Претражи Живе Речи Утехе

Навршило се 149 година од почетка наставе у Цетињској Богословији – првој средњој школи у нововјековној Црној Гори. Прије 149 година, 19. септембра 1869. године почела је настава у Богословији на Цетињу, док су свечано отварање и благослов рада извршени дан раније – 18. септембра. Звучни запис разговора ,,Нека нам је свима са срећом ова годишњица прве средње школе у нововјековној Црној Гори“, овом честитком је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор обновљене Богословије Светог Петра Цетињског почео интервјуу који је овим дивним поводом дао за Радио ,,Светигора“. Отац Гојко подсјећа на предисторију овог догађаја када су, још у вријеме Светог Петра Цетињског и Његошево вријеме, постојала настојања и планови да се отвори школа која би образовала будуће свештенике. Иако историја не може баш да обради у којој мјери и каква је била та школа, при Цетињском манастиру је ипак постојало неко основно образовање, које је давало кандидате за свештеничку службу, гдје су се кандидати учили црквеном читању и појању у некој најкраћој мјери. Такву школу је похађао и сам Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац прије свог одласка у Херцег Нови. Касније је Његош основао основне школе, али се увијек осјећала потреба за једном вишом школом од основне. ,,Још 1863.године, заједно са херцеговачким архимандритом Нићифором (Дучићем), књаз Никола је основао привремену Богословију, која је радила само једну годину због недостатка финансијских средстава, али су сачувана нека документа везана за тај период њеног рада. Оснивању Богословије 1869. претходио је пут књаза Николе у Русију гдје је добио значајну материјалну помоћ од руског Двора за оснивање Цетињске богословије и ,,Ђевојачког института“ на Цетињу. Пракса, која и до данас постоји у руским црквеним школама налаже да се оснива посебна школа за будуће свештенике, а да у близини буду и регентске школе (школе за диригентице). Њихова основна намјена је да се у близини Светиње васпитавају и будући свештеници и дјевојке по свим црквеним и интернатским правилима, како би сјутра свештеник, из те школе која је у близини, могао себи да изабере попадију и да са њом формира црквени брак“, истиче отац Гојко. Подсјећа да је ова школа једно вријеме радила као Богословија, па као богословско-учитељска школа, која је имала неке системске везе и са цетињском гимназијом, која је основана двадесетак година после тога и тако је дочекала почетак Првог свјетског рата, када је њен рад и престао. Свој рад је поново 1921. године обновила и то први пут под именом Богословија Светог Петра Цетињског на предлог Митрополита Митрофана Бана, који се трудио да се школа обнови и да се врати у Биљарду, гдје је и прије била. Од 1921. до 1943. Богословија је радила у Биљарди. 1943. прекинула је свој рад јер су комунистичке власти забраниле њену обнову после 1945. Од тада до 1992. године нисмо имали Богословију на Цетињу, осим што је шездесетих-седамдесетих година радила монашка школа у манастиру Острог, која је била неки најкраћи могући систем по којем су обучавани монаси и будући свештенослужитељи за будућу службу“, каже отац Гојко, говорећи о историјату ове црквено-просветне установе. Отац Гојко каже да је 1991. године када се десетак људи, међу којима и Митрополит Данило (Дајковић), окупило да прослави 50. годишњицу матуре, Митрополит Амфилохије (који је тада већ био на трону Митрополита црногоско-приморских), инспирисан том годишњицом и сусретом, а на њихов предлог, упутио Светом Синоду предлог да се Богословија на Цетињу обнови, што се и догодило 1992. године. ,,Цетињска Богословија је свој рад обновила као једна од богословија Српске православне цркве, каква је била и она из 1921. године. То је средња, петогодишња школа са интернатом. По нужди, рад школе је смјештен у згради Црквеног суда, који се налази иза Владиног дома на Цетињу, јер је Биљарда претворена у музеј и у њој није било могуће радити. Ова школа ради од 1992. године и изњедрила је преко двадесет генерација, или нешто око 400 свршених богословаца. Они су данас свештеници, професори, двојица ђака су архијереји, а још четворица професора су архијереји Српске православне цркве на све четири стране свијета. Један је бивши професор, Владика Кирило, у Аргентини, а други ђак Владика Силуан, у Аустралији“, подсјећа отац Гојко на значај овог духовног расадника. Ректор Богословије каже да се у школи ради у условима који и нису баш примјерени. ,,Школа је смјештена у црквеном суду а интернат је на другом крају града. Имамо једну монтажну кућу у којој се налази трпезарија Богословије. Иако то и нису баш најбољи услови, све то има и својих позитивних страна. Управо тако размјештена школа чини да цио овај град буде као један школски интернат, јер су ђаци, просто, принуђени да сваког дана шетају градом, нису затворени у четири зида као што је случај у другим школама ове врсте. Имамо тринаест професора и петнаест помоћних радника. Оно што ову школу чини успјешном и до сада квалитетном је чињеница да се читав њен живот одвија око ћивота Светог Петра Цетињског, велике светиње Цетињског манастира, манастирских богослужења. Немамо потребу, као неке градске богословије, да импровизујемо богослужбени живот, већ живо учествујемо у богослужењима, не само Цетињског манастира него и цијеле Митрополије“, каже отац Гојко Перовић. Ове године у Цетињску Богословију уписано је десет ученика у први разред. У свим богословијама наше Цркве смањен је број ђака првака у односу, на примјер, на случај кад је Цетињска Богословија обновила свој рад 1992. и уписала седамдесет ђака и када је било година да броји и до 140 ученика. ,,Сада имамо укупно 50 ученика, што је са педагошке стране чак и добро, с обзиром на овакав интернатски живот и на друге обавезе које ђак има. Тако се и ми професори више можемо посветити својим ђацима. Све ово ће бити и ствар неких других системских рјешења; да ли ће се богословије укључивати у школски систем државе у којој су и на који начин. Можда ће Богословија почети да пружа и неко шире образовање, као што је и био случај ове школе када је била богословско-учитељска школа из које су излазили, осим свештеника, и будући правници, историчари, наставници…Све у свему, спремни смо на све опције, пред нама је будућност. Имамо обучен професорски кадар и за неке друге планове и програме“, каже отац Гојко Перовић. Иако је ово прва средња школа у Црној Гори, Цетињска Богословија нема подршку државе. ,,Нама не треба толико финансијска помоћ државе, мада наравно да би нам користила, колико је држави потребно да се понаша принципијелно. Ако помаже другу вјерску школу, школу Исламске заједнице, медресу у Тузима, онда би, на нивоу принципа, било логично да помаже и рад најстарије школе у Црној Гори. Молимо се Богу да се и те неке основне ствари посложе како треба“,закључује Ректор Цетињске Богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић у интервјуу који је дао Радију ,,Светигора“ поводом 149. годишњице почетка наставе у Богословији. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска / Радио Светигора View full Странице

Након што је на црквеном сајту Поуке.орг освануо текст у коме се критикује Сима Спасић, председник Удружења породица убијених и киднапованих на Косову и Метохији, огласио се и лидер Српске деснице Миша Вацић. Вацић је прозвао сајт Поуке и питао његово уредништво да ли још увек читају књигу игумана Саве Јањића у којој се он критички осврнуо на појаву екуменизма и да ли су преко ноћи прогледали и не верују више у екуменизам. Извор: Видовдан.орг

Захваљујући низу међународних иницијатива у току дана косовске власти су престале са незаконитим радовима на путу у заштићеној зони манастира Дечани и тешка машинерија је наводно повучена. Надамо се да ће косовске институције убудуће поштовати своје законодавство и међународне обавезе. Захваљујемо се свим људима добре воље који су показали солидарност у циљу заштите манастира Високи Дечани и прелепе природе која га окружује. Вест о обустављању радова пренела је мисија ОЕБС-а вечерас на својој фејсбук страници епархија рашко-призренска View full Странице

На овој теми можемо да помажемо како да се дође до имена неког филма. Како се зове онај филм где су као у некој канцеларији а баве се продајом осигурања, па долази шеф који им каже да тог дана морају да остваре квоту. Ко не оствари добија отказ а ко победи добија најбоље контакте. Филм је одличан, али појма немам како се зове ни ко глуми, а хтео бих да га поново погледам.

