Претражи Живе Речи Утехе

У интервјуу за РИА Новости, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије митрополит волоколамски Иларион говорио је о изјави поглавара јерусалимских цркава о опасности по присуство хришћана у Светој земљи. – На иницијативу патријарха јерусалимског Теофила у Јерусалиму је недавно одржана акција у одбрану присуства хришћана у Светој земљи. Неколико дана касније поглавари хришћанских цркава Јерусалима дали су заједничку изјаву на исту тему. Шта је разлог за ову забринутост? – Јерусалим је посебан град, свети град за три религије. Током векова вођени су многи ратови с циљем да се он освоји, било је много борбе и непријатељства. Али резултат овог сложеног процеса није била победа неке стране, већ успостављање одређене равнотеже снага. Многе генерације су претрпеле страдања, а нарушавање равнотеже може довести до тешких последица. Историјски гледано, Јерусалим је подељен на четврти: хришћанску, муслиманску и јеврејску. Јерусалимска Патријаршија већ дуги низ година покушава да оспори нелегалну продају радикалне групе имовине која јој припада у хришћанској четврти код Јафских врата. Фактички, не говоримо само о могућем губитку слободног приступа Светом гробу, путу који се отвара код Јафских врата, већ и о опасности по хришћанско присуство у Јерусалиму. Ово је веома опасан тренд који може довести до губитка статуса кво и постепеног избацивања хришћана из града – колевке хришћанства. Ово је заједнички проблем свих хришћана, не само православних. Зато су Његово Блаженство Патријарха Теофила подржали поглавари свих хришћанских цркава у Светој земљи. – У којој мери ове промене и опасност о којима говорите могу да утичу на Русију и Руску Православну Цркву? – Јерусалимска и Руска Црква заузимају суседна места у диптиху: Јерусалимска четврто место, а Руска – пето. Но, блискост наших Цркава, наравно, не објашњава се овим, већ чињеницом да су се у Русији увек са посебним поштовањем односили према Јерусалимској Цркви, која је прва основана, и која је Мајка свих Цркава, и, наравно, према светињама које су повезане са земаљским животом Господа Исуса Христа, чији је чувар вековима била и остаје Јерусалимска Црква. Традиција ходочашћа у Свету земљу настала је у Русији скоро истовремено са примањем хришћанства. Током векова многи наши преци су тежили да дођу у Јерусалим, да се поклоне Светом Гробу и да посете света места. Руски владари су увек сматрали својом дужношћу да помогну у очувању хришћанских светиња. Тренутна опасност по присуство хришћана у Светој земљи не може да не изазове забринутост у Руској Цркви. У потпуности делимо забринутост јерусалимског патријарха и заједно са њим позивамо израелске власти да учине све што могу да заштите хришћанску заједницу Јерусалима, да се одазову позиву поглавара Цркава Свете земље да се формира посебна зона хришћанског културног наслеђа у Старом граду ради очувања јединственог идентитета хришћанске четврти. Извор: Мospat.ru

„Саборност је једно од суштинских својстава Цркве, интуитивно разумљиво сваком православном хришћанину, али које истовремено има и неисцрпну тајанствену садржину. Саборност је и братско једноумље чланова Васељенске Православне Цркве, која има свог Поглавара Господа Исуса Христа“, подсетио је Његова Светост Патријарх српски Порфирије у својој поздравној поруци организаторима и учесницима Међународне конференције „Саборност Цркве: теолошке, канонске и историјске димензије“. Конференција се одржава 11. новембра 2021. године у Кијево-печерској лаври под председавањем Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија. Поруку Предстојатеља Српске Православне Цркве на састанку је прочитао представник Патријарха српског при Патријарху московском и целе Русије епископ моравички Антоније. Како је истакао Његова Светост Патријарх Порфирије, извор саборности је сарадња Бога и човека који негује своје срце, а плодови јачања саборности постају умножавање међусобне љубави, која је заповеђена Богом. „Господ нам је пресудио да живимо у ери осуде љубави (Мт. 24, 12) и оскудице осећаја саборности у православном свету“, са жаљењем је констатовао Његова Светост. „Последице те кризе биле су и тешкоће које су задесиле канонску Украјинску Православну Цркву. Предстојатељ Српске Цркве је истакао: „Подршка расколницима, претње и насиље, отимање православних цркава и доношење дискриминаторних закона против канонског Православља не могу се правдати никаквим државним или националним разлозима, јер све то представља отворену борбу против Христа Спаситеља, као и против Његове Једине, Свете, Саборне и Апостолске Цркве“. Извор: Мospat.ru

