Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'одговорност'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Апел свим духовним чедима, свима који долазе у Манастир Пиносаву и свим људима добре воље. Рече Господ Исус Христос: “Што не желиш себи, не чини другоме”. Драга браћо и сестре, удубљујући се у цитиране речи истинске љубави и бриге нашег Спаситеља за нас и наше ближње, приближујемо се истинској одговорности и правој љубави Христовој. Само озбиљношћу и одговорношћу према тајни и светињи живота, што и јесте хришћанска љубав на делу, можемо сачувати, колико до нас стоји, животе наших родитеља, и свих старијих људи и суграђана. Али не само њих већ и оних млађих, који такође могу бити угрожени корона вирусом. Манастир Пиносава придружује се одговорним апелима нашег Свјатјејшег Патријарха Иринеја, наших преосвећених епископа и целе наше Српске Православне Цркве као и одговорним апелима председника наше државе г. Александра Вучића у вези борбе са опасностима од корона вируса. Посебно молимо свакога ко се исповеда и духовно саветује у нашем Светом Манастиру, да за време ванредног стања у држави сви покажемо велику хришћанску и општељудску солидарност и дисциплину, уз стриктно поштовање савета нашег Патријарха, наших епископа, државних органа и здравствених радника о превентиви борбе против корона вируса. Нарочито молимо све млађе људе да, осим по потреби и уз потпуне мере заштите и превенције, не посећују своје старије рођаке и суграђане јер млађи ће и ако су заражени вирусом скоро сигурно преживети и проћи без озбиљнијих последица. Старији људи, ако ми млађи озбиљно не схватимо опасност која се надвила над свима, могу бити директно угрожени нашом небригом и непажњом. Најновије статистике око вируса Корона говоре да ће преко 20 процената оболелих који имају преко 70 година бити смртно угрожени и у критичном стању. Примери из Италије и Шпаније показали су да недисциплина, лакомисленост и немар могу најдиректније угрозити наше старе родитеље и пријатеље. Да трагедија буде већа, анализе из Италије и Шпаније говоре да су управо млађи, па чак и деца, из лакомислености и незнања преносили вирус својим родитељима и најстаријим рођацима, који су потом брзо завршавали у болницама. Многи од њих се нису вратили дома, међу своје највољеније. Зато, не допустимо да наша неопрезност, лакомисленост и неодговорност угрози ичији живот а посебно животе здравствених радника и наших старијих рођака и суграђана. Управо из те љубави која значи одговорност, свети апостол Павле вапије Коринћанима и свима нама речима хришћанске љубави: “Нико да не гледа шта је његово, него свако да гледа шта је другог”. (I Kop. 10, 24). Јеромонах Петар (Драгојловић) Извор: Видовдан
  2. “Митрополија црногорско-приморска је онако како смо и сви очекивали, не само учесници литија већ и они ван тога, показала своју одговорност на највећем могућем нивоу. Позвала је не само вјерни народ већ и оне који нијесу вјерници да поступе по упутима које је дао специјални тим за борбу против коронавируса”, казао је др Владимир Добричанин коментаришући одлуку Митрополије и епархија СПЦ у Црној Гори о привременом обустављању литија због опасности од ширења коронавируса и поштовању одлуке надлежних државних органа. Доктор Добричанин је вечерас говорио о актуелној епидемији у оквиру програма који је предвиђен да се као један вид интернет литије уживо емитује четврком и недјељом на Радио Светигори и званичној Фејсбук страници и инстаграм профилу Не дамо светиње. Он је истакао да је поносан на ту одлуку наше Цркве јер су били покушаји да се литије искомпромитују и на тај начин што ће се вјерни народ оптужити за ширење коронавируса: “На сву срећу и хвала Богу то се није десило. Сви знамо шта смо радили и због чега смо били на улицама и ја се надам да ћемо послије овога наставити са литијама”, казао је др Добричанин. Што се тиче епидемије, поручио је да нема мјеста паници и мишљења је да су институције и здравстени систем Црне Горе до сада одрадили свој дио посла озбиљно и професионално. Посебно је истакао рад Института за јавно здравље који је први на “фронту”, што му и припада по природи ствари, а који је одрадио добар посао, што је један од разлога што међу посљедњима биљежимо појаву овог вируса. Примјетио је да велики број грађана носи маске и рукавице, истичићи да су у заблуди јер живот вируса на рукавицама је много дужи него на рукама: “Значи руке треба прати, рукавице носе само они који су у контакту са болесницима, ту говоримо о нама, здравственим радницима. Маске треба да носе они који су потенцијално или су заражени. То је најсигурнија превенција”, казао је др Добричанин. Дакле, прање руку сапуном и топлом водом је основа и најбоља превенција, као и спрјечавање дирања носа, устију и очију, савјети су доктора Добричанина који је позвао грађане на придржавање свих мјера које је прописала Влада у циљу сузбијања ширења вируса COVID-19. “Желим да нагласим да сва ова повика око коронавируса није због смртности, већ због могућности, потенцијала да зарази велики број људи. То је поента, да одједном не буде огроман број људи који ће затрпати здравствени систем.” Навео је податак да је 80 000 људи умрло од 1. јануара до данас од обичног сезонског грипа, а од коронавируса близу 8 000 те да нема мјеста паници, подсјећајући да ово није прва пошаст на овој планети. „Спремни смо, чекамо и надамо се да ће бити мање заражених него у остатку свијета“, закључио је Добричанин гостујући вечерас на интернет литији у којој је гост био и протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Литије за одбрану светиња против дискриминаторног Закона о слободи вјероисповјести одржавале су се сваке недјеље и четвртка широм Црне Горе, тако да с обзиром да су због опасности од коронавируса одлуком Епископског савјета СПЦ у Црној Гори привремено обустављене, овај вид програма представља наставак те активности у истој љубави и вјери као и до сада. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. У пастирској бризи за народ Божији а поводом ширења вируса Covid-19, познатијег као корона вирус, Епархија милешевска обавештава верујући народ на простору Архијерејског намесништва пљеваљског, учеснике крстоносних литија за одбрану светиња, и ширу јавност да се придружује Митрополији црногорско-приморској у одлуци да привремено обустави одржавање литија четвртком и недељом, уважавајући препоруке надлежних државних институција. Позивамо свештенство и верујући народ Епархије милешевске да појачају своје молитве Господу и Спаситељу нашем Исусу Христу, истинском Лекару душа и тела наших, за здравље свих не само у Црној Гори него и широм света. Позивамо све православне вернике да покажу своју одговорност за духовно и телесно здравље, како за своје лично тако и за здравље својих ближњих и да се понашају у складу са ситуацијом која прети да се претвори у хаотично стање широких размера. Нека Господ наш Исус Христос, који немоћи и болести наше на телу свом понесе, и чијом се раном ми исцелисмо, исцели све болеснике на славу Божију и радост Цркве и њихових ближњих. Из кабинета Епископа милешевског Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Митрополија црногорско-приморска изражава жаљење због вечерашњег повређивања полицајаца. Такође жалимо све оне који су ових дана повријеђени, а који су принуђени да своју слободу вјере траже на улицама, јер нису могли да је обезбједе тамо гдје је то требало да им се омогући – у црногорском парламенту. Груба је манипулација и недостојна такве државне службе, каква је Управа Полиције, тврдња да ће за све евентуалне инциденте Полиција убудуће сматрати одговорнима и вјерске великодостојнике, чије дјеловање наводно доводи до нарушавања јавног реда и мира и других посљедица. Не прихватамо такву произвољну тврдњу и упућујемо надлежне у Управи Полиције да пажљивије прочитају данашње саопштење за јавност Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори у којем се врло прецизно наводи какав вид отпора Црква препоручује својим вјернима поводом усвајања антицрквеног Закона о слободи вјероисповијести, који изнад свега подразумијева мир и братску слогу, као и пост и молитву. И прије и одмах након усвајања Закона смо јавно саопштавали нашу бојазан да ће овај Закон изазвати мноштво проблема у црногорском друштву и продубити ионако велике подјеле, не зато што смо их прижељкивали, већ због тога што познајемо наш народ, за разлику од оних који су неразумно и без воље за било какав договор, одбацивши све предлоге Цркве, предложили и изгласали овај накарадни Закон. Понављамо – не подржавамо насиље демонстраната према Полицији, али ни примјену силе наоружаних полицијских службеника, са бројним средствима принуде – према демонстрантима, који су ових дана (чак и вечерас) привођени чак и кад су учествовали у потпуно мирним протестима. Тамо гдје је, нажалост, било напада на Полицију, то ни на који начин није подстрекивано нити подржавано од стране свештенства наше Цркве. Полиција би у таквим случајевима кад неодговорни појединци направе неки изгред (као ноћас испред Храма у Подгорици) требала да буде одговорнија од таквих појединаца и да има у виду да се у Храму и око њега дешава мноштво активности у којима учествују и дјеца, којих је и данас тамо било током њихове интервенције. Не прихватамо било какву одговорност за инциденте. Све што се дешава је плод чињења оних који су презрели став Цркве, а тиме и вољу већинског вјерног народа Црне Горе. Извор: Митрополија црногорско-примроска
  5. У новембарско-децембарском 370. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је интервју са историчаром Мирославом Илићем, помоћником покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са Црквама и верским заједницама. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Историчар Мирослав Илић: Љубав и одговорност Српске Цркве! *Господине Илићу, будући да је ова година заодевена радошћу великог јубилеја, замолио бих Вас да кажете неколико речи о значају аутокефалије за Српску Цркву? Када говоримо о осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве треба да знамо да је реч о највећем јубилеју у историји српског народа. Свети Сава и његов отац Стефан Немања отворили су нову перспективу свом народу. Установили су образац личног и колективног организовања живота. Без узимања у обзир тог модела ми не можемо бити способни да препознамо и схватимо савремене изазове и да применимо адекватан приступ у њиховом решавању. Стога, налазећи се још увек у „транзицији“ и тражењу себе, прослава јубилеја 800. година самосталности СПЦ нам долази као својеврсна и огромна „помоћ пријатеља“. Моја генерација је током одрастања у малој мери имала развијену свест о националној и верској припадности. Једноставно речено, српство као вредност није било у довољној мери афирмисано. Самим тим, ни основни појмови о Цркви, народу, националној култури нису били јасно одређени. Криза 90-их година и распад Југославије неминовно је пред нас поставио нова питања и нове изазове. Управо тада, на сцени се дешава велики повратак мајци Цркви. Тај повратак, који још увек траје, састоји се у тражењу одговора на егзистенцијална питања: ко смо, зашто нам се све ово дешава и који је смисао нашег постојања? Када су Срби остали без средњовековне државе, њену улогу је преузела Црква. Свети Сава, увидевши геополитичку позицију српског народа и сва искушења која то носи, свом народу је оставио Цркву Христову као највећу вредност и најјачи интегративни фактор. Српска Црква је покривала готово сав српски етнички простор и доказ је да је српска заједница била могућа и онда када није било државе. Она је све Србе везивала у једну нераскидиву заједницу, заједницу Бога и људи. Пећка Патријаршија и Карловачка Митрополија су очувале наше име, језик и православну веру. Сви наши првојерарси и епископи радили су, заправо, исто оно што је радио и као модел установио наш Свети Сава: бринули о свом народу као добри пастири, градили духовну, просветну, културну, здравствену и привредну инфраструктуру. Имали стратешки приступ животу. *У Жичи је одржана централна прослава великог јубилеја. Реците нам нешто о Дому Спасовом – манастиру Жичи? Ја бих издвојио једно мишљење у духу наведеног питања. Када је реч о српским црквама и манастирима увек ми прво на ум долазе школске екскурзије, а општи је утисак да оне код наше деце не изазивају довољно пажње. Ту је од кључног значаја улога ментора, али и родитеља. Да би код најмлађих изазвао позитивна осећања у сусрету на народном повешћу, професор историје мора бити одушевљен за идеју родољубља. На тај начин ће се развити осећање припадности заједници са пуном свешћу о личној улози и одговорности. Јер када деци кажете су и Жича и Кембриџ стари осам векова они ће почети да вас слушају и знаће да нису тикве без корена, а када буду посетили Царску Лавру Жичку срце ће им бити пуно радости. *Да ли можете да наведете неки конкретан пример, како кажете, светосавског модела функционисања? Тај модел, тј. образац је видљив у бројним епизодама српске повеснице. Мени је посебно драг пример изузетности српске заједнице у Трсту. Након што је град добио статус слободне трговачке луке, један број Срба из Боке, Херцеговине и Босне је тамо мигрирао и формирао моћну привредну заједницу. Међутим, на самом почетку, тршћански Срби су формирали црквено-школску аутономију као темељ из којег ће нићи материјални успеси. На чувеном тргу Понте Росо, где су Срби и Југословени куповали фармерице, налазе се три српске палате и српска црква Светог Спиридона. Једна од њих је и чувена палата Спиридона Гопчевића, Србина католика из Боке. Она има два улаза и изнад сваког две статуе: са леве стране су кнез Лазар и кнегиња Милица, са десне Милош Обилић и Косовка девојка. Колики број Срба из златног доба социјализма је отишао у Трст са тим сазнањем? Да ли наша деца у средњошколским путовањима посећују овај бисер медитерана? *Према Вашем мишљењу, шта је толико снажно мотивисало Светог Саву да реализује свој огромни стваралчки и предузетнички потенцијал? Хришћанска љубав. Свети Сава је градио своју личност не као апстрактну категорију, већ као категорију која има своје утемељење у самој личности Свете Тројице. Одатле је долазила његова огромна духовна снага и постојаност. Из такве позиције Свети Сава прецизно сагледава смисао живота и поставља високе циљеве пред себе, а самим тим, и пред свој народ у свим временима. И ми савремени Срби смо позвани да будемо истинске личности и да активно учествујемо креирању националне историје. Свети Сава је неизмерно волео свој народ и показао да је једина права љубав она која је спремна на велику жртву. Он је аутокефалност видео не само као државни, већ пре свега као идентитетски идеал хришћанског формата. Он јесте био истински родољубив и то је осећање је наследио од оца и мајке, али он и сви Немањићи су изнад свега били припадници хришћанске васељене. Јер, примера ради, Немањићи нису били дародавци само на српском етничком простору. Они су били ктитори и приложници у Светој Земљи, у Јерусалиму, у Италији, Бугарској, Грчкој и другде, што само говори о њиховој хришћанској авангардности. Они су били национални али су истовремено били способни да буду и наднационални. *Ви сте почетком године у Великој православној гимназији новосадској одржали предавање на тему „Задужбинарски етос Немањићаˮ. Где је тајна српског задужбинарства? Најпре треба истаћи да је од свих задужбина аутокефалија највећа. То је зато што су нас Свети Немањићи увели у ред најразвијених земаља света када су у питању духовност и култура, а то су темељи сваке цивилизације. Задужбинарство има дуго историјско трајање у српском народу и неодвојиви је део православне хришћанске традиције и српског националног идентитета. Уопште узев, историја Цркве и историја српског народа је, како то бележи Радован Биговић, историја задужбинарства. Српско задужбинарство, којем је печат дао сâм Свети Сава, развија вредности хришћанске етике: пре свега оно се бави човеком. Бави се и економским и технолошким напретком јер га директно стимулише, али се изнад свега бави човеком. Са друге стране, задужбинарски етос можемо дефинисати као високоразвијени систем вредности чији је основни циљ уверење да појединац свој смисао постојања може пронаћи једино у заједници и да једино кроз идеју давања тој истој заједници може себе реализовати као личност и економски напредовати. После Немањића, Лазаревићи и Бранковићи су наставили традицију ктиторства и задужбинарства. Фрушкогорски манастири постају настављачима светосавског православља. То су били нови центри духовне културе у којима се програмски наглашавао континуитет са претходним периодом. Уопште, са губитком државности, Црква је била та која је чувала дух задужбинарства. У Аустријској монархији Срби су били у неравноправној цивилизацијској борби. Због настојања Беча и Пеште да системски слабе српски народ у културном и духовном смислу, најпре реагује митрополит београдско-карловачки Мојсије Петровић. Он улаже сав иметак у школу с циљем да изведе народ из таме незнања. Почетком 1728. у њу је уписано 128 ђака, од којих је већина била сиромашна и није могла да плати смештај. Зато родољубиви митрополит један део митрополијског двора преправља у интернат. Њега следе митрополити Вићентије Јовановић који доводи учитеље из Кијева и авангардни Висарион Павловић који оснива Духовну академију – прву српску високу школу која означава почетак универзитетског школства у Срба. Задужбинарство је било концентрисано у оквиру неколико најзначајнијих установа српског народа. То су Српска Православна Црква, Матица српска, Универзитет у Београду, Српска Краљевска Академија (касније САНУ), СПД Привредник из Загреба. *Као државни службеник имате другачији увид у сарадњу Цркве и државе. Какво је ваше искуство на том пољу и како бисте окарактерисали ову сарадњу? Од 2016. године Сектор за сарадњу са Црквама и верским заједницима је припојен Секретаријату за културу. Тај потез је био потпуно оправдан и сувисао јер је наша култура пре свега хришћанска култура. Када погледамо списак непокретних културних добара од изузетног значаја у АП Војводини видећемо да верски објекти имају више од 80% удела. У том смислу важна је улога Српске Православне Цркве и других Цркава и верских заједница које имају изузетну историјску, државотворну и цивилизацијску улогу у обликовању, очувању и развијању идентитета српског народа и свих других етничких и верских група које живе у Републици Србији. Додајмо још да љубав и одговорност наше Српске Цркве надилази границе Републике Србије и обухвата читав српски етнички и културни простор. Када пажљивије сагледамо стваралачку улогу Цркве у области културе, видећемо да су њени носиоци манастири, богомоље, ризнице, музеји, архиви, научно-истраживачке установе, библиотеке, специјализоване школе и установе, уметничке и конзерваторско-рестаураторске радионице, културно-уметничка друштва, хорови и друге установе и удружења. То је огроман капитал чији потенцијали доприносе укупном друштвеном развоју и бољем квалитету живота појединца. *На крају нашег разговора, који би био Ваш закључак у погледу свега реченог, и шта бисте поручили читаоцима „Православног мисионараˮ? Црква је заједница која нас теши, исцељује, крепи и радује. Она нас лечи од савремених болести – отуђености, депресије, егоизма, равнодушности и бесциљности. Једино у нашем аутентичном искуству можемо пронаћи непресушан извор мотивације који ће нас оснажити као заједницу и помоћи нам да заузмемо правилан однос према најважнијим животним темама. Повратак предању услов је за личну и колективну обнову. Ми нећемо постати бољи ако променимо идентитет, ако се отуђимо. Тако размишљају робови. Ми православни хришћани смо личности, домаћини. Ми ћемо победити онда када се вратимо себи – када постанемо достојни наших Немањића, нашег Стефана Немање, нашег Светог Саве, наших устаника, косовских и солунских дивјунака, наших Тесле и Пупина, Николаја и Јустина. Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у новембарско-децембарском 370. броју Православног мисионара (стр. 40-43) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Синодски одбор за међуправославне и међухришћанске односе, којим имам част да председавам, дословно је следио мандат Сталног Светог синода Цркве Грчке. У светлу тога, желео бих да сумирам преовлађујућа гледишта у дискусијама у Одбору, усмеравајући вашу пажњу на следећих пет тачака. 1. Украјински православни народ Као што је Његово Блаженство у свом уводном обраћању истакао, ми смо забринути за православни народ једне независне државе, каква је данашња Украјина. Према томе, ради се о милионима душа православних верника, који су кроз историју па до данашњег дана страдали због политике, било од стране Пољске или од Русије. Стога, фокусирање наше дискусије на ваљаност рукоположењâ и понашње појединих епископâ морају узети у обзир постојање милиона верних душа за које и ми имамо одговорност. Као што је Архиепископ Атински и све Грчке нагласио, одмах после пропасти Совјетског Савеза и проглашења независности државе Украјине, ова држава је тражила да се њеној помесној Цркви додели статус аутокефалије, по угледу на остале Аутокефалне Цркве. Овај првобитни захтев је био легитиман и аутентичан. Чињеница да га је потписао чак и садашњи Митрополит Онуфрије представља снажан показатељ да је то био један општи захтев, у смислу да је одражавао жељу свеукупног народа и јерархије, како би постигли независност од потчињености руској јерархији. Нажалост, на овај општи захтев није адекватно одговорено и питање је остало на чекању. И сваком случају, овде се бавимо једном независном државом, Украјином, са једним народом засебног идентитета, у који је уткана и православна вера. 2. Улога Руске Православне Цркве Мислим да је сврсисходно проучити улогу Руске Православне Цркве. Инсистирам на изразу „Руска Православна Црква“, пошто је, нажалост, искуство показало да наша браћа дају предност придеву „Руска“ у односу на придев „Православна“. Овај феномен је приметан још од пада Цариграда. Док је Руска Православна Црква имала сваку могућност да реши то питање довевши ствар до аутокефалије, или макар предлагањем решења које би било прихватљиво за украјински народ, она је нажалост пропустила да то учини. Упркос дуготрајном дијалогу о овој ствари, скоро тридесет година, Руска Православна Црква није хтела да омогући решење. У међувремену, Васељенска Патријаршија је допринела том дијалогу у настојању да покаже своју подршку. Међутим, после руске инвазије на Крим, сви ти напори су пропали. И зато данас више нико не верује да би Руска Православна Црква било када могла пружити било које решење задовољавајуће за украјински народ. Таква могућност је бесповратно изгубљена. Са те стране се никада неће појавити решење. Уз све то, не само да је Руска Православна Црква пропустила да понуди решење, него је поврх тога и њен став током фазе припреме за Свети и Велики Сабор 2016. био потпуно негативан. И то је била грешка, како се показало. Као што је свима познато, аутокефалност је била међу питањима која су дискутована током те припремне фазе за Велики сабор. Током 1980-их година, изгледало је да Васељенска Патријаршија снисходи у правцу релативизовања својих властитих привилегија. Држећи се стриктне процедуре, Васељенска Патријаршија је затражила свеправославни консензус за давање аутокефалије. Током предсаборских конференција и сусрета који су претходили Светом и Великом Сабору, били смо позвани да се суочимо са питањем потписа оних који су сагласни са аутокефалијом [то јест са начином додељивања аутокефалности, прим. прев.]. Сам текст је већ био усаглашен и о њему није било даље расправе. И управо на овој тачки јасно се показало неслагање Руске Православне Цркве и њено опсесивно инсистирање да одбије један предлог Васељенске Патријаршије. Он је проистицао из процедуре на основу које је дата аутокефалија Цркви Грчке, са изразима „одлучује“ и „саодлучује“ (ἀποφαίνομαι и συναποφαίνομαι). Предлжено је да „одлучује“ припада Васељенском Патријарху, а „саодлучује“ осталим предстојатељима. Представницима Руске Православне Цркве смо покушали да објаснимо да пошто Васељенски Патријарх једном потпише одлуку, она се више не може оспорити. Аутокефалија би [тиме] већ била одобрена. Ипак, термин „саодлучивање“ и даље подразумева снажно деловање, зато што указује на учешће у актуелном одлучивању. [Поједини српски делегати су Русима покушали да објасне да „саодлучује“ има исто значење као и „одлучује“, по примеру осмог члана Символа вере где изрази συμπροσκινούμενος, συνδοξαζόμενος указују на потпуну равночасност, што ипак није задовољило руске делегате – прим. прев.]. Упркос томе, упорно оспоравање од стране руске делегације било је несхватљиво. Дозволите ми да са вама поделим то да сам лично подсетио старијег представника Руске Православне Цркве – „Украјинско питање је актуелно. Зар Ви то не видите? Зар не можете схватити шта ће се догодити?“ Као одговор, он се позвао на инсистирање свог Патријарха да он не жели да преиспитује своју позицију у вези са овом проблематиком. После свега, нисам сасвим сигуран да ли је његова тврдња била истинита. Данас би се то чак могло довести у питање. Руско противљење настаје у контексту међународног дијалога између Православне и Римокатоличке Цркве. У вези са тим, оно [противљење] проистиче из одсуства воље дела руске стране да прихвати било који концепт првенства у Источној Цркви. Ово је суштина проблема. Јер изгледа да представници Руске Православне Цркве верују, ако би Васељенски Патријарх потписао Томос о аутокефалности на одређен начин[1] током процеса давања аутокефалије, да би онда они на неки начин прихватили да „постоји Примат“. Ово остаје проблематична тачка за Руску Православну Цркву. Као последица тога, тема додељивања аутокефалије није била разматрана на Светом и Великом Сабору 2016. године. Да је тамо било разматрано, данас не би било спорног питања. И не само да оно није било укључено у дневни ред, него је Руска Православна Црква одлучила и да уопште не учествује у Сабору, позвавши се на одсуство Антиохијске патријаршије. Знамо врло добро да је она могла играти улогу по питању антиохијског учешћа на Сабору. Да је Руска Православна Црква учествовала на Сабору, чврсто верујемо да је било могуће обезбедити да у саборским актима остане забележено обећање Васељенског Патријарха да неће отпочети са давањем аутокефалије без њихове сагласности. Ми смо својим присуством на Великом Сабору на Криту постигли две ствари. У текстове смо увели реч „унија“, за шта су се залагали Руси, иако није постојала у предсинодским текстовима. Постигли смо да се питање „уније“ јасно помене у једном саборском тексту. Друго што смо постигли јесте обећање Васељенског Патријарха да никада неће поставити питање „Нових Земаља“ (ζήτημα Νέων Χωρῶν). 3. Васељенски Патријарх и његове обавезе Васељенска Патријаршија сматра да је била у обавези да реагује. Свако признаје да је она имала и још увек има право давања аутокефалије, што је привилегија коју Свети и Велики Сабор свакако није негирао. Васељенска Патријаршија је забринута за црквени и духовни живот верујућих које сам поменуо. Из тог разлога, приправила је решење проблема који другачије не би било могуће решити. Тако је деловала јер је управо то служба Патријаршије, њен задатак унутар Православља. Давање аутокефалије је искључиво право Васељенске Патријаршије, која у случају Украјине не негира еклисиолошки ентитет на челу са Митрополитом Онуфријем и руско православно присуство у Украјини. Њихов статус није промењен; они нису нити изопштени, нити су доведени у раскол. Васељенска Патријаршија није прекинула општење са њима. Васељенска Патријаршија наставља да помиње Патријарха Кирила сходно диптисима, па тиме и да бива у општењу са Онуфријем, док у исто време пружа могућност спасење душа и црквеног општења оним Украјинцима који припадају Украјинској Православној Цркви. Нико не може оспорити ово искључиво право Васељенског Патријарха. 4. Црква Грчке и њено јединство Да се сада окренемо нашој Цркви Грчке. Ваше Блаженство, ово представља најважнију тачку. Слажем се са Вама када наводите члан 3 Устава Грчке (који се бави односима Цркве и Државе), који јемчимо и не желимо да га мењамо. Како је председник грчког Парламента са правом истакао, члан 3 се не тиче само односа између Државе и Цркве, већ се такође односи и на јединство наше Цркве са Васељенском Патријаршијом. То је јединство које ми не смемо доводити у питање или допустити да на било који начин буде угрожено зато што оно подразумева јединство Тела наше Цркве и наше јерархије, посебно зато што знатан број наших јерараха у тзв. „Новим Земљама“ духовно припада Васељенској Патријаршији Цариграда а административно Цркви Грчке. Подсећам да је део наше јерархије, онај који припада „Новим Земљама”, учествовао, уз наше одобрење, на чувеном Синаксису у Цариграду, где им је представљена целокупна процедура која је и спроведена, и они су је правилно прихватили. Не би требало да се икада упуштамо у сукоб са Васељенском Патријаршијом због украјинског питања зато што би то водило до наше властите поделе, наших властитих проблематичних односа са Васељенском Патријаршијом. Зашто бисмо чинили тако нешто? 5. Геополитички развоји и наша национална питања Садашња ситуација, без сумње има и геополитичке димензије. Данас препознајемо и нашу властиту одговорност. Независно од околности, аутокефалија никада није давана само у склопу унутарцрквених фактора. Она је увек рачунала и на геополитичке развоје. Жао ми је ако неки не разумеју догађања нашег времена: где припадамо и колико смо одговорни за последице. Шта ће Руска Православна Црква урадити после признања Украјинске Православне Цркве од стране Цркве Грчке ствар је Руске Цркве. У сваком случају, она поступа на начин непримерен црквеном етосу што се види из начина на који врши уплив у наш рад и у нашу аутокефалност. Ово ће бити показано ако одлучи да прекине општење са нама, што ће за узврат прецизно потврдити то да ми морамо одржати наше властито јединство, подржати Васељенску Патријаршију и као што сте, Ваше Блаженство, исправно образложили – признати Украјинску Православну Цркву. Сједињени на тај начин, моћи ћемо да надвладамо евентуалне пропусте или грешке. Ако ли пак будемо подељени, Блажењејши архиепископе, ми никада нећемо моћи да дамо допринос ономе што сви ми желимо, а то је истинско јединство Православне Цркве. Извор: Δημητριάδος Ιγνάτιος: «Η ουκρανική αυτοκεφαλία και η ευθύνη των ψυχών» и Ukrainian Autocephaly and Responsibility toward the Faithful. Превод: Александар Милојков [1] То јест, Васељенски Патријарх би се потписао испод речи „Васељенски Патријарх одлучује“, док би остали првостојатељи, сваки појединачно, потписали документ, додавши реч „саодлучујем“. Украјинска аутокефалија и одговорност према верујућим душама TEOLOGIJA.NET Текст који следи представља изводе из обраћања Његовог Високопреосвештенства Митрополита Игњатија (Димитријадског), Председавајућег у Синодском одбору за...
