Претражи Живе Речи Утехе

У име Оца и Сина и Светога Духа! На прагу Великог поста сваке године читамо једно исто, где Бог говори: „Ако ви праштате прегрешења људима, онда и Бог вама прашта, ако не праштате, ни Бог вама не прашта“, а на крају тог одломка, ако мало даље прочитамо, појашњава: „Светиљка телу је око. Ако је око твоје тамно, све ће бити тамно, а ако је око светло, све ће бити светло“. Можеш да видиш овај свет очима Бога који се на тебе љути због тога што се ти љутиш на другог. Постоје људи који живе у таквом свету, њихов Бог се увек љути. Зашто? Зато што се они увек на неког љуте. Они се љуте, а Бог иде за њима, каже: „Љутиш се на њега, не прашташ му? Значи, ни ја теби нећу праштати“. Ми Богу можемо да кажемо: „Али, он је први почео!“ Као у вртићу… Бог нам то предлаже као једну могућност. И схватамо да су праштање и непраштање – на шта ја увек скрећем пажњу – међусобно повезани. Ако кажемо да нешто треба опростити, ми рађамо свет у којем постоји прекршај, тај прекршај рађа потребу за нашим снисхођењем и онда ми великодушно праштамо. Али, ми нисмо бесконачни. Зато ћемо опростити сто четрдесет пет пута, али ћемо сто четрдесет шести пут рећи: „Ама, докле више!“ И то ће бити крај наше игре праштања. Покушавамо да идемо за Богом, а претварамо се у огорченог човека. И видимо из историје Цркве да су они који су себе називали следбеницима Праштајућег слали у пакао и анатемисали све који нису мислили као они. Зашто им нису опростили? Зато што опраштање није могуће, то је погрешан пут. Али, Бог нам даје и ту могућност. Он каже: „Светиљка телу је око“. Дакле, око сија и, као светла на аутомобилу, види шта види. Ако је око светло, све је светло, а ако вам се светло покварило, свуда је мрачно дрвеће и мрачни пешаци који претрчавају мрачни пут. Други приступ о ком говори Христос гласи: „Када постите, не будите као православни“ (само што је у преводу измењено, да не би звучало тако оштро). Тамо пише: „Не објављујте на фејсбуку вашу црну одећу, не облачите посебну одећу“. Знате, ми попови имамо посебне одежде да би сви схватили да постимо. А Христос каже: „Не треба вам све то, не треба да изгледате пред људима као они који посте“. Знате оно када каже: „Јер, помрачују лица своја…“, итд. Па, онда, све оне озбиљне фотографије, сви су тако озбиљни, читају Канон Андрије Критског, па се сликају, па избаце на фејсбук, а ми лајкујемо, лајкујемо, лајкујемо… Браво! Браво, баш као што пише у Јеванђељу по Матеју! Међутим, Христос овде није сасвим у праву… Људима је то потребно, веома многи људи не могу ни да замисле истинско унутарње делање. Знате, кад риба гризе мамац, онда се и пловак мрда. Ми желимо да то буде и изнутра и споља, чини нам се да је тако хармоничније: кад постимо нећемо се смејати, нећемо ходати у купаћем костиму. Изгледаћемо веома скромно, обући ћемо нешто посебно за пост… Ја, на пример, имам посебне одежде за пост, имам чак и посебан крст, да би сви схватили да постим. И чини нам се да је то исправније. Ми кажемо: „Господе, не разумеш се ти у духовни живот“. Постоје људи за које, једноставно, није могуће само унутарње делање, оно: „Затвори се у собу, помоли се Богу који је у тајности…“ За нас уопште не постоји Бог који је у тајности. Наш Бог је у црквама које се виде отприлике са километра удаљености, ми правимо велике цркве. Какав је то Бог који је у тајности? Бог који је у тајности, то је нешто друго. Али, Христос силази међу нас и, иако то не пише у Јеванђељу, каже нам: „Може и другачије…“ А апостол Павле каже да „ко је слаб једе поврће“, као што смо малочас читали. Дакле, ко није слаб једе месо, а ко је слаб једе поврће. Али, то је онако, шала. Ми поступамо супротно, шта нас брига за апостола Павла… Мислим да је суштина у оку. Све решава твој поглед. Како будеш видео пост, тако ће ти и изгледати, тако ћеш га и проживети и доживети, такву ће ти корист донети. Неко ће имати користи од тога што не једе, и хвала Богу. Некоме ће користити то што иде у црној одећи, што чита Канон и претвара се да разуме о чему је реч… Неко ће поступати тако, и хвала Богу. Он на то тако гледа, па тако и доживљава. Други човек ће гледати другачије и доживљавати другачије, као „слободу у Христу“ и сличне либералне приче… Ја мислим да је Божије становиште у томе да будемо искрени у ономе што