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је у четврту недељу Часнога поста, 29. марта 2020. године, свету Архијерејску Литургију у манастиру Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку. Његовој Светости саслуживали су протојереј-ставрофор Милован Глоговац, духовник манастира Ваведења и протођакон Стеван Рапајић. "Нека Господ прими молитве наше у ове дане, кроз које нас Господ, не само наш народ него и читав свет опомиње" рекао је Патријарх Иринеј који је додао да је "одавно наш свет далеко од Бога, многи су заборавили Име Божије". Звучни запис беседе "Онај који има очи и телесне и очи душе своје, може да види Бога у свему", рекао је Свјатјејши и нагласио да "изнад свега треба да видимо присуство Бога у нашем животу - а ми се најчешће сетимо Бога тек у невољама својим". "Господ не ствара, већ допушта невоље, да би се људи сетили Бога и ево, ово што се сада дешава је опомена Божија" рекао је Патријарх Иринеј говорећи о актуелној ситуацији у свету поводом пандемије корона вируса. "Није опасност у Причешћу", подвукао је Патријарх Иринеј, који је истакао да се "нико никада није заразио од Светог Причешћа, него од сусрета и других момената, те зато треба саслушати све оно што се указује да бисмо се сачували, али да не заборавимо никада да се молимо Господу. И у храму, када можемо и ако можемо, али и у дому своме", рекао је Патријарх српски. Свјатјејши је стога препоручио да се послушају савети стручњака који се упућују, бар за недељу-две, јер се очекује да ће се врхунац ове невоље код нас тек појавити. "Проводимо ове дане који су пред нама у домовима својим", рекао је Патријарх Иринеј, подсећајући да прима Господ види наша дела, мисли и жеље, и да "прима наше молитве са свих места и са свих страна". Извор: Радио Слово љубве

Фундаментализам се типолошки јавља као борбени конзервативизам. Док се конзервативизам ограничава на мирно одржање традиције, фундаментализам предузима њено динамично утврђење и истицање наспрам сила, које он види да јој прете. Конзервативизам остаје посвећен прошлости, јер у њој лоцира истину, док се фундаментализам активира у садашњости, креће се ка будућности, истичући искљу-чиве и неоствариве ставове из прошлости, борећи се против сваке силе која може да их угрози. Ни конзервативизам ни фундаментализам не представљају аутентичне феномене традиције. Први се прикива за прошлост и не интересује се за органско распрострањење традиције на садашњост и будућност. Други се интересује за садашњост и будућност, предузимајући њихово оживљавање непроменљивим ставовима из прошлости. Предање Цркве се, међутим, не прикива ни за прошлост, ни за садашњост, ни за будућност. Оно види време натопљавано вечношћу, види га као простор учешћа у вечности. Фундаментализам, упркос свом, у основи, религијском пореклу, није чисто религијски феномен, нити наравно политички или друштвени. Уосталом, колевка фундаментализма, који претећи расте у нашем друштву, није структура друштва или његова политичка организација, већ човекова личност. Зато се, између осталог, не испољава само као феномен одређених религијских или социјалних група, већ и као стање које прожима читаво друштво и свакога по на особ. Речено значи да фундаментализам не потребује само социолошки, него и богословски приступ. Уколико Социологија може да приступи феноменологији фундаментализма и укаже на његове везе са друштвеним околностима, богословље може да уђе дубље и проучи његову онтологију. Социолошки приступ, међутим, има извесну урођену потешкоћу. Од свог оснивања, Социологија је имала тежњу да занемари, па чак и презре, значај религијског чиниоца. Понекад маргинализацијом религиј-ског живота, понекад његовим ограничењем на сферу приватног, а понекад потпуним његовим напуштањем, била је у немогућности да констатује његову истинску улогу. Али и по својој природи, Социологија се, као феноменолошка наука, не интересује за онтолошку истину. Утолико више се не интересује за личност, која има превасходну вредност за приступ фундаментализму и његово тумачење. Личношћу и онтолошком истином првенствено