Претражи Живе Речи Утехе

Ја сам од оних који верују у ред, васпитање, част, достојанство, закон. Још и горе од тога. Ја сам од оних који би ове вредности бранили до крви, чак и на сопствену штету. Јер: ред је ред…Расла и васпитана да поштујем друге, у солидарном пионирском духу (за млађе: то је оно када волиш другове и другарице и све њихове различитости, не свађаш се, помажеш слабијима од себе, не истичеш сопствене вредности и сл). Завршила школу, родитељи долазили само на родитељске и оставили ме са двојком из физичког јер је то моја оцена, иако им је професор био пријатељ. Остале оцене су биле петице. Ја исто тако радила са својим дететом иако је ишла у школу где ја радим. Веровала сам да тако треба. И даље у то верујем иако ме стварност демантује свакодневним шамарима. Завршила студије, запослила се. Није било дернека јер се сматрало да су то нормалне ствари. Ок, било ми је мало криво. Онда се удала, добила дете, па се развела. Изашла са две торбе и без алиментације јер сам веровала да су и љубав и разлаз питање части. После тога још десет година радила два посла да бисмо нас две преживеле. Не жалим се, само причам. Тако је било. Када ме је после низа година један пријатељ, који има већу дозу адреналина у крви и сумњиву биографију, питао зашто сам тако урадила, рекла сам да не могу да се судим и просим по шалтерима. Ма какав суд, одбрусио је бесно, што ниси мене звала. Била сам згранута. Зар и то постоји?! Купила стан. Преко агенције. Уговор потписан код адвоката уз преглед свих папира. Зграда је била у изградњи. Усељење је планирано за пар месеци, али сам ја провела још три године као подстанар. Јер, исти стан није продат само мени, још неколико људи је потписало исти уговор код истог адвоката, а изградитељ је, истовремено, прекршио услове за легалну градњу, а успут је и погинуо. Ми, преварени купци, жалили смо се свима, па и председнику општине. Он нас је примио, био дрчан и бахат, скресао нам да смо будале и да се станови не купују тако, на невиђено, и да он не може да нам помогне. Када смо га питали како је могуће да зграда никне и доврши се у центру града, да прође поред свих надлежних инспекција које градњу контролишу, није знао да одговори. Ми нисмо били грађани по његовом укусу. Најбоље од свих нас је прошао један локални мафијаш који је свој уложени новац наплатио у року од неколико дана пошто је инвеститор умро. На састанак, који смо организовали тим поводом, дошао је, прошао између нас, мало цупкао слушајући наше јадиковке, скочио и рекао: ја ћу наплатити. Тако је и било. Ми остали смо чекали да се закон промени и да се све спроведе како треба. Три године. Купила ауто. Возим пажљиво, поштујем прописе. Плаћам казне за прекорачење брзине без роптања, иако су то прекорачења за десет, или једном и за два километра. Јеби га, тешим се, закон је за све. А онда гледам шта се дешава. Поред мене шишају лимузине са затамњеним стаклима, обилазе ме на пуној линији, заљуља ми се ауто када прођу. Једном ме је такав пратио и упорно свирао да се склоним. Не знам само где! Пут је обичан, нема банкине. Ваљда је требало да нестанем. Када ме је коначно обишао уз сирену и показивање да сам луда, неколико пута је нагло кочио, вероватно са жељом да ми објасни како је тај пут његов и како ја са својом скромном кантицом од кола угрожавам његову слободу и необуздани ветар у коси. Е, сад долазимо до догађаја који ме је испровоцирао да све ово напишем. Који ми је направио ретроспективу. Данас сам морала брзински да улетим у једну продавницу, а места за паркирање нигде. У граду лудило. Ја, иначе, уредно плаћам за свако паркирање, мало пешачим, не улазим колима у продавницу. Али, данас је то било немогуће. Ок, помислим, то је само минут, а нисам ни једина. Трчим, купујем, а код кола ме чека комунални полицајац (или милицајац). Тражи документа и упознаје ме са прекршајем. Иза, одмах поред полицајца (или милицајца), у ауто седа момак опасног изгледа у бесној лимузини. Ћутим, нисам тужибаба, а истовремено молим да ми не пише казну и показујем да ми уплата паркинга још важи, да места нема нигде, али службено лице ме не слуша. Скроз је службено. Строго. И неумољиво. Момка иза нас није приметио. На све моје изговоре и молбе, рекао је само: госпођо, шта да вам радим, нисте имали среће, потпишите. Потписала! Потписала сам пресуду да сам глупа и да је све оно што сам научила и у шта верујем једно обично ништа. Да, нисам имала среће. Нисам имала родитеље да ме васпитају, мој отац је био и остао комуниста (изгледа да је био једини, јер данас то више нико не признаје), па је по тим идеалима поступао, завршила сам све погрешне школе, опет, државне у оптималном року, дете сам упропастила јер сам га воштила да буде исправно чак и кад то није њена лична корист, идем на посао у школу која је постала нужно зло и где децу чувамо док родитељи не дођу с посла, а на сенку не смемо никоме да станемо јер треба да будемо срећни што уопште имамо неки посао, а треба да имамо свест и да би неки убили кад би могли да уживају као ми са три месеца распуста, викендима и државним празницима. Све погрешно! И кад бих могла, као у неком филму, све то оставити. Овако би то изгледало: завршна сцена, пут се пружа до краја хоризонта, ја корачам лагано, камера ме снима са леђа, окрећем се полако, насмешим се, покажем средњи прст и одлазим. Од‌јавна шпица. Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика из Шапца https://zelenaucionica.com/potpisala-sam-presudu-da-sam-glupa-i-da-je-sve-ono-sto-sam-naucila-i-u-sta-verujem-jedno-obicno-nista/

Да су деца боља од нас, одраслих, не виде само они који не желе да виде. Они који се чврсто, тврдоглаво, пуни сујете, грчевито држе за став да је баш она генерација којој сами припадају створила добро друштво, које деца данас газе и кваре. Да није тако видели бисмо када бисмо почели да примећујемо СВУ нашу децу, не само ону која пажњу траже на погрешан начин. Професорка српског језика у Петој београдској гимназији Виолета Кецман послала нам је писмени рад свог ученика, матуранта ова гимназије, Греогора Симеуновића. Он је ученик четвртог разреда одељења за ученике са посебним способностима за историју и географију Пете београдске гимназије. Грегоров рад прочитајте у наставку. Ову невероватну реченицу изговорио је чувени француски писац Албер Ками. Он је за живота написао широк опус познатих дела. „Мит о Сизифу” и „Странац” само су круна његове изузетне списатељске каријере. Господин Ками је у свом „Странцу” писао о апсурду. О нечему бесмисленом. О једном, наизглед повученом младићу Мерсоу и проживљавању смрти његове мајке. Међутим, Мерсо то другачије проживљава. Његова мајка је умрла јуче, а можда и пре два дана. Не сећа се. На сахрани није плакао. Убрзо након сахране започео је љубавни однос са бившом колегиницом Маријом. Почео је да се дружи са човеком који није његове природе, насилником Ремоном. И убио је Арапина. Ништа од овог претходно наведеног, није сметало друштву колико оно прво – „морално“ убијање мајке. Лишавање живота једног појединца наводно није ни приближно велики злочин као стављање болесне мајке у старачки дом. Уз подршку мишљења целокупног друштва, Мерсо добија смртну казну. Али он ипак нешто ради. Он се буни. „Човек који се буни за себе није побуњени човек”. Исто ово је рекао Ками, а Мерсо изгледа као да га није послушао. Безуспешно, али је ипак то урадио. Показао је зубе и успротивио се. Нажалост, у данашње време то је потпуна реткост. Кад би побуњеник био животиња, био би ендемска врста која живи само у Француској. Родној земљи Камија и, технички, Мерсоа. Зашто? Баш због тог побуњеног става. Скоро на сваких месец дана може се прочитати у новинама да се народ Француске побунио против нечега. Скоро увек, успешно. Они се, некако, воде реченицом: „Буним се, дакле постојим”. Ако је ова реченица истинита, запитам се – шта смо онда ми? Како смо ми постали Естрагон? Ког Годоа ми чекамо? И зашто га чекамо? Зашто смо дозволили неком Поцу да нас веже за врат и да нам дозвољава да мислимо само кад имамо шешир? Главна узречица постала нам је: „Јао, ао шта нам раде“”, а онда као Естрагон и Владимир стојимо у месту. Нажалост, овакав начин размишљања рефлектује се и у нормалном животу. У превозу сви седе и ћуте. Гледају у телефоне, и праве се да не постоје. Није важно шта се дешава у њиховом трамвају или аутобусу, они се неће помаћи. Кад бих их запитао зашто се тако понашају, зашто не отворе прозор ако им је вруће или затворе ако је хладно, одговори би свима били исти: „Нећу да се истичем!“, „Што бих ја, урадиће неко други!“, „Навикао сам и на горе”. У томе и лежи проблем. Добровољно живимо у апсурду. Потпуном апсурдизму. Често волим да замишљам и маштам. Замишљам тако неку утопију где сви мисле. У којој сви имамо шешире и размишљамо. У ком ипак имамо кичму. https://zelenaucionica.com/u-zivotu-beskicmenjaka-nema-prelomnih-trenutaka/