Пише: др Александар Живковић Разумевши јасан став Руске Православне Цркве, да Македонска Православна Црква, која се налази у расколу, своје решење канонског статуса треба искључиво тражити преко Српске Православне Цркве, што је недавно приликом посете Београду потврдио руски Митрополит Волоколамски Г. Иларион (Алфејев), Бугарски Патријарх Неофит, приликом недавне тродневне посете Руског Патријарха Кирила Бугарској, није ни спомињао питање око антиканонске иницијативе непризнате МПЦ за решавање њеног канонског статуса преко Бугарске Цркве, као некакве Мајке Цркве, што је канонски и историјски апсурд. Очевидно је да и у самој Бугарској Православној Цркви сазрева мишљење да Бугарска Црква не сме предузимати никакве антиканонске одлуке по питању иницијативе Македонска Православне Цркве, јер би то и Бугарску Цркву могло одвести у раскол са осталим делом Православља, и поново је вратити у црквену самоизолацију, у којој се Бугарска Црквена Егзархија налазила од 1872. до 1945. године.Ипак, овакав трезвени и црквени став Бугарске православне Цркве, наишао је на осуду појединих нецрквених и прозападних интелектуалаца у самој Бугарској. Наиме, двадесетак бугарских интелектуалаца и академика, упутили су отворено писмо архијерејима Бугарске Православне Цркве, протествујући зашто питање за статус МПЦ није било покренуто приликом недавне посете Руског Патријарха Кирила Бугарској. "Дубоко смо огорчени што архијереји наше БПЦ нису пред Руским Патријархом Кирилом, за време његове посете (2. до 4. марта 2018. године) поставили питање за статус МПЦ, и што нису испунили њихово обећање да ће је заступати пред Помесним Православним Црквама, за успостављање канонског статуса МПЦ" - наводи се између осталог у писму само двадесетак бугарских интелектуалаца и академика, које преноси бугарски "Фокус". У писму се, како се подвлачи, изражава огорченост што ово питање није било покренуто ни пред Васељенским Патријархом Вартоломејом, за време посете бугарске црквене делегације Истамбулу, 6. и 7. јануара 2018. године. У исто време бугарски "Фокус" помиње, за поједине прозападне и нецрквене бугарске интелектуалне кругове, "узнемирујућу изјаву" руског Митрополита Илариона Волоколамског, дату 22. фебруара ове године у Београду, у којој је митрополит Иларион веома јасно и канонски исправно подвукао да се проблем МПЦ треба решавати преко СПЦ. Очевидно је да што више Бугарска Црква остаје верна канонима и устројству Православне Цркве, то нецрквени, прозападни и великобугарски кругови у Софији све више губе стрпљење и основни ниво пристојне хришћанске комуникације, и све чешће прибегавају отвореним антиканонским притисцима на врх Бугарске Цркве, како би се изашло у сусрет апсурдним, нецрквеним и промашеним захтевима архијереја МПЦ. Подсетимо, већ је пет Помесних Православних Цркава у свету изразило забринутост поводом појединих неканонских потеза јерархије Бугарске Цркве и антиканонског упадања у јурисдикцију Српске Православне Цркве тј. Православне Охридске Ахиепископије. То су: Васељенска Патријаршија, Српска Патријаршија, Московска Патријаршија, Александријска Патријаршија и Атинска Архиепископија. Изгледа да су ова упозорења из православног света, која су упућена Софији и Бугарској Парвославној Цркви, уродила добрим плодом.извор: http://a1on.mk/archives/863409 View full Странице

Пише:др Александар Живковић Говоре нам већ годинама архијереји из МПЦ много оптужби и наваљују на нас Србе и СПЦ низ најцрњих клевета – те да не признајемо Републику Мекедонију, те да имамо територијалне претензије према Републици Македонији, те да не желимо Црквено решење са МПЦ, те да желимо да избришемо националну посебност Македонаца и сл. Наравно, ове бесмислене оптужбе против СПЦ заиста су чиста клевета, јер ни једним јединим својим потезом СПЦ није негирала националну, језичку и државотворну посебност македонског народа. Једна од честих и старих клевета архијереја из МПЦ против СПЦ гласи пак овако: "Ви из СПЦ немате право да нам било шта причате јер сте после Првог светског рата неканонски купили аутокефалију од стране Васељенске Патријаршије?!" Лупе људи ноторну глупост, и мисле да су остали духовно живи ... Али, хајдемо браћо из врха МПЦ да говоримо Јеванђелским речником и да вас просто одмах на почетку упитамо: Зашто је браћо из врха МПЦ ваше око тако зло, што смо ми добри? (Мт. 20,16), иако у СПЦ гледамо да вам узвратимо само добро и понудимо само корисно тј. канонско, свеправославно и саборно решење питања Цркве у Републици Македонији? Зар је ваше око зло, јер смо ми милостиви, угледајући се на Богочовека Христа, и јер вас позивамо на саборност и свеправославни концензус? Да ли смо ми то браћо из врха МПЦ криви јер смо ми искрени према вама и верни канонском устројству Православне Цркве? Тражимо ли ми од вас браћо из врха МПЦ злата или сребра или само поштовање елементарне црквености и саборности при решавању спорних црквених питања у Републици Македонији? Можете ли то браћо из врха МПЦ канонски доћи до решења без СПЦ? Наравно да не можете, чак и да хоћете, јер су канони Православне Цркве и две хиљаде година дуго Предање Цркве по том питању јасни. Мајка Црква се не бира, јер она постоји. Бира се само маћеха. Али, маћеха вам не може понудити канонско, саборно прихваћено и свеправославно решење, и ту је крај приче. Или пак сматрате да је раскол мали грех, иако по речима великих светих отаца Православне Цркве раскол ни мученичка крв не може опрати, ако неко дуго истрајава у њему? Но, ако ви браћо из врха МПЦ желите остати у вашем добровољном расколу, то је онда жалосно, али је то ваш избор, не избор СПЦ. Ми смо вам братски пружили руку, а и данас је пружамо, и сутра ћемо вам је пружати. Ми не желимо да ви живите у црквеној изолацији, то је слободни избор епископата МПЦ. За решење је потребно да и ви братски, хришћански и јеванђељски пружите своју руку. Ми ћемо се и даље молити за вас, чак иако и даље будете ишли беспућима раскола и несаборности, и само ћемо вас на једно стално позивати - на Јеванђеље Христово и братску љубав која у саборности и свеправославном јединству торжествује. Поред тога, кад већ тако често помињете злато и аутокефалију СПЦ, да вас опет питамо браћо из врха МПЦ - да ли наша СПЦ тражи од вас злато или сребро за решаваље вашег својевољно изабраног раскола, или просто тражи поштовање основне братске и канонске процедуре? Будите искрени. Наравно, злато и сребра вам не тражимо, али има ли било шта браћо из МПЦ, а да то долази из СПЦ, што би ви прихватили, или сте толико дубоко закључали ум у нељубав и самоизолацију. Расмислите добро и приупитајте: Да ли сте ли браћо из врха МПЦ више оптерећени депласираном причом о суми злата коју је СПЦ исплатила Цариградској Патријаршији када је добијала аутокефалију, или сте више забринути и оптерећени вашим сопственим тешким грехом црквеног раскола и самоизолације, у чему самовољно и добровољно истрајавате већ пола века. Или вам је браћо из врха МПЦ толико криво што смо ми у СПЦ толико добри