се бави богословље. Зато је и његов значај по овом питању пресудан. Природно је пак да многе констатације Социологије, на феноменолошком пољу, олакшавају дело богословља. Али и богословски приступ фундаментализму не треба сматрати једноставним и једнозначним. Начини на које се богословље схвата, не само у ширем хришћанском, него и у православном свету, су многи и међусобно различити. Речено се у главном запажа на пољу такозваног академског богословља, које се не храни непосредно црквеним искуством. Произвољности и лична тумачења овде могу да доведу до потпуног помрачења богословске истине. Аутентично православно богословље претпоставља, или лично учешће у црквеном искуству, или поверење према онима који то искуство имају и изражавају га. На основу православног богословља, израженог од Светих Отаца Цркве, можемо да дођемо до корисних смерница за схватање и превазилажење фундаментализма. Као што смо већ рекли, фундаментализам изражава централне проблеме нашега времена. У крајњој анализи, изражава проблем људске личности, онако како се он данас доживљава. Непрестано продубљивање расцепа у човеку попримило је, у наше дане, најшире димензије: запоставило је јединсто које негује религијска вера, растурило кохезивне везе друштвеног живота, уопштило неутемељеност људи и дало драматични карактер трагању за тачкама ослонца. Фундаментализам, као покрет за заштиту извесних темељних (=фундаменталних) начела, која су постојала у прошлости и сматрају се од животног значаја за садашњост и будућност, изражава то трагање. Посебно у времену попут нашег, трагање за неким ослонцима се не истиче као излишан луксуз, већ као животна неопходност. Из угла православног богословља, које не раздељује, несторијански, религијски живот од друштвеног живота, феномен фундаментализма је превасходно богословски. То важи, не само онда када се појављује у свом типично религијском облику, већ и када се појављује као друштвенополитички и антрополошки феномен. Фундаментализан трага за оним што је темељно (=фундаментално), које поистовећује са апсолутним. То трагање је у крајњој анализи богословско. Одговор пак који се даје, обично није богословски, виђено из угла макар православног богословља. Речено се збива зато што се то темељно не поставља на пољу нествореног, већ створеног, које се сматра и једино стварним. Апсолутизовање пак створеног представља основну богословску омашку, која укида суштину Хришћанства. То апсолутизовање значи затварање у овосветскост; значи, у крајњој анализи, идолопоклонство. Апсолутизовање створеног истовремено сакати антропологију и истину о људској личности. Створено, као пропадљиво и пролазно, налази се унутар граница смрти. Према томе, оно не може да избави човека од страха од смрти и пружи му слободу и пуноћу. Не може да му помогне у његовом усавршењу као личности. Несигурност и осећај празнине, који доводе до рађања фундаментализма, нису етичка, већ онтолошка стања. Фундаментализам нема стварну онтологију, али му полази за руком да убеди своје припаднике да, на место онтологије, прихвате морализам или деонтологију. Ту се налази његова главна заблуда и слабост, али одатле и извире његов фанатизам и непоправљивост. Фундаментализми свих нијанси апсолутизују створене елементе: законе, правила, форме, начела. То се дешава, или стога што се нестворено уопште не познаје, или стога што се нестворено поистовећује са створеним компромисним средствима, кроз која се пројављује у свету. На онтологијама, које су ограничене оквиром створеног, темеље се, не само очигледно религиозни или и нехришћански, него и хришћански фундаментализми. Онтологија пак уоквирена границама створеног је богословски неутемељена и непостојећа. Тако у свим случајевима фундаментализма недостаје истинска онтологија, која ствара отварање ка нествореном, и самим тим се искривљује усавршење човека као личности. По хришћанском учењу, човек није самобитан, већ постоји у односу са Богом. Крајњи онтолошки почетак човека је небиће. Потоњи његов почетак је творачка воља Божија. Човек је потенцијално личност или ипостас. Његово усавршење као личности или ипостаси, што представља и циљ постојања човековог, остварује се усхођењем ка првообразу. То је истоветно са његовим отварањем ка нествореном. Без тог усхођења, човек остаје утамничен у простору и времену, робујући пропадљивости и смрти. Није тело тамница душе, него је читаво биће његово тамница његове ипостаси или личности. И пошто је то усхођење осујећено његовим потчињењем греху и смрти, остварење усхођења пружа се као Христов дар личности, којој се јавља истински човек. Фундаментализам не зна истину личности и личносног. Не прихвата дакле да је истина лична, нити да учешће у њој има лични карактер и да се остварује личним ритмовима, који се узводе до часности и слободе човека. Позива се на истине, али одриче истину живота и слободе. То се лако схвата, јер се чулна уверења, логички облици, установљене конструкције и етичка изопштења, уверљивије показују и лакше гањавају човека. Уосталом, када губи суштину, човек се често везује за форму. Ограђује се објективним уверењима, која долазе да подупру његову личну несигурност. Пуни се морализмима, да би покрио своје егзистенцијалне немире. Пада још и у самозаблуду, унутрашњом надменошћу, да тобож чува светиње или и самог Бога, прикривајући сопствене несигурности. Историја фундаментализма је историја очајног покушаја човека да своју унутрашњу празнину покрије објективним уверењима. Иако се фундаментализам сматра новим феноменом, он има веома старе корене. Формална указивања и оповргавања фундаменталистичких феномена видимо да је вршио сам Христос у јудејском друштву Свога времена. Јудеји, који су осуђивали Христа да преступа Мојсијев закон и скрнави Суботу, бивају изобличени Христом да апсолутизују текстове Писма, а не могу да схвате њихов дух: „Истражујете Писма, јер ви мислите да у њима имате живот вечни; а баш она сведоче о мени; и нећете да дођете к мени да имате живот" (Јн.5,39-40). Бивају изобличени да се усредсређују на једнострано схватање слова Божијег, а равнодушни су према самом Богу; да апсолутизују форме и облике, а не могу да се избаве од светских ослонаца. Зато су и очекивали Христа као Месију који „остаје довека", дакле у уверењу створеног, и саблазнили се, када су чули да ће Син човечији бити распет. Прибегавање објективизацији предања је увек лакше и психолошки убедљивије решење за покривање унутрашњих празнина, посебно у кризним периодима. Особито на пољу религије: светоотачки списи, форме и канони Цркве, установљени ауторитети, претварају се у символе груписања и арсенала за одбрану субјективних избора и пораз непријатеља. На тај начин се рађа сурови фундаментализам, који усмрћује истину вере и обожује форме и њихову објективизацију. Тај фундаментализам се обично показује утолико суровији, уколико је већа сигурност у предање које брани. У том случају предање се не схвата као начин живота, већ као објективно слово, да би покрило духовну празнину. У ствари ту не влада предање, већ нека његова сасушена љуштура. Не постоји традиционалност, већ нападни конзервативизам или ревност „не по разуму". Хришћански фундаментализам је повезан у новије време са Протестантизмом, у чијем окриљу је задојен млеком, али је постепено у великој мери отупио секуларизацијом. Упркос томе, нису престале да постоје протестантски фундаменталистички изданци зилотског духа и апсолутистичких захтева. Православна Црква је по природи својој апсолутна. Ревност Божија се не налази на маргини, већ у њеном срцу. То је, међутим, ревност „по разуму" и иде упоредо са истинским богопознањем, које је заједништво са Богом љубави. Православна Црква не прихвата створено за свој темељ, као што се дешава у фундаментализму. Од тренутка када се то деси, Православље престаје да постоји или тачније - на основу православног богословља - престаје да постоји Хришћанство, јер се од створеног чини идол. Опасност тог застрањења увек постоји као претња Православљу. Ако пак Православној Цркви прете фундаменталистичка расположења одоздо, тј. од лаичких миљеа, Римокатолицизму прети образовани фундаментализам одозго, тј. од врха црквене управе. Богословским критеријумима којим смо приступили фундаментализму, чини се да се, као његов кров, показује папски примат. Тај фундаментализам, који се креће по врху, има веома шире последице. Одсуство искуственог богословља, формализација духовног живота, свођење црквеног предања на папски примат и узвођење Еклисиологије на папску власт, ствара огромно фундаменталистичко искушење, које већ много векова обитава у римокатоличкој црквеној управи. Насртаје тог искушења, које се понекад бори са ванхришћанским фундаменталистичким