Претражи Живе Речи Утехе

Док сам читао последњи у низу одговора[1] Епископа западноамеричког Епископу бачком Иринеју, поводом јавне полемике између ове двојице Епископа,[2] нисам могао да се отмем утиску да је одговор написан са једном «мишљу» у подсвести Епископа западноамеричког. А она би гласила некако овако... Размишљање на одговор Епископа западноамеричког Максима Епископу бачком Иринеју “We live – on a spinning planet in a world of spin” Christopher Buckley Док сам читао последњи у низу одговора[1] Епископа западноамеричког Епископу бачком Иринеју, поводом јавне полемике између ове двојице Епископа,[2] нисам могао да се отмем утиску да је одговор написан са једном «мишљу» у подсвести Епископа западноамеричког. А она би гласила некако овако: „Епископ Иринеј је променио причу, покајао се за свој исхитрени испад и напад на мене [Епископа западноамеричког], и пружио руку помирења, па ћу је и ја [Еп Максим] јавно и великодушно прихватити, као што треба брат да прихвати испружену руку свога брата…“. Некако ми се чини као да је из те и такве перспективе, и из тога «предумишљаја», писан овај одговор Епископа Максима. Наравно да не претендујем да знам шта је у свести или подсвести Еп Максима,[3] износим само свој утисак јер цео текст, рекло би се, на први поглед, одише духом помирења. Али плашим се да ипак не одише духом мира, и помирења у истини. Након прочитаног одговора Епископа Максима, такође остаје утисак да то што је Епископ бачки одлучио да веома одмерено и благо одговори на претходно писање Еп Максима, од стране Епископа Максима је примљено као да је управо Епископ Иринеј спустио лопту, снизио реторику, изменио став, увидео многе своје грешке, што имплицира да је он био тај који је шутнуо лопту, подигао реторику, имао погрешан став, и износио многе погрешне ставове. И сада као завршна реч на ову причу треба да остане то да се готово у свему (осим у овде још наведеним „додатним грешкама“ Епископа бачког Иринеја) Епископ Иринеј слаже са Епископом Максимом (а не обрнуто). Као тачку на причу о овој теми, пред сам Свети Архијерејски Сабор СПЦ, који треба да почне 9. маја, Владика Максим је одлучио да Епископу бачком, и целокупној јавности, све ово стави до знања са, рекло би се, дипломатским смешком и испруженом „руком помирења“. Из моје перспективе, као некога ко је до ситиних детаља пратио цело ово дешавање, чињенично ствари стоје сасвим супротно од привидног духа овог одговора Епископа Максима, а то се добрим делом да видети и у самом одговору, уколико се пажљиво чита. Па да погледамо по реду неке од ствари из садржаја одговора уз моје пратеће коментаре, док као «баба Јелица» седим на «гајбици испред продавнице» (видети фусноту 3 за објашњење). Епископ Максим каже: «епископ бачки Иринеј (у тексту „Врлина истинољубивости”, објављеном 2. маја 2019) успео да начини прелаз са критичких на много помирљивије тонове из чега је јасно да је његово раније писање у преписци са нама било резултат исхитреног реаговања на Саопштење западноамеричке епархије…» Овде на делу видимо чисту замену теза. Владика Максим је први прозвао епископа Иринеја. Али Владика Максим у овоме своме својеврсном резимеу текуће полемике одлучује ипак да започне историју од средине, а не од почетка. Као да жели да онима већинским читаоцима који нису све од почетка пратили, или онима који можда пате од амнезије (!), исприча причу која почиње неким «исхитреним» реаговањем Епископа бачког Иринеја које, ево сада, наводно, најзад резултира његовим «прелазом» на «помирљивије тонове» то јест преумљењем, покајањем, својеврсним избављењем од сопствене страсти исхитрености. У суштини порука Епископа Максима је да сви треба да заборавимо све што је до сада било, осим «чињенице» да је бачки Владика исхитрен и брз на критику, која нам се напомиње, опет и изнова, и на разне начине, више пута у овоме одговору. Даље Владика Максим каже: «Подсећања ради, тим Саопштењем није био директно прозван лично бачки владика, него разни сејачи смутње (у множини!), каквих има не само на Балкану него и у Америци, али се он ипак осетио лично веома погођеним.» «Подсећања ради», нико никада, па ни бачки Владика, није тврдио да је он ДИРЕКТНО прозван. Тако да «подсећање» јавности на то да Епископ Иринеј «није био директно прозван» од стране Епископа Максима не служи ничему осим што замагљује истину јер постиже то да неупућени читалац помисли да је неко некада тврдио да је Епископ бачки прозван «директно». Али и само то замагљивање, или популарним англоеуфемистичким речником «спин», има ваљда неку сврху, некима понекад много важну и драгу. Дакле, Епископ бачки је прозван индиректно, али на свима више него јасан начин, као портпарол. Али управо овде долазимо до још једне занимљивости. Па ваља да је са пажњом обрадимо. Тачно је да је реч «портпарол» у Саопштењу[4] Епископа Максима стајала у множини као «портпароли». Међутим убрзо након објављивања тога Саопштења приметио сам једну чудну граматичку грешку у тој реченици, чија етиологија може да буде занимљива. Наиме реченица гласи «ПостојИчудновати ставови који долазе са разних страна чији ПОРТПАРОЛИ негде тврде а негде сугеришу да Српска Црква тобож препоручује да се клонимо општења са онима са којима смо до сада били у општењу.» (наглашавања су моја). Моја претпоставка је била да је при писању текста Саопштења (уз асистенцију или без ње, свеједно) Владика Максим првобитно унео реч «портпарол» у једнини и да је реченица гласила: «постоји чудновати став који долази…чији портпарол…», а да се затим предомислио и променио реченицу у множину, при том мењајући у множину и све пратеће речи у складу са граматичким правилима, али да је некако, ваљда у брзини, реч «постоји» ипак остала у једини. Тако смо добили горњу конструкцију из Саопштења о томе да «постоји … ставови … чији портпароли…» Ту своју претпоставку сам изнео 24. марта. Шта се затим десило? Десила се исправка на неким сајтовима. Сада на пар места можете да прочитате да «постоје …ставови… чији портпароли…». У та места се убрајају сајт наше Патријаршије[5] и дневни лист Политика[6] (исти онај лист који је објавио чудновати интервју са Патријархом Вартоломејем). Да ли су у инфромативној служби Патријаршије и у Политици одлучили да исправљају граматичке грешке у текстовима Саопштења, или је реч о интервенцији Епископа Максима остаје нејасно. Мада не би било први пут да Владика мења кључна места у својим текстовима у сред полемике о истима.[7] Наравно оригинално Саопштење са речима «постоји…ставови … чији портпароли…» може и даље да се прочита на мноштву места укључујући и дубоко затрпано на званичној фејсбук страници Епархије западноамеричке. Без обзира на ову занимљиву дигресију, остаје чињеница да је тачно да је реч «портпароли» написана у множини, али исто тако остаје више него јасно да се она односила на Епископа Иринеја. Са друге стране, отаје не сасвим јасно да ли је заиста ова реч измењена из једнине у множину у некој од фаза обраде текста (па је зато остала наведена граматичка грешка). Али то да је, без обзира на питање једнине или множине, ова реч упућена Епископу бачком сведочи и сам Епископ Максим кроз један свој одговор у коме се позива на наводне речи Епископа Атанасија о Епископу бачком Иринеју као о „самозваном портпаролу“.[8] Зашто би Владика Максим потенцирао ову причу о портпаролу, развлачио је месецима кроз три своја одговора да би тек сада, на крају, пред СА Сабор СПЦ, рекао да он није мислио на њега и да је ипак владика Иринеј све погрешно протумачио, као нека лако увредљива особа! Неће бити! Владика бачки је све добро протумачио, и оно у редовима и оно између редова, као што смо и сви ми, који са пажњом пратимо ову жалосну ствар све добро разумели. Опет, закучак овог цитираног пасуса (реченице) из последњег одговора Еп. Максима исти је као и закључак претходно цитираног пасуса. А он се своди на следеће. Не само да је Владика бачки потпуно промашио ствар, јер наводно није био „директно прозван“, него читалац треба да упамти да је Владика бачки и нека осетљива особа јер се „осетио лично веома погођеним“ малтене ни за шта! Да не говоримо о томе да чак и да је све овако како представља Владика Максим (а није ни приближно), за очекивати би било да се „увређеном“ Епископу бачком, владика Максим, ако ништа друго, барем као млађи Епископ и брат, извине, макар и оном формулацијом „ако вас је то повредило….“. То би чак (!) и на Балкану спадало у бонтон, а поготово у Западној Америци. Али, не. Епископ Максим се не извињава. А не извињава се нигде ни за друге квалификације личне природе које је претходно упутио Епископу Иринеју. На ум ми пада „видовити“. То ми је остало у посебном сећању јер је и један „портпарол“ Епископа Максима, већ поменути доктор теологије, и мене тако називао због мојих запажања на ову тему. Даље, када говори о украјинским расколницима Епископ Максим каже: «Сва питања владике Иринеја, попут оног „да ли баш сви, tutti quanti“, била су јасно већ унапред одговорена у објављеном Саопштењу западноамеричке епархије» Ово је већ занимљива логичка загонетка. Питања Владике Иринеја, која су уследила као реакција на Саопштење Епископа Максима (у којем је Владика Иринеј прозван), су била „унапред одговорена“ у самом томе Саопштењу! Питам се чему онда толика преписка између њих двојице кад је Епископ Максим одговорио Епископу Иринеју и пре него му је овај поставио било какво питање? Како то да му у првом своме одговору Епископ Максим није рекао само „све већ тамо пише брате Иринеје, узми читај“? Можда би тако спречио његову «исхитреност»? Заиста како ово разумети? Идемо даље: «То сада увиђа и бачки епископ када каже: „Елем, у Америци, поред украјинских парохија у цариградској јурисдикцији, које у начелу нису спорне и са којима, мање-више, постоји општење, постоје и украјинске заједнице ван цариградске јурисдикције, што ће рећи чисто расколничке заједнице“. Међутим, такве групације су одувек биле расколничке за све нас, без изузетка!» Бачки Епископ, како нам поручује Владика Максим, тек САДА увиђа неке ствари! Дакле, не само што погрешно схвата, што је много осетљив, него и слабо увиђа (закључује, капира?)! Да ли је то тако? Неће бити! Епископ бачки је све, о постојању украјинских расколника у Америци, увиђао сасвим јасно и добро од самог почетка. И постављао је релевантна питања. Али Епископ Максим се правио као да те заједнице не постоје. Што је и изјавио у једном од својих одговора. Па да се подсетимо тога занимљивог одговора. Каже епископ западноамерички своме сабрату бачком: «Старији, али ипак очигледно неупућени, бачки владика заборавља да „Порошенкови Украјинци“ не постоје као црквени ентитет у Америци (него као туристи долазе у посету), те је сувишно било уопште спомињати их (као што је неумесно, међу осталим сувишним стварима, маштовити владика Иринеју свом тексту поменуо и Мираша Дедеића).»[9] А када је непобитно доказано да ове заједнице постоје и то организоване као викаријат «почетног патријарха» Денисенка, Порошенковог сапатника на аутокефалном путу, Владика Максим окреће причу (спин?) и тврди као да то тек сада увиђа бачки Епископ (!), а не управо он сам (Епископ Максим)! Али једно је тачно. А то је да ни Епископ Максим ово не увиђа тек сада. Он је за њихово постојање на америчком тлу знао и пре него што је горње речи написао Епископу Иринеју. А зашто их је онда написао? Питам се и одговарм сам себи, и то не гласно, него тихо, у себи. Питајте се и ви сами! Зашто тврдим да Епископ Максим није могдао да не зна да ова раколничка група постоји? Зато што Епископ Максим седи као један од три члана у Одбору за канонска питања[10] при Сабрању канонских епископа САД-а. Овај одбор се између осталог бави и питањем неканонских заједница на простору САД-а. И као члан тога одбора он је морао да зна које све неканонске, квази-канонске и друге заједнице постоје на тлу САД-а. А да не говоримо да је у његовом непосредном комшилуку (неких 30ак миља) до не тако давно постојала расколничка украјинска парохија (из Денисенковог викаријата). Даље наставља западноамерички Владика: «Смисао нашег Саопштења, јасан сваком добронамерном читаоцу, није био позив на непрекинуто општење са било којом од наведених расколничких групација, већ са онима са којима се и до сада општило – а то су, наравно, искључиво припадници канонских јурисдикција.» Па ево ја ћу онда изигравати недобронамерног читаоца па ћу рећи да наведно није било јасно из тога Саопштења, као што није јасно ни из свих досадашњих одговора, укључујући и овај одговор. Зато што у „канонску јурисдикцију“ цариградског патријархата сада улазе и они Денисенкови расколници у дијаспори који прихвате Томос. Па и они који остану под Думенком су «канонски» из перспективе Цариграда. Шта подразумева Владика Максим када каже «канонска јурисдикција»? Јер ствари више нису тако једноставне како их Епископ западноамерички жели представити. Владика није појаснио да ли су њему «канонски» и ови од стране патријарха Вартоломеја рехабилитовани расколници захваљујући чињеници да су сада у „канонској јурисдикцији“ цариградског патријархата (на америчком тлу)? Са друге стране имамо и оне Украјинце који су и пре Томоса били у цариградској јурисдикцији. Шта је с њима? Судећи по одговору Епископа Максима могли бисмо закључити да као што смо до сада саслуживали, и од сада ћемо. Међутим, међу овима Украјинцима (канонским) налазимо сада чувене личне егзархе патријарха Вартоломеја који су припремили пут и поравнили стазе „објединитељном сабору“ украјинских расколника. Реч је о Данилу памфилијском и Илариону едмондском. Они су такође у „канонској јурисдикцији“. Да ли и са њима несметано општимо? Ако општимо са њима, а што не бисмо и са онима који ће у њихове епархије ући из денисенковог викаријата, захваљујући Томосу? Дакле црно-бело представљање овог проблема о коме је уважени Владика наводно „све објаснио“ и пре него што је упитан, није од помоћи. Идемо даље: «Чак и у најновијем обраћању бачки владика нашироко прича о тим расколницима – некако превиђајући факт да се обојица слажемо око тога да са расколницима не може бити општења.» Опет нешто «превиђа» Епископ бачки! А иначе све остало је супер јер се «обојица слажу»! Само не рече Епископ Максим ништа о идентитету тих расконика? Ко су они? То упорно измиче између редова. Да ли су ти расколници само нека апстрактна замисао, или су реални? Још једном бачки Епископ ништа не превиђа. Само стичем утисак да западноамерички Епископ бира ствари на које ће да одговори, ствари на које неће да одговори, и ствари које ће да спинује. На нашу општу жалост и разочарење. Владика Максим наставља: «…с тим што бих овде исправиовладику: Епископски савет Српске Православне Цркве у Америци ни на седници од 29. новембра 2018. године ни на оној од 22. јануара 2019. године није донео наводну одлуку на коју се он позива у последњем тексту, пошто никакве канонске помесне украјинске јурисдикције у Америци не постоје; осим тога епископ Иринеј није добро обавештен ни о „случајевима у Охају“, ма ко да му је ту послужио као извор вести» Опет, Епископ бачки није добро обавештен и потребује исправљања, итд. Нисам упознат са детаљима овога о чему овде полемишу, али ми „нос“ говори да је овде реч исто о некаквом спину. Имам утисак да овде Епископ Максим користи техникалију око речи „канонска помесна украјинска јурисдикција у Америци“ јер она није украјинска (иако је састављена од украјинаца) него је цариградска. И то је управо јурисдикција поменутих Данила и Илариона, егзарха Вартоломејевих. Али остављам могућност да грешим, јер не знам детаље. Овај следећи део тиче се упада украјинских расколника на канонску територију СПЦ у Словенији. Владика Максим каже: «али то питање и бачки и западноамерички владика треба ваљда да оставе надлежном епархијском архијереју. Такви поступци, наравно, не значе да Васељенски Патријарх има јурисдикцију над целокупном „православном дијаспором“ нити специјалну привилегију да „упада у канонски простор било које аутокефалне Цркве, не питајући је за сагласност, а и не обавештавајући је о томе» Шта ово значи? Владика Максим изгледа не осуђује такве поступке („директно“ или не уопште?) него каже да такви поступци «не значе» оно што ми сви мислимо да значе, а што је изражено речима Епископа Иринеја. А то је да су ови упади израз цариградских претензија на територије других аутокефалних Цркава и њихове дијаспоре. «Разуме се, лично нисмо ни спремни ни вољни да усвојимо такву еклисиологију, што смо показaли како у теорији (објављене студије), тако и у пракси.» Најзад да ме нешто мало обрадује. Драго ми је да чујем да Владика није спреман да усвоји «такву еклисиологију». Овде читам да Епископ Максим није спреман да усвоји еклисиологију по којој цариградски Патријарх има јурисдикцију над целом дијаспором, по којој може да упада на канонску територију других аутокефалних Цркава, и епархија, по којој може самовласно да мења саборно донесене одлуке, да укида целе епархије (егзархате), проглашава канонске митрополите и епископе других помесних Цркава неканонским, да укида целе аутономне Цркве итд. То ја мислим под овим «таква еклисиологија». А шта Епископ Максим под тим подразумева никад баш нисмо сасвим начисто, па ни сада. Међутим, мене овде интересује још једна ствар. Које су то објављене студије Епископа Максима које се баве овом тематиком? Ја не видех ни једну, мада нисам нешто детаљно пратио његов научни рад. Ако неко од оних који буду ово читали зна за такав рад, волео бих да ме обавести јер ме интересује тематика у светлу ових збивања. Оно што сам ја имао прилику да видим, а да је приближно овој тематици, а могуће је да Владика чак и то подразумева под „студијом“, будући да се то налази цитирано у његовој академској библиографији у одељку «радови у часописима, поглавља у монографијама, мање монографске публикације», јесте један текст(ић) објављен у брошурици/листићу/летку епархије западноамеричке, под називом „Ecclesiological provincialism compared to the Church’s concrete unity“[11]. Мени је изненађујуће да се овакви текстови налазе у академској библиографији, али можда негде постоји таква пракса? Настављамо: «Прихватамо да је бачки владика из добре намере постављао питања желећи да пружи „контекст и перспективу излаза из данашњега стања нејединства“. Једино нас је чудило зашто је своју „искрено вапајну реч“ нашао за сходно да упућује баш нама и то тако директно.» Ово је такође један занимљив моменат. Звучи, као да је Епископ Иринеј „директно“ нападао Епископа Максима! Да карикирам. Као да се једно јутро пробудио, «устао на леву ногу», и одлучио да «вапи» «тако директно» на Владику Максима. Рекло би се без повода. А и птицама на грани је већ јасно да ово чуђење Епископа Максима није у складу са чињеницама. «Иначе, и даље стоји наш став да нас у званичној преписци „Цариграђани ословљавају онако како и ми себе идентификујемо“, те да је у финалним актима Критског сабора наша титула исправљена, што ће се показати, ако Бог да, када та акта буду коначно и званично објављена.» А ово је заиста врхунски забавно! Већ су изашле веома озбиљне књиге, које садрже све званичне документе Критског Сабора, у све четири језичке верзије, као што су публикације Brepols-а.