  7. Синодски одбор за међуправославне и међухришћанске односе, којим имам част да председавам, дословно је следио мандат Сталног Светог синода Цркве Грчке. У светлу тога, желео бих да сумирам преовлађујућа гледишта у дискусијама у Одбору, усмеравајући вашу пажњу на следећих пет тачака. 1. Украјински православни народ Као што је Његово Блаженство у свом уводном обраћању истакао, ми смо забринути за православни народ једне независне државе, каква је данашња Украјина. Према томе, ради се о милионима душа православних верника, који су кроз историју па до данашњег дана страдали због политике, било од стране Пољске или од Русије. Стога, фокусирање наше дискусије на ваљаност рукоположењâ и понашње појединих епископâ морају узети у обзир постојање милиона верних душа за које и ми имамо одговорност. Као што је Архиепископ Атински и све Грчке нагласио, одмах после пропасти Совјетског Савеза и проглашења независности државе Украјине, ова држава је тражила да се њеној помесној Цркви додели статус аутокефалије, по угледу на остале Аутокефалне Цркве. Овај првобитни захтев је био легитиман и аутентичан. Чињеница да га је потписао чак и садашњи Митрополит Онуфрије представља снажан показатељ да је то био један општи захтев, у смислу да је одражавао жељу свеукупног народа и јерархије, како би постигли независност од потчињености руској јерархији. Нажалост, на овај општи захтев није адекватно одговорено и питање је остало на чекању. И сваком случају, овде се бавимо једном независном државом, Украјином, са једним народом засебног идентитета, у који је уткана и православна вера. 2. Улога Руске Православне Цркве Мислим да је сврсисходно проучити улогу Руске Православне Цркве. Инсистирам на изразу „Руска Православна Црква“, пошто је, нажалост, искуство показало да наша браћа дају предност придеву „Руска“ у односу на придев „Православна“. Овај феномен је приметан још од пада Цариграда. Док је Руска Православна Црква имала сваку могућност да реши то питање довевши ствар до аутокефалије, или макар предлагањем решења које би било прихватљиво за украјински народ, она је нажалост пропустила да то учини. Упркос дуготрајном дијалогу о овој ствари, скоро тридесет година, Руска Православна Црква није хтела да омогући решење. У међувремену, Васељенска Патријаршија је допринела том дијалогу у настојању да покаже своју подршку. Међутим, после руске инвазије на Крим, сви ти напори су пропали. И зато данас више нико не верује да би Руска Православна Црква било када могла пружити било које решење задовољавајуће за украјински народ. Таква могућност је бесповратно изгубљена. Са те стране се никада неће појавити решење. Уз све то, не само да је Руска Православна Црква пропустила да понуди решење, него је поврх тога и њен став током фазе припреме за Свети и Велики Сабор 2016. био потпуно негативан. И то је била грешка, како се показало. Као што је свима познато, аутокефалност је била међу питањима која су дискутована током те припремне фазе за Велики сабор. Током 1980-их година, изгледало је да Васељенска Патријаршија снисходи у правцу релативизовања својих властитих привилегија. Држећи се стриктне процедуре, Васељенска Патријаршија је затражила свеправославни консензус за давање аутокефалије. Током предсаборских конференција и сусрета који су претходили Светом и Великом Сабору, били смо позвани да се суочимо са питањем потписа оних који су сагласни са аутокефалијом [то јест са начином додељивања аутокефалности, прим. прев.]. Сам текст је већ био усаглашен и о њему није било даље расправе. И управо на овој тачки јасно се показало неслагање Руске Православне Цркве и њено опсесивно инсистирање да одбије један предлог Васељенске Патријаршије. Он је проистицао из процедуре на основу које је дата аутокефалија Цркви Грчке, са изразима „одлучује“ и „саодлучује“ (ἀποφαίνομαι и συναποφαίνομαι). Предлжено је да „одлучује“ припада Васељенском Патријарху, а „саодлучује“ осталим предстојатељима. Представницима Руске Православне Цркве смо покушали да објаснимо да пошто Васељенски Патријарх једном потпише одлуку, она се више не може оспорити. Аутокефалија би [тиме] већ била одобрена. Ипак, термин „саодлучивање“ и даље подразумева снажно деловање, зато што указује на учешће у актуелном одлучивању. [Поједини српски делегати су Русима покушали да објасне да „саодлучује“ има исто значење као и „одлучује“, по примеру осмог члана Символа вере где изрази συμπροσκινούμενος, συνδοξαζόμενος указују на потпуну равночасност, што ипак није задовољило руске делегате – прим. прев.]. Упркос томе, упорно оспоравање од стране руске делегације било је несхватљиво. Дозволите ми да са вама поделим то да сам лично подсетио старијег представника Руске Православне Цркве – „Украјинско питање је актуелно. Зар Ви то не видите? Зар не можете схватити шта ће се догодити?“ Као одговор, он се позвао на инсистирање свог Патријарха да он не жели да преиспитује своју позицију у вези са овом проблематиком. После свега, нисам сасвим сигуран да ли је његова тврдња била истинита. Данас би се то чак могло довести у питање. Руско противљење настаје у контексту међународног дијалога између Православне и Римокатоличке Цркве. У вези са тим, оно [противљење] проистиче из одсуства воље дела руске стране да прихвати било који концепт првенства у Источној Цркви. Ово је суштина проблема. Јер изгледа да представници Руске Православне Цркве верују, ако би Васељенски Патријарх потписао Томос о аутокефалности на одређен начин[1] током процеса давања аутокефалије, да би онда они на неки начин прихватили да „постоји Примат“. Ово остаје проблематична тачка за Руску Православну Цркву. Као последица тога, тема додељивања аутокефалије није била разматрана на Светом и Великом Сабору 2016. године. Да је тамо било разматрано, данас не би било спорног питања. И не само да оно није било укључено у дневни ред, него је Руска Православна Црква одлучила и да уопште не учествује у Сабору, позвавши се на одсуство Антиохијске патријаршије. Знамо врло добро да је она могла играти улогу по питању антиохијског учешћа на Сабору. Да је Руска Православна Црква учествовала на Сабору, чврсто верујемо да је било могуће обезбедити да у саборским актима остане забележено обећање Васељенског Патријарха да неће отпочети са давањем аутокефалије без њихове сагласности. Ми смо својим присуством на Великом Сабору на Криту постигли две ствари. У текстове смо увели реч „унија“, за шта су се залагали Руси, иако није постојала у предсинодским текстовима. Постигли смо да се питање „уније“ јасно помене у једном саборском тексту. Друго што смо постигли јесте обећање Васељенског Патријарха да никада неће поставити питање „Нових Земаља“ (ζήτημα Νέων Χωρῶν). 3. Васељенски Патријарх и његове обавезе Васељенска Патријаршија сматра да је била у обавези да реагује. Свако признаје да је она имала и још увек има право давања аутокефалије, што је привилегија коју Свети и Велики Сабор свакако није негирао. Васељенска Патријаршија је забринута за црквени и духовни живот верујућих које сам поменуо. Из тог разлога, приправила је решење проблема који другачије не би било могуће решити. Тако је деловала јер је управо то служба Патријаршије, њен задатак унутар Православља. Давање аутокефалије је искључиво право Васељенске Патријаршије, која у случају Украјине не негира еклисиолошки ентитет на челу са Митрополитом Онуфријем и руско православно присуство у Украјини. Њихов статус није промењен; они нису нити изопштени, нити су доведени у раскол. Васељенска Патријаршија није прекинула општење са њима. Васељенска Патријаршија наставља да помиње Патријарха Кирила сходно диптисима, па тиме и да бива у општењу са Онуфријем, док у исто време пружа могућност спасење душа и црквеног општења оним Украјинцима који припадају Украјинској Православној Цркви. Нико не може оспорити ово искључиво право Васељенског Патријарха. 4. Црква Грчке и њено јединство Да се сада окренемо нашој Цркви Грчке. Ваше Блаженство, ово представља најважнију тачку. Слажем се са Вама када наводите члан 3 Устава Грчке (који се бави односима Цркве и Државе), који јемчимо и не желимо да га мењамо. Како је председник грчког Парламента са правом истакао, члан 3 се не тиче само односа између Државе и Цркве, већ се такође односи и на јединство наше Цркве са Васељенском Патријаршијом. То је јединство које ми не смемо доводити у питање или допустити да на било који начин буде угрожено зато што оно подразумева јединство Тела наше Цркве и наше јерархије, посебно зато што знатан број наших јерараха у тзв. „Новим Земљама“ духовно припада Васељенској Патријаршији Цариграда а административно Цркви Грчке. Подсећам да је део наше јерархије, онај који припада „Новим Земљама”, учествовао, уз наше одобрење, на чувеном Синаксису у Цариграду, где им је представљена целокупна процедура која је и спроведена, и они су је правилно прихватили. Не би требало да се икада упуштамо у сукоб са Васељенском Патријаршијом због украјинског питања зато што би то водило до наше властите поделе, наших властитих проблематичних односа са Васељенском Патријаршијом. Зашто бисмо чинили тако нешто? 5. Геополитички развоји и наша национална питања Садашња ситуација, без сумње има и геополитичке димензије. Данас препознајемо и нашу властиту одговорност. Независно од околности, аутокефалија никада није давана само у склопу унутарцрквених фактора. Она је увек рачунала и на геополитичке развоје. Жао ми је ако неки не разумеју догађања нашег времена: где припадамо и колико смо одговорни за последице. Шта ће Руска Православна Црква урадити после признања Украјинске Православне Цркве од стране Цркве Грчке ствар је Руске Цркве. У сваком случају, она поступа на начин непримерен црквеном етосу што се види из начина на који врши уплив у наш рад и у нашу аутокефалност. Ово ће бити показано ако одлучи да прекине општење са нама, што ће за узврат прецизно потврдити то да ми морамо одржати наше властито јединство, подржати Васељенску Патријаршију и као што сте, Ваше Блаженство, исправно образложили – признати Украјинску Православну Цркву. Сједињени на тај начин, моћи ћемо да надвладамо евентуалне пропусте или грешке. Ако ли пак будемо подељени, Блажењејши архиепископе, ми никада нећемо моћи да дамо допринос ономе што сви ми желимо, а то је истинско јединство Православне Цркве. Извор: Δημητριάδος Ιγνάτιος: «Η ουκρανική αυτοκεφαλία και η ευθύνη των ψυχών» и Ukrainian Autocephaly and Responsibility toward the Faithful. Превод: Александар Милојков [1] То јест, Васељенски Патријарх би се потписао испод речи „Васељенски Патријарх одлучује“, док би остали првостојатељи, сваки појединачно, потписали документ, додавши реч „саодлучујем“. Украјинска аутокефалија и одговорност према верујућим душама TEOLOGIJA.NET Текст који следи представља изводе из обраћања Његовог Високопреосвештенства Митрополита Игњатија (Димитријадског), Председавајућег у Синодском одбору за... View full Странице
  8. У уторак, 15. октобра 2019. године у 13.бечком бецирку (Don Bosco Haus) одржан је скуп посвећен проблему екологије и друштва са освртом на хришћански допринос у решавању овог проблема. Поред госпође Изолде Шенстајн, активисткиње за очување природе при католичкој Цркви овај скуп су водили модератор Герард Франк, као и учесници из области науке, каритаса и еколошких организација. Од стране наше Цркве по благослову Његовог Преосвештенства Епископа аустријско-швајцарског Господина Андреја учествовали су бечки свештеници: архијерејски намесник за Источну Аустрију, протојереј Драган Бурташевић и протојереј Јован Алимпић, парох при храму Васкрсења Христовог. Тема скупа је била брига за очување и одрживост Божије Творевине (природе и околине) која је данас угрожена савременим начином живота. Предавачи су пластично објаснили како од неумереног развитка стандарда преко све веће борбе за конкуренцијом може доћи до угрожавања природе и друштвеног живота. Мото овог скупа био је јединство правде, мира и чувања творевине. Након тога су учесници били подељени у 5 група (наука, религија, политика, образовање и привреда) са циљем налажења решења поводом овог проблема. Наша религијска група истакла је значај поста у којем се умереним и рационалним конзумирањем хране стварју шансе за оне који су угрожени глађу. Поред тога је важан утицај вероучитеља у школама који преносе осећај одговорности према природи својим ученицима, на којима лежи будућност света. На крају су организатори припремили послужење (бифе) за све присутне . Сутрадан је госпођа Изолда Шенстајн посетила наш храм посвећен Рођењу Пресвете Богородице у 16. бецирку присуствовајући јутарњој служби. После разговора у парохијској сали она се лично захвалила Његовом Преосвештенству Епископу аустријско-швајцарском Господину Андреју, на подршци од стране наше православне Цркве, након чега јој је наш Владика уручио пригодне поклоне. Извор: Епархија аустријско-швајцарска
  9. У селу Орашац, надомак Аранђеловца, верни и богобојажљиви народ са својим свештенством у понедељак 16. септембра 2019. године дочекао је свога архијереја Јована шумадијског на имању породице Карић испред цркве брвнаре посвећене Светом Јоаникију, првом патријарху српском, чија се успомена на овај свети дан прославља. Звучни запис беседе Свету архијерејску Литургију служио је Преосвећени Епископ шумадијски Господин Јован уз саслуживање протојереја-ставрофора Миодрага Перића, госта из Сиднеја, архијерејског намесника орашачког протојереја-ставрофора Миће Ћирковића, протојереја Миливоја Старовлаха, протонамесника Ивана Теодосића, протођакона Ивана Гашића и ђакона Александра Бабића. У склопу свете Литургије Епископ Јован је крстио малог Јосифа, сина протонамесника Дејана Тодоровића из Аранђеловца. У својој беседи Епископ Јован је честитао породици Тодоровић и пожелео да мали Јосиф постане добар и веран хришћанин и потом поучио опупљене вернике о значају свете тајне крштења и миропомазања, а потом је поучио и кума о његовим обавезама као духовног родитеља малог Јосифа. Извор: Епархија шумадијска
  10. Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 17. августа у 19:00 часова предавање је одржао презвитер Синиша Смиљић парох улцињски, на тему ”Духовност и одговорност”. Извор: Манастир Острог
  11. Доносимо разговор са протопрезвитером-ставрофором проф. др Зораном Крстићем, који је објављен 2010. лета Господњег у мајско/јунском броју "Православног мисионара". Са уваженим порфесором разговарала је теолог Милана Ивковић. Шта можете да нам кажете о процесима који се одвијају у савременом друштву, а који су описани појмом секуларизације? Како су ти процеси утицали на то да се Црква смести на периферију живота? -Феномен секуларизације до сада није био битна тема православне теологије у Срба. Њему се приступало површно, као нечему што је неупитно, само по себи јасно и – са становишта хришћанства – у потпуности негативно. Међутим, овај проблем је толико сложен да површно бављење њиме само усложњава проблематику. На самом почетку важно је раздвојити појам секуларизације од појма атеизма. Ови појмови ни у ком случају нису идентични иако понекад изгледа да теолози ова два појма употребљавају као синониме. Као веома сложен процес, секуларизација није свуда довела до истих последица, што најбоље можемо уочити у разликама између западних и источних европских друштава. Иако је процес секуларизације подједнако захватио и једна и друга, на истоку је водио у агресивни атеизам, али на западу не. Секуларизација је једна од основних тема изучавања и објекат истраживања како социологије религије, тако и социологије генерално, али и савремене теологије. Настанак и еволуцију модерног друштва је немогуће проучавати уколико се не узме у обзир феномен секуларизације. Прва карактеристика савременог света јесте свест о секуларности света (Д. Ђорђевић). Секуларизацију бисмо, генерално, могли да одредимо као процес еманципације друштва од црквеног туторства и ограничење утицаја који је имала религија на друштвеном, политичком и цивилизацијском плану (Ј. Петру), или процес у коме верске институције губе свој друштвени значај (Wilson), или Бергеров (Berger) закључак да је секуларизација процес у којем се области друштва и културе ослобађају доминације верских институција и симбола. Овако широко одређење омогућава нам да размотримо како и зашто је до тога дошло. Теоретичари наводе три основне чињенице средњовековне европске историје које су омогућиле настанак и даљи развој процеса секуларизације: 1. Владавина Римокатоличке цркве, њен ауторитет и стремљење ка контроли људских живота и развоја европских друштава. Први ударци неприкосновеном ауторитету Римокатоличке цркве дошли су из теолошке сфере. Протестанти су заступали идеју да спасење не зависи од цркве као институције, већ од самог Бога, поткопавајући тако, превласт Рима. Све што је Римокатоличка црква својим моћним административним апаратом урадила борећи се против нових идеја савременог друштва које су угрожавале њен статус у друштву – почев од контрареформацијског Тридентинског концила половином 16. века, преко нових догмата Првог ватиканског концила, па до антимодернистичких заклетви с почетка 20. века – није уродило плодом. Исто је тако и стварање протестанских верских заједница у Европи и, de facto, разбијање европског хришћанског јединства ограничило друштвену моћ Римокатоличке цркве. Али су разорни верски ратови током 16. и у првој половини 17. века били суштински разлог настајања једне нове културе. Основна карактеристика нове културе која се односи на религију је верска толеранција, и став да вера појединца не може зависити од вере властодржаца. 2. Употреба или злоупотреба религије од стране политичких чинилаца и њено повезивање са апсолутизмом. У традиционалним средњовековним друштвима религија је давала легитимитет политичким одлукама, које су у то време изражаване апсолутистичком влашћу краљева и локалних феудалаца. Ова веза између политике и хришћанства се у периоду настајања модерности озбиљно доводи у питање, и то опет у периоду верских ратова. Раздељене и ратоборне стране у сукобу нису више довољно јака снага легитимитета политичких одлука. Он се доживљава као резултат договора оних на које се односи, а то нису само грађани, већ и властодршци, који су, такође, у обавези да се повинују закону. Крајња последица је раздвајање политике и религије и секуларизација саме политике. Догодила се демитологизација политике, што значи да користити политичке идеологије религиозног карактера које би давале легитимитет политичким одлукама више није допуштено и политички исплативо. То се сматра анахроним. Религија, тако, престаје да буде ствар државе и потискује се у ствар приватног. 3. Постојање искључиво јавне сфере у средњовековној Европи. Око појма приватности вере постоје не мали споразуми. Често се трди да је комунистичка идеологија веру потиснула у сферу приватног, а да је после пада комунизма поново дошло време да се вера врати у сферу јавног. У овој тврдњи остаје нејасно да ли се приватно поистовећује са тајним и да ли се прави разлика између појмова јавно и државно. Формирање приватне сфере је једна од кључних карактеристика и новина модерности. Традиционална друштва негирају приватност појединца, што се и данас понегде може видети у малим, затвореним срединама, у којима снажна друштвена контрола још увек доминира над приватношћу појединаца. А сфера приватности значи област слободе појединаца, а не област тајности. То у случају религије значи да је вера искључиво ствар личне одлуке појединца, а да је њено практиковање свакако јавно, сем у случају кад је религија прогоњена, као, на пример, у периоду комунизма. Појмови који се искључују нису приватност и јавност, већ приватно и државно. Залагање за повратак религије у сферу јавног је само по себи апсурд јер она већ јесте тамо. Али ако се мисли на повратак религије у сферу државног, онда је то покушај оживљавања анахроних политичких идеологија (попут теократије) које су током 19. и 20. века на Истоку само доводиле до директне потчињености Цркве држави. Ова недоумица је актуелна и у посткомунистичким друштвима, у којима још није довољно ојачао друштвени сектор, који је par excellence простор слободне активности појединаца и група. Када нема друштвене сфере, онда остају само индивидуа и држава, а религија у модерности није ни индивидуална ни државна ствар, већ слободно и јавно изражена воља конкретних личности да припадају такође конкретним верским заједницама, које су део друштва. Да ли мислите да можемо да говоримо и о позитивним странама процеса секуларизације? Ако можемо, које су? Шта се подразумева под феноменом екскултурације, који је настао из овог процеса? -Сложен, вишедимензионалан и дуготрајан процес трансформације традиционалних друштава у модерна – при чему је секуларизација битан елемент ове трансформације – захтева изнијансиране ставове у приступу. Уколико ове значајне промене које се односе на место и улогу религије посматрамо искључиво као негативан процес, у опасности смо да будемо окарактерисани као социјални песимисти. Тврдња једног таквог песимисте је следећа: религиозност данашњих људи је неупоредиво мања од религиозности људи у прошлости. Посматрано са овог становишта, секуларизација је исто што и атеизација, о чему смо већ говорили. Недовољно познавање функционисања и узрока настанка савременог друштва код верујућих људи може изазвати страх и жељу за бегством у религиозну сигурност неких прошлих времена. Историја се, тако, тумачи као деградацијски процес и – за разлику од социјалног дарвинизма, који сâм проток времена тумачи као прогрес – у овом случају имамо супротно виђење: социјални песимизам који се односи на религиозност људи. Многобројна спроведена истраживања, међутим, уопште не могу да потврде тезу о мањој религиозности савременог човека или, можда прецизније, о већој религиозности људи у прошлости. Златно доба религије је, по мишљењу тих теоретичара, илузија. Када говоримо о средњовековном хришћанству, највећи проценат података којима располажемо односи се на друштвену елиту, тако да би се тај период могао назвати златним добом религиозности друштвене елите, али је сасвим отворено питање каква је била религиозност осталих слојева друштва. Ако, дакле, закључимо да је жал за прошлим временом неутемељен, а свакако и нереалан, онда нам остаје да трезвено и изнијансирано сагледамо и оценимо све елементе процеса секуларизације, које можемо посматрати у три равни: 1. процес секуларизације у ужем смислу, 2. секуларизам као идеологија и 3. секуларизација црквеног живота. Под процесом секуларизације у ужем смислу подразумевам све оне крупне догађаје који су омогућили стварање савременог посветовњаченог друштва, а за које део одговорности сносе обе западне хришћанске конфесије – својим верским сукобима. Савремено друштво није настало као последица идеолошких избора, већ из потребе да се обезбеди миран живот грађана различитих, а притом зараћених, хришћанских конфесија. И данас постоје људи који сматрају да верске разлике дестабилизују једно друштво, а ако сами чланови цркава и верских заједница то потврђују својом нетолеранцијом, онда се и данас, као и у прошлости, широм отварају врата даљим секуларизацијским процесима. Друга последица верских ратова, коју смо означили као демитологизацију политике и премештање религије из државне у приватну сферу, такође тражи вредновање, за које се морамо присетити Јеванђеља. Када ђаво по трећи пут куша Христа, одводи га на гору и показује му сва царства овога света и њихову славу говорећи: Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се. Тада му Исус рече: Иди од мене, Сатано, јер је написано, Господу Богу своме клањај се и њему једином служи! (Мт. 4. 9-10). Сâм Христос овде, као и на другим местима у јеванђељима, одриче сваку жељу за влашћу и моћи у друштву. На један парадоксалан начин процес секуларизације друштва – одузимајући од Цркве једну по једну друштвену област – поново је доводи до њене основне улоге, а то је да речима и делима сведочи у историји Царство Небеско. Остале области овога света овоме свету и припадају. Посебно претерана љубав православних према држави може да доведе до питања да ли је нама Христос довољан, или је за прихватање Истине потребан и државни ауторитет. Са друге стране, можемо се запитати, зашто би Црква требала да даје легитимитет било којој државној власти. Демитологизација политике значи истовремено и ослобођење Бога од свих могућих политичких и осталих злоупотреба, које самог Бога означавају као извор, узрок и оправдање неправди, које су постојале и које ће постојати у сваком друштву. Римокатоличка црква је дуго била спремна да жртвује и саму поруку Јеванђеља да би задржала свој друштвени status quo. Друго присећање на Јеванђеље се односи на веру као слободно изражен личноси чин. Христос позива да га следе они који то хоће. Ништа повезано са вером се не може засновати на неслободи. Верска неутралност државе (ма ког степена она била) подстиче Цркву да се окрене својим члановима. Они су њена снага, и само живљење по Истини чланова Цркве доказује Њену вредност. Овако посматрајући, имамо право и могућност да поједине последице процеса секуларизације вреднујемо позитивно – Црква се враћа самој себи и својој основној мисији, односно сâм процес секуларизације не угрожава бит Цркве, али свакако мења њено место и улогу у друштву. За разлику од процеса секуларизације, секуларизам као идеологију не можемо позитивно вредновати, али у садашњем постмодерном, плуралистичком друштву секуларузам је само једна од многих космотеорија које се такмиче на позорници духовног тржишта. И од секуларизације и од секуларизма за Цркву је много погубнија секуларизација самог црквеног живота. Она представља чин неповерења према Светом Духу и став да се поједини аспекти и области црквеног живота могу засновати искључиво на људској мудрости и знању, а не на даровима Светога Духа, тј. синергији Бога и човека. Говорећи о друштвеној одговорности хришћана, поставља се питање у каквој се вези налазе са једне стране богословље, а са дуге стране друштвени ангажман, с обзиром на то да се примећује тенденција савременог богословља ка нечему што се назива „литургијски изолационизам.“ -У својој Социјалној концепцији Руска православна црква наглашава општехришћански став о недопустивости манихејског гнушања над животом света који нас окружује јер су свет, друштво и држава предмет љубави Божије. Ово истовремено значи и одговорност за тај исти свет и друштво. Црква постоји зарад света, а не зарад себе саме. Она треба да буде окренута свету, а не самој себи. У том смислу сваки изолационизам, па и литургијски, значи бављење самим собом. У свету и животу постоје реалне животне ситуације које Литургијом треба да буду обасјане и преображене светлошћу Царства Небеског. Онда је то актуелно и друштвено ангажовано. Да ли можемо да говоримо о двострукој одговорности хришћана: пред друштвом и пред Богом – позивајући се на речи из светог Писма „подајте, дакле, ћесарево ћесару, и Божије Богу (Мт. 22, 21), или је то ипак једна те иста одговорност?“ -Реч је о једној и истој одговорности, а то је – ни мање ни више – него да буду со земљи. Хришћанима је поверено и од Бога задато да сведоче свету аутентичност живота. У томе се састоји највећа одговорност хришћана јер ако со обљутави, чиме ће се свет и друштво осолити. Љубав коју имамо међу собом најбоље сведочи или не сведочи о поменутој аутентичности. Како и колико однос Цркве и државе утичу на свест, мисију и позвање, самим тим, и одговорност хришћана? -Последице процеса секуларизације, о коме смо говорили, јесте и та да су у савременим друштвима односи Цркве и државе регулисани на другачији начин од оних у предмодерним друштвима, тј. у константиновском моделу односа Цркве и државе. Данас је тај однос заснован на закону – код нас на Уставу и Закону о црквама и верским заједницама – и не зависи од вере, воље или атеизма појединаца или политичких партија. Ти закони Цркви гарантују слободу деловања и заштиту од било каквих тоталитарних политичких идеологија, а све даље зависи – и све ће више зависити – од самих хришћана и од квалитета њихове вере. Извор: Православни мисионар Православни мисионар - часопис српске Патријаршије MISIONAR.SPC.RS
