Претражи Живе Речи Утехе

Гост новог издања Врлинослова био презвитер др Оливер Суботић са којим смо разговарали о православном погледу на несебичност и правичност. Поменуто издање Врлинослова премијерно можете погледати у среду 07. jуна у 21.10 часова. Након емитовања ово издање Врлинослова као и свако друго можете погледати и на званичном ЈуТјуб каналу Телевизије Храм.

Предавање на веома актуелну тему вештачке интелигенције одржаће се 31. маја 2023. године у Матици српској, а учешће ће, поред представника Задужбине „Петар Мандић“, узети и представник Института за вештачку интелигенцију Србије. Детаљи о предавању Утицај вештачке интелигенције (енгл. Artificial intelligence) на људско друштво је тренутно тема број један међу водећим светским интелектуалцима. Поред питања практичне употребе вештачке интелигенције и предвиђања њених будућих токова, отворен је и критички дискурс на тему етичких изазова који већ сада забрињавају мислеће људе, као и изазова који се тек назиру у блиској будућности. Вештачка интелигенција ће на предавању бити испитана употребом методологије троструког кључа (3K) ради што прецизнијег увида у њену срж и појавне облике, а потом ће бити изнет осврт на могућност постављања граница њене употребе и контроле даљег развоја узимајући у обзир пре свега етичку перспективу. О презвитеру Оливеру Суботићу Др Оливер Суботић је свештеник Српске православне цркве који је по образовању дипломирани инжењер, магистар богословских и доктор социолошких наука. Рођен је у Новој Вароши, градићу подно планине Златар, у коме осамдесетих година прошлог века стиче прва знања из области информатике. Био је први управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ. Своја размишљања о утицају информационих технологија на човека и савремено друштво је преточио у књиге: Човек и информационе технологије: поглед из православне перспективе (2006, 2013); Биометријски системи идентификације: критичка студија (2007), Црква и глобализација (2009, 2014); Информационо контролисано друштво (2011); Дигитални изазов: путеви хришћанства у цивилизацији бинарног кода (2012, 2014). Тема којом се посебно детаљно бавио је заштита приватности грађана у информационом друштву. Оснивач је Задужбине „Петар Мандић“, доброчине установе која негује успомену на Теслине свештеничке претке. Пратите предавање преко „livestream-а“! Уколико сте заинтересовани за тему вештачке интелигенције, а нисте у могућности да лично присуствујете предавању у Матици српској, запратите Задужбину „Петар Мандић“ и остварите могућност за праћење конференције о вештачкој интелигенцији уживо. Пошто попуните формулар за праћење, биће вам послат линк ка „livestream-u“, те ћете моћи да пратите предавање, где год у том тренутку се налазили.

О потреби трепетног односа према Светињи свештеничке службе. Својевремено је архимандрит Јоаким Пар забележио веома занимљив догађај које не може, а да нас макар мало не замисли, уколико смо верујући људи. Прича почиње од тренутка када је пошао да причести верника који је живео у другом делу Њујорка и ушао у празан вагон њујоршког метроа, у глуво доба ноћи. Недуго потом, на једној од наредних станица, у исти вагон је ушао непознат човек и одмах по уласку фиксирао поглед на архимандрита, а онда се одлучним кораком упутио ка њему. Стари монах је помислио да је то последњи дан његовог живота, судећи по ходу којим се незнанац кретао. Непознати човек, међутим, није имао лоше намере. Пришао је и сео тачно наспрам о. Јоакима, а потом га је, привучен његовим изгледом, смирено упитао ко је. Када је о. Јоаким одговорио да је монах, овај незнанац је за себе навео како је некада био хришћанин-римокатолик, али да више „не верује у те ствари“. Питао је затим архимандрита да ли верује да хлеб и вино на Светој Литургији постају Тело и Крв Христова. Када му је овај одговорио потврдно, незнанац је питао да ли у то верују и људи који долазе у цркву на службу, и опет је добио потврдан одговор. После још неколико потпитања, незнанац је поставио крајње изненађујуће питање: „Зашто у том случају одлазите кући? Из ког разлога? Ако је Христос тамо, у храму, зашто одлазити? А људи имају домове, децу, посао, неке друге обавезе и одлазе. Значи – ви не верујете“. За једно само молим Господа, само то иштем, да живим у дому Господњем све дане живота свога… (Пс 27, 4), кличе пророк Давид. Заиста, уколико смо православни хришћани – а посебно уколико смо свештенослужитељи – где нам то може бити лепше него у храму Божијем? Са друге стране, у чисто практичном смислу, свесни смо да не можемо бити стално физички присутни у храму, колико год то желели и колико год се то њујоршком атеисти чинило очекиваним ако заиста верујемо у то што исповедамо. Уколико, међутим, ову тему посматрамо из перспективе потребе да стално будемо са Христом, онда ствари добијају другачије контуре. У том контексту, питање гласи: да ли крштењској благодати коју носим у себи дајем довољно простора да могу рећи да „не живим више ја, него да живи Христос у мени“ (Гал 2, 20)? Или, осврћући се директније на став њујоршког атеисте, питање би гласило: шта ме то као крштену особу спречава да и сâм постанем храм у коме ће, благодаћу Духа Светог, Христос постојано обитавати попут Цара на свом престолу (уп. Пс 92, 1)? На овом месту треба да се подсетимо да се Литургија не завршава свештеничким отпустом са амвона, будући да се богослужење и даље наставља у тајној „клети“ срца (ср. Мт 6, 6). Ту врсту „литургије“ призвани су да служе сви хришћани, као царско свештенство (1Пет 2, 9) коме је завештано непрестано умно богослужење на олтару сопственог срца. Ето, успут, и одговора феминисткињама које тврде да су жене дискриминисане у Цркви зато што не могу бити „свештенице“ (када кажем Црква увек мислим искључиво на Православну Цркву – прим. О. С.). Наиме, у контексту служења на поменутом унутрашњем олтару, свака особа, независно од пола, може постати „епископ“ уколико свој ум научи да константно бди над срцем и да молитвом одбија сваку нечисту помисао која му се приближава. За тајну умног делања зарад сталног благодатног пребивања у Христу онај њујоршки атеиста није знао и зато је поставио своје питање на начин на који је поставио. Да је за ту тајну знао, његово питање би, врло могуће, гласило: уколико је циљ хришћанског живота да се задобије благодат Духа Светог и да се стално буде са Христом, зашто онда велика већина хришћана првенство даје свим другим активностима у свом животу, а храм свога срца редовно оставља празним и пустим, предајући ум да се бави овосветовним „пословима“? Тајна унутрашњег делања и трепетног стајања пред Богом чији поглед нас освештава треба да буде центар живота сваког хришћанина. По природи ствари се подразумева да то првенствено важи за свештенослужитеље, којима је поверено не само умно делање већ и светотајинско свештенодејство. Браћи свештенослужитељима – а на инијативу епископа аустралијско-новозеландског. Г. Силуана – овај текст је и упућен. Повод за држање предавања свештенству Митрополије аустралијско-новозеландске, а потом и за писање овог текста насталог на основу тог предавања, јесу случајеви у пракси свештеничког служења који говоре о недостатку трепетног стајања пред Светињом и страха Божијег, који је „почетак мудрости“ (Прич 1, 7). Текст је једнако упућен и ученицима богословија, као и студентима Богословског факултета, односно онима који се спремају за свештеничко служење. На крају, могу га читати и верујући, и у њему пронаћи духовно корисне ствари, али искључиво под једним условом: ако неки примери који су у њему наведени не буду повод за критику свештенства као таквог (што је, приметимо, чест случај у нашем народу), већ повод за самокритику, будући да су сви верни, као што је већ наглашено, царско свештенство коме је завештано умно богослужење. Стога ћемо управо од теме умног стајања пред Богом и кренути у осврт на неке проблематичне теме. Без трепетног става према Светињи свештеник врло брзо улази или у рутину и постаје „требаш“ или упада у проблем спољашње побожности, која се завршава у класичном фарисејству. Притом, није главни проблем ако служитељ Олтара удаљи од Бога – главни проблем јесте ако му та даљина нимало не смета и ако се на њу свикао као на нешто природно. Даљина сама по себи није страшна ако свој поглед богочежњиво усмеравамо ка Небеском Оцу, не би ли нас спазио „још док смо подалеко“ и пошао ка нама да нас пресретне и дочека у свој загрљај, као у јеванђелској причи о блудном сину (ср. Лк 15, 20). Но, дешава да нам поменута даљина уопште не смета. Зашто? Зато што смо се по инерцији навикли да робујемо спољашњој побожности, да служимо пред очима људским и да угодимо људима уместо да будемо усмерени ка унутрашњости, да служимо пред очима Божијим и да угодимо Богу. Због таквог односа према светињи наше службе, атеисти на нашим лицима не препознају светлост Христову и остају у својој заблуди. Ту истину морамо и препознати и признати, колико год да је горка и непопуларна. Служба која се исцрпљује само у спољашњем служењу на концу гради фарисејску побожност и једно је од главних вековних искушења за свештенослужитеље. У принципу, ово искушење открива нешто дубље и