Искрен разговор о кризи вере и како из ње изаћи – Оче Валерије, данас ћемо разговарати о једној тешкој теми која је, можда, мучила хришћане, и људе уопште, у најразличитијим епохама. Tо је криза вере, као и симптоми који могу бити повезани са таквом болешћу. Разлози, наравно, могу бити различити у зависности од сваког појединачног случаја. Али, оно што је тужно, човек понекад не може сам себи да одговори, а нема ко да му каже – зашто је одједном почео да сумња, зашто огањ вере више не гори у његовим грудима, зашто је почела некаква равнодушност ? – Не треба мислити да духовни живот и вера егзистирају одвојено. Све је међусобно повезано. Ако се ваш духовни живот замрзнуо, онда ће ваша вера осиромашити. Ако смо престали да се молимо јер има много других, важнијих ствари које треба да урадимо, онда то значи да нам Бог више није на првом месту. А када је Он, како каже апостол Павле, „за кога је све и од кога је све“ (Јевр. 2, 10), сакривен у велу земаљске сујете, где је онда ту вера? Не постоји јер нема живе молитве. Замислите да се не молите читаву годину, односно потпуно престанете да се обраћате Богу – после ове године одједном ћете се запитати да ли Бог уопште постоји. Тако заборављамо неке своје познанике са којима смо се стицајем околности растали. Ако са њима не одржавамо живу везу, онда с временом као да ова познанства за нас не постоје. Исто тако, када не одржавамо контакт са становницима неба, са духовним светом, онда ће нам се временом чинити да нема духовног света, већ само материја око нас. Желим да кажем да је избледела вера резултат духовног опуштања. Кризи вере претходи криза духовног живота. И, по правилу, долази непримећено, не као пад низ литицу, већ као постепено спуштање. Свиђа ми се ова слика: наша покварена природа је попут покретних степеница које се увек спуштају. Ако кажете: „Сачекаћу мало, одморићу се“, онда ће те такве покретне степенице повући негде дубоко. – Шта ово тачно значи? – Дакле, устанемо ујутру и прво што урадимо је да зграбимо мобилни телефон, уронимо у пристигле СМС-ове, мејлове и гледамо вести. Нема времена за молитву и све је погрешно! Ум се пуни потпуно празним стварима. Што је мање духовног у уму, мање је вере у нас. – Можда је човек само уморан од читања истих молитава, или постоји неки други проблем? – У ствари, на том путу има доста проблема. На пример, у једном тренутку нам постане заиста незанимљиво да читамо јутарње и вечерње молитве. Чини се да смо превише навикли на ове текстове, и они у нама не изазивају исту инспирацију. Човек, или потпуно престаје да испуњава молитвено правило, сматрајући то нечим сувишним и заморним, или наставља да чита, али то ради што је брже могуће, покушавајући да се некако ослободи Бога лекторисањем прописаних текстова. У оба случаја грешка је иста – губитак живог присуства пред Богом Живим. Кад би нам се открило да је Онај, који је створио анђеле и људе, Онај у Чијим је рукама судбина целе Васељене, Који нам је дао живот, Који васкрсава, спасава, у Коме је, заправо, бескрајни живот Раја - да је ту, поред нас, види, чује и воли нас, како бисмо тада молитву доживљавали? Молитва треба да буде управо живо присуство пред Богом Живим. А општење са Господом је нешто најсветлије и најрадосније што се може наћи на овом свету. Иначе, никада се не уморимо од изговарања истих речи у комуникацији са комшијама, када су те речи испуњене љубазним и топлим осећањем. Односно, важно је чиме су испуњене наше речи, шта је у нашим срцима. Наш однос према Богу изражава се у осећањима која испуњавају наше молитве. Можете, наравно, креативно приступити самом правилу: неко време, уместо јутарњих и вечерњих молитава, читајте, на пример, текстове Јутрења, или акатисте, или бирајте псалме које посебно волите. Или прочитајте Часове - кратке службе. Могуће су различите варијације, главна ствар је да молитва не постане оскудна. – Али да ли је то једини разлог кризе вере? – Наравно, могу постојати и други разлози за кризу вере. На пример, човек се нашао у невољи, усрдно се моли и очекује да ће Бог сигурно учинити чудо: на пример, вратиће вољену особу која је напустила породицу, или ће излечити безнадежно болесну особу. Али чудо се не дешава. И почиње да се чини да је молитва неделотворна. То значи, мисли такав човек, да се уопште не треба молити. Вера бледи јер човек није спреман да прихвати крст живота. Веровао је да све треба да буде баш онако како је тражио у својим молитвама. А то, да се понекад треба понизити, прихватајући свој крст од Бога, некако се заборавља. Тешко је за гордог човека да буде верник. – Може ли стање напуштености од Бога бити последица чињенице да је управо тај ослонац у вери нестао код човека? Зашто се то уопште дешава – Бог оставља човека? Да ли је уопште исправно рећи ово: „Бог је отишао“? – Сећам се житија Светог Антонија Великог, када је светитељ претрпео много свакојаких недаћа, пре свега од демона. Чинило се да Бог не помаже. Монах Антоније се молио: „Господе, где си био? Зашто прво ниси дошао да зауставиш моје муке?" И добио је одговор од Бога: „Био сам овде, али сам чекао, желећи да видим твоју ревност и твоју борбу." Стрпљење Антонија Великог, као што знамо, резултирало је многим духовним даровима. Остављеност од Бога је првенствено наше субјективно осећање. Чини нам се да смо напуштени од Бога јер се осећамо лоше и зато што није све како желимо. Али у ствари, Господ је ту управо у том тренутку, Он нас кали у тањиру привидне богонапуштености. Мислили смо да смо у духовном животу нешто постигли, и одједном се испостави да умиремо, нема за шта да се ухватимо. Нема натприродне помоћи, већ само невоље на све стране. И управо из таквог стања молитва је најмоћнија. Таква молитва, као дубок уздах срца, одмах се узноси ка Господу. Јер ово је молитва смирене душе. И оно најважније: само изгубљенима је потребан Спаситељ. Ако нисте схватили да гинете, онда вам Спаситељ заиста није потребан. Или ћеш себи рећи: и даље ћу бити с Богом, чак и ако се чини да је Господ заборавио на мене, или ћете показати слабост и гунђати. Господ ће сигурно нечим открити и упозорити те шта је важно за твоје спасење. – Шта је „духовна парализа“? Шта је узрокује? – Не разумем баш тај термин - „духовна парализа“. Дешава се да човек као да је прегорео, преузевши многе подвиге, као да се преједао и привремено губи укус за духовни живот. Понекад се само опустимо, као да спавамо. И тада нам Господ допушта тугу да би нас узбуркао и извео из овог хибернације. У временима интензивне туге и искушења, човек се заиста буди. А обраћање Богу за њега није само празна фраза, већ вапај из душе. Једна монахиња коју сам познавао са Маслинске горе у Јерусалиму испричала је како је 26 година раније стигла као обична радница, спремајући се да умре. Имала је страшну дијагнозу карцинома, али никоме није рекла, запослила се у манастиру, радила најслабије послове и молила се, молила, молила. Па, каже она, једном приликом јој се чинило да ће се онесвестити баш у том тоалету, који чисти. Али она се молила и молила током ових трудова. И додаје да сада нема тако јаке молитве као што су биле те, не може да се врати на онај ниво вреле и ватрене молитве. Свештеник је непрестано служио молитве за њено здравље, био је прожет саосећањем према њој. И неким чудом болест је попустила. Господ је заиста показао право чудо, остала је у манастиру. Али та снажна молитва се, каже она, не може вратити. Мислим да једноставно не можемо стално бити горе, тешко нам је и зато наш духовни пут тече у таласима, мало горе, мало доле, али главно је да напредује. – Поставићу једно опасно питање: да ли криза вере може бити последица тога што се човек, док је у Цркви, у једном тренутку „препусти “ извесном греху, уздајући се у милост Божију? - Нажалост, тако је. У то сам се много пута уверио. Ниси хтео да се растајеш са неким својим слабостима, другом ниси опростио, ниси очистио своју душу искреном исповешћу, и богослужење се више не доживљава као пре. То више није сусрет са Господом, није контакт са тајанственим Небеским светом, већ једноставно, посматрање споља одређене верске представе. Греси од којих нисмо желели да се растанемо замагљују наш вид и чине нас духовно кратковидима. Наступа духовно слепило. – Дешава се да криза вере наступи после много година које је човек провео у Цркви. Последњих година чули смо многе приче оних који су се разочарали, оних који су постали неуцрковљени и оних који су напустили свештеничку службу. Овакви случајеви изазивају бурне расправе, при чему се заузимају две стране: „против“ – зато што је особа довела у питање спасоносну моћ православне вере или предложила своје тумачење исте, па је стога кренула „новим путем“, а за" - јер искреност (понекад истинита, понекад измишљена) такође задивљује, и једноставно „жао ми је те особе“. Како бисте коментарисали такве случајеве? – Ово је за мене веома болна тема. Понекад се сусрећемо са чисто људским фактором, када екстремни притисци, а понекад и грубост надређених, сломе менталну снагу запосленог. Али сваки људски фактор се може решити и на људски начин – пребацити се на друго место, ослободити се дела терета. Уствари, само треба потпуно веровати Богу, поверити свој живот у Његове руке. И Господ ће све уредити како треба. Али у суштини, у току је рат, духовна битка за наше бесмртне душе. Пре свега, свештенство је на нишану. Сусрео сам се са случајевима када је Господ на чудесан начин помогао свештеницима. Њихове молитве су се испуниле, и кроз њих је Господ спасао људе. Ово је право искуство контакта са Небеском помоћи. И онда, исти свештеници, чији су ме је примери надахњивали, изненада падају у тешке грехе и бивају избачени из свештенства. А неки су отишли сами. То јест, Господ је несумњиво у близини и помаже, али кушач не спава. Не можемо да верујемо себи, не можемо да мислимо да можемо бити сами усред искушења. Врло је лако оклизнути се и упасти у тешки грех. А када престанете да живите по вери, онда сама вера постаје нешто пролазно. Такву особу више привлаче неке земаљске науке, психологија, бизнис или нешто слично. . – Како се томе може супротставити? Било би добро да покушамо да живимо као да нам је последњи дан. Још увек постоји прилика да се из срца помолите Господу, покајете се, очистите своју душу, учините нешто добро другим људима - не губите овај дан. За хришћанина је дан који му је дат прилика за духовно стајање пред Богом. – Да ли сте икада и сами доживели кризу вере? Шта саветујете људима који тренутно доживљавају кризу вере? – Важно је да човек нађе свој пут, да пронађе шта га тачно надахњује, оживљава веру, распламсава усрдну молитву Господу. Сећам се како смо у првом периоду пандемије, када су сви били изоловани, једноставно били духовно сломљени. Нека деца су почела да гледају ТВ серије, онда смо се укључили и ми одрасли. И тако је прва изолација несрећно пропала за наш духовни живот. Затим смо прешли на онлајн сервисе, који су, чини се, помогли да нам бар мало подигнемо духовно расположење. Али нешто најважније је недостајало. Пренос богослужења надахњује чисте мисли и молитвене уздахе, али ви остајете одвојен посматрач. И тек од треће етапе било је могуће организовати кућно богослужење. Сигурно, Литургију не можемо служити код куће, али вечерње и јутрење са молитвама које су прописане за одређени дан су сасвим могуће. Постоје чак и сајтови на којима се свакодневно објављују текстови богослужења. Наш дом, ипак, не треба да буде сала за гледање телевизије, већ мала црква, као одраз храма Божијег. И тако, сваки дан можете открити диван духовни свет, јер се сваког дана слави успомена на одређене свете. Њихови животи и дела су мени лично веома драги. Сваког дана можете извући огромну духовну корист из живота светих, из њихових упутстава. Не желим никоме ништа да намећем. Рећи ћу само једно: тражите оно што вам оживљава душу, шта вам помаже да се молите живом, усрдном молитвом, примените то и трудите се да развијете управо онај правац у коме ваша вера неће нестати, већ ће се распламсати. https://pravoslavie.ru/144243.html