[12] А Владика Максим тврди да ће акта, «ако Бог да», тек бити „коначно и званично“ објављена! Треба неко да обавести ову познату и признату издавачку кућу да су користили неконачна и незванична акта у припреми својих књига. Не би било лоше док се обавештава Brepols да се у име купаца тражи поврат новца јер је ипак реч о скупом двотомном издању (€495 плус порез)! Шалу на страну, заиста је чудна ова изјава, то јест, оправдање. Ако званично потписани документи на којима смо видели да Владика Максим НИЈЕ исправљао своју титулу (како је и показао и доказао Владика Иринеј, а Владика Максим тврдио да јесте), нису званична акта Критског Сабора, онда се питам шта то очекује Владика Максим да се објави и буде сада званично, три године након Сабора!? Испада да потписани документи нису званична акта! А видели смо не само да постоје ти документи (са неисправљеном титулом у потпису) из више извора. Него смо видели да су објављене озбиљне публикације, као горе наведена, које не садрже правилно титулисање. Публикације су изашле и на српском језику.[13] У уређивачком одбору је био, погодићете ко, управо Епископ Максим. Он ни у «својој» публикацији није исправио своју титулу, иако је то могао да учини. А да не говоримо да је по његовој сопственој тврдњи, управо изнесеној, штампао незванична и неконачна акта Критског сабора! На овоме месту Владика Максим је нашао за важно да подсети целокупну јавност о још нечему везаном за Сабор на Криту. «Да подсетимо нашу јавност: Свети и Велики Сабор одржан на Криту је као такав примљен од Српске Цркве на Светом архијерејском сабору 2017. године и не постоји никаква званична одлука која би говорила о супротном. У том смислу, изостанак потписа појединих епископа у неким од докумената не мења нити доводи у питање званичан став наше Цркве о овом сабору.» Занимљиво! Ово је изгледа била прилика да се «подсети јавност» на Критски Сабор и да им се каже да је тај сабор „примљен“ (прихваћен?) од стране СПЦ. још 2017. г. Али питам се шта је то примљено 2017.г. када „званична акта“ тек треба да буду „коначно и званично објављена“? Да ли се то Владика Максим са нама шали? Или он сугерише да је СПЦ «примила» незванична и неконачна акта? Да ли је он гласао да се незванична акта «приме»? Па ја бих, у светлу реченог, предложио Сабору, ако није превише безобзирно са моје стране да то кажем, да баш сачека та „званична акта“ пре него уопште расправља о њима, ако ико више буде хтео да расправља о њима, ако и када буду објављена. И на крају, Епископ западноамерички закључује: «Напослетку, са радошћу и у потпуности прихватам завршне речи владике Иринеја који, уважавајући позив да се угледамо на светог Василија Великог и друге свете Оце, констатује да и његова и наша настојања на јединству морају остати „у границама православне еклисиологије и вековног канонског поретка Православне Цркве» И шта рећи на крају? Ово би ме заиста радовало, кад бих после свега био сигуран да Епископ Максим под овим подразумева исто што и Епископ Иринеј бачки. Али, на жалост, у то нисам сигуран. Као што видимо сви коментари из овог одговора који се тичу тематике (а врло мало их је), уопште не задовољавају. У најмању руку су нејасни. Али зато поруке Епископа Максима о томе каквим он сматра свог старијег брата, Епископа бачког Иринеја, су сасвим јасне. Ту видимо речима осликану слику Епископа бачког као «неупућеног», «исхитреног», «лако увредљивог», «непажљивог», «лоше обавештеног» итд. Нешто слично као што ових дана читамо у Блицу од познате «Жељке» где се Епископ бачки осликава као давитељ (са свиленим гајтаном). Наравно ништа од овога није тачно. Али је жалосно што је управо на овај начин Епископ Максим одлучио да одговори Епископу Иринеју, али и целокупној заинтересованој јавности, не одговарајући практично ни на шта. Остаје забележено да је Владика тобож бранећи своју епархијску паству од једног или многих «портпарола» својим Саопштењем успео да изазове смутњу и полемику на нивоу целе наше Цркве, упркос претходно јасно и јединствено изнетом ставу и Св Архијерејског Сабора, и Св Архијерејског Синода. чтец Ведран Гагић 8. мај 2019.г. [1]https://westsrbdio.org/%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%BC%D0%B0%D0%BA%D1%81%D0%B8%D0%BC-%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D0%B7/ [2] Која је изазвана јавном прозивком и киритиком Епископа бачког Иринеја од стране Епископа Максима. [3] Већ ми је замерено чак и за само помињање свести и подсвести. Тако ми је бивши докторанд Владике Максима, а сада већ доктор теологије Александар Милојков, јавно поручио да сам „баба Јелица“ која „тандрче“ са осталим бабама „док седе на гајбицама испред продавнице“. Уз напомену „што је баби мило то јој се и снило“. Па му овом приликом шаљиво отпоздрављам, и будући да он често помиње своју диплому, поменућу му да и ја, поред осталих диплома, поседујем и диплому која ми званично даје право управо за бављење свешћу и подсвешћу, и за, како он каже, „психо-анализу“. Према томе, нека се не узнемирава. Настојаћу да то одрадим стручно. [4] Реч је о саопштењу под насловом «Саопштење Епархије западноамеричке поводом свеправославног саслуживања 2019.г.» [5] http://www.spc.rs/eng/node/64317 [6]http://www.politika.rs/scc/clanak/426097/Drustvo/Srpske-vladike-polemisu-o-ukrajinskom-pitanju [7]https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/12/%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%b8-%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%b8%d1%86%d0%b8-%d0%be-%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%be%d1%98-%d0%b0%d1%83%d1%82%d0%be/ [8] http://www.spc.rs/sr/sjediniti_razdeljeno [9] https://westsrbdio.org/%d0%be-%d0%bf%d0%b8%d1%82%d0%b0%d1%9a%d0%b8%d0%bc%d0%b0-%d0%bf%d0%b0%d1%81%d1%82%d0%b8%d1%80%d1%81%d0%ba%d0%b8%d0%bc-%d0%b8-%d0%bf%d0%be%d1%80%d1%82%d0%bf%d0%b0%d1%80%d0%be%d0%bb%d1%81%d0%ba/ [10]http://www.assemblyofbishops.org/committees/canonical/ [11]https://www.serborth.org/files/Pathmay07.pdf [12] The Great Councils of the Orthodox Churches, Decisions and Synodika. Vol. IV/2:, Ed. A. Melloni. Turnhout: Brepols, 2017 [13] Свети и Велики Сабор Православне Цркве. Учешће и сведочење Српске Православне Цркве на Критском сабору о Педесетници 2016. Светигора, Цетиње – Београд 2017 Извор: https://sozercanje.wordpress.com/2019/05/08/размишљање-на-одговор-епископа-запад/ View full Странице

…..Када је реч о свеправославном сведочењу данас, сматрамо да свим епископима Православне Цркве у свету остаје као задатак да се угледају на пример светог Василија Великог, јерарха и пастира из IV века, и да следују његове управо наведене речи. …..У одговор Епископу бачком на његово ново писмо („О савесним пастирима и неодговорним портпаролима“, од 27. марта 2019. године) у коме и даље има потребу да у нашем старању око јединства наше пастве и мира у Цркви види ипак (само) „прозивке и нападе“ на „портпарола“ (тамо где кажемо „портпароли“ он и даље препознаје искључиво само себе) изражавамо ново чуђење, како због сазнања о ниском прагу осетљивости Eпископа бачког, тако и због његовог начина закључивања. …..Понављамо да нам и даље није јасно какве „крајње последице“ осим чувања јединства властите пастве могу да следе из нашег Саопштења са ставом који гласи да православни Срби у Сједињеним Америчким Државама могу као и до сада до даљњег несметано да наставе саборно да опште са свима осталим православнима а да свештеници могу несметано да саслужују са свим канонским свештеницима у тој земљи! Пошто Сабор Српске Цркве није никада разматрао, а камоли донео одлуку, да прекида општење са Васељенском патријаршијом, то је пастирска брига налагала да у овом случају за своју паству будемо гласноговорник Српског сабора а не било кога или чега другог – да тиме одговоримо и на често постављано питање бачког владике. (Узгред, пошто Епископ бачки воли да се бави темом свог „портпаролства“, као адекватног саговорника бисмо му препоручили Епископа Атанасија кога и сам цитира као ауторитет онда када сматра да му то иде у прилог, а који га је не једном јавно назвао „самозваним портпаролом“. Ове Атанасијеве оцене, као што би се дало претпоставити, бачки Епископ је почаствовао „гробним ћутањем“). …..Изгледа да је овде проблем у томе што је Eпископ бачки схватио наш дијалог тако да он поставља питања, иронише и критикује, а да моја смерност само даје одговоре. На нечију жалост, у културном свету то тако не иде. Зато, не мирећи се са досадашњим резултатима дијалога, бачки Владика је у новом обраћању ненадано у игру увео Метаксакиса, па Румунску патријаршију, а ни Критски сабор се ту није добро провео, као ни масони. Тачно је, све су то проблеми, и можемо набројати још многе. Међутим, ми нигде нисмо рекли да је неки од поменутих проблема бачки Епископ измислио нити смо игде рекли да их превиђамо. Стога је његова критика суштински беспотребна и погрешно усмерена. …..Приметно је да Епископ бачки настоји да у свакој прилици понуди понеку заједљиву досетку о неким темама по чијој теолошкој разради је (и у нашој јавности) познат Митрополит Јован Зизјулас. То су теме попут односа онтологије и етике, еволуције или индивидуе и личности. С тим у вези, нејасно је зашто једном од главних промотера теологије Митрополита пергамског на нашем говорном подручју, и засигурно водећем српском издавачу његових дела, ова данас служи искључиво за подсмех и иронију. Остаје нам непознато да ли се нешто променило у теологији Митрополита Јована у последњих неколико месеци или година, када су ове теме у питању, или је можда пре дошло до промене у Епископу бачком. …..И поред тога што је имао доста времена за састављање одговора на наш брзо срочени одговор, Преосвећени Епископ бачки је ипак саставио један текст који је, с једне стране богат темама али, са друге, не мање и грешкама. Тако на пример, супротно његовој тврдњи, у саборским документима на Криту ми нигде нисмо означавани као „епископ у Лос Анђелесу и Калифорнији“. Ако већ претендује да зна, обавештавам га да смо ми приликом потписивања докумената крај свог имена по правилу дописали правилно име наше епархије. Дакле, у изворним актима Критског сабора наша титула западноамеричког Епископа остала је непромењена и тачна. Занимљивије од тога је ипак питање зашто на неки од докумената није ставио потпис један број српских архијереја (онај документ који је као представник Српске Цркве на вишегодишњим припремним конференцијама својим потписом управо омогућио да се уопште и нађе на дневном реду сабора), а јесу на пример скоро сви критски саборски оци, укључујући и Српског Патријарха; то питање остављам ипак за саборску а не за медијску расправу. …..А сада да одговоримо на питање о томе да ли смо са цариградскога становишта канонски исправан српски епископ? Као прво, код свих ословљавања наше смерности од било којег од епископа Васељенске Патријаршије увек и без изузетка се користи формула „Bishop of the Serbian Orthodox Diocese of Western America“ (Епископ Српске православне епархије Западне Америке). Дакле, Цариграђани нас ословљавају управо онако како и ми себе идентификујемо. Ни у једном од осталих аспеката живота дијаспоре није показан ни траг оног што је бачки Владика описао говорећи о Метаксакису и његовој „заоставштини“. Ако саслужујемо са Цариграђанима, при чему често и началствујемо на тим сабрањима, онда се треба питати зар онда нису они ти који крше слово и дух 28. халкидонског канона кога, по бачком Владици, сматрају валидним? Поента је следећа: ако нас „толеришу као неканонске“ онда су и они „неканонски“ јер крше (наводно) властито тумачења тог канона. То да смо ми српски јерарси на северноамеричком континенту уважени од свих – па и од Цариграда – као канонски признати Епископи а не „само толерисани неканонски епископи“ (како то произлази из писања бачког Владике) може посведочити и председник Епископског савета наше Цркве. Али с друге стране, за многе ће остати неодговорено питање зашто се Епископ бачки баш сада, 2019. године (а не, рецимо, много раније, од 1993. године у Шамбезију, па надаље све до пред Критски сабор) јавно сетио питања тог ексклузивног права „Васељенског трона“ на јурисдикцију над читавом православном дијаспором широм васељене? Зар се то питање није могло (и требало) покренути и на припремним конференцијама на којима је он, имајући ексклузивно право да представља Српску Цркву, учествовао? …..Но, да не бисмо даље ширили причу, предлажем да наш сабрат у епископству и наша смерност суд (или утисак) о свему реченом у нашим писањима оставимо ипак нашим читаоцима еда би они сами, без даљег гомилања тема (и ширења на све што би неком од нас могло да падне на памет, укључујући и ироничне домишљатости) просудили својом главом а не нечијом другом шта је ту било пастирско а шта портпаролско. Руковођени пак надахњујућим речима Василија Великога са почетка овог текста позивам свога брата у епископству да обојица наставимо да се радије старамо „за повратак у јединство Цркве оних који су на разне начине међусобно раздељени“. Извор: Епархија западноамеричка View full Странице

О ПИТАЊИМА ПАСТИРСКИМ И „ПОРТПАРОЛСКИМ“ „Оне који ти противрече изобличи силом својих врлина,а не својим острашћеним речима“ (Ава Исаак Сирин) Као епископ и пастир верника Западноамеричке епархије, објавили смо током прве недеље Свете и Велике Четрдесетнице Саопштење које је имало за циљ да разјасни недоумице наших клирика и верника по питању свеправославног саслуживања у дијаспори, а конкретно у Сједињеним Америчким Државама. На нашу адресу, наиме, јавили су се наши свештеници и верници са питањем да ли смеју да саслужују са свештенством и народом из других православних јурисдикција, с обзиром на то да су били збуњени приспелим противречним информацијама око тог питања. Разни весници (а не један) са збуњујућим порукама били су повод објављеном Саопштењу. Објавивши Саопштење, одмах смо добили недвосмислену подршку са разних страна будући да смо објаснили да се канонско-јерархијско и благодатно-евхаристијско општење не прекида када је Српска Православна Црква у питању. Од свештенства из поверене нам епархије, као и из других епархија и од сабраће епископа, укључујући и руске, добили смо само речи подршке и захвалности због настојања да се спречи „скретање у неканонско отцепљење од општења“ и саслуживања Оваплоћеном Логосу „Који приноси и Који се приноси“ у Светој Литургији васцелог света. Иако је ово саопштење наишло на свесрдно одобравање и похвале, у нашој свести је остало уверење да нисмо учинили ништа више од оног што нам је сами Господ заповедио као каквом-таквом епископу и пастиру. Једини који се нашао да се осврне на наше Саопштење, додуше запањујуће негативно, био је један српски епископ, владика бачки Иринеј са текстом „Опасни портпароли“ (http://www.spc.rs/sr/opasni_portparoli). У нади да је његово реаговање било резултат врло жалосног неспоразума, а не свесног извртања чињеница, пожелели смо да дотичном сабрату у епископству појаснимо своје ставове. Прво и најважније: наше Саопштење је написано да би у тренутку збуњености око једног питања помогло нашим верницима у западној Aмерици. Стога изазива чуђење што на њега реагује неко коме, као што ће се јасно видети у наставку, овдашња ситуација није ни блиска ни разумљива. У том смислу, истичем да наше Саопштење садржи у суштини само један став и он се тиче поглавито канонског стања у америчкој дијаспори а заснован је на следећим чињеницама: И поред текућег великог и болног проблема у односима између двеју Патријаршија, Васељенске и Московске, поводом тзв. украјинске кризе, ми православни Срби општимо и са једном и са другом, непромењено, као и до сада, као што то, уосталом, чине и све Православне Цркве по свету. У Саопштењу се та сушта чињеница констатује. Ниједна од постојећих православних канонских јурисдикција у Америци (укупно их има осам) нити њихове канонске епархије нису у расколу са Српском Православном Црквом. То је радосна вест за све