страшније, а то је проблем прикривеног атеизма. Још је Сергеј Фудељ приметио да постоји и хришћански атеизам односно појава спољашњег исповедања вере, а унутрашње празнине и неверја. Некада се, чак, догоди да је човек унутар себе потпуно свестан свог атеизма, а да проповеда Бога, што је парадокс своје врсте. Нажалост, колико год то била крајња реткост, може се десити и свештеницима. Навешћу један упечатљив пример за који сам лично чуо. Док сам служио као парохијски свештеник у београдском насељу Жарково, међу парохијанима сам имао и једну необично побожну душу која се преселила у вечност пре неколико година. Био је то жарковачки чтец-богомољац хаџи Драган Јанковић, духовно чадо Старца Тадеја Витовничког. Брат Драганче је био посебан по својој молитвености, али и по томе што је познавао многе честите и побожне свештенике и монахе, од којих се са некима дружио, а неке гостио у свом дому у коме је са својом супругом Ивком редовно указивао Авраамово гостољубље. Више пута сам од брата Драганчета слушао лепа и надахнута сведочанства о животу врлинских монаха и свештеника које је лично познавао. Посебно сам волео да слушам његова сведочанства о проти Милораду Павловићу, човеку који је заједно са народом Жаркова подигао храм Вазнесења Господњег и о коме стари Жарковчани дан-данас говоре са посебним поштовањем, због његовог начина живота и пожртвованог односа према служби. У питању је, иначе, први српски свештеник који је после слома комунизма на овим просторима добио своју улицу у Београду. Слушајући тај и сличне примере дивних Христових сведока у мантији нисам могао, а да се не одушевим и, истовремено, схватим колико је одговорна свештеничка служба (у правом смислу те речи – одговора на Страшном Суду који ће сваки од нас дати). Но једном приликом ми је Драганче испричао нешто сасвим другачије, нешто што ме је потпуно поразило и оставило без текста. Исприповедао ми је како је својевремено упознао неког свештеника, који му је признао да не верује у Бога, али да своју службу служи савесно, тако што одслужи све како пише у поретку типика (!). Како је могуће да постоји свештеник који не верује у Бога? Да ли је можда као маловеран ушао у свештенички чин, а потом пао у неверје? Или је у почетку имао веру, па га је „рутина“ одвела у спољашњу побожност која је временом угасила пламен вере? Или је своју веру изгубио током школовања, јер је под утицајем рационалистичког богословља и сам постао рационалиста (сетих се овом приликом једног предавања блаженопочившег професора Радована Биговића, на коме је навео тужну статистику у погледу тога да највећи део студената богословских наука има већу веру на почетку студија него на њиховом крају)? Каква год да је прича за горепоменутог проту, једно је сигурно – савест га је опомињала, а он ју је умиривао тиме што је „савесно“ служио по типику. Тиме је, међутим, само задовољио спољашњу форму свештеничког служења, ону која се обавља пред очима људским. А форма без унутрашњег садржаја није ништа друго до „прапорац који звечи“ (1Кор 13, 1). Није ми познато шта се даље десило са тим несрећним човеком. Искрено се надам да је у међувремену пронашао веру коју је изгубио (да ли ју је икад имао?). У поменутом случају, међутим, има нешто далеко озбиљније од појединачне трагедије. Наиме, свештенодејства и таквог свештеника су била сасвим валидна – обучен у благодат свештенства, он је пружао освећење другима, али га због стања своје душе није пружао себи. Уколико би се проблем зауставио на тој чињеници, била би то трагедија једног човека у мантији који је радио оно у шта није веровао. Колико год да је колосалан губитак једне једине душе за вечност, поготово свештеничке, то не би нанело већу штету Цркви. Далеко је, међутим, озбиљнији проблем у томе што се умно стање тог свештеника на тајанствен начин рефлектовао на околину, макар најближу. Ако је истина да је могуће утврдити везу (колико год она била занемарљива и готово немерљива) између замаха крила лептира у Европи и олује која ће ко зна колико касније настати негде у Америци, онда је несумњиво да су у духовним реалностима такве узрочно-последичне везе далеко израженије. У случају поменутог свештеника који није веровао у Бога, али је упркос томе споља служио као да верује, негативан утицај је прво – сасвим несумњиво – осетила његова породица, а од породице ће се, врло могуће, тај утицај једном прелити на остатак друштва. У прилог тој тврдњи говори потресно сведочанство старца Арсенија Стрељцова, записано у књизи Старац у логору. На питање затвореника са којима је делио затворску собу у време безбожне Совјетије, ко је крив за уништење православне монархије и за долазак безбожних комуниста на власт, Старац је одговорио да смо ми-свештенослужитељи најодговорнији, будући да је у предреволуционарно време било доста свештеника који су се опијали и живели неморално, а неки од њих су били чак и атеисти. Са горчином подсећа старац Арсеније да су деца таквих свештеника постајала револуционари јер су „у својим породицама гледала лаж и недостатак праве вере“ будући да је „свештенички чин постао професија“. И закључује: „Семе безверја је пало на тле које смо ми сами припремили. Све остало ниче са тог тла: логор, наше муке, страдање невиних…“. Тешке су ове речи светог човека који је био спреман да иде до краја на страдање за своју веру. Тешке, али отрежњујуће. Проблем „професионализације“, „рутинизације“ и „услужно-сервисног“ доживљаја свештеничке службе није карактеристика само новијег времена – он је постојао и у старини, колико год да имамо помало идеалистичне представе о древности. Веома илустративно о томе пише Алексеј Петрович Лебедев у својој књизи Свештенство древне цркве, коју би повремено требало да прочита сваки свештенослужитељ. У тој студији имамо прилике да читамо да је и у древно време Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста било доста оних који су улазак у јерархијски чин започињали као „занатлије“ и „професионалци“, из чисто лукративних побуда, а као такви су, нажалост, временом постајали само гори. Овде се, међутим, тешко шта може помоћи – онај ко је кренуо ка свештеничком позиву из овоземаљских мотива, такав ће највероватније и остати када у њега уђе. Но зато онима који у свештенички чин улазе из племенитих побуда да служе Богу и своме роду – а такви су, дубоко верујем, већина – треба помоћи да у почетном расположењу даље наставе. Потребно је, дакле, пре свега поставити поставити добар почетак. Својевремено су светог владику Николаја Велимировића питали како је могуће да је један човек из црквене заједнице похулио на Бога на крају свог живота, иако је деценијама редовно долазио на службу, све постове постио, редовно се исповедао, причешћивао… Шта је могло одједном да се деси? Мудри српски Златоуст је одговорио кратко и упечатљиво: „Тај човек није добро поставио почетак“. Добар почетак свештеничке службе је несумњиво везан за питање унутрашњег настројења и навике умног стајања пред Лицем Божијим. Уколико се, насупрот томе, наш почетак примарно веже за „велељепије“ и спољашњу форму зарад угађања естетском критеријуму људи, онда ће то бити само лепа „фасада“ на згради која нема јаку конструкцију. А како такав тип зграда пролазе под налетом мало јачег земљотреса недавно смо видели у страховитом разарању у Турској. С тим што је у духовном смислу стање још разорније. Као и код материјалних зграда, и у духовном смислу је прво потребно поставити добре темеље наше духовне „конструкције“. За сваког свештеника је, као што је већ речено, јако важно да добро постави почетак своје службе. Та основа ће му касније помоћи да се одржи пред духовним ветровима, олујама и земљотресима, и да своју службу служи тако да она буде на спасење и њему и повереном му словесном стаду. Разуме се да добар почетак пре свега представља вера, а са њом и искрена жеља да се служи Богу. То, међутим, није довољно – младим свештеницима је у пракси потребна помоћ у почетку пастирског рада. На овом пољу може се много учинити, а ево једног конкретног и лако остваривог предлога. Свака епархија може одредити два-три старија свештеника који нису активни на парохији (тј. који су умировљени, пензионисани), а који би се бавили младим свештеницима и посветили пажњу како онима који су на пракси, тако и онима који имају неколико година парохијског искуства. Подразумева се да ти стари свештеници треба да буду дубоко верујући, молитвени, честити, опробани и прекаљени у искушењима, без „путера на глави“, са ауторитетом међу свештенством и са искуством у парохијском животу. А таквих има и углавном их све знамо. Корифеји свештеног чина својој младој браћи треба да пренесу искуство рада на парохији, да их уведу у практичне теме односа са парохијанима, да им укажу на добру праксу у погледу савршавања светих тајни, да упозоре на најчешће конфликтне ситуације и да им пруже проверено искуство у решавању проблема које се не може стећи књишким знањем (које јесте потребно, али није довољно). Поред тога, велику улогу би одиграли у исповедању своје млађе сабраће, поготово оних који западну у неку духовну кризу. За овако нешто само је потребна добра воља и солидна организација, ништа више, а благотворни