покретима, или се изражава у виду Уније, често прима и Православна Црква. Православна Црква је у крајњој анализи радикална. И само као радикална може да не буде фундаменталистичка. Само када се одриче својих темеља на пољу створености и остаје отворена на пољу нествореног, одржавајући живим лични однос са нествореним Богом, постоји као Православна Црква. Та одричност, која се збива одричним (=апофатичким) богословљем, не значи релативизацију или напуштање њених догматских темеља. Насупрот, Православна Црква се занима и појединостима догмата, и заступа став „када је о Богу реч ни најмања ствар није мала". Осим тога, она иде ка одрицању свих створених елемената, јер они по природи својој немају могућности да сместе нестворено. Када православни види своје корене на пољу створеног, он постаје фундаменталист. У том случају, не да се само не храни на истинском извору Цркве, који је лични однос са нествореним Богом, него и изопа-чује свако лично општење. У крајњој анализи, изопачује сваки однос љубави и слободе, јер га искључује као компромисан и сумњив. За њега је створено сигурно, јер се чини непоколебивим. То, међутим, представља основну богословску неумесност. Непоколебиво не постоји као дат облик, већ као очекивани живот. Уз православне богословске критеријуме, који се сумирају у онтологији нове твари, хришћански фундаментализам представља изопачење хришћанске истине, прављење идола од Хришћанства и порицање нестворене Цркве. Отварање ка нествореном је отварање апсолутној љубави и апсолутној слободи. Тачније, то је отварање личном Богу љубави и слободе. Вера у тог Бога је неспојива са фанатизмом или мржњом према другима; она је неспојива са фундаментализмом. На крају треба рећи да се данас распространио и извесни научни фундаментализам. Тај фундаментализам, покривен огртачем науке, изгони, као фундаменталистичке, све тежње које се не поклапају са његовим прописима. Сматрајући за истинско само научно знање и одбацујући било шта што се не потврђује научном методологијом, он затвара човека и његов живот у нечовечне и мртве облике. Тај сурови фундаментализам, који данас као најглавније оружије користи науку биологије, оспорава сваку духовну и етичку стварност и поистовећује човека са његовим биолошким функцијама. Тако постаје изузетно опасан по човека и цивилизацију. Георгије Манзаридис Професор етике и социологије хришћанства на универзитету „Aристотелио" у Солуну Са јелинског превео: Дејан Ристић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Одлука владе Украјине о предаји комплекса објеката Свето-Успењске Почајевске лавре у Тернопољској области Кременец-Почајевском националном парку на крају може постати најнегативнија страница у црквено-државним односима. Ово мишљење је у среду у разговору с дописником ТАСС-а изразио председник Синодално-информационог одељења Украјинске Православне Цркве архиепископ Климент. „Почајевска лавра у току своје вишевековне историје никад није била музеј, у манастиру су увек живели монаси, и чак ни за време совјетске власти прогонитељи нису успели да истерају и иселе монахе и да преузму ово здање. Због тога неки нови покушаји и претње по постојање манастира изазивају крајњу недоумицу,“ – истакао је он. Представник УПЦ је нагласио да је „Господ увек чувао лавру, под покровом Мајке Божије монаси су обављали своја богослужења и Господ је казнио све оне који су имали претензије према овом манастиру.“ Архиепископ се нада да се ово „безакоње“ ипак неће десити, јер ће у супротном случају „то бити најнегативнија страница у црквено-државним односима“. По његовим речима, постоје претпоставке за овакав негативан развој догађаја. „У контексту свега што се данас дешава у земљи, и у контексту притиска који се врши на свештенослужитеље, на епископе и на наше вернике, могу се очекивати различити расплети ове ситуације,“ – сматра портпарол УПЦ. Између осталог, он је истакао да је „руководство Почајевске лавре већ саопштило да се на све правнике, адвокате и регистраторе који сарађују с манастиром врши притисак, да се спречавају у обављању професионалне делатности, а регистратор који је обавио законите радње (у вези са преукњижавањем објеката – прим. ТАСС) данас нема приступ државном регистру. Архиепископ Климент је изјавио да УПЦ предузима потребне правне радње за решавање проблема. По његовим речима „настала