Опрезне особе које уживају у сигурности, неизбежно су несигурне. Зависе од онога што имају: новца, престижа, ега – односно, од нечега што је изван њих. Али шта се са њима дешава ако остану без онога што имају? Јер, све што се има може се изгубити. Очигледно је да човек може изгубити имање – а са њим обично и позицију и пријатеље – а у било ком тренутку, пре или касније, човек мора изгубити живот. Ако сам оно што имам, а оно што имам је изгубљено, ко сам онда? Нико, осим пораженог, сломљеног, патетичног сведочанства о погрешном начину живота. Зато што могу изгубити оно што имам, нужно је да стално будем забринут да ћу изгубити оно што имам. Плашим се лопова, економских промена, револуција, болести, смрти и плашим се љубави, слободе, развоја, промене, непознатог. Стога сам непрестано забринут, патим од хроничне хипохондрије, не само када је у питању губитак здравља већ губитак било чега што имам; постајем дефанзиван, груб, сумњичав, усамљен; гони ме потреба да имам више како бих био боље заштићен. Ибзен је у Пер Гинту прелепо описао такву себичну особу. Јунак је испуњен само собом, у екстремном егоцентризму верује да је он – он сам, зато што је ,,клупко жеља“. На крају живота схвата да због постојања усмереног на имање није успео бити он сам, да је попут лука без језгра недовршен човек који никада није био он сам. Зебња и несигурност које изазива опасност од губитка онога што се има, одсутне су у модусу постојања заснованом на бивствовању. Ако сам оно што јесам, а не оно што имам, нико ме не може лишити сигурности или угрозити мој осећај идентитета. Моје средиште је у мени; моја способност да бивствујем и изражавам основне моћи део је структуре мог карактера и зависи од мене. То важи за нормалан живот, не важи за околности попут онеспособљавајуће болести или случајеве снажних спољних ограничења. Док је имање засновано на нечему што се троши коришћењем, бивствовање се праксом увећава. (,,Горући грм“ који никада не престаје да гори, билбијски је симбол овог парадокса.) Моћ разума, љубави, уметничког и интелектуалног стварања, све битне моћи расту путем процеса изражавања. Оно што се троши није изгубљено, напротив, оно што се чува је изгубљено. Једино што прети мојој сигурности у модусу бивствовања налази се у мени: у недостатку вере у живот и моје продуктивне моћи; у регресивним тенденцијама; у унутрашњој лењости и спремности да други преузму мој живот Али, те опасности нису својствене бивствовању, као што је опасност од губитка својствена имању. Одломак из књиге Ериха Фрома ,,Имати или бити“ https://mentalnihigijenicar.com/2021/03/15/ако-сам-оно-што-имам-а-оно-што-имам-је-из/

Уосталом, често мислимо да живимо лоше. То се не односи само на животне прилике, већ и на црквени живот. Подсетимо се како се недавно црквена јавност жалила на много различитих проблема у Цркви. Овде су и „зле бабе“ које терају младе из цркава, и проблеми разумљивости богослужења, и недоследност субјективних представа о побожности са стварним животом у парохијама и још много тога. Истовремено, у градовима, и не само великим, чак и за најзахтевније парохијане могао се наћи храм за свачији укус: овде се пева боље, овде су свештеници љубазнији, а овде – само ближе кући. Али сада се све променило. А да ценимо оно што имамо, понекад је могуће само уз претњу да ћемо то изгубити. Данас више није важно прелепо певање на клиросу и истанчано осликавање унутрашњег црквеног простора, не проповеднички таленти настојатеља, па чак ни одсуство наметљивих стариjих парохијана, сада је нешто друго постало наjважнија ствар. Тек сада многи почињу да схватају да сви ови „проблеми“ Цркве, о којима се са таквом жестином расправљало на разним црквеним и прицрквеним медијским платформама, чак и ако нису били натерани, више нису значаjни испред чињенице да постоjе могућност отићи на Литургију, да има прилике за отворену молитву и учешће у Тајнама Цркве. Jер за многе људе данас ова прилика постаје све ређа, ако не и потпуно изгубљена. Расколници и даље заузимају храмове, упркос свим њиховим лукавим изјавама. Поред тога, многе светиње пате и нестају као резултат воjних дејстава. Толико често одлажемо свој духовни живот за касније да ни не помишљамо да ово „касније“ можда уопште неће доћи. И, нажалост, често су само страшна кризна времена у стању да нас отрезне и врате наш немирни ум оној ствари, која "је једно потребно“ (Лк 10,42). Нека нас Господ чува у овим тешким временима и подари нам памети да ценимо најважније ствари! митр.Антоније https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-vazhno-je-da-cenimo-ono-shto-imamo