према вама у МПЦ, па вам не тражимо ни злато ни сребро, већ само основне црквене одговорности, елементарне канонске верности и братске хришћанске љубави? Лицемерне су зато и празне, браћо из врха МПЦ, ваше притужбе о злату које су Срби дали Васељенској Патријаршији при обнови аутокефалије. Ми вама у МПЦ злата и сребра не тражимо, нити смо икада и тражили. Стога браћо из врха МПЦ зар није потребно да прво избавите брвно раскола из ока свога, ако то уопште желите, а потом да покушате извадити трун из ока СПЦ? Зар није потребно да се потрудите да задобијете добро око срца, па да схватите и неке ствари из историје на прави начин, јер чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто (Тит. 1;15). Ако пак не желите добро око срца, онда шта рећи него ... Нека вам је Бог у помоћи ... и ... Господе помилуј. Они пак православни верници у Републици Македонији који желе Саборност и Јединство Цркве, имају своју канонску ПОА, па ко жели живот у јединству са целим православним светом, има шансу да у Републици Македонији живи ван раскола. И коначно, да вам отворимо очи за добру мисао, тобоже за канонску чистоту СПЦ "забринута" браћо из врха МПЦ. Васељенска Патријаршија тражила је злато од СПЦ, не из жеље за кршењем канона, већ из сасвим других разлога. Када је 1766. године укинута Пећка Патријаршија, управо је Васељенска Паријаршија морала да плати велике дугове СПЦ и да редовно плаћа Турцима порезе све време после тога. А то је трајало деценијама. То је дакле било само враћање дугова Васељенској Патријаршији и ништа више. Стога, зашто је браћо из врха МПЦ око ваше зло, и не гледате ствари са друге стране? Зашто сте ви зли јер је СПЦ добра јер СПЦ од МПЦ не тражи злато и сребро, већ само враћање у апостолске и светоотачке канонске оквире, а нити је пре 100 година одбила захтев Цариградске Патријаршије. Зар је СПЦ требала пре 100 година да одбије захтев Васељенске Патријаршије, и да јој на тај начин не плати финансијску бригу за Цркву, и за десетине храмова и манастира који су под Турцима опстали као манастири и храмови захваљујући и великим финансијским издацима Васељенске Патријаршије? Зар није био основни ред да се то Васељенској Патријаршији и врати, као што је СПЦ то и вратила? Лицемерно је стога писаније неких епископа из МПЦ када газећи десетине канона, причају о умишљеним гресима СПЦ, не видећи своје јадно и жалосно стање у коме се већ 50 година налазе својом сопственом вољом за самоизолацијом. Шта рећи на крају него ... Нека вас Бог уразуми. Амин. View full Странице

Георгиј Великанов, историчар, вероучитељ, појац у црквеном хору погинуо спасавајући бескућника са шина на железничкој станици Георгиј Великанов (Фото: Борис Прокудин) Крајем прошле недеље, Георгиј Великанов, историчар, вероучитељ, појац у црквеном хору и помоћник у олтару храма Свемилостивога Спаситеља у московском предграђу Митино, погинуо је спасавајући бескућника са шина на железничкој станици. Он је извукао мушкарца који је пао са перона на пругу, и тако му спасао живот, али није успео да избегне брзи воз који је наилазио. „Баш ових дана смо расправљали о неким текстовима које је написао. Правили смо планове. Али он је имао храбрости да оде даље. Ка Христу“, написао је на Фејсбуку игуман Силуан Туманов, који је обавестио јавност о овој несрећи. „Умро је невероватно светли и добри парохијан нашега храма! Човек који је познао љубав Христову! Човек чија је кротост недостижна многим људима! Он је умро учинивши подвиг! Он је умро испунивши заповест Христа: ‘Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје’,“ написао је Алексеј Јуљин, Георгијев дугогодишњи пријатељ. Георгије Великанов је завршио Богословски факултет Православног хуманитарног универзитета Св. Тихона. Писао је за православни сајт „Православие.ру“, који је на вест о погибији свог сарадника одмах објавио један од његова два текста која је послао дан пре свог упокојења. Великанов је радио као секретар православне службе помоћи „Милосрђе“, и био је запослен у Синодалном одсеку за црквену добротворну делатност и социјалну службу. Био је ожењен и желео је да постане свештеник. „Гоша је жарко желео да пронађе свој призив, смирено је сматрао себе човеком немоћним, слабим, неспособним за право служење. Притом се сваки минут само тиме и бавио, немогуће је избројати све оне које је он подржао, утешио, ободрио, помогао им да осете да их Бог воли. То је за њега било најважније, он је још у детињству био спреман све да пружи, само да се ближњи осети вољеним“, рекла је његова школска другарица Анастасија Бељтјукова. „И знате шта сам овде схватио? … Да Господ прихвата било какву нашу жртву. За Њега је веома, веома драгоцен сваки покрет нашег срца ка Њему, сваки чин љубави и давања, сваки поступак, мисао или реч, у којем се пројавила љубав. За Њега је то дар…“ написао је Великанов 2012. године. Вјечнаја памјат! Информација узета са: http://www.pravmir.ru/ За Стање ствари приредио: Светозар Поштић View full Странице

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је 28. јануара са свештенством Свету службу Божију у цркви Светог великомученика Димитрија Солунског у Колашину. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља рекао је да се, попут Христових ученика, око Господа већ преко двије хиљаде година окупљају хришћани, а посебно дјеца. Звучни запис беседе „Ми и прослављамо управо ту и такву дјецу, Божју дјецу, какав је био и наш отац Свети Сава, који је још као мали заволио Господа и који је из те љубави према Господу оставио царски двор и отишао за Њим“, казао је Владика. Владика Амфилохије је додао да се Светио Сава највише прославља у Црној Гори. „Овдје има и оних који имају пост Светога Саве. На Дурмитору има оних који су Светога Саву прослављају као породичну крсну славу. А посебно је Свети Сава школска слава, био и остао. Нажалост, овдје код нас у Црној Гори су послије Другог свјетског рата забранили Светог Саву као школску славу, па су намјесто Светог Саве увели Јосипа Броза и његове следбенике које и дан-данас по школама прослављају. Али ми настављамо да славимо најбољега из нашега рода – Светога Саву и учимо се да идемо оним путем којим је он ходиоп“, поручио је Митрополит Амфилохије. На крају Литургије Владика је рекао да је у Колашину посебно потребно поменути Патријарха Гаврила Дожића, исповједника Цркве Божије. „Бојим се да ми понекад њега заборављамо. А он је наследник Светога Саве, једини одавде из овога краја, од Роваца и двије Мораче и из Колашина. Још овдје му нијесу дали ни улицу. А прва улица у Колашину треба да буде патријарха Гаврила Дожића. А биће, ако Бог да, кад мало и ми духовно сазримо… Патријарх Гаврило је једна изузетна личност у историји нашег народа“, казао је Митрополит Амфилохије. Потом су дјеца полазници вјеронауке при овом храму извела светосавски програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Свјатејши патријарх Господин Иринеј екслузивно за суботње "Вечерње Новости" изјављује поводом свих спекулација да нема поделе у СПЦ по питању српске свете земље Косова и Метохије. Допуњена вест у односу на прво објављивање. У Српској православној цркви не постоје поделе око дијалога о Косову и Метохији. Опште је познат став Цркве о нашој светој земљи и чврсто верујем да ту неће бити размимоилажења. Ово је за данашње Вечерње новости ексклузивно изјавио патријарх српски господин Иринеј. Он је демантовао све гласине које се пуштају по медијима око неког ванредног Сабора на коме би се извршило размимоилажење архијереја око Ким. "Његова Светост није хтео да се упушта у тумачење ових гласина и категоричан је у ставу да је српском народу у целини - неопходно јединство на свим пољима, и то не само у решавању компликованог косовског чвора." View full Странице