утицај те праксе би се видео већ кроз једну деценију. Ко зна – да је малочас поменути прота-атеиста имао неког таквог старијег свештеника у почетку своје службе, коме би могао да отвори душу са проблемом на начин на који се отворио једном жарковачком богомољцу у старости, можда би његово искушење већ у младости било решено. Почетак, међутим, није довољан – потребно је да стално разгоревамо кандило своје вере, да не би утихнуло или, не дао Бог, сасвим се угасило. Света гора (а за нас, српске свештенике, особито манастир Хиландар) једно су од оних светих места која нам својим духом итекако помажу да изнова и изнова распламсамо доживљај своје вере, личне молитве, саборног богослужења, да изнова откријемо „прву благодат“ и радост служења Богу која нас је у почетку носила. Управо у поновном проналаску „прве благодати“ и радости служења – уколико је почетак био добро постављен – крије се сва лепота свештеничког позива. Тај бисер (ср. Мт 13, 45-46) можемо пронаћи и у својој парохијској заједници, уколико смо спремни да га потражимо. Притом, ово благо (Мт 13, 44) треба да откривамо само пред очима Божијим, а да га скривамо пред очима људским. Оно временом може задобити огромну вредност и покрити многе наше „дугове“ (уп. Лк 16, 9). Наведимо један упечатљив пример. Митрополит Лимасолски Атанасије је једном приликом беседио о свештенику који је пао у грех пијанства и који је због тога дошао дотле да буде кажњен од стране свог надлежног архијереја и добије забрану служења. Но исте вечери када је акт о казни свештеника написан, архијереј је отишао на починак и чуо мноштво гласова који су негодовали. Испитујући своју савест, одмах је схватио да то има неке везе са кажњеним свештеником-пијанцем. Сутрадан га је позвао и брижљиво испитао, и убрзо да је свештеник имао једну велику врлину скривену од очију људских, али не и од очију Божијих, врлину која је на одређени начин „покривала“ његове видљиве слабости због којих су га тужили. О чему је реч? Том свештенику-пијанцу је само једна ствар представљала веће задовољство од алкохола – да ноћу, када напољу нигде никог нема, оде до оближњег гробља са епитрахиљем и окади све гробове и поименице молитвено помене сва имена са надгробних споменика. „Молим Бога да спасе све њих, а по њиховим молитвама да спасе и мене!“, био је смирени одговор свештеника, које је духовну утеху и радост служења пронашао на месту које је за већину људи извор туге и непријатности. Његово дело милосрђа према умрлима је, као што видимо, пред Богом било велико. Истовремено, његов пример је био упозорење свима који олако осуђују свештенике због њихових спољашњих слабости. Ако нас на потрагу за радошћу служења не подстакне самилост према ближњима, барем нека нас подстакне страх Божији. Старац Тадеј је свима нама који смо удостојени свештеничког чина упутио озбиљну поруку у том погледу: „Што чешће приносите бескрвну жртву [служењем Литургије]. Јер ако не будете приносили бескрвну жртву, приносићете крвну [страдањем]!“. Ове силне речи су сасвим довољне да нас подстакну да будемо ревносни и треба их се често опомињати. А понекад се може десити да нас, по чудним путевима Господњим, на ревност подстакну сасвим неочекиване ствари. Тако је својевремено један руски свештеник почео да чита молитвено правило пре спавања (које је давно оставио) пошто је у биоскопу погледао Гибсонов филм Страдање Христово. Баћушка је тек после тог филма схватио шта је све Господ претрпео ради нас и нашег спасења, што га је дубоко потресло и исте вечери покренуло да Богу узврати макар држањем молитвеног правила. Како својевремено рече један светогорски јеромонах, а данас епископ: најмање боли када нас исправљају људи, ако смо спремни да их послушамо. Но уколико смо непоправљиви под утицајем људске речи и поуке, онда ће нас исправљати анђео чувар, што већ уме прилично да боли. А ако и то не даје резултата, онда преостаје једино да нас поправља Бог. А то, како примећује овај Светогорац, итекако боли. Или, речено речима древне отачке поуке: Бог ће нам скрушити или срце (покајањем) или кости (страдањем). Као и у свему претходно реченом, и ово правило важи за све хришћане, а особито за свештенослужитеље. У теми потребе да се подсетимо императива трепетног стајања пред Светињом наше службе, не можемо прескочити ни утицај савременог богословља. Нажалост, данас смо сведоци ширења разних либералних идеја потпуно страних филокалијском духу, идеја у којима се страх Божији одбацује као реликт прошлости. Либерални мислиоци (уз сво дужно поштовање, али заиста их не могу назвати богословима) готово да и не користе термине попут „подвиг“, „страх Божији“, „умно делање“, „очишћење“…, док термине „љубав“ и „слобода“ користе у инфлаторном обиму. Но љубав [очишћена од самољубља] се задобија као плод исцелења душе од страсти, док се истинска слобода [очишћена од самовоље] задобија у подвигу послушања Цркви. Све ово се прелива и на домен богослужења – у име погрешно схваћене љубави и слободе Олтар неком током Литургије лако може постати „причаоница“, Часна Трпеза место где може држати и мобилни телефон, а жртвеник део где се током употребљавања Светих Дарова могу причати и шале. На примедбу о тој врсти преслободног понашања у олтару сам својевремено чуо контрааргумент, који се своди на то да не треба тежити „нормирању“ понашања. Но зар управо та врста опуштености, која директно произилази из недостатка трепетног стајања пред Светињом, сама по себи није „норма“ иако је потпуно ненормална за олтарски простор? Неки оквир понашања у нашој служби једноставно мора постојати, ако нас већ наше унутрашње стање не води ка природном односу страхопоштовања ка Светињи. Тај оквир се, наравно, тиче суштинских елемената службе, а не „аритметичко-геометријског“ распореда активности, који заиста може довести до формализма. Уосталом, довољно је да се сетимо проте-атеисте са почетка приче, који је у спољашњем смислу све испуњавао по типику, а био је тако далеко од Бога. За решење ове проблематике је најбоље да се загледамо у ликове светих Божијих угодника и усвојимо начин њиховог служења. Тако је наш свети савременик, о. Јаков Цаликис, током службе био сав погружен у молитву и потпуну умно-срдачну преданост Богу кога је волео свим својим бићем. Истовремено, и поред истинске љубави и слободе које је стекао, о. Јаков је све време служења стајао удаљен пола метра од Часне Трпезе, чувајући свештени страх и трепет. Ако је тако чинио Јаков Цаликис, та буктиња која је непрестано горела огњем нестворене благодати, шта уопште има да додајемо или мењамо ми, који смо чађави угарци? Уосталом, зар нас о споју љубави и страхопоштовања сасвим јасно не учи и светилничка молитва, речима: „[…] удостој нас да Те волимо и да Те се бојимо од свег срца нашег […]“. Неспорно је да суштина свештеничког служења треба да превасходи форму прописану у типику, но исто тако треба имати у виду случајеве у којима суштина директно произилазе из форме. Добар пример је савршавање Свете тајне крштења, код које постоје управо формални елементи који су неопходни да би она у суштинском смислу била извршена како треба. Нажалост, у нашој помесној Цркви ово последовање се углавном савршава по типику „ванредног стања“, што ће рећи са што мање молитава и са још мање воде. За ову темељну свету тајну се, међутим, вековима зна зашто је важно да се читају све запретне молитве, зашто је потребно да се изнова свештају вода и уље, зашто треба да се читају сва молитвословља и, што је најважније, зашто треба тежити да се врши погружењем, а ако то није технички изводљиво, зашто је потребно макар „окупати“ крштаваног. Појава да свештеник поред огромне крстионице у сред летње врелине крсти бебу тако што је босиљкачом са неколико капи освећене воде покропи по глави (!) је ништа друго до ругање светом чину и повод да се свештеници из других помесних Цркава озбиљно саблажњавају када виде такву праксу код Срба. Некрштеног човека, додуше, можемо крстити крштењском формулом и са неколико капи воде (у недостатку воде и друго вештаство може послужити), но чему типик проширеног „ванредног стања“ у свакодневним околностима? А како тек „фризиран“ типик изгледа зими ако се лети користи благо натопљена босиљкача, можемо само замислити. Због вишедеценијског толерисања такве праксе дошли смо до још једног парадокса: да српски свештеници који Свету тајну крштења желе да уради темељно углавном бивају схватани од верног народа као чудаци, а неретко могу доживети и озбиљне непријатности (лично сам штошта доживео у том погледу). Опет, и у нашој помесној Цркви постоје светли примери предањске праксе у овом погледу – наведимо овог пута вишедеценијску праксу која се држи у епархији бачкој, од тога да је веома прецизно установљена форма крштења које свештеници треба верно да се придржавају до тога да се приликом грађења нових храмова обавезно предвиди адекватна крстионица. Шта спречава остале епархије да преузму тај здрав „пелцер“? Свештеничка служба је најлепша служба на свету и њену лепоту изнова и изнова треба да откривамо. Богонадахнуте речи пророка Давида из наслова текста су једнако подстрек и опомена свима нама у том погледу. Ако нам те речи делују недостижно, хајде