чинимо. Ако смо се заиста „укаљали греховима“, као што се каже, онда се и кајемо. Ако се нисмо много укаљали, онда, онако – кајемо се, али не баш много. Најважније је да то буде искрено. Ако се напињемо да из себе исцедимо покајање за чисту десетку, онда је то напињање сувишно, и то је оно чега се треба одрећи у посту, та нека прекомерна тежња да достигнеш нешто другачије од онога што заправо јеси, то што покушаваш да достигнеш зацртану линију. Тада се човек претвара у нешто вештачко за самог себе, отуђује се од самог себе. Чак и ако иде ка бољем, ако је за време поста престао да пије, пуши и псује, све је то погрешно. Због чега? Зато што човек ствара вештачки објекат, алтернативно „ја“, алтер-его, и почиње да верује у њега, да верује да је то заиста он. А истински он стоји иза тог шаблона и убрзо не увиђа да је створио идеју самог себе и да се клања тој идеји, а сам себи остаје непознат. Има лошу икону себе – кајем се, грешник сам, пијем, пушим, псујем, и има добру икону – не пијем, не пушим, не псујем, клањам се Пресветој Богородици и молим се арханђелу Гаврилу. А где си ти заиста? Ниси онакав као у Канону Андрије Критског? Да, искрено, нисам. Ниси ни светац? Да, искрено, нисам. Па зашто онда скачеш, час овамо, час онамо? Живи макар неко време аутентично, то јест онакав какав јеси, ослушни оно што јеси, и то ће бити велико откровење. Јер, Бог нас воли онакве какви јесмо, а не онакве какви се трудимо да будемо. И то је, вероватно, нешто највеће и најлепше што нам Бог открива. https://teologija.net/iskreni-u-onome-sto-cinimo/?fbclid=IwAR1KEGlx5XoOWHJ1-tXsuHsGKrrFL7bAzD-QXhhWFugv_MAB8koQvHzDT4M

Један део интервјуа већ је постао виралан на друштвеним мрежама, а ми његов одговор преносимо у целости. “Мрзим теорије завјере, но оне се рађају кад информацијама више не можеш вјеровати, а то се нажалост догодило. Усред оне ужасне блокаде и изолације, 1. августа, послали су ми видео-снимак из Херцег Новог. Вријеме предивно али нигђе никог нема, ни по плажама, ни на обали, ни на мору. Потпуни блажени мир. Рај. Али неки морбидни рај у ком нема никог. Само милијардерски једрењак “American Eagle” бешумно клизи кроз Боку, а на њему, претпостављам, Адам и Ева лично, овај пут милијардери, кулирају на палуби. Напокон не чују еуфорију и буку обичних смртника, која би у том тренутку уобичајено стизала са плажа. Уживају у миру. Тај ме призор ужасно узнемирио, наљутио, нарочито због чињенице што многи од нас нису могли доље да дођу до рођених кућа, док се неки пребогати странци башкаре испред њих. Попиздио сам и разумио да је корона искориштена да се богати напокон ослободе присуства сиротиње. Зашто? Аутоматизацијом производње престала је потреба за радничком класом која од своје тешко стечене наднице купује глупости. Постали смо вишак. Баш као и коњи након појаве парне машине, гдје је један мотор замијенио и до 100 коња. Одједном, преко ноћи, више нису били потребни ни коњи, ни штале, ни сијено. Популација коња драстично се смањила. Нешто мало се гаји за трке, циркус и татар бифтек. Kорону не спорим, умиру људи, леже по болницама, али је искориштена да се богате државе напокон, без пардона, закључају и изолују од сиромашних, дефинитивно забарикадирају од продора миграната. Брине ме и што смо ми са ове спољне стране бодљикаве жице, а она дјелује као да ће да остане за стално. Гледајте бројке колико људи умире од рака, излива крви у мозак, инфаркта. Kад би у медијима овим интензитетом говорили о тим заиста застрашујућим бројкама свијет би колективно почео да се понаша као да се припрема за Олимпијаду, сви би џогирали, пазили шта једу и пију, нико не би пушио, само би се радила гимнастика и јела зелена салата. Kао што рекох, не волим теорије завјере, али зашто нема ниједне ријечи о томе како да подигнемо имунитет? Ово с превентивним мјерама видим као неки перверзно хумани начин да се убрза смањење броја становника на свијету. Укинутом социјализацијом, шоу бизнисом, забавом, туризмом, угоститељством, журкама, фестивалима, драстично се смањује шанса за људском репродукцијом. Теже је данас наћи партнера, орасположити се, загријати, остварити нагон за репродукцијом, за то је потребна блискост, а не видим како то уопште може под изолацијом, рестрикцијама и маскама. Човјек се ипак разликује од мајмуна, потребно