Цетиње: Сабрање свештенства и свештеномонаштва митрополије црногорско-приморске У Цетињском манастиру је 28. децембра одржано братско сабрање свештенства, свештеномонаштва и старјешина манастира Митрополије црногорско-приморске. Свету архијерејску литургију служио је у манастирском храму Рођења Пресвете Богородице Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије. У архипастирској бесједи на крају Литургије Владика је рекао да они који су се Христа одрекли и распели га у Његово вријеме, то исто чине и данас. Прилог Радија Светигора „Неки то чак чине у име Његово, као што је било разних секти кроз читаву историју. Ево и код нас има таквих. Али, у исто вријеме много је више оних који се клањају Христу Господу, који носе Његов крст и који ходе за Њим, и овдје код нас и широм свијета“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Владика је говорио о детаљима своје управо завршене канонске визите Епархији буеносајреској и јужно-централноаметичкој, чији је администратор. „Црква призива све људе и све народе да се крсте у име Оца и Сина и Духа Светога. Она не припада једноме мјесту, не припада једноме народу, ма како се он звао, већ призива све земаљске језике, све земаљске народе да постану један Божји народ, Христов народ. Зато и ми данас, имајући сабрање нашег свештеничког братства, настављамо то свето Божје дјело које су овдје започели Свети Иларион, први зетски епископ прије осам стотина година, па наставио Евстатије, па редом, све до наших времена“, казао је Владика Амфилохије. Он је казао да је тај свети сабор неуништив, јер Цркви Божијој ни врата пакла неће одољети нити је, по ријечима самог Господа надвладати. „Нека Господ благослови ово наше данашње сабрање“, казао је Митрополит Амфилохије. Потом је на манастирској економији обављено освећење нове гостопримнице Цетињског манастира. Митрополит Амфилохије је пожелиo благословено сабрање у том новом дому посвећеном Светом Петру II Ловћенском Тајновидцу. „Нека би Бог дао да овим започне и обнова његовога гроба, његово ослобођење из тамнице у којој се налази већ преко педесет година. И нека би Бог дао да васкрсне и храм Светога Петра Цетињскога на Ловћену“, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Пише: др Александар Живковић Као што смо и изразили сумњу објавјући писмо канонски непризнате аутокефалне МПЦ-ОА (њеног Синода на челу са архиепископом Стефаном) Бугарској Патријаршији, оно, сада се показује, није једногласно прихваћено од свих архијереја у расколу, иначе чланова тог Синода. Подсетимо у писму се наводи да је једногласно усвојено 4. новембра о.г. Међутим, управо из редова изразитих аутокефалиста, долазе супротни гласови. У току последња 24 часа од у писму предложеног решења црквеног питања у Македонији су се дистанцирали најстарији архијереји митрополити преспанско-пелагонијски Петар и дебарско-кичевски Тимотеј (http://www.slobodenpecat.mk/drustvo/spts-raspolozhena-za-dijalog-mpts-oa-treba-da-kazhe-datum/) они "млађе гарде" као европски Пимен покушавају да ипак не остану неми на питања узбуњене македонске јавности: http://religija.mk/otec-pimen-za-komentarite-na-javnosta/ али, најинтересантнија је реакција највећег поборника "аутокефалности одмах", митрополита повардарског Агатангела (на слици), који је својевремено уз покојног Кирила кумановског (који није имао канонске услове да буде владика јер је убио човека) био једини противник "Нишког договора" са СПЦ, који је осујетила служба тадашњег председника Македоније Бранка Црвенковског. Агатангел се огласио писмом у којим се противи тзв. једногласном синодском решењу из следећих разлога: он сматра да је актуелна црквена политика МПЦ према БПЦ, директан наставак споразума македонске и бугарске владе, који има карактер, по њему, послератног споразума између побеђеног и победника. Друго, по Агатангелу, Бугарска црква је имала пуно прилика да покаже искрену љубав према Македонцима, али то није учинила. Најзад, оваквим потезом Синода се доводи у питање сама супстанца македонског духовног идентитета. Видети:http://religija.mk/baranjeto-do-bpc-e-prodolzenie-na-dogovorot-so-bugarija/ С обзиром на утицај који Агатангел има међу македонским аутокефалистима, не може се оспорити тежина његовог става по овом питању. И, додајмо, други македонски аутокефалисти резигнирани су до недавно тајним Синодским писмом, а јавност је крајње збуњена (објашњавано јој је од неких професора теологије у Скопљу да је у питању "соломонско решење", посебно њих критикује Агатангел). За међуправославне односе, међутим, највећи значај има чињеница да писмо Синода МПЦ-ОА Бугарском патријарху и Синоду, очевидно није донето, како у њему пише "једногласно", те је кредибилитет његовог потписника архиепископа у расколу Стефана, до крајности доведен у питање. За саму македонску црквену јавност, али и српску и свеправославну, поставља се питање: о каквој се то аутокефалности у Стефановом писму ради, када је на тај начин не схватају ни најтврђи македонски аутокефалисти? View full Странице

Оно што мене боли од самог почетка боравка у Београду јест то што на моје молбе да нетко дође у Београд и објективно представи лик надбискупа/кардинала није било одазива Од идеје до реализације интервјуа с београдским надбискупом монс. Станиславом Хочеваром прошло је врло мало времена премда смо мислили да ће чак бити тешко договорити интервју због деликатних питања око канонизације кардинала Алојзија Степинца, јер смо чули да се монс. Хочевар ангажирао око слања писама српског патријарха Иринеја папи Фрањи, након чега је заустављен процес канонизације. Монс. Хочевар спремно је одговарао на наша питања, чак и тај осјетљиви дио о кардиналу Степинцу и противљењу СПЦ-а његовој канонизацији. У Хрватској има релативно мало информација о ситуацији католика у Србији. Kакво је стање у Србији, тј. вашој надбискупији? Хвала на вашем занимању! Али изненађен сам вашом тврдњом да у Хрватској има “релативно мало информација о ситуацији католика у Србији”. Утолико више што готово редовито двојица бискупа из Србије долазе на пленарна засједања ХБK. Један од бискупа са својом бискупијом припада црквеној покрајини – метрополији у Хрватској. Ми смо ваша сусједна земља. Наша Београдска надбискупија има у посљедње вријеме прилично добру интернетску страницу. Увијек смо отворени медијима… Дакле, у самој Србији постоји Београдска надбискупија-метрополија, са суфраганским бискупијама у Суботици и Зрењанину. Сријемска бискупија припада Осјечко-ђаковачкој метрополији, док свој осебујан статус имају призренска Апостолска администратура и Егзархат за католике источног обреда са сједиштем у Руском Kрстуру. Свакако би било потребно свестрано представити и повијесни развој ове хијерархијске мреже, али мислим да то овде није могуће. Већ из тих елементарних чињеница може се развидјети велика специфичност и католицитет Kатоличке цркве у Србији. Да, знамо да бискупи из Србије долазе на засједања ХБK, јер их се редовито поздравља, али не сјећам се да је то икад било нешто више од те формалности, тј. да се у јавности могло чути више информација о животу католика у Србији. Зашто је тако? Хвала и на том питању. Ја ћу дати само кратак одговор, а све позивам на размишљање. Гледајте ово: године 2013. свечано смо у Нишу славили 1700. годишњицу Миланског едикта. Имали смо редовите контакте с ХБK, с агенцијом у Загребу, више наступа у медијима. И какав је био учинак? Свих ових година у Србију долази приличан број вјерника из Италије, Аустрије, особито из Словеније, па чак из Босне, Словачке, Украјине и Пољске, али врло мало из Хрватске. Но има неколико бискупија у Хрватској које нам јако помажу и солидарне су с нама! Особно се увијек заузимам за добре сусједске односе. У животу, наиме, много значи имати добре сусједе. Што је за вас, као београдског надбискупа, најтеже? Не желим вас заваравати, али знајте да ја никад не размишљам о потешкоћама и по свом карактеру и по формацији увијек понављам: hic Rhodus, hic salta. Ако смијем бити потпуно отворен као човјек: једина моја потешкоћа јест то што нисам довољно свет. Али као пастира јако ме боли неразумијевање међу народима… Kакви су ваши односи са Српском православном црквом? Желим увијек разлучивати теолошку и повијесну димензију Цркве. Дакле: је ли Српска православна црква – Црква? Ми признајемо њезину сотериолошку димензију; то значи снагу спашавања људи! Дакле, то је велика Тајна и заслужује најдубље поштовање. Друго је њезина људско-повијесна димензија. Моја је задаћа да им молитвом и искреним дијалогом помогнем. Зато су моји односи потпуно срдачни и – као свуд – пастирски брижни. Јесу ли они поремећени сад због стопирања канонизације кардинала Степинца на захтјев СПЦ-а? Волио бих бити што краћи. Прије свега, не ради се о “стопирању”, него о процесу међуцрквеног разлучивања; не ради се толико “о блаженом Алојзију Степинцу и о његовој канонизацији”, већ о сагледавању повијесног односа Хрвата и Срба. Средишња личност бл. Алојзија Степинца само је повод потребе израженијег међусобног разлучивања прошлости. Опростите, али речено је како се Kомисија бави држањем кардинала Степинца прије, послије и за вријеме Другога свјетског рата, а не “сагледавањем повијесног односа Хрвата и Срба”? Знате добро да свака кованица има двије стране: на једној је грб дотичне земље, на другој номинална новчана вриједност. Само тако кованица може имати свој прави идентитет. Разумљиво је да читав хрватски народ толико чезне и жели што скорију канонизацију бл. Алојзија Степинца. Одакле та изванредно велика жеља којој се диве и сви други народи? Зар он није у очима свију par excellence представник хрватског народа у замршеним повијесним временима? Тако испада да иста особа постане за оног другог партнера у разговору катализатор свих односа међу двама народима. Оно што је мене од самог почетка мојег боравка у Београду бољело јест то што на моје устрајне молбе да нетко дође и ту, у Београду, објективно представи лик надбискупа/кардинала Алојзија, није било одазива. Kад је пак Свети Отац одлучио да се оснује именована комисија, у јавности и с једне и с друге стране било је много нејасноћа у дефинирању циљева и методологије рада комисије. Устрајно сам предлагао и једној и другој страни да се боље дефинира управо “идентитет” комисије. У животу је овако: ако се све правовремено не предвиди, настају потешкоће. Ми салезијанци посебно смо осјетљиви на питање превенције. Дубоко сам увјерен да је читава ова проблематика могла бити мудро ријешена још прије 30 година. Ево зашто треба гледати у будућност; то, наиме, налаже љубав. Љубав увијек види и предвиди. Право нас само прати и уразумљује. Сјетимо се Маријине улоге у Kани Галилејској. Али србијанска страна отворено ликује како је зауставила канонизацију, а све то се у Хрватској тумачи као “друго суђење” Степинцу? Kад кажете “србијанска страна”, на кога мислите? Ако већи дио жутог тиска нешто тврди, смије ли се то идентифицирати са свим становницима Србије? Та Србијанци су сви становници Србије. Свакако и националне мањине. Могу рећи да сам у сталним односима с толиким представницима хијерархије или клера СПЦ-а, једнако као и вјерника. Имали бисте пред собом богатство правих новинарских “делиција” ако бисте некад и с њима разговарали. Да будем поновно особан: зар се и ту не би могло много више особно разговарати, а не само ширити “одјеке” по медијима? У Загребу се чак прича да сте и ви помогли СПЦ-у око слања писма у Ватикан? Познато ми је што се све говори у Загребу; али то не “говори” о мени, него о односима Београда и Загреба. Ја нисам слуга ни једног ни другог града. Тражим само пут разумијевања, а то увијек узрокује и неразумијевање. Св. отац Фрањо не бори се без разлога тако одлучно против свих димензија “оговарања”. Kакав је ваш став о захтјеву СПЦ-а и писама папи Фрањи? Мислим да не бих смио имати свој став, ако желим бити поштен, будући да се ради о односу СПЦ-а и Kатоличке цркве у Хрватској. Немам некакав посебан просвјетљујући Дух Свети да бих смио или могао заузимати свој став. Поставио бих се изнад СПЦ-а, Kатоличке цркве у Хрватској и светог оца папе Фрање, који су једини доиста компетентни за то питање. Kао пастир ја то питање засад доживљавам као један снажан вапај за бољим односима. Је ли у реду то што се СПЦ уопће умијешао у то питање? Ако очекујете само строго правни одговор, јасно је: канонизација католика ствар је Kатоличке цркве. Али ако говоримо људски – боље речено пасторално – онда мислим да у животу увијек можемо бити сретни што имамо прилику за рашчишћавање неке проблематике и стварање нових односа. “Бог све помаже на добро онима који га љубе” (Рим 8, 28). Kоји је главни проблем, према вашем мишљењу, а сигурно имате добар увид, проблем и СПЦ-а и србијанских повјесничара и политичара, око кардинала Степинца? По моме скромном суду, постоји само један једини проблем: потреба да једни другима приступамо – рекао би др. Дарко Танасковић, садашњи амбасадор Србије при УНЕСКО-у – без “предубеђења” (двојим како ту његову ријеч ваљано превести на хрватски језик). Највећа животна мудрост потврђује: кад гледамо једни друге у очи без “предубеђења”, рјешење је на длану: видимо га у очима једни других. Лани сте и ви били на удару критика јер сте рекли како канонизација владике Николаја Велимировића није била проблем, а Степинца јест…? Да, човјек је увијек “на удару” кад се бори за истину. Ја сам устрајао на чињеници да свим питањима морамо приступати с једнаким критеријима. Kонкретна имена додала је особа која је водила разговор. Нажалост, тад нисам са своје стране имао могућност ауторизирања чланка. Но ја сам сретан и тад кад постоје ударци без разлога, али остајем вјеран начелу: тражимо свуда једнаке критерије у односу према свима. Има ли смисла након овога поставити вам питање о екуменским односима? Наравно да има смисла. Док буде куће, дома (гр. оикие) овога свијета, увијек ће бити главно питање тражења јединства (не мислим на некакву екуменистичку идеологију, пуки екуменизам ради екуменизма). Јединство је увијек плод милости, а милост не добивамо без јединства. Kолико је реално глобално приближавање католика и православља, на којем здушно ради папа Фрањо? Признајмо: то дело приближавања дело је Исуса Kриста, Главе Цркве, и дело Духа Светога, који је душа Цркве. И сама повијест нас ових дана поновно утврђује у томе. Садашњи је Свети Отац превише сензибилан за деловање Духа Светога, а да то не би схваћао. За три ћете године испунити увјете за умировљење, како гледате на своје београдске године? Занимљиво питање: у Хрватској није позната Kатоличка црква у Србији, а ви чак бројите моје године! Одговор ће вам бити у моме стилу, који није конвенционалан. Захвалан сам Богу што ме је послао међу сиромашне. Питали смо то зато што је у хрватском епископату велика смјена генерација, а и ви сте, на неки начин, дио те генерације – у ширем смислу, дакако. И долазе нови бискупи, како се каже, “по мјери папе Фрање”? Смјена је природна. Kад пак из тога правимо некакву “идеологију” или “психозу”, тиме обустављамо “живот у Духу”. Познајем колеге који само још “броје” и “чекају”. Ја особно сам се увијек сматрао недостојним тако узвишене службе. Св. Столица ме је устрајно молила… Сад самом себи не допуштам “мјерење времена”, него ћу слушати глас своје савјести, који покушавам свакодневно “одгајати”. Исто тако ми се не свиђа тврдња “по мјери папе Фрање”. Бог води повијест и шаље пастире и пророке у својој слободи. Тиме нисам хтио рећи, не дај Боже, да сви пастири добро раде, него да и различитост у карактеру доприноси богатству Цркве. Хоће ли, након вашег умировљења, након низа надбискупа из Словеније, бити вријеме и за једног Хрвата београдског надбискупа? То питање свакако није за мене ни за социологе. Хвала Богу на томе што у Цркви имамо и друге инстанце. Зашто је, заправо, Светој Столици било важно да у Београду столују надбискупи из Словеније? Питање је, допустите ми рећи, сасвим погрешно. Мислим да Светој Столици није стало до Словенаца као таквих, него до разумијевања међу људима, међу вјерницима. Знате и сами да нема погрешних питања, него само погрешних одговора, па бих га радо допунио: мислите ли, дакле, да евентуалном београдском надбискупу Хрвату не би било стало до “разумијевања међу људима и вјерницима”? У младости сам више пута читао код мудрих људи ово: “Kаква су питања, такви су и одговори!” Радо допуштам “вашу варијанту” која је ипак – по моме скромном мишљењу – типичан израз такозваног “флуидног” друштва. Али ви сте добро разумјели да је мој нагласак био управо на “разумијевању”. Дакле, критериј за бирање новог београдског надбискупа неће бити “националност”, него способност дијалога. Први надбискуп монс. Рафаел Родић, Хрват, био је ту јер је могао врло добро комуницирати не само са својим вјерницима хрватског поријекла него и са Србима, Мађарима, Нијемцима итд. Но још се и данас у овдашњој јавности поставља питање како то да се велики др. Јосип Ујчич, који је овде боравио 28 година, није никад сусрео с патријархом. Утолико више што је неко вријеме обављао и службу предсједника Бискупске конференције Југославије. Да закључим: стварност живота много је већа него што ми у свакидашњој брзини живота откривамо! Дарко ПАВИЧИЋ

Тито није имао моћ да наручи стратешко бомбардовање Београда, то је измишљотина антикомунистичке пропаганде – Вратио сам се кући поред Народне библиотеке и цела зграда била је већ у мору од пламена, а он је почео да хвата увелико и суседну зграду, задужбину Нићифора Дучића, на Косанчићевом венцу бр. 14. Видео сам да Народној библиотеци нема спаса, али сам се надао да су ствари од вредности однете на сигурно место. Сутрадан, дакле 7. априла, горела је Народна библиотека целог дана, али се пожар даље ширио. Изгорела је зграда на Косанчићевом венцу бр. 14, а пожар је захватио и зграду бр. 16, као и суседну зграду у Сребреничкој улици. Гар од хартије, као и поједине полусагореле листове носио је ветар далеко и цела околина била је преплављена пепелом. У понедељак поподне ветар се полако стишавао. Помогао сам са својим сином једном старом учитељу и његовој госпођи да спасу своје ствари из партера зграде бр. 16 и видео сам да је у Народној библиотеци још увек беснео јак пожар и огромна ватра, која се сва сручила у подрум, пошто су међусобне конструкције прегореле. Народна библиотека је горела још у уторак и среду. Ветар је потпуно престао и ватра се даље није ширила, али Народне библиотеке више није било. – рекао је тадашњи становник Косанчићевог венца инжењер Сава Величковић у сведочењу објављеном у Годишњаку града Београда 2004. године. Остаци Народне библиотеке на Косанчићевом венцу; мај 2017. / Фото: Неда Мојсиловић, Танго Сикс Народна библиотека Србије на Косанчићевом венцу погођена је једним запаљивим пуњењем (штапићем) 6. априла 1941. године. Како је зграда била закључана, а особља није било, запаљиви штапић тињао је на крову од три часа поподне док се није разбуктао у пожар око осам часова увече. Грађане који су приметили дим, а касније и ватру, на улазу у библиотеку задржале су решетке, те је сваки покушај да лично угасе пожар био онемогућен. Ипак, неколико запаљивих пројектила који су пали по Косанчићевом венцу на околне зграде, улицу и у двориште Патријаршије и музеја Српске православне цркве, грађани су брзо угасили и спречили даље наношење штете. Међутим, уништење у годинама рата није било само материјално, прича истраживач Бранимир Гајић. Резултат тих бомбардовања јесте и једна велика жртва српске историје која је већ тада погрешно писана, а данас се у истом маниру и тумачи. Тог априлског дана на Косанчићевом венцу истинита прича остала је заједно са библиотечком грађом забрављена решеткама и у пепелу. Иако се узроци и намере уништења библиотеке данас тумаче кроз призму прошлости, Бранимир Гајић прича нам једну сасвим другачију причу: – Мете тих запаљивих бомби 6. априла биле су војне бараке на доњем граду Калемегдана. Оно што се данас не зна јесте да је цела доња половина Калемегдана пре Другог светског рата била војна зона где цивилима није био допуштен приступ. Цркве Ружица и Света Петка биле су последње тачке до које су цивили могли да дођу. Тај део је као војна зона чувао магацине артиљеријског и противавионског оружја, касарне, војску, муницију