ситуација захтева правну оцену чињенице мешања државе у послове Цркве“. Ситуација у вези с лавром Кабинет министара Украјине је прошле среде Кременец-Почајевском националном парку предао комплекс објеката Свето-Успењске Почајевске лавре у Тернопољској области, који су припадали Украјинској Православној Цркви. Комплекс црквених објеката је 2003. године на иницијативу Виктора Јануковича, тадашњег премијера земље, био предат Украјинској Православној Цркви. Дана 15. новембра 2018. године полиција Тернопољске области је покренула кривични поступак због сумње да је низ објеката лавре незаконито предат УПЦ на коришћење. Касније је Министарство правде Украјине поништило државно преукњижење црквених објеката због наводног „непоштовања захтева важећих закона“. Представници УПЦ су изјавили да оваква одлука Министарства правде не лишава Цркву права да користи манастире, истакавши да поступци власти могу довести до нестанка монаштва на западу земље. Руска Православна Црква је, са своје стране, изразила забринутост због могућег почетка прогона против свештенослужитеља и монаштва канонске Цркве, као и све веће напетости у земљи. Извор: Православие.ру

Улога Православне Цркве пред изазовима савременог живота и њен положај у савременом свету широке су теме о којима расправљају и теолози и верници. На међународном симпосиону одржаном у Пожаревцу,[1] у организацији Епархије браничевске Српске православне Цркве, поводом десете годишњице архијерејске службе епископа браничевског Игњатија чула су се мишљења да је дијалог са Западом преко потребан и да су обе теолошке традиције подједнако важне за остваривање визије хришћанства. Митрополит пергамски Јован, један од учесника симпосиона, рекао је тим поводом да је самокритични тон какав је постојао приликом овог сусрета, током којег је православље посматрано у васељенским димензијама, веома важан. „Проблеми не постоје само на Западу; они који су фанатично против Запада највећи су носиоци западних идеја“, додао је владика Јован. „Не постоји православна теологија, већ теологија Цркве“, објаснио је он, нагласивши да „Црква и православље нису идеологија, већ Тело Евхаристије која сабира цео свет.“ На крају сусрета митрополит Пергама Јован у кратком разговору објаснио је своје ставове. Да ли мислите да је глобализација заиста баук који ће уништити и прогутати православну веру и православну традицију и културу? – Мислим да је глобализација заиста велики изазов за православље. Глобализација је проблем за све религије и специфичне културе и цивилизације. Ако је православље снажно – проблема нема, али уколико је слабо – онда ће их бити. Православље је увек отворено за све, а ако то није, онда није православље. Не постоји православље које је ограничено на једну нацију, једну културу. Православље је по својој суштини саборно. Глобализација омогућује свим религијама, па и православљу, да живе с другим религијама и другим културама, као и да сарађују. Православље се не противи том суживоту. У Европи не постоји тежња да се негира постојеће стање нити пак да се створи нека нова ралигија. Треба имати у виду да је Европа атеистичка, а када је неко атеиста, он религије оставља на миру под условом да оне не утичу на културе. Ту настаје тешкоћа, јер све религије, на неки начин, имају утицај на културу. Од доба просвећености политичка философија Европе јесте: оставити религијама слободу постојања. Међутим, треба схватити да религија није творац морала друштва. Да ли људи с правом страхују од тога да ће у сусрету с тим новим тежњама изгубити верски и културни идентитет? – Не постоји опасност за религију, али проблем постоји када је реч о посебним и локалним културама. Да ли у рушењу хришћанских светиња на Косову и Метохији видите намеру да се уништи хришћанство или можда да се да предност муслиманској вери? – Не мислим да ће Европа дати предност муслиманима. То би било незамисливо, јер се Европа плаши ислама због тога што је ислам религија која исувише отворено интервенише у области културе. Европа то не жели. Њој је блиска религија која оставља друштву слободу постојања, и то на основама хуманистичког морала. Не могу да поверујем да ће Европа дати предност исламу. Како онда објашњавате то што нико није спречио масовно рушење хришћанских светиња и то што обнова порушених светиња до сада није дала резултате? – Узрок таквог понашања