Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'оливера'.
Found 48 results
-
Оливера Јовановић, нови главни и одговорни уредник „Православља”
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале вести из Цркве
На предлог Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, за новог главног и одговорног уредника Православља, новина Српске Патријаршије, Свети Архијерејски Синод је поставио досадашњег ко-уредника госпођу Оливеру Јовановић. Госпођа Јовановић потиче из познате свештеничке породице Љубинац. После завршене основне школе у Сокоцу, завршава Прву гимназију у Сарајеву и Богословски институт Српске Православне Цркве у Београду. У браку са свештеником Вањом Јовановићем има синове Василија, Матију и Зорана. Њен први текст Веронаука на Романији објављен је у Православљу 1996. године. Посебно се ангажовала у истраживању чувених српских породица које су оставиле историјски печат у Сарајеву, као и у процесима пописа и повратка имовине Српске Православне Цркве. У каснијим активностима користило јој је прво радно искуство које је после студија стекла у Београду у финансијском и банкарском сектору. На позив Митрополита дабробосанског Николаја, 1998. године се враћа у Сарајево. Од тада до данас Црква јој поверава низ одговорних дужности и послова везаних за мисију и међурелигијски дијалог како на локалном и регионалном тако и на глобалном нивоу. Радила је као координатор пројеката Светске конференције религија за мир са седиштем у Њујорку. Године 1999. у Аману, Јордан, учествује у планирању и организовању Генералне скупштине Светске конференције религија за мир. Од 2000. до 2004. године као део експертске групе Међурелигијског већа Босне и Херцеговине учествује у писању текста за израду предлога Закона о слободи вере и правном положају Цркава и верских заједница у Босни и Херцеговини. Од 2005. до 2021. године ради у Међурелигијском већу Босне и Херцеговине са седиштем у Сарајеву, где Српску Православну Цркву заступа као стручни саветник за међурелигијски дијалог. У том својству организовала је Први међурелигијски сусрет вероучитеља традиционалних Цркава и верских заједница у Босни и Херцеговини, као и Први и Други конгрес жена различитих конфесија. Кроз рад са женама добила је лиценцу за извођење планетарно познате позоришне представе Седам – против насиља над женама, извођене у многим градовима широм Босне и Херцеговине. Цркву је 2006. године, као члан делегације, представљала на Скупштини Светског савета цркава у Бразилу и на консултацијама за мировна разрешења сукоба које је одржано у Северној Ирској у организацији Европског савета цркава. Као експерт, у оквиру делегације Српске Патрјаршије, учествовала је у Православно-муслиманском дијалогу који су 2008. године у Атини организовали Цариградска Патријаршија и Светско исламско мисионарско друштву. Аутор је православног дела Глосара религијских појмова. Уредница је књиге Обичаји муслимана, православних, римокатолика и Јевреја у БиХ. Са енглеског је превела више књига из едиције Христос деци и била уредница посебних издања часописа Религијски погледи у који издаје Међурелигијско веће. Ко-уредница је Приручника за верске службенике против стигматизације особа које су преживеле силовање у последњем рату у Босни и Херцеговини. Била је члан Управног одбора Европске мреже жена верница са седиштем у Бриселу. После одласка из Међурелигијског већа радила је као консултант на пројектима Популационог фонда Уједињених нација и Националног демократског института. Аутор је бројних колумни и чланака на различите теме. Од децембра 2022. године ради у Информативно-издавачкој установи Српске Православне Цркве у Београду. Говори енглески и служи се француским језиком. https://spc.rs/olivera-jovanovic-novi-glavni-i-odgovorni-urednik-pravoslavlja-novina-srpske-patrijarsije/ -
О књигама о. Оливера Суботића у суботу у Невском
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
"Дигитални рубикон" и "Дигитални изазов" су дела презвитера др Оливера Суботића о којима ће у суботу, 2. децембра 2023. говорити проф. др Весна Дамњановић, Факултет организационих наука, проф. др Драган Новковић, Висока школа електротехнике и рачунарства, Бранимир Нешић, главни уредник ИК "Catena mundi" и аутор, у парохијском дому Храма Св. Александра Невског на Дорћолу, од 18.30 часова. Ауторски хонорар ова два издања је у целости намењен задужбини "Петар Мандић" за стипендирање надарених ученика и студената. Извор: Храм Светог Александра Невског -
„Ако научимо човека да се моли, да нађе своје духовно срце, њему атеизам неће моћи ништа“, презвитер др Оливер Суботић. Нови циклус трибина „Православље и млади“ настављен је предавањем презвитера др Оливера Суботића, пароха београдског Храма Светог Александра Невског, уредника часописа „Православни мисионар“, доктора социолошких наука, свештеника са богатим предавачким и пастирским искуством, на тему „Господе, шта је човек…“ (пс. 144) у свечаној сали Вишег јавног тужилаштва у Ваљеву у четвртак 28. септембра 2023. године. Правећи паралелу између науке и православног хришћанства, њиховог односа према човеку, отац Оливер инсистира на томе да наука треба да се креће у својим методолошким оквирима, притом, не одбацујући је и уважавајући њена достигнућа, јер њен домен је створени свет, док се богословље бави нествореним. Поред бројних суграђана од који су неки колеге, пријатељи, познаници и поштоваоци оца Оливера, предавању је присуствовао и Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије, док је Анастасија Ђурђевић употпунила уметнички програм, отпевавши две косовске песме. Најављујући предавача, јереј Дејан Трипковић, уредник трибина, подсетио је да је прошло седам година од последњег гостовања оца Оливера и судећи по реакцијама присутних, жеља им је да отац Оливер чешће долази. Трудећи се да оправда поверење публике, он је на почетку истакао да је питање човековог идентитета (ко је човек) често постављано кроз историју, да је наука, у зависности о којој се дисциплини ради, нудила различите одговоре, углавном са феноменолошког, али не и онтолошког гледишта. „Свака наука је дала допринос томе шта је човек, али то не исцрпљује оно што православно хришћанство даје. Православље проширује тај видик у целости, објашњава да човек није само психофизичко, већ и боголико биће“, рекао је отац Оливер, подсећајући да је човек, за разлику од осталог живог света, створен по икони и подобију Божјем, јер човек је биће које у својој творачкој реалности иде и ван ње. У наставку свог излагања, предавач је пажњу посветио разуму, уму и срцу, правећи јасну разлику између прва два. Разум је она сила душе повезана са функцијом мозга, док је ум око душе којом човек созерцава Бога. Срце по православном схватању јесте унутар физичког срца, као орган у органу, оно што заправо човек јесте. „Наш задатак јесте да очистимо наше срце од страсти, да вратимо молитву у ум, јер човек је дат и задат… Ако научимо човека да се моли, да нађе своје духовно срце, њему атеизам неће моћи ништа. Човек који је стекао тај додир молитве са Богом, за њега препрека нема“, подвукао је беседник, закључујући своје слово позивом блаженопочившег Патријарха Павла да будемо људи. Излагање оца Оливера подстакло је присутне, као и ваљевског архијереја, да му поставе више различитих питања. Било је речи и о његовој најновијој књизи „О камену одбаченом…“, која је штампана у трећем издању, а пре доласка у Тужилаштво, отац Оливер је био у Казнено-поправном заводу за малолетнике, где је разговарао са тамошњим штићеницима. Његово предавање заинтересовани ће ускоро моћи да чују на радију „Источник“, а да погледају на интернет страници Епархије ваљевске. Марина Марић епархија ваљевска -
Субота у Невском: Представљање књиге о. др Оливера Суботића
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Храм св. Александра невског на Дорћолу у суботу 30. септембра 2023. године наставља са традиционалним духовним сабрањима у парохијском дому ове светиње, која две деценије сабирају све оне који желе дубље и потпуније да се упознају са својом вером. После вечерње службе, у 18 сати и 45 минута, биће представљено треће издање књиге "О камену одбаченом и онима који га одбацише" свештеника др Оливера Суботића, сабрата ове цркве. Поред о. Оливера и братства храма говориће и г. Славољуб Милићевић, Главни уредник ИК "Ризница". Свима који те вечери буду купили књигу омогућен је додатни попуст, а сва средства од продаје су намењена Задужбини "Петар Мандић" за стипендирање надарених ученика и студената. Извор: Радио "Слово љубве" -
Драмски уметник Миодраг Петровић који је цео радни век провео у Српском народном позоришту у Новом Саду, 12. августа 2022. године, у Великој Хочи је премијерно извео монодраму под називом "Од осмеха до премудрости Божје", за коју је добио и благослов Свјатјејшег Патријарха српског г. Порфирија. Ово дело редитеља Предрага Ћурића публика је одгледала у једној од учионица школе у Великој Хочи, јер је планирано извођење на отвореном омела киша. По речима г. Петровића, са којим је после представе разговарала сестра Оливера Радић, осмех може само да приближи људе вери а не да их удаљи, а човек је једино биће које се смеје. Разговор Оливере Радић са Миодрагом Петровићем: Представа је спој различитих мисли и реченица о смеху али су ту и шале и анегдоте настале у животима свештеника, монаха, Епископа, писаца а завршава се речима св. Аве Јустина (Поповића) о комедиографу Браниславу Нушићу. Монодрама "Од осмеха до премудрости Божје" ових дана се представља и публици у још неколико места на Косову и Метохији, а након тога ће моћи да је доживи и публика, како каже г. Петровић, "у остатку Србије", пре свега у портама, на саборима и црквеним сабрањима. Извор: Радио "Слово љубве" -
Књига о Николи Тесли нашег протопрезвитера др. Оливера Суботића
тема је објавио/ла obi-wan у Књижевност
Tesla duhovni lik - Autor dr Oliver Subotic | ТЕСЛА: Духовни лик WWW.TESLA-DUHOVNI-LIK.RS Монографија Тесла: Духовни лик представља студију рађену у сарадњи са Музејом Николе Тесле у Београду, који је суиздавач. У књизи су обухваћене многе… -
Предавање презвитера Оливера Суботића: Значај породичног окружења за духовни лик Николе Тесле
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Предавање презвитера Оливера Суботића, свештеника при храму Светог Александра Невског у Београду, на тему: “Значај породичног окружења за духовни лик Николе Тесле”. Предавање је одржано у склопу љетњих духовних трибина у манастиру светог архангела Михаила на Михољској Превлаци код Тивта у недељу 11.07.2021 г. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора -
У Зајечару представљена нова књига презвитера др Оливера Суботића "Тесла - духовни лик"
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
У зајечарском Саборном храму Рождества Пресвете Богородице, у петак 25. јуна 2021. лета Господњег, представљена је нова књига презвитера др Оливера Суботића "Тесла - духовни лик". Својим благословом и уводним словом вече је отворио Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион. Поред аутора о књизи су говорили ђакон Стеван Јовановић и др Александар Милојков. Повезан садржај: Задужбина која афирмише лик и дело Теслиних предака Како су родитељи од Тесле створили генија? О духовном лику Николе Тесле у Сједињеним Државама Презвитер др Оливер Суботић: Духовни лик Николе Тесле и наше време Подсећамо, у једној међу првим изјавама о својој новој књизи презвитер др Оливер Суботић је указао да је идеја приликом писања ове књиге била да се што је могуће реалније осветли лик Николе Тесле, не његов научни допринос који је итекако добро познат, већ Тесла као личност, у што је више могуће димензија. Оно што је идеја је да се на основу података и докумената који су аутентични, доступни, проверљиви, његови аспекти личности, пре свега религијски, филозофски погледи, животна етика, ставови о друштву, патриотизам, миротворство итд, разјасне и што детаљније опишу. Идеја књиге је, дакле, била да се уради систематизација све те грађе, да се обухвати оно што до сада није било обухваћено или није било довољно истражено и да се да допринос на овом пољу, подсетио је отац Оливер. Сама књига се састоји из два дела. Први је историјског карактера, а други део књиге је синтетичког карактера, нека врста парадигме на основу тих података које смо проучили и представља поруку читаоцу, а то је да на основу живота Николе Тесле можемо много тога да применимо у нашем друштву и да побољшамо, не само наш живот, већ и однос према свету који нас окружује, истакао је аутор овог импозантног дела. Приредио: катихета Бранислав Илић -
У петак 25. јуна са почетком од 19ч, у духовно-мисионарском центру Епархије тимочке "Гостопримница", одржаће се представљање нове књиге презвитера др Оливера Суботића "Духовни лик Николе Тесле". Поред аутора о књизи ће говорити ђакон Стеван Јовановић и др Александар Милојков.-
- 1
-
-
- најава:
- представљање
- (и још 9 )
-
Са званичног портала Митрополије црногорско-приморске доносимо текст наше Оливере Балабан, вероучитељице са Цетиња. Наша сестра Оља учинила је каратак осврт на актуелна дешавања са којима је суочена Црква Божја у Црној Гори. Кад сретнете мајку са дјететом на улици па док покушава да од њега измами жељено понашање, она се послужи реченицом: – Брзо, брзо, ево полицајца, сад ће доћи да те ухапси. Све се у мени борило против те често чујане реченице. Мислила сам, забога милога, зашто мало дијете плаши полицијом па оно треба да научи да су полицајци ту да му помогну, ако се некада нађе само у невољи. Они су школовани и плаћени да брину о безбједности тога дјетета, а не да се њиховом униформом сије страх у маленој дјечијој души. Таман кад заборавим на ту необичну појаву у друштву, опет сретнем неку маму у парку која још усрдније објашњава дјетету да ако не крене истог часа, доћи ће полицајац да га одведе. Оно што је још чудније, дјеца су реаговала на тог невидљивог страхосијача. Чак ми се чини да је имао далеко већи утицај него ли просјечна бабарога током одрастања нас нешто мало старије дјеце. Као неко кога прилично интересују необични феномени у друштву, размишљала сам често о томе зашто је то тако. Више теорија ми се мотало по глави. Једна је била да можда људи немају довољно развијену свијест о томе да полиција и војска нису никакве институције мимо народа. Напротив, постоје да би му служиле. Не постоје да би играли улогу некакве власти, већ да би свој народ и земљу чували од оних који хоће да: покраду, убију, преваре, служе се лажима и слично. Одрасла сам у породици у којој се његовала љубав према тим племенитим позивима и научила да су они једнако важни за народ колико и добар љекар или учитељ. Сјећам се чак и да сам једном као дијете прочитавши десет Божијих заповијести у малом црквеном календару помислила да су полицајци и војници они људи који помажу Богу да се његове заповијести не крше. У дјечијој глави је све једноставно па тако ако Господ каже: не кради, не убиј, не лажи, не свједочи лажно на ближњега свога, логично је да овај што би требао да хапси оне који то раде, на извјестан начин помаже Богу, а и људима, разумије се. У мојој породици се говорило да не може свако да буде војник или полицајац. Он мора да има посебне врлине. Када би баба као човјек од народне пословице у нашој кући изговарала чувене ријечи Марка Миљанова о томе шта је чојство, а шта јунаштво, ја сам мислила: Боже, како је тешко бити војник или полицајац. Он мора да буде човјек мимо свих. Сву ту моју слику идеалног чувара реда употпунила су каснија сазнања из историје о великим јунацима наше прошлости, који су у својству војника или полицајца стајали на бранику отаџбине и врло често голим животом бранили све оно што је нашем народу било драгоцјено: нејач, жене, цркву, гробље, њиву, ливаду, болницу, школу, мост. О, како су то у мојим очима били велики људи. Можда је то био највећи разлог мог чуђења над поступком мајки које човјеком у униформи, било полицајцем или војником плаше дјецу. Али, као што ми ја баба често говорила: – Немој сине ништа у животу да те зачуди или да помрзиш. Све што те зачуди и што помрзиш, откриће ти се на ружан начин. И збиља бјеше тако, те и ово моје чуђење, дође на наплату и објашњење. Не знам шта ме није забољело када сам одгледала снимке на којима се види како седморица полицајаца бјесомучно туку једног младића или када сам чула малољетну дјевојчицу која каже да је док је покушавала да помогне брату добила шаку и палицу по ребрима. Колега новинар који са пуним професионалним правом и улогом од важности у друштву покушава да извјести са лица мјеста добија бибер спреј у очи, ваљда да би му се његов објективни новинарски поглед на догађај „разбистрио”. Мајка којој полиција са кућног прага одводи мужа и два сина, од којих је један малољетан. Старију жену која је претучена док је стајала испред апотеке, у намјери да подигне лијек. И напослетку, о грдна истино, полиција одводи владику и свештенике у глуво доба ноћи, као најљуће злочинце и криминалце и задржава их у притвору. Све се то дешава у данима огромне бруке Црне Горе пред свијетом, који на нашем државном броду открива и заплењује пола тоне кокаина. Не знам на кога бих прије да се љутим. На полицију која каља образ свему живом и разумном што хода по овој Богом даној љепоти званој Црна Гора? На родитеље који су ме учили да је бити полицајац један частан и одговоран позив, пун жртве и бриге за свој народ? Или на оне мајке што плаше дјецу полицијом јер су унаточ свим мојим наизглед реалним аргументима против тога, оне изгледа ипак биле у праву? Вратићу се ипак мојој баби и њеном сјајном народно-пословичном духу који је говорио да риба смрди од главе и да ако хоћеш добар ручак риби мораш погледати у очи. Ако су мутне, риба је поодавно уловљена и није више за јело. Постоји једна категорија које ми је у овом тренутку можда за мрву жалије од ових неправедно пострадалих у демонстрацији полицијске силе. Жао ми је жена и дјеце полицајаца. Дубоко вјерујем да пролазе голготу стида и очаја због учешћа својих мужева и очева у оваквој незапамћеној срамоти. Жене и дјеца нису криви. Жене су бирале по срцу и по увјерењу да су част, образ и етика оно што води полицијске службенике на њихове задатке, те су тако и вјеровале да ће њихови мужеви сачувати неокаљано породично име. А дјеца? Шта да раде дјеца? Да цио живот буду они чијим очевима мајке плаше дјецу у парку? Будимо људи, увијек и на сваком мјесту! Не дајмо оно што је у прошлости, садашњости и што ће ако Бог да у будућности, за све поштене и паметне људе бити светиња. -
Са званичног портала Митрополије црногорско-приморске доносимо текст наше Оливере Балабан, вероучитељице са Цетиња. Наша сестра Оља учинила је каратак осврт на актуелна дешавања са којима је суочена Црква Божја у Црној Гори. Кад сретнете мајку са дјететом на улици па док покушава да од њега измами жељено понашање, она се послужи реченицом: – Брзо, брзо, ево полицајца, сад ће доћи да те ухапси. Све се у мени борило против те често чујане реченице. Мислила сам, забога милога, зашто мало дијете плаши полицијом па оно треба да научи да су полицајци ту да му помогну, ако се некада нађе само у невољи. Они су школовани и плаћени да брину о безбједности тога дјетета, а не да се њиховом униформом сије страх у маленој дјечијој души. Таман кад заборавим на ту необичну појаву у друштву, опет сретнем неку маму у парку која још усрдније објашњава дјетету да ако не крене истог часа, доћи ће полицајац да га одведе. Оно што је још чудније, дјеца су реаговала на тог невидљивог страхосијача. Чак ми се чини да је имао далеко већи утицај него ли просјечна бабарога током одрастања нас нешто мало старије дјеце. Као неко кога прилично интересују необични феномени у друштву, размишљала сам често о томе зашто је то тако. Више теорија ми се мотало по глави. Једна је била да можда људи немају довољно развијену свијест о томе да полиција и војска нису никакве институције мимо народа. Напротив, постоје да би му служиле. Не постоје да би играли улогу некакве власти, већ да би свој народ и земљу чували од оних који хоће да: покраду, убију, преваре, служе се лажима и слично. Одрасла сам у породици у којој се његовала љубав према тим племенитим позивима и научила да су они једнако важни за народ колико и добар љекар или учитељ. Сјећам се чак и да сам једном као дијете прочитавши десет Божијих заповијести у малом црквеном календару помислила да су полицајци и војници они људи који помажу Богу да се његове заповијести не крше. У дјечијој глави је све једноставно па тако ако Господ каже: не кради, не убиј, не лажи, не свједочи лажно на ближњега свога, логично је да овај што би требао да хапси оне који то раде, на извјестан начин помаже Богу, а и људима, разумије се. У мојој породици се говорило да не може свако да буде војник или полицајац. Он мора да има посебне врлине. Када би баба као човјек од народне пословице у нашој кући изговарала чувене ријечи Марка Миљанова о томе шта је чојство, а шта јунаштво, ја сам мислила: Боже, како је тешко бити војник или полицајац. Он мора да буде човјек мимо свих. Сву ту моју слику идеалног чувара реда употпунила су каснија сазнања из историје о великим јунацима наше прошлости, који су у својству војника или полицајца стајали на бранику отаџбине и врло често голим животом бранили све оно што је нашем народу било драгоцјено: нејач, жене, цркву, гробље, њиву, ливаду, болницу, школу, мост. О, како су то у мојим очима били велики људи. Можда је то био највећи разлог мог чуђења над поступком мајки које човјеком у униформи, било полицајцем или војником плаше дјецу. Али, као што ми ја баба често говорила: – Немој сине ништа у животу да те зачуди или да помрзиш. Све што те зачуди и што помрзиш, откриће ти се на ружан начин. И збиља бјеше тако, те и ово моје чуђење, дође на наплату и објашњење. Не знам шта ме није забољело када сам одгледала снимке на којима се види како седморица полицајаца бјесомучно туку једног младића или када сам чула малољетну дјевојчицу која каже да је док је покушавала да помогне брату добила шаку и палицу по ребрима. Колега новинар који са пуним професионалним правом и улогом од важности у друштву покушава да извјести са лица мјеста добија бибер спреј у очи, ваљда да би му се његов објективни новинарски поглед на догађај „разбистрио”. Мајка којој полиција са кућног прага одводи мужа и два сина, од којих је један малољетан. Старију жену која је претучена док је стајала испред апотеке, у намјери да подигне лијек. И напослетку, о грдна истино, полиција одводи владику и свештенике у глуво доба ноћи, као најљуће злочинце и криминалце и задржава их у притвору. Све се то дешава у данима огромне бруке Црне Горе пред свијетом, који на нашем државном броду открива и заплењује пола тоне кокаина. Не знам на кога бих прије да се љутим. На полицију која каља образ свему живом и разумном што хода по овој Богом даној љепоти званој Црна Гора? На родитеље који су ме учили да је бити полицајац један частан и одговоран позив, пун жртве и бриге за свој народ? Или на оне мајке што плаше дјецу полицијом јер су унаточ свим мојим наизглед реалним аргументима против тога, оне изгледа ипак биле у праву? Вратићу се ипак мојој баби и њеном сјајном народно-пословичном духу који је говорио да риба смрди од главе и да ако хоћеш добар ручак риби мораш погледати у очи. Ако су мутне, риба је поодавно уловљена и није више за јело. Постоји једна категорија које ми је у овом тренутку можда за мрву жалије од ових неправедно пострадалих у демонстрацији полицијске силе. Жао ми је жена и дјеце полицајаца. Дубоко вјерујем да пролазе голготу стида и очаја због учешћа својих мужева и очева у оваквој незапамћеној срамоти. Жене и дјеца нису криви. Жене су бирале по срцу и по увјерењу да су част, образ и етика оно што води полицијске службенике на њихове задатке, те су тако и вјеровале да ће њихови мужеви сачувати неокаљано породично име. А дјеца? Шта да раде дјеца? Да цио живот буду они чијим очевима мајке плаше дјецу у парку? Будимо људи, увијек и на сваком мјесту! Не дајмо оно што је у прошлости, садашњости и што ће ако Бог да у будућности, за све поштене и паметне људе бити светиња. View full Странице
-
,,Двадесет година траје наш живот у изолацији, од када је српски народ на Косову и Метохији остао без основних структура наше државе: Војске, полиције, судства и свега онога што може да нормализује живот на једном простору“-каже новинар Оливера Радић професор из Ораховца говорећи у двострукој изолацији у којој се сада налазе због вируса covid-19 који је погодио цио свијет, а однио и један живот са Косова и Метохије. Звучни запис емисије Оливера наглашава да је све вријеме изолације, од 1998. године наовамо једино Црква увијек остала уз народ свој. ,,Црква је била та која је српски народ одржала на овим просторима“-каже Оливера. Упоређујући нову изолацију, насталу падемијом корона вируса, она каже да је разлика у томе што смо свих ових година до сада знали ко нам је непријатељ и од кога да се чувамо. ,,Ово сада је нешто опасније. Створена је атмосфера да се народ боји од сусрета са својим ближњим. За нас је ова изолација страшнија него што је то у другим мјестима у Србији или Црној Гори јер је здравство код нас ослабљено, самим тим што ми немамо ни слободу. Конкретно у Ораховцу имамо једну малу амбуланту, у којој ради једна љекарка опште праксе, док је до најближе болнице у Лапљем селу сат и по времена вожње а до Клиничког центра у Косовској Митровици два сата, док чак ни поменуте болнице нису адекватно опремљене како би се избориле са овим вирусом. Тај страх затвара људе у куће. Немамо гдје да купимо маске, рукавице и дезинфекциона средства. Предали смо се у Божије руке а колико страдање ће Господ да нам допусти то само Он зна, нико од нас не зна“-каже Оливера Радић. Оливера са пуно наде вјерује да ће побиједити вјера у нашем народу, да ћемо вјером и сједињењем са Господом, преко Светог причешћа, успјети да побиједимо и ово искушење као и многа до сада. “Много нам је било лакше да се боримо са изолацијом раније када нисмо имали интернет и медије који умногоме више уносе пометњу разним порукама и статусима на друштвеним мрежама. Окренимо се заједно са својом породицом Господу и свом породичном Свецу и заједно, у смирењу и стрпљењу, чекајмо да и ова пошаст прође“-каже Оливера Радић. Од Оливере смо сазнали доста тога и о лијепој традицји шарања васкршњих јаја у ораховачком крају, које је почело на Средпосну сриједу Часног поста. Она напомиње да ће нас и страшник, јаје које се прво офарба том приликом, које наш дом иначе штити од свих зала, заштити и од ове нове пошасти. Извор: Радио Светигора-
- 1
-
-
- радио
- светигора:
- (и још 16 )
-
Српска Православна Митрополија аустралијско-новозеландска, има част да вам представи уваженог предавача за овогодишњи великопосни циклус предавања - високопречасног презвитера др Оливера Суботића. Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска -
Прије неког времена мојој доброј старијој пријатељици се упокојила ћерка. У свом њеном родитељском болу и тешкоћи њу је мучила једна мисао – како ће то изгледати кад Господ дође по други пут и када буде опште Васкрсење. Гдје ћемо стати сви – они који буду тада живи и сви они који су се до тада упокојили. Ајде то питање простора је некако и прихватила, али је много више бринула о томе како ћемо пронаћи једни друге у толиком народу. Хоћемо ли се препознати? Шта ако прођу вјекови до тог сусрета, а за неке су већ и прошли. Повезан садржај: Оливера Балабан: Ходај, сине, ходај! Морам признати да до тада о томе никада нисам размишљала. О томе чини се може да размишља само родитељ који изгуби дијете. Једино родитељ може тако плански, стрпљиво да чека и да размишља о свим могућим околностима сусрета. Понеси кишобран, биће кише. Стави неки шешир на главу, видиш како је упекла Звијезда. Ову јакну вјетар не пробија, њу обуци. Добре су ти оне чизме од прошле године, ђон је гумени, нећеш се поклизати. Како ћеш пјешке, дуг је то пут. И тако у недоглед. До закона и литије – до сусрета! Сада, када смо се напокон послије толико деценија срели са Оцем Небеским, све друге околности су нестале. Седмица броји два дана, а прогнозу више нико и не прати. Шта ће то коме, сада када жури на састанак? Састанак на којем се коначно осјећа као човјек. Као боголико биће. Као неко ко има име и презиме и као онај кога препознају они око њега. Траже га у маси, питају се гдје је. Пробуди ли и њега Господ и да није запео негдје са неким безвезним, ситним људским страхом или незнањем и оглушио се о позив. Гдје је сад када се напокон и вријеме продужило или је стало. Ма кога је уопште брига за вријеме?! Устани човјече, иако си можда већ одавно умро. Отац те тражи, Отац те зове! Обрћемо се, окрећемо се око себе. – Јеси ли видио Сретена? Гдје су Илија и Милена? – Ту су, ено их иза свештенства, други, трећи ред. – А нека, нека, Богу хвала, лијепо. Видјећемо се послије, имамо кад. Мирно и спокојно корачају они којима су сви васкрснули. Још увијек има несталих који се траже. Неко брата, неко сестру, кума, драгог пријатеља. Можда нису могли данас, доћи ће у недјељу. А шта ако не дођу ни у недељу? – А да је Јоко жив не би он мога’ тако, него би се у памет држао. Шта сад ја да му радим? Како ћу оцу на очи кад се сретнемо опет једном?! Казаће, а ђе ти је брат, соколе мој? Нијеси га ваљда на овом кратком путу живота негдје заборавио или изгубио, не дај ти Господе. А шта могу? Рећи ћу ка’ што јесте. Нијесам тата заборавио ја њега, него је он заборавио тебе. А не могу тако оцу казати. То ће га растужити, забољети. Нека му сам каже. И они се морају срести једном. Сви ћемо умирати, некад. Смрт је страшна! Са једнима треба да се растанеш, а са другима да се састанеш. Никуд прист’о ниси без доброг одговора. Не познају те ни преци, ни потомци. – Не могу оцу на очи, без брата, не могу! А тек ђеду и баби! Добро се бабе сјетих. Можда ће се, ако се присјети бабе и њене васцијели вијек у црно умотане главе, уразумити. Можда, даће драги Бог! Ех, кад би тако било па да заједно, као браћа васкрснемо и слободно једном кад дође вријеме Оцу на очи пођемо. Помози Господе, пробуди мога брата. Знам да га и ти чекаш, више него сви живи и умрли заједно. Васкрсао си Лазара, Господе, иако већ дуго бјеше мртав, па васкрсни и овога мога несрећника. Молим те Господе, васкрсни га и доведи у недјељу међу живе! ауторка је вјероучитељица и новинар Радио-Светигоре Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Гледам ових дана лица мајки на литијама па се сјетих оних чувених стихова којима Јевросима мајка учи сина Марка како да поступи док разрешава питање наследства престола Душана Силног. „Ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога”. Иако у народној пјесми „Урош и Мрњавчевићи” Јевросима има споредну улогу, њене ријечи се стављају у центар око којег се и којим се све разрешава. „Марко сине, једини у мајке, боље ти је изгубити главу него своју огријешити душу”. Како тада, тако и данас! Иако потонуле у бриге већма тешке свакодневице, са благословеним смотуљком у наручју или окићене Божијим накитом дјечијих ручица око врата, хрле Јевросимине насљеднице ка Христу и Крсту, да не би окасниле у полагању светога печата вјере у срца своје дјеце. Грлим их погледом све, а душа ми од радости јеца. У непрегледној колони тих савремених Христових Мироносица видим једну младу мученицу блиједог и испијеног лица. Зелена, благо прошарана марама, повезана око главе, крије њене битке и бољке, а десна јој рука благо придржава ручицу наде, маленог и од хода већ помало уморног дјечака. „Ходај, сине, ходај, благо мајци! Ти си већ велики, можеш ти то! Још мало и стигли смо до храма”, бодри га мајка. Дјечак, пун повјерења у мајчине ријечи, наставља да корача, успињући се с времена на вријеме на прсте, не би ли изнад непрегледне масе многих, растом већих од њега, угледао оно што жарко ишчекује – Крст на врху храма. Размишљам… Боже драги, хвала ти што си на моју земљу и мој народ пустио ријеку љубави и милости Своје! Хвала ти што си нас све загрлио и што си наше продужио руке да се и ми овако грлити можемо! Хвала ти што гледаш на нас и што нас ниси заборавио! Хвала ти Господе што ниси затворио утробе свих ових дивних мајки и што си им дао пород који у Твоју Славу корача! Напослетку, хвала ти Господе што си вечерас ову дивну младу мајку послао да шета испред мене и што ми њена материнска брига за душу свога дјетета ули велику наду у будућност овога свијета! „Мајко, ено Крста! Види се мало и храм”, прену ме из размишљања радосни усклик дјечака. „Види се, радости мајкина! Ето, стигли смо, издржао си”, кличе још побједоносније мајка. Од хладноће или од радости или од свих брига што чуче испод њене зелене, прошаране мараме и сваку ноћ је чекају пред сан, заискри јој се суза у оку. Година, двије или пет, чак и педесет пет година живота да јој Господ да на овоме свијету, једино што она жели је да свога сина остави у сигурним рукама. Које би то сигурне руке биле, ако не оне којима нас тако њежно и са толико бриге грли Мајка свих нас – Црква Христова и који би се то старатељ са толико промисла старао о нама, ако не Отац наш Небески, који нас је са толико љубави стварао?! Зна то добро напаћена душа ове крхке младе жене. Зна и осјећа много боље од нас „јаких и здравих”. Зато је вечерас овдје и зато тако стамено корача, као да пуца од здравља и снаге. Сваки њен корак одзвања ријечима Мајке Јевросиме: „Марко сине, једини у мајке, боље ти је изгубити главу, него своју огријешити душу”. Из вјечности, као ехо њених корака до њених ушију и срца допире глас Анђела Господњег који отвара спасоносна врата и каже: „ Бјеж’ у цркву Краљевићу Марко”. „Чују се звона мајко, стигли смо”, рече дјечак, мазно се привијајући уз руку своје родитељке. „Чују се”, одговори мајка дубоко уздахнувши. Плато Саборног храма Христовог Васкрсења за ова два мила путника је Сионска гора, а литија овој мајци велика нада да није родила и подигла Јуду, него Петра или Марка. Господе, на свему ти хвала! А ви господо драга, чије ће мајке мученице и јадиковке срамно спуштати своје несрећне главе пред Творцем свијета, погледајте на овог дјечака и ако ништа друго сјетите се да је и вас све некада мајка за нејаку ручицу држала и вама незнавенима говорила: „ Немој, сине, говорити криво”. Јевросимина крв је уткана у душу овога дивнога Божијега народа и сваке мајке која се са животом раставља не би ли на свијет донијела свога Марка, борца за правду и истину Божију. Не била клета мајчина рана, свакоме сину који данас није Марко или који је Јуда, а не Петар и Павле. А ти малени дјечаче одмори вечерас. Безбрижно завуци главу у загрљај своје миле мајчице и сањај, лијепо сањај. Видимо се, ако Бог да, следеће недјеље или четвртка. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
У сусрет најрадоснијем хришћанском празнику рођења Богомладенца Христа- Божићу са сестром Оливером Радић новинаром и професором из Ораховца у овој епизоди емисије ,,Косметска кандила“ разговарамо о томе како се Бадњи дан и Божић и недјеље које му претходе: Дјетињци, Материце и Оци славе у оарховачком крају. Звучни запис емисије Она је говорила и о свом пријатељу нобеловцу Петеру Хандкеу и упутила своју и подршку вјерног народа Косова и Метохије нашој Митрополији поводом актуелних дешавања изазваних усвајањем дискриминаторског Закона о слободи вјероисповијести и увјерења. Извор: Радио Светигора-
- 1
-
-
- радио
- светигора:
- (и још 14 )
-
Најава предавања презвитера др Оливера Суботића у Младеновцу
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Црквена општина младеновачка при храму Успења Пресвете Богородице Вас позива на ДУХОВНУ ТРИБИНУ. Тема: Хришћанска порука у ери савремених комуникација са освртом на проблем електронског насиља. Предавач: јереј др Оливер Суботић, четвртак 3. октобар 2019. године у 19 часова у парохијском дому у Младеновцу. Извор: Храм Успенија Пресвете Богородице у Младеновцу -
Наставак овогодишњег програма Недеље православља обележила је Духовна трибина. На велику радост свих присутних представљена је књига оца Оливера Суботића под називом О камену одбаченом. О књизи су говорили председник Матице српске проф. др. Драган Станић, главни уредник издавачке куће „Бернар“, Никола Дробњаковић и сам отац Оливер Суботић. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Радио Славословље-
- 1
-
-
- суботица:
- представљена
- (и још 9 )
-
Преузмите књигу свештеника Оливера Суботића "Информационо контролисано друштво"
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Друштво
На сајту РНИДС-а можете потпуно бесплатно преузети књигу свештеника Оливера Суботића "Информационо контролисано друштво" -
На сајту РНИДС-а можете потпуно бесплатно преузети књигу свештеника Оливера Суботића "Информационо контролисано друштво" View full Странице
-
- 2
-
-
- контролисано
- "информационо
- (и још 6 )
-
У оквиру редовних духовних сабрања уторком у Вазнесењској цркви у центру Београда, на дан светог Симеона Мироточивог - 26. фебруара 2019. године, књигу "О камену одбаченом и онима који га одбацише" представиће аутор, свештеник др Оливер Суботић и г. Никола Дробњаковић из Издавачке куће "Бернар". Почетак духовног сусрета заказан је за 18 часова. Отац Оливер ће претходно, од 17 часова, служити Молебни канон св. Деспоту Стефану Лазаревићу у Вазнесењском храму, испред иконе и кивотом са моштима овог Божијег угодника. Извор: Радио Слово љубве -
Радио Светигора: Годишњица убиства Оливера Ивановића
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Друштво
Данас се навршава година од убиства лидера Грађанске иницијативе „Слобода, демократија, правда Оливера Ивановића. До данас није познат убица, ни налогодавац. Оливер Ивановић убијен је 16. јануара 2018, док је улазио у страначке просторије у сјеверном дијелу Косовске Митровице. Мирослав Ивановић, Оливеров брат, рекао је за Радио „Светигора“ оно што на неки начин ублажава бол цијеле породице је сјећање људи који данас све више говоре о Оливеру. „Људима се враћа сјећање на све шта је и како је Оливер за њих или за неког другог а они су били свједоци и очевици тога. У ситуацији сам да, шетајући градом, бивам заустављан од људи који осјећају потребу да ми нешто кажу. Углавном се то своди на опис и препричавање онога како им је Оливер помогао, како је у неким ситуацијама реаговао. Све то, у афирмативном смислу, помаже нам да мало утихне бол због Оливеровог губитка, јер и ми коначно, и онако нескромно, сад схватамо да је Оливер заиста био велики човјек“, каже г. Ивановић. Са слушаоцима Светигоре је подијелио сјећање са Оливеровог суђења у моменту изрицања првостепене пресуде по којој је за једну оптужницу добио девет година затвора. ,,Иза судског вијећа, у публици, чуо се врисак, плач! Једна невјероватна драма људи које смо морали умиривати. У исто то вријеме Оливер се окреће и рукама показује, и говори Смирите се, није ово ништа. Још ћемо се ми борити“. Дуго сам у судству, али нисам имао прилике да видим толику храброст“, казао је судија Мирослав Ивановић. У животу породице Ивановић и животу Оливера Ивановића спојено је оно нераскидиво: Косово и Метохија и Црна Гора, Косовски завјет и учење Марка Миљанова. Оливер ће живјети вјечно јер их је испунио! Разговор колегинице Слободанке Грдинић са Мирославом Ивановићем, братом убијеног Оливера Ивановића, можете послушати на следећи линк: https://svetigora.com/navrsilo-se-godinu-dana-od-svirepog-ubistva-olivera-ivanovica/?scr=lat Извор: Радио Светигора-
- 1
-
-
- радио
- светигора:
- (и још 4 )
-
У крипти Саборног храма Васкрсења Христовог у Подгорици одржано је предавање на тему “Дигитални изазов“. Предавач је је био презвитер др Оливер Суботић, први управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ. Организатор предавања је братство Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, а ово је било друго у циклусу предавања током божићног поста. Отац Оливер Суботић је приближио изазове данашњице, у ери дигиталних, информационих технологија које су наша свакодневица, објашњавајући притом шта је то што нас изазива у „бинарној цивилизацији“, указујући какве се све промјене дешавају око нас, међу нама и у нама самима под утицајем савремене технологије. По његовим ријечима, у свијету бинарне цивилизације, много је изрекламираних мишљења, блогерске дијалектике, твитерских стослова, а тако мало личног, тј. истинског животног искуства. Отац Оливер се осврнуо и на сам појам онога како је он назива: бинарне цивилизације. Бинарна цивилизација, каже он, нипошто није безазлена будући да фалсификује и црквени начин постојања, што може да пољуља наше темеље изворне црквености. Предавање је отац Оливер завршио позивом на подвижнички однос према технологији, који подразумјева расудљиву и критичку примјену. АУДИО ЗАПИС View full Странице
-
(АУДИО) Катедра: Предавање “Дигитални изазов“ свештеника др Оливера Суботића
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Поучни
Предавач је је био презвитер др Оливер Суботић, први управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ. Организатор предавања је братство Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, а ово је било друго у циклусу предавања током божићног поста. Отац Оливер Суботић је приближио изазове данашњице, у ери дигиталних, информационих технологија које су наша свакодневица, објашњавајући притом шта је то што нас изазива у „бинарној цивилизацији“, указујући какве се све промјене дешавају око нас, међу нама и у нама самима под утицајем савремене технологије. По његовим ријечима, у свијету бинарне цивилизације, много је изрекламираних мишљења, блогерске дијалектике, твитерских стослова, а тако мало личног, тј. истинског животног искуства. Отац Оливер се осврнуо и на сам појам онога како је он назива: бинарне цивилизације. Бинарна цивилизација, каже он, нипошто није безазлена будући да фалсификује и црквени начин постојања, што може да пољуља наше темеље изворне црквености. Предавање је отац Оливер завршио позивом на подвижнички однос према технологији, који подразумјева расудљиву и критичку примјену. АУДИО ЗАПИС
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.