му је распалити машту да би му било до репродукције. У супротном, ни мрежасте чарапе, ни халтери, ни штикле се не би производиле, парфеми се не би користили, вино се не би пило, танго се не би играо. Дакле, рестриктивним мјерама смањује се број заражених, али право је питање да ли се смањује број новорођених? Наравно, питали сте ме шта мислим, нисам ни сам сигуран, ослањам се на логику, информацијама се не може више вјеровати, па и ово што ја промишљам прихватите с резервом. Попиздео сам јер је мој основни посао декретом укинут, постао сам вишак као коњ у индустријској револуцији”, закључио је Рамбо за “Време”. Извор: Нова

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је у недјељу Самарјанке, пету по Васкрсењу Христовом, 17. маја, Свету архијерејску литургију у манастиру Косијерево. Звучни запис беседе Преосвећеном Епископу је саслуживало свештенство и монаштво Епархије уз молитвено учешће вјерног народа. Владика се у бесједи осврнуо на јеванђељску причу о жени Самарјанки, рекавши да је Господ Исус Христос затражио од ње ведро воде да се напије а затим је међу њима почела прича о томе како Он који је Јеврејин може да се обраћа њој Самарјанки, јер су Јевреји презирали Самарјане. “Господ преко приче о обичној води отвара причу о води живота, а та вода је Свето јеванђеље. То је оно што је истински потребно човјеку као боголиком бићу – да се напоји Божјом истином, правдом, љубављу, даровима Светог Духа, да се просвијетли, јер од тога душа живи. Не живи ни од чега вештаственог, него је прави, истински живот у ономе што је Божанско и вјечно”, поучавао је Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Владика Иларион: „Молите се Господу, волите Господа, трудите се у ономе што можете као људи да испуните, а Господ ће додавати оно што ми нисмо кадри да остваримо и онда ћемо видети славу Господњу.“ У недељу, 1. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г Иларион служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Великомученика Георгија у Књажевцу. У својој беседи владика Иларион је свима пожелео срећан и благословен почетак поста и саопштио окупљеном верном народу да је на место старешине овога храма постављен протосинђел отац Захарија, донедавно сабрат манастира Буково и новопостављени старешина манастира Свете Тројице. Епископ је истакао да ове промене имају за циљ подизање духовности у овом крају, са надом да ће нови старешина свима бити на радост и да ће народ у цркви бити многобројнији. Током божићног поста у овом храму биће изложена икона Пресвете Богородице Колочке на поклоњење и целивање свим верницима. Ова икона је дар манастира Хиландар Епархији тимочкој. Извор: Епархија тимочка

Kада предстоjи да и сам свештеник приступи часној Трпези, а и да друге позове да приступе. Но, пошто није свима редом допуштено да се причесте Светим Тајнама, ни свештеник не позива све присутне; већ узевши у руке животворни Хлеб, подиже га високо и показује, те позива достојне да приђу и да се причесте. Говорећи: Светиње светима, као да каже: Ово што видите, то је Хлеб живота. Похитајте, дакле, да се причестите Њиме; али не сви, него само они који су свети. Јер, Светиње су доступне само светима. А светима овде сматра оне који су савршени у врлини, али и оне који се труде да доспеју до савршенства, чак и ако још увек нису у томе успели. Јер, ни њих ништа не спречава да се освете причешћујући се светим Тајнама и да, са те стране, и они буду свети; као што се и сва Црква назива светом, јер блажени апостол Павле, пишући свој хришћанској заједници, каже: „Браћо света, заједничари звања небескога“. Дакле, свети се тако називају због Светога у Коме заједничаре и због Његовога Тела и Крви којима се причешћују. Јер, удови смо онога Тела, месо од меса Његовог и кости од костију Његових; а док смо са Њим сједињени и док ту заједницу одржавамо, живимо црпећи кроз свете Тајне живот и освећење из оне Главе и онога Срца. Но, кад се раздвојимо и отуђимо од пресветога Тела, тада узалуд окушамо плодове светих Тајни јер до мртвих и одсечених удова живот не допире. 2. Шта је то што те удове одсеца од онога светога Тела? „Греси ваши, вели, поставише се између мене и вас“. 