Много пута у молитви добијам информацију која ми каже: “Оно шта те спасава је само Љубав Божија, Његова милост. Никаква сопствена врлина, никаква борба или достигнуће, само Он, апсолутна љубав, наш Христос! Ти си мајка рањена у стомак. Има толико рана у твом телу и души, толико си уморан од трауматских искустава у свом животу да ти је незамисливо тешко спровести вољу Божију. Твоја сломљена воља делује . Шта можеш да урадиш? Ништа, апсолутно ништа ! Шта те онда спасава? Бескрајна милост и љубав Божија.!" То је оно за шта се морамо молити ноћу и дању, за милост Божију . А када она дође, тада ћете видети колико лакша и срећнија борба за врлине постаје. Без благодати, све је мучно. Без духа светога, пут ка Христу је затрпан, заглављени смо у блату страсти, ноге су нам тешке а душе дахћу. Разочарање, највећа претња човеку, осмехује се јер види да ћемо му се, задржавајући се у сопственим нарцисоидним напорима, пре или касније препустити. Без Благодати, без Христа, очајање ће нас прогутати, потопити. Али ми нећемо капитулирати, нећемо упасти у замку очајања. Можда смо слаби, али нисмо осуђени на пропаст. Смртни смо, али нисмо мртви. Ми смо рођени, али никада нећемо умрети. Молитва ће донети Божију милост. Молитва са болом и покајањем, унутрашњим сломом и аутентичношћу која отвара наше биће да би Светлост могла да уђе. Ако се не отворимо у молитви и невољама, светлост не може ући кроз зид наше филозофије. Ако желите да видите Христа морате да се сломите. Светлост Божија улази у сломљена срца. Зато, завапимо Христу: „Христе мој, волим те, молим те, жудим и желим сједињење с тобом. Не обраћај пажњу на то што не успевам. Није да те не волим или да те не тражим, али у мени постоји повређено ја, и док ја бирам светлост, оно ме увлачи у мрак. Не чиним грешке и грехове зато што те се одричем, већ зато што је моја издржљивост мала пред мојим великим страстима. То не значи да Те не волим, да Те не тражим свим ћелијама свога бића. Много пута сагрешим, али Христе мој , не чиним то да бих те се одрекао, већ зато што погрешно мислим да ћу се тако утешити. Бекство је мој грех, замена за Твоје одсуство. Знам да је то илузија и сујета, да жањем смрт и тугу, али не могу да одолим јер, као што Ти то најбоље знаш, ум каже другачије, срце жели другачије...А ако је велики апостол Павле рекао да не чини оно што жели, већ оно што мрзи, то чини, шта онда ја , безначајан и повређен човек , могу... Не, не желим да се правдам, Боже мој. Уосталом, ко може сакрити нешто од Тебе, ко Те може преварити..? Знам да знаш и разумеш да у овом тренутку када говорим истину, мој грех не поништава моју љубав према Теби. Зато што верујем само у Твоје милосрђе и Твоју бескрајну љубав, нећу престати да Ти кличем до последњег тренутка:”Исусе, сломио сам се, пусти Светлост Твоју да тече кроз моје пукотине и обасја моје крхотине. То је једино исцељење мога бића, та Светлост која заслађује моју таму...” о. Харалабос Пападопулос https://www.facebook.com/p.libyos

Поводом престављења епископа шабачког Лаврентија, редакција Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, приредила је специјални разговор са протођаконом Стеваном Рапајићем који је гледаоцима једине црквене Телевизије у Српској Православној Цркви предочио животна сећања на новопрестављеног епископа Лаврентија чије име ће засигурно остати златним словима записано у историји наше помесне Цркве. Повезан садржај: У спомен на блаженопочившег епископа шабачког Лаврентија (1935-2022) Будући да је протођакон Стеван познавао блаженопочившег епископа Лаврентија пуна пола века, говорио је о усрдном служењу овог јерарха који је задојен љубављу према своме Господу заорао дубоку бразду у Винограду Господњем, иако време његовог архипастировања није било лако. Епископ Лаврентије је био милосрдан, трудио се да у сваком човеку види оно најлепше, био је то духовни архипастир испуњен непосредошћу и љубављу према свима, рекао је протођакон Стеван дирљиво говорећи о епископу Лаврентију као човеку љубави. Сведочанство о неизмерној љубави почившег епископа шабачког, протођакон Стеван је крунисао подсећањем да је више од половине житеља Београда испратило дотадашњег викарног епископа моравичког Лаврентија, на ново послушање у далеку Аустралију. У наставку разговора протођакон Стеван је говорио о бројним духовним и породичним везама које су га повезивале са блаженопочившим епископом Лаврентијем који је свакога човека прихватао као вечног и непролазног брата, а ту своју љубав и милосрђе владика је преносио и на животиње и целокупну творевину Божију. Извор: Ризница литургијског богословља и живота  

На празник Богојављења, 6/19. јануара 2022. године, повечерје са јутрењем у Саборном храму у Новом Саду служио је презвитер Александар Шарчански. У наставку јутрења, свету архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, уз саслужење свештеног братства Саборног храма и новосадских ђакона. После прочитаног јеванђелског одељка, Преосвећени епископ Дамаскин је у беседи објаснио у чему се састоји суштина празника Богојављења, те је, између осталог, рекао: „На реци Јордану десило се нешто што превазилази снагу нашега разума, а то је да се Бог јавио људима, јавио се човечанству, јавио се као Света Тројица – Отац, Син и Дух Свети. Отац се јавио као глас Родитељев са неба, који каже: Ово је Син мој љубљени Који је по мојој вољи, док се Дух Свети јавио у виду голуба. Света Тројица нам се јавила на реци Јордану као заједница љубави три Личности – Оца, Сина и Духа Светога – као сабор љубави, као огњиште љубави, као извориште љубави, а ми људи, који смо створени по лику Божјем, тојест по лику Свете Тројице, треба да будемо људи пуни љубави; да имамо исту такву љубав као што је и Бог имао, јер смо створени по Његовом лику и по Његовом обличју. Господ наш Исус Христос показао нам је каква је то истинска и права љубав према човеку, а то је смирена и послушна љубав, јер и Он долази смирено и кротко на реку Јордан да га Јован крсти пре Његове славне проповеди. И ми морамо да схватимо да је љубав свеза савршенства, а да је темељ љубави управо смирење и послушност Богу. Само таква љубав која се гради на смирењу и послушности јесте права, жртвена љубав коју нам је Господ приказао. Свака друга љубав јесте себична, самољубива, себељубива – љубав која тражи, а ништа не даје. А у Светом Писму стоји да је блаженије давати него примати. Љубав је једино оно што се даје, а када се даје, оно се не умањује него се повећава.” После свете Литургије, у порти Саборног храма, Преосвећени владика Дамаскин извршио је чин великог водоосвећења. Обраћајући се по извршеном водоосвећењу верном народу, владика Дамаскин је рекао да је освећена вода живи сведок вечне истине Вечнога Бога, те је пожелео да у ова тешка времена изазвана пандемијом она послужи на освећење душâ и телâ и излечење свих оних који су болесни, а у исто време да буде на освећење свега онога што нас окружује. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Врло често се поставља питање: зашто Бог не даје оно што тражимо у својим молитвама? Одговор је једноставан и очигледан: јер Бог најбоље зна шта нам је тачно потребно и у ком тренутку. Али овај одговор, нажалост, врло мало људи задовољава. Дакле, понекад нам Господ, не видећи још како да нас поправи, пошаље управо оно за чим смо чезнули. И онда остајемо сами са својим сном и са сопственом непромишљеношћу. Много је случајева када остварени снови постану наша застрашујућа стварност. Али у сваком случају не треба очајавати. Само морате од самог почетка прихватити да није све што желимо, заправо потребно и корисно. А шта је за нас корисно, спасоносно, то само Господ зна. И само Он може исправити све наше грешке – само би наша жеља била да прихватимо Његову вољу. Како да се молимо у таквој ситуацији, показује нам Сам Христос у Гетсиманској молитви Оцу своме: «Оче, кад би хтио да пронесеш ову чашу мимо мене! Али не моја воља, но твоја нека буде!». «Али не моја воља, но твоја нека буде!» jе овде кључна фраза. И зато треба више да се молимо не да нам се жеље остваре, него да знамо вољу Божију за нас, да у сагласности са њом градимо живот. Тек тада ћемо заиста бити мирни и задовољни. Само тада нас наше жеље неће раздвојити. Јер живот са Богом и у Богу је директан пут у Царство небеско, мир и спокој у земаљском животу. Митрополит бориспољски и броварски г. Антоније (Паканич)