  12. Док је била заокупљена предвођењем Савеза Совјетских Социјалистичких Република, Русија није била претерано популарна у нашим богословским круговима. Руско богословље је деловало некако сентиментално и ефемерно, удаљено од суштинских проблема, док се ставови и понашање Руске цркве нису чинили претерано занимљивим. Ни за време Јељцина није било ништа боље. Штавише, Русија је била „приклоњена Западу“ те је њена „погнута глава“ још мање импоновала него раније… А онда се однекуда појавио човек. Онакав каквог дуго није било. Онај који ће после пар деценија власти добити почаст да седне у царски трон – ни мање ни више него – цркве светогорског Протата. Русија је „дигла главу“ и „ударила шаком о сто“, а цео свет се поприлично узбудио. Колективно узбуђење је, наравно, тешко мерити, али ако би постојала нека направа којом се ово може, не треба сумњати да би у Србији – по питању Русије и њеног возрожденија – показивала највише бројчане вредности. Нико се томе данас не може чудити: људи су бића страха и дрхтања, и онда када се старији, снажни брат-заштитник поврати из кôме, осећају се сигурније. Пошто, елем, богословље спада у хуманистику, што подразумева да се богослови и баве и обраћају другим људима, онда ни они нису могли остати равнодушни на ову врсту емотивних и космолошких потреса. Не треба далеко трагати да би се иновације у расположењу српског богословља очитале – довољно је пажљивије погледати насловну страницу интернет часописа Теологија.нет (на читаочевој десној страни): док су се некада само највећи међу русофилима, или бароколози који истражују путеве поунијаћеног богословља (на пример), могли занимати за Украјину, данас она једина има „банер“ на овом веб-сајту. Наравно, дата поставка је сасвим оправдана, пошто Украјину потреса озбиљна црквена криза, али једно питање се не може избећи: да ли би се ико бавио оваквом кризом када би дошло до неспоразума Цариграда са, на пример, Тбилисијем? Јасно нам је да се овом, као и другим руским темама данас тако опсесивно бавимо управо због нашег великог и снажног словенског брата, који може макар мало – макар на тренутак – да ублажи осећања страха и дрхтања, која људе и заједнице неумољиво утапају у трагични сплин сопствене безначајности.[1] Али, чиме ћемо се бавити у тренуцима када страх и дрхтање попусте? Тачније, шта радити ако овакви тренуци постану нешто више од неухватљивих наговештаја? А шта бисмо, најзад – онај ко има жељу сме се запитати куда га та жеља води – радили када би нам се оствариле нејаке детиње жеље, те и ми постали снажни/значајни као што је наш старији/крупнији брат, а периоди без страха и дрхтања постали јако дугачки? Пошто нам је, наравно, овакво стање данас тешко замислити, једино што преостаје је консултовање са учитељицом живота. Нећемо се, међутим, бавити ониме што је Србија радила када је била јача. Јер, иако смо то углавном већ научили напамет, некако се ипак нисмо решили хистерије и незадовољства. Уосталом, то се не може ни очекивати: није лако критички сагледавати сопствену историју и извлачити мудре поуке из ње, нарочито онда када прошлост постаје златно доба које се никада неће вратити. Запитаћемо се, стога, за промену – присећајући се колико нам је стало до свог великог словенског брата – шта је Русија чинила онда када није било страха и дрхтања? Шта је Русија чинила када је престала да буде безначајна? Ова питања нас доводе до једне теме која је и пре описаног (емотивног) препорода била врло популарна у српском богословљу, а тиче се периода покрштавања Русије. Чувена приповест, сачувана у подједнако чувеном Несторовом летопису, наиме, говори о томе како је руски кнез Владимир, онда када његова кнежевина јесте постала значајна, одлучио да преузме веру неке од тада доминирајућих светских култура. Готово да нема богослова који данас не зна начин на који су кнежеви емисари описали своје утиске, пошто су се вратили са мисије која је требало да одлучи о крштењу Кијевске Русије. Оно што је препознато као кључ њиховог извештаја, и одлуке која ће уследити, је богослужење – византијска литургија. Ушавши једном на литургију у цариградску цркву Свете Софије, посланици напросто више нису знали јесу ли „на небу или на земљи“, те ће из овог узвишеног стања изаћи са (последичном) одлуком: „више не можемо живети овде у паганству“.[2] Дакле, оно што је одлучило о крштењу Русије није некаква богословска теорија већ – како ће здушно закључити савремено православно богословље – литургијска пракса. Другим речима, Русија данас јесте наша велика православна узданица пре свега захваљујући богослужбеном искуству: Русе је крстила литургија. Међутим, ако је вађење историјских (у овом случају литерарних) података из контекста неопходно како би се из мôра детаља издвојили/нагласили они који су у датом тренутку посебно важни, онда је – у некој следећој фази истраживања – враћање у контекст исто тако важно, како се наша сазнања не би претворила у „пароле што лепо звуче“. Наиме, осим тога што указује на моћ византијског богослужења да претвори цркву у „земаљско Небо, у којем Наднебески Бог обитава и ходи“,[3] овај средњовековни документ садржи још неке интерпретативне потенцијале који нису нимало занемарљиви. Извештај руских емисара даје врло интригантно објашњење разлога због којих су ову базичну претпоставку византијског богослужења доживели на тако јасан и недвосмислен начин. Наиме, не треба заборавити да су емисаре и Муслимани („Бугари“) и Латини („Немци“) водили на своја богослужења. Зашто, међутим, тамо нису имали проблем да схвате јесу ли „на небу или на земљи“? Срећом, за одговор на ово питање не морамо се домишљати – записан је доста јасно у Несторовом летопису. Међу неколиким сликовитим и погрдним описима муслиманског богослужења, спрам потреба ове расправе издваја се мисао: „(…) код њих нема радости, само туга и смрад велики“.[4] Латинско богослужење су Руси очигледно озбиљније схватили, пошто му нису доделили сликовите описе какве нису штедели у претходном опису. Међутим овај недостатак речи ће бити речит по себи: „Били смо код Немаца и видели у храмовима различите службе, али лепоте [красоты] не видесмо никакве“.[5] Један недостатак је био довољан за одлуку: недостатак лепоте! Због чега је управо лепота Русима била толико важна биће јасно тек пошто пажљивије саслушамо шта су емисари испричали о ономе што су доживели у Цариграду. „И дођосмо у земљу Грка, и одведоше нас тамо где они служе Богу своме, и не знадосмо – јесмо ли на небу или на земљи: јер на земљи таквог призора и такве лепоте [красоты] нема, и не знамо како то да искажемо – знамо само да тамо Бог пребива са људима, и да је њихова служба боља него у других народа. Ми не можемо заборавити такву лепоту [красоты той], зато што сваки човек, када окуси (нешто) слатко, после тога неће узимати (нешто) горко; тако и ми, више не можемо живети овде у паганству.“[6] Док су мотиви слатког и горког коришћени како би се, у закључку, направио метафорички контраст између описаног стања и дотадашњег животног искуства, кључни термин који се понавља у обе реченице које описују оно што су мисионари доживели је – лепота. Оно чега је потпуно (контрастно) недостајало код Латина, „Грци“ су поседовали у изобиљу: лепоту. Ако пажљиво и отворено ишчитавамо овај текст, онда је јасно да руски емисари схватају/доживљавају да у византијској литургији „Бог пребива са људима“ управо због тога што „на земљи таквог призора и такве лепоте нема“. Најзад, из истих разлога желе и да се крсте: зато што напросто не могу „заборавити такву лепоту“. А пошто им је кнез Владимир очигледно поверовао, онда нећемо претерати ако кажемо да је лепота одиграла кључну улогу у крштењу Русије. Тачно је да богословске спекулације нису одлучивале о крштењу Русије, такође је тачно да литургијско искуство јесте одлучивало о крштењу Русије, али је подједнако тачно и то да је лепота одлучујућа сазнајна категорија која је ово искуство довела у срца оних који су доносили одлуке о крштењу које ће променити историју. Залуду ћемо данас правити схоластичке акробације којима бисмо могли оспорити ову једноставну претпоставку и запис који је недвосмислено поставља пред нас. Уколико бисмо били ултра-критични, па сугерисали да је извештај из летописа могао напросто настати као плод књижевне маште, онда би његова валидност за нашу расправу била – заправо – још и већа. У том би случају изнесени описи били производ колективне, митолошке свести у чијим би оквирима употребљене категорије и описи имали неупоредиво већу сазнајну тежину од тежине једног историјског записа. Са друге стране, уколико запис јесте историјски, он данас свакако више није само једно пуко сведочанство о осећањима неколицине путника који су пропутовали средњовековну Европу, већ је одавно постао део колективне свести Руског (па и осталих православних) народа. Уместо, дакле, да неке податке проглашавамо ефемерним, а неке есенцијално важним – у зависности од трендова које желимо да пратимо или диктирамо – можда би било боље покушати са њиховим разумевањем и објашњавањем. Тек тада ће чињенице можда задобити оно што им самима по себи, без обзира да ли предствљају литерарно или историцистичко сведочанство (или пак обоје), заправо недостаје – значење. Запитајмо се, стога, због чега су се овај књижевни извештај и византијско богослужење могли препознати управо по питању које би се данашњем Србину, православцу, на први поглед могло учинити сасвим ефемерним: питању лепоте? Преживевши тешку кризу иконоборства, византијско богословље је – како се чини – дефинитивно спознало да је људска способност категоризовања стварности на суштинске и ефемерне теме једна врло опасна интелектуална играчка. Тачније, једно врло опасно интелектуално оружје, какво се не би смело свакоме „давати у руке“. Проглашавање неких тема за ефемерне – илити недовољно есенцијалне – лако доводи до њиховог „избацивања из игре“ на путу потраге за спасењем. Тако се очас могло доћи до занемаривања: тела у односу на дух, осећања у односу на разум, природе у односу на личност, или иконе у односу на евхаристију – како су то у богослужбеном контексту покушали да учине иконоборци. Један од њихових кључних покушаја дискредитовања руком сликаних икона се, наиме, заснивао на претпоставци да искључиво евхаристија има ту привилегију да представља истинску (есенцијалну) икону Христа.[7] „Допустити да благодат буде посредована безбројним иконама чинило се [иконоборцима] као разводњавање до оне тачке на којој је ова напросто престајала да дејствује (…) Иконоборци су тежили ка томе да строго ограниче приступ обожујућој благодати на оне еклисијалне канале које су покривали свештенство и евхаристија.“[8] Међутим, православно богословље је стало на становиште да оваква врста резова по ткиву стварности – резова који подразумевају да је реторска вештина довољна за стигматизовање неких аспеката људског живота као не-битних (и за њихову следствену осуду на одумирање) – није ни побожна, нити паметна, те понајмање православна. Богословски залог оваквога становишта је заправо врло врло крупан: моћ одлучивања о томе шта је суштинско а шта ефемерно је једна фино упакована варијанта моћи одлучивања о томе шта је битно а шта небитно, шта трајно а шта пролазно… те у крајњој линији и о томе шта је добро а шта лоше. Човеку је таква моћ заиста дата, али је она – као што знамо из загонетних библијских извештаја о паду – у врло тесној вези управо са људским падом. У оној мери у којој је било заиста јеванђељски утемељено, православно богословље је знало да се овом врстом моћи мора врло пажљиво располагати, јер она заправо најчешће не показује склоност да се повинује – ни природним нити Божијим законима. То је она иста засењујућа и – како се показало – изузетно заводљива моћ, која је некада давно додељена човеку као бићу задуженом да именује и возглављује створени свет.[9] Моћ на коју смо се превише често „саплитали“ да би нам било нејасно како она напросто „ није за свачије руке“. Поверење за употребу ове моћи се, ако разговарамо као хришћани, заправо може дати само онима који су до те мере смирени да такву моћ у потпуности схвате из перспективе личне одговорности. Одговорности пред заједницом, одговорности пред сваким појединцем, пред оним кога знамо и пред оним кога не знамо, одговорности пред сваком животињом, сваком биљком, пред оном најмањом травком, од које се – у свој њеној ефемерности – „ни Соломон у свој слави својој“ није успео лепше оденути (Мт 6, 29). Тек уз ослањање на такву врсту одговорности може се допуштати одлучивање о томе шта је више а шта мање важно. Тачније, тек таква врста одговорности допушта одлучивање о томе шта је на који начин важно, пошто тек тада све постаје важно и све може бити добро – макар у извесној мери наликујући начину на који Творац све сагледава. Из богословске перспективе гледано, однос према лепоти би се, следствено, могао схватити као нека врста најосетљивијег коректива постојању ове врсте базичне јеванђељске одговорности. У супротном, Седми васељенски сабор бисмо лако могли прогласити окупљањем љубитеља сликарства, са циљем да се – на пример – обезбеде повољнији услови за друштвену промоцију културе и уметности. Седми васељенски сабор, међутим (ако теми приступимо озбиљније), доноси Победу православља тиме што га спашава од опасности коју носи игнорисање естетских аспеката црквеног живота. Ма како то парадоксално звучало, естетика се показала као најпрефињенији детектор неконтролисаног бујања воље за моћ – макар када је хришћански однос према свету у питању. Јер онога који се одлучи да незасито једе „с дрвета од знања добра и зла“ најлакше је препознати – а како другачије (?) – по томе што суверено влада знањем о томе шта је битно а шта небитно. А онда када се, пак, „овлада“ оваквим знањем, тада може почети сазнајна чистка у којој се најпре дефинишу ефемералије, а потом појединци или друштва ослобађају од онога што није важно управо због тога што (ја/ми мислим/о да) није важно. У таквој је поставци лепоту, са свом њеном пословичном пролазношћу, свакако најлакше прогласити за ефемерност. Јер, поседовање „знања“ (добра и зла) се може потврђивати и експлоатисати само на истинама које се могу прецизно формулисати и премерити. Тврдити да се знање и истина могу исказивати у тако флуидним „оквирима“ као што су они естетски, заправо, подразумева имплицитно одрицање од воље за моћ. Управо у томе лежи тајна оне Победе православља коју је донео Седми васељенски сабор: високо естетизовани богослужбени препород који је ова победа покренула подразумева препуштање човека једном начину комуникације који успева да субвертује сазнајну расподелу на важно и неважно, као и (следствену) кондензацију моћи око оних који ту расподелу контролишу.[10] Да је, уосталом, Божији промисао пратио ону врсту (људске) „логике“ (илити, прецизније: „воље“) која игнорише неке теме само зато што нису (прокламоване за) есенцијално важне – онда оваплоћење другог лица Свете Тројице у људском, смртном телу, и његово страдање у једном тренутку људске историје, не би ни имало потребе да се догоди. Из другог, апостериорног угла гледано – да није било овога конкретног оваплоћења и овога конкретног страдања, све остале људске појединачне историје и људска појединачна тела би напослетку могли остати да занавек таворе у домену ефемерног. Срећом, свест о Божанском кеносису је била тако дубоко записана у кодовима византијског богословља, да ширење Божанске благодати по свим аспектима литургијског и ван-литургијског живота није могло бити „забрањено“ чак ни царским декретима. Улазећи у коштац са иконоборством, византијско богословље је – ваљало би напослетку закључити – досегло до оних дубина на којима је спознало да је управо лепота једна од оних „ефемерних“ ствари без којих (богослужбени) живот нема никаквог смисла.[11] Дошавши до ове спознаје, постиконоборачка Црква је спровела незаустављиви естетски развој богослужења који је породио ону непојмљиву лепоту од које руски емисари нису могли доћи себи. Нису, дакле, Руси одреаговали на лепоту византијског богослужења зато што нису разумели византијско богословље, већ управо зато што су га на прави начин разумели. Јер чудесна креација коју су највећи византијски духовници, највећи византијски мислиоци и највећи византијски уметници вековима заједно обликовали у оно што данас зовемо литургијом је чудесна управо по томе што из себе ништа не искључује, већ у себе све укључује. А оваква се чудесна „порука“, без спознаје њене лепоте – која омогућује апофатичко залажење иза поделе на битно и небитно – напросто не може „разумети“. Укратко: лепота није била додатак, већ темељни богословски садржај византијског богослужбеног живота. Одавде више не може деловати као историјска произвољност чињеница да је управо ова врста богословског садржаја била савршено довољна да би се средњовековни Руси и Византинци ујединили у вери. Одавде, пак, до Достојевског, који уверено каже да ће лепота спасити свет, само је један корак. А хоће ли српска Црква и српска култура, најзад – у ретким тренуцима када наступа предах од страха и дрхтања – осврћући се занесено између мајчинске Византије и братске Русије, гледати на лепоту као на незанимљиву ефемералију, или као на нешто што ће спасити свет – остаје да видимо. У међувремену, сасвим је у реду дивити се онима који су – попут браће Руса или средњовековних Срба, на пример – умели да се диве лепоти, и из овог дивљења да стварају културу која живи/траје. Извор: Теологија.нет
  13. Сложеност поменутог феномена постаје очигледна већ при покушају дефинисања самог појма атеизам. На прву лопту помишљамо на људе који не верују у Бога, или, нешто прецизније, сматрају да Бог не постоји. Теолози додуше баратају разуђенијом терминологијом па разликују атеисте (људе који мисле да Бог не постоји), агностике (људе који верују да не можемо знати да ли Бог постоји), чак и антитеисте (људе који су, поред изостанка личне вере, агресивни борци против религије). Просечан пак човек кога бисмо могли сврстати у неку од поменутих категорија – веома често није свестан суптилних терминолошких дистинкција и себе сматра управо атеистом, или просто – нерелигиозним. Слично је и са „обичним“ верницима који такође припаднике три поменуте категорије најчешће сврставају под општи појам „атеисти“. Проблем се додатно компликује када сагледамо историју употребе појма атеизам. Иако се ради о прилично старом појму, начин на који се он употребљавао није био истоветан не само поменутој широј пракси која данас постоји у народу, него ни ономе што се сада сматра прецизном употребом. Један пример из ране историје Цркве то врло јасно приказује: Св. Поликарп, епископ смирнски, изведен је средином другог века на суђење, оптужен да је хришћанин. Како је већ био стар човек, судије су се сажалиле и биле спремне да га поштеде само ако призна божанство цара и узвикне „доле атеисти!“. Макар овај други захтев на први поглед не делује нимало проблематично за хришћанског епископа. Проблем је, међутим, био у томе што су судије пред којима је Поликарп стајао под атеистима подразумевале управо хришћане! Поликарп, међутим, искористивши мудру досетку, заиста није имао проблем да овај захтев изврши: окренуо се према присутној разулареној маси, која се окупила да прати гладијаторске борбе и јавна погубљења, и њима (=римским многобошцима) у лице узвикнуо: Доле атеисти! Поменути пример јасно показује да је разумевање појма атеизам заправо било питање перспективе, односно да се под њиме није подразумевало одсуство сваке вере у Бога, већ пре – одбацивање конкретне, неодговарајуће слике Бога (зарад неке друге, исправне). Атеизам као појава генералног одбацивања Бога (за ову прилику морамо додуше оставити по страни сасвим легитимно питање да ли такво апсолутно одбацивање Бога заправо постоји), дакле не зарад неке друге, боље идеје о њему, релативно је нова појава и истраживачи је већином везују за период око Француске револуције. О савременом атеизму могло би се, и морало, говорити из много различитих углова. Могли бисмо тако расправљати о атеизму као последици разочараности трагичним историјским збивањима („чему вера/теологија/Бог након Аушвица?“), или последици огромног технолошког развоја који чини да нам је све доступно на један „клик“, што онда има као резултат то да човек све мање промишља стварност, све мање се „чуди“ пред њом, а знамо да аутентично философско/теолошко чуђење пред тајном Бића („откуд уопште нешто, а не ништа?“) представља изворни подстицај за бављење философијом, па и теологијом. Могли бисмо расправљати и о недостатку самопоуздања савременог човека који, захваљујући огромном напретку природних наука, још боље и јасније него ранији људи зна да не постоји Бог који би био само једно од бића унутар овога света. Ако таквог Бога нема, ако Бог није само биће на врху пирамиде овосветских бића, већ трансцендентан и апсолутни Други у односу на нас – одакле онда човеку смелост да и помисли да би такво једно биће он могао спознати, чак и када би оно постојало? Сва ова важна и релевантна питања овом приликом ипак ћемо оставити по страни, а у овом есеју покушати да се позабавимо једним другим питањем: одговорношћу хришћана за настанак атеизма. Исувише често, наиме, приступ хришћана проблему атеизма своди се на ламентирање над „светом који у злу лежи“, који је временом све гори и, из чисте злобе, не жели да прихвати божанску истину и светлост које Црква изобилно излива у њега. Много ређе се, чини ми се, поставља самокритично питање које је, по мом мишљењу, далеко више у духу самог хришћанства. Не дакле: „како и зашто су све други криви што постоји атеизам?“, већ: „да ли смо и шта ми као хришћани томе допринели? Где можда нисмо били довољно верни Христовом јеванђељу, што је људе онемогућило да адекватно спознају ког и каквог то Бога ми проповедамо?“ Размишљајући управо у овом правцу, еминентни савремени хришћански теолог Ханс Кинг разликује три плана на којима су сами хришћани допринели развоју атеизма (хуманистички, политички и научни) при чему се они међусобно не искључују. Другим речима, човек се у хришћанство не мора разочарати на само једном плану. Иако су примери уз помоћ којих Кинг образлаже своју идеју везани за контекст живота Блеза Паскала и Римокатоличку цркву, поменуту поделу сматрам корисном, те ћу је искористити да, надовезујући се на Кингова размишљања, илуструјем појаве које су, верујем, општеприсутне, користећи се притом примерима који излазе изван поменутих оквира и релевантнији су за наш контекст: 1. Хуманистички атеизам се јавља онда када у својој проповеди ставимо претерани нагласак на „подвиг“ и „духовност“ и тиме их, заправо, суштински извитоперимо. Аскеза је добра, штавише неопходна и кључна у животу сваког хришћанина, о томе наравно нема спора. Њоме се учимо љубави и савладавамо сопствени егоизам. Међутим, уколико у промовисању подвижништва претерамо са извесним спољашњим, несуштинским елементима, и читаву ову велику и важну тему сведемо на питања попут нпр. у ово време поста актуелног „да ли једеш на води (или – не дај Боже! – у твом јелу има и нека кап уља)?“, онда заправо потпуно промашујемо њен смисао. Величање значаја „духа“, као нечег узвишеног и доброг, никада не сме ићи на рачун ниподаштавања „тела“, као нечег по себи лошег. Овакав дуализам одбацили су још рани Оци Цркве, одбијајући да са платонистима говоре о добром духу и телу као његовој тамници, верујући да је и тело од Бога створено као добро. Свакако, наше тело јесте „пало“ и изискује труд на пољу борбе са страстима, али упорно инсистирање искључиво на палости, слабости, греху, злу у свету, најчешће представља стављање претешког бремена на плећа народа. Све ово, не заваравајмо се, и те како постоји и у нашој средини, како изван канонских граница Цркве у разним зилотским покретима, тако и унутар ових граница, по правилу код самозваних „духовника“ који неретко системом додељивања или, још чешће, ускраћивања тзв. „благословâ“ теже да контролишу живот људи до најмањих ситница. Као да неретко заборављамо да је, упркос свим реалним проблемима и злу које у свету постоји, Бог кога исповедамо Бог живота, Бог победе над смрћу, а самим тим – Бог радости, а не вечне потиштености. Запитамо ли се понекад, сведочимо ли људима поред нас довољно очигледно овог Бога радости? И да ли ће они пожелети да „дођу и виде“ о чему им ми хришћани проповедамо, ако нас увек виде покуњене, намргођене, уплашене, у црнини? Није ли и сам Христос, мада је боље од свих нас знао колико и каквог зла има у свету, те како ће окончати овоземаљски живот, одбијао овај „мрачњачки“ приступ животу и зато од сличних „побожњака“ онога времена био називан изјелицом и пијаницом, који по кафанама једе са грешницима? Претераним, дакле, инсистирањем на подвигу, тј. извитоперењем идеје о њему, личимо пре на неке екстремне секте које су се одликовале чак и физичким самобичевањем, него на самога Христа. На тај начин најчешће постижемо да се идеја хришћанског живота у најбољем случају учини људима претерано узвишеном, а самим тим и недостижном за њих („добро је хришћанство, али ја нисам довољно добар да то могу да изнесем“), али врло често доводимо и до тога да се идеја хришћанства учини недовољно добром, да се човек запита „морам ли мрзети себе и свет и живот, да бих волео Бога?