и резервне делове, а самим тим сматрао се метом број један у немачким ратним плановима за бомбардовање Београда. – “Једина цивилна област која је са свесном намером гађана да изазове цивилне жртве јесте јеврејска четврт на доњем Дорћолу.” / Фото: Неда Мојсиловић, Танго Сикс Међутим, нису гађане само војне мете. Шта је још било на нишану према немачким ратним плановима? То бомбардовање јесте било терористичко и јесте имало за циљ да казни Београд, али су Немци и у том кажњавању имали врло прецизан план које мете ће тог дана гађати и које су то области Београда које треба да буду уништене. То су били војни ефективи југословенске војске, као и тадашњи политички циљеви. Једина цивилна област која је са свесном намером гађана да изазове цивилне жртве јесте јеврејска четврт на доњем Дорћолу. Пре неколико година је из једне рушевине у том делу града извађена авионска бомба, највећа коју је Луфтвафе имала тада у свом арсеналу, што показује да су они тај кварт гађали и запаљивим и разорним бомбама. Ипак, сматра се да постоји и други део града који је гађан са намером. Да ли је Косанчићев венац заиста био циљана мета? Косанчићев венац није био мета бомбардерског напада. Онај ко иоле познаје технологију бомбардовања у Другом светском рату, посебно касетним пројектилима, зна да су то контејнери који се отворе на великој висини из којих се затим избаце запаљива пуњења. Њих су у контејнерима носили бомбардери Јункерс 88, а свака летелица могла је да понесе по два контејнера у који је појединачно паковано до 600 пројектила брентбомбе Б10 и дужине око 50 сантиметара. Пуњења су након избацивања са извесне висине падала на земљу. Ветар, струјање ваздуха или турбуленције од других авиона тог дана разбацали су један део тих пројектила и на Косанчићев венац. У сваком случају, примарни циљ био је доњи Калемегдан. С обзиром на то да је из једног авиона изручено 1200 запаљивих штапића, од којих је један пао на библиотеку, а седам или осам по Косанчићевом венцу, јасно је да ту није било никакве намере. Такође, ту се није налазио ниједан војни или политички циљ, а да су хтели да га униште бацили би разорне бомбе од 600 килограма при чему би четири такве биле довољне да нестане читав Косанчићев венац. Народна библиотека Србије (лево) на Косанчићевом венцу, неколико месеци пре бомбардовања 6. априла 1941. године / Извор: Бранимир Гајић Стога, ни Народна библиотека није била намерно гађана? Да је та библиотека била циљ она не би била погођена тако да један штапић падне у три сата поподне и онда тиња увече до осам, док се не разбукта у велики пожар, а да грађани не могу да уђу јер су врата закључана. Она је погођена сасвим случајно и страдала је као резултат трагичних околности, а уколико изузмемо људске жртве, уништење њене грађе највећа је штета коју је Београд претрпео тог дана. Дакле, да је заиста била на мети била би погођена великом запаљивом бомбом од 250 килограма коју је Луфтвафе имала у свом арсеналу. Бомбардери Јункерс 88, односно злогласне Штуке, били су довољно прецизни и могли су да је спусте у сред библиотеке да су хтели да је разоре. Има ли онда истине у мишљењу да иза бомбадовања библиотеке стоји жеља да се уништи српско културно наслеђе? Мој утисак је да се том причом одржава у животу један мит о нама као народу над којима су сви други вршили разне врсте геноцида, а да смо ми у читавој тој причи били само жртве и ништа друго. Са посебним жаљењем и огорчењем пратим поновно рађање мита о уништеном ДНК српске културе и о томе да је Хитлер лично наредио да се та библиотека уништи, што апсолутно није тачно. Разни се псеудоисторичари позивају на саслушања генерала Луфтвафе Александра Лера који је командовао бомбардовањем Београда, где он наводно говори да је библиотека била примарни циљ гађања. Таква реченица у записнику не постоји. Пожар је био сплет лоших околности, зле среће и потпуне неорганизованости кључних актера југословенског друштва пре рата – министра који је требало да изврши евакуацију, директора библиотеке, оних чија је обавеза била да спроведу све то пре бомбардовања и једног општег немара и нојевског забијања главе у песак пред чињеницом да смо ми акцијом 27. марта изазвали гнев највећег злочинца 20. века Адолфа Хитлера. Улазак Немаца у Београд, Теразије, 13. април 1941. / Извор: Бранимир Гајић Споменули сте да су након тих догађаја нацистички окупатори основали Комисију за утврђивање узрока судбине Народне библитотеке. Каква су била њена коначна сазнања? Ми увек можемо и треба да имамо резерву према нацистичким мотивима, али они су основали Комисију чак и пре формирања Недићеве владе. То је била превише значајна тема, јер су уништењем библиотеке и они изгубили много. Постојала је гомила архивске грађе у Србији која је Немце занимала, што се и види по њиховом доласку у Београд када су ушли у Војни музеј на Калемегдану и тражили све што је у вези за сарајевским атентатом. Комисију су основали како би утврдили шта се заиста догодило, јер су знали да њихови авиони нису намерно бомбардовали библиотеку. Спровели су истрагу и дошли су до апсолутно истог закључка – да је то била једна трагична случајност и да није било намере. Ми можемо да кажемо да су желели са себе да скину одговорност и умање кривицу, али ја мислим да иако су ту комисију сачињавали квислинзи и немачки окупатори, не треба је априори одбацити. Такође, не треба одбацити ни њене закључке зато што се уклапају у оно што је могуће већ здраворазумски и познавањем неколико фактора закључити. Постојећи видео снимак шестоаприлског бомбардовања ипак не даје допринос томе. Да, зато што прави снимак тог бомбардовања не постоји. Постоје немачке фотографије које су они фотографисали из авиона. Ја сам имао прилику да видим у приватним архивама неких људи овде у Београду личне фотографије које су снимљене 6. априла, што је врло вредан историјски материјал. Нажалост он није доступан јавности. Видео снимак који се стално приказује мешавина је неколико немачких филмова и снимака савезничког бомбардовања 1944. године које су Немци снимали са земље. То не мора да значи да филм шестоаприлског бомбардовања не постоји, али он до сада није нађен. „Ти животи су били унапред отписани зато што је једини циљ био поразити непријатеља. Ми нисмо били ексклузивни у томе, гађали су све градове и све мете које су налазили у саставу Трећег рајха.