макар да усвојимо једно правило које није тешко, а може бити спасоносно: да држимо пажњу на молитви када је читамо. То и није неки претерано тежак задатак – ако пажњу можемо држати током вишесатне вожње, зашто би било тешко да је држимо током једночасовне молитве? Пажња је веома важна особина и њен значај се често превиђа – Старац Софроније Сахаров је својевремено устврдио да свештеник који са потпуном пажњом служи Свету Литургију може задобити меру благодати као пустињак који се даноноћно подвизава у суровим условима. Усудио бих се, чак, да устврдим да би дубока пажња приликом читања молитава помогла чак и оном проти-атеисти да дође у познање истине јер би му такав труд могао активирати ноетичку (умну) енергију, после чега би јасно осетио силу речи које је раније само механички изговарао. После Олтара, пажњу треба неговати и у домаћој цркви – породици, која има целебно дејство за сваког свештеника. Када је својевремено један ревностан московски свештеник дошао по савет код проте Алексеја Мечева, са питањем како да реши своје духовно стање, искусни прота му није саветовао ни метаније и бројаницу ни пост, већ приснији однос са породицом. Рекао му је: „Ти си заокупљен собом, ћудљив си, дубоко доживљаваш само оно што је твоје лично; покушај да живиш за људе, макар за своје рођаке и ближње, живи њиховим радостима и тугама и заборави на своје лично, и видећеш како ће ти бити добро“. А пошто пажњу применимо на своју службу у храму и на своју породицу, онда ће преостати да је применимо и на свој „други дом“ – парохију (par(a)-(o)ikia је сложеница која у буквалном смислу значи кућу поред нашег дома). Као одговор на наш труд око сопствене пажње, временом ћемо привући на себе пажњу која долази од стране Божијег погледа. А када нас очишћујуће, освећујуће и просвећујуће дејство тог Погледа дотакне, наша служба ће задобити своју пуноћу. И тада људи попут њујоршког атеисте неће више имати потребу да нам постављају било каква питања, већ ће сами препознати Христа који је у нама и међу нама. *Текст је проширење теза изнетих у online предавању за свештенике Митрополије аустралијско-новозеландске 15. 3. 2023. Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска линк

Навршило се две године од упокојења митрополита Амфилохија (Радовића) (1938-2020), епископа који је својом појавом обележио историју Српске Православне Цркве на размеђу 20. и 21. века. О митрополитовом лику и делу ће се – уз лик његовог светог савременика, Патријарха Павла – у будућим годинама и деценијама тек писати, а српска црквена историографија ће имати приличан број тема за истраживање. Као допринос историјској грађи на том пољу, дужан сам да оставим неколико важних података, будући да сам пуну једну деценију имао прилику да будем директно упућен на овог епископа у домену мисијских делатности. С тим у вези, на самом почетку бих истакао да постоји на десетине људи који су далеко боље од мене познавали митрополита Амфилохија и неупоредиво више времена проводили са њим, и да њихово сведочанство, сасвим природно, има много већу тежину. Са друге стране, специфичност сведочења које износим у овом тексту је у томе што је уско везано за мисију Цркве и односи се на тај аспекат лика и дела митрополита Амфилохија, уз спорадичне и симпатичне анегдоте које сам сматрао да треба сачувати од заборава. Поред потребе да оставим лично сведочанство, наредни пасуси су једнако и израз поштовања према једном човеку светог живота кога сам имао част да познајем, као и чин захвалности према епископу који ме је рукоположио у чин ђакона и увео у мисијске дужности које и дан-данас обављам. Описани догађаји се заснивају на конкретним историјским чињеницама, но укључују и дубоко личну ноту – верујем да то није мана овог текста, већ напротив, да такав стил казивања додатно потврђује аутентичност свега изнетог. Са митрополитом Амфилохијем Радовићем сам у посредни контакт дошао за време академских студија богословских наука. Сасвим непосредно, наш сусрет се десио средином августа месеца 2004. године на Цетињу, током Четвртог сабора српске православне омладине, на коме сам био један од изглагача и учесника. Митрополит је, иначе, веома полагао на мисионарски рад – добар пример је управо часопис Светогора, у коме излази овај текст, будући да је тај верско-поучни часопис деведесетих година прошлог века имао огромну мисионарску улогу на овим просторима и био у то време вероватно најважније мисионарско штиво на српском језику. Сећам се да смо тог августовског дана били окупљени на гумну испред цетињског манастира и разговарали са митрополитом на разне теме. Оно чега се посебно добро сећам је полемика која се повела на тему литургијског живота и редовног причешћивања, што је тада било веома актуелно питање. Митрополит Амфилохије је пажљиво саслушао сва наша мишљења, а онда је скренуо пажњу на подвижничку димензију која је неодвојива од литургијског живота, наводећи да треба тежити што редовнијем приступу Светој Чаши, али да то мора имати одговарајућу молитвену и сваку другу припрему. Тај митрополитов спој литургијског и подвижничког је, чини ми се, био знамен читавог његовог живота. Био је онај тип епископа који је у својој суштини остао монах, стекавши монашко срце већ у младости и подвизавајући се редовно и у старости, свакодневно служећи Свету Литургију и поред огромног броја обавеза које је имао у својој епархији и при Светом Архијерејском Синоду. Ако је било српског епископа нашег времана који је у подвижничко-литургијском смислу био сличан Патријарху Павлу, онда је то несумњиво био митрополит Амфилохије. Мисионарски приступ митрополита Амфилохија је био ослоњен на равнотежу између личног подвига и богослужења са једне стране, а мисионарења и друштвеног ангажовања са друге. Он је могао зналачки говорити о молитви јер је знао да се моли и молио се; могао је са ауторитетом проповедати о посту и уздржању јер је био подвижник; могао је аутентично говорити о чистоти душе и тела јер их је очувао још од ране младости. Ту врсту сведочења Митрополиту нису могли оспорити чак ни људи који се начелно нису слагали са њим. С тим у вези, када сам пре више година разговарао са једним истакнутим православним интелектуалцем и водио разоговор на тему лика и дела Митрополита Амфилохија, он ми је, у једном тренутку, пошто је изнео своју критику неких митрополитових потеза, рекао: „Ја заиста не могу да се сложим са митрополитом Амфилохијем око неких тема, али једно је сигурно – то је човек који живи подвижнички. Видео сам више пута његове руке – то су руке човека који редовно ради метаније.“ Заиста, колико год да је био критикован – кадкад са правом, но чешће неоправдано – нико од критичара му није могао оспорити дубоку веру и доследан живот по вери. Управо зато је могао и бити добар мисионар и направити такав мисионарски успех у Црној Гори, у којој је из пепела подигао огроман број светиња и, заједно са својим свештенством и монаштвом, привести толико душа Јеванђељу Христовом. Митрополит Амфилохије је био епископ који је живео потпуно у знаку крста, успевајући да споји вертикалу истанчане исихастичке богословске мисли и молитве са хоризонталом сталног учешћа у друштвеним токовим и изазовима. Ко се икада нашао у сличној ситуацији, добро зна да је поменуте реалности веома, веома тешко спојити; понекад – и претешко. Но њему је то некако ишло за руком. И, притом, нико га никад није чуо да се жалио због крста који му је додељен. Управо у једном таквом контексту, који је укључивао директно друштвено деловање наше Цркве, ближе сам упознао Митрополита. Било је то три године после нашег сусрета и разговора на гумну испред Цетињског манастира, у периоду када су у Србији вођене финалне жестоке дебате о биометријским системима идентификације и њиховом погубном утицају на приватност грађана. Српска Православна Црква је, подсетимо, била прва која је покренула то питање у јавности, у тренутку када није постојала ни институција Повереника за заштиту података о личности нити невладин сектор који би се стручно бавио електронском приватношћу грађана. Историјски гледано, први епископ који је стао у одбрану српског народа од друштва под електронским надзором био је блаженопочивши епископ жички Хризостом (Столић) (1939-2012), а са њим и свештенство, монаштво и верни народ епархије жичке. Епископу Хризостому припада огромна заслуга у овом погледу јер је као епископ био доминантна личност у тадашњем покрету народног отпора, који се успротивио увођењу друштва под надзором. А први епископ који је дао подршку храброј иницијативи епископа Хризостома био је – није тешко погодити – митрополит Амфилохије. Уследиле су убрзо подршке других епископа, међу којима треба издвојити епископа банатског Никанора (Богуновића), који је дао свој допринос кроз организацију важног стручног симпосиона у Вршцу, и епископа бачког Иринеја (Буловића), на чији предлог је, на самом крају ове борбе, одштампана студија о биометријским системима идентификације, настала на основу захтева Светог Архијерејског Синода. У том веома динамичном друштвеном амбијенту, када је отворен озбиљан јавни дискурс и на крају уследила победа у борби за одбрану једног аспекта права на