“, те да стога од хришћанства одустане. 2. Политички атеизам настаје онда када Црква пропусти да адекватно делује у друштвеној сфери. Ово се најчешће дешава на два плана: први се тиче тога да Црква пропушта могућност да на ширем плану, као институција, покушава да се избори са социјалним проблемима са којима се на свакодневном плану људи сусрећу. Узмимо за пример глад и сиромаштво. Свакако да ће се на појединачном плану решење често пронаћи, тј. да ће гладни појединац понекад закуцати на врата храма и ту сусрести неког доброг свештеника који ће бити спреман да му помогне и нахрани га. Али, оваква појединачна дела милосрђа, иако добра и важна, нису довољна, и од Цркве се очекује да покуша да на ширем плану допринесе системском решењу проблема, што је она, кроз историју, често пропуштала да чини, а то ју је, у очима многих, чинило лажном, тј. неаутентичном следбеницом поруке о љубави према ближњем, која се налазила у самој сржи Христове проповеди. Пример позитивног деловања у овом правцу је нпр. постојање јавних кухиња, где се потребити могу свакодневно бесплатно хранити на рачун Цркве. Стиче се, међутим, утисак да би оваквих кухиња, али и других сличних установа, могло и морало бити још више. Други проблематични аспект јавног деловања Цркве је њена афирмација власти и претерано везивање за њу. Уколико је власт у некој држави лоша, народ под њом тешко живи и доживљава је као непријатеља, а Црква се (без икакве суштинске потребе, тј. због одвећ људских разлога и овоземаљских интереса) стави на страну те власти, онда ће народ следећи просту логику „пријатељ мог непријатеља је такође мој непријатељ“ често бити приморан да се окрене против Цркве, а тиме, по аутоматизму, најчешће и против Бога. Можда је најрадикалнији пример овог типа била подршка великог дела Немачке евангеличке цркве Адолфу Хитлеру, што је за последицу имало то да су и многи теолози и свештеници осетили потребу да се од такве заједнице дистанцирају и оснују паралелну „Исповедну цркву“. Феномен подршке политичарима на власти од стране црквених поглавара присутан је и те како и данас, и у већински православним срединама, упркос приличном незадовољству овим политичарима које неретко постоји у народу. Морали бисмо бити свесни опасности и, што је још важније, неаутентичности, са хришћанске тачке гледишта, оваквог начина делања (јер, наравно, није лоше излагати се опасности ради одбране аутентичних хришћанских вредности) и трудити се да га максимално избегавамо. У сфери политичких искушења која могу водити одрицању од Бога можемо споменути и још увек врло болни и акутни (иако осуђен) проблем православних – етнофилетизам. Ова тема је врло комплексна и о њој је већ много писано, те је овде можемо само овлаш дотаћи и напоменути да се стиче утисак да људи често одлучују да одбаце веру јер им се чини да је она нужно повезана са афирмацијом једне по правилу искривљене и идеологизоване слике одређеног народа, која се у проповеди Цркве често намеће и као доминантна. 3. Научни атеизам, у крајњој линији, настаје у случајевима када Црква (погрешно) инсистира на подвојености и супротстављености вере и разума, када јој се чини да нека од сазнања до којих човек долази својим разумом/научним истраживањем морају бити одбачена као неусагласива са вером. Најчувенији пример овог типа, којим је заправо и отпочео расцеп између Цркве и науке (које дотад нису биле у сукобу), тиче се оштрог револта Римокатоличке црква према открићима научника попут Кеплера, Коперника и Галилеја, који је, због политичке моћи коју је у том периоду поседовала Римокатоличка црква, неретко резултовао и физичким страдањем људи од науке. Касније се наравно испоставило да је читав сукоб био непотребан, те да су тадашњи теолози наивно веровали да бране хришћанску веру, држећи се постулата дотад владајуће аристотеловске физике, од које, као што је данас врло јасно, темељи хришћанске вере ама баш никако не зависе. Иако су и хуманистички и политички разлози за атеизам и данас актуелни, чини ми се да је овај „научни“ аспект у нашој средини можда и најопаснији. Ово првенствено због тога што смо пречесто склони да га олако отпишемо тврдећи да „нисмо ми никад имали проблем с науком и спаљивали научнике на ломачи, већ су то радили католици“. Насупрот оваквом олаком одбацивању опасности, чини ми се да су сви суштински елементи онога што би могло да доведе до атеизма који подводимо под „научни“ и данас и те како присутни у нашој средини, чак и више него код католика, који су се, руковођени и горким искуствима из прошлости, потрудили да многе грешке исправе. Пре свега, присутан је, нарочито у горе спомињаним „духовничким“ круговима својеврстан презир учености и њено одбацивање као „неправославне“. Колико је овај приступ био присутан кроз историју Цркве, као и колико је суштински погрешан, најбоље нам сведоче речи које је над гробом Св. Василија Великог изговорио Св. Григорије Богослов: „Сматрам да свако ко поседује ум мора признати да је за нас највеће благо ученост, и то не само ова наша најплеменитија … него и ученост световна, које се многи међу хришћанима, због лошег разумевања, гнушају као злехуде, опасне и од Бога удаљавајуће. Но ми нећемо окретати творевину против Творца. Не треба понижавати ученост како то неки чине, напротив, треба рећи да су глупи и незналице сви они који држећи се таквог мишљења желе да и сви остали буду налик на њих, како би у општем мраку сакрили своје сопствене недостатке и избегли разобличавање свога незнања.“ Иза борбе против учености крије се, дакле, најчешће страх и манипулација оних који би да нас од учености одвоје. Још једно врло опасно искушење у које можемо упасти јесте то да као хришћани не одбацујемо категорички ученост и науку као такву, него чак и ступамо у дијалог са њом, али тај „дијалог“ више доживљавамо као монолог у коме неодговорно и одвећ олако допуштамо себи да изричемо судове о стварима које не знамо. О опасности оваквог приступа веома лепо говори Св. Августин: „Често и неверник зна нешто о земљи, о небесима и другим елементима овога света, о кретању и орбитама звезда, и чак о њиховој величини и положају, о предвиђању помрачења сунца или месеца … Срамотна је и опасна ствар да неверник чује хришћанина како, дајући наводно објашњење Светог Писма, прича бесмислице о тим темама, и треба да предузмемо све потребне мере да предупредимо такву ситуацију, у којој неверни могу да укажу на огромно незнање хришћанина и да му се смеју са презиром. Није овде срамота то што је та особа исмејана, већ то што ће људи ван наше верске породице мислити да су наши Свети Оци мислили то што та особа мисли, и тако ће писци нашег Писма бити одбачени као незналице, што изазива велики губитак оних на чијем спасењу радимо. Ако људи виде хришћанина како греши у области коју они добро познају, и чују како он инсистира на својој глупој интерпретацији нашег Писма, како ће они онда поверовати том истом Писму када им оно говори о васкрсењу мртвих, нади у вечни живот, и Царству Божијем, када им је показано да је то Писмо пуно лажи о стварима које су они сами научили кроз искуство и светлост разума? Несмотрени и неупућени тумачи Светог Писма уваљују у неизрециве проблеме и тугу своју мудрију браћу онда када су ухваћени у неком од својих погрешних мишљења и када им задатак поставе они који нису омеђени ауторитетом наших светих књига. Јер тада, како би одбранили своје крајње неразборите и очигледно нетачне тврдње, они ће покушати да се за доказ позову на Свето Писмо, и чак да по сећању наводе многе пасусе за које сматрају да подржавају њихов став, иако не разумеју ни оно што кажу ни оно што доказују и бране.“ Упркос дужини, чинило ми се и те како важним и корисним да због његове актуалности наведем овај цитат, јер се најдиректније тиче искушења у које и данас пречесто упадамо. Запазимо да цитат почиње речима „Често и неверник зна нешто…“, одакле бисмо, као и из остатка навода додуше, могли извући закључак да је хришћански теолог дужан да поседује адекватно знање о свим релевантним „световним“ питањима. У том аспекту, чини се да се ситуација драстично изменила. Корпус научних знања данас је толико обиман да се заиста не може очекивати од ма како генијалног, вредног и образованог теолога да их темељно поседује (мада је наравно добродошло ако се труди да буде колико је могуће информисан). Међутим, тим пре он данас још мање има право на олаке закључке и то да суди о научним теоријама не поседујући о њима адекватно образовање и заснивајући своје ставове наводно на Светом Писму. Поступајући тако, ми практично људе образоване у науци стављамо у нужну (али непотребну!) дилему да морају бирати између Цркве и вере са једне стране и научних истина са друге стране. Оваква особа највероватније ће одбацити веру, јер тешко да ће при здравој памети моћи да се одрекне знања које је годинама мукотрпно стицала и за њега проналазила ваљане аргументе, или ће евентуално покушати да живи у неком схизофреном стању у коме рецимо теорија еволуције (да се опоменемо само најскорије дебате и горког искуства овог типа на нашим просторима) представља парадигму коју генерално прихватамо, у којој се на свакодневном нивоу мисаоно крећемо, али коју смо дужни да суспендујемо у тренутку када уђемо у храм, или можда на час веронауке, где бисмо онда били приморани да мислимо у неким сасвим другим категоријама. Наравно, када би наука дошла на позиције које су заиста неусагласиве са елементарним поставкама вере – хришћанин би био приморан да се определи, али истовремено тужна и радосна чињеница је то да се наука још увек не налази на том нивоу, те да је велико питање и може ли се замислити неко конкретно (природно)научно откриће које би нужно негирало хришћанску веру. Ову чињеницу називам и тужном због тога што указује на бесмисленост и непотребност сукоба у које неретко својевољно улазимо и дилема пред које стављамо (потенцијалне) вернике, доводећи се тако у опасност да сами будемо одговорни за њихово (беспотребно) одустајање од вере. Црква и теологија морају се одрећи претензије да буду врховни судија по свим могућим питањима, те бити спремне да уђу у искрени дијалог у коме ће умети да слушају и уче од других. * * * Да резимирамо, намера у овом есеју била ми је да се самокритички позабавим једним од интересантних аспеката проблема атеизма – одговорношћу хришћана за његов настанак. Не желим да тврдим да би без наших грешака сви људи били хришћани. Бог је човеку даровао слободу, а она подразумева могућност да се каже „не“. Уосталом, први човек управо је одбио самога Бога, а не неке његове несавршене посреднике. Дакле, потпуно сам сигуран да би и на нашу много бољу мисију понеко одговорио одрично. Верујем и да има и таквих који се против вере боре „из чисте злобе“. Једино што не верујем је да нам је корисно да на себе преузмемо улогу жртве и вечно ламентирамо над том чињеницом. Чини ми се да је много корисније да се критички загледамо у себе и сопствену прошлост, како бисмо сагледали има ли онога што бисмо могли да исправимо и адекватније сведочимо Бога у кога верујемо. И тада ће хришћани остати „мало стадо“, али ћемо се макар потрудити да га додатно не умањимо сопственим грешкама. У том смислу, ако атеизму приступимо како бисмо уочили сопствене промашаје, а опет не да бисмо над њима очајавали, већ се „преумили“, из њих учили и надаље их не понављали, онда ни атеизам и атеисте не морамо посматрати као смртне непријатеље, већ, заједно са чувеним православним теологом ХХ века Оливијеом Клеманом, можемо слободно говорити о „прочишћењу атеизмом“.
  14. Атеизам дефинитивно представља један од највећих изазова данас, не само за хришћане, већ и за друге религије и њихове вернике. Проблем постаје још сложенији оног тренутка када схватимо да се ради о изузетно комплексној појави, за чије адекватно расветљавање би били потребни безмало томови књига. Сложеност поменутог феномена постаје очигледна већ при покушају дефинисања самог појма атеизам. На прву лопту помишљамо на људе који не верују у Бога, или, нешто прецизније, сматрају да Бог не постоји. Теолози додуше баратају разуђенијом терминологијом па разликују атеисте (људе који мисле да Бог не постоји), агностике (људе који верују да не можемо знати да ли Бог постоји), чак и антитеисте (људе који су, поред изостанка личне вере, агресивни борци против религије). Просечан пак човек кога бисмо могли сврстати у неку од поменутих категорија – веома често није свестан суптилних терминолошких дистинкција и себе сматра управо атеистом, или просто – нерелигиозним. Слично је и са „обичним“ верницима који такође припаднике три поменуте категорије најчешће сврставају под општи појам „атеисти“. Проблем се додатно компликује када сагледамо историју употребе појма атеизам. Иако се ради о прилично старом појму, начин на који се он употребљавао није био истоветан не само поменутој широј пракси која данас постоји у народу, него ни ономе што се сада сматра прецизном употребом. Један пример из ране историје Цркве то врло јасно приказује: Св. Поликарп, епископ смирнски, изведен је средином другог века на суђење, оптужен да је хришћанин. Како је већ био стар човек, судије су се сажалиле и биле спремне да га поштеде само ако призна божанство цара и узвикне „доле атеисти!“. Макар овај други захтев на први поглед не делује нимало проблематично за хришћанског епископа. Проблем је, међутим, био у томе што су судије пред којима је Поликарп стајао под атеистима подразумевале управо хришћане! Поликарп, међутим, искористивши мудру досетку, заиста није имао проблем да овај захтев изврши: окренуо се према присутној разулареној маси, која се окупила да прати гладијаторске борбе и јавна погубљења, и њима (=римским многобошцима) у лице узвикнуо: Доле атеисти! Поменути пример јасно показује да је разумевање појма атеизам заправо било питање перспективе, односно да се под њиме није подразумевало одсуство сваке вере у Бога, већ пре – одбацивање конкретне, неодговарајуће слике Бога (зарад неке друге, исправне). Атеизам као појава генералног одбацивања Бога (за ову прилику морамо додуше оставити по страни сасвим легитимно питање да ли такво апсолутно одбацивање Бога заправо постоји), дакле не зарад неке друге, боље идеје о њему, релативно је нова појава и истраживачи је већином везују за период око Француске револуције. О савременом атеизму могло би се, и морало, говорити из много различитих углова. Могли бисмо тако расправљати о атеизму као последици разочараности трагичним историјским збивањима („чему вера/теологија/Бог након Аушвица?“), или последици огромног технолошког развоја који чини да нам је све доступно на један „клик“, што онда има као резултат то да човек све мање промишља стварност, све мање се „чуди“ пред њом, а знамо да аутентично философско/теолошко чуђење пред тајном Бића („откуд уопште нешто, а не ништа?“) представља изворни подстицај за бављење философијом, па и теологијом. Могли бисмо расправљати и о недостатку самопоуздања савременог човека који, захваљујући огромном напретку природних наука, још боље и јасније него ранији људи зна да не постоји Бог који би био само једно од бића унутар овога света. Ако таквог Бога нема, ако Бог није само биће на врху пирамиде овосветских бића, већ трансцендентан и апсолутни Други у односу на нас – одакле онда човеку смелост да и помисли да би такво једно биће он могао спознати, чак и када би оно постојало? Сва ова важна и релевантна питања овом приликом ипак ћемо оставити по страни, а у овом есеју покушати да се позабавимо једним другим питањем: одговорношћу хришћана за настанак атеизма. Исувише често, наиме, приступ хришћана проблему атеизма своди се на ламентирање над „светом који у злу лежи“, који је временом све гори и, из чисте злобе, не жели да прихвати божанску истину и светлост које Црква изобилно излива у њега. Много ређе се, чини ми се, поставља самокритично питање које је, по мом мишљењу, далеко више у духу самог хришћанства. Не дакле: „како и зашто су све други криви што постоји атеизам?“, већ: „да ли смо и шта ми као хришћани томе допринели? Где можда нисмо били довољно верни Христовом јеванђељу, што је људе онемогућило да адекватно спознају ког и каквог то Бога ми проповедамо?“ Размишљајући управо у овом правцу, еминентни савремени хришћански теолог Ханс Кинг разликује три плана на којима су сами хришћани допринели развоју атеизма (хуманистички, политички и научни) при чему се они међусобно не искључују. Другим речима, човек се у хришћанство не мора разочарати на само једном плану. Иако су примери уз помоћ којих Кинг образлаже своју идеју везани за контекст живота Блеза Паскала и Римокатоличку цркву, поменуту поделу сматрам корисном, те ћу је искористити да, надовезујући се на Кингова размишљања, илуструјем појаве које су, верујем, општеприсутне, користећи се притом примерима који излазе изван поменутих оквира и релевантнији су за наш контекст: 1. Хуманистички атеизам се јавља онда када у својој проповеди ставимо претерани нагласак на „подвиг“ и „духовност“ и тиме их, заправо, суштински извитоперимо. Аскеза је добра, штавише неопходна и кључна у животу сваког хришћанина, о томе наравно нема спора. Њоме се учимо љубави и савладавамо сопствени егоизам. Међутим, уколико у промовисању подвижништва претерамо са извесним спољашњим, несуштинским елементима, и читаву ову велику и важну тему сведемо на питања попут нпр. у ово време поста актуелног „да ли једеш на води (или – не дај Боже! – у твом јелу има и нека кап уља)?“, онда заправо потпуно промашујемо њен смисао. Величање значаја „духа“, као нечег узвишеног и доброг, никада не сме ићи на рачун ниподаштавања „тела“, као нечег по себи лошег. Овакав дуализам одбацили су још рани Оци Цркве, одбијајући да са платонистима говоре о добром духу и телу као његовој тамници, верујући да је и тело од Бога створено као добро. Свакако, наше тело јесте „пало“ и изискује труд на пољу борбе са страстима, али упорно инсистирање искључиво на палости, слабости, греху, злу у свету, најчешће представља стављање претешког бремена на плећа народа. Све ово, не заваравајмо се, и те како постоји и у нашој средини, како изван канонских граница Цркве у разним зилотским покретима, тако и унутар ових граница, по правилу код самозваних „духовника“ који неретко системом додељивања или, још чешће, ускраћивања тзв. „благословâ“ теже да контролишу живот људи до најмањих ситница. Као да неретко заборављамо да је, упркос свим реалним проблемима и злу које у свету постоји, Бог кога исповедамо Бог живота, Бог победе над смрћу, а самим тим – Бог радости, а не вечне потиштености. Запитамо ли се понекад, сведочимо ли људима поред нас довољно очигледно овог Бога радости? И да ли ће они пожелети да „дођу и виде“ о чему им ми хришћани проповедамо, ако нас увек виде покуњене, намргођене, уплашене, у црнини? Није ли и сам Христос, мада је боље од свих нас знао колико и каквог зла има у свету, те како ће окончати овоземаљски живот, одбијао овај „мрачњачки“ приступ животу и зато од сличних „побожњака“ онога времена био називан изјелицом и пијаницом, који по кафанама једе са грешницима? Претераним, дакле, инсистирањем на подвигу, тј. извитоперењем идеје о њему, личимо пре на неке екстремне секте које су се одликовале чак и физичким самобичевањем, него на самога Христа. На тај начин најчешће постижемо да се идеја хришћанског живота у најбољем случају учини људима претерано узвишеном, а самим тим и недостижном за њих („добро је хришћанство, али ја нисам довољно добар да то могу да изнесем“), али врло често доводимо и до тога да се идеја хришћанства учини недовољно добром, да се човек запита „морам ли мрзети себе и свет и живот, да бих волео Бога?“, те да стога од хришћанства одустане. 2. Политички атеизам настаје онда када Црква пропусти да адекватно делује у друштвеној сфери. Ово се најчешће дешава на два плана: први се тиче тога да Црква пропушта могућност да на ширем плану, као институција, покушава да се избори са социјалним проблемима са којима се на свакодневном плану људи сусрећу. Узмимо за пример глад и сиромаштво. Свакако да ће се на појединачном плану решење често пронаћи, тј. да ће гладни појединац понекад закуцати на врата храма и ту сусрести неког доброг свештеника који ће бити спреман да му помогне и нахрани га. Али, оваква појединачна дела милосрђа, иако добра и важна, нису довољна, и од Цркве се очекује да покуша да на ширем плану допринесе системском решењу проблема, што је она, кроз историју, често пропуштала да чини, а то ју је, у очима многих, чинило лажном, тј. неаутентичном следбеницом поруке о љубави према ближњем, која се налазила у самој сржи Христове проповеди. Пример позитивног деловања у овом правцу је нпр. постојање јавних кухиња, где се потребити могу свакодневно бесплатно хранити на рачун Цркве. Стиче се, међутим, утисак да би оваквих кухиња, али и других сличних установа, могло и морало бити још више. Други проблематични аспект јавног деловања Цркве је њена афирмација власти и претерано везивање за њу. Уколико је власт у некој држави лоша, народ под њом тешко живи и доживљава је као непријатеља, а Црква се (без икакве суштинске потребе, тј. због одвећ људских разлога и овоземаљских интереса) стави на страну те власти, онда ће народ следећи просту логику „пријатељ мог непријатеља је такође мој непријатељ“ често бити приморан да се окрене против Цркве, а тиме, по аутоматизму, најчешће и против Бога. Можда је најрадикалнији пример овог типа била подршка великог дела Немачке евангеличке цркве Адолфу Хитлеру, што је за последицу имало то да су и многи теолози и свештеници осетили потребу да се од такве заједнице дистанцирају и оснују паралелну „Исповедну цркву“. Феномен подршке политичарима на власти од стране црквених поглавара присутан је и те како и данас, и у већински православним срединама, упркос приличном незадовољству овим политичарима које неретко постоји у народу. Морали бисмо бити свесни опасности и, што је још важније, неаутентичности, са хришћанске тачке гледишта, оваквог начина делања (јер, наравно, није лоше излагати се опасности ради одбране аутентичних хришћанских вредности) и трудити се да га максимално избегавамо. У сфери политичких искушења која могу водити одрицању од Бога можемо споменути и још увек врло болни и акутни (иако осуђен) проблем православних – етнофилетизам. Ова тема је врло комплексна и о њој је већ много писано, те је овде можемо само овлаш дотаћи и напоменути да се стиче утисак да људи често одлучују да одбаце веру јер им се чини да је она нужно повезана са афирмацијом једне по правилу искривљене и идеологизоване слике одређеног народа, која се у проповеди Цркве често намеће и као доминантна. 3. Научни атеизам, у крајњој линији, настаје у случајевима када Црква (погрешно) инсистира на подвојености и супротстављености вере и разума, када јој се чини да нека од сазнања до којих човек долази својим разумом/научним истраживањем морају бити одбачена као неусагласива са вером. Најчувенији пример овог типа, којим је заправо и отпочео расцеп између Цркве и науке (које дотад нису биле у сукобу), тиче се оштрог револта Римокатоличке црква према открићима научника попут Кеплера, Коперника и Галилеја, који је, због политичке моћи коју је у том периоду поседовала Римокатоличка црква, неретко резултовао и физичким страдањем људи од науке. Касније се наравно испоставило да је читав сукоб био непотребан, те да су тадашњи теолози наивно веровали да бране хришћанску веру, држећи се постулата дотад владајуће аристотеловске физике, од које, као што је данас врло јасно, темељи хришћанске вере ама баш никако не зависе. Иако су и хуманистички и политички разлози за атеизам и данас актуелни, чини ми се да је овај „научни“ аспект у нашој средини можда и најопаснији. Ово првенствено због тога што смо пречесто склони да га олако отпишемо тврдећи да „нисмо ми никад имали проблем с науком и спаљивали научнике на ломачи, већ су то радили католици“. Насупрот оваквом олаком одбацивању опасности, чини ми се да су сви суштински елементи онога што би могло да доведе до атеизма који подводимо под „научни“ и данас и те како присутни у нашој средини, чак и више него код католика, који су се, руковођени и горким искуствима из прошлости, потрудили да многе грешке исправе. Пре свега, присутан је, нарочито у горе спомињаним „духовничким“ круговима својеврстан презир учености и њено одбацивање као „неправославне“. Колико је овај приступ био присутан кроз историју Цркве, као и колико је суштински погрешан, најбоље нам сведоче речи које је над гробом Св. Василија Великог изговорио Св. Григорије Богослов: „Сматрам да свако ко поседује ум мора признати да је за нас највеће благо ученост, и то не само ова наша најплеменитија … него и ученост световна, које се многи међу хришћанима, због лошег разумевања, гнушају као злехуде, опасне и од Бога удаљавајуће. Но ми нећемо окретати творевину против Творца. Не треба понижавати ученост како то неки чине, напротив, треба рећи да су глупи и незналице сви они који држећи се таквог мишљења желе да и сви остали буду налик на њих, како би у општем мраку сакрили своје сопствене недостатке и избегли разобличавање свога незнања.“ Иза борбе против учености крије се, дакле, најчешће страх и манипулација оних који би да нас од учености одвоје. Још једно врло опасно искушење у које можемо упасти јесте то да као хришћани не одбацујемо категорички ученост и науку као такву, него чак и ступамо у дијалог са њом, али тај „дијалог“ више доживљавамо као монолог у коме неодговорно и одвећ олако допуштамо себи да изричемо судове о стварима које не знамо. О опасности оваквог приступа веома лепо говори Св. Августин: „Често и неверник зна нешто о земљи, о небесима и другим елементима овога света, о кретању и орбитама звезда, и чак о њиховој величини и положају, о предвиђању помрачења сунца или месеца … Срамотна је и опасна ствар да неверник чује хришћанина како, дајући наводно објашњење Светог Писма, прича бесмислице о тим темама, и треба да предузмемо све потребне мере да предупредимо такву ситуацију, у којој неверни могу да укажу на огромно незнање хришћанина и да му се смеју са презиром. Није овде срамота то што је та особа исмејана, већ то што ће људи ван наше верске породице мислити да су наши Свети Оци мислили то што та особа мисли, и тако ће писци нашег Писма бити одбачени као незналице, што изазива велики губитак оних на чијем спасењу радимо. Ако људи виде хришћанина како греши у области коју они добро познају, и чују како он инсистира на својој глупој интерпретацији нашег Писма, како ће они онда поверовати том истом Писму када им оно говори о васкрсењу мртвих, нади у вечни живот, и Царству Божијем, када им је показано да је то Писмо пуно лажи о стварима које су они сами научили кроз искуство и светлост разума? Несмотрени и неупућени тумачи Светог Писма уваљују у неизрециве проблеме и тугу своју мудрију браћу онда када су ухваћени у неком од својих погрешних мишљења и када им задатак поставе они који нису омеђени ауторитетом наших светих књига. Јер тада, како би одбранили своје крајње неразборите и очигледно нетачне тврдње, они ће покушати да се за доказ позову на Свето Писмо, и чак да по сећању наводе многе пасусе за које сматрају да подржавају њихов став, иако не разумеју ни оно што кажу ни оно што доказују и бране.“ Упркос дужини, чинило ми се и те како важним и корисним да због његове актуалности наведем овај цитат, јер се најдиректније тиче искушења у које и данас пречесто упадамо. Запазимо да цитат почиње речима „Често и неверник зна нешто…“, одакле бисмо, као и из остатка навода додуше, могли извући закључак да је хришћански теолог дужан да поседује адекватно знање о свим релевантним „световним“ питањима. У том аспекту, чини се да се ситуација драстично изменила. Корпус научних знања данас је толико обиман да се заиста не може очекивати од ма како генијалног, вредног и образованог теолога да их темељно поседује (мада је наравно добродошло ако се труди да буде колико је могуће информисан). Међутим, тим пре он данас још мање има право на олаке закључке и то да суди о научним теоријама не поседујући о њима адекватно образовање и заснивајући своје ставове наводно на Светом Писму. Поступајући тако, ми практично људе образоване у науци стављамо у нужну (али непотребну!) дилему да морају бирати између Цркве и вере са једне стране и научних истина са друге стране. Оваква особа највероватније ће одбацити веру, јер тешко да ће при здравој памети моћи да се одрекне знања које је годинама мукотрпно стицала и за њега проналазила ваљане аргументе, или ће евентуално покушати да живи у неком схизофреном стању у коме рецимо теорија еволуције (да се опоменемо само најскорије дебате и горког искуства овог типа на нашим просторима) представља парадигму коју генерално прихватамо, у којој се на свакодневном нивоу мисаоно крећемо, али коју смо дужни да суспендујемо у тренутку када уђемо у храм, или можда на час веронауке, где бисмо онда били приморани да мислимо у неким сасвим другим категоријама. Наравно, када би наука дошла на позиције које су заиста неусагласиве са елементарним поставкама вере – хришћанин би био приморан да се определи, али истовремено тужна и радосна чињеница је то да се наука још увек не налази на том нивоу, те да је велико питање и може ли се замислити неко конкретно (природно)научно откриће које би нужно негирало хришћанску веру. Ову чињеницу називам и тужном због тога што указује на бесмисленост и непотребност сукоба у које неретко својевољно улазимо и дилема пред које стављамо (потенцијалне) вернике, доводећи се тако у опасност да сами будемо одговорни за њихово (беспотребно) одустајање од вере. Црква и теологија морају се одрећи претензије да буду врховни судија по свим могућим питањима, те бити спремне да уђу у искрени дијалог у коме ће умети да слушају и уче од других. * * * Да резимирамо, намера у овом есеју била ми је да се самокритички позабавим једним од интересантних аспеката проблема атеизма – одговорношћу хришћана за његов настанак. Не желим да тврдим да би без наших грешака сви људи били хришћани. Бог је човеку даровао слободу, а она подразумева могућност да се каже „не“. Уосталом, први човек управо је одбио самога Бога, а не неке његове несавршене посреднике. Дакле, потпуно сам сигуран да би и на нашу много бољу мисију понеко одговорио одрично. Верујем и да има и таквих који се против вере боре „из чисте злобе“. Једино што не верујем је да нам је корисно да на себе преузмемо улогу жртве и вечно ламентирамо над том чињеницом. Чини ми се да је много корисније да се критички загледамо у себе и сопствену прошлост, како бисмо сагледали има ли онога што бисмо могли да исправимо и адекватније сведочимо Бога у кога верујемо. И тада ће хришћани остати „мало стадо“, али ћемо се макар потрудити да га додатно не умањимо сопственим грешкама. У том смислу, ако атеизму приступимо како бисмо уочили сопствене промашаје, а опет не да бисмо над њима очајавали, већ се „преумили“, из њих учили и надаље их не понављали, онда ни атеизам и атеисте не морамо посматрати као смртне непријатеље, већ, заједно са чувеним православним теологом ХХ века Оливијеом Клеманом, можемо слободно говорити о „прочишћењу атеизмом“. View full Странице
  15. Свако људско биће припада некој конкретној заједници (породици, друштву, народу) која постоји прије његове одлуке да јој припада и чији захтјев за очувањем идентитета (наиме интегритета, као способности самоодржања) претходи сваком образлагању. Заједница није само природно стање већ и једна нормативна структура, у којој индивидуе могу да постоје као личности. Крајње исходиште нормативне структуре је категорија светог (оно што се у заједници доживљава као свето). Тако и нација није (не би требало да буде) тек неко природно стање, већ заједница која је нормативно (вриједносно) структурисана под видом категорије светог. Због тога свако налази довољно разлога да воли свој народ. Вољети свој народ значи осјећати понос због великих људи у свом народу и њихових подвига којима се потврђује нормативна структура. Наравно, ако имамо привилегију да се поносимо нашим великанима (у историји, вјери, науци, култури, спорту), онда морамо бити у стању да осјећамо и стид због оних који својим поступцима нарушавају нормативну структуру народа коме припадамо. Јер способност за понос и стид треба да је јединствена, као што су јединствене слобода и одговорност. Онда вољети свој народ значи настојати да и ријечју и дјелом потврђујемо у нашим конкретним животима ону потенцијално универзалну нормативну (вриједносну) структуру којом заједница којој припадамо одређује своје постојање и тиме дефинише себе. То је саставни дио саморазумљиве борбе за признање и права на самоодређење једног народа, наиме права да сами слободно постављамо сврхе свог постојања и дјелања. Аутошовинизам Међутим, постоје данас међу Србима и они који исказују мржњу и презир према српском народу (коме и сами ипак припадају, мада очито против своје воље). Ова самомржња, која се огледа у вриједносно негативним предрасудама, презиру и нетолеранцији према сопственом народу, која се противи елементарном осјећању и потреби самопоштовања и достојанства (што укључује и припадност заједници) – добила је назив аутошовинизам. То је облик самонегације, наиме настојање да се сопствени идентитет изведе и представи из става непријатеља, што резултује вриједносно негативним и стигматизацијом проблематизованим идентитетом, наиме порекнутим (негираним) тј. разореним идентитетом. То није самомржња услед стида због злих поступака других припадника исте заједнице, нити је то самосвијест о кривици и гријеху заједнице којој припадамо: то није покајање, јер покајање није самомржња и губитак достојанства, већ начин да се поново задобије гријехом нарушено достојанство и људскост. У овој самомржњи нема ничег васпитног, јер одсуствују самоваспитање и брига за другог. Аутошовиниста себи неосновано приписује једну чудну ексклузивност: да је управо он тај повлашћени и узвишени изузетак који увиђа нискост сопственог народа коме пориче људскост и приписује зле особине и тако актере насиља и зла над сопственим народом ослобађа кривице и одговорности, јер се насиље и зло оправдавају тобожњим есенцијалистичким особинама жртве и постају ствар њене ништавности, тј. самоскривљености и самоповређивања. Аутошовинизам је первертовани расизам. Као такав, аутошовинизам је симптом колонијалног стања у ком се предузима експлоатација и девастација једног народа и простора (простора – јер се у таквом стању не може у озбиљном смислу говорити о држави). Социјална феноменологија аутошовинизма је комплексна, па се он може посматрати са становишта социјалне психологије односно психопатологије, но свакако и са становишта друштвених интереса, као феномен социјалне онтологије, наиме социјалне структуре, када може да се ради чак и о системском аутошовинизму, а не само о аутошовинистичком маниризму ексклузивног самопредстављања. Системски аутошовинизам указује на структуре моћи које изневјеравање (издају) друштвених интереса представљају као успјех суочења друштва са собом, са својим прљавим лицем, а они који су наводно у стању да се издигну и своје увиде другима наметну заправо би били патриоти. Када репрезентује друштвени интерес, онда аутошовинизам треба третирати функционалистички. Управо због тога што треба да буде социјално функционалан – аутошовинизам се користи техником стигматизације и дискурзивним насиљем (семантичком и реторичком агресијом и терором). Стигматизација и семантичко поробљавање Дискурсом као насиљем, иза ког стоји реална моћ са врло стварним интересима, прописује се идентитет оних над којима се као над својим власништвом успоставља социјална (а по могућности и политичка и војна) контрола. Функција стереотипа, који се уобичајено производе техником лоше генерализације и злонамјерним редукционистичким објашњењима, јесте да дјелују као семантичко заробљеништво унутар ког се може добити условно признање тек кад се призна прече право власницима и чуварима овог семантичког затвора. Стереотипи у јавном дискурсу чине сувишним свако доказивање и расуђивање, а кад иза њих стану научне институције онда такви стереотипи са псеудонаучном овјером имају обавезујући карактер, упркос томе што стереотипи о читавом једном народу или становништву једне регије дакако представљају неосновано супстанцијализовање којим се пориче постојање разлика и уопште конкретних појединачних људских бића, што је и неистинито и неправедно. Наравно, да би стереотипи имали снагу важења треба да буду саображени владајућим вриједностима и подржани од стране владајућих структура и медија. Интерес медијских произвођача јавне (и дневне) истине условљен је интересом владајуће политике, и то је само примјер зависности јавног дискурса од политике. Један од циљаних ефеката стигматизовања је да се изазове криза идентитета тако што се код жигосаног производе страх и сумња у себе, незадовољство собом, осјећање унесрећености и недостојности. Стигматизовањем се производи и одабраном „другом“ намеће кривица као средство овладавања, и то с циљем да жигосани прихвати и интериоризује кривицу за коју је задужен: тада је дужан да искаже спасоносну формулу покајничког признања сопствене кривице (mea culpa, mea maxima culpa!). „Излаз“ из овог неподношљивог стања тражи се у бјекству од идентитета, у жељи и чак жудњи да се буде други, и то такав други саображен пројекцији оног ко има моћ да влада семантичким пољем јавног жигосања. Страх од погледа другог превладава се тако што се сопствени изглед прилагођава жељи другог. Ова психолошка, социјална и политичка мимикрија је неопходна припрема за нову улогу. Кад је идентитет негиран и испражњен, кад је топос његовог пребивалишта напуштен, онда овај празан простор попуњава други, онда се догађа да како човјек тако и група људи свој идентитет обликује по жељи другог, што се узима као дефинитивно признање да су жигосање и кривица додијељени правом објекту. Тада „стари“ (негирани и напуштени) идентитет као „прави“ идентитет постаје ако не једина а оно главна сметња „новом“. Отуда једно чудно стање сталне потребе да се буде други, да се губи аутохтоност а стиче хетерохтоност, да се на неподношљиву стигму реагује тако што ће се карактеристике туђег идентитета користити као серум за имунолошки одговор на кризу сопственог идентитета: такво стање слабости могли бисмо назвати хетерофилија. (Нешто сасвим различито је природно човјеково својство да свој динамички идентитет конституише и реализује у слободној комуникацији с другим.) Кад се одабраном објекту прилијепи вриједносно негативна и семантички јака етикета, онда она когнитивно дјелује тако да се у доживљају тог објекта игнорише стварност. Тада језик дјелује као средство насиља, етикета као вербална омча. Принудити стигматизованог да ћути – то је потребно да би други могли да говоре не само о њему него и у његово име. Управо је због тога важна анализа дискурса стигматизације који се производи са становишта моћи да би се легитимисало овладавање другим, важна је феноменологија „другости“ којом се стигматизовани конструише као „туђи“ и „страни“ безлични објект знања, наиме важно је то због тога да би стигматизовани повратио право да говори у своје име, и уопште да говори, да одлучује о свом идентитету. Неподношљиви притисак стигме и пројектоване кривице подстиче саморазумијевање из жеље другог, одрицање од идентитета, одрицање од припадности и спремност на промјену идентитета. Представе о другом говоре и о ономе ко их ствара. Презриви поглед на другог открива физиологију колонијалног и расистичког ока. Колонизатор, наиме онај ко хоће да успостави своју доминацију, веома воли да се представи као цивилизатор. И док расиста „другог“ презире немилосрдно до поништења, дотле цивилизатор великодушно позива „другог“ да постане људско биће и изједначи се с њим, али тако што ће сâм поништити себе, саобразити се његовој жељи и прихватити улогу објекта доминације. У колонијалном дискурсу колонизовани је урођеник а колонизатор је његов цивилизатор, па тако доминација (а она се увијек успоставља ради неке конкретне добити) има морално покриће: онај „други“ је дивљак, и као дивљак налази се изван сфере морала, па онда може/треба да буде истиснут и из сфере права: то је етички и јуридички селективизам по ком се моралне и правне норме не примјењују на нижу врсту људи а „цивилизовани“ ослобађају одговорности за оно што се догађа „нецивилизованима“. Кад је онај „други“ конструисан као „страни“ и „туђи“ онда је комуникација с њим начелно онемогућена, – онда се овом изабраном објекту доминације приписују вриједносно негативне дескрипције, које своју снагу важења постижу и(ли) насиљем и(ли) манипулацијом, и истовремено му се сужава (или укида) могућност да се од њих брани. Наравно, човјек који се брани од доминације не треба да буде заинтересован за то да ли је онај ко хоће да га потчини „цивилизован“ или не (тај свакако угрожава слободу као темељну вриједност цивилизације), него треба да брине како да не постане објект доминације. Бранити слободу и одговорност и супротставити се насиљу – управо је то услов и потврда цивилизованости. Национални идентитет О нацији и национализму код нас се предуго говори углавном идеолошко-политикантски, па отуд и квазинаучно (квазитеоријски), као да је требало да се на то навикнемо. Ми ни сада ‒ када се над нама јавно и дрско демонстрирају тзв. „национални интереси“ разних држава и нација ‒ нисмо довољно способни да формулишемо сопствени национални интерес, па тако ни савремени национални идентитет. Самосвјесни национални идентитет чини једну заједницу способном да одлучује и дјела, да изграђује политичко јединство неопходно за функционисање друштва и државе. Наравно, важна је сврха тог јединства, а неважно је да ли се оно препознаје као национално. Поготово је неважно то што је ‘нација’ тобоже „предполитичка категорија“ (а притом је однекуд тако политички дјелатна!). Када су чланови једне националне заједнице биолошки угрожени управо због припадности тој националној заједници, онда они очекују да у националној заједници нађу заштиту и стога имају осјећање посебне обавезе према ‘нацији’. Нарочито ако држава или не постоји или није у стању и расположењу да обавља своју основну функцију: да штити интересе својих држављана. Тада постаје чак интуитивно јасно да је национални идентитет заправо интегритет једног народа, наиме систем његовог општег самоодржања, као што је то идентитет личности сваког од нас. Национализам је, између осталог, одговор на потребу за идентитетом. Природно је што је та потреба јака када желимо да се супротставимо националној и државној дезинтеграцији. Национални идентитет се не смије заборавити, насупрот колективизму (комунистичком, нацистичком, шовинистичком) и индивидуализму (либералистичком, глобалистичком). Нестанак националног памћења везан је за губитак способности да се уважавају вриједности које су нам традиране и које представљају моралну подлогу из које црпимо снагу важења нормативне сфере. Упркос томе што се тврди да учествовање у модерној цивилизацији наводно претпоставља ковертовање или музејско депоновање сопствене традиције, да су културна, научно-техничка и политичка свијест постале планетарне, и више нису националне. У преломним историјским моментима национално осјећање може да буде херменеутички услов да се разумије стварност. А посебан је парадокс (или обмана) што се за национализам оптужује један народ који очигледно није имао снаге да се елементарно интегрише, ‒ који за читав миленијум писмености није успио ни да учи слова коначно из једног буквара! Историјска одговорност И личност и одговорност претпостављају заједницу. Одговорност је лична одговорност у заједници. Лична (тј. личносна) не значи индивидуална, која би онда била супротстављена колективној одговорности. Не само да колективна одговорност не мора нужно да укида индивидуалну и обрнуто (зашто би оне биле неспојиве?), него ће прије бити да су индивидуална и колективна одговорност у односу омогућавајуће интерференције. Наиме, ако је заједница претпоставка и личности и одговорности онда је колективна одговорност саморазумљива и егзистенцијално ситуирана у сваком члану заједнице (није изведена никаквим поопштавањем). Ми дјеламо одговорно јер имамо свијест да припадамо једној конкретној заједници која постоји прије наше одлуке да јој припадамо и чији захтјев за очувањем идентитета претходи сваком образлагању. Егзистенцијална ситуираност колективне одговорности нарочито долази до изражаја у историјској одговорности, која је посебан случај (и личне и колективне) ситуационе одговорности. Као припадници једне конкретне историјске заједнице имамо историјску одговорност и синхроно као одговорност у нашем историјском времену (или: за наше историјско вријеме) и дијахроно као трансгенерацијску одговорност за поступке припадника те заједнице у минулим временима. Ако жели да задржи и свјесно изграђује свој идентитет, свака заједница мора да чува историјску одговорност, да је заштити бар моралном ако не и правном институционализацијом. И пред нама самима и пред другима одговорни смо због поступака претходних генерација у смислу да имамо чврсту моралну (и правну?) обавезу да и другима и нама самима отклонимо или ублажимо дјелатне последице тих поступака, и то слично као што у праву и објективна одговорност (одговорност без кривице) и субјективна одговорност (одговорност по основу кривице) једнако производе обавезу да се надокнади штета. Ослободити било себе било другог ове обавезе засноване на историјској одговорности значило би приграбити за себе неприпадајућу привилегију (вишак компетенције) да се пресијече узрочно-последични ланац историјског догађања да бисмо себе или другог ослободили одговорности за историјски дјелатне последице штетних поступака претходника, наиме да бисмо одговорног ослободили обавезе да надокнади штету. Онај ко наслиједи имовину својих родитеља не може да се одрекне њихових дугова. А онај ко нас убјеђује да се „окренемо будућности“ и да се „ослободимо историје“ можда хоће да нас превари да не би морао да нам надокнади штету. Због тога је важно да се институционално заштити историјска одговорност, макар у колективном духу једног народа, бар да не би долазило до тога да за догађаје погубне по једну заједницу (дакле и по појединце) нема чак никаквог осјећања одговорности. ‒ Морамо стално изграђивати сензибилитет за сопствену историју, што значи одговоран (само)критички однос према историјској прошлости као дио историјске самосвијести. Наравно, колективна одговорност не смије да служи за бјекство од одговорности у смислу да се у њој тражи очишћење од индивидуалне одговорности; колективна одговорност као спремност да прихватимо одговорност за поступке заједнице којој припадамо јесте дакле један вид прихватања одговорности за поступке другог а да се тиме тај други дакако не ослобађа од одговорности. Међутим, проблем је како да утемељимо историјску одговорност (и такође једну етику историјске одговорности) кад је историја изгубила свој супстанцијални карактер, кад се више не говори о Смислу Историје. Поред свијести да припадамо једној историјској заједници и да је наша одговорност трансгенерацијска, поред свијести о моралном јединству историјског времена ког се не можемо одрећи, основа једне савремене историјске одговорности могла би да буде у солидарности ради очувања увијек изнова проблематизованог достојанства и самопоштовања Личности. Осим тога, ми смо пред проблемом како установити одговорност у сфери политичког живота кад је она страховито посредована: између оних који доносе одлуке и оних који су тим одлукама погођени постављена је не само „демократска“ или демократска процедура избора као техника присвајања власти него и, с друге стране, читав Минотаурусов лавиринт који настањују његови институционални и неинституционални потомци. Какве су наше моћи и могућности рационалног одлучивања ако су могућности и моћи манипулације такорећи неограничене, ако је таква моћ медија, ако се јавно мњење индукује, ако постоји монопол на информације, ако се ‘стварност’ производи по поруџбини, ако је она виртуелна и фикционализована (наравно: и функционализована), ако су истина и правда постале однос снага? Перспективизам Историјска одговорност налаже да се у конкретној ситуацији има своје становиште, сопствена перспектива као оријентација у простору и времену. Уопште узев, да би се оријентисао у простору и времену човјек себи гради менталну (когнитивну) мапу стварности; наше представе стварности су утолико функционалне, оне су сврховите. Овај перспективизам не значи остајање у својим провинцијалним ставовима (у затвореном и некомуникабилном идентитету), нити препуштање себе некој наводно угодној интегришућој општости о чијем контексту смисла уопште не одлучујемо (бити интегрисан у Европску Унију предочава се као бити прикључен на инфузију у неком сигурном инкубатору). Перспективизам подразумијева вољу и способност да се сопствено становиште учини релевантним, да се своја перспектива универзализује, наиме учини таквом да је и други „мора“ узети у обзир. Перспективизам је усмјерен и према прошлости и према будућности. То међутим нипошто није заробљеност прошлим, дјеловање које је условљено искључиво оним прошлим, па је утолико нужност и нужда, а не слобода и одговорност стварања новог. (Доста тога у српској политичкој историји изнуђено је ратовима и удесима, поплавама и пожарима.) Наравно, у историји постоје објективна стања ствари и чињенице као ограничења субјективног хтијења. Искусили смо више пута да значење наших историјских поступака (њихова „исправност“) зависи од глобалног контекста моћи који од нас не зависи, од контекста моћи у ком се често рат прво добије па онда почне, у ком се рат обавезно заврши миром а не правдом. Но постоје и субјективна стања и хтијења која нам отварају могућност да прошлост учинимо нашом традицијом и историјом. Уосталом, имамо право на наш смисао историје. Увијек се уствари ради о нашем разумијевању и објашњавању „историјских чињеница“; историјско разумијевање и објашњење пројектујемо у саме чињенице ‒ да би чињенице за нас имале смисла. Отуда могућност да се историјска стварност производи а не да се једноставно тек затиче. Перспективистички приступ историји открива онај нама важан смисао историје који би нам иначе остао недоступан. Нема „објективне“ историје, не зато што желимо да је нема, већ зато што је то начелно немогућно. Одатле нипошто не происходи релативизам и необавезност, будући да историјско знање мора бити подложно интерсубјективном испитивању и нормативној рефлексији, али такође мора производити смисао унутар заједнице. И мора нам омогућити да у прошлости сагледамо поријекло наше будућности. Перспективизам такође подразумијева дјеловање из циљева пројектованих у будућност, у складу са сврхама којима се тежи. У том смислу само човјек има перспективу и хоризонт. Имати перспективу значи имати своје становиште, а то претпоставља право на идентитет. Право на перспективу је унеколико што и право на живот. Један дио српске политичке и интелектуалне елите (или они који заузимају мјесто елите) још увијек упорно његује „дух самопорицања“ и хетерофилије. И као да би пред њима требало да се правдају они који сматрају да треба да заступамо сопствено, српско становиште у политици, економији и култури. Ово наше убјеђивање нас самих да имамо право на своју перспективу један је од разлога што српско становиште још увијек није довољно садржински одређено и популарисано. Треба дакле прећи на утврђивање циљева и средстава српског становишта, на осмишљавање његове структуре и динамике, на залагање за релевантност и перспективност српског становишта. Кључни проблем српског народа у последњих двјесто година је држава, и зато је питање државе постало национални идеал. Улога државе је да становништву на одређеној територији обезбиједи мир, правду и просперитет. Уз стабилан демократски политички поредак и паметно коришћење ресурса и произведених добара, држава би морала да брине превасходно о здрављу и образовању становништва. Образовање би требало да задовољи потребу заједнице: (а) да промишљено (ре)продукује свој друштвени и духовни идентитет сходно вриједностима и нормама те заједнице и циљевима људског знања и хтијења (овај аспект стоји пред изазовом универзализације, што не смије бити схваћено апстрактно, јер смисао вриједности и норми је у њиховом конкретном важењу); (б) да промишљено (ре)продукује свој привредни и безбједносни интегритет сходно економским и популационим потребама и могућностима заједнице (овај аспект стоји пред изазовом конкретизације, што не смије бити схваћено фрагментарно, јер су интереси друштва као комплексне заједнице организмички испреплетени и међузависни). Статус не само политичких него и културно-образовних, правних и здравствених институција ‒ представља неку врсту аутобиографије сваког друштва. Уколико је једно друштво у стању да изгради нормативну структуру (која у крајњем исходи из категорије светог) онда вриједносни систем тог друштва елиминише могућност аутошовинизма и аутостигматизације. Онда је елиминисана потреба да од неке инстанције моћи (и то непријатељске) тражимо потврду и сврху свог постојања, увјерење да смо људска бића. Онда слободно и одговорно постојимо у историји. Извор: Теологија.нет
  16. Свако људско биће припада некој конкретној заједници (породици, друштву, народу) која постоји прије његове одлуке да јој припада и чији захтјев за очувањем идентитета (наиме интегритета, као способности самоодржања) претходи сваком образлагању. Заједница није само природно стање већ и једна нормативна структура, у којој индивидуе могу да постоје као личности. Крајње исходиште нормативне структуре је категорија светог (оно што се у заједници доживљава као свето). Тако и нација није (не би требало да буде) тек неко природно стање, већ заједница која је нормативно (вриједносно) структурисана под видом категорије светог. Због тога свако налази довољно разлога да воли свој народ. Вољети свој народ значи осјећати понос због великих људи у свом народу и њихових подвига којима се потврђује нормативна структура. Наравно, ако имамо привилегију да се поносимо нашим великанима (у историји, вјери, науци, култури, спорту), онда морамо бити у стању да осјећамо и стид због оних који својим поступцима нарушавају нормативну структуру народа коме припадамо. Јер способност за понос и стид треба да је јединствена, као што су јединствене слобода и одговорност. Онда вољети свој народ значи настојати да и ријечју и дјелом потврђујемо у нашим конкретним животима ону потенцијално универзалну нормативну (вриједносну) структуру којом заједница којој припадамо одређује своје постојање и тиме дефинише себе. То је саставни дио саморазумљиве борбе за признање и права на самоодређење једног народа, наиме права да сами слободно постављамо сврхе свог постојања и дјелања. Аутошовинизам Међутим, постоје данас међу Србима и они који исказују мржњу и презир према српском народу (коме и сами ипак припадају, мада очито против своје воље). Ова самомржња, која се огледа у вриједносно негативним предрасудама, презиру и нетолеранцији према сопственом народу, која се противи елементарном осјећању и потреби самопоштовања и достојанства (што укључује и припадност заједници) – добила је назив аутошовинизам. То је облик самонегације, наиме настојање да се сопствени идентитет изведе и представи из става непријатеља, што резултује вриједносно негативним и стигматизацијом проблематизованим идентитетом, наиме порекнутим (негираним) тј. разореним идентитетом. То није самомржња услед стида због злих поступака других припадника исте заједнице, нити је то самосвијест о кривици и гријеху заједнице којој припадамо: то није покајање, јер покајање није самомржња и губитак достојанства, већ начин да се поново задобије гријехом нарушено достојанство и људскост. У овој самомржњи нема ничег васпитног, јер одсуствују самоваспитање и брига за другог. Аутошовиниста себи неосновано приписује једну чудну ексклузивност: да је управо он тај повлашћени и узвишени изузетак који увиђа нискост сопственог народа коме пориче људскост и приписује зле особине и тако актере насиља и зла над сопственим народом ослобађа кривице и одговорности, јер се насиље и зло оправдавају тобожњим есенцијалистичким особинама жртве и постају ствар њене ништавности, тј. самоскривљености и самоповређивања. Аутошовинизам је первертовани расизам. Као такав, аутошовинизам је симптом колонијалног стања у ком се предузима експлоатација и девастација једног народа и простора (простора – јер се у таквом стању не може у озбиљном смислу говорити о држави). Социјална феноменологија аутошовинизма је комплексна, па се он може посматрати са становишта социјалне психологије односно психопатологије, но свакако и са становишта друштвених интереса, као феномен социјалне онтологије, наиме социјалне структуре, када може да се ради чак и о системском аутошовинизму, а не само о аутошовинистичком маниризму ексклузивног самопредстављања. Системски аутошовинизам указује на структуре моћи које изневјеравање (издају) друштвених интереса представљају као успјех суочења друштва са собом, са својим прљавим лицем, а они који су наводно у стању да се издигну и своје увиде другима наметну заправо би били патриоти. Када репрезентује друштвени интерес, онда аутошовинизам треба третирати функционалистички. Управо због тога што треба да буде социјално функционалан – аутошовинизам се користи техником стигматизације и дискурзивним насиљем (семантичком и реторичком агресијом и терором). Стигматизација и семантичко поробљавање Дискурсом као насиљем, иза ког стоји реална моћ са врло стварним интересима, прописује се идентитет оних над којима се као над својим власништвом успоставља социјална (а по могућности и политичка и војна) контрола. Функција стереотипа, који се уобичајено производе техником лоше генерализације и злонамјерним редукционистичким објашњењима, јесте да дјелују као семантичко заробљеништво унутар ког се може добити условно признање тек кад се призна прече право власницима и чуварима овог семантичког затвора. Стереотипи у јавном дискурсу чине сувишним свако доказивање и расуђивање, а кад иза њих стану научне институције онда такви стереотипи са псеудонаучном овјером имају обавезујући карактер, упркос томе што стереотипи о читавом једном народу или становништву једне регије дакако представљају неосновано супстанцијализовање којим се пориче постојање разлика и уопште конкретних појединачних људских бића, што је и неистинито и неправедно. Наравно, да би стереотипи имали снагу важења треба да буду саображени владајућим вриједностима и подржани од стране владајућих структура и медија. Интерес медијских произвођача јавне (и дневне) истине условљен је интересом владајуће политике, и то је само примјер зависности јавног дискурса од политике. Један од циљаних ефеката стигматизовања је да се изазове криза идентитета тако што се код жигосаног производе страх и сумња у себе, незадовољство собом, осјећање унесрећености и недостојности. Стигматизовањем се производи и одабраном „другом“ намеће кривица као средство овладавања, и то с циљем да жигосани прихвати и интериоризује кривицу за коју је задужен: тада је дужан да искаже спасоносну формулу покајничког признања сопствене кривице (mea culpa, mea maxima culpa!). „Излаз“ из овог неподношљивог стања тражи се у бјекству од идентитета, у жељи и чак жудњи да се буде други, и то такав други саображен пројекцији оног ко има моћ да влада семантичким пољем јавног жигосања. Страх од погледа другог превладава се тако што се сопствени изглед прилагођава жељи другог. Ова психолошка, социјална и политичка мимикрија је неопходна припрема за нову улогу. Кад је идентитет негиран и испражњен, кад је топос његовог пребивалишта напуштен, онда овај празан простор попуњава други, онда се догађа да како човјек тако и група људи свој идентитет обликује по жељи другог, што се узима као дефинитивно признање да су жигосање и кривица додијељени правом објекту. Тада „стари“ (негирани и напуштени) идентитет као „прави“ идентитет постаје ако не једина а оно главна сметња „новом“. Отуда једно чудно стање сталне потребе да се буде други, да се губи аутохтоност а стиче хетерохтоност, да се на неподношљиву стигму реагује тако што ће се карактеристике туђег идентитета користити као серум за имунолошки одговор на кризу сопственог идентитета: такво стање слабости могли бисмо назвати хетерофилија. (Нешто сасвим различито је природно човјеково својство да свој динамички идентитет конституише и реализује у слободној комуникацији с другим.) Кад се одабраном објекту прилијепи вриједносно негативна и семантички јака етикета, онда она когнитивно дјелује тако да се у доживљају тог објекта игнорише стварност. Тада језик дјелује као средство насиља, етикета као вербална омча. Принудити стигматизованог да ћути – то је потребно да би други могли да говоре не само о њему него и у његово име. Управо је због тога важна анализа дискурса стигматизације који се производи са становишта моћи да би се легитимисало овладавање другим, важна је феноменологија „другости“ којом се стигматизовани конструише као „туђи“ и „страни“ безлични објект знања, наиме важно је то због тога да би стигматизовани повратио право да говори у своје име, и уопште да говори, да одлучује о свом идентитету. Неподношљиви притисак стигме и пројектоване кривице подстиче саморазумијевање из жеље другог, одрицање од идентитета, одрицање од припадности и спремност на промјену идентитета. Представе о другом говоре и о ономе ко их ствара. Презриви поглед на другог открива физиологију колонијалног и расистичког ока. Колонизатор, наиме онај ко хоће да успостави своју доминацију, веома воли да се представи као цивилизатор. И док расиста „другог“ презире немилосрдно до поништења, дотле цивилизатор великодушно позива „другог“ да постане људско биће и изједначи се с њим, али тако што ће сâм поништити себе, саобразити се његовој жељи и прихватити улогу објекта доминације. У колонијалном дискурсу колонизовани је урођеник а колонизатор је његов цивилизатор, па тако доминација (а она се увијек успоставља ради неке конкретне добити) има морално покриће: онај „други“ је дивљак, и као дивљак налази се изван сфере морала, па онда може/треба да буде истиснут и из сфере права: то је етички и јуридички селективизам по ком се моралне и правне норме не примјењују на нижу врсту људи а „цивилизовани“ ослобађају одговорности за оно што се догађа „нецивилизованима“. Кад је онај „други“ конструисан као „страни“ и „туђи“ онда је комуникација с њим начелно онемогућена, – онда се овом изабраном објекту доминације приписују вриједносно негативне дескрипције, које своју снагу важења постижу и(ли) насиљем и(ли) манипулацијом, и истовремено му се сужава (или укида) могућност да се од њих брани. Наравно, човјек који се брани од доминације не треба да буде заинтересован за то да ли је онај ко хоће да га потчини „цивилизован“ или не (тај свакако угрожава слободу као темељну вриједност цивилизације), него треба да брине како да не постане објект доминације. Бранити слободу и одговорност и супротставити се насиљу – управо је то услов и потврда цивилизованости. Национални идентитет О нацији и национализму код нас се предуго говори углавном идеолошко-политикантски, па отуд и квазинаучно (квазитеоријски), као да је требало да се на то навикнемо. Ми ни сада ‒ када се над нама јавно и дрско демонстрирају тзв. „национални интереси“ разних држава и нација ‒ нисмо довољно способни да формулишемо сопствени национални интерес, па тако ни савремени национални идентитет. Самосвјесни национални идентитет чини једну заједницу способном да одлучује и дјела, да изграђује политичко јединство неопходно за функционисање друштва и државе. Наравно, важна је сврха тог јединства, а неважно је да ли се оно препознаје као национално. Поготово је неважно то што је ‘нација’ тобоже „предполитичка категорија“ (а притом је однекуд тако политички дјелатна!). Када су чланови једне националне заједнице биолошки угрожени управо због припадности тој националној заједници, онда они очекују да у националној заједници нађу заштиту и стога имају осјећање посебне обавезе према ‘нацији’. Нарочито ако држава или не постоји или није у стању и расположењу да обавља своју основну функцију: да штити интересе својих држављана. Тада постаје чак интуитивно јасно да је национални идентитет заправо интегритет једног народа, наиме систем његовог општег самоодржања, као што је то идентитет личности сваког од нас. Национализам је, између осталог, одговор на потребу за идентитетом. Природно је што је та потреба јака када желимо да се супротставимо националној и државној дезинтеграцији. Национални идентитет се не смије заборавити, насупрот колективизму (комунистичком, нацистичком, шовинистичком) и индивидуализму (либералистичком, глобалистичком). Нестанак националног памћења везан је за губитак способности да се уважавају вриједности које су нам традиране и које представљају моралну подлогу из које црпимо снагу важења нормативне сфере. Упркос томе што се тврди да учествовање у модерној цивилизацији наводно претпоставља ковертовање или музејско депоновање сопствене традиције, да су културна, научно-техничка и политичка свијест постале планетарне, и више нису националне. У преломним историјским моментима национално осјећање може да буде херменеутички услов да се разумије стварност. А посебан је парадокс (или обмана) што се за национализам оптужује један народ који очигледно није имао снаге да се елементарно интегрише, ‒ који за читав миленијум писмености није успио ни да учи слова коначно из једног буквара! Историјска одговорност И личност и одговорност претпостављају заједницу. Одговорност је лична одговорност у заједници. Лична (тј. личносна) не значи индивидуална, која би онда била супротстављена колективној одговорности. Не само да колективна одговорност не мора нужно да укида индивидуалну и обрнуто (зашто би оне биле неспојиве?), него ће прије бити да су индивидуална и колективна одговорност у односу омогућавајуће интерференције. Наиме, ако је заједница претпоставка и личности и одговорности онда је колективна одговорност саморазумљива и егзистенцијално ситуирана у сваком члану заједнице (није изведена никаквим поопштавањем). Ми дјеламо одговорно јер имамо свијест да припадамо једној конкретној заједници која постоји прије наше одлуке да јој припадамо и чији захтјев за очувањем идентитета претходи сваком образлагању. Егзистенцијална ситуираност колективне одговорности нарочито долази до изражаја у историјској одговорности, која је посебан случај (и личне и колективне) ситуационе одговорности. Као припадници једне конкретне историјске заједнице имамо историјску одговорност и синхроно као одговорност у нашем историјском времену (или: за наше историјско вријеме) и дијахроно као трансгенерацијску одговорност за поступке припадника те заједнице у минулим временима. Ако жели да задржи и свјесно изграђује свој идентитет, свака заједница мора да чува историјску одговорност, да је заштити бар моралном ако не и правном институционализацијом. И пред нама самима и пред другима одговорни смо због поступака претходних генерација у смислу да имамо чврсту моралну (и правну?) обавезу да и другима и нама самима отклонимо или ублажимо дјелатне последице тих поступака, и то слично као што у праву и објективна одговорност (одговорност без кривице) и субјективна одговорност (одговорност по основу кривице) једнако производе обавезу да се надокнади штета. Ослободити било себе било другог ове обавезе засноване на историјској одговорности значило би приграбити за себе неприпадајућу привилегију (вишак компетенције) да се пресијече узрочно-последични ланац историјског догађања да бисмо себе или другог ослободили одговорности за историјски дјелатне последице штетних поступака претходника, наиме да бисмо одговорног ослободили обавезе да надокнади штету. Онај ко наслиједи имовину својих родитеља не може да се одрекне њихових дугова. А онај ко нас убјеђује да се „окренемо будућности“ и да се „ослободимо историје“ можда хоће да нас превари да не би морао да нам надокнади штету. Због тога је важно да се институционално заштити историјска одговорност, макар у колективном духу једног народа, бар да не би долазило до тога да за догађаје погубне по једну заједницу (дакле и по појединце) нема чак никаквог осјећања одговорности. ‒ Морамо стално изграђивати сензибилитет за сопствену историју, што значи одговоран (само)критички однос према историјској прошлости као дио историјске самосвијести. Наравно, колективна одговорност не смије да служи за бјекство од одговорности у смислу да се у њој тражи очишћење од индивидуалне одговорности; колективна одговорност као спремност да прихватимо одговорност за поступке заједнице којој припадамо јесте дакле један вид прихватања одговорности за поступке другог а да се тиме тај други дакако не ослобађа од одговорности. Међутим, проблем је како да утемељимо историјску одговорност (и такође једну етику историјске одговорности) кад је историја изгубила свој супстанцијални карактер, кад се више не говори о Смислу Историје. Поред свијести да припадамо једној историјској заједници и да је наша одговорност трансгенерацијска, поред свијести о моралном јединству историјског времена ког се не можемо одрећи, основа једне савремене историјске одговорности могла би да буде у солидарности ради очувања увијек изнова проблематизованог достојанства и самопоштовања Личности. Осим тога, ми смо пред проблемом како установити одговорност у сфери политичког живота кад је она страховито посредована: између оних који доносе одлуке и оних који су тим одлукама погођени постављена је не само „демократска“ или демократска процедура избора као техника присвајања власти него и, с друге стране, читав Минотаурусов лавиринт који настањују његови институционални и неинституционални потомци. Какве су наше моћи и могућности рационалног одлучивања ако су могућности и моћи манипулације такорећи неограничене, ако је таква моћ медија, ако се јавно мњење индукује, ако постоји монопол на информације, ако се ‘стварност’ производи по поруџбини, ако је она виртуелна и фикционализована (наравно: и функционализована), ако су истина и правда постале однос снага? Перспективизам Историјска одговорност налаже да се у конкретној ситуацији има своје становиште, сопствена перспектива као оријентација у простору и времену. Уопште узев, да би се оријентисао у простору и времену човјек себи гради менталну (когнитивну) мапу стварности; наше представе стварности су утолико функционалне, оне су сврховите. Овај перспективизам не значи остајање у својим провинцијалним ставовима (у затвореном и некомуникабилном идентитету), нити препуштање себе некој наводно угодној интегришућој општости о чијем контексту смисла уопште не одлучујемо (бити интегрисан у Европску Унију предочава се као бити прикључен на инфузију у неком сигурном инкубатору). Перспективизам подразумијева вољу и способност да се сопствено становиште учини релевантним, да се своја перспектива универзализује, наиме учини таквом да је и други „мора“ узети у обзир. Перспективизам је усмјерен и према прошлости и према будућности. То међутим нипошто није заробљеност прошлим, дјеловање које је условљено искључиво оним прошлим, па је утолико нужност и нужда, а не слобода и одговорност стварања новог. (Доста тога у српској политичкој историји изнуђено је ратовима и удесима, поплавама и пожарима.) Наравно, у историји постоје објективна стања ствари и чињенице као ограничења субјективног хтијења. Искусили смо више пута да значење наших историјских поступака (њихова „исправност“) зависи од глобалног контекста моћи који од нас не зависи, од контекста моћи у ком се често рат прво добије па онда почне, у ком се рат обавезно заврши миром а не правдом. Но постоје и субјективна стања и хтијења која нам отварају могућност да прошлост учинимо нашом традицијом и историјом. Уосталом, имамо право на наш смисао историје. Увијек се уствари ради о нашем разумијевању и објашњавању „историјских чињеница“; историјско разумијевање и објашњење пројектујемо у саме чињенице ‒ да би чињенице за нас имале смисла. Отуда могућност да се историјска стварност производи а не да се једноставно тек затиче. Перспективистички приступ историји открива онај нама важан смисао историје који би нам иначе остао недоступан. Нема „објективне“ историје, не зато што желимо да је нема, већ зато што је то начелно немогућно. Одатле нипошто не происходи релативизам и необавезност, будући да историјско знање мора бити подложно интерсубјективном испитивању и нормативној рефлексији, али такође мора производити смисао унутар заједнице. И мора нам омогућити да у прошлости сагледамо поријекло наше будућности. Перспективизам такође подразумијева дјеловање из циљева пројектованих у будућност, у складу са сврхама којима се тежи. У том смислу само човјек има перспективу и хоризонт. Имати перспективу значи имати своје становиште, а то претпоставља право на идентитет. Право на перспективу је унеколико што и право на живот. Један дио српске политичке и интелектуалне елите (или они који заузимају мјесто елите) још увијек упорно његује „дух самопорицања“ и хетерофилије. И као да би пред њима требало да се правдају они који сматрају да треба да заступамо сопствено, српско становиште у политици, економији и култури. Ово наше убјеђивање нас самих да имамо право на своју перспективу један је од разлога што српско становиште још увијек није довољно садржински одређено и популарисано. Треба дакле прећи на утврђивање циљева и средстава српског становишта, на осмишљавање његове структуре и динамике, на залагање за релевантност и перспективност српског становишта. Кључни проблем српског народа у последњих двјесто година је држава, и зато је питање државе постало национални идеал. Улога државе је да становништву на одређеној територији обезбиједи мир, правду и просперитет. Уз стабилан демократски политички поредак и паметно коришћење ресурса и произведених добара, држава би морала да брине превасходно о здрављу и образовању становништва. Образовање би требало да задовољи потребу заједнице: (а) да промишљено (ре)продукује свој друштвени и духовни идентитет сходно вриједностима и нормама те заједнице и циљевима људског знања и хтијења (овај аспект стоји пред изазовом универзализације, што не смије бити схваћено апстрактно, јер смисао вриједности и норми је у њиховом конкретном важењу); (б) да промишљено (ре)продукује свој привредни и безбједносни интегритет сходно економским и популационим потребама и могућностима заједнице (овај аспект стоји пред изазовом конкретизације, што не смије бити схваћено фрагментарно, јер су интереси друштва као комплексне заједнице организмички испреплетени и међузависни). Статус не само политичких него и културно-образовних, правних и здравствених институција ‒ представља неку врсту аутобиографије сваког друштва. Уколико је једно друштво у стању да изгради нормативну структуру (која у крајњем исходи из категорије светог) онда вриједносни систем тог друштва елиминише могућност аутошовинизма и аутостигматизације. Онда је елиминисана потреба да од неке инстанције моћи (и то непријатељске) тражимо потврду и сврху свог постојања, увјерење да смо људска бића. Онда слободно и одговорно постојимо у историји. Извор: Теологија.нет View full Странице
  17. Поводом конкурса за упис 27. генерације ђака обновљене Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу у ову црквено-просветну установу са некадашњим цетињским богословцем а сада професором теологом Александром Вујовићем, разговарали смо о животу и раду у Богословији. Он каже да је велика част али и велика одговорност бити цетињски богословац и наводи које све предности и одрицања овај позив носи. Звучни запис разговора View full Странице
  18. Извор:https://www.patriarchate.org/-/anakoinothen-30-05-2018- Свети и Свештени Синод, сабран данас под председавањем Његове Свестости, размотрио је захтев шизматичке Цркве у Скопљу, поткрепљено и писмом Премијера премијера БЈРМ, Његове Екселенције г. Зорана Заева, за преузимање иницијативе од стране Васељенске Патријаршије за поновно враћање ове Цркве у канонски поредак под именом Архиепископија Охридска, и одлучио је да прихвати то, и да учини све што је потребно према неприкосновеним одредбама историјско-канонске компетентности и привилегија првопрестолне Васељенске Патријаршије. У Патријаршији, 30. маја 2018. год. Од Првог Секретара Светог и Свештеног Синода View full Странице
  19. Свети и Свештени Синод, сабран данас под председавањем Његове Свестости, размотрио је захтев шизматичке Цркве у Скопљу, поткрепљено и писмом Премијера премијера БЈРМ, Његове Екселенције г. Зорана Заева, за преузимање иницијативе од стране Васељенске Патријаршије за поновно враћање ове Цркве у канонски поредак под именом Архиепископија Охридска, и одлучио је да прихвати то, и да учини све што је потребно према неприкосновеним одредбама историјско-канонске компетентности и привилегија првопрестолне Васељенске Патријаршије. У Патријаршији, 30. маја 2018. год. Од Првог Секретара Светог и Свештеног Синода