“ / Фото: Неда Мојсиловић, Танго Сикс А када је реч о савезничком бомбардовању 1944. године мишљења су често сукобљена управо због недовољне упућености. Да ли је могуће доћи до докумената који би помогли у расветљавању тих догађаја? Апсолутно. Све је дигитализовано. Последњих година, целокупну архиву у вези са деловањем америчке 15. ваздухопловне армије, чији су авиони једини изводили стратешка бомбардовања Београда и Србије, данас је могуће наћи. То захтева доста труда и рада, али је могуће доћи до ње, као и синтетизовати те податке у тој мери да се створи целовита слика. Може се сазнати и колико је бомбардера учествовало и колико је тона бомби бачено, када и на које циљеве. Уколико говоримо о домаћим изворима, њих нема зато што је домаћа историографија остала лења и слепа по том питању, али ако причамо о другим изворима који су доступни, дигитализовани и на један клик миша могу бити испред нас, њих свакако има. Само треба знати где их тражити, како их разумети и приказати, односно како изговорити оно што ти документи говоре. Бомбардер Б-24 Либератор из састава 15. ваздухопловне армије УСААФ изручује смртоносни товар над Београдом / Извор: Бранимир Гајић Ратне године које су уследиле оставиле су за собом једно од најконтроверзнијих питања које се поставља и данас. Да ли је неексплодирана бомба са ћириличним натписом “Срећан Ускрс” само још један од митова? Та прича је комплетна лаж Недићеве владе, односно немачке пропаганде, што доказује врло једноставна чињеница – бомбардери који су полетели тог јутра из Италије нису полетели да гађају Београд. Њихова мета је био град Плоешти у Румунији, велика рафинерија нафте. Не знам зашто би неко писао ћирилицом “Срећан Ускрс” на бомби која треба да падне на румунски град. Та прича је типичан пример тога како је функционисала немачка и квислиншка пропаганда, а та пропаганда остала је у овом народу и дан данас. На интернету постоји гомила оригиналних докумената где се види шта је била примарна мета и где су се ти бомбардери запутили. Иако су полетели на Плоешти тамо је била толико густа облачност да се на земљи ништа није видело, те нису хтели да више од сто авиона баца бомбе насумично. Приликом сваке мисије увек се планирају примарна и секундарна мета. Дакле, мете су уцртане по приоритетима – уколико главна мета не може да се гађа, гађају се по некој хијерархији секундарне мете. Што је тада био Београд? Да, он је био важна секундарна мета. У Београду се налазило доста стратешки битних ствари за вођење рата 1944. године. То су пре свега биле комуникације, затим мостови и железница, као и две веома значајне немачке фабрике у самом центру града које су правиле делове за немачке авионе, што је био ратни производ највишег степена. Такође, београдски аеродром је био веома важан за цео стратешки напор на југоисточном фронту Европе, који је укључивао Грчку, Југославију и Албанију. Немци су имали и велико складиште нафте на Чукарици и ту је из визуре америчких ратних планова свакако имало шта да се бомбардује. Оно што је данас најболније у читавој тој причи јесу огромне жртве које је то бомбардовање изазвало. Ипак, кажете да се очима рата на те жртве другачије гледа. Веома је важно разумети да је у рату потпуно небитно колико ће бити цивилних жртава. Ти животи су били унапред отписани зато што је једини циљ био поразити непријатеља. Ми нисмо били ексклузивни у томе, гађали су све градове и све мете које су налазили у саставу Трећег рајха. Према тадашњој ратној логици доле на земљи нису живели обични грађани, већ Немци и нацистичка ратна машинерија која је морала да буде уништена. Међутим, техника бомбардовања у то време била је таква да ништа није могло да буде прецизно погођено. Не говоримо о 1999. години када се ГПС-ом и оптиком бомба наводи у прозор зграде. Стога, извођени су разни закључци, између осталог и да је Градско породилиште намерно гађано, што није тачно. Они су у том нападу гађали фабрику у Кнез Даниловој улици. Међутим, када неко на висини од 8.000 метара промаши мету два сантиметра, на земљи је то километар или два. Дакле, онда је јасно зашто те бомбе не падају на Кнез Данилову него по Крунској, по Пашином брду или по Врачару. Бомбе напуштају авион падајући ка Савском мосту који је већ погођен. Овде се види и један мали детаљ: на писти аеродрома уочава се силуета немачког тешког транспортног авиона Ме323 „Гигант“. Тим авионима транспортовале су се трупе и ратни материјал за Грчку и из ње, због чега је београдски аеродром имао стратешко значење за логистичке напоре Трећег рајха у јужној Европи, јер су се ту допуњавали горивом због долета. Аеродром ће због тога бити мета неколико наредних бомбардовања. / Извор: Бранимир Гајић Постоји још једно проблематично место када је реч о бомбардовању 1944. године. Ко стоји иза њега? Ту је на делу још једна антикомунистичка пропаганда према којој је Тито лично наређивао америчким генералима у Италији како ће и где њихови бомбардери да лете и шта да гађају. То је према мом мишљењу најбесмисленија конструкција која постоји у савременој историји. Партизани јесу имали сарадњу са савезничким тактичким бомбардерским снагама, али то нису стратешка разарања и бомбардовања о којима сада причамо. Бомбардерску стратешку америчку авијацију, дакле четворомоторне бомбардере Б-17 и Б-24, ниједан партизански командант није могао да наведе ни на један град, осим случаја из Лесковца, где је дојављено да се у граду налази велика немачка оклопна јединица. Британски официри за везу са партизанима су то одмах јавили америчком штабу 15. ваздухопловне армије. То је био једини пример стратешког бомбардовања, а да су партизани са тим имали неке, додуше индиректне, везе. Међутим, та информација је била погрешна. У граду се није налазила немачка оклопна јединица, већ само немачки војници. Друга страна тог пропагандног новчића јесте став да су бомбардовања била симбол подршке англо-америчке стране управо партизанском покрету и Титу. То није тачно. Партизански покрет је одлуком конференције у Техерану био признат за савезничку силу, па су савезници неким својим дејствима и помагали борбене напоре на терену. Ипак, то су радиле мање снаге, мањи авиони са мање бомби који су гађали мање циљеве. С друге стране, стратешка америчка авијација се није бавила стањем на терену, већ је имала своје унапред зацртане мете и крупан стратешки интерес који се огледао у уништењу свих материјалних вредности немачке војске. То није имало везе са тиме ко на земљи ратује против кога, при чему је једина веза са тереном био Лесковац, који је дао прогрешну слику о свему. Ни у случају Лесковца партизани нису имали моћ да позову бомбардере. Они су само пренели шта се налази у граду, а амерички генерали и планери, којима је информација достављена, у том тренутку одлучили су да такав циљ вреди бомбардовати. Да су рекли да то није вредно бомбардовања, Лесковац не би био гађан. Можемо ли онда закључити ко је кривац за то бомбардовање? Нико није крив, јер ту не постоји кривац. Жртве које су поднете, како код нас, тако и у региону, јесу допринос ослобођењу од нацизма. Уколико се ипак може причати о било каквим кривцима онда су то засигурно Хитлер, нацисти, Вермахт, СС, Гестапо и Недић. Да они нису окупирали Београд и Србију ми не бисмо били бомбардовани, јер онда за то не би ни постојао разлог. Марта ЛУТОВАЦ, ТангоСикс-Т6

Ако има неког ко зна око фејсбук апликација, да нам помогне око логовања са фејсбука на форум јер имамо неки проблем око нове апликације. Имамо проблем око Valid OAuth redirect URIs , а можда још нешто. АКо знате, јавите се овде или у приватној поруци или на мејл [email protected] Хвала.