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је данас, на празник светог великомученика Димитрија, свету архијерејску литургију поводом славе храма и општине Шамац. Епископ Фотије, је након ломљења славског колача са кумом храмовне славе г. Гораном Тодоровићем из Шамца, истакао значај јединиства и пут православља. “То је оно што нас обједињује и враћа нашој традицији православној коју смо имали кроз вијекове”, рекао је владика Фотије. Начелник Шамца Ђорђе Милићевић честитао је грађанима крсну славу са жељом да Свети великомученик Димитрије подари свако добро. Милићевић је честитао славу Борачкој организацији, те указао на значај братске слоге, јединства и мира. Испред централног споменика палим борцима и цивилним жртвама Одбрамбено-отаџбинског рата у Шамцу положени су вијенци на коме су урезана имена 440 погинулих бораца Друге посавске бригаде, од којих су 362 била са шамачког подручја. Предсједник Борачке организације Шамац Радован Зорановић рекао је да борачким категоријама треба посветити додатну пажњу и изразио наду да ће и будуће генерације наставити да обиљежавају ову славу. Желећи да истакне досадашњи парохијски труд Владика је протонамјесника Ненада Тојића, архијерејског намјесника модричко-градачачког рукопроизвео у чин протојереја, а јереја Ненада Јеремића из Гаревца наградио достојанством протонамјесника. Прото Ненад је у своје и име црквене општине Шамац, а на молитвено сјећање, даривао Епископу Фотију икону светог Марка Ефеског. У току Свете архијерејске литургије Епископ Фотије је рукоположио у свештени чин ђакона Стефана Лазића из Гаревца, вјероучитеља у Модричи и Вукосављу. У току славског ручка у организацији Општине Шамац начелник Милићевић је даривао ручни крст Епископ Фотију као знак захвалности на данашњу посјету Шамцу. Свечаности у Шамцу је присуствовао посланик у Парламенту БиХ Мирко Шаровић, посланик у НС РС Јелена Тривић, градоначелник Бијељине, начелници општина Модрича, Брод, Теслић и Вукосавље, те бројне друге делегације. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Храм Светог Јована Крститеља у Тобуту код Лопара обиљежио је данас храмовну славу - Зачеће светог Јована Крститеља, а Свету архијерејску литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије уз саслуживање свештенства Епархије зворничко-тузланске. „Чувајмо оно што имамо“, поручио је владика Фотије, осврнувши се на потребу очувања наше вјере, ћирилице и нашег народа у цјелини. Епископ Фотије је рекао да увијек када обиљежавамо неки празник посвећен Светом Јовану Крститељу треба да се сјетимо његове мисије и тога да је он био учитељ покајања. Он се осврнуо и на негативну појаву секташа, спиритиста и јогина на нашим просторима истичући да Православна црква има традицију и учење неизмијењењо двије хиљаде година и да на то њени припадници требају бити поносни. „Покајање треба свима и порука Светог Јована Крститеља је универзална у том смислу да се преко те свете тајне можемо вратити Богу“, истакао је је у својој бесједи епископ Фотије. Слави храма у Тобуту присуствовао је велики број вјерника, а своје учешће у молитвеном слављу узело је и руководство општине Лопаре на челу са начелником Радом Савићем. „Захвалан сам владики Фотију и нашем свештенству на духовној бризи о нашем народу на Мајевици“, рекао је начелник Савић. Он је нагласио да је Црква увијек окупљала српски народ и да је тако било и данас у Тобуту на Мајевици. „Могу да изразим задовољство што смо овдје окупљени и што смо обиљежили данашњи празник“, додао је Савић. Старјешина цркве у Тобуту протојереј-ставрофор Неђо Зарић је рекао да црква у Тобуту од своје изградње никада није била затворена. Кумови славе храма у Тобуту били су професор Милан Томић, Марко Панић и Мирослав Лукић. Извор: Епархија зворничко-тузланска

У недељу 29. августа навршава се 500 година од како су Турци 29. августа 1521. године окупирали град Београд. Све београдске цркве, православне и католичке, претворне су тада у џамије а преживело српско становништво силом је натерано на марш смрти до Цариграда где су пресељени. Тако је почела 346 година дуга турска окупација Београда и најтежи период у историји града. Тим поводом у суботу 28. августа у храму Светог Саве на Врачару Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан служио је помен и узнео молитве Господу и Пресветој Богородици за покој душа свих преминулих. Поред верног народа, парастосу су присуствовали представници Града Београда, високи државни званичници и представници других верских заједница. Извор: Телевизија Храм

На дан славе Доњег Милановца, Светог великомученика Пантелејмона, 9. августа 2021. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је светим литургијским сабрањем у доњомилановачкој цркви Св. оца Николаја. Патријарху су саслуживали преосвећена господа епископи нишки Арсеније, буеносајрески Кирило, далматински Никодим, тимочки Иларион, изабрани Епископ марчански Сава, архимандрити Стефан, Јован и Козма, протосинђел Захарија, архиђакон Илија, Патријархов ђакон Радомир Врућинић, јерођакони Роман и Марко и ђакон Вук Јовановић и многобројно свештенство и свештеномонаштво. Лепоти богослужења допринео је црквени хор Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Повезане вести: Катихета Бранислав Илић о посети Патријарха Порфирија Епархији тимочкој: Историјски догађај испуњен љубављу у Христу Патријарх Порфирије у Кладову: Ако нам је Христос на првом месту, све остало ће бити на свом месту Након читања одељка из Јеванђеља, Патријарх Порфирије беседио је сабраном верном народу. Изразивши благодарност на лепом дочеку и гостопримству, Његова Светост је рекао да крајеви у којима се налазе сведоче Љубав Божју која се огледа у лепоти природе удруженој са вером православних хришћана који ту живе. Свјатјејши Патријарх је потом истакао да је молитва Господу оно најузвишеније и најсавршеније што може да потекне од човека те да је истинска православна вера темељ нашег идентитета. Говорећи о греху, Патријарх је рекао да када чинимо грех, нарушавамо хармонију која постоји у нашој души, нарушавамо своје духовно здравље те нам стога нису потребне осуде са стране да бисмо знали да смо згрешили. Воли Господа читавим својим бићем и ближњег свог као самог себе, у тим заповестима исказано је шта је то што одгони немир из наших душа а шта уноси најдубљу радост и најдубљи мир. Другим речима, када волимо Господа, када нам је Он на првом месту, све остало ће бити како треба у нашем животу, рекао је Патријарх и додао – Ако волимо Бога, онда ћемо чинити само оно што изграђује наше духовно биће, само оно што изграђује заједницу, љубав, хармонију, милосрђе, праштање. По завршетку свете Литургије, Епископ Иларион заблагодарио је свима који су служили а доњемилановчанима на указаној љубави и гостопримству, те је Патријарху и сабраним архијерејима уручио дарове у име Епархије тимочке, док је председник Општине Мајданпек г. Драган Поповић такође уручио дарове Његовој Светости и епископима. Извор: Епархија тимочка

У 5. недељу по Духовима, 25. јула 2021. године, када молитвено прослављамо празник Иконе Богородице Тројеручице, служена је света архијерејска литургија у Манастиру светог Николе у Етно селу ''Станишићи'' код Бијељине. Евхаристијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије, уз саслужење протојереја-ставрофора Радомира Никчевића, пароха херцег-новског у Митрополији црногорско-приморској и протојереја Славољуба Милошевића, те ђакона Немање Спасојевића. Током свете Литургије Епископ Фотије је рукоположио у свештени чин ђакона г. Бојана Крстановића, вјероучитеља из Брчког. ''Радујем се јер смо и данас имали једно рукоположење у чин ђакона, оца Бојана. Духовна радост ових дана траје у нашој Епархији. Имамо доста нових младих ђакона и свештеника, хвала Богу. Приступају Цркви својој као свештенослужитељи да преузму јарам Христов. Да се боримо на овом месту за Свето православље, али и за наш, слободно можемо рећи, српски идентитет који је ових дана угрожен. Али, не заборавимо да је Црква увек била, браћо и сестре, на месту страдања и на голготи. Оно што је карактеристично за православље јесте да оно никада није угрожавало друге вере и нације. Нема жељу да угрожава и поробљује друге. Оно има унутрашњу снагу којом су света браћа Кирило и Методије покрстили словенска племена, али то нису радили присилом и мачем него Благовешћу Христовом. Зато ми, у историји, врло често изгледамо побеђени и поражени као Христос разапет на Крсту. Он је у том тренутку изгледао као најбеспомоћнији човек, али је трећег дана устао у свом славном Васкрсењу'' рекао је Епископ Фотије. Беседећи о данашњем празнику Иконе Тројеручице Хиландарске Владика Фотије је рекао да је ''то велика светиња коју је Свети Сава донео са иконом Млекопитатељицом на Свету Гору и до данас се она налази у Хиландару као игуманија тог манастира. Верујем да би било добро да ми Срби, поред тога што имамо иконе своје крсне славе у кући, да обавезно имамо и Икону Богородице Тројеручице.'' Извор: Епархија зворничко-тузланска