  20. Светост, одговорност, аутономност Богољуб Шијаковић Добри Д. Добрев (Софија) Светост 1. Наука о религији и историја религија дају нам обиље информација о томе шта су све у неком времену неки људи сматрали светим, којим су бићима, појавама, предметима… давали овај епитет. Корисно прибирање знања које ове дисциплине доносе садржи међутим и ту опасност што се један апстрактан појам светог потура под све разнородне форме религиозног искуства (јасно је да свето у тотемизму квалитативно није исто што и у хришћанству), па се онда психологистички говори о нашем осјећању светог, о mysterium tremendum, mysterium fascinosum, као што је то учинио Рудолф Ото (Rudolf Otto, 1869‒1937) у гласовитој књизи Свето (Das Heilige, 1917). Светост треба заштитити од философије религије, као што Одговорност треба заштитити од философије морала, а и једно и друго од психологизма. 2. Филологија нас етимолошким и семантичким анализама може поучити које све ријечи у којим све језицима и у ком све смислу означавају ‘светост’: старозавјетна јеврејска ријеч qadoš (קדֶשׁ) означава Божију узвишеност над свим створеним и истовремено припадање свега створеног Богу; грчко ἱερός значи ‘свет’, који припада Богу, посвећен Богу, као и лат. sacer, sacrum (сакралан, посвећен Богу); ὅσιος значи ‘свет’, достојан поштовања (слично лат. sanctus), а за људе ‘побожан’; ἅγιος значи ‘свет’, и то кад су у питању ствари, мјеста, личности, анђели, Христос, Бог; занимљиво и важно: у Новом Завјету хришћани се називају οἱ ἅγιοι ‒ ‘свети’ јер су примили дарове Духа Светога. 3. Међутим: која „стварност“ се налази иза свих тих ријечи за онога ко стоји у хришћанском предању? Одмах да кажем: Светост није само неки епитет који можемо приписивати бићима, појавама, стварима, мјестима ‒ тако да преко њих она добије онтолошког носиоца. Светост је управо најстварније и најпуније бивствовање, Светост је прва „стварност“. Светост није неко својство Бога већ суштина бескрајне пуноће божанског бивствовања. Због тога се хришћански Бог именује Света Тројица, а треће лице Свете Тројице ‒ Свети Дух. Желим да истакнем да је именовање овдје онтолошки чин: када Бог говори своје име Мојсију онда Он каже: Ἐγώ εἰμι ὁ ὤν ‒ Ја сам Онај-који-Јесам (LXX 2 Мојс 3:14); а када Христос говори о свом идентитету онда употребљава фразу Ἐγώ εἰμι ‒ Ја јесам, гдје је ово ‘јесам’ онтолошки квантификатор. Божије ИМЕ није назив већ постојање, па је зато у имену и Светост (упор. 3 Мојс 20:3; Лк 1:49). Према томе, свети Бог је свет по себи самом, по својој природи (а пошто је Личност он је свет по својој вољи): управо метафора свјетлости која исходи из себе саме, φῶς ἐκ φωτός (као што стоји у Никејском символу вјере), говори о овој онтичкој самоизворности. Тек на темељу интранзитивне и концентративне светости Он је свет транзитивно и експанзивно, дакле у другим бићима и стварима, и за човјека наравно. Не приписујемо ми нечему ову Светост, него је упознајемо јер нам се појављује по својој вољи: хијерофанија је теофанија. То значи да појава Светог није ништа символичко већ оно бивствовно најпуније. Хијерофанија онтолошки утемељује свијет: да би нешто стварно постојало ‒ мора да буде свето. Једино тада ‘стварност’ за нас има пуни онтолошки и егзистенцијални смисао: простор постоји ако је утемељен у олтару као светом простору, ако је освећен жртвом; вријеме постоји ако је изведено из светог времена почетка; постајемо свети ако се причешћујемо Светошћу: хљеб и вино немају тек неко символичко значење већ снагу онтичког важења, бивствовну пуноћу. 4. Светост коју хришћанин сусреће у свом религиозном искуству је персонална; религиозно искуство као сусрет са Светим јесте однос између личности; то је однос Ја‒Ти. За хришћанина Светост се не може искуствовати изван сусрета двију личности, изван заједнице. Међутим, не само да се не може искуствовати изван овог односа, ‒ Светост је сам однос: Света Тројица су однос, комуникација, за-Једница три Личности. У овој заједници љубави хришћанин у онтолошком смислу учествује прије свега у евхаристији. Отуда су хришћани ‘свети’, што нема превасходно морално значење да су они безгрешни, већ има онтолошко значење да је њихов идентитет одређен учествовањем у новој заједници сабраних у Христу, у заједници оних који се причешћују Христом. Хришћани су призвани да буду свети самим тим што су освећени у Христу (1. Кор 1:2: ἡγιασμένοις ἐν Χριστῷ Ἰησοῦ, κλητοῖς ἁγίοις; упор. Фил 1:1; 4:21); они су свети по присутности Духа Светога у њима (упор. 1. Кор 3:16; Еф 2:22), јер су крштени Духом Светим (упор. Лк 3:16; Дап 1:5; 11:16); свети су јер су причасници Божије Светости (Јев 12:10: εἰς τὸ μεταλαβεῖν τῆς ἁγιότητος αὐτοῦ), јер су заједничари Божанске природе (2. Пт 1:4: θείας κοινωνοὶ φύσεως). Ово човјеково причесништво и придружништво Божанској Светости није дакле ствар људске природе него је Божија благодат. Како је то изразио Св. Кирило Јерусалимски (Κατηχήσεις XXIII 19): „Ваистину је једини свет Онај који је по природи свет (ἀληθῶς εἷς ἅγιος φύσει ἅγιος); а и ми смо свети (ἡμεῖς δὲ καὶ ἅγιοι), али не по природи (ἀλλ᾽ οὐ φύσει), него заједничарством (μετοχῇ), и подвизавањем (ἀσκήσει), и молитвом (εὐχῇ).“ 5. Благодат Божанске Светости је израз Божије љубави: ми смо у љубави (ἐν ἀγάπῃ) изабрани да будемо свети (Еф 1:4); Божији изабраници су свети и љубљени (Кол 3:12: ὡς ἐκλεκτοὶ τοῦ θεοῦ ἅγιοι καὶ ἠγαπημένοι). Светост је давање и примање љубави. Светост је незаслужени дар и његово одговорно прихватање. Одговор на овај дар мора бити такође љубав. Љубав је одговорност пред Светошћу и одговор на првотну и праузорну даровну љубав: „Ми љубимо Њега, јер Он први завоље нас (ὅτι αὐτὸς πρῶτος ἠγάπησεν ἡμᾶς)“ (1. Јн 4:19). Онај ко хоће да врати даровану љубав хоће да се одрекне светости и ослободи одговорности. Он се оглушује о позив на спасење (1. Пт 1:16): „Будите свети, јер сам ја свет“ (ἅγιοι ἔσεσθε, ὅτι ἐγὼ ἅγιος). У одговору на овај позив, у одговорности према Светости, динамички постоји наша личност. Одговорност 6. Дословно, од-говор-ност је језичка реакција на питање друге особе: от-ветственность, od-powiedzialnošć, Ver-antwortung, responsibility, responsabilité, responsabilità, од re-spondeo ‒ од-говарати. Наравно, не закључујемо ми овдје о некој стварности из ријечи „одговорност“, него је та ријеч обликована тако да описује управо ту стварност: од-говорност је комуникација, од-говорност је дијалогичност (διά-λογος). У комуникацији и дијалогичности увијек претпостављени Други (Λόγος) јесте услов одговорности: одговорност имамо благодарећи Другом који нам је подарује али који нас ње не може лишити нити је може умјесто нас преузети. 7. Одговорност је однос, и то тројични однос. Ја сам одговоран за другог и одговоран сам пред Трећим, који је Пра-Други, исконски Други, наиме Први. Његова другост, прадругост Другог, је иредуцибилна али не и потпуна: то је Личност са којом могу да имам заједницу. То је она Инстанција пред којом утемељујем оправдање сопственог дјелања, пред том Инстанцијом имам одговорност за другог. Али то није инстанција која ми намеће одговорност као дужност и која ме себи подређује. У мојој вољи за одговорност, која је дјелатна у комуникацији са другим, налази се основа моје одговорности за другог. Одговорност је дакле суштина људског бивствовања а не његов епитет. Човјек постоји у од-говорности самим тим што екс-систира (ex-sisto), што је ек-статичан (ἔκ-στασις), што стоји изван себе наспрам другог коме од-говара и тако конституише себе као личност. Одговорност је начин личносног бивствовања човјека, његово постојање у односу који га конституише, наиме у од-говарању једне личности пред другом личношћу. Одговорност подразумијева заједницу јер је личност заједница. Изван заједнице нема одговорности. 8. Раскид са исконском заједницом човјека и Бога је бјекство од одговорности. Када нема заједнице са Светим, када не постоји праоднос који нас конституише као личности, онда себе заснивамо на сопственој индивидуалности, покушавамо да из себе самог оправдамо и одбранимо сопствену индивидуалност. То је смисао пада у првородни гријех за који је човјек одговоран и чије последице мора преузети на себе јер се оне тичу нашег идентитета и интегритета. Свако људско биће је на самосвојан начин ситуирано у универзалност гријеха и одатле изводи елементе свог идентитета. Када се појаве гријех и стид (као свијест о гријеху), онда настаје морал. Морал је замјена за изгубљену одговорност, за развргнуту заједницу Светости и Љубави. Од тада и због тога ‒ одговорност се схвата не више онтолошки као заједница личности него: морално-психолошки као урачунљивост (способност свјесног и својевољног дјелања) и као оправдање комплексних процеса индивидуалног дјелања („он се понаша одговорно“), деонтолошки као дужност (етика ‘требања’: „треба бити одговоран“), а такође и правно-политички као нека надлежност (компетенција: „то је одговоран положај“). Тада одговорност више није наше аутентично стање, већ се мора наметати као дужност и обавеза и тако уствари прикривати. Онда одговорност више није онтолошко одређење човјеково, већ форма подређивања некој инстанцији пред којом полажемо рачун о испуњавању изричитих дужносних и обавезних норми (инстанцијална одговорност). Притом, то није Инстанција у односу са којом (у од-говору којој) се конституишем као цјеловита личност, а у том односу је и тајна слободе, него инстанција која ме функционализује додјељујући ми најразличитије социјалне улоге. Умјесто личности која носи наше цјеловито биће постајемо индивидуе које носе разне маске сходно различитим улогама које играју. Умјесто одговорности као неотуђивог начина нашег постојања добијамо одговорност за коју смо задужени и које можемо бити лишени, коју нека инстанција може додијелити другом или је преузети на себе. Та преносива одговорност, од које можемо одустати и која нам се може ускратити, коју нам делегирају институције или је ми делегирамо њима, не исходи из наше воље за одговорност, већ је друго име социјалне функционализације којој смо подвргнути. Ову функционализацију не можемо избјећи, али можемо и морамо схватити ‒ и у томе је једна наша посебна одговорност ‒ да је личност јединствена и иредуцибилна, несводива на било коју од улога (нити на све њих заједно) које игра у свијету. Пристајање само на инстанцијалну одговорност значи одустајање од аутентичне одговорности, одустајање од личности, од слободе и достојанства. Један крајњи облик бјекства од одговорности је теодикеја (питање о одговорности Божијој за зло у свијету), као што је то и свака философија историје која нас ослобађа одговорности и слободе у историји; наспрам тога, наша одговорност је и у томе да одговоримо на питање антроподикеје (питање о одговорности човјековој за зло у свијету). Ни Бог не би могао да преузме нашу личну одговорност за наше слободне одлуке и дјела. 9. Личн(осн)а одговорност је увијек конкретна и као таква увијек је утемељена у самој егзистенцији а не просто у некој посебној етици требања нити уопште у сфери психологије, морала и права. Одговорност је ту прије сваког поступка, она је дјелатна по себи прије сваког дјелања. Дјелатна одговорност је можност, снага и храброст за одговорност; она нас мобилише на одговорно дјелање и на прихватање конкретне одговорности. Одговорност претпоставља способност да се дјела из слободе и да се прихвате последице тог дјелања. То значи да је одговорност свијест о одговорности и свијест о слободи, па дакле да је одговорност везана за свијест о идентитету и интегритету личности. Зато се заузимамо за последице одговорног дјелања јер се оне тичу идентитета личности. Личност се не манифестује кроз аутоматизовано остваривање људских потенција него кроз слободно и одговорно одлучивање утемељено у једној конкретној егзистенцијалној ситуацији (ситуациона одговорност). У одлучивању залажемо своју личност: јер одговорност не само да није у пуком испуњавању обавеза него није ни у дјелању према неком једнозначно утврдивом и извјесном знању (онда је то срачунати поступак са очекиваним исходом); поуздани ослонац одговорности је у нама самима а не у ‘ствари’ око које се одлучује. 10. Ситуациону одговорност човјек остварује не само у конкретној егзистенцији него и у конкретној историјској заједници. То је садржано у хришћанском схватању историје: историја је простор дјелатности слободне и одговорне личности. Након историје Богочовјека Христа читава историја постала је драма остварења човјекове слободе и одговорности, драма спасења човјечанства и сваке људске боголике личности понаособ. Христово оваплоћење је преузимање историјски условљене људске егзистенције, али истовремено и теофанија=хијерофанија која реално историјско вријеме чини светим. (Десакрализовање овог Христом посвећеног времена има за последицу дакако једно нехришћанско увјерење: вријеме је трајање које нас одводи у смрт.) Кад је Христос ушао у свијет и у историју, онда је вјечност ушла у временско: историјска пролазност је добила есхатолошки смисао. Отуда одговорност у историји: у сваком пролазном тренутку ми смо одговорни пред вјечношћу. То је смисао историје и у томе је наша одговорност у историји. Историјска објава Богочовјека Христа (Јн 1,14: ὁ λόγος σὰρξ ἐγένετο… ‒ „Логос постаде тијело…“) јесте могућност да се одговорност кроз светост врати из сфере морала у сферу онтологије, наиме у заједницу са Богом на чији позив треба да одговоримо. Аутономност 11. Имануел Кант је био тај који је рекао да је аутономија наднаслов (Obertitel) свеколиког философског настојања. И заиста, проблем аутономије је комплексан и дисциплинарно разуђен: то је превасходно проблем етичке теорије; то је и проблем политичке теорије; аутономија је проблем и теорије науке, теорије рационалности; то је наравно и један велики теолошки проблем. Сам Кант је имао у виду два аспекта аутономије. Један аспект је у теоријском подручју, у подручју обликовања нашег знања, гдје аутономија подразумијева критичку рефлексију о знању и његовој генези. Други аспект, важнији и за Канта и за нас, јесте аутономија у практичном пољу обликовања наше воље, гдје она с једне стране означава способност да се независност обликовања воље од фактичких жудњи и нагнућа и од ауторитета и традиције помоћу самоодређења воље учини принципом обликовања воље, а с друге стране подразумијева усвајање једне максиме наше воље као општег закона, што онда постаје једини критеријум овог самоодређења воље. Наравно, уз овај проблем увијек је ишао и онај који се тиче односа аутономности и хетерономности морала. Када је размишљао о томе, Николај Хартман је, подразумијевајући традицију њемачке философије, настојао да покаже да кад говоримо о аутономности и хетерономности морала ствар не стоји тако једноставно, јер аутономија личности већ претпоставља аутономију вриједности, наиме личност је већ функција вриједности. У том контексту је Хартман говорио о извјесној синтези аутономије и зависности од сфере вриједности. 12. Као и већина философских проблема и овај сеже из антике, када се о аутономији говорило у етичком и политичком смислу. Као политички термин, аутономија је у антици означавала унутрашњу и спољашњу слободу да човјек наспрам важећих закона и неког важећег односа снага успостави сопствени закон. А у сфери морала аутономија је за антички свијет била компетенција појединца да се дистанцира од морала групе и од друштвене традиције. У том смислу СОФОКЛЕ даје Антигони карактеристику „једина која аутономно живи“ (Антигона 821: αὐτόνομος ζῶσα μόνη). И управо ту почиње проблем, наиме проблем слободе у хеленској антици и проблем односа слободе и судбине. Тачно је да Антигона сама успоставља сопствени морални закон, да она јесте једина која аутономно живи, али и њу погађа ‘трагедија судбине’, наиме судбинска нужност која не оставља превише мјеста за слободу. 13. Хераклит се позвао на Ериније, оне помоћнице Правде које не дају Сунцу да прекорачи космичке мјере (фрг. 94), а Симонид је рекао да се ни богови не боре с нужношћу (Платон, Протагора 345d). Свијет какав замишљају антички Хелени је свијет заробљен нужношћу и савладан судбином. Отуд идеја космоса као идеја свјетског поретка у ком је све утврђено и одмјерено; отуд је читава хеленска онтологија једна космолошка онтологија. Да ли онда може да се говори о аутономији изван етичке и правно-политичке области? Коначно, да ли може да се говори о аутономији личности унутар царства нужности, и да ли онда она СОФОКЛОВА ријеч за Антигону важи до краја? ‒ Када се хришћанство сусрело са античким свијетом овај проблем је испливао на површину јер је хришћанство наступило с једном другачијом онтологијом, онтологијом личности. Онтологија личности је морала да буде конституисана да би се образложио основни аксиом хришћанског учења, а то је догмат о Богу као Светој Тројици. Када су Кападокијски Оци у IV вијеку рјешавали тај проблем, наиме на који начин постоји Бог (τρόπος ὑπάρξεως) и да ли Он постоји на исти начин као што постоје ствари-у-свијету, тада су се сучелиле ове двије онтологије: хеленска космолошка онтологија, онтологија нужности и судбине, и хришћанска онтологија, онтологија личности и слободе. Личност, слобода, аутономија… нису тек епитети људског бића, то нису више неке акциденције, већ је управо у њима суштаствено постојање. 14. Дакле, у античком свијету имамо супротстављеност између човјековог самоодређења и божанског усуда, док у хришћанству такве супротстављености нема, већ постоји једна врста интерференције између самоодређења човјекове слободне и аутономне личности и Божије воље. Мада хришћанин каже, понављајући ријечи молитве Господње, „нека буде воља Твоја“, тиме његова аутономија није окрњена нити доведена у питање. Овдје нам строга супротстављеност између аутономности и хетерономности воље не би много помогла да увидимо проблем. Међутим, ни теологија, нарочито западна, није овај проблем рјешавала увијек на увјерљив начин. У западној теологији се морална аутономија у смислу умног самоодређења воље обично схватала двоструко: или као један позитиван момент хришћанске етике који уствари води теономији или као етички принцип саображен нововјековном рационализму који стоји у директној супротности према религиозно утемељеном моралу, па је стога супротан теономији. 15. Супротстављеност између аутономности и хетерономности показује се као објашњавалачки нефункционална уколико имамо у виду да је начин човјековог постојања упућеност на трансценденцију, и управо одатле прави суверенитет моралног субјекта може да се схвати као дистанциран и од аутономије и од хетерономије. Можда смо помало заварани тиме што се нововјековна идеја аутономног ума представља као идеја независног ума који, понесен крилима научно-технолошког напретка, себе разумије као изворног творца, а за закон, поредак, вриједност хоће да призна само оно што потиче из њега самог. Ако се дакле мало измакнемо од опозиције аутономности и хетерономности морала онда бисмо могли истаћи становиште да човјеково умно самоодређење воље и Божија воља нису супротстављени управо због тога што је човјек упућен на трансценденцију. То даље значи да се аутономне форме самоодређења воље испуњавају трансцендентним садржајем, и ту је ријеч о теономији а не, насупрот, о хетерономији. Притом, слобода човјекова је та која спаја аутономију и теономију. Или друкчије и изричитије речено, аутономија је нужан услов за теономију; тек уколико смо аутономни у самоодређењу воље, у свим својим поступцима, можемо да остваримо теономни захтјев постављен пред нас. За онога ко се придржава Божијих заповијести слободна воља је и услов аутономности његових поступака и истовремено услов испуњења норме, па се тако теономија потврђује управо у аутономији наших поступака. Уосталом, наша истински слободна воља потврђује се тек у остварењу добра. 1997/1998. Извор: Богољуб Шијаковић, Присутност трансценденције: Хеленство, Хришћанство, Философија историје, Београд: Службени гласник, ПБФ 2013, 13‒21. http://teologija.net/svetost-odgovornost-autonomnost/
  21. Светост, одговорност, аутономност Богољуб Шијаковић Добри Д. Добрев (Софија) Светост 1. Наука о религији и историја религија дају нам обиље информација о томе шта су све у неком времену неки људи сматрали светим, којим су бићима, појавама, предметима… давали овај епитет. Корисно прибирање знања које ове дисциплине доносе садржи међутим и ту опасност што се један апстрактан појам светог потура под све разнородне форме религиозног искуства (јасно је да свето у тотемизму квалитативно није исто што и у хришћанству), па се онда психологистички говори о нашем осјећању светог, о mysterium tremendum, mysterium fascinosum, као што је то учинио Рудолф Ото (Rudolf Otto, 1869‒1937) у гласовитој књизи Свето (Das Heilige, 1917). Светост треба заштитити од философије религије, као што Одговорност треба заштитити од философије морала, а и једно и друго од психологизма. 2. Филологија нас етимолошким и семантичким анализама може поучити које све ријечи у којим све језицима и у ком све смислу означавају ‘светост’: старозавјетна јеврејска ријеч qadoš (קדֶשׁ) означава Божију узвишеност над свим створеним и истовремено припадање свега створеног Богу; грчко ἱερός значи ‘свет’, који припада Богу, посвећен Богу, као и лат. sacer, sacrum (сакралан, посвећен Богу); ὅσιος значи ‘свет’, достојан поштовања (слично лат. sanctus), а за људе ‘побожан’; ἅγιος значи ‘свет’, и то кад су у питању ствари, мјеста, личности, анђели, Христос, Бог; занимљиво и важно: у Новом Завјету хришћани се називају οἱ ἅγιοι ‒ ‘свети’ јер су примили дарове Духа Светога. 3. Међутим: која „стварност“ се налази иза свих тих ријечи за онога ко стоји у хришћанском предању? Одмах да кажем: Светост није само неки епитет који можемо приписивати бићима, појавама, стварима, мјестима ‒ тако да преко њих она добије онтолошког носиоца. Светост је управо најстварније и најпуније бивствовање, Светост је прва „стварност“. Светост није неко својство Бога већ суштина бескрајне пуноће божанског бивствовања. Због тога се хришћански Бог именује Света Тројица, а треће лице Свете Тројице ‒ Свети Дух. Желим да истакнем да је именовање овдје онтолошки чин: када Бог говори своје име Мојсију онда Он каже: Ἐγώ εἰμι ὁ ὤν ‒ Ја сам Онај-који-Јесам (LXX 2 Мојс 3:14); а када Христос говори о свом идентитету онда употребљава фразу Ἐγώ εἰμι ‒ Ја јесам, гдје је ово ‘јесам’ онтолошки квантификатор. Божије ИМЕ није назив већ постојање, па је зато у имену и Светост (упор. 3 Мојс 20:3; Лк 1:49). Према томе, свети Бог је свет по себи самом, по својој природи (а пошто је Личност он је свет по својој вољи): управо метафора свјетлости која исходи из себе саме, φῶς ἐκ φωτός (као што стоји у Никејском символу вјере), говори о овој онтичкој самоизворности. Тек на темељу интранзитивне и концентративне светости Он је свет транзитивно и експанзивно, дакле у другим бићима и стварима, и за човјека наравно. Не приписујемо ми нечему ову Светост, него је упознајемо јер нам се појављује по својој вољи: хијерофанија је теофанија. То значи да појава Светог није ништа символичко већ оно бивствовно најпуније. Хијерофанија онтолошки утемељује свијет: да би нешто стварно постојало ‒ мора да буде свето. Једино тада ‘стварност’ за нас има пуни онтолошки и егзистенцијални смисао: простор постоји ако је утемељен у олтару као светом простору, ако је освећен жртвом; вријеме постоји ако је изведено из светог времена почетка; постајемо свети ако се причешћујемо Светошћу: хљеб и вино немају тек неко символичко значење већ снагу онтичког важења, бивствовну пуноћу. 4. Светост коју хришћанин сусреће у свом религиозном искуству је персонална; религиозно искуство као сусрет са Светим јесте однос између личности; то је однос Ја‒Ти. За хришћанина Светост се не може искуствовати изван сусрета двију личности, изван заједнице. Међутим, не само да се не може искуствовати изван овог односа, ‒ Светост је сам однос: Света Тројица су однос, комуникација, за-Једница три Личности. У овој заједници љубави хришћанин у онтолошком смислу учествује прије свега у евхаристији. Отуда су хришћани ‘свети’, што нема превасходно морално значење да су они безгрешни, већ има онтолошко значење да је њихов идентитет одређен учествовањем у новој заједници сабраних у Христу, у заједници оних који се причешћују Христом. Хришћани су призвани да буду свети самим тим што су освећени у Христу (1. Кор 1:2: ἡγιασμένοις ἐν Χριστῷ Ἰησοῦ, κλητοῖς ἁγίοις; упор. Фил 1:1; 4:21); они су свети по присутности Духа Светога у њима (упор. 1. Кор 3:16; Еф 2:22), јер су крштени Духом Светим (упор. Лк 3:16; Дап 1:5; 11:16); свети су јер су причасници Божије Светости (Јев 12:10: εἰς τὸ μεταλαβεῖν τῆς ἁγιότητος αὐτοῦ), јер су заједничари Божанске природе (2. Пт 1:4: θείας κοινωνοὶ φύσεως). Ово човјеково причесништво и придружништво Божанској Светости није дакле ствар људске природе него је Божија благодат. Како је то изразио Св. Кирило Јерусалимски (Κατηχήσεις XXIII 19): „Ваистину је једини свет Онај који је по природи свет (ἀληθῶς εἷς ἅγιος φύσει ἅγιος); а и ми смо свети (ἡμεῖς δὲ καὶ ἅγιοι), али не по природи (ἀλλ᾽ οὐ φύσει), него заједничарством (μετοχῇ), и подвизавањем (ἀσκήσει), и молитвом (εὐχῇ).“ 5. Благодат Божанске Светости је израз Божије љубави: ми смо у љубави (ἐν ἀγάπῃ) изабрани да будемо свети (Еф 1:4); Божији изабраници су свети и љубљени (Кол 3:12: ὡς ἐκλεκτοὶ τοῦ θεοῦ ἅγιοι καὶ ἠγαπημένοι). Светост је давање и примање љубави. Светост је незаслужени дар и његово одговорно прихватање. Одговор на овај дар мора бити такође љубав. Љубав је одговорност пред Светошћу и одговор на првотну и праузорну даровну љубав: „Ми љубимо Њега, јер Он први завоље нас (ὅτι αὐτὸς πρῶτος ἠγάπησεν ἡμᾶς)“ (1. Јн 4:19). Онај ко хоће да врати даровану љубав хоће да се одрекне светости и ослободи одговорности. Он се оглушује о позив на спасење (1. Пт 1:16): „Будите свети, јер сам ја свет“ (ἅγιοι ἔσεσθε, ὅτι ἐγὼ ἅγιος). У одговору на овај позив, у одговорности према Светости, динамички постоји наша личност. Одговорност 6. Дословно, од-говор-ност је језичка реакција на питање друге особе: от-ветственность, od-powiedzialnošć, Ver-antwortung, responsibility, responsabilité, responsabilità, од re-spondeo ‒ од-говарати. Наравно, не закључујемо ми овдје о некој стварности из ријечи „одговорност“, него је та ријеч обликована тако да описује управо ту стварност: од-говорност је комуникација, од-говорност је дијалогичност (διά-λογος). У комуникацији и дијалогичности увијек претпостављени Други (Λόγος) јесте услов одговорности: одговорност имамо благодарећи Другом који нам је подарује али који нас ње не може лишити нити је може умјесто нас преузети. 7. Одговорност је однос, и то тројични однос. Ја сам одговоран за другог и одговоран сам пред Трећим, који је Пра-Други, исконски Други, наиме Први. Његова другост, прадругост Другог, је иредуцибилна али не и потпуна: то је Личност са којом могу да имам заједницу. То је она Инстанција пред којом утемељујем оправдање сопственог дјелања, пред том Инстанцијом имам одговорност за другог. Али то није инстанција која ми намеће одговорност као дужност и која ме себи подређује. У мојој вољи за одговорност, која је дјелатна у комуникацији са другим, налази се основа моје одговорности за другог. Одговорност је дакле суштина људског бивствовања а не његов епитет. Човјек постоји у од-говорности самим тим што екс-систира (ex-sisto), што је ек-статичан (ἔκ-στασις), што стоји изван себе наспрам другог коме од-говара и тако конституише себе као личност. Одговорност је начин личносног бивствовања човјека, његово постојање у односу који га конституише, наиме у од-говарању једне личности пред другом личношћу. Одговорност подразумијева заједницу јер је личност заједница. Изван заједнице нема одговорности. 