доброжелатељне Србе, били они део јерархије или лаоса Божијег. Сабрање канонских православних епископа Сједињених Америчких Држава постоји и успешно дела на овдашњем простору већ девет година на основу одлуке Предсаборске свеправославне конференције од 6-12. јуна 2009. године. У међувремену је сва православна Сабрања по свету потврдио Свети и Велики Сабор одржан на Криту 2016. године. Ако обратимо пажњу, видећемо да су у свим званичним документима, као и на званичној веб страни Епископског сабрања (http://www.assemblyofbishops.org/about/canonical-jurisdictions), тачно набројане канонске јурисдикције које према свеправославном консензусу делају на тлу Сједињених Америчких Држава, о чему се свако добронамеран и недобронамеран може обавестити. Све те јурисдикције (укључујући и српску) набројали смо у Саопштењу да не би било конфузије ко је ту канонски а ко није (не заборавимо да српска јурисдикција у Америци обухвата више парохија са обраћеницима ради којих је нашу српску јурисдикцију требало поменути). Српска Црква никада није саопштила да са неком од побројаних јурисдикција не треба општити. Према томе, пошто ниједна ранија или недавна синодска (или саборска) одлука Српске Православне Цркве ништа не мења по питању канонског свеправославног општења у Сједињеним Америчким Државама, ми смо наше вернике подсетили на ту чињеницу. Додајмо као важно и то да је, знајући шта је став нашег Сабора, и Епископски савет Српске Цркве у Америци ове године по питању свеправославних саслуживања закључио да српски јерарси наставе са сарадњом и саслуживањем са свима у Америци као и до сада. Дакле, ништа самовољно ни произвољно нисмо тврдили, па је далеко од истине тврдња Преосвећеног теолога да смо наступали као „слободни стрелац“. Узевши речено у обзир, нетачна је тврдња епископа бачког да се нашим Саопштењем препоручује саслуживање са било којом црквеном заједницом непризнатом од стране Српске Православне Цркве (видети и наш коментар ниже). Напротив, Саопштење, чији је циљ да охрабри вернике да не мењају столетњу праксу, нигде, ни имплицитно ни експлицитно, не заговара општење са „аутокефалном Православном Црквом Украјине“ (непризнатом од Српске Цркве), као ни са њеном јерархијом. Између којих редова је баш то чега нема (а не оно што ми, супротно томе, тврдимо) могао да прочита видовити бачки епископ остаје енигма. Свако тенденциозно повезивање „аутокефалне Православне Цркве Украјине“ и некаквих „грађана“ из те земље са нашим Саопштењем (а управо ту немогућу мисаону акробатику изводи бачки епископ у тексту „Опасни портпароли“) јесте недобронамерно и апсолутнонеосновано. Као што је познато, јурисдикција Васељенске патријаршије у Сједињеним Америчким Државама укључује и Украјинце али они нису део поменуте новоосноване „аутокефалне Православне Цркве Украјине“ него су одавно у саставу Васељенске патријаршије (много пре ове наше 2019. године). Са њима су српски јерарси деценијама саслуживали, и дан-данас то чине, не игноришући ту еклисиолошку датост, док сасвим одбацују дневнополитички контекст у који жели да их прокрустовски смести епископ бачки када изнова инсинуира у свом тексту да ми, набрајајући Цркве са којима смо у општењу, „мудро прећуткујемо“ Порошенкову „Православну Цркву Украјине“. Старији, али ипак очигледно неупућени, бачки владика заборавља да „Порошенкови Украјинци“ не постоје као црквени ентитет у Америци (него као туристи долазе у посету), те је сувишно било уопште спомињати их (као што је неумесно, међу осталим сувишним стварима, маштовити владика Иринеј у свом тексту поменуо и Мираша Дедеића). Сасвим је нетачно да је епископ Максим, како инсинуира аутор текста „Опасни портпароли“, позвао све на „свеправославно саслуживање“ на Недељу Православља. Напротив, као што стоји у Саопштењу, тај епископ је само охрабрио своје свештенство и вернике да у својим местима наставе са досадашњом праксом. Он, осим тога, није мислио да „убеђује“ оне који међусобно не саслужују да то чине – опет епископ бачки врши учитавање у поменуто Саопштење! – него је своје вернике једноставно подстакао да опште са онима са којима су и до сада општили. Уистину, био је то позив и подстицај који је донео радост добронамернима (сходно „праву свакога православног епископа, клирика и хришћанина на примену позитивних канонских прописа“, да цитирам аутора текста „Опасни портпароли“). Како је пак бачки владика успео да у амерички контекст трансплантира проблем несаслуживања представника Јерусалима и Антиохије (у Америци) нама заиста није јасно. А проблем је буквално непостојећи будући да парохије из некадашњег Јерусалимског викаријата у Америци већ скоро десет година постоје као делови већ постојећих разних јурисдикција и, самим тим саслужују са представницима Антиохије (једна од таквих бивших јерусалимских парохија је драговољно дошла под омофор епископа западноамеричког). Колико сазнајемо, православни Срби по целој дијаспори су и ове године, премда у датим околностима, саборовали са Јелинима, Русима, Румунима, Бугарима и осталима. Чујемо да су недавно руски и цариградски свештеник у Бечу заједно служили! Да опет поновимо: Срби у Америци настављају да се молитвено сабирају са онима које су обухваћени нашим Саопштењем. Можда због тога што не познаје довољно канонску ситуацију у дијаспори или зато што је непажљиво читао наше Саопштење епископ бачки није схватио да ми уопште не позивамо на општење са некаквим „грађанима“ (Филаретом, Епифанијем и Макаријем). Тако нас, уосталом, није схватио нико осим њега, што је, признаћете, само по себи симптоматично. Понесен жаром, он нам поставља директно, али суштински непотребно и бесмислено питање: да ли бих саслуживао са поменутим епископима и да ли њихове присталице очекујем на „свеправославном саслуживању“? Но, свако ко пажљиво чита наше Саопштење види prima facie да је одговор негативан. Ми нити то хоћемо (без одлуке Сабора Српске Цркве), нити можемо (јер у Америци њих нема). У свом обраћању, епископ бачки нам је (питамо се, у којој улози?) отворено поставио и низ других директних питања на која нам не би тешко било да одговоримо када би она имала иоле везе са нама. Али, срећом, немају! Заиста нам је несхватљиво да се један стари јерарх и бивши професор универзитета у своме писму није успео фокусирати на једину тему-питање иначе врло кратког Саопштења: да ли православни Срби у Америци могу или не могу да учествују у заједничком богослужењу са свим осталим православнима (испоставља се да могу!), него је одлучио да изнесе низ оптужби, клевета и инсинуација, држећи нам при том лекције (по мало из канонског права, дипломатије, еклисиологије, а помало из етике, схватања аутокефалности итд.). Да је наше Саопштење било јасно и плодотворно како за нашу паству тако и за друге, говори и податак да је у Недељу Православља широм наше Епархије (а како видесмо и у многим парохијама Епархија Српске Цркве у дијаспори) било црквено општење са свим канонским јурисдикцијама. У неким градовима до свеправославног (или, како је неком милије: „међуправославног“) саслуживања не би ни дошло да није било нашег Саопштења. Осим тога, за неке наше парохије и мисије би погубна била препорука „да се клонимо општења“, попут мисије у Бојзију (држава Ајдахо), у којој наш народ опслужује осведочени пријатељ наше Цркве и народа и гостољубиви домаћин Јелин архимандрит Нектарије Серфес. Јесмо ли заиста доспели дотле да нам се узима за зло то што се боримо за елементарнуцрквеност? Можда би могао помоћи податак да чак и Синод Руске Заграничне Цркве у Њујорку допушта својим верницима да одлазе у храмове Васељенске патријаршије у дијаспори, не уважавајући у потпуности одлуке Москве око потпуног прекидања заједништва будући свестан шта то у пракси значи. Тако, сазнајемо, многи руски пастири у дијаспори не бране своме народу „да прима причешће у грчким храмовима и грчким верницима у руским црквама“. И закључује један руски јерарх: „то је различито од одлуке Московске Патријаршије“ (видети: https://www.synod.com/synod/engdocuments/enart_bpgeorgeinterviewaus.html). Да завршимо овај осврт. Истина је да епископи у отаџбини понекад нису свесни изазова са којима се сусреће наша паства у расејању. То им се не може замерити. Али остаје тужан и горак осећај када се једном искључиво пастирски надахнутом реаговању, какво је било наше, припишу неке сасвим друге намере и учитају непримерене конотације („неке нетачности и погрешне поруке“). Док је мотив нашег Саопштења искључиво пастирски, питамо се који су мотиви обраћања које обилује ad hominem заједљивим провокацијама!? У нашем Саопштењу се не може ни наслутити (осим ако се машти пусти на вољу) држање било чије стране, сем једино брига за Цркву Христову која је у историји пројава Тројичног Божанства. Ту исту бригу не негирамо Преосвећеном епископу бачком, али му овим текстом показујемо да он, а не ми, „свесно замагљује и изврће ствари“. Овај преосвећени сабрат је у свом осврту на наше Саопштење искривљено представио наше еклисиолошке (а и неке теолошке) ставове. Разумемо га делимично: свакоме се може десити да у брзини или у стању премора изнесе погрешно тумачење чињеница (у овом случају низ неистинитих тврдњи!). Међутим, исти епископ Српске Цркве је српској јавности допустио себи нешто много горе: једног свог брата у епископству је без иједног ваљаног аргумента представио као особу која манипулише истином прећуткујући чињенице и инсинуирајући при том да је тај епископ нечији „портпарол“. Преко такве клевете у овом нашем одговору нисмо могли прећи. Све остало му, као и много пута до сада, опраштамо. За коју му је сврху требао тај жалосни (ис)пад, знано је, вероватно, само њему. Напослетку, служба епископа у Цркви има изнад свега евхаристијско-жртвени карактер. Благодарни Господу на дару епископства који одговорно делимо са нашом браћом у Светом Архијерејском Сабору Српске Цркве, верујемо да испуњавамо обавезу чувања јединства Цркве Божије, жудећи за Царством Божијим у коме нема деоба него где ће сви бити „једно“ (уп. Јн. 17, 21). Остаје нам да се молимо да Господ у нашим међуљудским односима још сада, у историји, очисти све оно што са Његовим Царством нема ништа заједничко. А свима нека дарује „дух смиреноумља, трпљења, љубави и неосуђивања ближњих“. Епископ западноамерички Максим View full Странице

Ова култна реченица Драгана Марковића Палме прва ми је дошла на ум након прочитаног најновијег текста лица које се представља и потписује као архимандрит др Никодим Богосављевић. Утисак је да му писање не иде баш од руке и зато је требало макар да покуша са отварањем неке ординације. Имам тужну вест за све оне „неверне томе“ који су, као и ја, сматрали да је овај лик потпуно измишљен и да се иза његовог имена и чина крије неки неостварени богослов, који је у трећем разреду богословије избачен из школе због лошег владања и који се сада успешно бавио молерајем. Не људи, овај “доктор“ заиста постоји. Разговарао сам са пријатељима и у Епархији ваљевкој, затим у Митрополији црногорској, као и у Шабачкој епархији (сазнао сам да је једно време и тамо боравио). Људи са којима сам разговарао и којима нема разлога да не верујем су ме убедили: да, он постоји и све ово што се на интернету појављује под његовим именом лично сачињава. Мој осврт ограничићу само на последњи текст др Никодима који је објављен на његовом сајту, под називом „позив на покајање“. Овај текст изабрао сам не као његов најгори (има он далеко и тужнијих и смешнијих остварења) него као најпримитивније и најбезобразније срочен. Није ми заиста проблем да неки пут увече, уместо неког забавног програма или читања бајке, прочитам приче др Никодима о „јављањима из пакла“ или о „земљи као равној плочи“. Међутим, када осетим да било ко приликом писања поред незнања демонстрира и безобразлук (вређајући притом здраву памет сваког потенцијалног читаоца), онда већ не могу да останем без одговора. Јер када се неукост и безобразлук удруже, а притом се заките неким „др“, добијемо ово најновије писање др Никодима. Но, кренимо редом: 1.У тексту који носи назив „Позив на покајање“ др Никодим даје свој коментар на писмо које му је упутио надлежни епископ Милутин. Одмах након приложеног позива др Никодим износи свој први бисер. Наиме он објашњава како „не може“ да одговори на овај позив јер би тиме „прекинуо објављени прекид општења и помињања“ (прекинуо прекид? Могло је то мало лепше да се каже, докторе). Није ми јасно како неко раније овом доктору богословских наука није објаснио да „прекид општења и помињања“ не значи то да „не можеш“ неком да се обратиш или да неком одговориш. У овом смислу „општење“ се односи на евхаристијско а „помињање“ на молитвено (упрошћавам ствари, знам, али треба ово и доктор да разуме). Ако би прекид општења значио да са неким прекидаш скаку врсту комуникације (као што тврди наш доктор) онда би прекид помињања значио да не смеш тог неког ни да поменеш. А сам др Никодим у више наврата помиње имана оних којима је објавио прекид помињања. Нисте ми нешто овде добро разумели докоре. Идемо даље. 2.У другом свом „виђењу“ наш доктор налази замерку самом писму у коме „недостаје име особе којој је оно упућено“. Ипак у следећој реченици сазнајемо да се не ради о изостављању имена, већ презимена. И то презимена смештеног у заграду „(Богосављевић)“. Из тог разлога, наш доктор налази генијално решење и сам себе проглажава „правно непостојећом особом“. Аферим докторе. Ако то већ нисте, ја вас проглашавам не само „правно непостојећом особом“ већ и „доктором непостојећег права“. Примера ради, подсетићу само како се правно прецизно и хришћански др Никодим обраћа појединим Црвеним лицима у свом званичном саопштењу: „лажни митрополит Амфилохије“, „Еп. (оцеубица) Теодосије (Шибалић)“, итд... Следствено томе, сигурно је грешка епископа Милутина што му се није обратио са нпр. „лажном доктору Никодиму (Богосављевићу)“ или „равноземљашу тзв. доктору Никодиму (Богосављевићу)“. Ово би сигурно било, не само правно постојеће, већ и суштински тачније. 3.Треће „виђење“ доктора Никодима посебно је занимљиво. Наиме он сам износи нешто што је, морам признати, и мени скренуло пажњу. То је да се у позиву на покајање не наводи име манастира који је он напустио. Као критику на тај пропуст наш доктор износи сазнање да то није учињено јер „нисам боравио и нисам напустио манастир, већ конак при парохијској цркви Св. Георгија у Голупцу“. Архимандрит и доктор није живео у манастиру већ у конаку при парохијској Цркви? Испрва нисам поверовао у ову тврдњу, али сам убрзо сазнао да је то тачно. Наиме, наш доктор је био игуман у манастиру Рибница код Мионице неколико година. Успео је да за веома кратко време упропасти све што се упропастити дало, а највећи проблем имао је са парохијанима и посетиоцима манастира. Покренуо је неколико судских спорова које је изгубио тужећи се са људима (око имовине, пута...) и када више није имао излаза, молио је владику Милутина да оде одатле било где. Будући да за његов висок чин, за његово докторско звање и набусит став у Епархији ваљевској није било манастира достојног његовој величини, он је заиста неко време боравио у једном забаченом селу на обронцима Сувобора. На моје питање саговорнику да ми није јасно да један архимандрит и доктор теологије борави као недоношче у једној парохијском стану, мој саговорник је једноставно одговорио: према свецу и тропар... Идемо даље. 4. Следеће виђење нашег доктора крије се у једном неуравнотеженом начину говора којим се обраћа Епископу. Не знам заиста шта се десило између епископа Милутина и докторовог „духовног чада“, али према писању самог Никодима ствар изгледа овако: епископ Милутин је рекао да му је архимандрит Никодим тражио да га предложи за епископа и да он то није учинио. Због овог поступка доктор карактерише епископа као неког ко се „свети мојим диховним чадима“ и као неког ко покушава да „погуби његову душу“ (сочнији и сликовитији приказ видети у самом тексту). Ако је и од др Никодима много је. Овде он развија читаву једну погрдну тираду на рачун Епископа која открива најмање две ствари. Прво да је др Никодим једна крајње неуравнотежена личност способна да се заигра у вртлогу сопствене мржње и да према својој слици прави карикатуру од других. Али то је мање важно. Оно важније, по мом суду и најжалосније, јесте откриће да др Никодим пише све ово само из разлога јер је неко рекао нешто његовом „духовном чаду“. То пажљивом читаоцу није тешко приметити, а и чињеница је да се он наканио да одговори на сам позив на покајање дванаест дана касније (позив је послат 5. а одговор објављен 19. октобра). Јасно је да иза одговора на позив не стоји потреба самог доктора да се огласи по овом питању, већ чињеница да је неко покушао да „погуби душу“ његовог „духовног чеда“. Није тајна да код нас постоји једна озбиљна криза духовништва, нити многи проблеми који се рађају из погрешног односа духовника и његових следбеника, али овај пример сведочи да је др Никодим доктор и на овом плану. Доктор духовник који је спреман на све, чак и на најпогрдије речи и бесмислене погрде упути сваком, само уколико се осети угорженим код неког свог самозваног „духовног чада“. 5. Издвојио бих овај пут и још једну занимљиву тврдњу доктора Никодима. Наиме, крајње лицемерно, за мој укус и прилично љигаво, наш доктор говори о чињеници да у позиву на покајање не стоје преступи које је овај врли доктор направио. Сазнао сам да је непосредно након објављивања прекида општења и помињања од стране др Никодима, епископ Милутин донео одлуку о стављању под забрану свештенодејства архимандрита Никодима. У овој одлуци се налазе тачно наведени канони, чланови устава СПЦ, као и уредбе за спољашњи и унутрашњи манастирски живот, које је цењени доктор прекршио. Међутим, као невешт манипулатор (ипак није довољно бити само доктор да би могао службовати са „оцем лажи“) доктор Никодим и овог пута сам показује своје фарисејство и приземни формализам до кога му је наводно стало. 