3. Па шта то значи? Зар сваки грех чини човека мртвим? Свакако да не, него само онај који води у смрт. Због тога се и каже на смрт; а има грех не на смрт, по учењу блаженог Јована. Због тога они који су крштени, уколико нису пали у смртна сагрешења, која их од Христа одвајају и која доносе смрт, ништа не спречава да се причешћују и да заједничаре у освећењу; јер, и у стварности и по томе какво име носе, они су још увек живи удови, сједињени са главом. 4. Због тога на свештеников возглас: Светиње светима, верници одговарају: Један је Свет, један Господ Исус Христос, у славу Бога Оца. Јер, нико сам од себе не поседује светост, нити је она плод човекове врлине, него је сви од Њега иза Њега задобијају. То је као када многа огледала поставиш на сунце, те свако од њих блиста и баца зраке, па ти се чини као да многа сунца видиш; а у ствари, једно је Сунце које у свима њима блиста. Тако се и Он, Који је једини свет и Који се кроз Причешће излива у вернике, види у многим душама и многе чини анђелима, а ипак је један, и једини Свет. Ово, свакако, бива у славу Бога Оца. Јер, Бога нико није прославио славом која Њему доликује (због тога је, корећи Јудеје, говорио: Ако сам ја Бог, где је слава моја?; само Га је Јединородни Син Његов прославио славом каква Му и приличи. Због тога је, нашавши се пред страдањем, говорио Оцу: „Ја те прославих на земљи“. Како Га је прославио? Не другачије него тако што је људима открио светост Очеву; а учинио је то показавши се светим као што је и Сам Отац свет. Јер, ако Бога схватимо као Оца овога Светога Сина, тада блистање Синово представља славу Очеву – а опет, ако Сина замислимо у Његовој човечанској природи као Бога, тада ће достојанство и ваљаност творевине свакако представљати славу Творца. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Помоливиши се за оно што је свима потребно, свештеник се моли да и он сам буде освећен часним Даровима. 2. Каквим освећењем? Да задобије отпуштење грехова. Јер, у томе је превасходна улога ових Дарова. По чему то можемо знати? По томе што је Господ, показујући на Хлеб, рекао апостолима:“ Ово је тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова“ ; а слично је рекао и над Чашом. 3. Помени, Господе, по мноштву милосрђа Свог, и моју недостојност; прости ми свако сагрешење вољно и невољно, и немој због мојих грехова отклонити благодат Светога Духа Твога од ових Дарова који су пред нама. 4. Дух Свети дарује опроштај грехова онима који се причешћују овим Даровима. Нека ми благодат од тих Дарова, каже свештеник, не буде ускраћена због мојих сагрешења. Јер, на два начина се о благодати говори у вези са часним Даровима: један је када благодат освећује Дарове, а други је када благодат преко Дарова освећује нас. 5. Према томе, да благодат на онај први начин делује на часне Дарове, то не може бити осујећено човековим гресима; као што њихово освећење није дело човекове врлине, тако није могуће да буде осујећено човековим гресима. 6. Али, за онај други начин деловања благодати потребан је и наш труд. Због тога оно нашим немаром и може бити осујећено. Јер, благодат нас освећује кроз Дарове ако нађе да смо наваљан начин спремни за освећење; но, ако нас затекне неспремне, не само да нам никакву користне доноси, него безбројне штете на нас товари. Свештеник се моли да нам та благодат – било да она дарује само отпуштење грехова, било да са њим даје и друге дарове онима који се са чистом савешћу причешћују са свештене Трпезе – не буде ускраћена у часним Даровима, јер због човечанских греха она може бити осујећена. 7. Исту молитву свештеник нешто касније упућује заједно са свим присутним народом. Наиме, пошто се помоли да сви буду у једномислију како би једним устима и једним срцем славили Бога, и пошто им у таквом духовном расположењу обећа милост великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа, свештеник позива верне да, призивајући у помоћ све свете, упуте Богу поменуту молитву, коју је и он сам малочас упутио. Јер, речи: Поменувши све свете, значе: призвавши их, помоливши се са њима. 8. Па шта каже? За принесене и освећене часне Дарове, Господу се помолимо; не да часни Дарови приме освећење (због тога сам их и назвао освећенима, да не би ти тако нешто помислио), већ да то освећење они нама предају; јер то значе речи: Да човекољубиви Бог наш, примивши их (… ), ниспошље нам за то божанску благодат. Помолимо се, каже свештеник, за часне Дарове, да њихова благодат и на нас делује; да не ослабимо у тој благодати као онда кад је то свесилно Тело Господње било међу људима и кад у неким градовима, због неверја њихових житеља, није могло да учини чудеса. 