“Ако се зло већ никако не може сасвим искоренити из света, грех је могуће опростити: тиме човек почиње да наликује Богу, јер Бог је онај који опрашта. Вечни судија, каже Зосима (у Браћи Карамазовима), од човека не тражи да учини оно што не може, већ оно што може, али лењост и сатанска гордост човека често у томе спречавају. Отуда ‘рај’ не би био пре свега неко одређено стање колико однос: учинити себе одговорним за све и сваког у океанској целини, опростити и очекивати да ће и теби бити опроштено – то не значи нужно набоље изменити свет, али значи доживети га као да је бољи него што јесте. Тако он онда и бива заиста бољи.“ Драган Стојановић, Рајски ум Достојевског

Свeштeник Жeљкo рaди у кoвид бoлници, a oткриo je штa му гoвoрe oбoлeли кoje сe бoрe зa живoт. Teшкo oбoлeли oд кoвидa, бeз свojих нajмилиjих, бeз рeчи утeхe, прeпуштeни сaми сeби и здрaвствeним рaдницимa, нeкaд нeсвeсни вeзaни зa крeвeт, интубирaни сa иглoм у руци, oкружeни aпaрaтимa и другим пaциjeнтимa, умиру сaми. Свeсни схвaтajу кoликo je здрaвљe битнo, мoждa и гдe су пoгрeшили, aли oнo штo им je прeкo пoтрeбнo je свaкaкo утeхa. Ниje лaкo. И вeрoвaтнo никoм тaкo нeштo пoжeлeли нe би... У тим тeшким трeнуцимa нeкo oд њих пoсeгнe зa вeрoм, aли кoмe дa сe пoвeри. Нa срeћу, вeћ нeкo врeмe у кoвид бoлници у Бaтajници рaди здрaвствeни рaдник Жeљкo Joвaнoвић, зaпoслeн у кaрдиoвaскулaрнoj хирургиjи у Клиничкoм цeнтру Србиje, aли збoг пoтрeбe пoслa прeбaчeн je нa нeкo врeмe нa прву линиjу фрoнтa прoтив кoрoнe. Кaжe, ништa чуднo. Чeстo њeгoвe кoлeгe пoпуњaвajу нa тaj нaчин кoвид бoлницe. Oнo штo je чуднo и лeпo je тo дa je Joвaнoвић истoврeмeнo и свeштeник eпaрхиje шумaдиjскe, a служи у Бaрajeву. У рaзгoвoру зa Курир oткривa дa je у бoлници здрaвствeни рaдник кojи дaje тeрaпиje и бринe o здрaвљу пaциjeнaтa, aли и свeштeник кojи бринe o њихoвoм духoвнoм здрaвљу. - Рaдим нa oдeљeњу интeзивнe нeгe. To je сликa људи пoрaжeних бoлeшћу, нeки и стaрoшћу... Бoрбa зa вaздух, чeстo вeзaни дa нe би нeсвeснo пoчупaли иглe и тубусe кojи их држe у живoту. Oкружeни тeшким бoлeсницимa. To je сусрeт сa тугoм и чeмeрoм. Бoг ми дaje снaгу дa приђeм свaкoм oд њих и дa их пoмилуjeм и кaжeм нeкoликo лeпих рeчи, чaк иaкo тo нe oсeтe и нe чуjу. Пoмoлим сe зa свaкoг oд њих, дaм им тeрaпиjу и тo je oнo штo мoгу - причa oтaц Жeљкo. Кaкo кaжe, нa њeгoвoм oдeљeњу имa и свeсних пaциjeнaтa, кojи мoгу дa причajу, тe им je дрaгo дa сa нeким пoрaзгoвaрajу, a буду joш срeћниjи нaкoн сaзнaњa дa je и свeштeник. - Кo у испoвeдaoници. Бoлeст примири чoвeкa. Причajу o свeму, aли нajвишe o свojим стрaхoвимa. A нajвeћи стрaх им je oд смрти. Зaштo тaкo, питaтe сe. Зaтo штo сe ти људи плaшe свojих грeхoвa. Плaшe сe судa бoжиjeг. Maлo кo oд њих тугуje зaтo штo oстaвљa кућу и oвoзeмaљскa блaгa, сaмo им je битнo дa сe испoвeдe и дa им дeцa буду дoбрo. Нeкaкo кaд сe суoчe сa смрћу нe мислe вишe o сeби и нe тугуjу тoликo зa oвим живoтoм - кaжe oтaц Жeљкo и дoдaje дa бoлeст oпoмeнe и дa мнoги дoђу дo сaзнaњa дa су трчaли стрaнпутицoм. Присeћajући сe jeднoг oд рaзгoвoрa, кaжe дa му чeстo пaциjeнти трaжe дa им oбjaсни штa су пoст, причeст и испoвeст, jeр тo дo сaдa никaдa нису урaдили, a зaпрaвo су у тoj бoлeсничкoj пoстeљи прeпуштeни сeби и Бoгу. - Jeднa жeнa ми je рeклa дa joj je жao кaкo je прoвeлa живoт. Mнoгo сe бoрилa и стицaлa мaтeриjaлнa дoбрa и дa je врлo мaлo билa с пoрoдицoм и приjaтeљимa. Кaкo je рeклa: "Живeлa сaм кao дa имaм двa џaкa живoтa. Jeдaн дa трoшим дa стeкнeм нeштo, a други дa уживaм у свojим плoдoвимa". Meђутим, кaкo je рeклa, дoк сe oкрeнулa живoт je прoшao... - присeћa сe oтaц Жeљкo и дoдaje дa су људимa, нaжaлoст, црквa и мaнaстири успутнa мeстa и мeстa нa кojимa oду туристички, a кaд oбoлe схвaтe дa тo ниje трeбaлo тaкo. Toгa пoстajу свeсни oни кojи сe бoрe зa вaздух. Oтaц Жeљкo кaжe дa гa мнoги пaциjeнти питajу кaд ћe кући, aли нaжaлoст нeки тo нe дoчeкajу. Блaгoслoв влaдикe Joвaнa Oтaц Жeљкo Joвaнoвић кaжe дa je зa рaзгoвoрe сa пaциjeнтимa трaжиo блaгoслoв влaдикe шумaдиjскoг Joвaнa и дa сe зajeднo oд пoчeткa пaндeмиje мoлe у свим црквaмa и мaнaстиримa. - Moлимo сe свaки дaн зa бoлeснe, aли и зa лeкaрскo oсoбљe, дa и њимa Бoг дa снaгу дa издржe и спaсу штo вишe живoтa - кaжe Joвaнoвић. - Teшкo je кaд дoђeм у смeну и сaзнaм дa je нeкo с ким сaм дo jучe причao прeминуo. Mнoгo je битнo дa схвaтимo дa кaд сe чoвeк пoбуни прoтив Бoгa oндa и прирoдa вишe нeћe дa му служи. Oнa сe пoбуни, нaилaзe пoплaвe, зeмљoтрeси, рaзнe бoлeсти... Jeр кaд пoглeдaмo зaтвoри су прeпуни, лудницe су пунe, бoлницe су пунe, a уђитe у црквe. Дa ли тaмo имa гужвe - питa oтaц Жeљкo и нa крajу нaглaшaвa дa нaрoд мoрa дa сe чувa и дa сe присeти кaд je пoслeдњи пут биo у цркви. Joвaнoвић кaжe дa нису сaмo пaциjeнти oни кojи трaжe рeчи утeхe oд њeгa вeћ дa тo чeстo трaжe и кoлeгe сa кojимa рaди у бoлници. - Чeстo умoрни, нa измaку снaгe, oкружeни чeмeрoм и jaдoм и oни нa нeки нaчин стрaдajу. Дoлaзe дoктoри, прoфeсoри, мeдицинскe сeстрe. Нe причaмo сaмo o бoлeсти нeгo o живoту уoпштe - кaжe нaш сaгoвoрник. Преузето: Kurir.rs/Jeлeнa Рaфaилoвић ДНЕВНЕ НОВИНЕ КУРИР: НИJE СMРT OНO ШTO ИХ НAJВИШE ПЛAШИ - Епархија Шумадијска WWW.EPARHIJA-SUMADIJSKA.ORG.RS Свeштeник Жeљкo рaди у кoвид бoлници, a oткриo je штa му гoвoрe oбoлeли кoje сe бoрe зa живoт. Teшкo oбoлeли oд кoвидa, бeз свojих нajмилиjих, бeз рeч...