6. Ипак, мора се признати да постоји нешто оригинално и ново у богословском смислу што у тексту износи др Никодим. Мислим на тумачење које др Никодим даје добропознатом појму „симонија“. Нема потребе да овде објашњавам шта овај појам означава, већ користим прилику да изразим своје изненађење његовим тумачењем од стране др Никодима. Он наиме говори о тзв. „духовној симонији“. Врло интересантно! Не знам где је ово тумачење пронашао и како је дошао до њега. Чуо сам да је управо на тему „духовна симонија кроз истрију“ поменути и докторирао, мада мислим да је то мало вероватно. Ипак, са нашим доктором се никад не зна. 7. Гомилу нелогичности и неписмености којима овај текст обилује не бих се усудио да анализирам. Мишљења сам да грешке и глупости које је у стању да напише овај доктор теологије, може и мора да исправи само доктор српског језика. А ја то нисам. Само ћу поменути синтагму „немарни најамник“ коју користи наш доктор (која је сама по себи бесмислена) одакле се логички закључује да епископи треба да буду насупрот томе „марљиви најамници“. Такође смо се упознали и са једном кованицом у новоговору нашег доктора која гласи „најамничко-непастирски“(оксиморон, илити оштроумна лудост), која је опет супротност од, ваљда, оног по Никодиму пожељног „најамничко-пастирски“. У тексту сусрећемо и оптужбе попут „фарисеји и лицемери“, што је у својој суштини чист плеоназам....итд...и томе слично. Иако овај осврт садржи дозу ироније и искреног подсмеха др Никодиму, желео бих за крај да кажем нешто крајње озбиљно, да кажем оно због чега сам све ово и писао. Срочићу свој основни то у једно поучно слово и директно обраћање др Никодиму: Докторе, верујем да Вас све ово дубоко погађа, али пазите да не заборавите једну важну ствар и да се превише не заносите. Свако мало обавештенији у нашој Цркви зна да епископ Милутин није доктор Богословских наука већ вишедеценијски калуђер и народни владика, а Ви јесте доктор Богословских наука. Ако Владика (или било ко из његовог окружења) формално или правно и погреши, дешава се, њима ће се то опростити. Вама се, докторе Богословских наука, овакве погрдне речи и приземна фразеологија, не праштају. Не знам како ће се завршити процес Црквеног суда до којег ће неминовно доћи, Бог зна! Искрено ми је жао што не постоји (можда и постоји, али ја не знам) неки академски суд који би Вама судио не за ваш чин и статус у Цркви, већ за ваше звање доктора. Тај суд би Вама требало да суди по Вашем знању, писању и части. Тај процес, знам како би се завршио. View full Странице

Зоран Ђуровић: Одговор клеветнику, др Миодрагу М. Петровићу Одох прексиноћ тужан у кревет. Јер, скоро пре 5 година, када сам публиковао један дужи стручни текст[1], помолих се за човека против чијих тези сам писао да се не пресели у бољи живот или не падне у тешку депресију, јер му практично нисам оставио могућност за одступницу. Суровост и јасност аргументације није могла да се ублажи мојим позитивним и енкомијским тоновима на рачун др Миодрага М. Петровића. Он је сасвим добро разумео да је његова теза о поистовећивању Латина са богомилима у средњовековној Србији сасвим промашена и да је добар део његовог дугогодишњег рада обесмишљен. Зоран Ђуровић Отишао сам тужан у кревет јер ми је молитва делимично услишена: човек се није преселио у бољи живот, напустио је артемитску секту, али је наставио да буде у депресији и да мрзи католике, што је Исус експлицитно забранио. Он нам је наредио да волимо своје непријатеље. Надам се само да М. Петровић неће ми изаћи са артемитском: Рећи јеретицима да су јеретици је љубав. Јер су артемити најпре почели да мрзе католике, а онда и све православне, притом злоупотребљавајући Максима. Миодраг Петровић Тужан сам био и јер нисам добио одговор на текст који сам писао можда мало више од 6 месеци, а да сам притом прочитао стотине Петровићевих страница, док се он у овом свом памфлету[2] није бавио аргументима него је сав одговор инцентрирао чисто ad hominem. Имао сам прилике да писаним путем будем нападнут од еписопâ Амфилохија и Атанасија, који су ме такође у Христу и Молитвама Светих Отаца частили, али не колико Петровић. Он ме је частио достојно реторици артемита, од којих се удаљио физички, али не и духовно – ако се то сме називати духовношћу. Тако ме Професор части (у нотама дајем кратке изводе за оног ко чита он лајн или је скинуо у ворду овај историјски документ, тако да лако може наћи целе реченице): – Лукави Латин / латиномислећи; – Латинска труба;[3] – Папофил;[4] – Мрзитељ српства и православља, над којима је ироничан и против кога ради;[5] – Римокатолички агитатор / послушник у службу римокатолицизма;[6] – Ватикански васпитаник; –Роб и оруђе римокатолика;[7] –Нестручан и неспособан;[8] –Недоучен; – Стиди се да каже да је свештеник;[9] –Ласкави дипломата;[10] –Произвољан и хаотичан;[11] –Подметач и неозбиљан научник;[12] –Довијач, жонглер, софиста;[13] –Свиња.[14] Ишчашћава ме човек као најрођенијег! Интересантно је да у већини ових дисквалификација, Петровић није директан, као што су Писма и Оци (није учио од њих), него љигав као змија. Тако он неће директно казати: Зоран Ђуровић је свиња, него: „Што се дуже рвеш са свињом, све си каљавији“. Он се свакако не хрва са свињом, него са особом која је у преносном смислу свиња, а то је ЗЂ. Није шија него врат. – Смејао сам се кад сам први пут чуо како се псују суботари, па један каже другоме: Познам ти сестру! – И то није псовка, јер је изражена библијским језиком. Тако и весели (тако се вели у Шумадији, а ми смо земљаци) Петровић, уместо да узме да се бави научним аргументима које сам изнео, он узе да вређа и да ме узалуд денигрира, јер у кругу „отачествених“ ја сам давно оцрњен, а њему је било остало да ме још назове „језитским фратром“ и „ФрАвом“, па да исцрпе скоро све са богатог артемитског репертоара. Квалификације: Лукави Латин, латиномислећи, Латинска труба, папофил, екумениста и сл. ме не тангирају, јер, да се нашалим на основу Лествице: Питају једног монаха како то да се он на свакојаке увреде братије не узнемирава, јер су помислили да је овај дошао до врхунског смирења, он им одговара: Пустите, то пси лају! – Наравно да се шалим са Седом главом, мада нисам сигуран колико правник коцкастог духа има смисла за хумор. Смета ми пак, кад у намери да ме неко дисквалификује, каже: Мрзитељ српства и православља. То је потпуно депласирано, јер ми имамо сасвим различито поимање родољубља и одбране вере. Ја сматрам да талибани, у које спадају борбаши за неверу (тако називам стаф Борбе за Веру) и артемити, као и други зурлоти, раде на нашој пропасти. Не разумем Петровићеву потребу да мој лапидарни пресек око проблема у православним црквама окарактерише као мрзитељски, а да за исте борбаше за неверу тврди како су патриоте, а они у сваком другом-трећем посту пљују по СПЦ и другим црквама, износећи скандале, често и измишљене? Да ли Петровић чита шта објављује Борба за неверу? Чини ми се да само реторске победе ради, он, који се интензивно бави абровима у цркви, прави луд да није чуо за педерлук и ванбрачне односе наших епископа. Ниси чуо да службе безбедности имају своје кадрове у црквама? Па сам си ми причао како су те дебејци испитивали на захтев владика! Како да се сада ничега не сећаш? Кажи ми који су позитивни за српство и православље плодови твог ангажмана у артемита? Плодови су да су артемити имали тебе као заставу за њихово разбијање СПЦ, а сада си доживео да те најгоре могуће куде Грешни Милоје и Врљави Максим, да се та полуписмена гамад иживљава над тобом! Касно си се пробудио и схватио да је Артемије славољубиви прелесник. Испало је, драги мој, да сам ја ипак био пророк, када сам као бруцош 1988 рекао да је Артемије зло коме на време треба стати на пут. Очигледно је да ти тај дар немаш, а сада ништа не можеш да поправиш јер су те поставили на мрежу и никад те неће са ње скинути, макар и да их тужиш. И даље прикупљаш душе за Марка Радосављевића.[15] На егзилском сајту си међу артемитским ауторима. Ти и обележени Которанин сте подржавали и образлагали безаконе хиротоније Артемијеве, против којих сам писао. Ја сам гледао да зауставим хеморалгију, а ти си нож, који је Артемије забио у тело Светог Саве, узео да окрећеш. Здравица шизми Не секирам се ни на квалификације типа: Довијач, жонглер, софиста, произвољан и хаотичан, јер је то само сведочанство да сам успео да покажем неодрживост твојих теза. Твој утисак је да су то софизми јер си се нашао у чуду. Жалио си се како нема никог у Србији да ти одговори. Ја сам се нашао да ти услишим жељу за дијалогом, али испаде да ти исту ниси имао, па си остао у монологу, о чему сведочи и овај твој памфлет. Смета ми пак да ме називаш свињом. Веруј ми, никада то од тебе не бих очекивао. То је јасан показатељ да си се артемизовао до коске. Сам се пак никад не бих спустио на тај ниво, а у томе те не правда ни моје болно показивање на научном нивоу неодрживости твојих теза. Оно што може да ми буде непријатно, то су дисквалификације: Недоучен, нестручан и неспособан, али је то само мој проблем, јер на твој суд не могу да утичем. Проблем је пак што carta canta. Ја сам доктор са Првог Папског Универзитета, а тамо нам не поклањају дипломе. Специјализирао сам се у патристичким наукама, односно у бављењу са изворима (2002-2010). Добио сам диплому детектива. У том смислу ти постављам питање: Зашто би католици неком свом аспиранту шпијуну и борцу против срБства и православља поклонили диплому? Ваљда би га терали да студира тих 8 година крваво, како сам ја радио (јер овде имамо обавезна предавања), а не да он буде као бубрег у лоју и они да раде уместо њега? Не делује ли ти та теза мало сумануто? Чуди ме да су сада узели да примењују за израду докторских тема и мој истраживачки метод. Дакле, успео сам да и католике обогатим. Тако је Амфилохије у свом старом нападу на мене рекао да сам дилетант и нестручан, а сада се нуди да објави мој докторат. Преумио. Но, тај превод ће чекати. Сада бих прешао на оно што нису само личне импресије Миодрага Петровића, него на његове безочне клевете. Јер док артемити и борбаши и он остају на гратис увредама (приглуп, нешколован, битанга, безбожник и сл.), то се да поднети, али кад крену да клевећу, то је за тужбе, мада лукаво користе моје одсуство и сиромаштво. Дакле, главна клевета Петровићева је да ја нисам писао овај текст јер сам приглуп. Ту ме је и несвесно похвалио, јер испада да иза студије стоји институт, а можда и сам Дарт Вејдер српске теологије, Владика Иринеј Буловић! Пише без да га савест упозорава, јер му се иста вероватно, за време боравка у артемита, спалила: „Иза њега стоје разне информативне и научне римокатоличке институције које га снабдевају потребним подацима, а он, услед скромних интелектуалних и стручних способности, по оној народној, 'пева песму оног чији хлеб једе'“.Озбиљан је то шпијун, како се вели у Балканском шпијуну. Мене за сада зову Авом, али ми Петровић додаде и да сам озбиљна институција! Но, чуди ме што онда не узе да растури ту Институцију као Шешељ Хаг?! Дарт Вејдер Морално посрнуће у овој клевети је да сам плаћен од католика. Нисам. Не радим ни у једној католичој институцији, нити ми они дају хлеба да једем, као што су то чинили са св. Марком Ефеским (Марко је добијао новац од Папе, како преноси Сиропулос у Мемоарима). Стављам руку на Јевађеље да нисам плаћен од католика. Да ли исто сме да уради клеветник Петровић? Он пак зна ко је Клеветник по антономазији. Ја сам приватник. Живим од сликања и писања и превођења, иако је добар део те списатељске делатности гратис. За овај текст против његове тезе ни од кога нисам добио динара. Такође немам плату као свештеник од православних, а овде, пошто је мисионарска парохија, нема пара. Водим и једну заједницу у Палерму, св. Марко Ефески (гле, какав апсурд, екумениста у цркви Ефеског!), која је састављена од православних Италијана, и ту добијем неки прилог, тако да ми по одласку тамо, који није редован, остане око 100 еу месечно. Бити глуп за успешан живот Петровић се руга мом сиромаштву и цени коју плаћам за слободу, јер он не зна шта је живети од оног што ти наиђе. Пре 2 године смо имали ужасан период, тако да су ми пропали неки важни пројекти, а моја је кривица као некога ко би изгубио кућу у некој природној катастрофи. Годину дана нисам успео да платим кирију, јер све што је могло да крене наопако кренуло је, тако да смо остали без стана у коме смо били 13 година. И на самом крају судског процеса падне ми са неба један сликарски посао па сам могао да организујем селидбу и да платим 4 кирије унапред. Знам ја да су блажени сиромашни, али то није лако носити, јер ем што трпиш немаштину, ем ти се ревнитељи, који имају плате и пензије и здравствено осигурање, још ругају и кажу како си страни плаћеник! Но, тај крст носим, док ови нео-пагани се ругају и Исусовој: Љуби непријатеља свога! Па овај човек не љуби мене, који сам ђаконисао у цркви (кратко време) где је он певао за певницом, а камо ли да љуби непријатеља! Зашто ме је лагао у очи, када је прочитао мој завршни рад на студијама, који је изашао у ТП, да је одличан и написан домаћински? Да ми је тада рекао да сам ментално ограничен, спасио би СПЦ од оваквог ватиканског злотвора! Но, кажем, Петровић има дара за певање, али не и за пророковање. Ту моју менталну ретардираност потврђује речима: „који је инструмент у рукама својих господара“. Ваљда мисли Петровић да се наопако закопчавам, да ме други воде? Наставља своју надахнуту анализу (не стављам, као он ироничне опсервације под знаке навода, јер рачунам са интелигентним читаоцима): „уз име Зорана Ђуровића као, тобоже, аутора, стоји написано: Патристички институт Августинајанум, Рим;“ – То стоји јер су из ТП тражили да се стави где сам студирао. Не сећам се да ли сам тада предавао на Академији СПЦ у Бг за конзервацвију и рестаурацију, што сам такође радио гратис путујући из Рима 3 године. Икона безбожног ЗЂ која се налази на улазу библиотеке Августинијанума Даље: „Зоран Ђуровић, кога лично знам, нестручан је и неспособан да проучава средњовековне изворе у вези са том темом; – по неуједначеном стилу и саставу види се да су најмање два лица састављала тај текст“. – Човеку није добро. Као када би сада рекао да су овај текст писали двојица, јер му се у једном делу обраћам лично, а у другом пишем као о трећој особи, као што сада радим. Није ти добро, Миодраже (е, ово написа Институт, прискочи ми у помоћ!). Ти ниси завршио школе као ја, где се учи како се препознају стари текстови, где су грешке, где одузимања, где додавања и чиме су иста мотивисана. Нећеш ваљда да сада порекнеш себе и посумњаш у ватиканску школу? Ја се сећам твојих фотокопија Законоправила Савиног, рашчитавања и посла на њему. И приватници су ти платили за те копије. Нису те платили ни САНУ ни СПЦ. Мени пак не пада на памет да инсинуирам да си ти на том пројекту радио као непријатељ Државе или Цркве. Штавише, у више наврата сам писао и говорио да се паре траће на бесмислене ствари (прославе у Сава Центру) уместо да се дају теби да са неким уским тимом завршиш на критичком издању дела Св. Саве. За тај став и предлог се не кајем ни данас, иако сам суочен са твојим неморалом, јер ти не поричем стручност. Нисам ја Атанасије Јевтић и твоја дружба. Ја сам господин човек који држи до свог образа. Наставља: „Патристички институт Августинијанум у Риму уложио је велики труд да довијањем релативизује и оспори неоспориве средњовековне изворне податке о Латинима као духоборцима, дуалистима, богомилима, бабунима, катарима, кудугерима, азимитима (а не азаматима како погрешно пишу на стр. 366)“. Да ли би био љубазан да ми наведеш једно име са Августинијанума које је византолог? Ја сам морао да се расправљам, односно да објашњавам Нелу Ћипријанију око Паламе, јер он о њему скоро да нема појма. Човек је специјалиста за Августина, а ја сам био написао један рад о рецепцији Августина у Паламе. Што се тиче критике ових твојих оригиналних идентификација, о томе заинтересовани могу да виде у мојој студији. Ситничавост пак твог духа се види у потенцирању грешке у куцању. Вероватно сам те изнервирао твојим колосалним грешкама где бркаш имена и лажеш о делима? Тамо написах да се наш аутор не зове Михаило него Емануил (стр. 380). Да ли је словна грешка већа од бркања особа? Што се тиче лагарије у истом контексту, писах: „Даље, без икакве основе Петровић тврди да је спис, због оштре осуде папе и римокатоличког учења, скраћено објављен у Мињевој Патрологији. Текст је објављен у Charles Du Cange, Glossarium ad Scriptores mediae et infimae graecitatis, II, Λυών 1688, у апендиксу col. 113 и овде га у целости преносим“ – и пренео сам цела 3 реда! „Ово је цео текст и Петровић га није превео, али је извео закључке како Емануил критикује папу због надувености и назива га кудугером“. Наставља: „...