнадна глоса на Јн. 5, 7). У овој глави Јовановог јеванђеља Христос се открива као господар суботе (Јн. 5, 5–18), те Јудејци хоће да га убију јер се гради „једнаким Богу“ (Јн. 5, 18), док Христос за себе потврђује да је Син Очев, који чини исто што и Отац, васкрсава мртве, има суд – захтева исто поштовање које се указује и Оцу (Јн. 5, 19–23) итд. – укратко се у овој глави показује да је Христос Спаситељ без ког нема спасења. И да је све без Христа ништа – те онај ко слуша реч Христову и верује има живот вечни (Јн. 5, 24 и даље), док је узалуд уздање у Мојсија (Јн. 5, 45), узалуд је и тражење вечног живота у Писму (Јн. 5, 39–40), узалуд су дакле и све воде и водице – таман и да их анђео заталасава својим крилом – све је без Христа узалуд. Међутим, из одељка који верни слушају у својим домовима то се не може сазнати. Овде можемо видети како је јеванђелски текст, прекинут управо у критичном моменту, истргнут из контекста и стављен у службу религијског схватања: „Свештеник кропи све присутне укућане и све просторије, чиме они бивају освећени и очишћени, и у дом улази благослов Божији“ (како стоји у једном од савремених објашњења ове црквене праксе). Читање оваквог одломка приликом водоосвећења већ је својеврсна егзегеза. Овај одељак, верницима прочитан у контексту малог водоосвећења током водица, упућује на светост и значај водице. Утолико је савршено разумљиво зашто верници водицу виде као некварежну, као ону која „не губи своју освећујућу благодат“ и која је извор освећења. Што је сасвим другачији закључак од онога који је предложен у петој глави Јовановог јеванђеља. http://teologija.net/osvecenje/

У недељу месопусну, 11. фебруара 2018. године, у храму Покрова Пресвете Богородице, биће служена света Архијерејска Литургија, којом ће началствовати Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј, уз саслужење Његовог Преосвештенства господина Јована, умировљеног Епископа нишког. У току свете Литургије у свештени ђаконски чин, биће рукоположен Драгољуб Мајсторовић, катихета из Будисаве. У продужетку свете Лутургије, осветиће се темељи параклисâ при храму Покрова Пресвете Богородице, посвећених светим женама, Великомученици Марини и Преподобној Петки- Параскеви. Дочек Епискôпа испред храма је у 8,30 часова, а почетак свете Литургије у 9 часова. Извор: Радио Тавор View full Странице

Извор: Телевизија Храм View full Странице