Сусрети са Владиком шабачким Г. Лаврентијем, који данас као администратор духовно предводи и верни народ Епархије ваљевске, прилика су да се, уз пастирске благослове, чују и мудре речи о ономе што је важно за хришћански живот. Током више од пола века своје архијерејске службе, Владика Лаврентије столовао је и некадашњом Епархијом шабачко – ваљевском до 2006. године, када долази до стварања два трона и у Ваљеву бива устоличен блаженопочивши Епископ Милутин. Ваљевски крај му је познат и драг и лепе речи за овдашњи верни народ увек има у изобиљу. Будући да је пред нама Велики Часни пост, предворје једног од најрадоснијих празника везаних за Господа Исуса Христа, важно је да знамо да је Црква пост установила да би нас тиме припремила за дочек нашег Господа и Творца, напоменуо је Владика Лаврентије. „Како који дан, све ближе смо тим великим, радосним и свечаним догађајима, када ћемо у нашим храмовима бити у прилици да физички прославимо Васкрсење и сретнемо Господа нашег Исуса Христа. Пост је уздржавање од свега што није ни људима, ни Богу драго. Од мрсне хране, од прљавих речи, од прљавих мисли и дела. Знајте да Богу није драго ако се тога не придржавамо“, поручио је Владика Лаврентије, поделивши своја сећања на дане детињства у којима је утемељен његов живот у Христу, који ће деценијама после створити бројне светиње и светосавској вери привести хиљаде боготражитеља. Извор: Радио Источник

Епископ бачки Иринеј: „Све оно што су апостоли Христови сведочили – то је свети Јован посведочио. У његовој личности су сједињени сви духовни подвизи, све духовне врлине највећих угодника Божјих”. У уторак, 7/20. јануара 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј прославио је своје Крсно име. На светој архијерејској Литургији, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, началствовао је Епископ бачки, а саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештенство Саборног храма и новосадски ђакони. Беседећи после прочитаног јеванђелског одељка, Преосвећени владика Иринеј је истакао да је личност светога Јована Претече и Крститеља Господњег свестрана и јединствена, после лика Пресвете Богородице, у историји спасења. „По Старом Завету, он је врхунац свих оних преосталих праведника у свеопштем потопу греха, зла и смрти, који су, ипак, сведочили Јединога Бога и који су имали благодатни дар да обећање Божје – дато већ после прародитељског греха у рају – о доласку Спаситеља и спасења сведоче и преносе с колена на колено, све до Јована Претече и Крститеља, до времена Самога Господа Христа. Зато је он назван Пророком, највећим пророком Старога Завета. Кроз хиљаду година, разни пророци су, у разним вековима, наговештавали долазак Спаситеља света, али свети Јован не само што то изричито прориче не као неки будући, далеки догађај, него као нешто што се већ остварује. Он је први и једини пророк Божји који се удостојио не само да прориче, него и да види Онога о Којем прориче, да положи руку своју на главу Његову и да његовом руком Сâм Богочовек буде крштен у реци Јордану. Зато он није, како каже свети Ава Јустин, више само пророк, него он постаје и први апостол, и први јеванђелист Новога Завета. Све оно што су апостоли Христови сведочили – то је, у основи, свети Јован посведочио. Крштење којим је он крштавао људе у реци Јордану било је праслика Христовог крштења. У његовој личности су сједињени сви духовни подвизи, све духовне врлине највећих угодника Божјих, и старозаветних и новозаветних. Зато га је и Црква прославила, Сâм Господ га је прославио, те је он – после Господа Христа и Пресвете Богородице – света личност која се највише поштује и најчешће помиње”, навео је Епископ бачки. Честитајући присутнима празник, а свечарима славу, владика Иринеј је подсетио да је ранијих година, по традицији Епархије бачке, благосиљање славских дарова било у Двору, у дому где епископи новосадски и бачки живе, и нагласио да ће, ове године, благосиљање жита и колача бити у Саборном храму. „Ове године су прилике посебне, зато нас је и мало мање у храму него обично. Многи људи морају да буду изоловани, многима лекари препоручују да се пазе, та брига људи за здравље и за живот је разумљива и оправдана, али ми се, наравно, не одричемо свога црквеног и богослужбеног живота, а поготову ни по цену живота не одричемо се Хлеба Живота и Пића бесмртности, тојест Тела и Крви Христове, којима се причешћујемо на свакој светој Литургији. Срећна слава и празник свима вама”, додао је Епископ новосадски и бачки г. Иринеј. После свете Литургије, Епископ мохачки г. Исихије благословио је славске дарове – колач и жито. Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, упутио је најлепше молитвене жеље епископима бачком Иринеју и мохачком Исихију, поводом празновања њиховог небеског молитвеника и заступника пред Господом. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Г. Јоаникије служио је у 27. недјељу по Духовима, на празник Светог апостола Андреја Првозваног, 13. децембра 2020. Свету Архијерејску Литургију у катедралном манастиру Епархије – Ђурђевим Ступовима. Преосвећеном Епископу Јоаникију je саслуживало свештенство архијерејског намјесништва беранског и монаштво Манастира. Након читања светог Јеванђеља, ријечју јеванђељске проповједи обратио се протосинђел Евстатије (Драгојевић). Празник Светог апостола Андреја Првозваног и васкршњи недељни дан сабранима је честитао Владика Јоаникије, обративши се ријечју архипастирске бесједе. Празник Светог апостола Андреја Првозваног, по ријечима Владике Јоаникија, долази „да нас укријепи да овај Часни пост постимо како ваља, да се побринемо о својој души и завиримо у своје срце, да видимо гдје гријешимо и којим путем да идемо даље као хришћани“. „У вријеме овог поста, спремајући се за празник Рођења Христовог, треба да се исповједимо, али искрено. Од искрене исповјести има вајде, а не оно формално. Човјек ако стане пред лице Божје, онда види колико је нечист и грешан, колико је помрачен. Ако каже да ништа није грешан у овом животу, то значи да је он много далеко од праве вјере, од савјести своје и од лица Божјег“, поучавао је Владика. Сваки онај који жели да изађе пред лице Божје, а пред лице Божје излазимо сваке службе, видјеће, навео Епископ Јоаникије, да му још много фали. „Светитељи Божји, код којих није било претварања, сваки од њих је осјећао колико је грешан, па се кајао и кроз покајање су чистили своју душу, своје срце и засвијетлили на овом свијету, а посебно са онога свијета свијетле нама, као и Свети Андреј Првозвани“, бесједио је Његово Преосвештенство. Говорећи о Светом апостолу Андреју Првозваном, Владика је навео да је био довољан само један сусрет и позив од Христа да он крене за Њим. „И не само да крене, очигледно, препородила се његова душа одмах, него је он позвао апостола Петра и остале с којима је био близак и зато је заслужио епитет Првозвани. Сјећамо се много тога што је записано у Јеванђељу и што није записано, његове велике проповједи од Јерусалима до Кијевских гора, гдје је прорекао да ће бити велика светиња, да ће Господ ту припремити да један велики народ и више народа приђе ка Христу. На крају, када је страдао мученички говорили су му да проповједа Христа, Његово распеће и Његов крст и намјеравали су да и њега разапну као Христа“. „Он је одговорио: Нијесам достојан да ме разапнете као Христа, него ме разапните другачије. Имамо крст Светог Андреја Првозваног, тако су га разапели, у облику ћириличног слова Х. Рекао чудесну ријеч коју сви ми хришћани треба да запамтимо: Ако крст проповједам, онда га се и не бојим. Ако проповједам страдање Христово и ако, заиста, видим и осјећам искупитељно, спасоносно дејство Крста Христовог, онда за своју вјеру треба, ако је то потребно, и да пострадам за Христа. Такав био. Ми смо далеко од тога, треба да се сјетимо, каква је то вјера, сила вјере која љуби Крст Христов и која је спрема на страдање. То је и вјера, и љубав, и свјетлост, и истина, и правда и осјећање блискости са Христом распетим и васкрслим“, истакао је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. Поручио је да нада ваксрсења све хришћане кријепи да издрже све препреке и искушења што их сналазе на овом свијету, а ако дође вријеме мучеништва и тада, указао је Владика Јоаникије, треба да посвједочимо своју вјеру, јер смо на то призвани. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