је искључиво политички – да би се створиле тешкоће за православље, али никако да би се дала предност исламу. Мислим да Европа још увек посматра православље као веру која утиче на културу. Опасност је у томе што постоји појам православних народа и православних нација, а то је оно што плаши Европу. Због тога се од земаља које су кандидати за Европску унију тражи да прихвате европске законе, а не локалне. То се односи и на локалне обичаје, наравно у мањој мери – уколико су супротстављени европским законима. Али постоји страх од тога да православље може наметнути своју културу, чак и европском законодавству. Да ли то потврђује свест о снази православља и да ли оно има ту снагу? – Православље нема снагу која би створила тешкоће када је реч о јединству Европе, али је снажно с гледишта своје вере и културе. Мислим да је став Европе да се свим религијама остави слобода постојања, уз јасан услов да то не сме да утиче на заједничку културу, а нарочито не на друштво и друштвено законодавство. Шта, у истом контексту, мислите о проблему са самопрокламованим црквама у Македонији и Црној Гори? – Те цркве нису признате од осталих православних Цркава нити од Васељенске патријаршије, па се сматрају шизматичким. Али оне ипак постоје, међутим – само уз подршку државе, а, у одређеном смислу, и уз подршку Европе. Европа оставља по страни цркве и религије – она се у то не меша и не утиче на религиозни живот. Да закључим: уколико постоје шизма и поделе унутар православља, то не долази из Европе. Какво је ваше мишљење о дијалогу међу хришћанским црквама Истока и Запада? Да ли је тај дијалог плодан? Шта мислите о извињењу папе Јована Павла Другог источним хришћанима?– Резултат дијалога је нешто што препуштамо Богу. Ми на то немамо утицаја. Наша је дужност да разговарамо и да покушавамо да будемо уједињени у једну Цркву. То је тешко, јер постоји вековна подељеност. Јединство се не може постићи за неколико година, али постоје назнаке да је заиста присутно зближавање две Цркве. У том светлу је папа изрекао своје извињење због догађаја у прошлости и мислим да је то извињење искрено. Неки људи овде верују да је то политичко извињење. – Не треба у размишљању ићи тим путем. О мотивима једног акта не може се тако просуђивати, већ га пре свега треба прихватити и ишчекивати какви ће резултати из њега произаћи. Шта мислите о улози медија у ширењу религије, уз напомену да је овде Црква прилично затворена према медијима и чак недовољно присутна у јавној речи, осим у строго религијским часописима? – Могу да говорим о Грчкој, јер не знам како је то у вашој земљи. Медији могу да имају и позитивну и негативну улогу у животу Цркве. Улога медија је важна под условом да они јавности износе истину онакву каква она јесте. У медијима постоји тежња да се црквени живот користи у политичке сврхе. Зато Црква понекад заузима резервисан став, јер политика и економија нису њена мисија. Извор: Искон, бр. 8 (2005), 76-81 теологија.нет

Црквени раскол на Украјини носи у себи опасност за општенародни живот, рекао је данас Патријарх московски и све Русије Кирил након празничног молебана у Тројице-Сергијевој лаври поводом празника преподобног Сергија Радоњешког. „Данас се обраћамо преподобноме Сергију, који је тако много учинио на мирењу разних књажевстава феудалне Русије, да би он својим молитвама призвао милост на васељенску православну Цркву, помирио завађене, зауставио ширење раскола, нарочито тамо гдје раскол носи у себи и опасност за општенародни живот – мислим на братску Украјину. Ми се молимо преподобном Сергију да у својим молитвама пред лицем Божјим не оставља Свјатују Рус и Цркву нашу“, казао је Патријарх. Предстојатељ РПЦ позвао је све сабране на личну молитву за Цркву православну, за браћу и сестре на Украјини и за све којима је потребна молитвена подршка и помоћ. Патријарх је изразио наду да ће, молитвама преподобног Сергија, Господ сачувати Свјатују Рус и Православну цркву. „Многи наши мушкарци носе име Сергијево, и памћење о преподобном чувају у нашем народу… Он пребива у нашем духовном животу, и ми му се обраћамо не као историјској личности из далеке прошлости, већ као нашем савременику. И то је стварно тако, јер је он с нама, са својом паством, с онима који памте његово име и обраћају му се својим молитвама“, казао је Патријарх Кирил. Извор: Митрополија црногорско-приморска