приватност, уследило је и моје лично упознавање са Митрополитом Амфилохијем. Све је почело од сусрета који смо имали на промоцији студије Биометријски системи идентификације: критичка студија, на којој је митрополит говорио заједно са више универзитетских професора из Србије и региона. Већ тај први сусрет је обележила симпатична анегдота коју ћу стално памтити. Наиме, за цео догађај је владало велико интересовање, пошто је било доста занимљивих учесника из академског и стручног свега, а ствар је била још увек веома актуелна. У патријаршијској сали је тог дана било више телевизијских и новинских екипа. Митрополит Амфилохије је имао централно место на скупу и убрзо по отварању је узео реч, говорећи о студији и теми на коју се она односила. У једном тренутку, међутим, Митрополит пређе на једну моју ранију полемику са Чедомиром Јовановићем, лево-либералним српским политичарем који је својевремено тврдио да у Европу не можемо ићи са кандилом уместо са рачунаром. Одложи тако митрополит причу о биометрији на страну и настави причу о том политичару, те све оде у неком новом, потпуно непредвиђеном смеру. Тада први пут у јавности Митрополит наведе (сада већ чувену) анегдоту о крштењу Чеде Јовановића и његовој минђуши. А новинари, ко новинари – чим чуше Митрополитову анегдоту и видеше његов осмех, почеше да севају блицевима фотоапаратâ и да укључују објективе камера… Сутрадан су готово сва штампана гласила пренела овај део митрополитове изјаве (многа на насловним и ударним странама) и то са маштовитим насловима који су били склопљени тако да се цео тираж новина прода. Што се тиче моје студије о биометријским системима, која је била главни повод скупа, медији о њој углавном пренеше тек реченицу-две… На тако симпатичан начин започех са митрополитом даље дружење, а његова духовност и духовитост осташе знамен сваког нашег потоњег сусрета. Крајем те 2007. године, на предлог епископа жичког Хризостома, постављен сам за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, који је тада, после пет деценија постојања, постао званично мисионарско гласило за младе. Иако ме је митрополит Амфилохије у то време само површно познавао, на седници Светог Архијерејског Синода је предлог мог именовања чврсто подржао. Недуго потом, имао сам част да његовом светом десницом будем узведен и у чин ђакона, у капели Српске Патријаршије у Београду, јануара месеца 2008 (у то време митрополит Амфилохије је, као најстарији члан Светог Архијерејског Синода, замењивао патријарха Павла на његовим дужностима). Од тог тренутка почиње период у коме сам на пољу мисије Цркве био директно упућен на Митрополита. Митрополит Амфилохије је редовно пратио Православни мисионар. Био сам одушевљен чињеницом да из броја у број примећује многе детаље, што му је изгледа била пракса за готово сву црквену периодику. Имао је нескривену жељу да Православни мисионар по свом квалитету и утицају буде по угледу на време када га је водио владика браничевски Хризостом (Војиновић) (1911-1989), човек чијим ликом и делом српска црквена историографија тек треба темељније да се позабави. Пред Редакцијом часописа је био озбиљан задатак јер је после редефинисања концепта и новог изгледа требало пронаћи и ауторе за текстове. Но једну веома важну подршку – митрополитову – већ на самом почетку смо сасвим недвосмислено добили. Било је ту разних епизода – и занимљивих, и помало смешних, али и крајње проблематичних – као и увек када се нешто изнова покреће и када човек нема довољно искуства. Умео је митрополит Амфилохије и да се наљути на нас и да нас добро искритикује када би се поткрала нека озбиљнија грешка у раду. Са друге стране, имао је задивљујућу особину да брзо опрости и заборави сваки пропуст – већ сутрадан би се ишло даље без икаквог оптерећења. Тај његов квалитет – да није био злопамтљив човек шта год да је у питању – је нешто што треба посебно истаћи. Они који су га познавали обично наводе његову молитвеност, богословски дар, храброст, срчаност… и све је то несумњиво имао изобилно. Но рекло би се да његова особина незлопамтљивости и умеће опроштаја нису довољно истакнути у сведочењу савременика. Притом, имао је још један посебан квалитет – умео је сасвим спокојно да прихвати критички интонирану реч, ко год да му је упути. То могу и лично да посведочим на основу многих разговора које смо водили на тему мисије у време док сам био ђакон, поготово када о тим темама нисмо имали исто мишљење. С времена на време, митрополит Амфилохије би питао за неки конкретан текст или се осврнуо на неки број Православног мисионара, редовно са себи својственом духовитошћу. Сећам се, примера ради, како је једном приликом духовито прокоментарисао: „Ђаконе, ти објави број [Православног мисионара] о православном монаштву, а ниједног монаха ниси имао за аутора текста!“. Ја га као одговор на то упитах шта мисли о насловној страни тог броја, која је била речитија од било ког текста (на њој је био блажене успомене архимандрит Јоил (Булатовић) (1940-2022) са гуслама у рукама). Митрополиту се одједном разгали лице и рече задовољно: „А, гуслара си ставио на насловну!“. Све те његове духовите досетке када је реч о часопису су нам веома значиле – пред собом смо имали епископа који је жудео за унапређењем мисије наше Цркве, и притом нас је редовно охрабривао када бисмо наилазили на тешкоће у раду. Некада нас је бодрио саветом, некада подршком, а некада духовитом опаском. Тако, када сам му 2016. године, на састанку уредника штампаних и електронских гласила Информативне службе СПЦ, рекао сасвим отворено да сам после девет година вођења Православног мисионара схватио да српско свештенство највећим делом није заинтересовано за мисију Цркве (повод је била фрапантна чињеница да су неки централни београдски храмови поручивали само два-три примерка Православног мисионара, а да су неке приградске цркве по централној Србији поручивале вишеструко више), он ми је моментално, са осмехом и пред свима, одговорио: „Човјече, зар ти је девет година требало то да схватиш?!“. Те његове духовите опаске су подизале човека у тренуцима малодушности и давале нову снагу да се иде напред. Да кажемо сада нешто и о новим мисијским пројектима које је митрополит покренуо, а у којима сам лично узео учешће од самог почетка њиховог осмишљавања и о којима могу да говорим сасвим референтно, као непосредни сведок. Средином 2008. године митрополиту је предложено да Архиепископија београдско-карловачка покрене организациону целину која би проучавала савремене технологије за потребе мисије Цркве, будући да је интернет већ тада постао главни комуникациони медијум. Притом, та организациона целина би била спремна не само за остваривање мисионарских шанси, већ и на систематичан одговор на технолошке изазове који су имали шире друштвене импликације. Црква је у периоду борбе за одбрану електронске приватности и слободе грађана Србије већ стекла озбиљну репутацију на пољу технолошких тема које утичу на човеков живот и било је право време да оформимо једно стручно тело које би озбиљно радило на том пољу, што би у посредном смислу отворило сасвим нови дијалог са српским интелектуалцима из техничке сфере. Када му је достављен детаљан елаборат за пројекат, митрополит га је прегледао, у назив додао једну корекцију и одмах доставио надлежним епархијским службама да га спроведу у дело! Тада сам се јасно осведочио да Митрополит Амфилохије није био човек бирократског духа – уколико би приметио мисионарски потенцијал неке идеје, одмах би гледао да је и реализује, без одуговлачења и сложених процедура којима црквена администрација понекад уме да буде склона. Благодарећи његовој доброј вољи, од 2008. године Архиепископија београдско-карловачка (а преко ње Српска Православна Црква) је добила Центар за проучавање и употребу савремених технологија, прво стручно тело те врсте у целом православном свету. Колико је поменути Центар био авангардан у своје време, сведочи и чињеница да су његови чланови били редовни учесници на десетинама домаћих и међународних стручних скупова на тему утицаја дигиталних технологија на живот савременог човека, а да је стручна експертиза Центра поводом новелирања Закона о заштити приватности читана чак и у српском парламенту као референтан документ. У међувремену, поменути Центар је због своје важности већ 2011. године постао синодално тело, у чијој традицији је до данас остало да га води свештеник који поред богословског има и информатичко образовање. Други велики мисионарски искорак који је урађен уз директно залагање митрополита Амфилохија било је покретање синодалног Мисионарског одељења Српске Православне Цркве 2014. године. Слично претходном пројекту, и у овом случају је било довољно да се Митрополиту образложи потреба за таквом структуром (по угледу на сличне мисионарске структуре које деценијама пре нас има Московска патријаршија и Атинска архиепископија) и да му се достави на папиру детаљан стручни елаборат. Била је то одлична прилика да се искусни мисионари наше Цркве организационо обједине и да по први пут у својој историји приђемо стратешки теми спољашње мисије. Већ на првој следећој седници Светог Архијерејског Синода митрополит Амфилохије је, на основу