9. Узгласивши ове речи према народу, свештеник се и сам тихо помоли, тражећи од Богато исто, како би се сви са чистом савешћу причестили страшним Тајнама и како би са ове свештене Трпезе задобили опроштај сагрешења, заједницу Светога Духа, наследство Царства(… ) не на суд или на осуду. 10. Затим, пошто затражи за све помоћ и заступништво од Бога, он позива све верне да се моле да сав дан савршен, свет, миран и безгрешан проведу имајући као чувара анђела мира, верног – а вели верног због анђела лажи, коме не можемо поверити своје потребе. Молимо се, дакле, за анђела чувара не да нам тада буде дат, јер свакоме од верних анђео је већ на самом почетку дат, него да буде делатан и да чини што му припада, те да нас чува и води правим путем, и да се не удаљи од нас разгневљен због наших сагрешења. 11. Осим тога, свештеник нас позива да се помолимо за отпуштење грехова и за све што је добро и корисно душама нашим и за мир у свету, а затим за безбедну будућност, да остало време живота свога у миру и покајању проведемо, тако да крај живота нашега буде хришћански; а затим да сами себе и једни друге, и сав живот свој Богу предамо, измоливши јединство вере и заједницу Светога Духа. 12. У чему су садржани јединство вере и заједница Светога Духа и зашто се овде за њих молимо, о томе смо раније опширно говорили. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Потом свештеник позива вернике да искажу све што су о Богу научили и у шта верују; а то је она истинска мудрост, о којој је апостол Павле рекао: „Мудрост говоримо међу савршенима“. Ту мудрост није познао свет, односно мудраци овога света, који ништа веће и узвишеније од познања чувствених ствари нити знају нити чак верују да постоји. Дакле, свештеник нас позива да таквој мудрости отворимо своје двери, то јест наша уста и наше уши. 2. За ту мудрост, вели он, увек их отварајте тако што ћете говорити и слушати; и не чините то немарно, већ усрдно и са великом пажњом. И тада читав народ гласно изговара целокупно исповедање, односно Символ вере. Потом свештеник узвикује: Стојмо смерно, стојмо са страхом. Останимо, каже он, и даље код исповедања и немојмо допустити да нас поколебају слаткоречива учења јеретика. Стојмо са страхом, јер велика опасност прети онима у чију се душу усели каква сумња у вези са овом вером. Када тако непоколебиво стојимо у вери, тада ће и наше приношење Дарова Богу бити у складу са оним речима. А шта то значи у складу са оним речима! То значи: у миру. Јер, свештеник каже:... Пазимо да свети Принос у миру узнесемо. Сетите се и речи Господњих: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе,… најпре се помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој“. На то верници одговарају: Приносимо не само у миру него приносимо сам мир уместо другог дара и друге жртве. Јер, приносимо милост Њему Који је рекао: „Милост хоћу, а не жртвоприношење“. Милост је, наиме, плод постојаног и чистог мира. Јер, када душу никаква страст не узнемирава, тада нема никакве препреке да она буде испуњена милошћу. И ово је из Писма, јер Давид каже: „Принеси хвалу на жртву“. 3. Пошто верници ово изговоре, свештеник се моли Богу да им подари оно што је од свега најбожанственије и највеће: Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, да буде са свима вама. А ови, молећи се да и свештеник то исто задобије, одговарају: И са духом твојим, што је сагласно са заповешћу да се молимо једни за друге. 4. Ова молитва, узета из посланица блаженога Павла, призива нам добра од Свете Тројице, односно „сваки савршени дар“; та добра назива посебним именима по свакој од блажених ипостаси: од Сина задобијамо благодат, од Оца љубав, а од Светога Духа заједницу. Јер, Син нам је понудио Себе као Спаситеља, иако ми томе ништа нисмо допринели, него смо чак и криви пред Њим: „јер док још бесмо безбожници, Христос је умро за нас“; а Његов Промисао о нама јесте благодат. Пошто се Отац кроз страдања Сина спријатељио са људским родом и заволео Своје непријатеље, Његов однос према нама се назива љубављу. Но, кад је Бог, Који је „богат у милости“, требало да Своје непријатеље, са којима се спријатељио, учини заједничарима Својих добара, то је остварио Свети Дух, Који је сишао на апостоле. Због тога се доброта Светога Духа према људима назива заједницом. 5. Могао би, међутим, неко упитати: ако су ова добра доласком Спаситељевим у свет дарована свим људима, каква је онда корист од молитве за она добра која су нам већ дата? Јасно је дасе молимо зато да их не изгубимо пошто смо их већ стекли, и да их до краја задржимо. Због тога свештеник не каже: Да се да свима вама, већ: Да буде са свима вама. Односно, да се не удаљи од вас благодат која вам је дата. 6. Дакле, пошто свештеник удостоји вернике овакве молитве и пошто на тај начин уздигне њихове душе са земље, он узвисује и њихов ум говорећи: Горе имајмо срца. „Мислите о ономе што је горе, а не што је на земљи“. А они се саглашавају са тим и одговарају да су срца њихова тамо где је благо њихово,односно тамо где Христос седи са десне стране Оца; па кажу: Имамо их ка Господу. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Свештеник наставља са приносом, и вадећи по једну честицу из сваког хлеба, користи их као Дарове. Али, не говори и не чини, као на почетку, оно што је изображавало смрт Господњу; јер, сматра се да оно што је једанпут изговорено, то важи за целу службу. Наиме, целокупно приношење Дарова бива у спомен Господа, и оно у целости објављује Његову смрт. 2. Које се речи сада изговарају? У славу Пресвете Мајке Божје, … у част и спомен овога или онога светога, … за спомен и отпуштење грехова душа живих или умрлих. 3. Шта значи све то? Благодарност Богу и прозбу, а то су разлози за приношење Дарова. 4. Овако ствари стоје: ниједан дар не даје се узалуд – било да се њиме угађа Богу, било да се он дарује људима – него се приноси зарад каквог добра које се збило, или које се очекује. Заиста, даровима или узвраћамо своме добротвору за оно што смо примили, или њима угађамо ономе који је у стању да нам подари оно што још нисмо примили. 5. Чини се да се ови Дарови Богу приносе изоба разлога: и зато што смо већ примили, и зато да бисмо примили, односно и да заблагодаримо Богу, и да Га молимо – да заблагодаримо за све добро које нам је учињено, и да Га молимо да би нам добро чинио. Према томе, Дарови су израз и благодарности и молбе. 6. Која су то добра која су нам већ дата? И која су то добра која иштемо? Свакако једна иста: отпуштење грехова и наслеђе Царства. Јер, то су она добра за која нам је Он Сам заповедио да их тражимо пре свега другог; то су она добра која је Црква већ задобила, а то су и она добра за које Црква моли. Како је она стекла та добра? Икако их то још увек није стекла, те се моли Богу да их задобије? 7. Задобила их је, најпре, тако што је стекла могућност да их прими. Јер, примили су „власт да буду деца Божија“, а то је свим хришћанима заједнички дар, који нам је дат смрћу Спаситељевом. То су божанско крштење и остале свете Тајне, кроз које примамо усиновљење од Бога и постајемо наследници Царства небеског. 8. Затим, Црква је делатно већ наследила и само Царство небеско, и то кроз безбројно мноштво својих чланова које је као какво изасланство послала на небо; те чланове блажени Павле је назвао „Црквом првородних, записаних на небесима“. На тај начин је, дакле, Црква стекла та велика добра. 9. За ону своју децу која још увек хитају за наградом, и уопште за све оне који живе у овоме животу а чија је кончина неизвесна, као и за оне који су се преставили, али не са неким великим и нарочитим надањима, Црква још увек није обезбедила Царство. Због тога се она сећа смрти Господње и сећа се светих који су доспели до савршенства, али се сећа и оних који још увек нису савршени – за оне прве благодари, а за ове друге се моли. 10. Отуда први део приношења Дарова, аслично њему и други, представља благодарење, док оно што после тога следи, представља прозбу у спомен Господа, у славу Његове Блажене Мајке и у част светих наших заступника. 11. Благодаримо Ти, вели Црква, што си нам Својом смрћу врата Живота отворио, што си Мајку од нас примио, што је толику славу стекао човек између нас, што имамо заступнике из рода нашега и што си толику слободу дао људима као што смо ми. 12. Јер, речи у славу и у част значе ради славе и ради части, као што речи за отпуштење грехова значе исто што и ради отпуштења грехова. А речи ради нечега имају двојако значење:или ради онога што је већ присутно, или ради онога чему се надамо. Ко је тај, дакле, ко не зна да слава Блажене Дјеве и част и заступништво светих представљају добра која су већ сада присутна? Приношење Дарова за добра која су већ присутна није ништа друго до чисто благодарење. Из овога што је овде речено, јасно је да и речи у спомен Господа значе некакво уздарје и благодарност Њему због Његове смрти. Због тога се, дакле, приликом приношења Дарова изговарају најпре речи које указују на то да је смрт Господња била узрочник свих наших добара. 13. На послетку, свештеник упућује прозбу молећи се за отпуштење греха, за упокојење душа, и томе слично. Јер, благодарности је својствено следеће: кад се Богу обраћамо, не износимо одмах какве су нам потребе, нити тражимо оно што нам недостаје, него се најпре присећамо свега онога што смо већ примили, те због тога благодаримо и славословимо; на тај начин славу Божију постављамо изнад наших потреба. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Дакле, пошто на тај начин треба да се обавља спомен на Господа, изговоривши речи У спомен Господа, свештеник додаје оно што објављује Његово Распеће и смрт. Наиме, засецајући Хлеб, он изговара пророчанство старих пророка о спасоносном страдању: „Као овца на заклање би вођен“, и даље све што следи, те речима и појединим радњама, колико је то могуће, говори о томе. Обављајући неопходно резање Хлеба како би из њега извадио Дар, он то резање чини символом одласка Христовог из света, Његовог приступања Оцу, оствареног кроз смрт, као што је Сам рекао: „Остављам свет и идем Оцу“. 2. Кад одсеца Хлеб забадајући много пута копље у њега, свештеник дели пророчке речи на исто толико делова, те сваки део текста повезује са одређеним делом чина сечења како би показао да се свим тим радњама тумаче изговорене речи. Јер, као што је тај Хлеб издвојен из целине истородног хлеба да би био посвећен Богу и да би се на њему обавила свештена служба, тако се и Господ издвојио од људи, са којима је због Свога човекољубља делио исту природу, те је као овца на заклање био вођен, и узет је са земље живот Његов. Затим свештеник придодаје пророчанства која следе. 3. Положивши Хлеб предложења на свети дискос, свештеник обавља и изговара све оно чиме се објављује сама жртва и смрт Христова. Жртвује се, говори он, Јагње Божије, које узима Грех света. Изговара, дакле, и чини оно што изображава начин смрти Христове. Наиме, урезује знак Крста на Хлеб и тиме показује како се Његова жртва одиграла, односно показује да се то збило кроз Распеће; а после тога свештеник пробада Хлеб са десне стране, те раном на Хлебу показује рану на ребрима Христовим. Због тога се тај нож, којим се убод наноси, и назива копљем, а и начињен је у облику копља како би нас на оно копље подсећао. И док нам све то саопштава кроз свештене радње, свештеник изговара јеванђелске речи: „Један од војника прободе Му ребра копљем“. Тако исто чини и кад су у питању Крв и Вода, који су из ране потекли; о њима и речима говори и радњама их показује, уливајући у свету чашу вино и воду и говорећи: „И одмах изиђе крв и вода“. У томе је, дакле, спомен на Господа и приповест о смрти Његовој. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је данас, 6. октобра 2019. године, предводио торжествено молитвено сабрање у првом седишту Српске Православне Цркве и њеног првог Архиепископа, Светога Саве - манастиру Жичи. Светом Литургијом наша Помесна Црква започела је тродневну централну свечаност обележавања 800 година своје самосталности. На литургијском сабрању у манастиру Жичи Патријарху Иринеју саслуживали су сви Архијереји СПЦ, бројно свештенство и свештеномонаштво, уз молитвено присуство мноштва свештенослужитеља, монаха и монахиња и благочестивог народа из бројних Епархија наше Цркве. Звучни запис (1) Звучни запис (2) Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је у изузетно надахнутој и поучној беседи подсетио најпре све сабране да је управо "овде, у Жичи, пре осам векова почела историја Српске Цркве и српског народа". Говорећи о Стефану Немањи односно св. Симеону Мироточивом и његовом сину Светоме Сави, Патријарх Иринеј је рекао да су "мудри св. Симеон и Сава знали шта српском народу треба, а то су самостална Црква и самостална држава" и подвукао да је управо у томе и тајна нашега опстанка - "Ову државу и темеље наше Свете Цркве поставили су свети људи", рекао је Свјатјејши. Његова Светост је рекао да баш данас овде треба нагласити да се ми "морамо вратити нашој истини и путу Божијем, јер бољег и сигурнијег пута од тога нема" и додао да и поред свих страдања које је наш српски народ поднео и подноси и данас, "Бог није оставио народ свој управо због велике вере и наде које наш народ у Господа има", истакао је Патријарх Иринеј. Патријарх Иринеј је благодарећи Господу посебно подвукао да морамо да извучемо само један закључак, врло важан а то је - јединство. "Јединство народа у ономе што је свето и божанско, истинито и непролазно. Јединство у Цркви, вери, љубави и свему ономе што краси род хришћански и што је красило народ наш". Патријарх је указао и на лоше појаве у Срба данас: подељеност, посвађаност, стављање личних интереса изнад осталих, а "ако овако наставимо не знам каква ће нам бити будућност" рекао је између осталог Свјатјејши Патријарх српски Иринеј. "Порука данашњега великог догађаја", рекао је Патријарх Иринеј, "јесте да наставимо да живимо онако како смо кроз векове опстајали, а то је оно што Господ од нас жели: да се Богу и Цркви и вери својој вратимо, и љубави једни према другима и према свим другим народима" закључио је Његова Светост у беседи коју у целини можете чути испод ове вести. По завршеној беседи, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј позвао је једнога од сабраних Епископа наше Свете Цркве, Преосвећеног Владику нишког Арсенија, да прочита Посланицу коју је Свјатјејши са свим архијерејима СПЦ упутио у част великог јубилеја. ВИДЕО ЗАПИС ПРОСЛАВЕ ВЕЛИКОГ ЈУБИЛЕЈА У МАНАСТИРУ ЖИЧИ: Извор: Радио Слово љубве УСКОРО ДЕТАЉНИЈА ВЕСТ НА НАШЕМ ПОРТАЛУ!

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију са парастосом комитском војводи Јовану радовићу у цркви Светих Пантелејмона и Климента Охридског у Барама Радовића у Доњој Морачи. Владика је богослужио поводом 100 година од упокојења војводе Јована, а тим поводом је у мјесном парохијском дому одржан и научни скуп. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је рекао да је ономе ко је везан за земаљска и пролазна добра тешко ући у Царство небеско. „Тако то бива до наших времена. Они који се везују за пролазна богатства, славу и част, који се везују за новац, за злато, за властољубље, за своје неко знање, они тешко могу да се жртвују за оно што је вјечно и што је непролазно“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је увијек било људи, нарочито у младим годинама, који су све жртвовали само да би задобили вјечно и непролазно достојантво. „Ту се поставља питање: за што вриједи жртвовати свој живот? Они који жртвују свој живот за оно што је пролазно нијесу схватили смисао живота. Они који жртвују свој живот за оно што је вјечно, што је непролазно, за истину, за правду, такви знају зашто су се родили, зашто су живјели на овој земљи. Таквих је увијек било, таквим има и данас, посебно код младих људи“, објаснио је он. Један од таквих, додао је Владика, је и комитски војвода Јован Радовић. „Који је у двадесет седмој години свога живота пострадао у Сарајеву и који се прије тога, од 1916. године, заједно са осталим Морачанима и Ровчанима, успротивио насиљу аустроугарском, истовремено незадовољан и оним што је урадио велики краљ Никола Петровић, везан за властољубље и земаљску славу“, казао је Владика. Владика је подсјетио да је Јова Радовић, заједно са групом Морачана отишао у Јужну Србију и учествовали у Топличком устанку. „Да би се после вратили отуда и ако комите ослободили Андријевицу, допринијели ослобођењу Колашина, Подгорице, ослободили Никшић: Војвода Јован је потом ослободио Фочу, стигао до Сарајева гдје га је нажалост стигло оно што у Црној Гори стиже од давнина – да брат убија брата, кум кума. И он је убијен у Саарајеву 1918. године. Међутим, убијенији су они који су њега убили. Он је жртвовао своју младост, свој живот за правду Божју, за слободу“, казао је Митрополит Амфилохије. На крају данашњег богослужења у Барама Радовића, Митрополит Амфилохије је одслужио помен на гробу војводе Јована. Извор: Митрополија црногорско-приморска