у њихов текст побочно су уткани извори који суштински немају везе са изворима које сам користио; као да им је циљ био да читаоце засене својом преученошћу“. Ја, а не институт, како опадаш, сам навео и изворе око богомила да би неупућенима било јасно о каквој јереси се ради и да нема везе са Латинима. Морао сам да ишчитам силне изворе да бих побио ову твоју бесмислену тезу. Зато и велим да сам потрошио најмање 6 месеци свог живота студирајући ове ствари. Јер вас добро познајем, односно вашу тактику да засењујете неуке и позивате се на њима недоступне и неразумљиве списе. Ко ће, леба ти, у Србији да нађе и успе да порочита Du Cange-а? То су радили и богомили, па су ишли са кукуљицом, одевени у скромне или расцепане црне мантије, рецитујући, мумлајући, неке неразумљиве молитве и варајући неук народ. Такође имаш и канон 42 са Трулског (скраћено): Дугокоси пустињаци који носе црне хаљине, обилазе градове и друже се са женама и мушкарцима, ако желе да остану у манастиру, нека одсеку косе да би били као и остали монаси. Ако ли неће, нека се протерају у пустињу, по којој су себе назвали. Нису ово богомили, него православни шарлатани, ка којима ти гураш људе. Ви сте сви ревнитељи, подвижници, чистунци и сл. Ми пак „екуменисти“ смо раслабљени и продане душе. Ти пак не можеш избећи осуду Отаца који су новацијане (а ти си новојављени новацијан) називали мрзитељима људског рода. Немој да се вараш да то ниси, јер иначе не би пао у грех клеветања једног православног свештеника да ниси мрзитељ Божије твари и противник Исусових заповести. Опсцени Петровићев делиријум иде у крешендо: „Један од основних разлога што сам оценио да није потребно да на такав текст одговарам јесте и чињеница да његови аутори, у ствари, полемишући, нису свесни колико потврђују истинитост изворних података и закључака које сам из њих извео. Није без основа академик Добрица Ћосић у разговору са академиком Милорадом Екмечићем изјавио: Ако има открића у историографији овога века, то је то. Свесни своје немоћи наспрам јачине извора, Римљани су се послужили лукавством тако што су за аутора подметнули свог послушника Зорана Ђуровића, а за објављивање часопис Теолошки погледи, чији је издавач Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве. Из Синода и преко њега ништа се не објављује ако 'благослов' не да епископ бачки др Иринеј [Овај је свом возачу, на путу од Београда према Новом Саду, рекао да треба проверити то што Петровић пише о богомилима]. Ништа ново. Средство је важно за постизање циља, односно циљ оправдава средство“. На страну самохвалисање преко комунистичког ауторитета, који су Петровићу драги људи, јер је радио уредно за време комунизма у Академији (да сам као он, рекао бих: комунисти га хранили хлебом), и понављање клевете да иза мене стоји институт, он у неком искривљеном огледалу види шта су извори и интерпретирање истих, јер се самоубио сопственим рукама; види као што јасно види имена која брка, а да их није бркао само у млађим данима, него и овде, навешћу касније. Узе да уплете у своју теорију завере и Иринеја, који никакве везе нема са овом причом, јер је прота др Александар Ђаковац објавио овај текст. Не знам колико времена по објављивању ове студије сам у некој прилици поменуо Иринеју да сам радио на овом проблему. Тада се заинтересовао, али ни данас не знам да ли га је и прочитао. Петровић, који најбоље обожава трачеве, помиње веселог возача који је омрзнуо Иринеја, али је реч била о стварима које су се већ десиле и можда је Иринеј тада имао у рукама ТП. Једно не разумем како је Петровић допустио себи да се сроза на ниво клеветника, јер све и да ја јесам нечији плаћеник, он за то нема никакав доказ, а на њему је било да исте изнесе. Нико не би – ко држи до части – себи допустио и да издалека инсинуира да је то тако, а камо ли да то и напише! Истина је да су ме из СПЦ платили да урадим један пројекат који је против усташа, али то није антицрквени и антисрпски пројекат, само зато што су га платили „екуменисти“. С правом називам ове ликове борбашима за неверу, јер они не знају шта наша Црква ради не би ли сачувала веру и народ. Но, и то не значи да сам плаћеник СПЦ. Освештао сам овде једну кућу и извршио езорцизам јер су људи патили од демонских узнемирења. Људи су католици. Платили ми као њиховом попу. Феномена није више било, иако су се редовно јављали поново и кад су им долазили католички и православни свештеници. Заценио сам се био од смеха кад ме је, пре тога, весела Тереза питала да ли ја знам неке посебне молитве? Како имам богатог искуства на овом пољу, ја јој рекох да се она ништа не брине, а ја вршим свој посао. Скоро су ме звали на ручак и оно што је пре годину личило на руину (њихова кућа са имањем), сада је као Спејс Шатл. Нисам ни њихов плаћеник. Само сам пријатељ грешника и Самарићана. Антипример сам овога што наведе Петровић:„На велику жалост, епископи папофили награђују сличне њему свештенике, док оне праве, којих бројно није мало, држе скрајнутим, запостављеним, зато што нису латиномислећи, тј. не раде против православља, а у корист екуменизма“. Ја сам од 92. ђакон, поп од 96., и после 26 година службе сам само поп. Ни протонамесник, ни протојереј. И то сматрам одликовањем. Као што сматрам комплиментом кад сам одбијен на Богословском факултету у Београду, са једним од образложења, да они немају доказ да сам завршио основну школу! Тиме сам надмашио и Владику Николаја, јер су њему барем део богословије признали па га послали у Русију да се доправослави. Ја једино добијам аплаузе на научним скуповима и у цркви кад проповедам. Тада знам да чиним право дело. И увек се људи изделе. Једном приликом је један католички свештеник скочио да ме задави, а у другој један васељенац је почео да лаје па се наша вучица са Калабрије, мати Стефанија подигла на ноге и изгрдила га пред свима. И Митрополит је стао на моју страну. Али за науку и рад са људима се не добијају ордења. Зато сам обећао себи да ћу одбити крст када се сете да сам крваво радио за народ. Као што знам да сам грешан човек – и ово није реторичка фигура тапеинос – тако немам потребу да верујем у чуда, јер су ми она скоро свакодневница. Ја сам поп. Народски поп. Зато и бригујем о пастви и вери. Не знам колико адвентиста се обратило на православље јер су направили кобну грешку да се друже са мном (заборавили су на: човека јеретика треба се клонити), а овде су неки католици пришли православљу, иако сам их одговаро, јер сам их видео као здраве особе којима се наш „стил“ свиђа. Ја ни не прекрштавам католике нити вршим неку мисију међу њима, али када видим особе да им се нешто више свиђа, прихватам их отвореног срца. Никакве туге немам ни ако неко од православних оде у католике. Није отишао у пакао, него на другу сису, јер ако се сећаш, Немања је сисао из 2 сисе, а ти се изнервираш као лептир кад чујеш Папу Јована Павла Другог да говори о 2 плућна крила! Да је Немања сисао из 2 сисе, ко то рече? Неки јеретик или светац? Да ти одмах уклоним дилему што се у научним текстовима не потписујем са титулом: Да никога не бих ставио у неку подређену позицију. Зато испред мог имена нема ни свештеник ни доктор. Ја желим да учим људе и да се учим од њих. Имам мноштво људи који имају само неки занат или основну школу, а за које тврдим да сам научио много од њих. Не интересује ме, друже, да имам широке рукаве и да их на тргу ширим или да још поздрављам на све 4 стране. Сав мој мотив зашто сам узео да те карам се састојао у томе што сам поп, а ти си ми драга особа, па не желим да упропашћаваш народ ширењем мрзилачке и лажне тезе да су Латини богомили и да су их Немањићи прогонили, водили крсташки рат против њих или некакву истрагу. То је глупост. Сасвим си машио, јер мрзиш католике. То је нездраво стање духа. Не тражим од тебе да се као св. Исаак Сирин молиш и за демоне, али барем да се молиш за ове које сматраш непријатељима. Тада ће се Утешитељ уселити у твоје срце. Тада ћеш моћи да опростиш и овима из СПЦ који су ти нанели неправде. Јер, шта радиш више од незнабошца, ако волиш само ближњег? То је Исус на гори питао једнако и тебе и мене. Ти си се бавио правом, законом. Ниси се бавио овим што нам је Исус донео. Ја сам из љубави узео да напишем текст „против“ тебе. Замисли неког ко 6 месеци стрпљиво чита твоје текстове и изворе да би ти одговорио са озбиљношћу? Није то мало времена. И ти, ни не размишљајући о мојој мотивацији, излетиш са овим сомнабулним клеветама и теоријама завере? Да си ме пљунуо у лице, можда би ми било лакше. Било ми је тешко што сам написао ту студију, али Господ наређује да будемо и сурови у ревности за истину. Те фигуре имаш и у Стефановом житију Немање. Ја сам рођен на свете Милутина, Драгутина и Јелену. Сви су били про-западни (немој да разумеш у смислу борбаша за неверу). Драгутин и Јелена су тражили од Папе Николе да им пошаље мисионаре да обрате богомиле у хришћане. Ти као да си заспао над тим аргументом, јер се види сва бесмисленост твоје аргументације, јер ко ће тражити од Папе да им католике преобраћа у католике? Фра Леополд из Београда ме је гледао бледо када сам му рекао да се захвале нашим православним свецима што су присутни на Балкану. Тако си и ти остао нем као овај фратар. Издаја православља од ЗЂ; насликао 2 иконе св. Леополда Мандића за Падову и Херцег Нови. Мисио са католицима у цивилу! Св. Леополд, аутор ЗЂ. Зато бих ти саветовао да узмеш да поново простудираш тај мој текст. Да узмеш да се бавиш аргументима, а не теоријама завере. Да те не ложе борбаши за неверу. Да не падаш на форе Николаја Туњавог и Максима Врљавог. После они пусте на тебе Грешног Милоја. Њега памет не смета. Такође бих посаветовао др Петровићу да се више сконцентрише када пише и чита, јер му пролете многе ствари. Нпр. у његовом памфлету нам поклања још један у низу бисера: „Можда је по схватањима свештеника Зорана Ђуровића, који је инструмент у рукама својих господара, добра ствар, на пример, то што је у београдском римокатоличком храму урађена фреска са ликовима: Свети Методије (брат Светог Ћирила), Свети Симеон Мироточиви и Свети Сава Српски. То је тако, иако је Римокатоличка црква, на Сплитском сабору 1059. године, Светог Методија осудила као јеретика; иако је Свети Симеон Мироточиви (као Немања, 1166–1196) сазвао Сабор, фреском представљен у Сопоћанима, на којем он председава, а испред њега лево и десно, тј. одвојено, стоје у јасно различитим одеждама православни и Латини – 'нови' богомили, на том Сабору осуђени као јеретици; иако је Свети Сава и списима Латине представљао као јеретике. Али за римокатолике важан је циљ, а не средство. Јер, ту фреску у београдском римокатоличком храму београдска телевизија, кад се о Божићу и Васкрсу служи миса, више пута преноси, као што истовремено преноси и присуство обично викарног епископа и других свештених лица из Патријаршије. Можда је и то недавно, тачније 3. августа 2018. године, дало повода патријарху српском Иринеју да захвали београдском надбискупу Станиславу Хочевару 'на посети и његовим напорима на неговању добрих међухришћанских односа'“. Др Петровић је заборавио да помене како је на поменутој фресци из Криста Краља приказан и свештеник Зоран Ђуровић преобучен у Богородицу! Кад се халуцинира, 'ајмо до краја! Пошто РТС свакодневно преноси мисе ових бабуна и нових богомила, Петровић није успео да упамти да је реч о најстаријој Бг жупи, цркви Криста Краља. Затим, не уме да наброји приказане свеце, а то су с леве (северне) стране: св. Иван Капистран, св. Никола Флуе и св. Кирило Александријски, а с десне (јужне): св. Кирило и Методије и св. Сава. Види се да је стручњак за споменике срБске средњовековне културе, вероватно под наитијем Светог Духа, све избркао. Кад би неко неупућен прочитао Петровићеве фантазије, помислио би да су Немањићи основали Католичку Цркву у Срба! Избацио је св. Кирила, а убацио непостојећег Немању! Црква Криста Краља са наведеним свецима Зашто је то урадио? Пробаћу да одговорим јер се дуго дружим са нашим талибанима, па знам како им мозак перверзно функционише: Избацио је Кирила јер знамо да је он почива у Риму, па није лепо то евоцирати, јер како то да такав просветитељ буде на месту где Сатана влада, а уз то крсташи га нису украли? Зато пак се сетио како је на Сплитском сабору Методије осуђен као јеретик. Неће да се сети да је била борба око територија која је стајала у позадини ове осуде. Да подсетим Петровића да су се Кирило и Методије обрели у Риму јер су ишли на ноге Папи Николи, кога је св. Фотије анатемисао, да се правдају (и они су имали своје Петровиће). Ту је Кирило и умро код Папе Хадријана. Петровић заборавља да је ово било време лаких анатема, па су пљуштале као киша. Св. Папа Никола је анатемисао св. Фотија, овај после њега, као што је анатемисао и св. Игњатија, свог конкурента за патријаршијски трон. Ове форе о анатемисањима Петровић може да продаје само борбашима за неверу. Јер, Кирило и Методије су заједнички свеци. То што неко некад попије анатему, није битно, него је битан потоњи суд Црква. Тако је св. Кирило Александријски анатемисао св. Јована Златоустог, и називао га Јудом, а Кирило није био зли католик. Петровић хоће да каже да су католици толико подмукли па да и ове које су сматрали јеретицима, сада кобајаги прихватају, само да би претурили неупућене Србе и поунијатили их! То се, Петровићу, зове злонамерно спиновање. Саву су представили са ореолом, као свеца, јер га у неким крајевима католици чак славе као славу и фигурирао је у њиховим календарима. Не сумњају у његову светост, а како је он оснивач СПЦ, а они су скоро као гости у Србији, природно је да га изобразе са Просветитељима Словена. Икона св. Методија и Кирила, урађена за Београдску Надбискупију. Још један доказ издаје Православља од ЗЂ. Петровић им у фреску убаци и Немању. Шта рећи на та фантазирања? Ништа, то је добро познати манир борбаша за неверу. После се љуте на мене када им кажем да су лажови, фалсификатори и шарлатани. Каже како је Немања сазвао Сабор против католика, што се види и на фрески из Сопоћана. Какви црни Сопоћени су те спопали, докторе? Тога тамо нема. Нешто ти се неда са Немањом... Како су ти се причинили католици на том сабору, тако ти се причинила и фреска у Сопоћанима. Реч је о фресци из цркве светог Ахилија у Ариљу, око 1296. Ја имам Ђурићеву монографију Сопоћана, као што сам са Блага скинуо све фотке фресака из Сопоћана, јер сам живописац, и гарантујем да те фреске тамо нема. Има је у Ариљу и ту фреску Петровић описује. Но, то је тек Плач Мајке Божије, јер Петровић не уме да чита иконографске преставе. Разуме се у фреске као ја у интеграле. Зато он као Мали Перица замишља да су фреске фотографије. Као када би неко видевши икону Јована Златоустог из 17. века у сакосу, помислио да је сакос постојао у 5. веку! Како ствари стоје, плашим се да би Петровић био у стању и то да нам докаже... Немањин сабор, Ариље. Ово је најлошији фрескопис из Ахилија, јер припада трећем мајстору. Фигуре су непропорционалне, нема лепоте и финоће израде коју срећемо у ктиторској композицији итд. Фреска приказује Немању као краља, а чак ни Петровић неће да се усуди да тврди да је овај био краљ. Дакле, ова фреска нема у себи никакве историјске веродостојности. Тешко је замисливо и да су епископи у Немањино време имали полиставрионе, а сама фреска је настала век после сабора, а тада су већ епископи имали полиставрионе. Такође немамо никаквог писаног трага да је Немања позвао „богомиле“ на овај сабор. То је крајње невероватно јер су на саборима били сазивани јеретици из једне Цркве. Натпис на фресци их ословљава са „полуверци“, који се у Душана разликују и од латинске јереси и можда од богомила. Према томе, свако позивање на ову фреску је депласирано. Но, има оних који по лету птица одгонетају ствари. Детаљ. Детаљ. Што се тиче других Петровићевих тлапњи: Симеон Солунски, кога безочно фалсификује и Константин, довољно је речено у мојој студији, па свако може да провери. Ако узме да пресавије табак – као што сигурно неће, јер да је могао да нешто одговори сувисло то би и урадио, а не прибегавао пљувању на особу и клеветање – и одговори на моју научну анализу, свакако ћу му отписати. На даље пљувачине нећу одговарати. Ето му их артемити, Милоје грешни и борбаши за неверу. То су његови компари, моји нису. Зоран Ђуровић Рим, 30.09.2018 [1]О тези М. Петровића да су богомили из српско-византијских средњoвековних извора Латини, inТеолошки погледи, XLVII (2/2014), 349-404. [2] Проф. др Миодраг М. Петровић, Долазак папе у Србију – да или не? и латинско богомилство, уторак, 25 септембар 2018, http://borbazaveru.info/content/view/11019/1/. [3]„Свештеник Зоран Ђуровић превише мудрује у духу латинске лукавости, која се, у ствари, у другима рађа а преко њега се само преноси, иако апостол Павле саветује да не треба мудровати више него што је потребно мудровати. У својству „латинске трубе“, посластица му је да се окоми на ствари које одишу српством и православљем... тежи да сроза ауторитет православних помесних цркава“. [4]„Папофили награђују сличне њему свештенике, док оне праве, којих бројно није мало, држе скрајнутим, запостављеним, зато што нису латиномислећи, тј. не раде против православља, а у корист екуменизма“. [5]„Питам се: чему толика иронија, проткана мржњом?!... не раде против православља, а у корист екуменизма“ (в. нота 4). [6]„Послушника Зорана Ђуровића“. [7]„Можда је по схватањима свештеника Зорана Ђуровића, који је инструмент у рукама својих господара“. [8]„Зоран Ђуровић, кога лично знам, нестручан је и неспособан да проучава средњовековне изворе у вези са том темом“. [9]„Недоученог Зорана Ђуровића, који свом имену није, из њему знаних разлога, придодао достојанство свештеник“. [10]„Права наука не трпи ласкања, дипломатију и довијања каква су аутори текста у Риму“. [11]„Произвољност и хаотичност“. [12]„Подметања озбиљан научник“. [13]„Пуна довијања, смешне комбинаторике, софизама“. [14]„Што се дуже рвеш са свињом, све си каљавији“. [15] http://www.eparhija-prizren.org/k/autori/miodrag-petrovic.

У реаговању на текст „Међуправославни сукоби из наше перспективе“, названом „Прилог о карактерологији српске теологије“, изнесене су неке тврдње и оцјене, које бих, јавности ради, желио да прокоментаришем. Прије свега, иако ме је аутор Прилога упозорио да се између Грка, Срба, Руса и, како каже, „некакве Цркве“ не смије стављати знак једнакости, што је начелно тачно, ипак ћу користити ове називе јер претпостављам да је јасно да се говори о представницима јерархије, а не о фудбалским тимовима или представницима привредних комора. Сам аутор Прилога је на почетку свога текста признао да је у основи проблема политика. Међутим, његово неслагање са мојим текстом иде даље и другим правцем, те звучи отприлике овако: Море је састављено 99% од воде, а 1% од соли и минерала. Но, само је тачно да је 99% вода, а сад ћу да вам кажем шта мислим о минералима. Прије свега, на моју жалост, сâм Прилог је писан тешким и неразумљивим језиком, без фабуле и јасне идеје. И поред неколико читања још увијек не могу да схватим шта је писац хтио да каже, нити видим било каквог смисла, сем чињенице да је испровоциран малициозним текстом, спином, интерпретацијом, митоманијом и национализмом. Посебно ми је нејасан увод и почетних неколико пасуса, који, можда, неупућенима могу да изгледају импресивно и научно, док мени лично изгледају потпуно бесмислено. Осим тога, Прилог је предугачак јер углавном не побија идеје текста, него ситничаво коментарише готово сваку реченицу текста. Због тога писање овог одговора представља велико искушење и захтјева велику самоконтролу да се не упадне у исти проблем. Дакле, како ми поента првог дијела није јасна, прескочићу субјективне коментаре и опаске аутора Прилога, и усресредити се на пар аргумената који су окарактерисани као нетачни. Примјера ради, аутору Прилога смета навод да су „патријарси на Босфору подржавали Султана у ратовима против Руса“. Основна идеја пасуса из које је ова реченица истргнута јесте да су односи Руса и Грка већ неколико вијекова били затегнути. При тој тврдњи нисам заузео ни једну страну, нити пак тврдио да су Руси зли а Грци добри, или обрнуто, и не видим никаквог разлога да се то окарактерише као „малициозна опаска која са лакоћом своди на апсурд комплексан однос Османске империје и Православне цркве“. Осим што је читаоце просвјетлио да је тај однос комплексан (ваљда претпостављa да већина мисли да је био једноставан), аутор ме упозорава да Султан у једнини није исто што и Османско царство. Вриједи напоменути да се могућност разумијевања пренесеног значења текста, препознавања симбола мора да развије још у предшколско доба, те да буквалност нема мјеста у академској расправи – то би аутор Прилога требало да зна, и да не понижава читаоце претпоставком да су инфантилни. Но, без обзира на горе наведене ситнице, податак о трвењима Грка и Руса у то доба је просто историјска чињеница, која се налази у многим књигама и постоји прегршт примјера. Дакле, иако нема никакве везе са темом, ни претходном, ни овом сада, одговора ради, морам да наведем следеће пријмере, како неупућени не би помислили да су односи заиста били добри, или да примједба аутора Прилога има било каквог смисла и тежине. Тако, Амвросије Погодин у свом дјелу „О пријему неправославних у Православну цркву“ цитира бројне примјере о томе како су Грци мрзили Русе, бацали иконе које су добијали од руских царева, спаљивали словенске књиге, избацивали Русе са Свете Горе, са непоштовањем третирали све негрке итд, те наводећи бројне коментаре ондашњих путника и писаца, Погодин сумира да су Грци током читавог 17, 18. и 19. вијека фрустрацију због губитка империје надомјестили шовинизмом према неправославнима и према православним народима који нису Грци. Погодин, такође, наводи како игуман једног манастира из Молдавије након посјете Палестини пише цару 1650. да Грци називају псима све који долазе из Кијева и Москве. Примјери се низају један за другим, све до записа Порфирија Успенског како се патријарх Мелетије 1854. појавио пред султаном Абдул Меџидом, пред саму битку око Севастопоља, са ријечима: „дај ми комадић руског меса, исјећићу га на комаде“ и завршавајући посјету са ријечима: „Ниње отпушчајеши раба твоего Владико.“ Претпостављао сам да при писању чланка, који има веома лимитиран простор, не могу се наводити сви примјери, како би маловјерни и неповјерљиви били увјерени. Међутим, ако је аутор Прилога већ имао сазнања да овај податак није тачан, морао је прво да провјери, а потом и да га оповргне противним подацима и чињеницама, а не доцилно и лаконски саопшти – то је компликовано – гдје је, при томе, он апсолутно у криву! Иначе, овакав приступ се назива спиновање, за које је он оптужио мене. Даље, осим што има проблема са црквеном историјом, текст Прилога слабо познаје и црквену садашњост, па се тако опет везујући за једну реченицу, а не за главну идеју изјашњава – „да епархијско устројство Цркве не допушта да поп са парохијом напусти јурисдикцију“. Не постоји ни један православни теолог који не зна да парохије на Западу имају статус корпорација (trust), или да су неријетко регистроване на име свештеника, или чак на име лаика, као приватне фирме. Не само да поп може са цијелом парохијом да напусти једну Цркву, него се то, нажалост, веома често и дешава. Таква пракса не дешава се само у Америци и Канади, него и у Европи, и то у свим помјесним православним црквама. Затим, аутор Прилога ми пребације кривицу што сумњам у чистоту намјера одлуке Васељенске патријаршије да допусти други брак свештеницима. Молио бих само да се подсјетимо да је тај приједлог одбијен на Критском сабору 2016, на коме су управо Цариграђани апсолутно доминирали и изгурали све идеје које су им биле блиске. Две године касније ти исти Цариграђани доносе управо такву одлуку. Колико човјек мора бити наиван и неупућен да би тако нешто сматрао случајним?! Такође ме је изненадило да аутор Прилога не познаје догађаје и динамику на састанцима који су се одвијали пред Критски сабор, а сâм наводи да је присуствовао једној предсаборској конференцији. Ако је присуство већ некакав аргумент, онда могу да подијелим лично шестогодишње искуство живота са фанариотима, присуствовања конференцијама, догађајима, не само унутарправославним него и нпр. Дијалогу са дохалкидонцима, а посебно сједницама и скупштинама у оквиру Свјетског савјета цркава у Женеви. Свако ко је и једном био на таквом скупу могао је да види да се Православље дијели на јелинофонске Цркве, с једне стране, и њихове сателите, попут Албаније, којој је на челу такође Грк, те све друге Цркве, које могу имати различита, или пак иста мишљења са Фанаром. У том смислу, аутор Прилога изненађује питањем: Ко су Грци у овоме сукобу? Ако би погледао записнике са састанака и гласања о одлукама, видио би један заједнички именитељ и образац. Сви Грци, без обзира којој јурисдикцији старих патријаршија припадају, увијек и гласају и говоре, као једно тијело, уз пар изузетака који само потврђују правило. Зашто је уосталом Москва и инсистирала на томе да се одлуке доносе консензусом, а не простом већином, ако не постоји непропорционалан број Грка у раду Сабора? Зар данас није јасно да је управо та компромисна одлука да се предсједник Сабора не бира, него да по диптиху припада Цариграду, заправо била трула и штетна, и да нас је можда и увела у последњи раскол? У вези са овим, морам да се осврнем на аргумент у Прилогу, на недавно издвојено мишљење Јерусалимске Патријаршије (у односу на остале Грке) о ситуацији у Украјини, које се може разумјети једино у свјетлу чињенице да јој преко 90% вјерника чине руски имигранти у Израелу, те да би стварање паралелне руске јерархије у на њеној територији значило не само њен потпун финансијски колапс, него и њен крај. Приватно мишљење – изјава патријарха Теофила је услиједила тек након отворене руске пријетње да ће правити паралелну јерархију у традиционалним грчким областима. Аутор Прилога би требало да зна да је Јерусалимска патријаршија, такође, сама још прије неколико година направила паралелну цркву на територији Антиохијске патријаршије, без да је и поцрвенела и поред свих протеста из Дамаска па све до коначног прекида општења. Трактат и идеје о неповезаности губитка аутокефалије са исламизацијом српског становништва, или да је исламизација била углавном у Босни и Херцеговини, нећу ни коментарисати, јер осим историје, аутора ту оповргава и здрава логика. Ради знатижељних, навешћу само податак да је у Сарајеву, почетком 19. вијека паша имао годишњу плату 500 гроша, а да је фанариотски митополит сарајевски од Срба отимао на име своје плате чак 10.000 гроша, остављајући их без крштења и сахране, ако не би имали да плате. Претпостављам да је одговор и на овај податак – то је компликовано за објаснити. Овде ћу се зауставити на доказивању очитих ствари, које су јасне чак и неупућенима јер би непотребно продужило текст, а не би доказало ништа што се већ не зна. Међутим, како не пада снијег да покрије бријег, него да свака звјер покаже свој траг, све горенаведено су тривијалности, а то је, надам се, јасно и аутору Прилога, а које прикривају прави разлог писања текста. Иако ми није јасно зашто је аутор лично испровоциран, из конфузног текста провејава љутња због написаног да је досадашња српска теологија на теме јединства и саборности Цркве била утопија и дјечије бунцање. Прилог вјероватно имао намјеру да докаже супротно, не мени него јавности, међутим, мени лично, а вјероватно и многим другима, данас је више него икад јасно, да је бунцање преслаба ријеч. Овакву теологију не само да је демантовала реалност у последње вријеме, него је и сам текст Прилога најбољи доказ мога описа. Ипак, морам одмах да се оградим да се не ради о цјелокупној српској теологији, нити о цијелом Православном богословском факулетету у Београду, него о малобројном, али бучнијем дијелу појединих карабурмских предавача. Према мом мишљењу и утиску, које не мора бити апсолутно тачно, чини ми се да теолошку мисао тих пар појединаца карактерише готово све што се пројавило у Прилогу о карактерологији српске теологије – изузетно досадан, напоран и неразумљив језик, готово социолект, који служи само за комуникацију мале и привилеговане групе изабраних и њихових обожаватеља. Тако, док се говори о потреби унутарцрквеног дијалога и дијалога са друштвом, истовремено није остварена функционална комнуникација, нити са другим професорима, студентима, теолозима, а камоли са друштвом и свијетом. Лично сам имао благослов Божији да слушам предавања најеминентнијих имена православне икумене те за разлику неких текстова појединих београдских професора, био сам у стању све да пратим и разумијем. Можда зато што су предавачи били сигурни у оно што говоре, или пак добро познавали материју? Насупрот томе, код неких теолога читаве реченице немају никаквог смисла, идеје немају циљ, а циља ни нема. Таква теологија је довољна сама себи, њој не треба Црква. Она је заправо антиклерикална, антимонашка, арогантна и судилачки расположена, по много чему преписивачка, а посебно слијепа на чињенице и реалност. Како уосталом да схвaтимо чињеницу да је овај Прилог објављен након што је митрополит Амфилохије дао изјаву у коме потврђује све моје наводе и тезе, или након интервјуа владике Иринеја бачког у коме каже да „СПЦ брине чињеница што Фанар самостално комуницира са расколницима у Скопју, те да је о томе наша Црква обавјештена из медија“? Да ли се тврдње о политиканстким емоцијама и паушалним судовима, о гушењу Цркве, ширењу страха и панике, односе и на њих двојицу или само на писца ових редова? Или ли je то још једно у низу уобичајених игнорисања ставова наше јерархије, или је непоправљиво слијепило на опажање стварног живота и проблема Цркве? Према мом искуству, поједини професори и предавачи Православног богословског факултета у Београду, усудио бих се рећи, са презиром гледају на Цркву, посебно на јерархију која би требало да се повинује њиховој неприкосновеној псевдобогињи Теологији, односно њима, као њеним акредитованим представницима на земљи. Тај факултет, иако је по многим карактеристикама елитан, несумњиво има велики проблем јер није у стању да духовно формира студенте теологије, нити да развије љубав према Цркви, као првенствено богослужбеној заједници и клерикалној институцији. За разлику од других богословских школа у свијету, због горе наведеног свршени студенти из Београда углавном не постају монаси, а значајан број не жели ни свештеничку службу. Какве то посљедице има на црквену кадровску политику, не треба посебно образлагати. Нажалост, поједини професори проповиједају једну теологију која је самопрокламовано наднационална, надемоционална, надцрквена, надјерархијска, надмонашка и у свему је изнад. Они сматрају да је то чиста наука, што можда и јесте, али посљедицу има аутизам теологије и аутистично понашање оних који то слиједе. Иако је аутор Прилога најпристојнији и најмање агресиван експонент ове мале интересне клике на Карабурми, и о коме сам увијек чуо све најбоље, чак и он са невиђеном лакоћом игнорише ставове митрополита Амфилохија и владике Иринеја, или пак критикује Патријархово писмо Фанару „да је непотребно оптерећено националним идејама“. У том смислу, евидентно је да посебно негодовање код аутора Прилога изазива моја тврдња да је теологија у служби Цркве и црквених интереса, а не обрнуто. Зато аутор тврди да сам понизио (срозао) теологију. Лажној богињи Теологији мора да се потчињава све, па чак и истина, а Патријарх и Црква поготово. Зато аутор тврди нпр. да поп не може да преведе парохију у другу јурисдискцију, иако реалност говори другачије. Аутор Прилога свакако зна за мноштво таквих случајева и примјера, сигурно и више од мене, међутим, он их не усваја у процесу мишљења јер те чињенице не одговарају његовом теолошком погледу на свијет и Цркву. Зато се он једнако чуди како могу да тврдим да данас нема Пентархије из Јустинијановог доба, а при томе игнорише реалност да у 2018. години имамо најмање 14 аутокефалних православних цркава, и да је Црква у другом миленијуму сасвим успјешно функционисала на потпуно другим основама. Ипак, чини ми се, да аутору Прилога највише засметала идеја да сама Црква треба да донесе одлуку, у складу с националним или било којим другим својим интересима, а да потом теолози направе теолошки оквир и објашњење те одлуке. Црква се руководи канонима и богословљем, али то не значи да канони и богословље руководе Црквом. То је основна разлика између уваженог аутора Прилога и мене у процесу теолошког промишљања. Овде морам да примијетим да обрнут процес теолошког промишљања који заговара писац овог Прилога о карактерологији српске теологије је карактеристичан за фундаменталисте из Исламске Државе. Исламисти имају прецијењене теолошке идеје, које потом намећу цијелој заједници, силом, без обзира на евидентне посљедице. То је теолошки тероризам и фанатична заслијепљеност, и посљедично са таквим особама се не може ни преговарати. Једина јасна и разбирљива теза у тексту јесте да је национализам, сам по себи, нешто лоше. Ова идеја је дошла у Србију деведесетих година прошлог вијека, и на крилима Сорошеве визије Европе. Она је разрађена и допуњена са фанаритском пропагандом непрестаног вребања и указивања на етнофилетизам, који јесте проблем, али првенствено, а можда чак искључиво, само међу Грцима. Кроз ову призму јасно је зашто је писац Прилога у садржају текста анационалан, зашто са презиром гледа на српске националне интересе, које карактерише као митоманију јер је њему лично очито свеједно да ли припада Српској или Ескимској православној цркви. Ради се о једној сорошевској теологији којој је свеједно да ли је укинута Пећка патријаршија 1766. или ће Фанар сада, силом и кршењем Предања, поново да успије да рашчерупа српску аутокефалију, „јер у Христу нема ни Грка ни Јеврејина“. У том смислу, јасно је да аутор Прилога нити његови истомишљеници нису у стању ни да изнесу било какву конструктивну мисао из српске позиције и у прилог српских националних интереса, или пак српских црквених интереса. Зато аутор и они који га бодре ни не пишу о кризи о Украјини, или покушају отимања Македоније и других области, јер се то не перцепира као проблем Цркве. Аутор Прилога веома добро зна за одлуку цариградског синода из априла ове године о томе да Фанар планира да додијели, и без сагласности СПЦ, аутокефалију цркви у Македонији, те да фанарски бандеристички епископ Јов Геча, несуђени патријарх нове расколничке структуре у Украјини, у својим интервјуима спомиње и Црну Гору, али то га се једноставно не дотиче, нити емоционално, нити интелектуално. У вези с тим, мени је јасно да се аутору Прилога чини да свако ко мисли другачије је паничар који шири страх, митоман и националиста, или пак препредени прагматичар који злоупотребљава ситуацију ради своје користи, па макар то био и сâм Патријарх. Истовремено, док је нашао за сходно да прокоментарише као лоше третирање питања нација у патријарховом писму, ни једном ријечју није се осврнуо на недопустиво понашање Цариградске патријаршије што је сами узорк цјелокупне дискусије и најважнији црквени проблем овог љета. Међутим, док наш Прилог о карактерологији српске теологије критикује национализам, ни сама Цариградска патријаршија, чији је пројављени адвокат, не сматра да је национално питање у супротности са учењем Ап. Павла. Напротив, Фанариоти сматрају да би давање националне Цркве Украјинцима унаприједило духовни живот, и то не само тамо, јер поред Украјине и Македоније, Цариграђани маштају о давању аутокефалије чак и малој Абхазији. Истовремено, Фанар у потпуности игнорише милионе православних вјерника у Америци, који би такође могли добити аутокефалију, коју готово нико не би оспоравао. Према томе, нико у православном свијету, па и у свијету уопште не мисли да је тијесан однос Цркве и нације проблем. Напротив. Једино аутор Прилога тврди да бисмо морали да одбацимо Нови Завјет и добар дио Предања, ако бисмо црквене одлуке доносили у интересу нације. То је прецијењена и слијепа идеја, људи једне књиге. Срећом, на такав начин не резонује ни већина ни у нашем сабору, нити пак у другим православним црквама. Тако не мисле ни свјетовне власти, ни Руси, чак ни Американци, чији високи дипломати тврде да је формирање националне цркве у Украјини приоритет њихове спољне политике, или пак Французи, чији Предсједник се полако удаљава од екстремног лаицизма и говори католичким вриједностима у француској нацији. Но, за писца Прилога све горе наведено је политиканство. Међутим, српски проблем није агресивност наших противника, с тим смо се знали изборити и у прошлости, а успјешно смо се изборили и данас. Наш проблем је што наша теолошка елита иде мимо свијета, и каска за идејама које су актуелне у свијету? Зашто се, рецимо, нико од горенаведених свјетских актера није сјетио да изнесе аргумент да је национална Црква у супротности са учењем Ап. Павла? Зашто да аутор инсинуира да би Срби требало да буду интернационални пролетери и либерали, по Сорошевом моделу, кад се Европа и политички и интелектуално окреће неоконзервативизму и идеји нације? Да ли треба да будемо са погрешне стране историјских одлука само зато јер нам интелектуалну елиту чине они који не могу да виде реалност у којој живи Црква у свијету? Извор: Теологија.нет View full Странице

Нисам њихов потомак и тачка. Зато и звучи тако скандалозно. Много сам читао на ту тему, али и сад као и раније не верујем у теорију еволуције. Још ћу додати да је на руској друштвеној мрежи «ВКонтакте» једна православна девојка на свом профилу написала предивну мисао: «Није ме срамота што сам кћер Небеског Оца. Нека се стиде они чији су преци мајмуни». И ето, ни мене није срамота што сам син Небеског Оца (грешан, али свеједно син, јер и у Јеванђељу је блудни син ипак син и отац га се није одрекао), а моја душа никако не прима еволуционистичку теорију. Срамота ме је када ми пишу браћа свештеници који убеђено говоре: «Еволуција је доказана чињеница, то знају сви ђаци, па то је очигледно! Како неко може бити таква незналица да пориче оно што је очито?» Већ по ко зна који пут ми шаљу чланке и материјале на ту тему. Али попут таласа који се разбијају о морске хриди, моја душа као и раније не прима ту теорију. Из неког разлога убедљивије звуче речи Преподобног Пајсија Светогорца и Светитеља Луке (Војно-Јасенецког). Један од њих необразован по светским мерилима, али који је стицао Дух Свети и тако добио дар прозорљивости, а други велики научник, до танчина упознат са људским организмом. И обојица су говорили о лажљивости теорије еволуције. И када би то били само они. То је општа светоотачка интуиција, без обзира да ли је реч о Светитељу Теофану Затворнику, Преподобном Серафиму Саровском (коме су узалудно приписивали еволуционистичке погледе на свет, будући да нису прочитали његове речи до краја, већ их извлачили из контекста) или о новомученицима и исповедницима руске Цркве: Свештеномученику Владимиру (Богојављенском), Николају (Покровском), Преподобномученику Варламу (Никољском), Светитељу Макарију (Невском) и многим другим. У грчкој Цркви је то био Нектарије Егински, а у српској Цркви Светитељ Николај (Велимировић). Ког год свеца да наведете – сваки је био непријатељ еволуције. Исти тај Светитељ Теофан је отворено писао о идеолозима еволуције: «Окружили су се мноштвом фантазмагоричних претпоставки, уздигли их на ниво необоривих истина и диче се тиме што против њих нико више не може дићи глас. У стварности, они су толико празни да против њих и не вреди ништа говорити. Сва њихова мудровања су попут куле од карата – само дуни и разлетеће се. Нема потребе побијати њихове тврдње једну за другом, довољно је относити се према њима као према сновима… Иста је таква и теорија настанка света из космичких маглина, уз своје помоћне теорије спонтаног постања, дарвиновске теорије порекла родова и врста, с његовим последњим измишљотинама о пореклу човека. Све је то као бунцање у сну. Читајући их, пролазиш кроз сени. А научници? Шта им можеш?! Њихово гесло је: «Ако ти се не свиђа шта причам немој да слушаш, само ми не сметај да лажем». Преподобни Амвросије Оптински је овако уразумљавао оне који су му долазили: «Не верујте без размишљања таквим којештаријама, да се из прашине живот може створити и да су људи мајмунима били». Како да се не сложим са ставовима светаца? А и како неко може да извитопери Свето Писмо у тој мери да тврди да је Адам имао човеколике родитеље, то јест неки сувишни брачни пар, који је извршио своју функцију и избледео у ништавило? Шта би осећао Адам у Рају док посматра њихову смрт, што значи да је и он сам потомак смрти и да ће његово потомство бити смртно? Где ту уопште можемо наћи живот, ако верујемо да је првоствореног Адама окруживало царство смрти? Какав је смисао искупити Адама од греха, ако је он сам подлегао смртности не због сопственог греха, већ због деловања закона биологије? О каквом греху ми причамо, ако он представља пуки резидуал животињских нагона, који се не подчињавају ни разуму, ни људској вољи? Како треба тумачити Откровење па сматрати да су јадни Адамови преци јурцали једни за другима с разјапљеним чељустима, а најпаметнији од њих са тољагом приде? Какав је то ланац стварања испуњен древним неодређеним нагонима, које ми погрешно називамо страстима? О каквом греху можемо причати, понављам, ако цела теорија еволуције представља страсти као животне неопходности, које су својствене сваком биолошком створењу? Не обмањујмо се – у таквим бићима нема ничег налик на анђеле, нити на лик Божији. И савест, и етика, и манири – све је у тој парадигми резултат еволуције, коју подстиче трка са смрћу. Ма и сама Библија је у њиховој концепцији производ еволуције древних митова, епске поезије, који су постали део верских књига, које су опет кроз векове претрпеле детаљне промене. Где је ту Откровење Божије, ако је све то само еволуција митова? Не нећемо се лагати. Теорија еволуције све руши. А сада ћу рећи нешто што није скандалозно, јер се ради о очигледној чињеници. Наука проучава мир у његовом палом стању, након губитка рајске хармоније, после првобитног греха и увођења у Богом саздани свет закона смрти и труљења. Зато је почетна тачка теорије еволуције смрт: како би се врсте развијале, ако није било смрти до Адама? Како мајмун може постати човек, ако најслабији не нестану, како би направили простора за чудесног мутанта – човека? Зато се космогонија еволуције простире од неуспешне до случајно успешне селекције, од сувишних живих организама који нису испунили своју функцију и нису се докопали биолошког савршенства, до врста које су пуком случајношћу успеле да напредују до нових форми. То јест, у њиховој концепцији Бог није успео да створи леп, хармоничан, савршени свет. Узгред се запитајмо, какав је то Бог у теорији еволуције?! Њихов бог и јесте еволуција, тај својеврсни чаробњак, алхемичар, који магијом претвара једно биће у друго – крокодила у птеродактила, медведа у кита, ламу у жирафу, а древног мајмуна у човека. И све је то преузето из њихових књига. Шта би било са тим крокодилом када се његове предње ноге из генерације у генерацију претварају у патрљке, како би се на крају формирала крила птеродактила? Ко ће помоћи том инвалиду еволуције, коме мутирају предње ноге, а крила још нема? Али кога то занима, за то ће се побринути окретни алхемичар – еволуција. Наука види свет у његовом сломљеном стању, са остацима хармоније, али са видљивим губитком рајског склада. Како можемо данашњу стварност пресликати на зачетак нашег постања? Нека нам кажу велики научни умови, каквим микроскопом, каквом суперелектронском справом, каквим анализама могу да проуче Васкрслог Христа и Његово тело после васкрсења? Биће којем не треба храна, ваздух за дисање, које нема физиолошке потребе, коме ништа не могу микроби и бактерије, болести – уопште, биће у ком царује живот, а не смрт, без старости и бора, без «гладан сам» или «морам у тоалет», биће у потпуности људско, али равно анђелима, које је надвладало смрт и пропадање? Како ће научници објаснити биће Истинског Човека, васкрслог ради нас да би нам вратио рајску хармонију? Како можемо разумети природу првог Адама, чије смо одлике изгубили, чим је Адам прекинуо своју везу са Богом? Због тога је и дошао Нови Адам – Христос. Он нам је вратио бесмртност, вратио оно што смо давно изгубили у Рају и дао нам још више, а сада покушавају да нас убеде да се Адам родио од смрти и да је првостворени свет био испуњен смрћу, страдањем, рушењем и да је све то било сасвим природно. Зашто би Христу онда било потребно да нам враћа изгубљено, ако је свиме од почетка управљала мутација? Како се може истражити приснодевство Мајке Божије, где је деловао Бог Свети Дух, а не закони биологије? Не, наука неће ни поменути ништа што надилази материјални свет и трулежну природу. Неће разматрати обожење, нити преображавајуће дејство благодати Божије. Неће говорити о стању света док у њега нису уведени закони греха. То су разлози зашто свети људи – то јест не ми, не ја – који су за живота стицали благодат и созерцали Христа и Његов нематеријални свет живе у складу са другачијом интуицијом. Та интуиција оставља по страни научне податке о смртном свету и усмерава свој поглед на првостворени рајски свет. Док проучавамо свет након првобитног греха и пада човека у грешно стање, видимо само део опште слике. Необјективна је она наука која проучава само део, не узимајући у обзир целу слику – ни што се тиче стварања света, а ни самог човека. Људи који гаје различите концепције о свом пореклу тешко могу наћи заједнички језик. Веза са родом је попут темеља постојања, она је окосница која одређује личност и њено понашање. Свако од нас наслеђује нешто од свог рода, понавља исте животне поступке, а неки и оправдавају своје грешке позивајући се на древни род. Свако има избор. Разумем да ће ми сада спочитавати формуле, биолошке, геолошке, археолошке, палеонтолошке податке и шта све не, доказе од Илије Пригожина, Стивена Хокинга и других ауторитета данашњег света. Рећи ће: «Како то ниси потомак мајмуна? Ево, сам види». Не, другови моји, нисам њихов потомак, па макар ме убили оном древном тољагом коју сам помињао. Заступници еволуције су сви одреда моји браћа и сестре, али горила није мој брат, а шимпанза није моја сестра. У Јеванђељу од Луке читам о родослову Христа, тамо је написано да је Он као човек водио порекло до самог извора нашег рода, Син… Еносов, Ситов, Адамов, Божији (Лк. 3: 38). Између првог човека Адама и Његовог Творца Бога нема ниједног другог претка, нема никакве карике која би му претходила. Ко нам је ближи и дражи – Христос с Његовим преображењем природе или мит о пореклу од репатих примата? Извор: Православие.ру View full Странице

Одговор архимандрита Саве, игумана манастира Високи Дечани, председнику Србије Александру Вучићу на тешке речи којима дубоко вређа преостале Србе на КиМ и оне који би желели да се врате. Данас је председник Србије, у директном ТВ преносу из Војно-техничког института у Жаркову, изјавио и следеће: "А ко од вас хоће у Ђаковици да живи.... јел' има икога од вас..... ја нећу, а јел' има икога од вас. А нема никог, нема никог, ал' је то вековна српска земља коју ћемо да чувамо 5000 година, ал' нема ниједног Србина и ко ће да оде тамо" Као човек и монах, који са својом братијом живи у манастиру Дечани, којег су пет пута оружано нападали након рата албански екстремисти (иако ме злонамерници називају борцем за независно Косово) дубоко сам повређен, али не лажним оптужбама против себе, јер Бог зна и народ зна ко су Дечански монаси, већ дубоком неправдом која је нанесена нашим храбрим Српкињама у Ђаковици и свим оним прогнаним Ђаковчанима, који би се радо вратили у Ђаковицу, да им у тој намери не одузимате и последњу наду ви, који би са албанским вођама да поделите Косово и Метохију и натерате преостале Србе у прогонство, да буду отписани као сувишак. Ако нисте знали, знајте, господине Председниче, у храму, а сада манастиру Пресвете Богородице, у Ђаковици већ годинама живе четири старице, храбре Српкиње (игуманија Теоктиста Кастратовић, монахиња Јоаникија Спаић, Васиљка Перић и Нада Исаиловић) о којима брине наш Владика Теодосије и монаси манастира Дечани. Било их је још две, Драгица и Јела, упокојиле су се Бог душу да им прости. Оне су преживеле и паљење своје цркве и куће у погрому 2004. год., а сада живе у обновљеној кући и моле се у цркви коју редовно посећују десетине и стотине верника, посебно о већим празницима. Ђаковчани не заборављају свој родни град и своју цркву Успења Пресвете Богородице и често нашим "бакама" долазе у посету као и многи други и Срби и странци, који за разлику од оних који их отписују, брину о овим старицама и диве се њиховој устрајности. Те старице су јунакиње нашег времена, које својим храбрим постојањем у свом родном граду изобличавају бестидне неистине оних који не маре за своје грађане и отписују их као статистичку грешку и који упорно покушавају да убеде народ Србије да треба да се одрекне и највећег дела Косова и Метохије, па и нас који овде живимо. Убеђујете Србе да их се одрекну, не само земље која нам је свима одузета великим доприносом режима, коме сте верно служили као министар (дез)информисања, већ да се одрекну живих људи и грађана, који за вас и оне који деле ваше мишљење, очигледно не постоје. Господине Председниче, ако ви и ваши слепи послушници нисте спремни да одете да живите у Ђаковицу, разумем, лепше вам је у Београду. Али, пустите оне који хоће тамо и овде у Дечанима, и у Призрену и у Пасјану, Новом Брду, Ораховцу, у Грачаници, и у метохијским селима и широм КиМ, посебно јужно од Ибра где нас је већина, да живе. Пустите их да живе јер су то изабрали, суочавајући се са свим невољама, посебно последњих 20 година, као и њихови преци у претходним вековима. Не играјте се са нашим животима. Тешко је, али то што смо одлучили да овде живимо не значи да смо страни плаћеници и издајници. Не ширите недржавнички дефетизам јер је Србија боље заслужила, што су показали њени највећи синови. Немојте српски народ да чините саучесницима свога недела и заблуде! Немојте да вређате свој народ, ниједног грађанина, без обзира где био, јер вас за то засигурно нико није ни изабрао нити овластио. Погледајте слике ових старица Српкиња и добро их запамтите. Нека Србија види и зна. Они на власти могу да ураде шта хоће, али историја ће забележити, а Бог ће на крају свима судити. "Опрости им Господе не знају шта раде", рекао је Христос и дао нам пример како да се молимо за оне који заиста не знају шта раде. Извор: Православие.ру View full Странице

Обично избегавам да одговарам на личне и недобронамерне нападе али сматрам да је важно да кажем следеће: Искрено ми је жао што се г. Ђурић нашао повређен чињеницом да смо изразили забринутост о подели у којој би највећи део нашег народа сценаријем евентуалне територијалне поделе остао ван граница Србије и био изложен новим прогонима. Ту бригу је јавно први изразио Св. Архијерејски Сабор СПЦ у мају месецу и дели је огромaн број нашег верног народа, који нам се стално јавља и активно показује солидарност на молебанима за наш страдални народ на Косову и Метохији. Ратнохушкачка реторика неких медија још од почетка месеца јуна, али и конкретне намере да се "спонтано" изазове територијална подела, с правом су нашег Владику и све нас дубоко забринули и приморали га да се огласи. Драго нам је да смо актуелизовањем ове теме барем донекле допринели да се овакав сценарио не догоди или барем одложи, јер ниједна територијална подела о којој се све отвореније говори, као што знамо, никада не бива у миру и неминовно води до страдања невиних. Заиста не бих одговарао на неосноване и непримерне нападе, који ме подсећају на сличну реторику неких ранијих мрачних времена, за која сам мислио да су прошла. Радије бих рекао да бисмо сви ми овде са великом радошћу упутили искрену захвалност и похвалу нашим властима, a ја лично и најдубље извињење због исхитрене сумње, ако би наши политички представници јавно одбацили сваки евентуални сценарио поделе територије Србије на Косову и Метохији, и уколико би потврдили да остају верни Уставу Србије на коме су се заклели (пред Еванђељем) потврђујући да је КиМ неотуђиви део Србије и да ће као такво за Србију званично и остати, без обзира на ситуацију на терену која је насилно проглашена мимо Резолуције 1244 и многих међународних принципа. За нас ово није и никада неће бити питање политике, већ опстанка народа и наше Цркве у миру и достојанству, и зато имамо и легитимно право да изразимо забринутост због обесхрабрујућих изјава неких од најодговорнијих људи, које изазивају дубоко разочарење. Очување целовитости Србије и одбацивање идеје поделе територије, која би се тешко одразила на већину нашег народа на КиМ и најважније светиње, званични су ставови СПЦ изражени на заседању Св. Архијерејског Сабора у мају ове године. Зато би све нас овде оваква охрабрујућа изјава политичког руководства Србије чврсто успокојила и унела мир међу наш верни народ на Косову и Метохији. Онда ћемо, надам се, заједно и јединствено наставити да се трудимо да радимо, свако на свој начин, на побољшању живота нашег народа и других људи који овде живе, кроз одговоран дијалог са косовским Албанцима, са којима желимо да живимо у миру и поштовању. архимандрит Сава игуман дечански -Линк са изјавом г. Марка Ђурића, директора канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије. https://www.b92.net/info/vesti/index.php… У прилогу следе два кључна дела Саопштења Светог Архијерејског Сабора СПЦ у мају месецу ове године о томе како СПЦ види Косово и Метохију у Србији и дели забринутост о подели и могућем егзодусу. Цео текст је доступан на: http://www.spc.rs/…/poruka_svetog_arhijerejskog_sabora_o_ko… View full Странице

Представници Срба из осам држава региона окупиће се крајем године у Скупштини Србије у потрази за одговорима како сачувати национални и културни идентитет нашег народа. Састанак је иницирао Миодраг Линта, председник Одбора за дијаспору и Србе у региону, који сматра да је то прилика да се чује, не само шта све мучи близу два милиона наших сународника у окружењу, већ и да се дође до предлога решења како би се побољшао њихов статус. Одбор ће окупити све релевантне представнике Срба из региона, посланике, председнике политичких и културних организација, Српске православне цркве, медија. Са друге стране, седеће представници институција Републике Србије које се у оквиру својих надлежности баве том проблематиком. Од осам држава региона најбољи је положај српског народа у Мађарској и Румунији, где се поштују њихова права, али и издвајају средства за очување националног и културног идентитета, у осталих шест држава: Албанији, Македонији, Словенији, Црној Гори, БиХ и Хрватској, Срби се суочавају са дискриминацијом, каже Линта за Спутњик. „Најтрагичнији положај је у државама у којима смо имали крваве оружане сукобе, пре свега у Хрватској и Федерацији БиХ. Ту је веома тешка ситуација, велики је број нерешених проблема у вези са обновом кућа, повратком имовинских права, употребом српског језика и ћирилице, информисањем на матерњем језику, образовањем… Проблем је и неспремност Загреба и Сарајева да процесуирају ратне злочине против Срба“, каже он. Линта додаје да у атмосфери у којој се ћути о српским жртвама није реално очекивати да се поштују ни људска, ни национална права Срба. Питање њиховог положаја у региону, поред питања Косова и Метохије, уласка у ЕУ, стратегије демографије и развоја економије требало би да буде дефинисано као једно од најважнијих државних и националних питања, предлаже Линта. „Сматрам да би требало озбиљно размислити о томе да се оснује посебна институција, Министарство за Србе у региону или Државна канцеларија, у којој би требало да се ангажују стручњаци из разних области који би се системски бавили том тематиком, различитим мерама и активностима помагали наш народ у овим државама и предлагали Влади и државном руководству које мере да предузме“, каже председник Одбора за дијаспору. Линта подсећа да Србија већ има Управу за дијаспору и Србе у региону, чији запослени, како каже, раде коректно, али да она већ четири године нема првог човека, ни његовог заменика, иако је Одбор за дијаспору више пута тражио од представника Министарства спољних послова да именује људе који би на себе преузели део овог посла од националног значаја. Линта додаје да је иницирао и серију састанака са надлежним министарствима која имају додирне тачке са том проблематиком, а ускоро ће тражити и састанак са премијерком Аном Брнабић. Извор

(”Црква није понудила никакво решење, став им је нереалан, да не употребим неку тежу реч”, портал ”Блиц”, 11. мај 2018.г.) Порука Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији од 10. маја ове године је, не без разлога, у добром делу медија крштена као ”Апел Светог Архијерејског Сабора за Косово и Метохију”. Очевидно, медијски посленици су добро уочили да нема суштинске разлике између Апела за одбрану Косова и Метохијe, обзнањеног пред Божић 2018. године, који је потписало 11 епископа Српске Цркве, велики број свештеника, монаха, академика, интелектуалаца и верника, и Поруке Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији, која је већ ушла у историју Српске Цркве. Саборска Порука сведочи да у нашој Цркви постоји јединствен став о Косову и Метохији и да нема никаквих (прижељкиваних и подстицаних) подела, раскола и разлаза по том најважнијем питању нашег народа и државе. Ако ћемо поштено, Порука Светог Архијерејског Сабора од 10. маја је садржински јача од Апела за одбрану Косова и Метохије. Основна порука Апела није ништа друго до основна нит филигрански прецизно формулисане Саборске Поруке о Косову и Метохији. Поред ове сличности у садржају, постоји и више разлика у перцепцији. Прво, најближи сарадници председника Александра Вучића су остали неми после објављивања Саборске Поруке (Марко Ђурић је у Другом дневнику РТС 12. маја углавном поновио Вучићеве речи). Нису, као у случају Апела и Митрополита Амфилохија у божићне хладне дане 2018. године, ударили свом силином на Саборску Поруку (од осталих се, после председника Вучића, у ”Данасу” јавио Вук Драшковић чијој је јефтиној речи једино ”умакао” Господ Исус Христос због тога што је у трећи дан по Распећу васкрсао и посведочио тајну Царства Небескога). Медији блиски власти су или прећутали или маргинализовали Саборску Поруку. Нацији се, после објављивања Саборске Поруке о Косову и Метохији, обратио председник Вучић. И то је за уважавање у односу на ону јануарску хајку! Друго, тон одговора је другачији. Није организована медијска хајка и харанга као у јануару 2018. године. И то је за уважавање! Да не набрајам даље, јер је ово довољно. Пажњу ћу усмерити на садржај одговора председника Вучића о коме је, како је рекао, ”цео дан размишљао” и да ”одговор, какав год смислио, не би био довољно добар”. Неразумевање тајне Косова и Метохије Слажем се са тим ставом председника Вучића. Види се да је размишљао о одговору Цркви и јавности на Саборску Поруку о Косову и Метохији, а још боље се види да његов одговор не само да није довољно добар него да уопште није добар. Да се, којим случајем, не би скретало са теме морам да легитимишем своју позицију и укажем да нисам Вучићев ни лични, ни породични, ни политички, ни национални, ни црквени противник, али јесам, као и многи други, веома забринут за Косово и Метохију и свој народ. Редове које пишем уопште не стављам у функцију, како председник Вучић наводи у свом одговору, ”ударања политичког шамара”. Пишем их као Србин и православни свештеник, који се већ скоро три деценије, на разне начине, упознаје са тајном Косова и Метохије кроз служење у Цркви Христовој. Уочавам да председник Вучић уопште није схватио Саборску Поруку и њен смисао и значај. Покушавам да схватим зашто Вучић не може да разуме, како је погрешно назива, ”декларацију СПЦ о Косову”. На жалост, по свему се види да Вучић не само да није упознао тајну Цркве у овом Светосавском народу него је далеко и од површног, традиционалистичког доживљаја Цркве и вере. Евидентно је да до његовог разума, срца и душе не може да допре тајна Светосавског и Светолазаревског Завета, јер за њега постоји само земаљска хоризонтала. Руку на срце, тешко је ономе ко је рођен и одрастао у комунистичкој држави, без дубљег православног васпитања, живе вере у Васкрсење Христово, поста, молитве и Светог Причешћа, да разуме реч Српске Цркве о Косову и Метохији. Јер, разумом, политиком, идеологијом, партијом и државном функцијом се не може схватити и објаснити вековно и данашње присуство Српске Цркве на Косову и Метохији. Вучић још увек не може да схвати да је на Косову и Метохији већ вековима поражено све што је логично и рационално. И у прошлости, а и у садашњости. Следствено томе, и у будућности. Зато је косовско опредељење за њега ”митологија” и ”слављење изгубљених битака”. Одговор без садржине Ипак, имајући у виду чињеницу да се према Саборској Поруци одредио председник Републике Србије као шеф државе и једини учесник у тзв. спољашњем дијалогу са Хашимом Тачијем уз посредовање Европске уније, треба рећи неколико речи о његовом одговору Цркви и јавности. Прво, Вучић је, како је пренео ”Блиц”, навео да ”у декларацији СПЦ о Косову није видео шта је решење” (непримерено је свођење Саборске Поруке на ”декларацију”, јер декларација у правном и политичком животу означава политички акт законодавног органа). Нико до данас од њега није чуо шта је његово виђење решења косовско-метохијског питања. Пажљиво читам његове изјаве и најаве. Једино уочавам несигурност, хаос и тумарање. Уз то, још увек нисмо добили одговор: зашто је председник Вучић 24. јула 2017. године, кроз обзнану тзв. унутрашњег дијалога, покренуо ”решавање” косовско-метохијског питања у ово недоба? Срби чекају одговор на то питање. Не мислим да је реч о, како неки говоре, псеудомесијанским разлозима. Бојим се да су у питању обавезе које значе – власт! Не бих се сложио са Вучићем да Црква није понудила решење у Саборској Поруци о Косову и Метохији, али уважавам чињеницу да он ”није видео шта је решење”. Ипак, не бих рекао ни да је то у питању, јер је у наредној реченици демантовао себе тврдњом да је ”у ставу СПЦ (видео) само то да треба да останемо у замрзнутом конфликту и чекамо боље време”. Сабор је, на основу вековног искуства Цркве, понудио решење, али је указао и на то шта никако није и шта не може бити решење по питању Косова и Метохије. Израз ”замрзнути конфликт” нигде није употребљен у Саборској Поруци, па се само може говорити о Вучићевој, случајној или намерној, али свакако погрешној интерпретацији Саборске Поруке. Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Српска Црква сматра да је питање Косова и Метохије ”српско црквено, национално и државно питање првог реда” и ако указује да се ”просперитет Србије не може градити на дезинтеграцији онога што представља камен темељац њеног идентитета и њене историје и државности”. Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Црква, речима Патријарха Српског, апелује на наше државнике да никада не смеју да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије. Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Црква указује да ће се ”проблем, створен најпре оружаном побуном албанских сепаратиста, а потом окупацијом Покрајине, решити искључиво мирним путем на начелима правде и права” и да је ”мир неопходан услов да би косовско-метохијски Срби могли да живе слободно, без страха за голи живот и да правда за њих истовремено буде и правично решење за тамошње Албанце и за све заједнице које живе на Косову и Метохији”. Вековно искуство Цркве Српска Црква решење види кроз ”очување Косова и Метохије као интегралног дела Србије, по свим међународним стандардима, а уједно у складу са Уставом Србије и са Резолуцијом 1244 Уједињених нација”, али не као ”конфронтацију са светом већ управо афирмацију става да се без основних права и слобода једног народа, његовог идентитета, духовности и културе, не може наћи стабилно дугорочно решење”. Шта у томе није нормално и цивилизовано? Решење је, даље, и кроз указивање на истину ”да се на Косову и Метохији не гради друштво људи једнаких права и слобода него друштво које је у свим аспектима противно основним вредностима на којима почивају демократска друштва”. Није решење, кажу Саборски Оци, у стварању ”етнички чисте албанске државе на овом простору” и то уз ”очигледно кршење људских права Срба уз масовне прогоне после завршетка рата, заустављање процеса повратка прогнаних Срба, спречавање повратка узурпиране имовине и непоштовање правâ Српске Православне Цркве”. То показује и јасно сведочи да се ”положај Цркве и народа не би могао побољшати на неком ”независном Косову”. Како тражити решење путем који су кренули Вучић и његови саговорници из Приштине и Брисела кад се зна да ”садашње косовске власти не поштују ни сопствене законе”, па ни, како Вучић често, а посебно ових дана истиче, ни своје међународно преузете обавезе по тзв. Бриселском споразуму из 2013. године (не помаже, на жалост, ни Вучићево медијско сваљивање кривице за косовско-метохијску рану само на своје претходнике – ”Блиц”, 13. мај 2018.г.). Саборски Оци у свом виђењу решења траже ”неповредивост верских права и слобода српског народа и осталих народа на Косову и Метохији”, а ”та права и слободе су неодељиво повезани са положајем и статусом наших светиња – манастира, цркава, грoбаља, споменика културе”. Има ли решења без тога? Сабор види решење кроз поштовање установљеног међународног правног поретка, као и кроз чињеницу да и неке државе чланице Европске уније, а ни Уједињене нације и ОЕБС не признају нелегалну сецесију и једнострано проглашену ”независност”. Решење се види у општем консенсусу, а не у једностраним насилничким и уцењивачким актима који се намећу Србији. Сабор не види решење ни у ”подели Косова и Метохије између Србије и самопроглашене ”косовске државе”, јер би то било и признање такве творевине, али и преседан да један ”народ у миру, две деценије после оружаног сукоба, даје своје за своје”. Али, сматра да треба поштовати још увек важећу Резолуцију 1244 Савета безбедности Уједињених нација ”која гарантује повратак прогнаникâ и слободу свима, без обзира на порекло”. Није решење у томе да се ”упорним покушајима појединих земаља на Косову и Метохији по сваку цену изгради грађевина на живом блату” и ”црна рупа Европе и преседан који прети дезинтеграцији многих земаља широм Европе и света”. Јасно је указано да ”оно што је створено на безакоњу не доноси мир и перспективу ни самим косовским Албанцима”. Жива реалност Саборске Поруке Зашто је све напред наведено ”нереално у суштини” и зашто то за председника Вучића ”није решење”? По чему за било кога, па и за председника Вучића, став Цркве о Косову и Метохији, изражен кроз Саборску Поруку, може бити ”нова околност и тешка новост”? Шта је ново у Саборској Поруци ако се зна да више од 90% учесника тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији (у који СПЦ није званично позвана да учествује), као и највећи број Срба, заступа исти став као и Свети Архијерејски Сабор наше Цркве? Да ли то ишта значи и како то може бити ”ново”? Ко му је дао или давао наду да неће бити те ”нове околности и тешке новости”? Да ли, кроз одговор председника Вучића, долазимо до сазнања да се под ”замрзнутим конфликтом” заправо подразумева све што је против признања тзв. Републике Косово, поделе и признања, ”модела две Немачке”, размене српских територија за српске територије, рационалног задовољења, правно обавезујућег споразума, столице у Уједињеним нацијама, УНЕСКО-у итсл.? Пита се председник Вучић, поводом Саборске Поруке, ”да ли је решење да све негирамо и да будемо против свега”? Шта то Црква негира? Негира окупацију, отимање, уништавање, разарање међународног поретка, правног поретка државе Србије, убијање и прогањање на Косову и Метохији. Да ли, пита Вучић, треба да чекамо неко боље време, па допитује и које време? И, при том, калкулише колико ће нас тада бити – пет или три милиона? Зашто не каже да су и Албанци, данас можда и више него Срби, у веома силазној демографској путањи (нпр. годинама се по београдским медијима објављивао нетачан податак да само у Приштини има преко 700 хиљада Албанаца, а по попису становништва из 2011. године /и поред свих махинација/ пописано је – са свим осталим народима – 198.897 становника. Од тог броја треба одузети оне десетине хиљада Албанаца који су се иселили током претходних година и имати у виду оне који ће се тек селити после тзв. визне либерализације која им се обећава. Зашто не наведе податак да је број становника у Републици Албанији умањен за 1 милион за последњих десет године?). Тачи и Харадинај о томе ни реч не проговарају, али зато Вучић само говори о ”малом броју Срба који ће бити још мањи”. Државнички, нема шта! Нико никада, па ни Архијереји наше Цркве, није рекао да не треба разговарати са приштинским Албанцима, али ти разговори не смеју да буду форма и покриће да се, како је рекла мудра игуманија Анастасија из спаљеног Манастира Девича код Србице, ”учини најгора ствар у историји Српског народа”? Видим да, уз све претходно, председнику Вучићу није јасно што ”сви говоре о Светој Земљи, само нико неће на ту Свету Земљу да иде да живи”. То је поражавајућа ”аргументација”, јер Вучић зна да нису сви Срби живели и не живе на Косову и Метохији као Светој Српској Земљи, али су сви Срби причали о томе шта је за нас Косово, стасавали су на Косовском Завету и борили су се за Косово и Метохију. Његош, рецимо, не само да није живео него никада није био на Косову и Метохију, али је знао и најбоље осетио ту велику тајну. Колико је познато, никад нико од Вучићеве фамилије и родбине није живео, а ни Вучић, нити ико Вучићев не живи нити ће да живи на Косову и Метохији, али Вучић не само да прича о Косову и Метохији него је све силе упрегао да наводно ”реши историјске неспоразуме Срба и Албанаца” и косовско-метохијско питање. Није спорно кад Вучић такве придике дели својим политичким опонентима од којих многи никада нису крочили ногом на Косово и Метохију, али је по свему спорно кад то ради кроз одговор на Саборску Поруку о Косову и Метохији. Непрхиватљивост негативних примера Апсурдно је да у председничкој дворани, на конференцији за медије са гостом из Немачке, Вучић пита београдске новинаре: ”Објасните ми да ли има било ко од вас ко жели да оде да живи у Штимљу или Глоговцу?” Док сам писао овај текст, добио сам поруку од Срба – повратника из Осојана: ”Вучић не спомиње нас који живимо на Косову већ наводи неке средине, попут Глоговца и Штимља, где ни пре рата није било Срба”. А ја, из свог скромног искуства са Косова и Метохије, могу да наведем бројне примере Срба из Србије и Црне Горе, који су током претходних година дошли и без икакве помоћи Србије долазе да живе на Косову и Метохији? Зашто се они не истичу као пример и за пример? Зашто медији о томе ћуте? Можемо ствар и другачије да поставимо, па да питамо: шта су државни органи Србије конкретно урадили да подстакну прогнанике да се врате на Косово и Метохију, па ако не у своје домове, а оно макар у нове куће на северу Косова и Метохије? Зашто држава Србија још увек о томе није направила никакву стратегију или план? Зашто су наши прогнаници са Косова и Метохије у погледу статусних права и докумената грађани другог реда у Србији? Зашто је за Косово и Метохију у извршној власти одређена ”Канцеларија”, а не Министарство или макар Управа као орган државне управе? Бројеви и Косово Шта уопште значе Вучићеви бројеви када је у питању Косово и Метохији? Али, ако уопште има смисла да се помене неки број када се говори о Косову и Метохији, онда морам да наведем податак, који је 1923. године објавио рођени Призренац Петар Костић (професор и ректор Призренске богословије и једна од најзначајнијих личности на Косову у другој половини 19. и прве две деценије 20. века) у тексту о историји Српске православне црквено-школске општине у Призрену. Костић наводи да је после сеобе Срба, која је почела 1689. године, ”бегства нашег патријарха и масе нашег народа” и насилне исламизације Срба у Призрену ”све поремећено и сатрвено било” и да се иселило све ”најкултурније и у сваком погледу најугледније наше грађанство, сем онога што је у ислам прешло”. Судећи по томе, размере српске демографске катастрофе из 1689/1690. године су готово идентичне размерама српске демографске катастрофе од 1999. ди 2004. године. Као пример је навео да је тада ”у Призрену, у току те опште катастрофе, остало само 49 српских породица и то у ”Синан-пашиној мали 14 кућа; у Терзи-мали 10; у Ћур-мали 15 и у Курилу 15”. Као размеру пустоши у тадашњој Призренској Епархије је навео и да је, без обзира на присаједињење Рашке Епархије Призренској, умањен црквени приход за више од 600%, јер није било Срба (П. Костић, Листићи из даље и ближе прошлости, Друштво пријатеља Манастира Светих Архангела код Призрена, Нови Сад-Призрен, 2017.г., стр. 129-130). После бројева и негативних примера, Вучић је навео ужасан и ужасно непримерен цитат Боре Пекића: ”Не љубите земљу предака својих већ земљу по којој ходају ваша деца”. Шта то значи у контексту Косова и Метохије? Да га се одрекнемо? Да га не љубимо? Да се за њега не боримо? Да га предамо или продамо? О чему онда причамо? И да ли би исту поруку, на пример, Хашим Тачи упутио својим сународницима? Зар десетине хиљада преосталих Срба на Косову и Метохији и њихова деца нису и наша деца? Коме припада Епископ г. Теодосије, бројно свештенство и монаштво од стародревне Пећке Патријаршије, Високих Дечана до Светих Архангела у Призрену? Чији су Срби на Косову и Метохији? Испод сваког нивоа комуникације је Вучићево подстицање београдских новинара да питају Патријарха српског г. Иринеја да ли су било која Влада и председник тако и толико помогли Српску Православну Цркву као Владе и државни буџети који се везују за Александра Вучића и Српску напредну странку? Да ли то значи да Српска Православна Црква треба да тргује са Светињама, својим свештенством, монаштвом и верним народом на Косову и Метохији? Да ли нам је Вучић заправо открио да је помоћ коју даје држава – и то наша држава која још увек није у потпуности завршила реституцију и обештећење одузете црквене имовине – заправо у функцији ућуткавања Српске Цркве о Косову и Метохији? Саборска Порука, на срећу, сведочи супротно. Није добро, пре свега за председника Вучића, а кроз њега и за све нас, да он већ скоро годину дана, а у ширем смислу од 19. априла 2013. године и потписивања тзв. Бриселског споразума, држи питање Косова и Метохије у свом џепу. Питање Заједнице српских општина се, након фаталне и катастрофалне демонтаже државних органа и правног поретка Србије на северу Косова и Метохије од тзв. Бриселског споразума до данас, приказује као ”суштинско питање за Србе на Косову и Метохији”, али слободно могу да тврдим да су Срби из Косовског вилајета у Скупштини отоманских Срба 1909. године, после тзв. Младотурске револуције, имали више права од ових која су ”добили” 2013. године у Бриселу са Заједницом српских општина (Шта је, како са правом пита Владика Атананасије Херцеговачки, са Заједницом прогнаних Срба, Заједницом порушених српских манастира и цркава и Заједницом порушених српских гробаља?). Важно је да смо чули да Вучић најављује референдум о Косову и Метохији, односно нешто што никад ниједном Србину-државнику није пало на памет да ради. Косово и Метохија, при здравој памети, не могу ићи на српски референдум. Али, ако се Вучић одважи да га распише онда се поставља питање: за какав статус Косова и Метохије ће се он залагати на евентуалном референдуму? Саборска Порука, као и Меморандум Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији из 2003. године, у том погледу не остављају простор за било какве манипулације, па чак ни Вучићеве медијске машинерије. Али, знам да ће, ако распише референдум о Косову и Метохији и ако на њему буде заступао став који је супротан историјском, данашњем и будућем, опредељењу Срба, неминовно ући у сукоб не само са јерархијом и верним народом него и са будућим бићем Српског народа, са Божјом и људском правдом. По Светом Александру Невском и свеукупном искуству, не само нашем него свељудском: Бог и истина нису у сили него правди! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

неколико предавања одржаних у оквиру цркве св Петке у Београду везаних за ову веома актуелну тему како на овом форуму а још више у нашим животима .ради лакшег праћења како самих предавања тако и коментарисања и изношења сопственог мишљења и искуства,а у циљу да сви понешто још научимо и боље разумемо ову пошаст ,,модерног`` времена предавања ће бити постављена као посебне теме.