стручног елабората који му је достављен, предложио оснивање Мисионарског одељења СПЦ и тако је донета синодална одлука о оснивању тог стратешки важног мисионарског тела. Нажалост, и поред ентузијазма чланова (међу којима је било прекаљених мисионара, попут архимандрита Гаврила Лепавинског, о. Душана Колунџића, о. Саве Јањића, о. Ивана Цветковића, Станоја Станковића…), побољшане координације између најбољих мисионарских пројеката (попут Поука, интернет портала Сведок верни и Мисионарске школе при храму Светог Александра Невског) и почетних успеха на пољу спољашње мисије (о чему говори први историјски превод изабраних мисли владике Николаја на јапански језик, урађен у организацији Одељења, који је потом у виду штампане брошуре публиковала Јапанска Православна Црква), Мисионарско одељење СПЦ је после годину дана успешног рада из сасвим непознатих разлога прешло у својеврсни статус хибернације. Митрополит ту, нажалост, није могао пуно помоћи јер у то време више није био надлежан за поље мисије. Такав развој догађаја био је крајње обесхрабрујући за све нас који смо били чланови тог тела, но и у овом случају сам једну ствар научио од митрополита – каква год да је ситуација, човек не сме да се повлачи ако ствари не иду како треба, већ треба да се смирава и да чека пуноћу времена за остварење циља. Прекоран поглед и оштар одговор који сам једном приликом, у присуству старешине грочанске цркве, добио од митрополита на молбу да се повучем ми је и данас жив у сећању: „То си сада дошао са таквим предлогом и никад више. Немој да ми штетујеш! Поставио сам те за мисију и нема повлачења! Заборави на ту идеју слободно“. Никад више му такав предлог нисам поменуо. Митрополит Амфилогије је здушно подржао још један важан синодални мисионарски пројекат. Реч је о Програму духовног вођења тренера борилачких вештина, који је покренут 2016. године. Идеја тог пројекта је била у томе да се искористи знање свештеникâ који су борилачки мајстори (а поготово искуство о. Воје Билбије), да би се из метода тренинга борилачких вештина у Србији временом искорениле медитативне технике Далеког истока и да би се, истовремено, тренери и вежбачи научили исихастичком начину молитве и борби против страсти, уз афирмацију српске борилачке традиције коју баштинимо од још од времена Светог деспота Стефана Лазаревића. Богу хвала, тај пројекат је (барем на територији Архиепископије београдско-карловачке) заживео и дао лепе резултате, кроз плодну сарадњу са неколико познатих борилачких клубова, међу којима је и једна интернационална аикидо академија. Поводом тог успешног пројекта сећам се још једне симпатичне епизоде са Митрополитом. Срели смо се неким поводом у Патријаршији убрзо после покретања тог Програма, а он је пришао и рекао: „Имаш ти занимљивих идеја. Неке ти прођу, неке ти не прођу [на Синоду]… Али ти само пиши и достављај предлоге, па шта буде“. Три једноставне реченице, али су дале крила. Баш као и оно његово – „Реци соколе!“ – које ми данас недостаје више него икад кад размишљам о мисији наше помесне Цркве… * У закључку, дозволио бих себи да устврдим да је велика штета што митрополит Амфилохије Радовић, по узору на владику Николаја (Велимировића), није био нека врста сталног епископа одређеног за мисију. Узевши у обзир његову нескривену жељу да на мисионарском пољу многе ствари покрене, као и његову велику практичност и ефикасност када је доношење одлука у питању, верујем да бисмо на пољу спољашње мисије брзо стали раме уз раме са Русима, Грцима и Антиохијцима, а да би се на плану унутрашње мисије догодио неки нови богомољачки покрет. Но Промисао Божији је одредио другачије: да Митрополит Амфилохије своју мисионарску харизму у пракси покаже на територији своје епархије, а да на синодалном нивоу буде покретач више мисионарских пројеката, од којих су неки постали успешне мисионарске структуре, а неки чекају пуноћу времена за своју адекватну реализацију. У свему, па и у домену мисије Цркве, митрополит Амфилохије Радовић је доследно следио логику Видовдана и косовских јунака. Ту логику – да се крсташ-барјак на духовном попришту ни по коју цену не испушта из руке – трудио се да пренесе и свима нама који смо га познавали и на њега били упућени у мисионарском домену. Нека би нам Господ Бог дао расуђивања, бодрости, снаге и храбрости да у свом мисионарском делању будемо достојни поменутог завештања које нам је Митрополит предао. извор

У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре, чули смо данашње јеванђелско зачало које се хронолошки наставља на оно које смо слушали претходне недеље, везано за догађај чудесног умножавања хлебова, када је Господ умножио пет хлебова и две рибе и нахранио више хиљада људи. Данашње зачало почиње тако што Господ каже његовим ученицима да иду право на другу страну док Он отпусти народ. Христос сâм одлази на гору да би се помолио и тиме нас учи да избегавамо сваки повод за славољубље, за ташту људску славу. Он се склања од народа, а тако чине и његови ученици, да их људи не би величали због преславног чуда. Христос нам показује прави пут – молитву у самоћи, што је истински молитвени контекст за сваког хришћанина, а особито свештеника. Сваки свештеник, у суштини гледано, и јесте нека врста самца јер он пре свега са Богом беседи, а тек потом са људима. Тај однос молитве у самоћи, који треба да има сваки свештеник, али и сваки хришћанин, заправо сведочи о дубини наше вере. Човек који има потребу да се осамљује, да узноси свој ум Господу у самоћи, у „клети“ срца свога, показује правилно настројење душе. Ако те потребе за молитвеном самоћом нема, нешто није добро. Ми данас живимо у времену у коме су се речи веома умножиле. Пре једног века људи су мислили да би се проблем зла и свих негативних појава у свету решио када би се на неки начин омогућило да постоји једна база знања, да људи могу да комуницирају, да могу размењују знања и искуства. Ми данас живимо управо у друштву знања, у ери глобалних комуникација. Интернет је укинуо старе препреке и знање је на неки начин постало опште доступно, а опет, видимо да се зло само умножило. Јер не решава доступност знања проблем зла, већ га решава наш живи однос са Богом. А тај однос се пре свега испољава у молитви. Данашња појава да на Јутјубу имамо толико хришћанских проповедника који непрестано нешто проповедају, непрестано нешто причају, и притом све време брину о томе колико имају прегледа својих снимака говори о недостатку потребе за узласком на гору по примеру Господа. Ми, дакле, треба да негујемо духовну равнотежу, да имамо и раван општења са Богом и раван општења са људима. Не сме се изгубити димензија крста, коме се на данашњи дан клањамо. Христови ученици су остали у лађи, која је непрестано била запљускивана таласима јер, како се даље каже у Јеванђељу, био је противан ветар. Лађа је симбол Цркве. Она је Лађа спасења, увек запљускивана таласима и увек у положају да је удара противан ветар. Прича о вишевековној симфонији Цркве и државе у време Византији није тачна, бар не у потпуности. Симфонија је постојала као идеал и као концепт, и било је несумњиво светлих историјских примера, но колико је само било случајева да су управо византијски цареви прогонили православне патријархе? Колико је само правоверних прогоњено за време иконоборства у држави у којој се симфонија била усвојена као концепт? Црква је, дакле, увек била прогоњена и свагда је била на налету таласâ. Прво ју је прогонила Римска империја, па су је прогонили јеретици и богоборни цареви, па потом Османлије, па комунисти… и ко зна какав је у будућности прогон чека. Једноставно, њен положај у овом свету јесте такав да је она увек на крсту. И данас, драга браћо и сестре, ми видимо како разни таласи наваљују на Цркву, а она, као и раније, опстаје и стоји стамено, јер њу врата паклена не могу надвладати. Но данас је запљускују таласи за које раније нисмо могли ни замишљати да могу да се појаве. Тако се најављује да ће у септембру један талас безбожништва да запљусне наш престони град и цело наше друштво. И сада се поставља питање: да ли бисмо требали да ћутимо и да то једноставно посматрамо, или треба нешто да кажемо? Хришћани су друштвено одговорни људи и подразумева се да треба да кажемо свој став. Тај став треба да се чује и треба да се зна. Да буде јасан, да буде јеванђелски, да буде заснован на хришћанском етосу. Зар свети Јован Крститељ није требао рећи Ироду да овај није смео да узме Иродијаду за жену? Наравно да је требао да му каже. Зар није Свети Јован Златоусти требао да каже царици Евдокији шта је учинила? Наравно да је требао да каже. Зар није свети Јустин Ћелијски требао да говори како је говорио? Наравно да јесте. Сви они су исповедили веру и изнели свој крст, а што је до њих стајало, то су и урадили. Тако и свако од нас треба да искаже свој став и не треба да ћутимо. Разуме се, у изражавању тог свог става треба да будемо верни ономе што је хришћански, јеванђелски етос. Са друге стране, не смемо да упаднемо у замку да се на своје снаге ослонимо и да мислимо да ћемо ми све ове таласе сами моћи да зауставимо. Каже свети Игнатије Богоносац: „Не покушавај да зауставиш стихије времена сам“, или, по речима нашег владике Његоша: „Ми смо једна сламка међу вихорове“. Ако те снаге у нама нема, где је има? У Господу. Немојмо то никада заборавити: Он је тај који влада над стихијама земаљским. Данашње јеванђеље нам управо о томе говори. Он ходи по мору и влада свим стихијама које му се покоравају. Наша прва обавеза у једној овако тешкој ситуацији за наш народ јесте да пре свега Господу припаднемо свим својим срцем и свим својим умом, и да му се истински помолимо. Хајде, драга браћо и сестре, да видимо од нас триста верујућих људи сабраних у овом храму, који долазимо сваке недеље на Литургију, колико сваког дана прочита једну катизму Псалтира? Можда двадесет посто. А замислите тек на нивоу Србије? Дај Боже да је 0,2 посто. А свака српска кућа би требало да има Псалтир и да се из сваке српске куће дневно чује макар једна катизма. Па да видите како ће да буде боље у целом друштву. Све ће бити другачије кад на Бога ослонимо своју наду и када му се истински помолимо. Када своју молитвену лепту дамо искрено. Када Богу завапимо попут Петра: „Господе, спасавај, погибосмо!