Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'онима'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Осећам потребу да ово напишем, упркос томе што ових дана свет није у „божићном духу“. Бојим се да ово може бити тужно, или помало болно, и искрено не желим ништа осим најсрећније гозбе за све нас. Али, туга и бол су стварност наших живота, и постоји нешто насилно у начину на који их одбацујемо у тренуцима радости, јер одагнавши бол чинимо насиље над онима који су њиме осакаћени. Терамо их на ћутање и осуђујемо их на дубоку усамљеност њихове патње. Постоји нешто суштински нехришћанско, чак и антихришћанско, у дистанци коју намећемо између наше радости и бола других. Пишем ово размишљање о врло конкретним (и, нажалост, многим) људима које познајем и који сами и у тишини носе тешке крстове на раменима. Пишем ово мислећи на вас, који сте сами на болничким креветима; вама, који сте заробљени у својим домовима и бринете о својим старијим родитељима; вама, који сте изгубили вољену особу и осећате бол како вас полако гуши како се ближи Божић ; вама, који гледате како ваше вољене краду исцрпљујуће болести, деменција или Алцхајмерова болест; вама, који сте напуштени по затворима; вама, који сте напуштени од свих јер сте изгубили превише битака са алкохолом или дрогом; вама, који се никада нисте моглио опоравити од злостављања, и за које нико није марио довољно, да вас заиста саслуша и помогне вам да устанете и почнете изнова. Божић припада вама, а не свету – не сумњајте у то у свом срцу. Божић није весеље уз вино и поклоне, подизање ногу и опуштање. Божић није „слободно време“, већ онострана радост Спаситеља који долази управо због вас који патите, за вас који сте сами. Ви сте разлог за Празник. Ваш бол је разлог Христовог оваплоћења. Христос не долази да подигне ноге и одмори се недељу дана – Он долази управо да започне Своје Дело Спасења, Своју службу у свету. Он не долази због оних веселих (мада Његова љубав увек укључује и никада не искључује), већ због оних који се труде и оптерећени су – тешким грехом, болом, тугом, усамљеношћу, напуштеношћу, јер њихов бол квари пенушаву празну радост, јер је оно што могу да изразе 'претужно' за божићни период. Колико смо далеко пали од Христове љубави када се изражавање бола људског срца сматра неосетљивим понашањем јер утиче на лењо прослављање светског „Божића“? Колико смо далеко пали када сматрамо да је „неосетљиво“ изражавање бола и посезање за људском интеракцијом која би нашем ближњем могла понудити тренутак слободе од усамљености крста који носе у тишини из дана у дан, из сата у сат? Али не брините и не сумњајте. Христос није од овога света, и Он долази управо да преобрази (тј. да промени) овај свет. Христос чује. Христос види. Христу не треба чак ни да пружите руку и молите за помоћ, јер Он први пружа руку и моли вас да му предате свој бол. Христос нас моли да сву своју прљавштину, све своје грехе, сву нашу патњу пребацимо на Његова Божанска плећа. Христос не долази у свет на Божић очекујући да се одмори, већ да делује. Да би започео Свој пут на Крст. Дарови које Он жели од нас су управо наши греси, наша усамљеност и наш бол. Он жели све то да нам одузме, јер само Он је Љубав. — Не желим више да пишем, иако ми је срце тренутно преплављено. Почео сам да пишем овај пост извињавајући се, у случају да неко буде увређен. Сада схватам да је сама потреба за извињењем резултат истог притиска који се врши на све нас да сакријемо бол којем сведочимо и који доживљавамо, и да прихватимо, као нормалне, зидове равнодушности које друштво гради на било чему што није 'Божић' . Не треба да се извињавамо, јер Божић је наш, а не њихов. Не треба да се извињавамо, јер је Долазак нашег Спаситеља прави смисао Божића. Само желим да ви, оптерећени болом, знате да нисте сами за Божић. У тишини своје самоће, у празнини својих домова, у напуштености од свих људи, у причама које не смете да причате и сликама бола које не смете да делите – у свему томе имате Христа у вама. За Божић, свет ће имати божићне јелке, богате вечере и поклоне, али ви ћете имати Христа као Божанског госта свог срца. Имаћете Извор Живота у пећини свог бића. Дивим се вама, благосиљам вас и молим се за вас те чудесне ноћи. монах Серафим https://blog.mullmonastery.com
  2. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 2. маја 2021. године, на Васкрс, свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве на Врачару. Патријарху су саслуживали архимандрити Серафим и Прокопије (Тајар), протојереји- ставрофори др Саво Јовић, проф. др Владимир Вукашиновић и проф. др Драган Протић, декан Православног богословског факултета протојереј проф. др Зоран Ранковић, протојереј Ненад Стефановић, јеромонах Сава (Бундало), протођакон Младен Ковачевић, ђакон Радомир Врућинић и ипођакони Владимир Јелић, Његош Стикић и Дејан Накић. Пред свето причешће Васкршњу посланицу Српске Православне Цркве верном народу прочитао је јеромонах Сава (Бундало). Након свете Литургије, патријарх Порфирије је честитао верницима Васкрс поздравом: „Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе!“ и том приликом указао на егзистенцијално значење које Васкрсење Христово има на живот: „Наша вера почива у речима тропара Васкрсења Христовог: „Христос Васкрсе из мртвих и онима у гробовима живот дарова“, и то је вера која је обликовала нашу прошлост из које је израстао наш народ. То је вера којом живимо данас и то је вера којом ћемо живети до другог Христовог доласка“. Али веровати овим речима не значи само формално их изговарати, већ је неопходно провести их у живот. Да ове речи, које смо чули, буду заиста наш живот. Патријарх Порфирије је посебно напоменуо да се данас моли да се у срца наша усели Христова љубав, као и да онда, том љубављу, „ми загрлимо читав свет“. „Толико је око нас невоље, толико је око нас страдања, толико је потребно да будемо јединствени, да једни друге разумемо, да једни друге прихватамо“, а за тако нешто довољно је само да завиримо у сопствене породице. Какви су све то изазови и у каквим невољама и унутарњој духовној празнини се налази сваки појединац, а често и многе заједнице“, запитао се патријарх Порфирије указујући да је одсуство Васкрслог Христа у нашим срцима узрок таквом стању. Светој архијерејској Литургији присуствовали су надбискуп београдски мон. Станислав Хочевар и апостолски нунције монс. Лучано Суријани, председник Народне скупшитине Србије г. Ивица Дачић, министри у Влади Републике Србије,, заменик градоначелника Београда г. Горан Весић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Владимир Рогановић, помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Марко Николић и многоброни културни посланици, спортисти и јавне личности. Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. Празник Усековања главе Светог Јована Крститеља торжествено је прослављен у Цетињском манастир, у у којем се чува његова Света десница. Празновање је започето Светом архијерејском литургијом којом је уз саслужење цетињског свештенства и свештеномонаштва началствовао Архиепископ јужненски господин Диодор, викар Митрополита одеског и исмаилског господина Агатангела (Украјина). У литургијској бесједи владика Диодор је казао да устима пророчким Господ каже: – Ево ја сам ти предложио живот или смрт и ти сам бирај да ли ћеш да живиш или умиреш. Звучни запис беседе „Данас враћајући се двије хиљаде година уназад и сјећајући се овог тужног, али за нас хришћане уједно и радосног догађаја, ми треба сваки понаособ за себе да направимо избор како ћемо да живимо даље. И данас на крају Свете литургије желим свима браћо и сестре, да ви изаберете живот, да увијек живите са Христом и да Христос увијек буде са вама. Чврсто се држите за Његову руку и поступајте онако како је поступао Свети Јован Крститељ. Не бојте се никога. Поступајте онако како сте поступили када је било потребно штитити и бранити своју Цркву. Из историје знамо да ваш народ није увијек био богат и моћан, али је увијек био храбар. Христос је увијек са онима који се не боје. Историја вашег народа то потврђује“, казао је, између осталог, Архиепископ јужненски господин Диодор. Владика Диодор се са једним свештеником и вјерницима из своје епархије ових дана налази у посјети манастирима Црне Горе. Прије Цетиња посјетио је манастир Острог. На крају Свете литургије изнешена је десница Светог Јована Крститеља која се чува у Цетињском манастиру, како би је присутни вјерници цјеливали и узели благослов, а прочитан је и акатист овом светитељу. Оливера Балабан Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Поводом доласка моштију Светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српског у подгорички саборни храм Васкрсења Христовог, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос у овом храму са свештенством Свету архијерејску литургију. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља парох подгорички протојереј Мирчета Шљиванчанин је рекао да ми православни хришћани имамо и Учитеља и учитеље пута у живот вјечни. “Имамо онога учитеља који је први прошао тај пут и дошао у тај наш дом, а то је наш Господ Исус Христос, чију смо ријеч управо чули и празник тог Његовог пута управо славимо. У празновању смо догађаја Вазнесења Господњег, кад се Господ наш, након 40 дана од свога Васкрсења, вазнио у славу небеску и сјео с десне стране Бога Оца. И вазнио у својој личности нашу човјечанску природу”, рекао је отац Мирчета. Додао је да су вјером у Христа Богочовјека, у Његово Васкрсење и Вазнесење, кроз историју Цркве живјели многи. “Ту вјеру у вјечни живот свједочили су многи, а посебно мјесто међу њима припада свакако Светом оцу нашем Сави, који је прва ластавица која је кренула за Христом Господом из нашег народа и повела за собом јато ластавица из нашега рода да лете у ту топлу земљу, на то пријатно мјесто живота, свјетлости, љубави и милости Божје. За Светим Савом полетјели су многи, зато што је он полетио за Христом Господом”, рекао је прота Шљиванчанин. Казао је да се данашњи сугуби празник, када сабране у храму грију мошти наследника Светога Саве – Светог Арсенија Сремца и када славимо многе свете Божје угоднике мијеша у једну радост и у једну славу. “Мијеша се у славу Христову, славу Његовога Васкрсења и Његовога Вазнесења, и у славу силаска Светога Духа који очекујемо као и његови ученици у Јерусалиму”, нагласио је он. Рекао је да би се могло рећи да је данас и Савин празник, зато што су нас обрадовале мошти његовог наследника Светог Арсенија. Подсјетио је да данас празнујемо и икону Пресвете Богородице Пећке Краснице коју је Свети Сава добио онога дана кад је постао архиепископ српских и поморских земаља и која се чува у Пећкој патријаршији – светињи коју је управо основао Свети Арсеније. Додао је да такође вршимо и помен Светог Теодора Вршачкога, епископа банатскога, такође једног од наследника Светога Саве, који је такође посвједочио вјеру у Христово Васкрсење и Вазнесење. “И који се није одрекао пута који нам је показао Господ, него је својом мученичком крвљу посвједочио тај пут управо у вријеме када су спаљене мошти Светог Саве на Врачару 1594. године”, подсјетио је отац Мирчета. Отац Мирчета је подсјетио да данас спомињемо.и Светога старца Вукашина из Клепаца. “Опет човјека вјере Христове, вјере Савине и Арсенијеве, и вјере Теодорове, вјере која надахњује човјека да живи слободно и да све остави Христа ради, да би био Христов ученик. Свети Вукашин је пострадао у Јасеновцу кад је усташа затражио да се поклони њиховом поглавнику, као што и данашњи поглавници желе да им се поклонимо. Свети Вукашин, надахнут вјером, имао је храбрости да каже: Само ти дијете ради свој посао”, казао је он и додао да то може само онај који живи вјером у Васкрсење и вјером у небеску отаџбину. Отац Мирчета је на крају поручио да наша Црква и даље то свједочи у овоме свијету и у овом животу. “И данас, када смо опхрвани новим искушењима, када хоће да нам отимају храмове, када нам хапсе епископе и свештенике, када вјерни народ прогоне, ми имамо на кога да се угледамо. Иамо од кога снагу да црпимо. Иамо оне који иду пред нама: То је, прије свих, наш Господ, а онда и јато Његових свједока из нашега рода на челу са Светим Савом, и за њим са Светим Арсенијем, који нас данас овдје благосиља, и Светим Вукашином и Светим Теодором и свима светима из рода нашега”, поручио је прота Мирчета Шљиванчанин. Након светог причешћа Митрополит Амфилохије је рекао да је Свети Арсеније изузетна личност, онај који је понио крст Христов, на коме су се оствариле Господње ријечи: Ако мене гонише и вас ће гонити. “И он је гоњен и прогоњен, већ и као архиепископ жички, када је згоњења и страдања Цркве Божије морао да пређе из Жиче у Пећ и да тамо сагради цркву Светих апостола и Светога Вазнесења, на темељима древне цркве из 5 – 6. вијека. То његово дјело је остало живо свједочанство, ево, до наших времена. А и његово страдање”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. И манастир Црнча, у којем се упокојио, и Пећка Патријаршија, рекао је Митрополит рушени су и разарани кроз историју. “И његов гроб је страдао у Пећкој патријаршији, па је у 18. вијеку морао да буде пренијет и сакривен у ове наше крајеве, у манастир Довољу”, рекао је Владика. Говорећи о светитељевом страдању кроз вјекове, Митрополит Амфилохије је нагласио да је дошао у Подгорицу да нас благослови и утврди у вјери у живога Бога. “Да својом љубављу, и до смрти и послије смрти, у нама утврди љубав према живоме Богу и једних према другима – ту вјечну љубав, боголику, христолику љубав, богочовјечну љубав, небеску љубав”, поручио је Митрополит Амфилохије. Рекао је да је Свети Арсеније дошао да посвједочи Бога и онима који су у наше вријеме отуђили од Бога и од Цркве, који су у наша времена убијали његове наследнике епископе и свештенике. “И дај Боже да се опамете они који прогоне Цркву Божју, који су избезумљени, који хоће да отимају светиње Божје. И дај Боже да Господ уразуми и оне који су сада на власти да не отимају светиње, да се и они врате светињи Божјој, Цркви Божјој која овдје постоји вјековима”, поручио је Владика Амфилохије. Мошти Светог Арсенија биће у поподневним часовима враћене у манастир Ждребаоник. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. У шесту недјељу по Васкрсењу – Слијепога, 24. маја 2020. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља словенске учитеље и просветитеље Kирила и Методија, молитвено је било у острошкој светињи. Звучни запис беседе Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је намјесник острошки протосинђел Сергије, а саслуживали су му сабраћа архимандрит Мирон, јеромонах Владимир и јерођакон Зосима, као и протојереј Мирко Вукотић никшићки парох и јереј Ранко Радоњић. После читања зачала из Светог Јеванђеља о исцјељењу слијепог, монаштву и вјерном народу ријечима празничне бесједе се обратио о. Мирко Вукотић, који је између осталог казао да ова прича говори о суштини, а да је суштина у питању ко је грешан, слијепи од рођења или родитељи његови. – Куд ће једноставније и искреније питање? Откуд то да се наша дјеца рађају болесна, откуд то да касније људи болују, пате и страдају? Тај одговор ћемо наћи у Царству Божијем непролазном. Христос каже ”Не сагријеши ни он, ни родитељи његови, него да се испуни воља Божија”. Молећи Бога да тај одговор добијемо у Царству небеском и непролазном, молећи Бога да нам све буде јасно, зашто страдамо, патимо, зашто живимо. Тај одговор су нам дали многи из рода нашега и многи људи на овом свијету – казао је о.Мирко. Додао да су тај одговор дала и солунска браћа Кирило и Методије који су живјели у 9. вијеку. – Њих је послао велики Патријарх Фотије да у наше крајеве проповиједају ријеч Божију. Да крсте наше претке, да нас науче, да нас описмене, да знамо рећи ко смо, шта смо и чији смо. На првом мјесту да смо Христови, а онда да смо људи. Такав свједок истине је и наш Свети отац Василије Острошки Чудотворац, који нас овдје сабира, тјеши и кријепи, који нам показује којим путем да идемо, какву ријеч да проповиједамо, каква дјела да свједочимо и изнесемо пред свијет овај – казао је о. Мирко и нагласио да су такви и Митрополит Амфилохије, Владика Јоаникије и остали свештеници који свједоче ријеч Божију за будућа покољења. О. Мирко је подсјетио да су Христос, а после Њега светитељи и просветитељи били гоњени и страдали ради истине коју су свједочили. – И наше вријеме ће показати зашто и ми данас страдамо због истине, зашто истина не одговара онима који се баве политиком. Зато што они желе да њихов сабор буде сабор послушних, а не сабор слободних, како је то у Цркви – закључио је о.Мирко. Извор: Манастир Острог
  6. У давна времена људи су намерили да саграде вавилонску кулу, али је Бог сишао и помешао је њихов језик до те мере да се међусобно нису разумели, „тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града“ (1 Мојс. 11, 8). Али цела земља је била створена за људски род. Овим расејањем Господ није хтео да разједини људе. Бог их је повезао јединственим унутрашњим везама и због тога људи у прво време нису губили осећај јединства у љубави. Срећући се они су у свако време и у свим околностима изражавали ову љубав. Као пример могу послужити безбројни догађаји у којима су становници Азије изражавали саосећање према Европљанима. У таквим тренуцима видимо да у људском роду не јењава тежња ка јединству. Међутим, то се не постиже напорима самог човечанства, јер човек сопственим снагама не може да га оствари. Сва Божија творевина је била испуњена савршенством тек по доласку Самог Господа, Спаситеља нашег. Велики број сведочанства налазимо у светом Јеванђељу. Сетимо се како је Сам Господ учио људе да буду сложни, на пример, у причи о милосрдном Самарићанину (Лк. 10, 25-37) или како је пре Свог узношења на Небо заповедио Својим ученицима: „Идите, дакле, и научите све народе“ (Мт. 28, 19). Господ љубав није проповедао само речима, већ је свим Својим животом показао ову Божанску љубав према човечанству и позвао га је на јединство. Исти позив чујемо и у анђеоском славословљењу Бога које се зачуло кад је наш Господ сишао на земљу (Лк. 2, 14). Ето, тако постаје јасно да је и само оваплоћење Сина Божијег налагало свим људима да се уједине. Ово постаје сасвим очигледно у размишљању о Тајни Евхаристије. Утемељујући ову Тајну Господ све нас учи да се љубављу сјединимо у једну породицу пре него што приступимо овој тајанственој Храни. Кроз њу постајемо заједничари с родом синова Божијих, престајемо да будемо просто Адамови синови. То не могу учинити никакви људски напори или заслуге и ми заиста само кроз учествовање у овој тајанственој Трпези постајемо деца Божија. Као што мајчинске груди хране малу децу, као што воде на Земљи хране људе, тако Тело и Крв Господа Исуса Христа напајају наш дух и ми на тај начин узрастамо у Јединствено Христово Тело. Неки у овој Тајни виде само условно указивање на Христа, али ми верујемо да се овде заиста налази Тело Самог Исуса. Наше тело је предмет објективне стварности. Наш дух је реална супстанца. Да бисмо хранили овај стварни организам једемо стварну храну. Јер колико год да пишемо или читамо називе различитих јела, и колико год да их замишљамо у својој уобразиљи, не можемо да нахранимо гладно и жедно тело. Ниједна симболика није довољна да би се задовољили глад и жеђ. Исто тако, за стварну суштину као што је наш дух, апсолутно је неопходна стварна Храна – Христово Тело. И ми једући оно што је истинско Јело и што је истинско Пиће не постајемо просто Адамово семе, већ и истински синови Оца Небеског. Данас овој тајанственој Храни не приступате само ради самих себе, већ и ради тога да би цео Јапан кроз Тело и Крв Христа постао род синова Божијих. Иако вас нема много ви данас међу Јапанцима представљате ово велико братство. Ако без потребног расуђивања узимамо најкорисније јело оно ће рањавати нашу утробу и не само да нам неће бити од користи, већ ћемо причинити себи велику штету. Сасвим је јасно да се исто може рећи и за ову тајанствену и страшну Трпезу. По речима светога апостола Павла, „Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тела Господњега“ (1 Кор. 11, 28-29). Уколико се недостојно причешћујемо Христовим Телом и Крвљу то нам служи на велику погибељ. Али пошто сте се ви, на срећу, целе недеље припремали за ову Тајну усрдном молитвом и покајањем, сигурно ћете примити у своје душе „благодат на благодат“ (Јн. 1, 16) – под овим подразумевам духовна блага која дарује ова велика Тајна, која нас чини синовима Божијим. Сједињени Христом, будимо и ми достојна деца Оца Небеског. Амин. *** Свети равноапостолни архиепископ Николај Јапански је одржао проповед на јапанском језику. Текст је са јапанског преведен из часописа Јапанске Аутономне Православне Цркве „Сејкјо дзихо“ („Православни весник“). 1978, бр. 3 Журнал Московске патријаршије, 1979. Бр. 2 Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. Овде су неки упали у заблуду мислећи како свештениково помињање светитеља пред Богом представља молитву за њих, а не благодарност. Не знам где су они нашли повода за таква размишљања. Јер, повода за такво веровање не могу пронаћи ни у радњама које се овде обављају ни у речима којима се служба савршава. 2. Из самих свештених радњи јасно је да оне не допуштају да се тако нешто и помисли. Јер, ако се Црква моли за светитеље, онда би свакако требало да тражи све оно што иначе увек тражи. А шта је то што тражи за умрле? То је отпуштење грехова, наслеђе Царства, покој у наручју Авраамовом заједно са светима, који су стекли савршенство. То је молитва Цркве, и осим овога она ништа више не тражи за своје упокојене. На то је ограничена наша молитва Богу. Јер, није допуштено да човек тражи све што зажели, него и у томе постоји закон и граница коју није допуштено преступити. „… Јер не знамо шта ћемо се молити као што треба, него сам Дух се моли за нас, односно поучава нас за шта треба да се молимо. Тако су ове речи схватили учитељи Цркве. 3. Према томе, погледај има ли у било којој служби или молитвословљу нешто осим онога што је речено – и нећеш ништа пронаћи. 4. Помолиће се, дакле, свештеници за отпуштење грехова оних који су без кривице као да је кривица још увек на њима; помолиће се да свети нађу покоја међу светима као да они још нису свети; помолиће се за савршенство савршених као да они још нису савршени. 5. Тако, свакако, греше – на један или на други начин. Наиме, или признају блаженство и савршенство светих, те тиме вољно празнослове пред Богом упућујући непотребне молитве за свете; а то више приличи људима који се изигравају са Божанством неголи свештеницима. Или се, опет, мислећи да тиме користе светима, озбиљно моле за њих, чиме одричу њихову славу. То не представља хулу само на светитеље, већ и на Самога Бога, као да Он, тобоже, није одржао Своја обећања којима је обећао даће прославити свете и да ће им предати Царство. 6. Оба ова начина представљају праву хулу. С једне стране, светима у потпуности признају блаженство, а са друге стране, поступају као они који светима одричу блаженство. Јер оне, за које верују да су блажени, да су уврштени међу синове и да су наследници Царства, проглашавају ненаграђенима и презренима и кривима тиме штосе на такав начин моле за њих. 7. Тако се, дакле, из самих ствари види да је неумесно сматрати да жртва коју Црква за своје свете приноси Богу, има својство прозбе. 8. Погледајмо и саме речи молитве: Још Ти приносимо ову словесну службу за преминуле увери праоце, Оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, Еванђелисте, мученике, исповеднике, подвижнике, и за сваки дух праведника, преминулог у вери. Особито за Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију; за светог Јована, пророка, Претечу и Крститеља, за свете славне и свехвалне апостоле (… ) и за све твоје свете, чијим молитвама посети нас, Боже. И помени све преминуле у нади на васкрсење у живот вечни, и упокој их, Боже наш, где сија светлост Лица Твога. 9. То су речи молитве, и нема у њима никакве прозбе упућене Богу за свете, нити свештеник за њих иште нешто од онога што је уобичајено. Али, кад помиње остале престављене вернике, он одмах придодаје прозбу за њих, јер каже: Упокој их где сија светлост Лица Твога. Но, кад је о светима реч, дешава се сасвим обратно: не само да се не моли за њих, него их чак позива у заштиту. Јер, тек што помене и поброји светитеље, свештеник додаје: чијим молитвама посети нас, Боже. 10. Оно, међутим, што највише показује да ове речи не представљају неку прозбу и искање од Бога, већ благодарност Богу за светитеље, јесте то што је у ово набрајање уврштена и Мајка Божија. Јер, не би она ту била уврштена да је онима који су овде побројани, потребно икакво посредништво, и то не само од стране човечанског свештенства, него и од стране анђела; јер је она и од тих најузвишенијих духова неупоредиво светија. 11. Али, рећи ће неко, Христос је Онај Који ову свештену радњу савршава. Према томе, шта је чудно у томе ако Он и посредује за светитеље и за саму Своју Мајку? 12. Али, нема никаквог разлога да то чини; јер није то начин Христовог посредовања. Он је заиста постао „посредник између Бога и људи“, али не уз помоћ неколико речи и молитава, но Самим Собом; тиме што је Он исти и Бог и човек, сјединио је Бога са људима постављајући Себе као заједничку међу двеју природа. Мислити да Он увек посредује у молитвама свете Литургије, то је сасвим погрдно и неумесно. 13. Иако је Христос Онај Који савршава свету Литургију, ипак нећемо Њему приписати све што се на тој служби чини и изговара. Наиме, дело и циљ ове свете Тајне, односно освећење Дарова и освећење верника, Он Сам остварује, а молитве и молбе и прозбе у вези са тим приноси свештеник; јер оно прво припада Господу, а ово друго слузи. Свештеник се моли, Он испуњава молитве; Спаситељ дарује, а свештеник благодари за то што је даровано; свештеник приноси Дарове, а Господ их прима. Приноси, наравно, и Господ, али он Оцу приноси Самога Себе и ове Дарове, кад они постану Он Сам, односно кад се претворе у Његово Тело и Његову Крв. А пошто Самога Себе приноси, због тога се и вели да је Он исти и Који приноси и Који се приноси и Који прима; Он приноси и прима као Бог, а приноси се као човек. Но, Хлеб и Вино, који су још увек Дарови, приноси свештеник, а прима их Господ. 14. Којим чином Он прихвата ове Дарове? Освећујући их и претварајући их у Своје Тело и у Своју Крв. А у складу са оним што смо већ рекли, примање значи усвајање. То је начин на који Христос савршава ову свештену радњу. То је оно што сачињава Његово свештенство. 15. Но, ако и поред овога што је речено, неко ипак тврди да литургијске молитве – или све, или само поједине од њих – представљају речи Христове, тај се не разликује много од оних непобожних који су се дрзнули да оспоре славу Његову. Прочитај све молитве, и схватићеш да све речи у њима јесу речи слугу. Прочитај и ону молитву у којој свештеник помиње светитеље, а коју они дрско приписују Христу, и нећеш у њој пронаћи ништа што приличи Сину равночасном са Оцем, него све речи у њој приличе слугама. Пре свега, ово није Евхаристија само једног човека, него заједничка благодарност свеколиког људског рода;у њој благодаре људи који су сагрешили, али које ипак није напустило човекољубље Божије. Затим, ова благодарност није упућена само Оцу, него и Сину и Духу Светоме; у њој верници помињу и Мајку Божију, као што слуге помињу своју господарицу, и траже да се њеним заступништвом и заступништвом светитеља удостоје и посете Промисла Божијег. 16. Шта ово има заједничко са једним Господом, Јединородним Сином Божијим, безгрешним, Господом свега? Благодаримо, вели, Теби и Јединородноме Сину Твоме. Па зар Христос благодари Јединородноме Сину Божијем? Јер, ево, тада ће бити два сина; у складу са безумљем Несторијевим. Толико је безбожно и неразумно сматрати да Христос заступа светитеље и приписивати Му такво заступништво и посредништво! 17. Показало се, дакле, да није у томе смисао ових свештених образаца. Оно што преостаје јесте да ове речи не представљају прозбу, негоблагодарност. 18. Да, рећи ће неко, али то не допушта израз за, који очито има прозбено значење, пошто овај предлог то хоће да назначи. Но, то није обавезно; јер он не показује увек прозбу. Наиме, користимо ову реч не само када молимо, него и када благодаримо. То се може видети на многим примерима, па и у самој молитви о којој је реч. За све то, каже молитва, ми благодаримо Теби и Јединородноме Сину Твоме и Духу Твоме Светоме…, за сва знана и незнана… доброчинства, благодаримо Ти и за ову службу, коју си изволео да примиш из наших руку. Видиш ли да се реч за и при благодарењу користи. Према томе, нема никаквог оправдања за ову заблуду. 19. Тако је, дакле, немогуће да помињање светих представља прозбу. Да је то помињање благодарствено, најпре показује чињеница да није прозбено. Јер, сигурно мора бити једно од ово двоје – или прозбено или благодарствено будући да само на та два начина помињемо Богу сва она добра која нам чини, било да хоћемо да их примимо, било да смо их већ примили; тако оно прво бива прозба, а ово друго благодарност. Ово помињање показује и то да савршенство које светитељи стичу, представља највећи дар који Бог даје људима, и због тога је неприлично да Црква не исповеда захвалност Богу за своје свете. А опет, зашто савршенство светитеља називам највећим од свих дарова које Бог даје човеку? Па она цела јесте дар Божији! Јер, од свих добара која је Бог учинио роду људском, ово је врхунац и циљ: хорови светих; а због тога добра створено је за нас небо и земља и све што је видљиво. Због тога постоји рај, због тога су пророци, због тога је Сам Бог примио на Себе тело, због тога су речи Божије, Његова дела, Његова страдања, Његова смрт: да би се људи са земље преселили на небо и да би постали наследници тамошњег Царства. 20. Према томе, ако у овој свештеној служби постоји благодарност, и ако су Дарови благодарствени исто као што су и прозбени, тада је нужно да главни разлог и полазиште Евхаристије буду савршени светитељи. 21. Уосталом, шта је то што нам Евхаристија пружа? Зар није то чињеница да смо тражили и да смо тражено добили? То је свакоме јасно. Према томе, оно због чега благодаримо, истоветно је са оним што тражимо. 22. Дакле, шта је то што Црква тражи од Бога? То је оно што ју је Сам Господ научио да тражи, односно то је Царство Његово, како би га верници наследили и како би постали свети као што је свет Он Који их је на то позвао. Ако та добра Црква тражи и моли од Бога, јасно је да за њих и благодари. Наиме, моли се да верници буду савршени у светости, и зато је природно и неопходно да благодари Богу за оне свете који су већ савршени у светости. Због те благодарности Богу за светитеље, ова служба се и назива Благодарење. Јер, иако Црква на овом месту помиње и много другога, светитељи ипак представљају испуњење свих ових захтева, те она благодари за савршенство које су светитељи стекли. Јер, све што је Господ учинио, учинио је да би сабрао хор светих, а тако и Црква, када слави Бога за сва она добра, чини то гледајући на хор светих. Зато је Спаситељ предао ову Тајну благодарећи Оцу, јер је са Њим требало да нам отвори небо и да тамо сабере овај сабор првородних.[30] Дакле, Црква се на Њега угледа када Дарове приноси не само на прозбени него и на благодарствени начин. Наравно, ово показује и на друге начине, а особито молитвом у којој је садржан сав циљ свете Литургије. Наиме, пошто наброји све што нам је Бог даровао и пошто заблагодари за све, те на концу помене како је Господ дошао у телу, предао нам ове свете Тајне и поручио да и ми тако исто чинимо, молитва овако завршава: Сећајући се, дакле, ове спасоносне заповести и свега што се нас ради збило: крста, па набројавши све што после крста следи, каже: Твоје од Твојих Теби приносећи због свега и за све, Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш. 23. Видиш ли? Сећамо се, вели, Твојих доброчинстава и зато Ти ове Дарове приносимо. У томе и јесте благодарност: да Даровима указујемо почаст своме Добротвору за добра која нам је подарио. А затим, још јасније исказујући своју благодарност, каже: Приносећи Ти ове дарове, Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш. У томе је, вели Црква, смисао приношења Дарова: у слављењу, у благодарењу, у прозби, као што смо од самог почетка говорили; тако да то приношење истовремено буде и благодарност и прозба. 24. Ово чинимо, вели Црква, сећајући се две ствари: заповести коју нам је Он дао, говорећи: „Ово чините за мој спомен“, и свега што се нас ради збило. Јер, уопште, сећање на доброчинства која су нам учињена, подстиче нас на то да узвратимо, те да и ми нешто принесемо Ономе Који нам је небројена добра даровао; а сећање на заповест учи нас томе какво треба да је наше уздарје и које дарове треба да принесемо. Приносимо Ти онај исти принос који је и Јединородни Твој Син принео Теби, Богу и Оцу; и приносећи га, благодаримо јер је и Он, приносећи Ти Дарове, благодарио. Због тога ми овоме приносу Дарова не прилажемо ништа своје; јер ни сами Дарови нису наше дело, него Твоје; јер Ти си Саздатељ свега. Нити овај начин служења представља наш изум, нити смо га ми сами зажелели, нити смо сами себе покренули на овакво служење, него си нас Ти томе научио, и Ти си нас, преко Јединороднога Сина, на то подстакао. Због тога, све ово што приносимо, потиче од онога што си нам Ти дао; све је ово Твоје због свега и за све. 25. Тако и за сам евхаристијски принос изнова дугујемо Богу благодарност јер ништа од овога приноса није наше, него је све Његов дар; јер чак и то да желимо и да обављамо приношење, није наше – Он је Тај „Који чини у вама“, како вели божански Апостол. Због тога се у молитвама и каже: Благодаримо Ти и за ову службу, коју си изволео да примиш из наших руку. 26. То је, дакле, оно што нас учи да помињање светих на светој Литургији не представља прозбу упућену Богу за њих, него благодарност. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. На дан када прослављамо Рођење Пресвете Богородице (21.9.2019.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим служио је Свету Архијерејску Литургију у Имотском. Данас смо се у овом светом храму окупили да бисмо литургијски прославили један од најбитнијих догађаја у домостроју спасења, да обележимо спомен на ону која је у име смих нас пристала да се Господ усели у њену утробу и постане једини истинити Богочовек. -ФОТОГАЛЕРИЈА- „И само њено рођење је било чудесно, јер њени родитељи, Јоаким и Ана, дуго година нису могли да имају деце, а у то доба у јеврејском народу то је била велика срамота. Када су били већ у поодмаклим годинама благословио их је Бог са ћерком којој су дали име Марија и која је од свог раног детињства, када је одлазила у свети храм, разговарала са Господом и анђелима његовим. Управо тако се проказивало чудо Господње, да ће та жена да буде једна од најбитнијих жена на овоме свету, она од којих се родио сам Исус Христос. Она је дала тај одговор у име свих нас и тако уздигла читав људски род и сам Господ се унизио да би нас узвисио и да бисмо славили име Његово. Тога имена држали су се и наши славни преци који су подигли овај свети храм и окупљали се у овој цркви, да би се видели и радовали једни другима и заједно учествовали у Светим Тајнама. Они су нам оставили тај древни и велики завет да се и ми сабирамо и славимо име Господње, а да бисмо могли да учествујемо у Светим Тајнама и да достојно славимо име Господње, потребно је да живимо у миру једни са другима, да имамо љубави и бринемо се о онима који су унижени и напуштени, каквих је, нажалост, у нашој Далмацији пуно“, рекао је Епископ далматински и нагласио да је за духовни живот свакога од нас, поред свега овога, јако важно да постимо, молимо се Господу и учествујемо у животу Цркве. Владика је такође истакао да морамо да будемо спремни да опраштамо једни другима, па чак и непријатељима својим, јер само ако и сами можемо да пружимо опрост, онда можемо и да га молимо од Господа. Уз речи захвалности Епископ Никодим опростио се од досадашњег имотског пароха оца Драгана Михајловића и његове породице, који су много тога доброг учинили за време службе у Имотском. „Отац Драган се сада враћа у свој родни крај, где ће наставити да служи Господу, а ја хоћу да му се захвалим на свему и да му пожелим да на исти начин настави да ради на њиви Господњој, да нас не заборави и, ако му се пружи прилика, да нас и посети“, рекао је Владика. Том приликом он је такође представио вероном народу имотске парохије њиховог новог свештеника, оца Далибора Цвијановића и пожелео му да се труди попут својих претходника и да зна да је позван да се брине о свакој души напаћеној и приводи све људе Спасењу. Извор: Епархија далматинска
  9. У суботу 24. августа 2019. године, када наша Света Црква прославља и празнује Светог мученика и архиђакона Евпла, Свету мученицу Сузану и Светог Нифонта Патријарха цариградског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Рођењу Светог Јована Крститеља у селу Стојнику. Звучни запис беседе Нашем Архијереју саслуживали су: протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, јереј Живан Жујовић, јереј Марко Стевановић, јереј Бојан Вићовац, протођакон Иван Гашић и ђакони Небојша Поповић и Стеван Илић. Литургијско сабрање увеличали су појањем “Српски православни појци” из Београда. Своју Богонадахнуту беседу Епископ Јован је посветио тумачењу јеванђељског одломка о томе ко је највећи у Царству Небеском са посебним освртом на васпитање деце. Епископ нам у беседи говори да је Исус приметио да се код његових ученика појавила страст частољубља, уместо врлине смирености, па је захтевао да му доведу дете. Зашто дете? Зато што у јеврејском, званичном и обичајном праву дете није имало никакву вредност, никаква права. Зато ово поређење са дететом представља потпуни заокрет: од властољубља и гордости обраћање ка смирености и понизности. Смисао поређења са децом оних, који би хтели да уђу у Царство Небеско, свакако је више у особинама, а не у положају детета. Епископ наглашава да су деца незлобива, невина, спремна да прихвате поуке родитеља, учитеља и старијих, понизна су пред њима и имају поверење у њих. Ето, те особине Христос тражи од својих следбеника. Епископ нас подсећа да Царство Божије није намењено само деци, већ и онима, који задрже дечије врлине: чедност, незлобивост, послушност, смиреност, такви остану за цео живот и не искваре се. У томе се састоји Христов позив ученицима, а пре њих и свим хришћанима, па и нама данас, да се не гордимо и узвисујемо, већ да смиреношћу поштујемо друге људе око нас, а Бог ће нас поставити на место које заслужујемо. Важно је да од најранијег узраста васпитавамо децу, јер какав им пример ми дамо, такви ће они бити током читавог свог животног пута. Епископ нас на крају позива да радосно и смело корачамо за Христом, јер се само са Христом кроз уска, односно тесна врата улази у Царство Божије у вечни живот. Извор: Епархија шумадијска
  10. Празник Преображења Господњег у Епархији осечкопољској и барањској прослављен је у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини где се народ и свештенство окупило на челу са својим Епископом како би на овим просторима пројавили саборни дух нашег народа. Прослава Празника започета је вечерњим богослужењем којим је началствовао Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије у присуству Његовог Преосвештенства Епископа осечкопољског и барањског г. Херувима, уз саслужење свештенства Епархије осечкопољске и барањске. Вечерњем богослужењу присуствовали су угледни чланови културног, политичког и просветног живота овога краја. Незапамћен број народа из свих крајева Епархије осечкопољске и барањске сабрао се у Светоуспенској светињи у Даљ Планини предвођен својим парохијским свештеницима. По одслуженом вечерњем богослужењу уприличено је послужење за окупљени народ. Славље је настављено културно-уметничким програмом Великог тамбурашког оркестра РТВ са солистима. На дан Празника, 19. августа 2019. године, светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа осечкопољског и барањског г. Херувима и свештенства Епархије осечкопољске и барањске. Светој Литургији присуствовали су угледни чланови политичког, културног и друштвеног живота Епархије осечкопољске и барањске. По прочитаном јеванђељском зачалу Владика Исихије је у својој богонадахнутој беседи поучио сабрани народ о значају празника Преображења Господњег. „Господе! Добро нам је овде бити; ако желиш, да направимо овде три сенице: Теби једну, и Мојсију једну, и једну Илији“. Када је свети апостол Петар то понудио Господ значи да је хтео да се тај тренутак продужи, да им се ту подигну скиније, да могу ту да обитавају, тј. да буду заједно са нама. Господ Исус Христос први пут пројављен са својим Божанством као Син Божји и са Њим славни Мојсеј Законопримац, који је примио Закон од Самог Господа, и Илија, највећи међу пророцима. Ово је браћо и сестре Богојављење. Овде се објавио Бог у Светој Тројици исто као што се објавио и на другим местима, а пре свега на Јордану у Крштењу Господњем којег празнујемо и називамо Богојављењем. Али ово је такође Богојављење и такође се овде открива Тројични Бог. Оно Богојављење је на почетку Исусове проповеди, а ово је на крају проповеди после три године како је обилазио Јудеју и Палестину. Када је народ, колико је то могуће, сазрео да види Исусово Божанство. Црквена песма каже да је показао ученицима својим славу своју Божанску онолико колико је могуће. Зато што људска природа не може да заједничари у потпуности са Божанском природу. Али као што нам ова Богојављења показују, по благодати Божјој, а не ни по каквој заслузи, Господ се открива онима који верују у њега, који се надају у Њега и који Га љубе. Открива се и показује своје Божанство на недокучив и надумни начин. Како се одвијало ово Богојављење? Господ је изабрао ученике и повео их са собом. Ово су изабрани од изабраних, јер од свег народа који је следио Господа, а знамо из светог Јеванђеља од пре две недеље да је само једном приликом пет хиљада људи, изузев жена и деце, ишло за њим у пустињу. Значи хиљаде људи су га пратиле и озбиљно слушале његову реч, просветљивали су се. Изабрао је Дванаесторицу Апостола да буду Његови најближи, Његови саслужитељи и први ученици. Од те Дванаесторице Он је изабрао ову тројицу – Петра и браћу Јована и Јакова, синове Зеведејеве, да само они као најизабранији могу да посведоче Христово Божанство. Та тројица нам симболизују три основе врлине уз које се открива Господ, а то су вера, нада и љубав. Петар је оличење вере, његова вера је доказана много пута. Јован је онај који је највише љубио Господа и за кога кажу да је возљубљени ученик Христов. А Јаков је син наде, први Епископ Јерусалима, онај који је увек био на утеху верном народу. Њих тројицу Господ изабире и води са собом на гору високу. Ту нам се показује да ове три врлине треба да спроводимо уз подвиг, јер треба да се попнемо до највиших висина следујући Христа Тамо на висинама, удаљени од световне гужве, у тишини молитве Господ показује Лице своје својим Апостолима. Дешава се Преображење по којем је овај догађај добио име, догађај по коме се празнује. Али Преображење значи да се неко мења у потпуности, да постаје нешто друго од оног што је био. То може мало да нас збуни. Преобразио се Господ пред својим ученицима, али су се ученици још више преобразили пред њим. Много је важно да разумемо да Исус Христос ни на који начин није променио себе у овом догађају. Он је одувек био Син Божји, а у времену је и Син Човечији рођен од Дјеве Марије. У потпуности са људском природом, али и у потпуности сједињен у истој Личности и са Божанском природом коју је вечно имао. Али Он је кроз свете Апостоле човеку постао спознатљив као Син Божји. Његова Божанска светлост нам је постала доступна. Ако се држимо ове три влине и подвига, браћо и сестре, и ми можемо заједно са Апостолима да доживимо то Преображење и можемо да будемо заједничари са Светлошћу Господњом коју су потоњи теолози назвали нетвореном светлошћу, Таворском светлошћу и Енергијом Божанском која није тварна. То је Енергија која припада самоме Богу, којом се Он објављује човеку и омогућује да човек заједничари са њиме. Ова света Литургија на којој смо сабрани је оличење и суштина те заједнице и директни настављач тог Преображења које се десило пре Страдања Христовог. На овој Литургији и ми такође са вером, надом и љубављу последујемо Спаситељу своме Христу, Који је Глава Цркве и Његовом благодаћу служимо благодарење Богу Оцу. Он нам се даје у својим Енергијама благодаћу Божјом. Хлеб и вино које приносимо Богу Оцу у име Исуса Христа, који уствари Он приноси за нас, постају Тело и Крв Христова и деле се свима који са вером, надом и љубављу приступају. То треба увек имати у виду када приступамо светима Тајнама, да тада заједничаримо са Самим Господом. Свети Апостоли су се у потпуности уподобили Господу, они су се такође преобразили. Они су лик Христов који је у њима и који је у сваком човеку уподобили. Они су тај Образ Божји остварили и уподобили се Самом Господу тако да су и они постали светлост. На икони Преображења приказује се Господ и приказује се Мојсеј и Илија као представници Старог Завета који стоје и разговарају са Господом. Приказују се тројица изабраних апостола, који су пали немогући више да гледају Славу, који су надвладани само одбљеском Славе Божје која им се показала. Господ се показује са неким прстеном светлости око Себе, не са обичним ореолом око главе, него око читавог Његовог Тела бљешти та светлост. То се зове нимбус или мандорла. То се у православној иконографији ретко користи. Али користи се онда када се Господ пројављује и када оно што се приказује на икони није било доступно обичном оку, него само ономе који је у благодати Божјој. Јер да се неко од непросвећених случајно нашао на тој сцени Преображења, не би видео оно што су Апостоли видели. Само би видео Исуса као човека, узвишеног али обичног човека. Видели би да се ту нешто догађа, али ништа од овога не би видели. Зато што је Светлост Христова доступна само онима који ту Светлост остваре у себи. А они је не стварају него је имају у себи, јер смо по стварању сви створени као иконе Божје и сви имамо у себи ту божанску светлост. Али својим немаром, грехом и одвојеношћу од Бога ми постајемо слепи и за своју светлост, а још више за Светлост Господа. Само они који се у подвигу и богољубљу уподобе у некој мери Господу и остваре своју људску природу, могу да виде Светлост Божју. То су светитељи Божји. Хиљаде и милиони светитеља од тог догађаја Преборажења па до данас, који су сведоци светлости Божје. Јуче смо чули о чувеном светом Серафиму, руском светитељу из 19. века који је са једним верником који је остао познат у историји – Мотовило, разговарао. Објашњавао му је шта је то благодат Божја и како то изгледа, али када је овај инсистирао да хоће то да доживи и да му није довољно то како му Старац објашњава, Старац који је сам препун благодати и који је препознао у Мотовилову ту решеност и отвореност за благодат, дохватио га је снажно и кроз молитву учинио да и Мотовилов доживи ту Светлост. Мотовилов је онда једва могао да гледа на Старца који је стајао пред њим. Старац му је објаснио да је и он сам у тој светлости, да и он сам тако светли. Зато се и каже у црквеној песми ”у светлости Твојој видећемо светлост”. Нека би Господ дао да сви будемо просветљени, да на овој светој Литургији свако ко прими свете Тајне буде прожет Светлошћу Господњом, а ко не прими да се достојно спреми и да се у догледно време и сам причести. И нека би дао да следујемо са изабраним Апостолима Господу на Гору Таворску у читавом свом животу. Да ону благодат коју примимо на светој Литургији по својој мери показујемо као светлост и онима у свету који су мање срећни и нису учествовали на Литургији. Да будемо достоји имена Христовог, да будемо достојни имена хришћана и да се нашим молитвама и други око нас заинтересују и загледају у свете Тајне које нуди Црква. Нека је благослов Господњи и Празник светла – Преображења Христовог са свима вама и нека сви у светлости прославимо Оца и Сина и Светога Духа! Амин. Радост заједничарења настављена је за славском трпезом, свечаним ручком који је испред конака манастира уприличен за све присутне. Извор: Епархија осечкопољска и барањска Епархија осијечкопољска и барањска | WWW.EPARHIJA-OSJECKOPOLJSKABARANJSKA.HR
  11. Наставак овогодишњег програма Недеље православља обележила је Духовна трибина. На велику радост свих присутних представљена је књига оца Оливера Суботића под називом О камену одбаченом. О књизи су говорили председник Матице српске проф. др. Драган Станић, главни уредник издавачке куће „Бернар“, Никола Дробњаковић и сам отац Оливер Суботић. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Радио Славословље
  12. У оквиру редовних духовних сабрања уторком у Вазнесењској цркви у центру Београда, на дан светог Симеона Мироточивог - 26. фебруара 2019. године, књигу "О камену одбаченом и онима који га одбацише" представиће аутор, свештеник др Оливер Суботић и г. Никола Дробњаковић из Издавачке куће "Бернар". Почетак духовног сусрета заказан је за 18 часова. Отац Оливер ће претходно, од 17 часова, служити Молебни канон св. Деспоту Стефану Лазаревићу у Вазнесењском храму, испред иконе и кивотом са моштима овог Божијег угодника. Извор: Радио Слово љубве
  13. У новом издању емисије „ Личност и Заједница" гост у студију ТВ Храм био је теолог Стеван Јовановић, један од рецезената у новој књизи презвитера Оливера Суботића под називом „ О камену одбаченом" ( и онима који га одбцише). У току разговора од стране поменутог рецезента, извршена је кратка анализа поменутог дела и указано на његов значај за данашњег човека.
  14. У новом издању емисије „ Личност и Заједница" гост у студију ТВ Храм био је теолог Стеван Јовановић, један од рецезената у новој књизи презвитера Оливера Суботића под називом „ О камену одбаченом" ( и онима који га одбцише). У току разговора од стране поменутог рецезента, извршена је кратка анализа поменутог дела и указано на његов значај за данашњег човека. View full Странице
  15. Представљање књиге презвитера др Оливера Суботића "О камену одбаченом и онима који га одбацише" биће у суботу 10. новембра 2018. у великој сали Културног центра Чукарица, у 19:00 часова.
  16. Представљање књиге презвитера др Оливера Суботића "О камену одбаченом и онима који га одбацише" биће у суботу 10. новембра 2018. у великој сали Културног центра Чукарица, у 19:00 часова. View full Странице
  17. Примио сам твоје писмо. Потврђујеш ми њиме пуштен оглас у новинама, да нећеш славити крсну славу због жалости у кући. Твоју жалост ја сам свесрдно делио с тобом. Опет велим: Бог да прости твога честитог сина. Ти остајеш и даље с том једином жалошћу, док си мене обременио са две нове жалости: прво, што не славиш; и друго, што то објављујеш преко новина. Педесет хиљада људи читаће, да тај и тај Србин професор неће да слави своју славу. Неће ли то многима послужити на саблазан? Бар да си то прећутао. Или да си обавестио само своје пријатеље, који те о слави посећују. Зашто се цео православни свет мора спотицати о камен твога невршења једне верско-моралне дужности? Но зар не увиђаш, да те је твој Свети Ђорђе казнио? Он те је побудио, да објавиш целоме свету свој грех према њему. Јер сваки грех хоће да се јави. Али пре свега – зашто не славиш? Због жалости! Зар треба да славимо само онда кад смо весели и напредни? Наши преци дају нам друкчији пример. Цар Лазар је славио свога свеца уочи пораза на Косову. Војвода Тодор славио је свога Светога Ђорђа у тамници међу сужњима. Његова супруга била је у љутој жалости, па је ипак славила и примала госте. Такав пример пружа нам и дан данас наш народ. У време Светскога рата српски су војници славили по рововима, испуњеним водом и мртвацима. Ово што ћу ти испричати личи на бајку, али је сушта истина: На дан свог крсног имена војник у рову запалио свећу и прилепио на чело погинулог друга украј себе. На прси му ставио хлеб и вино. А он гологлав продужио да пуца, по наредби. – Шта ти све ово значи? упита га старешина. – Слава ми је, господине!… па, рекох, нека буде у исто време и даћа моме земљаку; он ми ето служи место трпезе у овој мочвари. Свећа, хлеб, вино и гологлавост! Да ли ово разумеш? Четири символа: светлост вере, зависност од Бога, љубав Божија и молитва Богу. То и јесте битно у прослављању крсних слава, Божијих светитеља, Божијих синова. Зар ти ниси у стању то четворо показати на дан своје славе? Или мислиш, да је твој дом, из кога је пре неколико недеља изнет један мртвац, обиталиште веће жалости него ли ров испуњен многим мртвацима са још неисушеном крви? Сасвим је нелогично не славити изговарајући се жалошћу. Баш кад је жалост и мука, онда треба са већим усрђем славити и припадати свецима Божијим на молитву. Тада и свеци, односно Бог кроз свеце, више и хитније помаже. А кад нам је све на месту и све по вољи, онда се мање опажа помоћ од славе. Јер већ имамо што желимо. Ја потпуно верујем, да се Свети Ђорђе јавио војводи Тодору у тамници и извео га из тамнице. Има много, много примера, да су се брзо спасли беде они који су славили Бога и свога свеца у беди. И Свето Писмо то потврђује. Прочитај, како су апостоли Павле и Сила у тамници оковани славили Бога, и како се у тај час земља затресла, тамница отворила а сужњима окови спали с ногу (Дап. 16, 25). Држим да одустајање од слављења крсне славе долази од збрке појмова. Само они не славе, који славу сматрају весељем као и свадбу. Али ти као учен човек треба да знаш и друге да научиш: ако се не свадбује у жалости, слава се слави и у жалости. И баш нарочито у жалости. Мир ти и утеха од Господа. Свети Николај Жички, Мисионарска писма епархија жичка
  18. Примио сам твоје писмо. Потврђујеш ми њиме пуштен оглас у новинама, да нећеш славити крсну славу због жалости у кући. Твоју жалост ја сам свесрдно делио с тобом. Опет велим: Бог да прости твога честитог сина. Ти остајеш и даље с том једином жалошћу, док си мене обременио са две нове жалости: прво, што не славиш; и друго, што то објављујеш преко новина. Педесет хиљада људи читаће, да тај и тај Србин професор неће да слави своју славу. Неће ли то многима послужити на саблазан? Бар да си то прећутао. Или да си обавестио само своје пријатеље, који те о слави посећују. Зашто се цео православни свет мора спотицати о камен твога невршења једне верско-моралне дужности? Но зар не увиђаш, да те је твој Свети Ђорђе казнио? Он те је побудио, да објавиш целоме свету свој грех према њему. Јер сваки грех хоће да се јави. Али пре свега – зашто не славиш? Због жалости! Зар треба да славимо само онда кад смо весели и напредни? Наши преци дају нам друкчији пример. Цар Лазар је славио свога свеца уочи пораза на Косову. Војвода Тодор славио је свога Светога Ђорђа у тамници међу сужњима. Његова супруга била је у љутој жалости, па је ипак славила и примала госте. Такав пример пружа нам и дан данас наш народ. У време Светскога рата српски су војници славили по рововима, испуњеним водом и мртвацима. Ово што ћу ти испричати личи на бајку, али је сушта истина: На дан свог крсног имена војник у рову запалио свећу и прилепио на чело погинулог друга украј себе. На прси му ставио хлеб и вино. А он гологлав продужио да пуца, по наредби. – Шта ти све ово значи? упита га старешина. – Слава ми је, господине!… па, рекох, нека буде у исто време и даћа моме земљаку; он ми ето служи место трпезе у овој мочвари. Свећа, хлеб, вино и гологлавост! Да ли ово разумеш? Четири символа: светлост вере, зависност од Бога, љубав Божија и молитва Богу. То и јесте битно у прослављању крсних слава, Божијих светитеља, Божијих синова. Зар ти ниси у стању то четворо показати на дан своје славе? Или мислиш, да је твој дом, из кога је пре неколико недеља изнет један мртвац, обиталиште веће жалости него ли ров испуњен многим мртвацима са још неисушеном крви? Сасвим је нелогично не славити изговарајући се жалошћу. Баш кад је жалост и мука, онда треба са већим усрђем славити и припадати свецима Божијим на молитву. Тада и свеци, односно Бог кроз свеце, више и хитније помаже. А кад нам је све на месту и све по вољи, онда се мање опажа помоћ од славе. Јер већ имамо што желимо. Ја потпуно верујем, да се Свети Ђорђе јавио војводи Тодору у тамници и извео га из тамнице. Има много, много примера, да су се брзо спасли беде они који су славили Бога и свога свеца у беди. И Свето Писмо то потврђује. Прочитај, како су апостоли Павле и Сила у тамници оковани славили Бога, и како се у тај час земља затресла, тамница отворила а сужњима окови спали с ногу (Дап. 16, 25). Држим да одустајање од слављења крсне славе долази од збрке појмова. Само они не славе, који славу сматрају весељем као и свадбу. Али ти као учен човек треба да знаш и друге да научиш: ако се не свадбује у жалости, слава се слави и у жалости. И баш нарочито у жалости. Мир ти и утеха од Господа. Свети Николај Жички, Мисионарска писма епархија жичка View full Странице
  19. Отац Бобан је одговарао и на питања наших слушалаца везана за брак и породицу. Једно од питања је било и када Црква дозвољава црквени развод и да ли је могућ други црквени брак, на шта отац Слободан каже да је главни разлог за развод прељуба, али да је временом списак разлога постао већи, па ту имамо насиље у породици, инсистирање на незнабожачком животу…и друге. Отац Слободан је говорио и о томе како се најбоље припремити за Свету тајну Причешћа. Он се сјећа и свог професора блаженопочившег академика проф. др Владете Јеротића за кога каже “да није живио он него је живио Христос у њему“. На ова и још нека актуелна питања наше вјере наћи ћете одговоре ако будете чули ову нашу емисију и поуке оца Слободана. Извор: Радио Светигора
  20. На почетку емисије отац Слободан је тумачио јеванђелску причу о љубави која је читана на петнаесту недјељу по празнику Педесетнице. Да ли православни Хришћани треба да се плаше нечега у свакодневном животу, гласило је питање наших слушалаца на шта отац Слободан каже да ми треба да се плашимо само да не окренемо своје лице од Бога. “Будимо народ Божји. Плашимо се само да ми не отпаднемо од Бога и да ми не окренемо леђа Богу“- учи нас отац Слободан. Звучни запис емисије Отац Бобан је одговарао и на питања наших слушалаца везана за брак и породицу. Једно од питања је било и када Црква дозвољава црквени развод и да ли је могућ други црквени брак, на шта отац Слободан каже да је главни разлог за развод прељуба, али да је временом списак разлога постао већи, па ту имамо насиље у породици, инсистирање на незнабожачком животу…и друге. Отац Слободан је говорио и о томе како се најбоље припремити за Свету тајну Причешћа. Он се сјећа и свог професора блаженопочившег академика проф. др Владете Јеротића за кога каже “да није живио он него је живио Христос у њему“. На ова и још нека актуелна питања наше вјере наћи ћете одговоре ако будете чули ову нашу емисију и поуке оца Слободана. Извор: Радио Светигора View full Странице
  21. У давна времена људи су намерили да саграде вавилонску кулу, али је Бог сишао и помешао је њихов језик до те мере да се међусобно нису разумели, „тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града“ (1 Мојс. 11, 8). Али цела земља је била створена за људски род. Овим расејањем Господ није хтео да разједини људе. Бог их је повезао јединственим унутрашњим везама и због тога људи у прво време нису губили осећај јединства у љубави. Срећући се они су у свако време и у свим околностима изражавали ову љубав. Као пример могу послужити безбројни догађаји у којима су становници Азије изражавали саосећање према Европљанима. У таквим тренуцима видимо да у људском роду не јењава тежња ка јединству. Међутим, то се не постиже напорима самог човечанства, јер човек сопственим снагама не може да га оствари. Сва Божија творевина је била испуњена савршенством тек по доласку Самог Господа, Спаситеља нашег. Велики број сведочанства налазимо у светом Јеванђељу. Сетимо се како је Сам Господ учио људе да буду сложни, на пример, у причи о милосрдном Самарићанину (Лк. 10, 25-37) или како је пре Свог узношења на Небо заповедио Својим ученицима: „Идите, дакле, и научите све народе“ (Мт. 28, 19). Господ љубав није проповедао само речима, већ је свим Својим животом показао ову Божанску љубав према човечанству и позвао га је на јединство. Исти позив чујемо и у анђеоском славословљењу Бога које се зачуло кад је наш Господ сишао на земљу (Лк. 2, 14). Ето, тако постаје јасно да је и само оваплоћење Сина Божијег налагало свим људима да се уједине. Ово постаје сасвим очигледно у размишљању о Тајни Евхаристије. Утемељујући ову Тајну Господ све нас учи да се љубављу сјединимо у једну породицу пре него што приступимо овој тајанственој Храни. Кроз њу постајемо заједничари с родом синова Божијих, престајемо да будемо просто Адамови синови. То не могу учинити никакви људски напори или заслуге и ми заиста само кроз учествовање у овој тајанственој Трпези постајемо деца Божија. Као што мајчинске груди хране малу децу, као што воде на Земљи хране људе, тако Тело и Крв Господа Исуса Христа напајају наш дух и ми на тај начин узрастамо у Јединствено Христово Тело. Неки у овој Тајни виде само условно указивање на Христа, али ми верујемо да се овде заиста налази Тело Самог Исуса. Наше тело је предмет објективне стварности. Наш дух је реална супстанца. Да бисмо хранили овај стварни организам једемо стварну храну. Јер колико год да пишемо или читамо називе различитих јела, и колико год да их замишљамо у својој уобразиљи, не можемо да нахранимо гладно и жедно тело. Ниједна симболика није довољна да би се задовољили глад и жеђ. Исто тако, за стварну суштину као што је наш дух, апсолутно је неопходна стварна Храна – Христово Тело. И ми једући оно што је истинско Јело и што је истинско Пиће не постајемо просто Адамово семе, већ и истински синови Оца Небеског. Данас овој тајанственој Храни не приступате само ради самих себе, већ и ради тога да би цео Јапан кроз Тело и Крв Христа постао род синова Божијих. Иако вас нема много ви данас међу Јапанцима представљате ово велико братство. Ако без потребног расуђивања узимамо најкорисније јело оно ће рањавати нашу утробу и не само да нам неће бити од користи, већ ћемо причинити себи велику штету. Сасвим је јасно да се исто може рећи и за ову тајанствену и страшну Трпезу. По речима светога апостола Павла, „Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тела Господњега“ (1 Кор. 11, 28-29). Уколико се недостојно причешћујемо Христовим Телом и Крвљу то нам служи на велику погибељ. Али пошто сте се ви, на срећу, целе недеље припремали за ову Тајну усрдном молитвом и покајањем, сигурно ћете примити у своје душе „благодат на благодат“ (Јн. 1, 16) – под овим подразумевам духовна блага која дарује ова велика Тајна, која нас чини синовима Божијим. Сједињени Христом, будимо и ми достојна деца Оца Небеског. Амин. Свети равноапостолни архиепископ Николај Јапански је одржао проповед на јапанском језику. Текст је са јапанског преведен из часописа Јапанске Аутономне Православне Цркве „Сејкјо дзихо“ („Православни весник“). 1978, бр. 3 Журнал Московске патријаршије, 1979. Бр. 2 Равноапостолни Николај Јапански Са руског Марина Тодић 22 / 02 / 2018
  22. У давна времена људи су намерили да саграде вавилонску кулу, али је Бог сишао и помешао је њихов језик до те мере да се међусобно нису разумели, „тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града“ (1 Мојс. 11, 8). Али цела земља је била створена за људски род. Овим расејањем Господ није хтео да разједини људе. Бог их је повезао јединственим унутрашњим везама и због тога људи у прво време нису губили осећај јединства у љубави. Срећући се они су у свако време и у свим околностима изражавали ову љубав. Као пример могу послужити безбројни догађаји у којима су становници Азије изражавали саосећање према Европљанима. У таквим тренуцима видимо да у људском роду не јењава тежња ка јединству. Међутим, то се не постиже напорима самог човечанства, јер човек сопственим снагама не може да га оствари. Сва Божија творевина је била испуњена савршенством тек по доласку Самог Господа, Спаситеља нашег. Велики број сведочанства налазимо у светом Јеванђељу. Сетимо се како је Сам Господ учио људе да буду сложни, на пример, у причи о милосрдном Самарићанину (Лк. 10, 25-37) или како је пре Свог узношења на Небо заповедио Својим ученицима: „Идите, дакле, и научите све народе“ (Мт. 28, 19). Господ љубав није проповедао само речима, већ је свим Својим животом показао ову Божанску љубав према човечанству и позвао га је на јединство. Исти позив чујемо и у анђеоском славословљењу Бога које се зачуло кад је наш Господ сишао на земљу (Лк. 2, 14). Ето, тако постаје јасно да је и само оваплоћење Сина Божијег налагало свим људима да се уједине. Ово постаје сасвим очигледно у размишљању о Тајни Евхаристије. Утемељујући ову Тајну Господ све нас учи да се љубављу сјединимо у једну породицу пре него што приступимо овој тајанственој Храни. Кроз њу постајемо заједничари с родом синова Божијих, престајемо да будемо просто Адамови синови. То не могу учинити никакви људски напори или заслуге и ми заиста само кроз учествовање у овој тајанственој Трпези постајемо деца Божија. Као што мајчинске груди хране малу децу, као што воде на Земљи хране људе, тако Тело и Крв Господа Исуса Христа напајају наш дух и ми на тај начин узрастамо у Јединствено Христово Тело. Неки у овој Тајни виде само условно указивање на Христа, али ми верујемо да се овде заиста налази Тело Самог Исуса. Наше тело је предмет објективне стварности. Наш дух је реална супстанца. Да бисмо хранили овај стварни организам једемо стварну храну. Јер колико год да пишемо или читамо називе различитих јела, и колико год да их замишљамо у својој уобразиљи, не можемо да нахранимо гладно и жедно тело. Ниједна симболика није довољна да би се задовољили глад и жеђ. Исто тако, за стварну суштину као што је наш дух, апсолутно је неопходна стварна Храна – Христово Тело. И ми једући оно што је истинско Јело и што је истинско Пиће не постајемо просто Адамово семе, већ и истински синови Оца Небеског. Данас овој тајанственој Храни не приступате само ради самих себе, већ и ради тога да би цео Јапан кроз Тело и Крв Христа постао род синова Божијих. Иако вас нема много ви данас међу Јапанцима представљате ово велико братство. Ако без потребног расуђивања узимамо најкорисније јело оно ће рањавати нашу утробу и не само да нам неће бити од користи, већ ћемо причинити себи велику штету. Сасвим је јасно да се исто може рећи и за ову тајанствену и страшну Трпезу. По речима светога апостола Павла, „Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тела Господњега“ (1 Кор. 11, 28-29). Уколико се недостојно причешћујемо Христовим Телом и Крвљу то нам служи на велику погибељ. Али пошто сте се ви, на срећу, целе недеље припремали за ову Тајну усрдном молитвом и покајањем, сигурно ћете примити у своје душе „благодат на благодат“ (Јн. 1, 16) – под овим подразумевам духовна блага која дарује ова велика Тајна, која нас чини синовима Божијим. Сједињени Христом, будимо и ми достојна деца Оца Небеског. Амин. Свети равноапостолни архиепископ Николај Јапански је одржао проповед на јапанском језику. Текст је са јапанског преведен из часописа Јапанске Аутономне Православне Цркве „Сејкјо дзихо“ („Православни весник“). 1978, бр. 3 Журнал Московске патријаршије, 1979. Бр. 2 Равноапостолни Николај Јапански Са руског Марина Тодић 22 / 02 / 2018 View full Странице
  23. Један Свештеник није дао људима да се причесте који нису држали тримирје до среде. Тримирје је корисно држати, они који могу, али инсистирати од верника који живе у граду, возе аутомобиле, раде у фабрикама, је сулудост и такав духовник не зна шта прича. Монаси када држе тримирје не раде ништа, него одмарају и моле се. Људи у граду који имају "блаже" послове могу да држе тримирје док остали не могу. Не видим разлог да се људи који живе литургијским животом и посте све постове одбијају од Чаше у прву среду јер нису "тримирисали"!!?
  24. Московски храм Полагања ризе Пресвете Богородице у Леонову већ дуго времена руководи болесницима хоспиција №4. О томе како се граде односи са смртно болесним људима, и о искуству у том духовном послу разговарамо са настојатељем храма, протојерејем Андрејом Рахновским. —У комуникацији са пацијентима хоспиција и њиховим ближњима, са каквим проблемима се сусреће свештеник? —Често свест о блиској кончини бива тешка и за болесника и његове ближње. По правилу, родбина бодри човека, када је овај већ у последњем стадијуму живота, уместо да отворено говори о долазећој кончини, и да заједнички проживе те последње дане, који немају цену. Свештеник треба да до такве особе донесе сазнање да се мора припремити за прелазак из привременог у вечни живот. Међутим, смртно болесним људима је често тешко да се помире са чињеницом да ће скоро умрети. Свештеник треба да објасни оболелом колико су важне припреме за нову етапу живота, како би болеснику то донело корист, и како би пацијент избегао психичку депресију, очајање, када ће се затворити за све и неће желети ни са баћушком, ни са родбином да разговара. Треба приметити да се у нашем друштву разговори о смрти нагло прекидају („хајде нећемо“, „зашто о тужном“ и т.п.). Човек се васпитава у некој субкултури неприхватања смрти, неког ненормалног односа према њој. Овај табу ремети да се правилно дочека кончина. Чак ако не бисмо узимали духовни критеријум, а гледали искључиво са профане стране, онда бисмо, схватајући да ћемо ускоро завршити своје путовање, осетили потребу да макар очистимо савест пред људима. Замолили све за опроштај, рекли добру реч драгим и блиским људима. —Како да се понашају родбина пацијента и блиски људи? Да ли у сваком случају треба тешити и давати наду? —О смрти треба обавезно причати. Питање је само како то чинити: какве речи изабрати, и какво ће бити унутрашње расположење. Ако делимо нечију патњу и видимо да се особа још увек нада и да та привидна нада омета болесника да спозна близину смрти и да се покаје, у том случају смо у обавези да кажемо све отворено. Али, ако се болесник стално каје, свесно исповеда, сматрам да нема потребе концентрисати пажњу на ту тему. У принципу, такав човек је спреман за смрт. —Какве молитве је умесно читати човеку који се налази у кризној ситуацији? —У сваком случају се треба молити. Није важно које су тачно речи у питању. Али ако говоримо конкретно о речима молитви у којима се налази оно што би помогло човеку да излије своју душу у тузи, пре свега бих навео молитвени канон Пресветој Богородици. Или, на пример, молитву старца Партенија Кијевског — врло дубока, покајна. Постоји мноштво добрих молитви. Када се човек налази у тешком стању, треба му, по правилу, чисто физички нешто читати. Зато су овде најпогодније кратке молитве: „Богородице Дјево, радујсја“, Исусова молитва, „Господи, помилуј“. Па чак и само „Господи!“ је већ молитва. —Постоје ли случајеви чудесног повратка људи из безнадежног стања у нормалан живот? —Било је много таквих случајева. Једном су ме позвали к старцу на смртном постељи, причестио сам га. После четири године, у наш храм долазе његова кћерка или унука да оставе цедуљицу за новопрестављеног. Упитао сам: „ Зашто за новопрестављеног? Он се пре четири године упокојио“. Жена одговара: „Баћушка, шта је са Вама! Он је исто вече после причешћа оздравио и проживео још четири године!“ —Да ли је свештеницима који служе у хоспицију потребна помоћ парохијана? Како они могу да помогну? —Наравно да је потребна! Без парохијана који помажу у хоспицију било би нам тешко. Свештеник обично има пуно обавеза, он долази да исповеда и причести. Често се деси да пацијенти траже наглас да им се чита Псалтир или молитве за причешће. У томе могу помоћи мирјани. Сем тога, добровољци обављају много других послова: воде рачуна о цвећу, организују многе догађаје за пацијенте ( концерте, послужење итд.). Када је време лепо, шетају са пацијентима, проводе са њима време. Такође волонтери воде рачуна о реду у кафе-кухињи која је формирана захваљујући прилозима парохијана храма Полагања ризе Пресвете Богородице. Пре је то била запостављена, просторија намењена медицинским сестрама и њу нико није користио, а сада је то пријатна зона одмора са добрим намештајем, где родбина оболелих може да попије кафу, подгреје храну. Тамо се, такође, славе рођендани. За децу је направљен ћошак за игру. Не тако давно, уређена је још једна зона, у којој сада живе птице, и где се налазе двосед и фотеље, мала комода и подна лампа. Заједничким напорима успевамо да од ове установе не правимо казнено место, већ пријатно и удобно. Наравно да има још много да се ради. Ипак, доста је урађено. На сајту храма Полагања ризе у Леонову објављујемо вести о потребама болнице, а такође и извештај о учињеном послу. Уколико је неко заитересован и жели да укаже помоћ, биће нам драго, јер је помоћ добровољаца велика потпора како за болеснике и њихову родбину, тако и за особље болнице. Свештеник Андреј Рахновски Разговарала Марина Морозова Са руског Ива Бендеља "Крестовский Мост" 02 / 09 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/106133.htm
×
×
  • Креирај ново...