Претражи Живе Речи Утехе

Уосталом, и онима који још увек живе са телом, свети Дарови се дају кроз тело, али они најпре одлазе у природу душе, а затим, преко душе, прелазе у тело. Указујући на то, блажени апостол Павле каже: „Ко се сједини са Господом, један је дух с Њим“, јер то јединство и тај спој најпре се у души остварује. 2. Јер, тамо је превасходно човек, тамо је и освећење које се стиче врлинама и човечанском ревношћу, тамо је и склоност ка греху, тамо је и оно чему је потребно исцељење које часни Дарови пружају. Све што се у телу збива, то долази од душе; као што је тело упрљано лукавим помислима које произлазе из срца, тако и освећење телу отуда долази – како од врлине тако и од светих Тајни. Но, на неке људе наилазе телесне слабости којима је узрок неморал душе. То је Спаситељ хтео да покаже кад је исцељујући душу болеснога, односно ослобађајући је од греха, подигао оно раслабљено тело. 3. Према томе, ако душа, да би примила освећење, нема потребе за телом, него тело има више потребе за душом, онда какву већу корист могу стећи оне душе које заједничаре у телу од оних душа које су од тела ослобођене, и то само зато што ове прве посматрају свештеника и примају Дарове од њега? И ове друге, наравно, имају вечнога Свештеника, Који је све то ради њих, и Који предаје Дарове и онима живима који се истински причешћују. Јер, не причешћују се истински сви они којима свештеник предаје Дарове, него само они којима Дарове предаје Сам Христос. Наиме, свештеник даје свима онима који приступе, а Христос само онима који су достојни Причешћа. Из овога је јасно да је само Спаситељ Тај Који за душе верних савршава свету Тајну и Који освећује живе и упокојене. 4. Из свега што је речено, може се видети једно: све што се на свештеној служби савршава, подједнако припада и живима и упокојенима. Јер, и средства којима се стиче освећење, будући да су то душевна добра, припадају и једнима и другима; једно исто је оно што прво бива освећено и што је нарочито блиско освећењу, а један је и Свештеник Који освећује. Само једно постоји код оних који живе у телу а што упокојени немају: то је да се чини као да се и недостојни причешћују светим Даровима јер Дарове устима примају. Дотле нико од упокојених не може ни приступити ако је неприпремљен, јер Причешће приличи само онима који су га достојни. То живима не доноси освећење, него им, напротив, доноси највећу казну. Према томе, нема ни говора да телесност представља предност за живе. 5. Из још једног разлога очито је да причешћивање оних душа светим Даровима не само што је могуће без икакве препреке, већ је и неопходно. Јер, кад би постојало нешто друго да развесели душе и да их тамо упокоји, то би представљало награду за чистоту достојних душа, ионе не би имале потребе за Даровима са ове Трпезе. Овако, међутим, оно што душама које се тамо налазе, пружа сваки ужитак и блаженство – па било да то назовеш рајем, или наручјем Авраамовим, или местима ослобођеним сваке туге и сваког бола, местима светлим и цветним, местима покоја, или да то назовеш самим Царством небеским – то није ништа друго него ова Чаша и овај Хлеб. 6. Све ово остварује Посредник, Који је као наш претеча ступио у Светињу над светињама, једини Путовођа ка Оцу, једино Сунце душа; Њега сада у том обличју, које је Сам пожелео, могу видети и Њиме се причестити они који су телом спутани, а тада ће се појавити без покривала и тада ћемо се Њиме причешћивати непосредно; тада ћемо „Га видети као што јесте“, тада ће као труп сабрати око себе орлове, и „посадиће их, и приступиће те ће им служити“, тада ће заблистати на облацима, а због Њега „ће се праведници засијати као сунце“. А они који не буду сједињени са Њим, као што часна Трпеза зна да сједини, не могу тамо пронаћи упокојење нити могу стећи какво добро – ни мало ни велико. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице

Хајде да овде не осуђујемо , већ да кажемо нешто позитивно о оном изнад нас . Пошто први отварам тему , да кажем нешто позитивно о себи није ред , а није ни хришћански и боље да то неко други уради. Ја се на овом форуму веома добро осећам , сви сте добри.

Хуанито ми је дао идеју . Све је супротно од онога што изгледа да јесте....или ваш негатив.... ко ће га знати шта смо ми заправо. Значи, како је закључено на последњим страницама теме ( Мушкарци питају ) Хуанито је по процени Годиве...девственик, подвижник Ја сам ултра либерални пинк православац. Годива је једвачек удавача.... Шта сте ви, или шта мислите шта је ко од појединих форумаша ?

„Хвала нашем председнику што се сетио наших светиња и не само овде него и у другом месту, али овде са овог места хоћу да кажем не хвала му за речи које упућује ових дана Србима на КиМ-у. То нису речи наде, то нису речи хришћанима, оне нису достојне онога који је на челу овог народа – речи су Владике Теодосија током данашњег обраћања у манастиру Бањска на Северу Косова. Данас манастир прославља славу Светог Стефана. Некада најлепши српски манастир који је током векова тешко пострадао, годинама се већ обнавља и тренутно је једно од омиљених стецишта не само верника са Севера, већ и других посетилаца. Владика Теодосије је навео да се манастир и монаштво обнавља силом Божјом, али и добротом свих коју су дали свој прилог, којима је и данас исказао своју захвалност. „На првом месту хтео бих да истакнем Канцеларију за КиМ, Владу Републике Србије“, владика се захвалило и многим домаћим и међународним дародавцима, а захвалност је упутио и српском председнику. „Хтео бих да истакнем и лични прилог нашег председника, господина Александра Вучића, који је посетио ову обитељ и који је сам зажелео да се ова света обитељ обнови. Хвала нашем председнику што се сетио наших светиња и не само овде него и у другом месту“. „Али не хвала му за речи које упућује ових дана Србима на КиМ-у,“ рекао је и ово владика Теодосије. Нагласио је да „то нису речи наде, то нису речи хришћанима, оне нису достојне онога који је на челу овог народа“. Зашто плашити мало стадо? „Зашто плашити мало стадо, ако нам Господ даје силу и храбри нас и у најтеже време се обнављамо и не само овде у Бањској, него и у Призрену, Девичу, у Архангелима и у Ђаковици, свуда се обнављамо и није битно колико нас има данас, битно је ко смо ми и шта представљамо ми данас на овом простору, то је за нас Хришћане најбитније, а није сила и моћ од овога света, од људи овога света, сила је Божија и Бог може да учини оно што људи не могу да учине.“ Тешко нам је кад чујемо кога има у Ђаковици – Зар то што се у Ђаковици служи света литургија није довољно? Коментаришући речи председника Вучића да у Ђаковици нема Срба, владика Теодосије наводи „Тешко нам је кад чујемо „кога има у Ђаковици“, „да ли би ми живели данас у Ђаковици“. „Па живимо, ево, ту је Игуманија, ту су сестре, у Ђаковици се служи Света литургија, зар то није довољно у овом времену?“ – питањем је владика Теодосије одговорио на Вучићеве речи од јуче да у Ђаковици нема ниједног Србина. Многи су у 18. и 19. веку посустали и променили веру, а захваљујући онима који нису, ми данас постојимо на овим просторима, подсетио је такође Владика. „И у наше време има оних који су спремни да опстоје нашу веру, и неће се турчити ради бољег живота,“ додао је. Нико нема права да гази по крви светих мученика, ако неко отима, то је друго, али не смемо ми да се одричемо од онога што ми нисмо стекли, од онога што смо примили на поверење да чувамо и да предамо будућим генерацијама Овогодишњи домаћин славе и колачар Манастира Бањска био је Градо Максимовић, родом из ових крајева, а који данас живи у Аустралији, у Сиднеју. Извор View full Странице

На Светог Андреја Првозваног Преосвећени Владика Лаврентије пожелео је свим верницима срећу, радост и благослов у Боговиђењу. Треба да схватимо ове појмове и још више да их делатно доживимо. Дивна беседа нашег најстаријег архијереја. View full Странице

Ридигер Сафрански (рођен 1945) познати је немачки писац, филозоф и теоретичар литературе. Изабрао је да студира теологију, али је сасвим случајно завршио на филозофији, где је на њега одлучујући утицај извршио Теодор Адорно. Ширу популарност Сафрански је стекао монографијама о Шилеру, Е. Т. А. Хофману, Шопенхауеру, Ничеу, Гетеу и Хајдегеру. Његова методологија одговара парадигми Георга Симела о „узајамном деловању“: Како аутор долази до идеје за своје дело, како дело повратно утиче на аутора; какав је човек на почетку, какав на крају интелектуалног пута. Заједничко свим монографијама је представа о „слободном духу“ који се размењује између друштва и аутора, инспиришући некад једну, некад другу страну; водећи цивилизацију напред, једном као достигнуће колективног ума, други пут као надахнуће јединственог генија. Од 2012. године Сафрански је професор на Универзитету Берлин, где предаје филозофију и онтологију. Крајем 2015. године Сафрански се јавно дистанцирао од немачке миграционе политике и у низу интервјуа осудио еуфоричну „културу добродошлице“ која ће се свима „обити о главу“. Као оштар критичар Ангеле Меркел, оптужио ју је да је „донела одлуку да поплави Немачку“ и пожалио се да су „Немци ушли у пубертет“. Његов став је да није проблем ислам као религија, већ политички поредак који он ствара. За богати есејистички рад, Сафрански је управо добио годишњу награду „Борне“, названу по имену писца, новинара и борца за демократију из доба романтизма, немачког јеврејина Лудвига Борнеа. Награда ће бити додељена 28. маја у франкфуртској Цркви Светог Павла, политичком симболу националне демократије. У антимонархистичкој револуцији 1848/49. године, у тој цркви је заседао први народни парламент слободних немачких држава. Са Сафранским је за Ноје цирхер цајтунг (издање од 6. 5. 2017) разговарао новинар Рене Шој. У интервјуу се даје пресек кроз актуелно стање немачког духа, онако како се он по Сафранском „шета“ између појединачних носилаца политичких одлука и јавности. Како је реч о упечатљивој друштвеној дијагнози водеће нације у ЕУ, тај разговор заслужује да се пренесе и нашим читаоцима. Сви се боје ислама, али песмом терају страх Ви живите далеко од обичног света, у приватној библиотеци, окружени пријатељима које никад нисте упознали. Мислите ли да сте последњи од своје врсте? Рад је постао хектична активност. Свакодневица се одвија по диктату, људи се врте у млину бирократије и ситних преговора. Према закону контраста, у таквом времену истовремено расте потреба за спорим, заустављеним, развученим ритмом. Зато бих рекао да мој стил живота и те како има будућност. Ја сам свој властити газда и господар, имам дрскости да радим само оно што ме занима. Звучи као химна у славу линеарности! Али дигитални свет није линеаран – он је мистериозно дубок, испреплетан, у непрестаном току, без почетка и краја. Мислите да штампана књига може преживети такав изазов? Дефинитивно! Линеарност је у складу са људском природом. Човек је линеаран. Људи су линеарни. Наравно да нас као врсту фасцинира дигитални универзум који смо створили, али нас истовремено и исцрпљује. У дигиталном свету је све већ почело и ништа се никад не завршава. Дигитални медији функционишу по принципу лоше бесконачности. Наравно да користим и те медије, нисам изашао из пећине. Али штампана књига није само произвољни исечак бесконачног мрмљања, већ као линеарни медиј има свој оквир, има почетак и крај. У њој се људска коначност одсликава боље него у електронским информативним рекама. Књига је огледало људске смртности, и зато неће нестати. У гостима код Канта и Хегела Читате ли новине, оне праве, штампане? Уз доручак. Ту се слажем са Хегелом, он их је звао „реалистични јутарњи благослов“. Сваки пут га похвалим и кажем: Георг, добро си то рекао. Не смета вам ова повика на новине да лажу, манипулишу, Lügenpresse и слично? Из текстова је евидентно да на новинаре расте нормативни притисак. Посебно еклатантно у јесен 2015. године и кроз читаву 2016. годину у напетим месецима избегличке кризе. Тад су у Немачкој влада и медији у једном гласу певали лепу песму културе добродошлице. Било је неиздрживо. Али сте се ви храбро укључили и критиковали усељеничку политику Ангеле Меркел. Само сам указао на то да нема појма шта ради. Док се у ситуацију мало-помало вратио разум, дуго је трајало. Одакле долази тај нормативни притисак на новинаре? Да ли је задатак новина да читаоце информишу, или да их преобрате? Као што рекох, моралистичко тупљење је било неиздрживо. Мислите да већина новинара проповеда, а не пише? Ствар је у томе што многи не пишу оно што мисле, не зато што им је неко тако наредио, него зато што верују да истина може само погоршати ситуацију. Пишу о ономе што би хтели да буде – то је у њиховим очима искрени допринос цивилизацијском напретку. На дуги рок то не иде, нису читаоци блесави. Педагогија у служби наводно доброг води ка диктатури конформитета. Одједном сви говоре као на служби божјој. Ако се мисли добро, шта вама ту конкретно смета? Па то да су другачије позиције постале незамисливе. Пробајте да мислите „конзервативно“ и одмах сте каштиговани. Над Немачку се наднео шатор социјалдемократизације! Ко, на пример, тврди да национална држава остаје модел будућности, зато што други шири формати показују већи демократски дефицит, као на пример ЕУ–Европа, тај је одједном десно. А „десно“ се у Немачкој одмах ишчитава као десно-популистичко, десно-радикално, десно-екстремно, значи нацистичко. У два корака сте прешли пут од nation-state до Гебелса, тако то сад иде код нас. Или други пример: ако кажете да она друштва која у кратко време приме јако пуно странаца губе кохерентност и отуђују се од себе самих, ако дакле изговорите то опште место антропологије, одмах сте нечовек и културни расиста. Ниче је говорио: „само у нападу је слава“. Данас се сви нешто поломише да ти докажу да мисле добро! Култури и уметности је одједном забрањено да буде хладна, дистанцирана и цинична. Оне данас морају да протресу и шокирају, али онако, ко бајаги. Молим једну провокацију, али да не боли! На шта мислите? Рецимо, модерни театар. Тамо се провоцира све у шеснаест, глумци врше нужду на сцени, крв шприца на све стране. Али на крају крајева, увек се све своди на јаки морални задатак: згражавај се над лошим! Поправи се! Просветли се! О једној заиста мрачној антропологији, о реално постојећем злу, о томе ни речи. Зато што смо ми људи тако добри! А човек је, знате, једна животињска појава. Одсецају се главе, ваде утробе, садисти седе на власти, воде се ратови за моћ. Човек је човеку човек-вук! Јесте ли увек били катастрофичар? Ускоро ће нас на планети бити 10 милијарди људских егземплара, у не тако далекој будућности 15. Мислите да ће суживот код тако растуће густине хуманог фактора бити мирољубив? Да ће се хомо сапијенс фер и љубазно борити за животни простор? Хобс, Шопенхауер, Ниче, Фројд, сви ти мислиоци су описали монструма у човеку као његову другу природу. Човек је човеку вук! Будимо љубазни и мирољубиви једни са другима, то су добродошли окови цивилизације. Но, не заборавимо сенке, останимо неповерљиви реалисти. Ако се питате шта је у историји људског духа специфично европско, шта је суштина европске културе, онда је то та поноћно црна скепса, суочавање са властитим понорима. Знати да поседујемо и једну застрашујућу страну, то спада у одрастање сваког Европљанина. Ви пледирате за више злобе? У првом плану за више реализма. Са злобом мора рачунати свако ко познаје себе и своју најближу околину. Рекао бих да уживате у улози провокатора. Ако кажем да национална држава остаје оперативни модел за будућност, ако размишљам о условима друштвене кохезије, ако хвалим границе, шта је ту вама провокативно? Слажем се, то су конзервативне позиције, али то их не чини аутоматски лошим. Лош је само лењи ум. Код нас је подсвесно на делу фантазија о хармоничном, мирољубивом, безграничном светском друштву, које се састоји од толерантних, пристојих, саосећајних људи. Онај ко те фантазије доводи у сумњу, тог јавно бичују! Кант је са извесном иронијом говорио о „вечном миру“ и свету без граница. Данас се о томе говори без ироније: имати државне границе је саморазумљиво, али штитити их сматра се непристојним. При томе нико и не примећује како је то нелогично. „Welfare state“ није шведски сто за све госте света Конкретно…? Исти људи који хвале државу благостања очекујући да их заштити од свих могућих врста радних и старосних ризика, истовремено је поништавају идејом о свету без граница. Држава благостања је институција социјалног осигурања за ограничени број чланова. Она није шведски сто за глобалну заједницу. Демократије су у принципу удружења која регулишу ко њима припада а ко не, ко сме да бира а ко не, ко има право на новац социјалне државе а ко не. Све време имамо посла са границама, како географским, тако и онима које се тичу понуде на столу. Демократије су заправо тако банални механизми, човека је скоро срамота да изговори ту истину. Па то звучи као АфД! Како звучи, није битно! Важно је само да ли је у таквим мислима нешто тачно. Сврха таквих етикета је блокада слободе мишљење. Подсвесно знамо сви да је ислам као политичка форма опасна претња за либерални Запад. Страх је ту, али нико се не усуди да то јасно каже, већ пева песмице да умртви рефлекс самоодржања. „Ислам“ је пре свега Abstraktum. Многи муслимани су такође секуларни и демократски настројени као и европски староседеоци. Шта је ту проблем? Па то да управо ти секуларни и демократски муслимани имају у међувремену проблема у властитој заједници! Они су ти који су изгубили битку са исламом, ми још не! Дефиницијску моћ унутар ислама поседују сада ауторитарне, нетолерантне експанзивне и милитантне снаге с практично неисцрпним агресивним потенцијалом. Муслимани из муслиманског света траже заштиту у Европи, то је истина; али многи од оних који су овде већ дуже, мрзе друштво у коме живе. Висока подршка деспоту Ердогану од стране „Deutschtürken“ то доказује. Док ми на Западу тешко можемо да дефинишемо од чега се састоји наш идентитет: у Немачкој би најтачнија мини-варијанта била „уставни патриотизам“, у исламу се све врти око самосвести, идентитета и колективне кохезије. Нама овде недостаје фантазије да себи уопште представимо шта то значи. Антизападна радикализација муслимана ће само расти. Али зашто? Па нису ли они дошли овамо у потрази за бољим животом? Јесу, али многи се већ осећају као губитници зато што нису довољно интегрисани, зато што не говоре наш језик, чак ни у другој и трећој генерацији. Радије се затварају. А кад их је све више, онда та врста дистанце према већинском друштву постаје све лакша. А шта је са оним Турцима који су направили каријеру у Немачкој? То да њих има заиста је охрабрујуће. Али они су мањина с којом се парадира кроз медије. Кад нешто ‘оћеш, реци да нећеш! Ако сам добро разумео, Немци не успевају да придошлице емотивно вежу за свој идентитет зато што га и немају, осим у форми „уставног патриотизма“. Немачки национални осећај је, по вама, поремећен? Како не би био, поред такве историје! Све што има везе са нацијом у Немачкој је одавно изгубило невиност. Али зато што без нације не иде, експериментишемо са супститутима. Немци су се навикли да камуфлирају властите интересе. Кад данас нешто хоће, онда почиње наивна игра: то користи светском миру, Европи, општем добру, лепоти, истини, бла-бла. То је разумљива неуроза коју вучемо из прошлог века. Због ње нам тако тешко пада да схватимо – а где то, у шта то ми интегришемо новопридошлице? У владавини права важи: секуларно је хијерархијски изнад сакралног; демократске форме живота су обавезујуће и стоје изнад шеријата. Али то је за сваког религиозног муслимана увреда! Ако не увреда, онда шок. Тиме што одбијамо да то приметимо, што у име толеранције толеришемо нетолеранцију, показујемо слепило за реалност. Останимо ту, код „слепила“. Јесмо ли ми размажени? Наивни? Да ли нас је дуги период мира у Европи учинио инертним и лењим? Да ли подсвесно уживамо у властитој пропасти? Покушајмо са следећим објашњењем: дигитални свет преноси нас у универзални простор, ми комуницирамо у потпуном одсуству граница. Битан део дана проводимо у том „свуда“, а само мањи део живимо овде и сада. То мења наш доживљај стварности. Као последица дигиталне безграничности имамо муке да уопште мислимо у границама, да појмимо властите границе, или да изађемо на крај са границама у политичком дискурсу. Дигитални свет нас уљуљкује у сан варљивих близина. Верујте ми: раздаљине су праве. Простори су далеки. Дигитални тројанци нису ништа према непријатељима у реалном свету. То је сулуда теза. Ви тврдите да ми, модерни људи, више не разликујемо виртуелну и праву реалност… па због тога имамо проблема са политичким исламом? Али то заиста није лако разликовати. Узмите, на пример, реално постојећи тероризам у Европи. Он делује на два нивоа, конкретном и симболичном. Ту су саме акције и реалне жртве, али још је важније ширење страха и трепета. Тиме што у виртуелном простору стварају заразу и подстичу стварање паник-заједница, медији постају саучесници без властите намере. Свако од нас, хтео или не, већ живи у два света, виртуелном и реалном. Иако је у Немачкој вероватноћа да се постане жртва терористичког напада једнака оној да се добије на лоту, претња је свепристуна. Јавна места се претварају у тврђаве. Опасно до резигнације или до багателизације? С једне стране, кажете, опасност од имиграната се потцењује. С друге стране, тврдите, опасност од тероризма у Европи се прецењује. Како то иде једно с другим? То иде сјајно једно с другим, зато што се ради о клатну између хистерије и отупелости. На једној страни претерани страх, на другој страни немар. Оно што недостаје је трезвена моћ закључивања. Изненадно и драматично човек примећује одмах, чак са непримереном страсти за сензационално. Постепено и растегнуто остаје непримећено. Узмите, на пример, растућу сегрегацију у друштву. Како она није изненадна, већ пузајућа, свима је у слепом оку. Открићу вам један случај из поузданог извора, од пријатеља који у Берлину раде као професори. У средњим школама у Берлину, у којима су муслимани у већини, више се ниједан јеврејски ученик не усуђује да носи кипу. С тим су се у међувремену сви ускладили, медији и политика немају воље да то заиста чују нити да се тиме позабаве. Ја не тврдим да ће свугде тамо где су муслимани у већини бити уведен шеријат. Само кажем да се развијају паралелна друштва и да су се домаћини навикли да отмено гледају на другу страну. Али то је у најбољем случају анегдотска евиденција, не значи ништа. Шта је стварност ако не ланац анегдота? Карика по карика, оде живот! Чињеница је да ми у Немачкој не желимо да знамо како се технички остварују случајеви сегрегације. То је од сутра експлозивни материјал. Допустите, то је алармизам! Према вама, Немачка ће пропасти најкасније за двадесет година. То не, али ће се Немачка заиста променити. Чак и Ангела Меркел то каже. Нама овде недостаје један тако креативан дух као Уелбек, који себи може да представи и у сардонском хумору опише како се интеграција може одвијати и обрнуто. Неко у стању да тако супериорно као он описује атмосферу брода који тоне: отмено друштво се горе на палуби забавља, иако зна да су доње палубе већ потопљене. Али о пропасти није учтиво разговарати! На љуту рану љуту метафору Доведите ту мисао поштено до краја. Ви сте за то да Немачка подигне зид око себе? „Зид“ је матафора. Ради се о контроли европских спољних граница. Ако је то зид, у реду. Довољно дуго сам живео у Западном Берлину да бих могао имати било какву симпатију према тој врсти грађевине. Али немојмо заборавити, ДДР је градио зид да би спречио људе да оду, да побегну. Контролисане границе данас би требало да их спрече да уђу. Међународне организације говоре о 50 милиона људи у Африци и Азији који се спремају за Европу. Велика сеоба народа је већ одавно почела, али ја немам осећај да је та чињеница допрла до опште свести. Ако је тако, онда их један зид неће зауставити… Није свеједно да ли ће се долазити у стотинама хиљада или у милионима. Људима у Европи тек сада постаје јасно шта то за њих значи. Или ће због лоше савести одустати од свог релативног благостања или ће га задржати и прихватити лошу савест. Или–или. Мислим да ће изабрати ово друго. И због тога ће Европа у целини прећи на ефикасну заштиту спољних граница. Једино не жели да се то раструби около. Међународне конвенције о политичком азилу нису механизам за регулисање економске сеобе народа овог века. Надам се да ћемо смислити нешто друго. Само се надате? Да, надам се. Ја сам врло неталентовани песимиста, креативни реализам ми је дражи од резигнације. Гледате без страха у будућност? Само хохштаплери и преваранти тврде да се ничег не боје. Ја се само не бојим да кажем шта мислим. Превела и приредила Весна КНЕЖЕВИЋ, РТС