“. Али ми то нећемо јер најчешће овако размишљамо: „Неко ће то други за нас да уради“. Е па не може тако! Хајде стога да учинимо што до нас стоји. Да отворено кажемо шта је наш став, да га јасно изразимо, да то учинимо у складу са Јеванђељем, али пре свега да се Богу помолимо. Хајде да учинимо да Србија устане тако што ће Псалтир у свакој српској кући да буде књига која се сваки дан чита, да наша земља заиста постане Христова. И верујте, оно што ми по својој слабости не можемо учинити, учиниће Бог. Илија је био човек од крви и меса, како каже апостол Павле. Човек као сви ми, а својом молитвом је затворио небо за три и по године. Зауставио дажд. Сасушила се земља. А замислите шта би тек Господ учинио на молитву целе Србије! Биле би то такве временске непогоде које не би дале да улицом прође булдожер, а камоли којекакве параде. Сâм Бог би их зауставио. Морамо се, дакле, и Богу молити и учинити што до нас стоји. Стога браћо и сестре: да кажемо шта је наше, да исповедимо што је наше, али пре свега да се Богу помолимо, да Он учини што је Његово. И да завапимо речима Петровим: Господе, спасавај нас, да не пропаднемо! Ако си Ти уз нас, ко ће против нас! Амин, Боже дај! Ауторизована беседа изговорена у Храму Светог Александра Невског на празник Изношења Часног Крста и Светих мученика Макавеја, лета Господњег 2022.

Бесједа оца Оливера Суботића 17. јула 2022. у цркви Светог Николе у Котору након прочитаног Јеванђелског зачала Јеванђеље Матеј, зачало 28. (8,28-34; 9,1) 28. А кад дође Исус на ону страну у земљу гергесинску, сретоше га два бесомучника, излазећи из гробова, тако опака да не могаше нико проћи путем оним. 29. И гле, повикаше говорећи: „Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо пре времена да нас мучиш?” 30. А далеко од њих пасијаше велико крдо свиња. 31. И демони га мољаху говорећи: „Ако нас изгониш, дозволи нам да идемо у крдо свиња.” 32. И рече им: „Идите.” И они изишавши отидоше у крдо свиња. И гле, навали све крдо свиња са брега у море, и утопише се у води. 33. А свињари побегоше; и дошавши у град казаше све, и за бесомучнике. 34. И гле, сав град изиђе у сусрет Исусу; и видевши га, молише да оде из њиховог краја. 1. И ушавши у лађу, пређе и дође у свој град. SPC Kotor

У оквиру редовних духовних трибина уторком које се са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржавају у парохијском дому Вазнесењског храма у центру Београда, 21. децембра 2021. године беседио је презвитер др Оливер Суботић, парох храма св. Александра Невског у Београду. Тема излагања о. Оливера била је "Иштите најпре Царство Божије", а драгог госта и све сабране поздравио је старешина храма, протопрезвитер Арсеније Арсенијевић. Звучни запис предавања Извор: Радио Слово љубве

На светој Литургији у Храму Светог Александра Невског на Дорћолу у Београду, 7. новембра 2021, беседу је произнео презвитер Оливер Суботић, тумачећи Јеванђелску приповест о васкрсењу сина наинске удовице, као алегорији васкрсења човекове душе. Звучни запис беседе Отац је, подсетивши на реч познатог грчког архијереја - да је васкрсење душе веће чудо од васкрсења четвородневног Лазара јер је то статус који се носи у вечност, указао да је смрт душе - далеко страшнија од смрти тела. "Зато је примарни задатак да нам душа буде - жива!", рекао је свештеник Оливер. Извор: Радио Слово љубве

У храму св. Александра Невског на Дорћолу, у недељу месопусну, 07. марта 2021. године, братство овог светог храма је служило свету Литургију, уз појање храмовног хора и молитву благочестивог народа. Празничну беседу произнео је свештеник др Оливер Суботић, парох ове цркве. Звучни запис беседе У беседи је о. Оливер из живота ране Цркве посебно издвојио моменат преображаја Савла у Павла, „који је у својим посланицама на основу овог доживљаја каже да је Црква Тело Христово, а да смо ми удови тога тела“. У јеванђељском зачалу о Страшном суду се говори о сваком човеку понаособ, а од нашег односа према свакоме, зависиће наша вечна судбина. Према томе се можемо поставити на више начина каже о. Оливер који појашњава да је суштина у томе да све што чинимо – чинимо Христа ради. Својим делима показујемо да у ствари не волимо Господа и не познајемо Га довољно, зато што Му се не молимо довољно. Наш циљ је да Христос живи у нама, а плод тог циља је данашње Јеванђеље, каже о. Оливер. Извор: Радио Слово љубве

У тренутку када се пређе искључиво на електронску куповину, потпуно ћете изгубити приватност јер ће се о вама знати све, од навика, књига које читате, политичког опредељења... И то у неком тренутку може да буде употребљено против вас“, децидан је презвитер др Суботић. Нама Србима је потребно свенародно покајање и свенародно помирење јер рана братоубилачког рата између два ослободилачка покрета није исцељена до дана данашњег и ако мислимо даље и напред, морамо се покајати и опростити, како би нестао основни генератор мржње међу нама самима, оличен у последње време у аутошовинизму“, рекао је у „Српском свијету“ презвитер др Оливер Суботић, главни и одговорни уредник Информативне службе СПЦ, стручњак Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ, парох при Храму Александра Невског у Београду. Уз честитку за Божић, гост „Српског свијета“ се осврнуо на актуелну ситуацију са пандемијом и најчешћа осећања људи: страх, тескобу, депресију: Опасно је када страх паралише човека и он губи осећање слободе. Једини оправдани страх је страх од Бога јер, ако се човек не бој Бога, онда се боји свега другог. Господ има план за сваког од нас. Пут ка Господу води кроз очишћење, просвећење и обожење. Основни циљ човека треба да буде стицање благодати Духа светога“, нагласио је др Суботић, који је паралелно студирао Информационе технологије на ФОН-у и Богословски православни факултет. Посебно се бави проучавањем 5Г мрежа: То је мрежа пете генерације коју карактеришу висока фреквенција, кратке таласне дужине, огроман проток информација и за сада, неутврђена количина нејонизујућег зрачења, што људе, заправо највише интригира и брине. Ја верујем да ћемо тек за десетак година сазнати о коликом и каквом зрачењу је реч“, појашњава др Суботић и додаје да су већ у току пре процес него пројекат разраде 7Г мреже која ће се бавити преносом мисли. Већ сада је време да размишљамо о заштити оних који не буду желели да пристану на ограничење људских слобода. За тридесетак година паметне машине ће производити машине, сви процеси ће бити аутоматизовани, а идеја стварања супер човека је у пуном јеку“, упозорава др Суботић и указује на још једну технолошку пошаст која је била предмет његове докторске дисертације: Информационо контролисано друштво подразумева контролу понашања појединца повезано са технологијом надзора и масмедија са циљем да се утиче на вољу појединаца и наглашава да је добро док постоји новац као средство плаћања које обезбеђује анонимност. У тренутку када се пређе искључиво на електронску куповину, потпуно ћете изгубити приватност јер ће се о вама знати све, од навика, књига које читате, политичког опредељења… И то у неком тренутку може да буде употребљено против вас“, децидан је др Суботић. Ово су само делови поменутих тема. Опширније у „Српском свијету“. Ако одгледате емисију сазнаћете шта је духовно срце и зашто је оно центар нашег бића, када страх и Божја љубав иду заједно, шта је призив Божји, да је царство небеско у нама и то много пре смрти. Да ли Србија моће да има „оазе“ потпуно еколошке, здраве, без икаквих зрачења? Одговориће вам се и зашто је Свети Василије највећи наш мисионар, а Св. Сава једини наш светац који има епитет равноапостола. Било је речи и о утицају родитеља Николе Тесле на формирање његове личности. Динамичан, занимљив, са обиљем података, промишљања, потпуно другачији Божићни интервју у „Српском свијету“. Извор: Ин4с

Презвитер др Oливер Суботић је на Лучиндан у Цркви Александра Невског у Београду говорио о блаженопочившем Митрополиту нашем Амфилохију. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Презвитер оливер Суботић је на Лучиндан у Вазнесењској цркви у Београду говорио о блаженопочившем Митрополиту нашем Амфилохију.