На празник Свете великомученице Ефимије, у петак 24. јула 2020. у катедралном манастиру Епархије будимљанско-никшићке, Ђурђевим Ступовима, служена је света Литургија, поводом за данас најављене поновне промјене хришћанског вјерског идентитета и намјене Велике Цркве Свете (Агиа) Софије Премудрости Божије у Цариграду – мајке цркве свих наших цркава. Свету Архијерејску Литургију, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва, служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Он је, у литургијској проповједи, казао да се у православном свијету издваја једна светиња за коју су све остале везане. Ако једна светиња, навео је Владика, може да се поистовјети са Црквом то је у прошлости била, а, на неки начин, је и сада, храм Премудрости Божје Света Софија у Цариграду. „За ту светињу везани су сви хришћани. Она је била главна светиња у вријеме неподијељеног хришћанства, величанствена. Сувишно је говорити о томе колико она значи за нас хришћане и за цио цивилизовани свијет у историјском, посебно у умјетничком и теолошком смислу. Међутим, као што Црква Божја страда кроз сва времена у историји, тако страдају и многе светиње“, рекао је Преосвећени Епископ Јоаникије. Додао је да није само пострадала и била претворена у џамију Света Софија Цариградска него и многе друге. Међутим, претварање Свете Софије Константинопољске у џамију, нагласио је Владика, био је апокалиптични знак за цијело хришћанство. „Наравно, грчки народ је највише везан за Константинопољ, за Свету Софију у Цариграду и остале тамошње светиње, које су страдале, а она је символ свих страдајући светиња, али су и сви други, нарочито, православни народи везани за тај свети Храм. Не треба заборавити, када је велики руски кнез Владимир послао своје изасланике да види какве су вјере у свијету, па да му поднесу извјештај да би и руски народ знао да се опредјели за неку од монотеистичких религија, да су ти његови изасланици, дошавши у Константинопољ и ушавши у Свету Софију на богослужење, били задивљени до те мјере да су говорили: Нијесмо знали да ли присуствујемо служби на земљи или већ на Небу“, бесједио је Његово Преосвештенство. И ми смо примили вјеру од тог Храма, подсјетио је Владика, наводећи да су изасланици Светог Патријарха Фотија, Свети Кирило и Методије, међу осталим словенским народима, крстили су и наш, српски народ. „Наши преци су са великом радошћу приступали тој светињи док је она била православна, а и када је претворена у џамију они су се дивили њеној љепоти. Не треба заборавити да је последњи византијски цар пострадао за Свету Софију 1453. као што је раније Кнез Лазар за светиње на Косову и Метохији. Први хришћански цар се звао Константин и последњи, који је пострадао у Цариграду византијски цар такође се звао Константин, а био је српски сестрић, његова мајка је била Српкиња“, рекао је Епископ Јоаникије, додавши да тај податак није од пресудне важности али треба памтити историју. После тога Света Софија је била претворена у џамију, што је, оцијенио је Владика, био страшан знак за све хришћанске народи, који су падали под турско ропство, па су многе друге светиње биле претворене у џамију, као што су, неколико вјекова касније, црква Светих Петра и Павла у Бијелом Пољу, Богородица Љевишка и друге наше светиње. „Не треба заборавити ни то да је манастир Светог арханђела Михаила, који је подигао цар Душан, једна од најљепших светиња које су подигли Немањићи, још величанственији храм од Дечанског, та светиња је порушена од стране Турака и исламиста и од ње је зидана џамија у Призрену“, указао је Епископ будимљанско-никшићки. Он је навео да је Света Софија од 1934. служила као музеј, била отворена за све вјере иако се у њој није обављало ничије богослужење, али се, макар, могло слободно прићи и дивити се архитектури, мозаицима, том чуду од умјетности. „Сада у ове дане, одлуком предсједника Турске Ердогана, који обнавља османску идеологију у Турској, она се, опет, претвара у џамију. То је тужан моменат за сав хришћански свијет и свједочи о једном: да је у давнини извршено насиље над тим светим храмом и над многим другим светим храмовима у поробљеном хришћанству за вријеме турске империје, али да од тог насиља нијесу одступиле ни данашње власти у Турској и оно што није њихово присвајају“. „То нас у много чему подсјећа на оно што чине обезбожене власти у Црној Гори. Оне, такође, хоће да присвајају светиње и кажу: Нема проблема, ви ћете и даље служити, мада су тамо у Закону записали: Служиће својој намјени докле власт не одлучи другачије, а онај на кога је уписана светиња може да јој одређује намјену. Ако је извршено насиље над њом и она насилно прекњижена, шта онда можемо да очекујемо? Исто ово и још горе, него што чини нови, лажни султан Ердоган“, констатовао је Владика Јоаникије. Ово су, оцијенио је Владика, лажне патриоте које се боре, тобож, за Црну Гору, а заправо се само богате. „Како могу да се хвале патриотизмом у сиромашној Црној Гори, када су уписани на листу свјетских богаташа, нови богаташи, скоројевићи. Врло је то опасно. Свака погрешна и обезбожена идеологија неће да мирује, она хоће да отима, хоће да скрнави, хоће да и оно што је Божје присвоји себи, оно што је Богу посвећено да њиме завлада, да га скрнави, гази и понижава“, истакао је Епископ. Поручио је да су ово искушења којих у историји мора бити, а та искушења хришћане још више обједињавају. Као примјер је навео неспоразуме, који су последњих година, постојали између Руске Цркве и Цариградске патријаршије. Међутим, поводом овог „злог чина“ који је учинио предсједник Турске Ердоган једнако мисле, сматра Владика Јоаникије, руски Патријарх и цариградски и српски. „Сви смо заједно, сви смо у истом осјећању, цијела Црква Божја састрадава са Светом Софијом Цариградском. То јесте храм Цариградске патријаршије, али је и Храм свих православних хришћана. Шта год земаљске власти, којима је пало у дио, радиле са том светињом она ће и даље само свједочити распеће Христово и то ће нас страдање њено још више обједињавати“, поручио је Његово Преосвештенство владика будимљанско-никшићки Јоаникије, закључујући своје архипастирско слово: „Нека ово наше данашње сабрање буде у прилог обједињавању свих нас православних хришћана и свих хришћана у свијету око правде, љубави, милости и благодати Божје“. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је, у недељу 24. маја 2020. године, на дан Свете равноапостолне браће Кирила и Методија, просветитеља словенских народа, началствовао Светом Архијерејском Литургијом поводом храмовне славе у храму посвећеном овим угодницима Божијим у београдском насељу Јајинци. Звучни запис беседе „У данашњем Јеванђељу чули смо причу о важном догађају“, напоменуо је Свјатјејши Патријарх Иринеј говорећи да је Господ Христос дошавши у суботњи дан у храм тамо нашао слепог човека од рођења. За тог човека, на кога вероватно већина људи није обраћала пажњу, запитали су Апостоли Господа: „Ко сагреши, он или родитељи његови?“. Исцељењем тог човека, Господ нам је „показао не своју моћ и силу, већ своју љубав према нама људима и свету“ истакао је Свјатјејши у беседи, напоменувши да смо сви ми иконе Божије. Говорећи о светој браћи Кирилу и Методију Патријарх Иринеј рекао да је њих двојцу Господ изабрао да просветле словенске народе: „Ми смо до њих били слепи“. „Када су пошли на позив словенских представника, да дођу и отворе очи Словенском народу, да се образују као и други народи, да имају писмо своје, да могу да читају и пишу. Они су најпре измислили ћирилицу, свето писмо наше. Нажалост, данас смо примили латиницу, туђе писмо, а напуштамо нашу ћирилицу, дивну, апостолску, које је савршено писмо, а посебно што је то писмо светих равноапостола Ћирила и Методија“, закључио је Патријарх Иринеј. Свјатјејши је напоменуо и то да је наша прва написана реч словенског језика била: „У почетку беше Реч“ или оно у Јовановом Јеванђељу: „У почетку беше Реч, а Реч беше у Бога...“ Његовој Светости Патријарху Иринеју саслуживали су протојереј Милан Лазаревић, јереј Јован Стоиљковић, протођакон др Дамјан Божић и ђакон Драган С. Танасијевић. Кумови овогодишње славе били су Јован и Маја Ралевић са породицом. Извор: Радио Слово љубве

На празник Светог свештеномученика Платона Бањалучког, 5. маја 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион началствовао је светом Литургијом у манастиру Буково уз саслуживање сабраће ове свете обитељи. У свом обраћању, Епископ Иларион је најпре честитао монаху Платону имендан и свима пожелео срећан празник. Тумачећи свето Јеванђеље владика је истакао да Господ није учинио никаква чуда у Капернауму не због немоћи своје већ због неверја и равнодушности тамошњег народа. „Нека би нам Господ даровао све оно што је добро и корисно, а Он најбоље зна шта нам је и када потребно“ закључио је Епископ тимочки. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке

Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије служио је свету архијерејску Литургију у Томину недељу, 26. априла 2020. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици су саслуживали свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Светој Литургији је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј. Звучни запис беседе Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ мохачки је навео да је на нама да одбацимо сваку сумњу и да примимо оно што су апостоли и многи други видели – Васкрслога Христа. Ми нисмо у могућности да видимо Васкрслога Господа на начин на који су га видели свети апостоли, са изузетком светитељâ којима се Господ такође јављао. Огромној већини Господ се не јавља на тај начин, већ се јавља кроз Своју реч, кроз Свето Писмо, кроз светитеље, кроз апостоле који су га сведочили, а пре свега јавља нам се на светој Литургији, када заједничаримо са Њиме, и јавља нам се на најприснији могући начин јер постајемо једно са Њим, причешћујући се Његовим Телом и Крвљу, нагласио је владика Исихије. Свету Литургију верни народ имао је могућност да слуша путем програма радио-станицâ Епархије бачке (Беседа, Славословље, Тавор и Благовесник), као и путем стриминга на интернет порталу Информативне службе Епархије бачке. Такође, Радио-телевизија Војводине омогућила је гледаоцима да прате директан пренос свете Литургије из Саборног храма у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке