Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'оне'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Да живимо у тешким временима ником није непознато. Историја нас учи да су сва времена тешка, а свакој генерацији на Балкану у 20. веку позната су и она најгора – ратна. Балканско буре барута периодично експлодира у свим сферама живота; ипак, просвета до скоро није била његова омиљена мета. Шта је утицало на то да школе постану трусне и да, поред лажних дојава о темпираним бомбама, постоје и прави разлози за узнемирење и размишљање шта да се ради и како ћемо даље? У природном току живота је пропадање и обнова, али већ дуго не налазимо добар правац кретања (што би рекао један српски сељак: “Куд год пођем није туда“). Куда идемо? Ми који радимо у просвети добро знамо да смо у великој мери одговорни за духовно здравље нације, јер смо активни помагачи младим људима у осетљивом добу њиховог одрастања и сазревања. Посебно питање је што то држава не препознаје као посао од изузетног значаја и што су ниска примања угрозила и интересовање стручњака за рад у школи. Многобројни проблеми са којима се сусрећемо у новије време указују на присуство патолошког понашања међу младима, које није масовно, али је све чешће присутно. Разговори са родитељима, дискусије у зборници, дисциплински поступци и васпитно-дисциплинске мере, састанци стручних већа и тимова, семинари и други различити покушаји да се постигну приметни резултати, нису засад уродили плодом. У непомерању са мртве тачке, које траје неколико година, постављамо ова питања: Докле ћемо бежати у демагогију? Докле ћемо ћутке прихватати сваки налог државе у реформама образовања, чак и кад је очигледно наопак? Докле ћемо бити немоћни пред одлукама Министарства просвете, које нпр. налаже да се непрекидно преваспитава ученик који нема психолошко здравље за редовно школовање или да се на потпуно неадекватан начин одређују образовни профили за ученике са посебним потребама? Докле ћемо испуњавати формалне захтеве, без обзира на реалне резултате рада? Много је питања, много је речи, али дела је мало. Док год пристајемо да будемо глумци у фарсичним представама које режирају људи ван просветних установа, чак и људи ван ових простора, последице ће бити штетне за друштво у целини. Већина просветних радника има знање, племенитост, савест, одговорност, јер овај посао се не може ни радити без наведених врлина. Нажалост, недостају нам храброст, упорност, слога и свест о значају који имамо у друштву. Без духовног буђења и решености да будемо важни колико јесмо, остајемо играчке-плачке у рукама државне бирократије. Нисмо једном и нисмо само у сфери просвете били жртве закона неприлагођених нашем друштву и његовим истинским потребама. Упркос свему, остаје љубав и ентузијазам у раду са младим људима, који су, уз све проблеме који се намећу, извор духовног здравља и снаге српског народа. У борби која се од кад је света и века води на видљивим и невидљивим фронтовима, мења се свест људи – ученика, професора и целог друштва. Време ће показати колико ћемо се попети на духовној лествици и да ли ће просвета једном добити место које заслужује. Без разумевања значаја које имају образовање и васпитање у школама за развој и усавршавање сваке личности, без стицање праве писмености и грађанске свести, остаћемо у цивилизацијском запећку, као плен светских силника, без обзира на стечене дипломе и степен формалног образовања. Аутор: Марина Баровић, професор српског језика и књижевности https://zelenaucionica.com/iz-ugla-nastavnice-dokle-cemo-cutke-prihvatati-sve-naloge-cak-i-one-ocigledno-naopake/
  2. Сви који познају личност и дело блаженог Августина знају за занимљиву епизоду његовог драматичног живота. Поводом његовог хиротонисања за епископа, високи гости су дошли на верско славље у Епархију Ипонску /Северноафричку/. У току прославе, када су сви почели да му честитају успехе које је пожњео у многобројним храмовима, манастирима, међу великим бројем парохијана који су присуствовали богослужењима, овај изузетни духовник је нешто необично одговорио: „Хвала, али имајте на уму да има много верника који су унутра, али су напољу, и других, који су напољу, али су унутра!“ Ова његова мисао долази као откровење свима онима који су се посветили служењу у Светој Цркви и умеју да сагледају особености црквеног живота у различитим парохијама. Занимљив је увод у вечну тему о достојанству хришћанства и недостојности хришћана. Шта је овај велики духовни човек хтео да каже и зашто је оно што је рекао тако проницљиво и истинито? Не само да је неопходно, већ је обавезно редовно присуствовати верским службама у било које доба дана и године. Нарочито недељне и празничне дане, у које Бог, по својој милости и човекољубљу, шаље још више благодати свим посетиоцима храмова. Православни хришћанин морају активно учествовати у парохијском животу, познавати Свете текстове, редовно читати и помагати црквеном одбору. Шта више – са свом духовном страшћу и пажњом да учествује у Светој Литургији и са одређеним ритмом да се причести Пречистим Телом и Крвљу Христовом. То не захтевају само Правила Васељенских Сабора, већ и конкретна упутства Светих Отаца, наши примери на путу у Царство Божије. Зато парохијски свештеници тако упорно инсистирају да се храмови посећују и да они који верују не буду немарни и лењи у понашању. Али, у којој мери су ти људи прави верници и пример другима и својим ближњима ? Тема личне побожности је увек била, и остаје, деликатна и дубоко вођена, јер се тиче личног односа између Христа и сваког од Његових следбеника. Горка пракса указује на неке ствари преко којих не треба олако и плитко прећи. Приличан је број хришћана који су редовно у храмовима, трудећи се у свим облицима парохијског живота, али њихово понашање је далеко од узора побожности. Систематски се упуштају у оговарање, интриге, злонамерне клевете на рачун своје браће и сестара и свих запослених. Њихов став карактерише нарочита хладноћа и вечита захтевност према свима и свему, себе доживљавају као „нарочито важне“, умеју да маестрално театрализирају и вешти су лицемерју. Пажљиво посматрају све што се дешава око њих, имају критички став и поправљају сваку грешку сабрата, свештеника и духовника, и никада не траже кривицу у себи. Они знају детаље из живота сваког парохијана и спремни су да их поделе са било ким без икаквих резерви. Њихово свеукупно држање је немирно и често постају предмет свађа, чак и скандала пре или чак током богослужења. Све се то преноси и на њихове односе са свештенством, према коме су често сервилни и услужни, а иза леђа шире гласине о њима и њиховим породицама. Врло често нису довољно искрени у односу са својим духовним менторима или их мењају да би прикрили своје праве преступе. И обрнуто, има хришћана који нису стални посетиоци храмова, већ дају прилоге не тражећи потврде, посећују православне сајтове, читају упутства Светих Отаца, воде белешке са омиљеним мислима подвижника и духовника. Штавише, помажу сиромашнима и страдалницима, и увек су спремни да помогну свима онима којима је помоћ потребна. Понашају се кротко и смерно и ни на који начин не желе да пажњу других усмере на себе, нити да било кога ангажују у било чему, крећу се готово непримећено по храмовима и моле се дуго и душевно, када је около тихо и мирно. Када се исповедају, имају посебан тих и сломљен поглед и труде се да буду искрени и темељни. Никада се не свађају нити захтевају било шта. Уопште се не упуштају у оговарање, не праве сплетке и на сваки начин избегавају сукобе са било ким. Цело њихово држање одаје посебно поштовање и стремљење ка побожности. Не чине ништа да провоцирају или чак интригирају, али тиме прећутно стичу поверење званичника и свештенства. Они су Божији, и Христови су, и то искрено носе као огњени печат у својим срцима! Целокупно учење Христово је дубоко скривено и усмерено ка унутрашњем свету човека. Поготово Свето Православље, које није систем норми, скуп правила или нека јасна методологија понашања у духовном животу. То је небеско откривење, исповедно надахнуће и лични однос са Спаситељем. Јединствена литургија која никад не престаје, која се не може ни исцрпети ни изразити речима. Већ у Старом Завету Творац се обраћа онима који желе да га следе дубоким и продорним позивом: „Сине мој, дај ми срце своје!“/Пр.23,26/. Он позива свој народ, не на спољашње обреде и разметљиву побожност, већ на сломљено срце и искрено исповедање Његових правила. У највишем степену то је изражено у лику Христа – Сина Божијег и Сина Човечијег. Током своје велике телесне службе током три и по године, Он је непрестано апеловао на верне да се најпре помире са Богом тако што ће доживети свој унутрашњи слом кроз усрдну проповед покајања! Његове речи су елоквентан израз овога: „Царство Божије је у вама!“/Лк 17,21/. Окреће се личности, души. Свуда, где год да дође, оштро осуђује фарисеје и књижевнике, који су носиоци спољашњих обреда, лажне службе и заразе лицемерја. Ни према коме он није тако неумољив и немилосрдан као према њима. Увек у својим сусретима и разговорима са другим људима указује на обичне и сиромашне људе као на примере истинске побожности. Зато Он бира особе које друштво потцењује и окружује их великом милошћу. Он признаје и цариника Закхеја, и некадашње блуднице и обмануте грешнике, који, међутим, схватају своју потпуну духовну слабост. У том смислу, посебно је дирљив разговор са Самарјанком, када, одговарајући на њено питање ко су прави следбеници, Он одговара: „Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају."/Јован 4:24/. Престо Божији је дубоко у души сваке Његове творевине, и ту је станиште сваког доброг дела надахнутог одозго. Душа је најинтимније и најдрагоценије место човека и оно носи трагедију целог његовог бића и целокупног изгледа. Бог кога исповеда Свето Православље је тајанствен и недокучив и делује тихо и благо на своје верне! Рај и пакао су првенствено унутрашња стања, а не толико места и правци у времену и простору. Непосредни настављач Спаситељевог дела – Свети апостол Павле, који је учење Исуса Назарећанина увео у историју, обраћа се верницима овако: „Слово убија, а Дух оживљава!“/2 Кор.3:6/. Из Његових уста ово откривење је посебно снажно, с обзиром на специфичности Његове јединствене вишеслојне личности, дубоко повезане са Мојсијевим законом. Правила су важна - ограничавају, штите, ограђују, чувају, али не могу да буду носиоци, инспиратори и не носе набој који мења и ствара! Сами по себи, они у завршној фази могу само да обуставе и замрзну сваки истински духовни импулс! Зато је велики Павле рекао: „Будите усрдни духом! Служите Господу!“/Рим.12,11/. Истинска служба је унутрашња и исповедна, она се не може ограничити, јер трепери жељом за сједињењем са силама Неба и Светим Духом! Бити хришћанин је пре свега позив у свету који је вечно огрезнут у греху, болу и хладноћи. Свемогући и Свемилостиви Бог, и само Он може бити и јесте вечити Судија мисли и дела сваког човека, ма колико он био узвишен или пао, и као Отац свега може бити мерило нечије личне побожности! Нама, бедницима, али и нама који Га искрено тражимо, остаје труд да испунимо Његову Пресвету Вољу и измолимо Његову Свевишњу милост! Не можемо бити оно што нисмо. Не смемо да се понашамо као Оци кад смо синови... Кад год смо обукли маске самозваних судија, не само да смо изгубили благодат, него смо и залутали на уском и стрмом путу спасења сопствене душе! Позвани смо на „ново небо и нову земљу“, али прво се морамо помирити са небом, очистити своје душе од мрља греха, кроз истинску и преображавајућу „метаноју“, и предати се непрестаној и непрекидној служби - да никад не утихне, у Славу Васкрслог Бога и Његових Светих! Амин! отац Јасен Шинев https://www.bogonosci.bg
  3. — Хришћанин увек покушава да пре свега погледа како би Бог поступио у датој ситуацији. Имамо дивну књигу у којој можете прочитати како је Он реаговао на различите људске околности. И из ове књиге сазнајемо нешто невероватно. Понекад доживљавамо страх, усамљеност, очај... Али ако погледамо Јеванђеље, видећемо да је и Господ искусио сва та осећања. Читамо како је Господ у Гетсиманији замолио ученике да остану са Њим и бдију са Њим. У том тренутку Он је био усамљен и тражио је некога ко би био са Њим. Можемо прчитати да је Богу понекад била потребна једноставна физичка помоћ друге особе. Цео овај низ јеванђеоских прича о Христу нам говори много о томе шта сада можемо да урадимо и како треба да сагледамо тренутну ситуацију. Када се у свету дешавају неке ствари које нас ужасавају, када смо заиста уплашени, усамљени, када желимо да заплачемо, испостави се да можемо наћи "дозволу" за такве емоције у самом Јеванђељу. Исус је искусио та иста осећања у критичним тренуцима свог живота. Да ли је ово стање за нас норма? Наравно да не. Морамо сагледати наше физичко стање. Многи људи са којима разговарам имају проблема са спавањем, имају нападе анксиозности и тешко им је да обављају своје уобичајене обавезе. После овога, наравно, врло је лако поделити свет около на црно и бело и проценити ко је добар, а ко лош. На пример, неко се веома брине, то значи да је добар. А неко је равнодушан - то значи да је лош. Ако човек има исти став као и ја, то значи да је добар, а ако има другачије мишљење, лош је. Данас многе ствари не диктирају норме, већ ванредне околности. Постали смо раздражљивији и осетљивији јер се све ово одражава на нама. Погледајте друге људе чија вам позиција изгледа погрешно или можда нехумано. Размислите да ли је можда бирају због стреса или очаја? Најважније је да не дехуманизујемо људе око себе. Видели смо колико смо и сами постали слаби и колико смо рањиви. Други људи су у потпуно истој позицији. Погледајмо скуп јеванђелских истина које су откривене, на пример, у Беседи на гори („Љубите непријатеље своје“, „Благосиљајте оне који вас проклињу“). Видећемо да се поље испољавања ових посебних заповести значајно повећало. Ко је наш непријатељ у свакодневном животу? Можда шеф који нас је искоса погледао? Или таксиста који је закаснио на наш позив? Неки људи нас само нервирају, неки су једноставно непријатни. Али не постоји нико кога бисмо могли назвати непријатељем. У ванредним околностима, напротив, ово поље се невероватно шири. Чини нам се: ови људи не мисле као ја. Значи, они могу бити наши непријатељи. Данас се ми хришћани налазимо пред највећим испитом. Уосталом, зашто идемо у цркву? Да се смиримо, олакшамо своју савест? Или тамо идемо да би научили нешто од Бога? Ако сматрамо да идемо да учимо, онда је време за испит. Сада можемо разумети ко смо заиста. Можемо ли да волимо или не, да ли желимо да волимо или мрзимо, да ли желимо да видимо свет црно-бело или желимо да разумемо оне који имају другачије мишљење? Када отворимо Нови завет, поред религиозне и теолошке компоненте, суочавамо се и са политичком сликом. Видимо малу државу која је окупирана од стране империје и претворена у њену провинцију. Али Христова проповед се не фокусира на време онога што се дешава. Он задивљујуће добро зна како да пронађе "своје" и међу Јеврејима и међу Римљанима. Међу Његовим ученицима има оних који носе грчка имена (апостол Филип) али и јеврејска (апостол Јован) . То јест, Бог може прозрети човека иза паравана његових политичких ставова. А осим тога, позвани смо да будемо као Он. https://www.pravmir.ru
  4. "Kад отворим ормар, пун кʼо око. По две-три ствари на једној вешалици, нема места ни за шта. Kад треба да се обучем и изађем, по петнаест минута разбијам главу, не знам (немам) шта да обучем. Чекʼ да видим. Леп, нови сако, купљен пре више од петнаест година у Л. А., нежан цветни дезен… ццц… није ми то за дан, то чувам за неку прилику. Панталоне, три пута обучене, нове… и њих чувам за неку прилику. Од туцета белих кошуља, две су ми велике, три имају превелики деколте, једна се мало офуцала, три су ми већ досадиле, а три чувам за неку прилику. Мајице испадају на све стране… Ормар ми је крцат стварима које не носим, већ их чувам за неку специјалну прилику. Шта у Србији значи прилика? Некада се за младог, згодног, ситуираног момка говорило да је „добра прилика”. Сад је та прилика углавном у бесном аутомобилу, старији, не мора да буде згодан… Прилика је била кад сам ишла у банку да потписујем уговор о кредиту за стан, кад славим свој или дететов рођендан (али тада обучем фармерке и нешто комотно да могу да јурцам, да ми буде удобно кад имам госте), разговор за нови посао, Нова година, па годишњица фирме… Свега неколико прилика у једној години. Kад причам с пријатељима, онако дневно – шта се ради, шта има и тако то… сви се жале на „мале глупости које загорчавају живот и дан”. Те свекрва зове три пута дневно да пита да ли се дете спрема за матуру, те комшија се стално паркира на „мом месту” , „у пошти гужва до улазних врата, да полудиш”, „гужва у саобраћају петком”… Реално, кад погледам – све саме ситнице. На сву срећу. Често се питам зашто лепе ситнице мање примећујемо од оних лоших. Зашто памтимо лоше ситнице, а не оне лепе? А има тих дневних ситница напретек. Прва јутарња кафа викендом – кад осетим мирис, већ ми лепо. Док се кува, узмем кашичицу маминог слатког од вишања. Последња тегла, па га штедим. Уз поподневну кафу иде ратлук од руже, мекан као душа (од Босиљчића). Kућа ми је пуна неких ситница-успомена. Чувам чак и карте са концерата кад сам била девојка. Имам и колекцију „сакупљача прашине” које сам добијала у разним приликама. Нешто сам ставила у кутије, а нешто ми стоји на полицама. Значе ми и ако су мале и безвредне, али свака има причицу – где и од кога сам добила, у којој прилици… Желим да имам и трошим прилике. Ако се не десе саме од себе, ја ћу да их прогласим. Не мора свака да буде специјална. Уосталом, тих специјалних у животу има јако мало. Свадба, крштење, слава… Чекајући те велике, оне мале, лепе прилике пролазе више пута поред нас, само што их и не видимо. Мислимо да су ситнице. Прилика је и кад са другарицама идем на кафу, кад ми другови дођу на гибаницу и пиво, кад изненада отпутујем на два дана ван града. У ових мојих педесет и кусур година, стало је доста тога, крупног и ситног, лепог и ружног, радосног и тужног. Kао код сваког. У животу има неколико крупних ствари које подразумевају радост – дипломирање, свадба, прва плата, рођење деце, нови стан… а остало су ваљда ситнице. У сваком дану постоје ситнице које измаме сјај у очима. Тај сјај – то је живот.” https://stil.kurir.rs/lifestyle/209315/poslednja-kolumna-gorice-nesovic?utm_source=sa&utm_medium=referral&utm_campaign=sa&fbclid=IwAR0qc-pNfr_oHCOhsVWHxM8raNJvFJAmLm_ZhxYdqipOF7ENhEIzUMsMTL4
  5. Последњих дана сведоци смо смо хајке која се путем друштвених мрежа и неких интернет портала води против Епископа тимочког г. Илариона и Епархије тимочке. Хајку воде људи окупљени око монаха Саве (Бакића), који је донедавно боравио у објекту на Дубашници, недалеко од Бора. Испрва је све личило на клевете којима уопште није требало давати на значају, придржавајући се најпре еванђелског принципа да грех и слабост брата не треба обзнањивати у јавности. Но, како време пролази, и како се исте лажи не само понављају него се кудикамо умножавају, Епархија тимочка је п(р)озвана да јавност упозна у вези са свим догађајима на Дубашници. Како не би ништа остало недоречено сматрамо да све треба изложити хронолошким редом и тему поставити на прави терен, да се не би десило да по народној изреци „мешамо бабе и жабе“. То у овом контексту значи да би монах Сава могао да добије високу оцену за свој рад у вези са узгајањем расних паса, али уз жалосну констатацију да је промашио тему, време и место. Дакле, прави терен ове приче јесте живот монаха у светињи која му је поверена, његов однос према истој, а према правилима монашког живота и црквене дисциплине. У лето 2017. г. Епископу тимочком обраћа се г. Владимир Балабан са жељом да све што је изградио на свом имању, недалеко од Бора, на Дубашници, поклони Епархији тимочкој. Епископ Иларион, у пратњи свог личног секретара архиђакона Илије, посетио је Дубашницу у августу исте године и тада се упознао са г. Балабаном и његовим намерама. Од тренутка када је потврђено да локација припада територији Тимочке епархије започето је са конкретнијим договорима око административних обавеза о преносу власништва. Фотографије комплекса на Дубашници у време када монах Сава долази тамо: Месеца јула 2020, у свој објекат, без знања, консултација и благослова Епископа Илариона, г. Балабан доводи оца Герасима, а овај са собом још двојицу монаха: Саву и Матеја. Крајем августа исте године о. Герасим напушта Дубашницу, а поменута двојица монаха остају. Иако објекат на Дубашници тада није био у власништву Епархије, као што ни монаси Сава и Матеј нису били клирици Епархије тимочке, владика Иларион поступа очински, стрпљиво и са пуним поштовањем очекујући духовне плодове њиховог монашког подвига. Како су поменути монаси одбили понуду да постану сабраћа манастира Буково, недалеко од Неготина, и манастира Св. Тројице код Књажевца, владика ипак даје благослов да се двојици монаха изађе у сурет и да им се помогне на сваки могући начин па и финансијски. Свештенство Намесништва борског добија благослов да буде у сталном контакту са монасима, да се старају о њима и да им помажу, па су тако служили неколико литургија на поменутом имању. Становницима објекта, који је тада и даље био у власништву г. Балабана, се тада старањем Епископа и Епархије тимочке обезбеђује огрев и све што је потребно, док г. Балабан независно од тога наставља да им и даље помаже финансијски и обезбеђујући им потребну технику. Уочи зиме, 29. октобра 2020. г, владика обилази објекат на Дубашници, поново у пратњи личног секретара, и тада њих двојица у комплексу са монасима затичу два млада шарпланинца. Иако за тако нешто монаси нису тражили а ни добили благослов, Епископ Иларион се саглашава да је у суровим планинским условима добро имати једног или два адекватна пса чувара. Монах Матеј без икаквог јављања напушта Дубашницу јуна 2021. г. а монах Сава у октобру исте године обавештава архиђакона Илију да је његов шарпланинац добио награду на неком такмичењу. (!?) Наравно, као што је било и у вези са појавом паса у манастиру, монах Сава никакав благослов за тако нешто није тражио, а ни добио, поново показујући непримерену самовољу која није својствена монаху. Време пролази, а до седишта Епархије тих дана стижу приче да монах Сава у комплексу на Дубашници гаји штенад и да исту продаје. Поново напомињемо и подвлачимо да комплекс на Дубашници у то време и даље није био у епархијском власништву. И даље се, дакле, ради о приватном поседу на којем живи монах који није клирик Епархије тимочке. Читаве 2021. године владика није обилазио комплекс на Дубашници али је борско свештенство одлазило тамо и без икаквих коментара ка Епископу служило литургије, сходно пређашњем владикином благослову. Разуме се да је владика с разлогом мислио да је тамо све у најбољем реду. Међутим, постаје сумњиво што монах који је изабрао да живи сам у суровим зимским условима, на предлог свештеника да дођу и да служе на Дубашници, како он и светиња не би били без Литургије, то одбија али долази у борску цркву на богослужења. (!?) Овде као битно подвлачимо и то да се све то дешава крајем 2021. а због неистина које се пласирају овде нарочито напомињемо да се све у вези са поклоном десило без икаквог залагања монаха Саве, а то значи да он није посредовао, нити се ишта питао у вези са поклоном г. Балабана. Коначно, непосредно пре почетка текуће 2022. године, г. Владимир Балабан са Епархијом потписује Уговор о поклону којим комплекс на Дубашници постаје власништво Епархије тимочке. Тим поводом архиђакон Илија, у улози личног секретара Епископа, обавештава монаха Саву да ће га Епископ посетити с пролећа, заједно са г. Балабаном, као ктитором и приложником, како би на општу и заједничку радост извршили примопредају читавог имања и објеката на њему. Намера Епископа је била да тада понуди оцу Сави да буде примљен у свезу клира Епархије тимочке и тако реши његов недефинисани статус као монаха. Возилом пуним хране и осталим кућним потрепштинама, које довозе као помоћ монаху Сави, владика и његов секретар 28. маја 2022. г. долазе на Дубашницу са радошћу, добрим намерама и расположењем, али то што су затекли тамо најблаже речено може да стане само у једну реч – катастрофа. Поглед присутних није могао да избегне општу, а несхватљиву за монашко обитавалиште, прљавштину и аљкавост, запуштен простор свуда около и у цркви, прљаве судове и џакове смећа у кухињи, запуштене собе, покварену храну у фрижидерима, уништене дрвене ограде, клупе и цело унутрашње двориште комплекса. На срећу, гледајући фотографије које прилажемо јавности, читаоци овог текста не могу да осете затечени несносни смрад каквог нема ни на депонијама. Затечено стање комплекса на Дубашници приликом примопредаје: У разговору са г. Балабаном, који је себе уложио у ову светињу, владика тек тада сазнаје да је он у више наврата, а пре преласка имовине у епархијско власништво, слао монаху Сави не мале новчане суме које је овај вероватно трошио на издржавање паса, не обраћајући пажњу на поверено му имање и светињу. С обзиром на то да се нашао између Епископа и ктитора, разумљиво је да више није могао да скрива своја (не)дела. Том приликом сазнало се да је монах Сава све време обмањивао г. Балабана говорећи му да за свако своје дело има благослов Епископа. Очекивано, због свега побројаног (и приказаног на фотографијама), Преосвећени владика монаху Сави даје рок да до 10. јуна 2022. године скупа са својим псима напусти имање које је сада већ у власништву Епархије тимочке. У одређени дан за примопредају, Епископ на епархијско имање долази са архиђаконом Илијом и ђаконом Урошем Памучарем, секретаром Епархијског управног одбора, као и са двојицом борских свештеника, који су се лично понајвише ангажовали и помагали монахе претходних година. На половини примопредаје и обиласка комплекса, искористивши њему згодни тренутак, монах Сава је без икаквог благослова, јављања и отпоздрава на брзину побегао, након већ виђеног изокретања чињеница и „бацања прашине у очи“ присутнима, а одмах потом, како смо сазнали, и широј јавности. Имање је напустио присвојивши аутомобил који је добио и регистровао на лично име, игноришући и свесно кршећи и правило да све што монах стекне за време боравка у одређеном манастиру, то припада искључиво манастиру а не њему лично. О финансијском пословању о. Саве нема никаквог писаног трага, узимајући у обзир проверене информације о новчаним прилозима са разних страна потпуно је нејасна и нетранспарентна читава финансијска ситуација. Истог дана по одласку, подстакнути монахом Савом, његови пријатељи на друштвеним мрежама покрећу лавину неистина у којима помињу како се монах, који се бори за опстанак српске расе паса, залагао да се као власништво Епархије тимочке укњижи скит (који до данас није постао скит, прим. аут.), да је истеран самовољом ктитора, да га је Епископ истерао под наговором ктитора а ради личне добити, да је Епископ претио монаху да ће ктитор да га шамара и сл. Многи заведени таквим објавама и „спиновањем“ истине придружили су се и били још жешћи у нападима на Епископа Илариона, користећи изразе које ваља изоставити јер их сматрамо непримереним оваквом обраћању. Читајући такве објаве наивни и неупућени читалац лако може да закључи да један Епископ не воли псе или животиње и да нарочито има нешто против смиреног монаха који се бори да у суровим планинским условима носи јарам Христов. Фотографије које смо представили недвосмислено показују да хигијена која треба да се тиче човека и животиња није била ни на минимуму. Довољно је да само погледамо оглодане клупе, ограде и стубове па ће нам бити јасно је да се овде ради о конкретном уништавању светиње у коју је ктитор уложио свој огроман труд и новац, а не о томе да један владика, тобож, гаји мржњу према псима или одгајивачима паса. Зато смо мишљења да је нечасно да човек, а нарочито монах, своју неодговорност према повереној му светињи маскира љубављу према животињама кријући се иза недужних паса о којима не би требало да буде говора. Наравно, за причињену штету нису одговорни пси него човек који о њима брине, односно који о њима није бринуо на одговарајући начин, као ни о светињи у којој је живео. Уз то, ни ктитор, којега сада о. Сава блати, није годинама одвајао огромна средства да би неко својом неодговорношћу направио од његове задужбине и манастира одгајивачницу паса, па макар они били и европски или светски прваци. Због лажи и клевета, али и због девастирања светиње и читавог имања на којем се комплекс налази, Епископ тимочки г. Иларион донео је Одлуку којом је монаху Сави изрекао забрану причешћивања на територији Епархије тимочке. Духовно делање у Епархији тимочкој, које прати обнова старих и подизање нових светиња, не оставља нам простора да се више бавимо овом темом. Због свега наведеног сматрамо да је сага о скиту на Дубашници завршена, да је све потребно у вези са тим речено и у ту сврху се више нећемо оглашавати кроз медије. За све оне који желе са добром намером да сазнају више и помогну да се руинирана светиња што пре доведе у претходно и узорно стање Епархија тимочка је отворена за сарадњу. Канцеларија за информисање Епархије Тимочке ИЗВОР
  6. Последњих дана сведоци смо смо хајке која се путем друштвених мрежа и неких интернет портала води против Епископа тимочког г. Илариона и Епархије тимочке. Хајку воде људи окупљени око монаха Саве (Бакића), који је донедавно боравио у објекту на Дубашници, недалеко од Бора. Испрва је све личило на клевете којима уопште није требало давати на значају, придржавајући се најпре еванђелског принципа да грех и слабост брата не треба обзнањивати у јавности. Но, како време пролази, и како се исте лажи не само понављају него се кудикамо умножавају, Епархија тимочка је п(р)озвана да јавност упозна у вези са свим догађајима на Дубашници. Како не би ништа остало недоречено сматрамо да све треба изложити хронолошким редом и тему поставити на прави терен, да се не би десило да по народној изреци „мешамо бабе и жабе“. То у овом контексту значи да би монах Сава могао да добије високу оцену за свој рад у вези са узгајањем расних паса, али уз жалосну констатацију да је промашио тему, време и место. Дакле, прави терен ове приче јесте живот монаха у светињи која му је поверена, његов однос према истој, а према правилима монашког живота и црквене дисциплине. У лето 2017. г. Епископу тимочком обраћа се г. Владимир Балабан са жељом да све што је изградио на свом имању, недалеко од Бора, на Дубашници, поклони Епархији тимочкој. Епископ Иларион, у пратњи свог личног секретара архиђакона Илије, посетио је Дубашницу у августу исте године и тада се упознао са г. Балабаном и његовим намерама. Од тренутка када је потврђено да локација припада територији Тимочке епархије започето је са конкретнијим договорима око административних обавеза о преносу власништва. Фотографије комплекса на Дубашници у време када монах Сава долази тамо: Месеца јула 2020, у свој објекат, без знања, консултација и благослова Епископа Илариона, г. Балабан доводи оца Герасима, а овај са собом још двојицу монаха: Саву и Матеја. Крајем августа исте године о. Герасим напушта Дубашницу, а поменута двојица монаха остају. Иако објекат на Дубашници тада није био у власништву Епархије, као што ни монаси Сава и Матеј нису били клирици Епархије тимочке, владика Иларион поступа очински, стрпљиво и са пуним поштовањем очекујући духовне плодове њиховог монашког подвига. Како су поменути монаси одбили понуду да постану сабраћа манастира Буково, недалеко од Неготина, и манастира Св. Тројице код Књажевца, владика ипак даје благослов да се двојици монаха изађе у сурет и да им се помогне на сваки могући начин па и финансијски. Свештенство Намесништва борског добија благослов да буде у сталном контакту са монасима, да се старају о њима и да им помажу, па су тако служили неколико литургија на поменутом имању. Становницима објекта, који је тада и даље био у власништву г. Балабана, се тада старањем Епископа и Епархије тимочке обезбеђује огрев и све што је потребно, док г. Балабан независно од тога наставља да им и даље помаже финансијски и обезбеђујући им потребну технику. Уочи зиме, 29. октобра 2020. г, владика обилази објекат на Дубашници, поново у пратњи личног секретара, и тада њих двојица у комплексу са монасима затичу два млада шарпланинца. Иако за тако нешто монаси нису тражили а ни добили благослов, Епископ Иларион се саглашава да је у суровим планинским условима добро имати једног или два адекватна пса чувара. Монах Матеј без икаквог јављања напушта Дубашницу јуна 2021. г. а монах Сава у октобру исте године обавештава архиђакона Илију да је његов шарпланинац добио награду на неком такмичењу. (!?) Наравно, као што је било и у вези са појавом паса у манастиру, монах Сава никакав благослов за тако нешто није тражио, а ни добио, поново показујући непримерену самовољу која није својствена монаху. Време пролази, а до седишта Епархије тих дана стижу приче да монах Сава у комплексу на Дубашници гаји штенад и да исту продаје. Поново напомињемо и подвлачимо да комплекс на Дубашници у то време и даље није био у епархијском власништву. И даље се, дакле, ради о приватном поседу на којем живи монах који није клирик Епархије тимочке. Читаве 2021. године владика није обилазио комплекс на Дубашници али је борско свештенство одлазило тамо и без икаквих коментара ка Епископу служило литургије, сходно пређашњем владикином благослову. Разуме се да је владика с разлогом мислио да је тамо све у најбољем реду. Међутим, постаје сумњиво што монах који је изабрао да живи сам у суровим зимским условима, на предлог свештеника да дођу и да служе на Дубашници, како он и светиња не би били без Литургије, то одбија али долази у борску цркву на богослужења. (!?) Овде као битно подвлачимо и то да се све то дешава крајем 2021. а због неистина које се пласирају овде нарочито напомињемо да се све у вези са поклоном десило без икаквог залагања монаха Саве, а то значи да он није посредовао, нити се ишта питао у вези са поклоном г. Балабана. Коначно, непосредно пре почетка текуће 2022. године, г. Владимир Балабан са Епархијом потписује Уговор о поклону којим комплекс на Дубашници постаје власништво Епархије тимочке. Тим поводом архиђакон Илија, у улози личног секретара Епископа, обавештава монаха Саву да ће га Епископ посетити с пролећа, заједно са г. Балабаном, као ктитором и приложником, како би на општу и заједничку радост извршили примопредају читавог имања и објеката на њему. Намера Епископа је била да тада понуди оцу Сави да буде примљен у свезу клира Епархије тимочке и тако реши његов недефинисани статус као монаха. Возилом пуним хране и осталим кућним потрепштинама, које довозе као помоћ монаху Сави, владика и његов секретар 28. маја 2022. г. долазе на Дубашницу са радошћу, добрим намерама и расположењем, али то што су затекли тамо најблаже речено може да стане само у једну реч – катастрофа. Поглед присутних није могао да избегне општу, а несхватљиву за монашко обитавалиште, прљавштину и аљкавост, запуштен простор свуда около и у цркви, прљаве судове и џакове смећа у кухињи, запуштене собе, покварену храну у фрижидерима, уништене дрвене ограде, клупе и цело унутрашње двориште комплекса. На срећу, гледајући фотографије које прилажемо јавности, читаоци овог текста не могу да осете затечени несносни смрад каквог нема ни на депонијама. Затечено стање комплекса на Дубашници приликом примопредаје: У разговору са г. Балабаном, који је себе уложио у ову светињу, владика тек тада сазнаје да је он у више наврата, а пре преласка имовине у епархијско власништво, слао монаху Сави не мале новчане суме које је овај вероватно трошио на издржавање паса, не обраћајући пажњу на поверено му имање и светињу. С обзиром на то да се нашао између Епископа и ктитора, разумљиво је да више није могао да скрива своја (не)дела. Том приликом сазнало се да је монах Сава све време обмањивао г. Балабана говорећи му да за свако своје дело има благослов Епископа. Очекивано, због свега побројаног (и приказаног на фотографијама), Преосвећени владика монаху Сави даје рок да до 10. јуна 2022. године скупа са својим псима напусти имање које је сада већ у власништву Епархије тимочке. У одређени дан за примопредају, Епископ на епархијско имање долази са архиђаконом Илијом и ђаконом Урошем Памучарем, секретаром Епархијског управног одбора, као и са двојицом борских свештеника, који су се лично понајвише ангажовали и помагали монахе претходних година. На половини примопредаје и обиласка комплекса, искористивши њему згодни тренутак, монах Сава је без икаквог благослова, јављања и отпоздрава на брзину побегао, након већ виђеног изокретања чињеница и „бацања прашине у очи“ присутнима, а одмах потом, како смо сазнали, и широј јавности. Имање је напустио присвојивши аутомобил који је добио и регистровао на лично име, игноришући и свесно кршећи и правило да све што монах стекне за време боравка у одређеном манастиру, то припада искључиво манастиру а не њему лично. О финансијском пословању о. Саве нема никаквог писаног трага, узимајући у обзир проверене информације о новчаним прилозима са разних страна потпуно је нејасна и нетранспарентна читава финансијска ситуација. Истог дана по одласку, подстакнути монахом Савом, његови пријатељи на друштвеним мрежама покрећу лавину неистина у којима помињу како се монах, који се бори за опстанак српске расе паса, залагао да се као власништво Епархије тимочке укњижи скит (који до данас није постао скит, прим. аут.), да је истеран самовољом ктитора, да га је Епископ истерао под наговором ктитора а ради личне добити, да је Епископ претио монаху да ће ктитор да га шамара и сл. Многи заведени таквим објавама и „спиновањем“ истине придружили су се и били још жешћи у нападима на Епископа Илариона, користећи изразе које ваља изоставити јер их сматрамо непримереним оваквом обраћању. Читајући такве објаве наивни и неупућени читалац лако може да закључи да један Епископ не воли псе или животиње и да нарочито има нешто против смиреног монаха који се бори да у суровим планинским условима носи јарам Христов. Фотографије које смо представили недвосмислено показују да хигијена која треба да се тиче човека и животиња није била ни на минимуму. Довољно је да само погледамо оглодане клупе, ограде и стубове па ће нам бити јасно је да се овде ради о конкретном уништавању светиње у коју је ктитор уложио свој огроман труд и новац, а не о томе да један владика, тобож, гаји мржњу према псима или одгајивачима паса. Зато смо мишљења да је нечасно да човек, а нарочито монах, своју неодговорност према повереној му светињи маскира љубављу према животињама кријући се иза недужних паса о којима не би требало да буде говора. Наравно, за причињену штету нису одговорни пси него човек који о њима брине, односно који о њима није бринуо на одговарајући начин, као ни о светињи у којој је живео. Уз то, ни ктитор, којега сада о. Сава блати, није годинама одвајао огромна средства да би неко својом неодговорношћу направио од његове задужбине и манастира одгајивачницу паса, па макар они били и европски или светски прваци. Због лажи и клевета, али и због девастирања светиње и читавог имања на којем се комплекс налази, Епископ тимочки г. Иларион донео је Одлуку којом је монаху Сави изрекао забрану причешћивања на територији Епархије тимочке. Духовно делање у Епархији тимочкој, које прати обнова старих и подизање нових светиња, не оставља нам простора да се више бавимо овом темом. Због свега наведеног сматрамо да је сага о скиту на Дубашници завршена, да је све потребно у вези са тим речено и у ту сврху се више нећемо оглашавати кроз медије. За све оне који желе са добром намером да сазнају више и помогну да се руинирана светиња што пре доведе у претходно и узорно стање Епархија тимочка је отворена за сарадњу. Канцеларија за информисање Епархије Тимочке ИЗВОР View full Странице
  7. Бесједа блаженопочившег Mитрополита Амфилохија у манастиру Доњем Острогу, 28. марта 2020. године Одслужисмо, драга браћо, службу Божију, свету Литургију, која се служи већ двије хиљаде година, која извире из оне Тајне вечере, када је Господ сабрао своје ученике и одслужио свету службу Божију, Тајну вечеру. И онда је, први пут, призвао Своје ученике, дао им је хљеб и рекао: ,,Узмите и једите, јер ово је Тијело моје, које се за вас ломи на отпуштење гријехова.” А онда је и чашу принио, призвао Духа Светога и рекао: ,,Пијте из ње сви, јер ово је Крв моја Новога завјета, која се за вас и за многе за спасење и за живот свијета.” Света служба Божија која кроз вијекове траје и свједочи се на свим земаљским језицима, и у древним временима и у наше вријеме, служба Божија којом се подсјећамо на све оно што се догодило од настанка свијета. Подсјећамо се на стварање човјека, свијета и Божије творевине, подсјећамо се на Адама и Еву, наше прародитеље и њихово изгнање из раја, али обећање њима да ће доћи Син Божији, који ће бити Спаситељ свијета и рода Евинога. И тако редом, подсјећамо се на све оне дивне пророке Божије, од Ној, Аврама, Исака и Јакова, до пророка Мојсија, пророка Исаије, Јеремије, Језекиља и Данила и других пророка светих, премудрога Соломона и цара Давида и све оне који су посвједочили да ће сами Бог доћи у овај свијет и да ће постати човјек. И то се догодило. Тако да ми, у свакој служби Божијој, Њега прослављамо, Сина Божијег јединородног, од Оца рођеног прије свих вијекова, који се родио од Духа Светога и Пресвете Дјеве, ради нас и нашега спасења и који нас није оставио саме кад се вазнио на небеса, него је послао Духа Свога Светога да нас води у сваку истину. Тако да и ми, на овој светој служби, тога Духа Светога који је сишао на апостоле и који је непрекидно присутан, којим дише све што дише и живи све што живи и ми Га призивамо непрекидно, али посебно Га призивамо на овој светој служби, да сиђе на нас и дарове наше и да претвори хљеб наш, који приносимо, у Тијело Христово, а вино у Крв Христову, да би се онда причестили. Причешћујемо се Тијела и Крви Господње на здравље и спасење, на просвећење свих оних који прилазе тој светињи, задобијање не само тјелеснога здравља, него вјечнога и непролазнога здравља, приносимо за све пророке, апостоле и мученике, преподобне ове и матере наше. За све приносимо и све њих спомињемо, јер Црква Божија никога и ништа не заборавља! Од искони до данас, она све памти и све подсјећа и све се у њој и кроз њу обнавља и препорађа силом Духа Светога и присуством живога и живоноснога Бога и Спаса нашега, Исуса Христа. Зато, ова служба Божија се наставља и настављаће се до краја свијета и вијека. И кроз њу и преко ње, ми који смо смртни и пролазни овдје на земљи, задобијамо живот вјечни, задобијамо здравље и спасење и молимо се за здравље и спасење свих људи и свих земаљских народа. Нарочито се молимо за оне који страдају од ове пошасти која је напала сав људски род, не први пут, али на овакав начин можда и по први пут, напала је та пошаст све људе и све земаљске народе. И ми на овој светој служби призивамо живога Господа, да свима подари здравље и спасење и свима да подари просвећење свјетлошћу истине Божије и мудрошћу Божијом, правдом и љубављу Божијом, да све испуни, да све препороди и све преобрази, да се свега дотакне сила Божија животворна. Зато се данас молимо за оне који страдају и који пате, молимо се и за све оне који данас нијесу могли да буду овдје, у овоме храму и другим храмовима, да их Господ укријепи, јер гдјегод се налазили, ако су испуњени духа покајања и духа молитве и вјерности живоме и вјечноме Богу, ту је и Господ заједно са њима, без обзира да ли су на служби или нијесу. А даће Бог и да прође ова несрећа, која је напала све људе и да се сви људи, посебно они који су крштени у име Оца, и Сина и Духа Светога, сабирају и да се у храму Божијем сусрећу, да исповједају Бога љубави и да његују у себи љубав. Па и ова невоља која је напала све нас и човјечанство, није ни то са неком случајношћу. И то је да би у нама пробудило истинску и праву љубав и вјерност живоме Богу, а у исто вријеме да би пробудило љубав једних према другима, да не заборављамо да смо призвани на ту вјечну и непролазну љубав. Па онда кад дођу такве невоље као што је ова, то нас подсјећа на бригу не само о себи и најближима својим, него о сваком људском бићу да се побринемо и да призивамо Господа да испуни све људе и све народе том силом Духа Божијега и светињом Божијом, да их обдари тим даром вјечнога и непролазнога живота. За то се посебно молимо ових дана, посебном молитвом коју нас је научио патријарх румунски, који је ту молитву написао и ми је читамо и молимо се Богу за све оне који страдају и за све које пате: ,,Господе Боже наш, који си богат милосрђем и мудрим промислом управљаш нашим животом, услиши нашу молитвом, прими наше покајање за наше гријехе, заустави нову заразну болест, као што си некада помиловао народ Твој изабрани, у вријеме цара Давида. Ти који си Љекар душа и тијела наших, подари опоравак болеснима, подижући их хитро са одра патње како би могли да прослављају Тебе, нашег милостивог Спаситеља, а заштити здраве од било које болести. Благослови, Господе, ојачај и заштити Својом благодаћу све оне који се човјекољубљем и жртвовањем старају о болеснима у њиховим домовима или у болницама. Уклони све болести и патње међу људима и научи нас да цијенимо живот и здравље као Твоје дарове. Дај нам, Боже, Свој мир и испуни наша срца чврстом вјером у Твоју заштиту, надом у Твоју подршку и љубављу према Теби и ближњему. Јер Ти си Бог који милује и спасава нас, и Теби славу узносимо, Оцу, и Сину и Духу Светоме, сада и увијек и у вијекове вијекова. Амин.” Молитвама оца нашега Василија, Светога Агапија, кога данас прослављамо и свих светих, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј и спаси нас. https://mitropolija.com/2022/03/28/mitropolit-amfilohije-molimo-se-za-zdravlje-i-spasenje-svih-narocito-za-one-koji-stradaju/
  8. Празник Воздвиженија Часног Крста обележен је великом молитвеном свечаношћу у Покровској цркви. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање епархијског свештенства и појање Хора свештеника и теолога под управом протонамесника Бранка Чолића. Будући да Крстовдан као своју крсну славу прославља Православна народна хришћанска заједница при најстаријем градском храму, Владика Исихије преломио је славски колач и благословио мисионарски рад бртатства које духовно предводи протојереј – ставрофор Милинко Јовић. Празник Воздвиженија Часног Крста, у народу познат по имену „јесењи Крстовдан“ подсећа нас на историјски догађај који се збио 326. године, када је Света царица Јелена, приликом поклоњења светим местима у Палестини, пронашла Часни Крст на коме је био распет Господ Христос. Као Спаситељ људског рода, Он је пострадао на крсту, осуђен од ондашњих римских власти. Господ Христос Своју жртву приноси за све, за цело човечанство, за палог Адама чији смо сви потомци, као и Он Сам – нови Адам, Који не сагрешује, већ испуњава вољу Божју и у потпуности је уподобљен лику Божјем. На крсту, у страшним мукама, Господ Христос искупљује све нас који смо у греху од праоца Адама, казао је у крстовданској проповеди Епископ ваљевски Г. Исихије. Човек је створен да живи у заједници са Богом. Да созерцава Бога, да се наслађује Њиме. Ако то занемаримо, онда долази грех, а плата за грех јесте смрт. Сагрешивши, Адам и Ева су били изгнани из раја и постали су смртни, а са њима и читав род људски. Спаситељ долази много миленијума после тога да спасе човека од греха, смрти и ђавола- појаснио је Епископ Исихије тајну крсног страдања Господа Христа, које се збило ради уништења смрти и повратка људског рода Творцу. Апостолске проповеди нас уче да је реч о крсту лудост онима који гину, а сила Божја нама који се спасавамо. Лудост је, истакао је Владика Исихије, оном ко не верује у Господа и ко се не удубљује благодаћу Божјом. Безбожник не може да схвати како Син Божји, Цар и Творац света бива кажњен од људи и прима страшну смрт на Себе као Своју славу и грех поданика, чиме их усиновљује Богу Оцу. И ми данас, попут непросвећених Јудеја и Јелина некад, по својој слабости не схватамо Крст Божји као силу и зато морамо да се удубљујемо у тајну распећа, која води у васкрсење, о чему нас учи наша Црква. Од Његове смрти сви који поверују у Њега постају такође бесмртни. Али, није свака бесмртност подједнака. Бесмртност свима припада од постања света. Али, васкрсење живота јесте за оне који поверују у силу Крста и који поверују у Господа Христа као Спаситеља. Нажалост, они који се саблажњавају и то сматрају глупошћу, сами се одричу те силе и сами улазе у вечне муке, одвојени од благодати Божје – закључио је Владика Исихије, благословивши учеснике сабрања и све људе да на прави начин схвате спасоносну силу Крста. Литургијско сабрање Владика Исихије са саслужитељима заокружио је благосиљањем славског колача, којег су принели чланови Православне народне хришћанске заједнице „Воздвиженије Часног Крста“. То је братство коме припадају сви они који хоће да принесу додатни подвиг Господу, рекао је Владика Исихије. Он је упутио похвале раду братства и духовнику проти Милинку Јовићу, узмоливши Господа да се братство и даље шири и да многи у њему препознају прави начин живота. Јер, нагласио је Владика Исихије, хришћанске заједнице дале су немерљив допринос обнови духовног живота у нашем народу и међу плодовима њихових мисија су бројни свештеници, монаси и епископи. Огроман значај придавао им је Свети Владика Николај. „Нека сви схвате да је хришћанска заједница органски део парохије и црквене општине и укључе се у њен рад“, поручио је Владика Исихије, изразивши спремност да и лично подржи активности братства. У обраћању за славском трпезом духовник ПНХЗ –а прота Милинко Јовић заблагодарио је Епископу Исихију и свима који су са њима поделили овај свечани тренутак. Подсетивши на историјску улогу хришћанске заједнице – „мале војске која је војевала за веру православну минулих девет деценија“, прота Јовић је рекао да је крсно знамење симбол несагледиве љубави Божје према човеку. Крсно знамење које данас славимо подсећа нас и на муке и страдања које су поднели апостоли и сви служитељи Цркве Христове, да би наука Христова дошла до свих људи и донела истинску просвећеност и културу. Управо та слава коју славимо нас обавезује да идемо стопама апостола, мученика, страдалника, испосника и исповедника. Да идемо стопама наших старих богомољаца, који су на челу са Владиком Николајем и другим часним оцима пронели име богомољачко, сведочили, проповедали и објавили целом свету Свето јеванђеље – рекао је протојереј – ставрофор Милинко Јовић, који духовно предводи братство при Покровском храму, препознатљиво у граду и целој епархији по бројним духовним и милосрдним активностима, а ван оквира Ваљевске епархије по чврстим братским везама са сродним удружењима. Владика Исихије, од чијег се устоличења у трон Епархије ваљевске управо на данашњи празник навршило три месеца, заблагодарио је домаћинима и свима који подстичу рад хришћанске заједнице, а уз њу и Светосавске омладинске заједнице и Кола српских сестара. Господ Христос каже:“Безбројни су станови у дому Оца мога“. Заиста, Црква је толико широка да може да прихвати и уобичајене и неуобичајене начине служења. Сви су призвани на трпезу Господњу да приносе оне дарове којима их је Господ даровао као уздарје Богу и прослављају га – рекао је Владика Исихије. Своје обраћање он је заокружио благосиљањем Града Ваљева, наше епархије и Цркве Божје, цитирајући речи Патријарха српског Г. Порфирија:“Црква увек одговара Христовим јеванђељем на догађаје у свету, никада се не укључујући у дневне политике и световна раслојавања на разне сталеже, партије, програме и идеологије, већ одговара као што нас Господ учи – крсном љубављу.“ Извор: Епархија ваљевска
  9. Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у параклису манастира Свете Тројице посвећеном Преносу моштију светог оца Николаја, у петак 22. маја 2020. Владици су саслуживали архимандрит Козма (Радовић), игуман манастира Буково, протосинђел Захарија (Митић), настојатељ манастира Свете Тројице и архиђакон Илија (Јовановић), сабрат манастира Буково. У празничној беседи владика Иларион је говорио о догађaју из XI века, који Црква данас прославља, када се Свети Николај јавио једном благочестивом свештенику и заповедио му да пренесе његове свете мошти из Мале Азије у град Бари који је у то време био под православним епископом, и подсетио да на данашњи дан прослављамо и Светог пророка Исаију, једног од највећих старозаветних пророка који је свој живот дао за исповедање Истине и Живога Бога. Владика је потом приметио да је у данашње време, када су нам многе информације лако доступне, наше интересовање за духовне вредности у опадању и истакао да оно што нас православне хришћане треба да држи у јединству јесте вера у васкрслог Господа и свест о томе да је Он дошао да донесе мач којим раставља светлост од таме и лаж од истине. Имајући такво подсећање у својим срцима, морамо да се крепимо, најпре сами себе да утврђујемо у вери, да се смиравамо пред Господом, да се чувамо осуђивања и свега што нам се данас нуди кроз разне информационе технологије на разне начине. Једно је сигурно – Господ неће оставити Цркву Своју и оне који искрено и смирено верују у Њега, закључио је владика. Извор: Епархија тимочка
  10. У недељу Антипасхе, Томину, 26. априла 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету архијерејску Литургију у Световазнесењско-милешевској обитељи. Саслуживали су парох прибојски протојереј-ставрофор Јово Андан, протођакон Никола Перковић и ђакон Иван Савић. Милешевско сестринство са игуманијом Аквилином одговарало је за певницом. Звучни запис беседе – Христово Васкрсење представља највећу радост за све хришћане а Он сам нас стално подсећа на Његово присуство међу нама. Ова недеља управо је посвећена Његовом сталном јављању и подсећању нас на Себе, рекао је Епископ Атанасије, и наставио: – И они који су свесни Његовога присуства и они који нису, могу се радовати Његовоме присуству. Данашње прочитано Јеванђеље нам сведочи да је за нас најважније управо Његово присуство међу нама. Ма шта се догађало у свету не може бити тако важно као Христово присуство међу нама, и ма какве трагедије се догађале у историји не могу поништити тај ефекат Христовог присуства међу нама. А Он је присутан не као било ко него је присутан као Бог, Богочовек, као Онај који нас воли, као онај који је све учинио за нас да бисмо живели, Онај који је жив, који је јачи од свакога зла, који је свако зло победио, и који нас води путем живота у васкрсење, да би нам дао живот вечни. – Господ се јавља и каже: Мир вам! То је Његов поздрав, поздрав свима уплашеним који верују у Њега. И Он тај свој поздрав упућује свакоме, али не могу се окористити од њега сви, него они који верују у Христа. Имају прилику сви да имају користи од таквог поздрава, али треба да поверују у Христа да би те Христове речи њих умириле и да би им дале снагу. Господ је сабрао међу својим ученицима људе различитих нарави, различито устројене, са различитим способностима, различитим талентима, различитим склоностима, баш тако да би заједно онда они представљали једну пуноћу, пуноћу целога света. – Добро је веровати када се види, али је много јаче и сигурније бити способан да верујеш на основу уверења од самог Господа, на основу оног што су рекли очевици Христови, Његови слушаоци, на основу оног што је пренела Света Црква, коју води Дух Свети. Овај догађај перфектно се повезује и са овим што се нама данас дешава. Господ је тада хтео а и сада хоће да каже да је заједништво са Њиме најбитније. А оно може да се оствари на сваком месту и у свим условима живота. Овај догађај, а и ово што нам се данас дешава, упућује нас да себи постављамо питање колико нам је важан Господ Христос. Да ли нам је Он све или је Он само на површини наше свести. Да поставимо себи питање колико је Он у нашем срцу, подсетио је Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска
  11. Руски Патријарх напоменуо је свим намесницима и игуманијама ставропигијалних манастира, старешинама цркава и подворја градског дела Московске епархије ”да је њихова лична одговорност поштовање одлука и упутстава (према приложеном списку), усмерених на спречавање ширења инфекције Корона вируса и отклањање масовне претње по људски живот”. Патријарх Кирил напоменуо је свим свештенослужитељима, а такође монаштву и црквенослужитељима градског дела Московске епархије о њиховој одговорности за спровођење и поштовање споменутих одлука и упутстава у повереним им црквеним јединицама. ”У случајевима, када неспровођење ових одлука и упутстава доведе до ситуације да се човек зарази инфекцијом Корона вируаса и доведе до смртног исхода због заразе, кривци могу бити стављени на црквено суд, а у другим случајевима позвани на црквено-административну одговорност због намерног игнорисања мера, које имају за циљ да сачувају људе од масовног заразе смртоносном болешћу” поручио је Патријарх Кирил а преноси званичан сајт Руске Православне Цркве. Руски Патријарх: ”Црквени суд за оне који се не придржавају правила заштите од COVID-19” | Саборник WWW.SABORNIK.NET Руски Патријарх напоменуо је свим намесницима и игуманијама ставропигијалних манастира, старешинама...
  12. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије предводио је вечерас крсни вход улицама Рисна након молебна Пресветој Богородици који је служен у рисанској цркви Светих апостола Петра и Павла. Благосиљајући велики број сабраних вјерника, међу којима је било пуно дјеце, Митрополит Амфилохије је поручио да ми свједочимо слободу којом смо обдарени од Господа ходећи у литијама црногорским градовима. ,,Ми свједочимо Нови завјет, хранећи се Тијелом и крвљу Господњом, хранећи се Његовом љубављу и учећи се на Његовој љубави“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Владика је подсјетио да јер Косовски завјет израстао из Новог, Христовог завјета. „Жртвовање себе за ближње своје, за светиње Божје – то је оно ради чега је цар Лазар себе жртвовао, и сви они кроз вјекове који су се иопредјељивали за оно што је вјечно, што је непролазно, за разлику од оних који се клањају мртвим, пролазним, ништавним стварима, који проглашавају лаж и безакоње за закон. Нажалост, и ми смо то дочекали овдје у Црној Гори да је безакоње проглашено за закон, и то у име народа“, рекао је Митрополит Амфилохије. Упитао је који је тај народ који гласа за некога који безакоње проглашава за закон. „Ја вјерујем докле се не скине то безакоње да нећете наћи ни једног ни Бокеља, ни Црногорца ни Брђанина који ће гласати за тако безакоње и за оне који тако безакоње отимања светиња устоличују први пут у историји Црне Горе. У Бога се надам да међу вама Бокељима неће бити оних који ће гласати за то безакоње и за оне који подржавају то безакоње, без обзира ко они били“, поручио је Владика Амфилохије. Поручио је да се власт бира да би држала закон, да био доносила праве и истинске законе. „И да чува народну душу, да његује у народу заједништво и љубав. Не да дијели народ, да га завађа. Да оно што ради, ради на братољубљу и богољубљу, а не на братомржњи и богомржњи“, рекао је он. Казао је да су духовни потомци оних који су градили будућност на братомржњи и богомржњи све што је тада саграђено разорили и опљачкали. „И сада је још преостало да цркве Божије заузму и опљачкају. Црква Божија је светиња Божја, она је за спасење свију и призив Божји свима да се врате себи, да се врате истини Божјој, правди Божјој, љубави Божјој, нади вјечној, да се врате вјечном достојанству. Да не жртвују себе и друге, да не жртвују дјецу своју ономе што је ништавно, пролазно и смртно, да се не клањају (с опроштењем!) дебелом цријеву, него да се клањају Богу живоме и истинитоме“, нагласио је Владика. Нагласио је да су молитвени входови у Црној Гори исцјељење од мржњи, диоба и подјела, од свега што је тровало наш народ. „Зато је неопхопдно да овако ходимо за Богом као Путем, Истином и Животом“, закључио је Митрополит Амфилохије .У велику рисанску литију претходно су се слиле литије вјерног народа које су стигле из Леденице, Драгошевог села, Ораховца, Костањице и Мориња. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Светом архијерејском Литургијом и вечерњом службом са молитвом призива Светог Духа у препуном саборном Храму Светог Саве у Диселдорфу прослављен је празник Силаска Светог Духа на апостоле – Педесетница – Тројичиндан. Свету Литургију са свештенством служио је Преосвећени Епископ диселдорфско-немачки Григорије чију архипастирску беседу којом је поучио сабрани верни народ преносимо у целости: Драга браћо и сестре, Данас славимо Педесетницу = Педесети дан од Васкрсења Христовога, дан у који је, по обећању Спаситељевом, сишао Дух Свети на апостоле због чега се овај празник назива још и Духовдан или Духови. Овај величанствени празник познат је под још једним називом који се мени лично највише допада, а то је Тројичиндан. Свакако да ниједан од ових назива није погрешан, већ је прикладан и од Цркве прихваћен кроз вијекове. Покушаћу да вам предочим само неколико чињеница које се тичу данашњег празника, а о којима бих желио да размислите када за то нађете времена. Наиме, на самом почетку замолио бих вас да замислите како су се осјећали апостоли, Пресвета Богородица и друге жене, као и сви који су повјеровали у проповијед Христову тих дана и сати уочи Педесетнице када су ишчекивали да се испуни Његово обећање. Обећање да ће им послати Духа Светога, да их неће оставити сироте, да неће због тога што се Он узнио на небо, они на земљи опет – као прије његовог доласка – живјети без Бога. Свима нама је познато да свако ишчекивање мучи, доводи нас често до растројства, узнемирава нас и колеба нашу вјеру. У часовима ишчекивања све нас више обузимају сумња и питања ли ће оно или онај кога чекамо доћи и хоће ли се догодити оно чему се надамо. Сјетимо се и свих потреса које су апостоли и сви остали који су слиједили Христа преживјели идући за Њим. Колико су само неправде, страха и понижења претрпјели. А онда је, након свега тога, услиједило и питање – а шта ће се догодити ако не дође Дух Свети!? У таквој стрепњи и ишчекивању које би могло свакога довести до лудила увијек је најбоље потражити другове, оне сличне себи, оне који очекују исто. И тако су се апостоли с мајком Божијом сабрали на једно мјесто, да чекају, да се надају ономе у кога и коме вјерују. Али иако им је лакше било јер су заједно и јер су могли једни друге да кријепе, олакшање је у истинском значењу те ријечи наступало тек када су се молили. А они су се молили да би својом снажном вјером коју молитва подразумијева потиснули и побиједили сумњу, страх и невјерицу. И онда је наступио и тај час. Збило се заиста оно што су ишчекивали – Дух Свети у виду огњених језика сишао је на њих! Замислите само колико је било њихово усхићење, колике су биле радост и утјеха! Било је то неизмјерна утјеха и награда за све оно што су до тога тренутка претрпјели! Коначно су могли одагнати страх и стрепњу од себе! И, гле чуда, у тој радости проговорише апостоли на разним језицима. И док су говорили и објављивали народима истину – сви су их разумјели. Јер иако кличући, узвикујући и пјевајући на разним језицима, они су били у стању да разумију једни друге! Питате се – како? Одговор је само један – Духом Светим! Зашто су, може се неко запитати и то, апостоли осјећали и пројављивали толику радост? Зато што је дошао Дух Свети на њих и међу њих! То значи, како лијепо тумачи свети Максим Исповједник молитву Господњу, да је дошло Царство Божије. Свети Максим каже: „Да дође Царство Твоје, тј. да дође Дух Свети”. Он, дакле, изједначава долазак Царства Божијег с доласком Духа Светога. Браћо и сестре, тако смо и ми данас, који смо сабрани на овој молитви, дошли да призивамо и молимо Духа Светога да дође на нас и на ове предложене дарове, то јест да дође на сву твар. Овдје смо сабрани сви – свако у својој служби, у свом послу, у својој породичној улози, а када и ако примимо Духа Светога – за шта се молимо и у шта вјерујемо – онда ће наше разлике бити превазиђене и ми ћемо причешћивањем тијелом и крвљу Христовом постати и бити једно и заједно у „пуноћи Духа Светога“. Поставши причасници Христови, хришћани, дакле, постају дио заједнице Духа Светога. То можемо чути и у литургијској молитви која гласи: „Да све нас који се од једнога хљеба и из једне чаше причешћујемо међусобно сјединиш у заједницу једнога Духа Светога”. Евхаристија и ова света литургија као заједница Духа Светога постаје заједница свега што је свето и заједница свих светих. То је тајна Божије љубави, коју нам је Христос оставио као највеће богатство и најважнији залог. Другим ријечима, Христос нам је својим примјером показао да све што чинимо треба да се преобрази у љубав, да и само постане љубав, јер љубав је једино што ће преживјети у бесконачном вијеку или, као што апостол Павле каже – „љубав никад не престаје, а када дође савршено, онда ће престати оно што је дјелимично. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав“ (Кор 13, 8–13). Предложићу вам, браћо и сестре, на овај свети и просвећујући празник још двије теме за промишљање. Једна од њих тиче питања зашто је Господ дао апостолима да говоре у дан Педесетнице различитим језицима и зашто је дао народима да их разумију. Вјерујем да је то учинио ради тога да би показао да је за нас хришћане важније да говоримо по надахнућу Духа Светога од тога на којем ће језику Царство Божије бити објављено! И, надаље, вјерујем да је тако још једном откривено да Бог чини наше јединство у различитостима! Друго о чему бих волио да промислите тиче се љубави коју нам доноси Христос Духом Светим. Христос, наиме, од нас тражи да волимо и оне који нас не воле, да волимо оне који нас мрзе, то јест да волимо своје непријатеље. И рекао бих да нам то заповиједа као пут ка измирењу с Богом. Не упућује ли нас, уосталом, на то и молитва Господња коју смо већ помињали? Молитва у којој иштемо хљеб Живота и храну Царства тражи од нас управо да опраштамо дужницима својим. Браћо и сестре, све малочас поменуто није могуће уколико не задобијемо и не измолимо Духа Светога да дође и да се усели у нас, те да спали трње наших гријехова. А није ли логично да када идемо на евхаристију као тајну љубави и када идемо на догађај силаска Духа Светога да имамо макар добру жељу и вољу да волимо, праштамо и разумијевамо једни друге љубављу којом Бог нас прихвата, знајући притом веома добро свакога од нас – и наш узраст, и име, и наше слабости? Гледајмо стога једни на друге као да смо онакви или да ћемо макар постати онакви какви Он жели да будемо. И упамтите, драги хришћани, да је сваки пут кад служимо литургију – Педесетница, јер је свака литургија управо силазак Светога Духа на нас. И немојте заборавити ни то да етос нас хришћана треба да буде неосуђивање и праштање! Једино ће на нас тако сабране и који се истински молимо доћи Дух Свети и незалазно Царство Божије! Амин! Извор: Телевизија Храм
  14. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету литургију пређеосвећених дарова у цркви Светог Спаса на Топлој у Херцег Новом, чиме је почело редовно великопосно братско сабрање свештенства Протопрезвитеријата бококоторског и херцегновског. У литургијској бесједи на крају богослужења, Владика је рекао да је у Цркви Божјој све у знаку часнога и животворнога крста. Подсјетио је да ову недјељу прослављамо као крстопоклону и клањамо се животворноме крсту. „А то јесте смисао и биће Цркве Божије: Христос распети и васкрсли. И сви они који су Његови и који су се крштавали и крштавају у Његово име, они се Њему сараспињу, узимају на себе крст Његов и кроз распеће задобијају тајну вјечнога васкрсења и вјечнога живота“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Казао је да је Црква Божја распињана и гоњена кроз сву историју. „Ево, погледајте шта се данас догађа на Михољској Превлаци. Михољска Превлака је светиња која је саграђена у вријеме цара Константина, саграђена је на моштима једног древног хришћанског мученика пострадалог од онога, како га је народ запамтио – проклетога цара Дукљанина“, подсјетио је он. Говорећи о историјату Михољске Превлаке, о њеним мучеништвима и разарањима, он је нагласио да никоме није сметало и не смета што је она оскрнављена подизањем бунгалова на њеним рушевинама, као ни то што су јој име украли и претворили је у Острво цвијећа. „Ред би било да нам и ова државна власт помогне у обнови те светиње, а не да нас спречава и да подигнемо ову крстионицу, која је тамо подигнута, која је наставак оне крстионице из времена цара Константина. Ова крстионица није ништа друго него покушај обнове те крстионице да би се кроз њу и преко ње обновила и Михољска Превлака“, казао је он. Додао је да Митрополија црногорско-приморска деценијама моли и тражи да сама, без финансијске помоћи државе, обнови превлачку светињу. „Не дају нам ови такозвани заштитници културних добара. Шта они штите – културна добра или културне рушевине? Културна добра су она која се обнављају, која васкрсавају, која се ревитализују… То је правило било кроз вјекове, и на истоку и на западу. Само овдје код нас, ево, не дозвољавају да се обнови та светиња. А даће Бог“, поручио је Владика Амфилохије. Владика је рекао да духовни потомци комуниста, који јесу отимали црквену имовину, али не и храмове, сада хоће да отимају и храмове. „Обезбожена држава, секуларна држава, она сада први пут у историји хоће да отима храмове и хоће да их присвоји да постану државни храмови. То не спада у нормалне приче, али је овдје код нас то чињеница. Ја се у Бога надам да ће Господ, који је распет за нас и за наше спасење, Црква Божја и свети Божји људи, који су сараспињани Христу кроз вјекове, нама помоћи и уразумити ове људе који у 21. вијеку покушавају да руше светиње“, рекао је Владика. Подсјетио је да је својевремено, на пријетњу да ће бити срушена црква Свете Тројице на Румији употребио „тешку, али светопетровску“ ријеч: Ко срушио цркву на Румији, да Бог да срушио њега часни крст. „Као и онај који срушио крстионицу на Превлаци, да Бог да часни крст њега и његово потомство срушио и уништио. Ја понављам те ријечи. Јесте да су тешке, али ја морам да поновим те ријечи Светога Петра Цетињскога“, поручио је Митрополит Амфилохије. Радосав Рајо Војиновић Фото: Јован Д. Радовић Митрополије Црногорско-приморска 03 / 04 / 2019
  15. Бог, по благости Својој, приводи из небића у биће, све постојеће и о ономе, што ће бити, има предзнање. И тако, ако они који греше, не би у будућности добили постојање, онда се они не би могли учинити злима, (а зато) о њима не би било предзнања. Јер се виђење односи ка ономе, шта јесте; а предзнање према ономе, што ће неизмењиво да се деси. Али, у почетку постојање (уопште), а затим већ постојање добра или зла. Ако би за оне, који би по благости Божијој, добили постојање у будућности, то послужило као препрека за добијање постојања, (услов) што ће се они, по сопственој жељи, учинити злима, би онда значио да би зло победило благост Божију. Јер све што Бог ствара, ствара добрим; сваки по сопственом произвољењу, избору, бива добар или зао. Иако, чак и Господ говори: Боље би му било да се није родио онај човек (Мк. 14:21), то Он говори, не порицајући Своје сопствено створење, већ зло, које је изникло у Његовој творевини, као последица њеног сопственог избораи лењости. Јер лењост њене сопствене воље је учинила за њу некорисним, добро дело Творца. Тако, ако неко, коме су поверени од цара богатство и власт, употреби то против свог доброчинитеља, то ће га цар, након што га смири, праведно казнити, ако увиди, да ће он до краја да остане веран својим властољубивим замислима. СВЕТИ ЈОВАН ДАМАСКИН https://grigorijepalama.wordpress.com/2016/08/14/свети-јован-дамаскин-зашто-је-бог-уна/
  16. „Са песмом уз гусле будимо оно што у својој основи и јесмо: народ Јевросиме мајке, чојства и јунаштва, народ правичности и истинољубља. Певајте песме истине, поштујући историјске чињенице, духовност и традиционалне вредности народа нашег и земаља наших.“ (блаженопочивши Патријарх српски Павле) У петак 7. септембра, са почетком у 13 часова, у Атријуму Музеја града Новог Сада на Петроварадинској тврђави биће свечано отворена изложба под називом „Где сви ћуте оне говоре – гусле Етнографског музеја у Београду“ аутора вишег кустоса Мирослава Митровића, који је био наш гост у Јутарњем програму. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице
  17. Циљ нам је да ово живи и да се још развија, да помогнемо људима који желе да упознају праву особу за брак. Како да се унапреди? Шта да се уради да добије на масовности (ово није нужно, али јесте пожељно), да се људи отворе, да се више женâ које желе брак пријаве, да се мушкарци ослободе при јавним писањима итд... Молимо вас конкретне предлоге. Злонамерне, неповезане, "тек да кажем" коментаре ћемо ограничавати без упозорења. Ово је озбиљан пројекат желимо да му дамо још већег простора, да постане један од најважнијих наших пројеката. Такође, да ли мислите да треба (мора) да се тражи помоћ од државе и како да се то изведе? Како да се у Цркви још више ово препозна? Оно што знамо јесте да многи свештеници препоручују "КАНУ" својим парохијанима. Још једном, молимо вас тачне, конкретне предлоге.
  18. Блажени патријарх Јерусалимски Теофил присуствовао је, 5. јуна 2017. године, празничном пријему у Руској Духовној Мисији, поводом храмовне славе главне руске саборне цркве у Светој Земљи – Тројицког сабора у Јерусалиму. Том приликом патријарх је дао изјаву поводом све учесталијих активности расколника и украјинских власти против Украјинске Православне Цркве Московског Патријархата, и изразио подршку верницима канонске Цркве у Украјини. На Тројичиндан патријарх Теофил је началствовао Божественом Литургијом у Тројицком сабору Руске Духовне Мисије у Јерусалиму, где је свечано обележена 145. годишњица од освећења Тројицког сабора, преноси Служба за комуникације Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије. Најблаженијем владици саслуживали су митрополит Капитолијадски Исихије, архиепископ Константински Аристрах, архиепископ Севастијски Теодосије, митрополит Јеленопољски Јоаким, начелник Руске Духовне Мисије у Јерусалиму архимандрит Александар (Јелисов), чланови и клирици Мисије, свештенство представништва Румунске Православне Цркве при Јерусалимском Патријархату, као и ходочасници из Руске Православне Цркве, који имају црквени чин. Богослужење је извршено на црквенословенском, грчком и арапском језику. Појао је хор сестара Горњенског женског манастира из Јерусалима. Након последњег благослова Божествене Литургије, Најблаженији патријарх Теофил честитао је празник начелнику Руске Духовне Мисије, сабору јерарха, бројном свештенству, парохијанима и ходочасницима. Потом је уследио Крсни ход, према здању Руске Духовне Мисије, уз икону Пресвете Тројице и појање празничног тропара. У седишту Мисије је за све госте празничне трпезе био уприличен свечани пријем. «Јединство Цркве је дар Светога Духа и ми смо позвани да га чувамо и оснажујемо. Рушење тог јединства је тежак злочин. Најодлучније осуђујемо оне који предузимају кораке против парохија канонске Православне Цркве у Украјини. Не подсећају нас свети оци узалуд да је рушење јединства Цркве, тојест раскол – најтежи грех. Нека Свети Дух, Који је на овај дан сишао на ученике Христове, просвети наше умове, срца и нека нам пружи снаге да сачувамо драгоцени дар јединства Цркве, који нам је поверила Божанска промисао», — рекао је патријарх Теофил на пријему. Извор
×
×
  • Креирај ново...