Благодарећи Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, доносимо видео запис предавања презвитера др Оливера Суботића, пароха при храму Светог Александра Невског и главног и одговорног уредника "Православног мисионара". Отац Оливер је говорио на тему: О родослову Господњем. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Презвитер др Оливер Суботић, парох при храму Светог Александра Невског у Београду и главни и одговорни уредник "Православног мисионара" био је гост емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм. Отац Оливер је говорио на тему "Православље и / или Јога".

Доносимо текст пречасног презвитера др Оливера Суботића, пароха при храму светог Александра Невског у Београду и главног и одговорног уредника "Православног мисионара", под насловом: Права Срба у Србији - кратак осврт поводом тренутне ситуације. Пре нешто више од деценије, један пријатељ (тадашњи ђакон жичке епархије) ми је рекао да је дошло време да се оснује Удружење за заштиту права Срба у Србији. Знајући да је тај протођакон не само духован, већ и духовит човек, његову изјаву сам схватио као симпатичну досетку, помало у контексту ситуације кроз коју смо заједно прошли на пољу одбране права на електронску приватност у то време. Ових дана ми се, међутим, његова реченица непрестано враћа у сећање, због ситуације у којој су de facto и de jure угрожена права православних Срба у Србији, и то када је реч о централној тачки нашег духовног идентитета: Светој Литургији. Хајде за почетак да размотримо чија су све права у довољној мери заштићена у периоду проглашеног ванредног стања у Србији током пандемије. Имали смо прилике да читамо о томе у бурним расправама на интернету. Повод су биле слике гужви по супермаркетима, у којима купци нити носе заштитне маске нити држе препоручену просторну дистанцу нити се, пак, придржавају броја људи у затвореном простору. Потрошачка права су (и поред очигледног кршења мера и препорука) ипак у довољној мери уважена – да су којим случајем угрожена, претпостављам да би се огласило неко релевантно потрошачко удружење да их брани. Исто тако, заштићена су и права кућних љубимаца, који имају свој термин за шетњу у току полицијског часа. Када би права животиња била угрожена, несумњиво би се огласило удружење грађана које се бави њиховом заштитом (успут, да приупитам, можда неко зна: да ли постоји и неко удружење за заштиту од животиња, будући да је једног мог сабрата-свештеника већ два пута на парохији ујео нечији пас?). Но када је реч о угроженом верском праву православних Срба да у току полицијског часа недељом – а особито на Васкрс – дођу до својих храмова (уз поштовање свих утврђених мера заштите и прописâ), ту већ не постоји удружење које би по природи ствари устало у њихову одбрану. Са друге стране, реаговали су архијереји, свештеници, монаси, верници... што је било сасвим очекивано. И гле чуда: неки од њих су се убрзо нашли на „рафалној паљби“ зато што се доследно боре за права православних хришћана. У нападу на њих су се посебно истакли такозвани „независни“ медији и на њима пожељни интелектуалци и живописни политички делатници. Овде, међутим, треба нешто одмах разјаснити: независни медији не постоје, ма како они сами себе карактерисали. Без детаљног улажења у домен медијске теорије, свакоме ко иоле мисли својом главом је јасно да постоје макар четири основна фактора који утичу на медије (узимамо у обзир пре свега радио и телевизију) и њихово извештавање. То су: 1) политички притисак (који је изражен углавном код ауторитарних режима), 2) структура капитала (због чега медијске куће готово редовно извештавају конвергентно интересима капитала на коме почивају), 3) оглашивачи (у зависности од тога колико одређени медиј зависи од плаћених реклама) и 4) уредништво (са својим ставовима и светоназором, према којима се бирају пожељне теме и саговорници). Било да наведене факторе узмемо све заједно или појединачно, ствар је јасна: независни медији су илузија за наивне медијске конзументе. Ако то већ знамо, који од четири наведена утицаја је био пресудан да српски назови-независни медији и њихови трабанти ових дана готово оркестрирано ударе по СПЦ? То ће, можда, открити време пред нама – оно што је већ сада евидентно јесте да су највише напада претрпела неколицина архијерејâ и свештеникâ, а да је најинтензивнији удар био усмерен на једног човека: епископа бачког. Зашто баш на њега? Одговор је једноставан: због чврстог става у погледу највеће хришћанске светиње, Светог Причешћа. Узевши у обзир да је – поред српског патријарха и митрополита црногорско-приморског – реч о једном од најугледнијих архијереја Цркве и, уједно, портпаролу Светог Архијерејског Синода, сасвим је јасно откуда то да се последњих седмица управо на његовом лику константно црта медијска мета. Последње саопштење епархије бачке, у коме се констатује да је апел Синода одбијен, и истовремено најављује да ће се у храмовима служба служити тако што ће они бити отворени, је квази-независним медијима дало повода за нове „опсервације“. Притом, ниједан од тих медија се није позабавио чињеницом да се управо у Војводини (по којој су углавном протеклих седмица ишли да снимају причешћивање верникâ испред храмова) у овом тренутку, према званичним извештајима, епидемија практично гаси! Како год, једно је сигурно: ова криза је допринела да свако у српском друштву (и у Цркви) покаже „свој траг“. Халабука која је из једног дела јавне сфере тренутно усмерена према СПЦ треба да нас учини свеснијим једне веома важне ствари, коју ваља имати на уму и онда када, уз Божију помоћ, прође искушење пандемије. Наиме, мора нам коначно бити јасно да је Србија једна од оних земаља које одавно имају своју „дубоку државу“ – тамног двојника који све време ровари управо против српског народа и његове Цркве. У питању је, суштински гледано, вредносна наследница система инсталираног у Србији после Другог светског рата, која свој утицај не дистрибуира пирамидално и видљиво, путем прецизно структуриране хијерархије моћи (као што су то радили комунисти), већ дифузно, капиларно, и донекле невидљиво, путем расуте хетерогене мреже која функционише невезано од политичког режима који је на власти. Владајући режими се, дакле, мењају, али поменута идеолошка мрежа је константа и она је нетрпељива према сваком човеку који се бори за интересе Срба и Српске Православне Цркве (одатле њено блиско „сродство“ са комунистима). О овом феномену сам нешто више почео да размишљам пре пет година, када сам позван да будем учесник на Конгресу српских психологâ на Златибору. На сесији која се тицала манипулативних психолошких техника верских секти, појавио се у публици један познати учесник домаће политичке сцене, заједно са својим присталицама, и покушао да наметне идеју изједначавања правâ СПЦ са правима разних секти и култова који постоје у Србији (нисам ових дана чуо тог политичара да је реаговао на чињеницу да кућни љубимци у одређеним ситуацијама имају већа права од верникâ СПЦ). Наравно да нисам одолео да (у одмереном и академском тону) одговорим тој групи острашћених критичара, која се јако изненадила када је видела да је неки православни свештеник такође присутан у публици (откуда сад па то?). Било како било, када је бурна дебата завршена, пришао сам једној од особа која је износила критику СПЦ, да бисмо у неформалном и опуштенијем разговору наставили започету тему. Запрепастио сам се када ми је готово моментално одговорила да је та тема у ствари и не занима јер она заправо „презире Цркву“! Када сам нешто касније сазнао на ком се положају дотична особа налази у једној општинској управи, питао сам се: како уопште Црква опстаје у градовима у којима делују тако „непристрасни“ службеници? Но нека их свих заједно, нека испуне „меру отаца“ (уп. Мт 23, 32) који су им претходили. Речима Светог старца Вукашина из Клепаца: само нека раде свој посао. Прошло је време комуниста, а Црква је о(п)стала – проћи ће једног дана и време криптокомуниста, а Црква ће о(п)стати. А док та смутна времена не прођу, није лоша идеја да неко ипак оснује поменуто Удружење за заштиту права Срба у Србији... Велики Четвртак, лета Господњег 2020. За Поуке.орг Презвитер Оливер Суботић

Доносимо видео запис предавања презвитера др Оливера Суботића не тему: Православље и / или јога. Отац Оливер је ово предавање одржао у Митрополији аустралијско-новозеландској, а на позив тамошњег епископа и свештенства.