8. Раскид са исконском заједницом човјека и Бога је бјекство од одговорности. Када нема заједнице са Светим, када не постоји праоднос који нас конституише као личности, онда себе заснивамо на сопственој индивидуалности, покушавамо да из себе самог оправдамо и одбранимо сопствену индивидуалност. То је смисао пада у првородни гријех за који је човјек одговоран и чије последице мора преузети на себе јер се оне тичу нашег идентитета и интегритета. Свако људско биће је на самосвојан начин ситуирано у универзалност гријеха и одатле изводи елементе свог идентитета. Када се појаве гријех и стид (као свијест о гријеху), онда настаје морал. Морал је замјена за изгубљену одговорност, за развргнуту заједницу Светости и Љубави. Од тада и због тога ‒ одговорност се схвата не више онтолошки као заједница личности него: морално-психолошки као урачунљивост (способност свјесног и својевољног дјелања) и као оправдање комплексних процеса индивидуалног дјелања („он се понаша одговорно“), деонтолошки као дужност (етика ‘требања’: „треба бити одговоран“), а такође и правно-политички као нека надлежност (компетенција: „то је одговоран положај“). Тада одговорност више није наше аутентично стање, већ се мора наметати као дужност и обавеза и тако уствари прикривати. Онда одговорност више није онтолошко одређење човјеково, већ форма подређивања некој инстанцији пред којом полажемо рачун о испуњавању изричитих дужносних и обавезних норми (инстанцијална одговорност). Притом, то није Инстанција у односу са којом (у од-говору којој) се конституишем као цјеловита личност, а у том односу је и тајна слободе, него инстанција која ме функционализује додјељујући ми најразличитије социјалне улоге. Умјесто личности која носи наше цјеловито биће постајемо индивидуе које носе разне маске сходно различитим улогама које играју. Умјесто одговорности као неотуђивог начина нашег постојања добијамо одговорност за коју смо задужени и које можемо бити лишени, коју нека инстанција може додијелити другом или је преузети на себе. Та преносива одговорност, од које можемо одустати и која нам се може ускратити, коју нам делегирају институције или је ми делегирамо њима, не исходи из наше воље за одговорност, већ је друго име социјалне функционализације којој смо подвргнути. Ову функционализацију не можемо избјећи, али можемо и морамо схватити ‒ и у томе је једна наша посебна одговорност ‒ да је личност јединствена и иредуцибилна, несводива на било коју од улога (нити на све њих заједно) које игра у свијету. Пристајање само на инстанцијалну одговорност значи одустајање од аутентичне одговорности, одустајање од личности, од слободе и достојанства. Један крајњи облик бјекства од одговорности је теодикеја (питање о одговорности Божијој за зло у свијету), као што је то и свака философија историје која нас ослобађа одговорности и слободе у историји; наспрам тога, наша одговорност је и у томе да одговоримо на питање антроподикеје (питање о одговорности човјековој за зло у свијету). Ни Бог не би могао да преузме нашу личну одговорност за наше слободне одлуке и дјела. 9. Личн(осн)а одговорност је увијек конкретна и као таква увијек је утемељена у самој егзистенцији а не просто у некој посебној етици требања нити уопште у сфери психологије, морала и права. Одговорност је ту прије сваког поступка, она је дјелатна по себи прије сваког дјелања. Дјелатна одговорност је можност, снага и храброст за одговорност; она нас мобилише на одговорно дјелање и на прихватање конкретне одговорности. Одговорност претпоставља способност да се дјела из слободе и да се прихвате последице тог дјелања. То значи да је одговорност свијест о одговорности и свијест о слободи, па дакле да је одговорност везана за свијест о идентитету и интегритету личности. Зато се заузимамо за последице одговорног дјелања јер се оне тичу идентитета личности. Личност се не манифестује кроз аутоматизовано остваривање људских потенција него кроз слободно и одговорно одлучивање утемељено у једној конкретној егзистенцијалној ситуацији (ситуациона одговорност). У одлучивању залажемо своју личност: јер одговорност не само да није у пуком испуњавању обавеза него није ни у дјелању према неком једнозначно утврдивом и извјесном знању (онда је то срачунати поступак са очекиваним исходом); поуздани ослонац одговорности је у нама самима а не у ‘ствари’ око које се одлучује. 10. Ситуациону одговорност човјек остварује не само у конкретној егзистенцији него и у конкретној историјској заједници. То је садржано у хришћанском схватању историје: историја је простор дјелатности слободне и одговорне личности. Након историје Богочовјека Христа читава историја постала је драма остварења човјекове слободе и одговорности, драма спасења човјечанства и сваке људске боголике личности понаособ. Христово оваплоћење је преузимање историјски условљене људске егзистенције, али истовремено и теофанија=хијерофанија која реално историјско вријеме чини светим. (Десакрализовање овог Христом посвећеног времена има за последицу дакако једно нехришћанско увјерење: вријеме је трајање које нас одводи у смрт.) Кад је Христос ушао у свијет и у историју, онда је вјечност ушла у временско: историјска пролазност је добила есхатолошки смисао. Отуда одговорност у историји: у сваком пролазном тренутку ми смо одговорни пред вјечношћу. То је смисао историје и у томе је наша одговорност у историји. Историјска објава Богочовјека Христа (Јн 1,14: ὁ λόγος σὰρξ ἐγένετο… ‒ „Логос постаде тијело…“) јесте могућност да се одговорност кроз светост врати из сфере морала у сферу онтологије, наиме у заједницу са Богом на чији позив треба да одговоримо. Аутономност 11. Имануел Кант је био тај који је рекао да је аутономија наднаслов (Obertitel) свеколиког философског настојања. И заиста, проблем аутономије је комплексан и дисциплинарно разуђен: то је превасходно проблем етичке теорије; то је и проблем политичке теорије; аутономија је проблем и теорије науке, теорије рационалности; то је наравно и један велики теолошки проблем. Сам Кант је имао у виду два аспекта аутономије. Један аспект је у теоријском подручју, у подручју обликовања нашег знања, гдје аутономија подразумијева критичку рефлексију о знању и његовој генези. Други аспект, важнији и за Канта и за нас, јесте аутономија у практичном пољу обликовања наше воље, гдје она с једне стране означава способност да се независност обликовања воље од фактичких жудњи и нагнућа и од ауторитета и традиције помоћу самоодређења воље учини принципом обликовања воље, а с друге стране подразумијева усвајање једне максиме наше воље као општег закона, што онда постаје једини критеријум овог самоодређења воље. Наравно, уз овај проблем увијек је ишао и онај који се тиче односа аутономности и хетерономности морала. Када је размишљао о томе, Николај Хартман је, подразумијевајући традицију њемачке философије, настојао да покаже да кад говоримо о аутономности и хетерономности морала ствар не стоји тако једноставно, јер аутономија личности већ претпоставља аутономију вриједности, наиме личност је већ функција вриједности. У том контексту је Хартман говорио о извјесној синтези аутономије и зависности од сфере вриједности. 12. Као и већина философских проблема и овај сеже из антике, када се о аутономији говорило у етичком и политичком смислу. Као политички термин, аутономија је у антици означавала унутрашњу и спољашњу слободу да човјек наспрам важећих закона и неког важећег односа снага успостави сопствени закон. А у сфери морала аутономија је за антички свијет била компетенција појединца да се дистанцира од морала групе и од друштвене традиције. У том смислу СОФОКЛЕ даје Антигони карактеристику „једина која аутономно живи“ (Антигона 821: αὐτόνομος ζῶσα μόνη). И управо ту почиње проблем, наиме проблем слободе у хеленској антици и проблем односа слободе и судбине. Тачно је да Антигона сама успоставља сопствени морални закон, да она јесте једина која аутономно живи, али и њу погађа ‘трагедија судбине’, наиме судбинска нужност која не оставља превише мјеста за слободу. 13. Хераклит се позвао на Ериније, оне помоћнице Правде које не дају Сунцу да прекорачи космичке мјере (фрг. 94), а Симонид је рекао да се ни богови не боре с нужношћу (Платон, Протагора 345d). Свијет какав замишљају антички Хелени је свијет заробљен нужношћу и савладан судбином. Отуд идеја космоса као идеја свјетског поретка у ком је све утврђено и одмјерено; отуд је читава хеленска онтологија једна космолошка онтологија. Да ли онда може да се говори о аутономији изван етичке и правно-политичке области? Коначно, да ли може да се говори о аутономији личности унутар царства нужности, и да ли онда она СОФОКЛОВА ријеч за Антигону важи до краја? ‒ Када се хришћанство сусрело са античким свијетом овај проблем је испливао на површину јер је хришћанство наступило с једном другачијом онтологијом, онтологијом личности. Онтологија личности је морала да буде конституисана да би се образложио основни аксиом хришћанског учења, а то је догмат о Богу као Светој Тројици. Када су Кападокијски Оци у IV вијеку рјешавали тај проблем, наиме на који начин постоји Бог (τρόπος ὑπάρξεως) и да ли Он постоји на исти начин као што постоје ствари-у-свијету, тада су се сучелиле ове двије онтологије: хеленска космолошка онтологија, онтологија нужности и судбине, и хришћанска онтологија, онтологија личности и слободе. Личност, слобода, аутономија… нису тек епитети људског бића, то нису више неке акциденције, већ је управо у њима суштаствено постојање. 14. Дакле, у античком свијету имамо супротстављеност између човјековог самоодређења и божанског усуда, док у хришћанству такве супротстављености нема, већ постоји једна врста интерференције између самоодређења човјекове слободне и аутономне личности и Божије воље. Мада хришћанин каже, понављајући ријечи молитве Господње, „нека буде воља Твоја“, тиме његова аутономија није окрњена нити доведена у питање. Овдје нам строга супротстављеност између аутономности и хетерономности воље не би много помогла да увидимо проблем. Међутим, ни теологија, нарочито западна, није овај проблем рјешавала увијек на увјерљив начин. У западној теологији се морална аутономија у смислу умног самоодређења воље обично схватала двоструко: или као један позитиван момент хришћанске етике који уствари води теономији или као етички принцип саображен нововјековном рационализму који стоји у директној супротности према религиозно утемељеном моралу, па је стога супротан теономији. 15. Супротстављеност између аутономности и хетерономности показује се као објашњавалачки нефункционална уколико имамо у виду да је начин човјековог постојања упућеност на трансценденцију, и управо одатле прави суверенитет моралног субјекта може да се схвати као дистанциран и од аутономије и од хетерономије. Можда смо помало заварани тиме што се нововјековна идеја аутономног ума представља као идеја независног ума који, понесен крилима научно-технолошког напретка, себе разумије као изворног творца, а за закон, поредак, вриједност хоће да призна само оно што потиче из њега самог. Ако се дакле мало измакнемо од опозиције аутономности и хетерономности морала онда бисмо могли истаћи становиште да човјеково умно самоодређење воље и Божија воља нису супротстављени управо због тога што је човјек упућен на трансценденцију. То даље значи да се аутономне форме самоодређења воље испуњавају трансцендентним садржајем, и ту је ријеч о теономији а не, насупрот, о хетерономији. Притом, слобода човјекова је та која спаја аутономију и теономију. Или друкчије и изричитије речено, аутономија је нужан услов за теономију; тек уколико смо аутономни у самоодређењу воље, у свим својим поступцима, можемо да остваримо теономни захтјев постављен пред нас. За онога ко се придржава Божијих заповијести слободна воља је и услов аутономности његових поступака и истовремено услов испуњења норме, па се тако теономија потврђује управо у аутономији наших поступака. Уосталом, наша истински слободна воља потврђује се тек у остварењу добра. 1997/1998. Извор: Богољуб Шијаковић, Присутност трансценденције: Хеленство, Хришћанство, Философија историје, Београд: Службени гласник, ПБФ 2013, 13‒21. http://teologija.net/svetost-odgovornost-autonomnost/ Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  22. Атеизам дефинитивно представља један од највећих изазова данас, не само за хришћане, већ и за друге религије и њихове вернике. Проблем постаје још сложенији оног тренутка када схватимо да се ради о изузетно комплексној појави, за чије адекватно расветљавање би били потребни безмало томови књига. Сложеност поменутог феномена постаје очигледна већ при покушају дефинисања самог појма атеизам. На прву лопту помишљамо на људе који не верују у Бога, или, нешто прецизније, сматрају да Бог не постоји. Теолози додуше баратају разуђенијом терминологијом па разликују атеисте (људе који мисле да Бог не постоји), агностике (људе који верују да не можемо знати да ли Бог постоји), чак и антитеисте (људе који су, поред изостанка личне вере, агресивни борци против религије). Просечан пак човек кога бисмо могли сврстати у неку од поменутих категорија – веома често није свестан суптилних терминолошких дистинкција и себе сматра управо атеистом, или просто – нерелигиозним. Слично је и са „обичним“ верницима који такође припаднике три поменуте категорије најчешће сврставају под општи појам „атеисти“. Проблем се додатно компликује када сагледамо историју употребе појма атеизам. Иако се ради о прилично старом појму, начин на који се он употребљавао није био истоветан не само поменутој широј пракси која данас постоји у народу, него ни ономе што се сада сматра прецизном употребом. Један пример из ране историје Цркве то врло јасно приказује: Св. Поликарп, епископ смирнски, изведен је средином другог века на суђење, оптужен да је хришћанин. Како је већ био стар човек, судије су се сажалиле и биле спремне да га поштеде само ако призна божанство цара и узвикне „доле атеисти!“. Макар овај други захтев на први поглед не делује нимало проблематично за хришћанског епископа. Проблем је, међутим, био у томе што су судије пред којима је Поликарп стајао под атеистима подразумевале управо хришћане! Поликарп, међутим, искористивши мудру досетку, заиста није имао проблем да овај захтев изврши: окренуо се према присутној разулареној маси, која се окупила да прати гладијаторске борбе и јавна погубљења, и њима (=римским многобошцима) у лице узвикнуо: Доле атеисти! Поменути пример јасно показује да је разумевање појма атеизам заправо било питање перспективе, односно да се под њиме није подразумевало одсуство сваке вере у Бога, већ пре – одбацивање конкретне, неодговарајуће слике Бога (зарад неке друге, исправне). Атеизам као појава генералног одбацивања Бога (за ову прилику морамо додуше оставити по страни сасвим легитимно питање да ли такво апсолутно одбацивање Бога заправо постоји), дакле не зарад неке друге, боље идеје о њему, релативно је нова појава и истраживачи је већином везују за период око Француске револуције. О савременом атеизму могло би се, и морало, говорити из много различитих углова. Могли бисмо тако расправљати о атеизму као последици разочараности трагичним историјским збивањима („чему вера/теологија/Бог након Аушвица?“), или последици огромног технолошког развоја који чини да нам је све доступно на један „клик“, што онда има као резултат то да човек све мање промишља стварност, све мање се „чуди“ пред њом, а знамо да аутентично философско/теолошко чуђење пред тајном Бића („откуд уопште нешто, а не ништа?“) представља изворни подстицај за бављење философијом, па и теологијом. Могли бисмо расправљати и о недостатку самопоуздања савременог човека који, захваљујући огромном напретку природних наука, још боље и јасније него ранији људи зна да не постоји Бог који би био само једно од бића унутар овога света. Ако таквог Бога нема, ако Бог није само биће на врху пирамиде овосветских бића, већ трансцендентан и апсолутни Други у односу на нас – одакле онда човеку смелост да и помисли да би такво једно биће он могао спознати, чак и када би оно постојало? Сва ова важна и релевантна питања овом приликом ипак ћемо оставити по страни, а у овом есеју покушати да се позабавимо једним другим питањем: одговорношћу хришћана за настанак атеизма. Исувише често, наиме, приступ хришћана проблему атеизма своди се на ламентирање над „светом који у злу лежи“, који је временом све гори и, из чисте злобе, не жели да прихвати божанску истину и светлост које Црква изобилно излива у њега. Много ређе се, чини ми се, поставља самокритично питање које је, по мом мишљењу, далеко више у духу самог хришћанства. Не дакле: „како и зашто су све други криви што постоји атеизам?“, већ: „да ли смо и шта ми као хришћани томе допринели? Где можда нисмо били довољно верни Христовом јеванђељу, што је људе онемогућило да адекватно спознају ког и каквог то Бога ми проповедамо?“ Размишљајући управо у овом правцу, еминентни савремени хришћански теолог Ханс Кинг разликује три плана на којима су сами хришћани допринели развоју атеизма (хуманистички, политички и научни) при чему се они међусобно не искључују. Другим речима, човек се у хришћанство не мора разочарати на само једном плану. Иако су примери уз помоћ којих Кинг образлаже своју идеју везани за контекст живота Блеза Паскала и Римокатоличку цркву, поменуту поделу сматрам корисном, те ћу је искористити да, надовезујући се на Кингова размишљања, илуструјем појаве које су, верујем, општеприсутне, користећи се притом примерима који излазе изван поменутих оквира и релевантнији су за наш контекст: 1. Хуманистички атеизам се јавља онда када у својој проповеди ставимо претерани нагласак на „подвиг“ и „духовност“ и тиме их, заправо, суштински извитоперимо. Аскеза је добра, штавише неопходна и кључна у животу сваког хришћанина, о томе наравно нема спора. Њоме се учимо љубави и савладавамо сопствени егоизам. Међутим, уколико у промовисању подвижништва претерамо са извесним спољашњим, несуштинским елементима, и читаву ову велику и важну тему сведемо на питања попут нпр. у ово време поста актуелног „да ли једеш на води (или – не дај Боже! – у твом јелу има и нека кап уља)?“, онда заправо потпуно промашујемо њен смисао. Величање значаја „духа“, као нечег узвишеног и доброг, никада не сме ићи на рачун ниподаштавања „тела“, као нечег по себи лошег. Овакав дуализам одбацили су још рани Оци Цркве, одбијајући да са платонистима говоре о добром духу и телу као његовој тамници, верујући да је и тело од Бога створено као добро. Свакако, наше тело јесте „пало“ и изискује труд на пољу борбе са страстима, али упорно инсистирање искључиво на палости, слабости, греху, злу у свету, најчешће представља стављање претешког бремена на плећа народа. Све ово, не заваравајмо се, и те како постоји и у нашој средини, како изван канонских граница Цркве у разним зилотским покретима, тако и унутар ових граница, по правилу код самозваних „духовника“ који неретко системом додељивања или, још чешће, ускраћивања тзв. „благословâ“ теже да контролишу живот људи до најмањих ситница. Као да неретко заборављамо да је, упркос свим реалним проблемима и злу које у свету постоји, Бог кога исповедамо Бог живота, Бог победе над смрћу, а самим тим – Бог радости, а не вечне потиштености. Запитамо ли се понекад, сведочимо ли људима поред нас довољно очигледно овог Бога радости? И да ли ће они пожелети да „дођу и виде“ о чему им ми хришћани проповедамо, ако нас увек виде покуњене, намргођене, уплашене, у црнини? Није ли и сам Христос, мада је боље од свих нас знао колико и каквог зла има у свету, те како ће окончати овоземаљски живот, одбијао овај „мрачњачки“ приступ животу и зато од сличних „побожњака“ онога времена био називан изјелицом и пијаницом, који по кафанама једе са грешницима? Претераним, дакле, инсистирањем на подвигу, тј. извитоперењем идеје о њему, личимо пре на неке екстремне секте које су се одликовале чак и физичким самобичевањем, него на самога Христа. На тај начин најчешће постижемо да се идеја хришћанског живота у најбољем случају учини људима претерано узвишеном, а самим тим и недостижном за њих („добро је хришћанство, али ја нисам довољно добар да то могу да изнесем“), али врло често доводимо и до тога да се идеја хришћанства учини недовољно добром, да се човек запита „морам ли мрзети себе и свет и живот, да бих волео Бога?“, те да стога од хришћанства одустане. 2. Политички атеизам настаје онда када Црква пропусти да адекватно делује у друштвеној сфери. Ово се најчешће дешава на два плана: први се тиче тога да Црква пропушта могућност да на ширем плану, као институција, покушава да се избори са социјалним проблемима са којима се на свакодневном плану људи сусрећу. Узмимо за пример глад и сиромаштво. Свакако да ће се на појединачном плану решење често пронаћи, тј. да ће гладни појединац понекад закуцати на врата храма и ту сусрести неког доброг свештеника који ће бити спреман да му помогне и нахрани га. Али, оваква појединачна дела милосрђа, иако добра и важна, нису довољна, и од Цркве се очекује да покуша да на ширем плану допринесе системском решењу проблема, што је она, кроз историју, често пропуштала да чини, а то ју је, у очима многих, чинило лажном, тј. неаутентичном следбеницом поруке о љубави према ближњем, која се налазила у самој сржи Христове проповеди. Пример позитивног деловања у овом правцу је нпр. постојање јавних кухиња, где се потребити могу свакодневно бесплатно хранити на рачун Цркве. Стиче се, међутим, утисак да би оваквих кухиња, али и других сличних установа, могло и морало бити још више. Други проблематични аспект јавног деловања Цркве је њена афирмација власти и претерано везивање за њу. Уколико је власт у некој држави лоша, народ под њом тешко живи и доживљава је као непријатеља, а Црква се (без икакве суштинске потребе, тј. због одвећ људских разлога и овоземаљских интереса) стави на страну те власти, онда ће народ следећи просту логику „пријатељ мог непријатеља је такође мој непријатељ“ често бити приморан да се окрене против Цркве, а тиме, по аутоматизму, најчешће и против Бога. Можда је најрадикалнији пример овог типа била подршка великог дела Немачке евангеличке цркве Адолфу Хитлеру, што је за последицу имало то да су и многи теолози и свештеници осетили потребу да се од такве заједнице дистанцирају и оснују паралелну „Исповедну цркву“. Феномен подршке политичарима на власти од стране црквених поглавара присутан је и те како и данас, и у већински православним срединама, упркос приличном незадовољству овим политичарима које неретко постоји у народу. Морали бисмо бити свесни опасности и, што је још важније, неаутентичности, са хришћанске тачке гледишта, оваквог начина делања (јер, наравно, није лоше излагати се опасности ради одбране аутентичних хришћанских вредности) и трудити се да га максимално избегавамо. У сфери политичких искушења која могу водити одрицању од Бога можемо споменути и још увек врло болни и акутни (иако осуђен) проблем православних – етнофилетизам. Ова тема је врло комплексна и о њој је већ много писано, те је овде можемо само овлаш дотаћи и напоменути да се стиче утисак да људи често одлучују да одбаце веру јер им се чини да је она нужно повезана са афирмацијом једне по правилу искривљене и идеологизоване слике одређеног народа, која се у проповеди Цркве често намеће и као доминантна. 3. Научни атеизам, у крајњој линији, настаје у случајевима када Црква (погрешно) инсистира на подвојености и супротстављености вере и разума, када јој се чини да нека од сазнања до којих човек долази својим разумом/научним истраживањем морају бити одбачена као неусагласива са вером. Најчувенији пример овог типа, којим је заправо и отпочео расцеп између Цркве и науке (које дотад нису биле у сукобу), тиче се оштрог револта Римокатоличке црква према открићима научника попут Кеплера, Коперника и Галилеја, који је, због политичке моћи коју је у том периоду поседовала Римокатоличка црква, неретко резултовао и физичким страдањем људи од науке. Касније се наравно испоставило да је читав сукоб био непотребан, те да су тадашњи теолози наивно веровали да бране хришћанску веру, држећи се постулата дотад владајуће аристотеловске физике, од које, као што је данас врло јасно, темељи хришћанске вере ама баш никако не зависе. Иако су и хуманистички и политички разлози за атеизам и данас актуелни, чини ми се да је овај „научни“ аспект у нашој средини можда и најопаснији. Ово првенствено због тога што смо пречесто склони да га олако отпишемо тврдећи да „нисмо ми никад имали проблем с науком и спаљивали научнике на ломачи, већ су то радили католици“. Насупрот оваквом олаком одбацивању опасности, чини ми се да су сви суштински елементи онога што би могло да доведе до атеизма који подводимо под „научни“ и данас и те како присутни у нашој средини, чак и више него код католика, који су се, руковођени и горким искуствима из прошлости, потрудили да многе грешке исправе. Пре свега, присутан је, нарочито у горе спомињаним „духовничким“ круговима својеврстан презир учености и њено одбацивање као „неправославне“. Колико је овај приступ био присутан кроз историју Цркве, као и колико је суштински погрешан, најбоље нам сведоче речи које је над гробом Св. Василија Великог изговорио Св. Григорије Богослов: „Сматрам да свако ко поседује ум мора признати да је за нас највеће благо ученост, и то не само ова наша најплеменитија … него и ученост световна, које се многи међу хришћанима, због лошег разумевања, гнушају као злехуде, опасне и од Бога удаљавајуће. Но ми нећемо окретати творевину против Творца. Не треба понижавати ученост како то неки чине, напротив, треба рећи да су глупи и незналице сви они који држећи се таквог мишљења желе да и сви остали буду налик на њих, како би у општем мраку сакрили своје сопствене недостатке и избегли разобличавање свога незнања.“ Иза борбе против учености крије се, дакле, најчешће страх и манипулација оних који би да нас од учености одвоје. Још једно врло опасно искушење у које можемо упасти јесте то да као хришћани не одбацујемо категорички ученост и науку као такву, него чак и ступамо у дијалог са њом, али тај „дијалог“ више доживљавамо као монолог у коме неодговорно и одвећ олако допуштамо себи да изричемо судове о стварима које не знамо. О опасности оваквог приступа веома лепо говори Св. Августин: „Често и неверник зна нешто о земљи, о небесима и другим елементима овога света, о кретању и орбитама звезда, и чак о њиховој величини и положају, о предвиђању помрачења сунца или месеца … Срамотна је и опасна ствар да неверник чује хришћанина како, дајући наводно објашњење Светог Писма, прича бесмислице о тим темама, и треба да предузмемо све потребне мере да предупредимо такву ситуацију, у којој неверни могу да укажу на огромно незнање хришћанина и да му се смеју са презиром. Није овде срамота то што је та особа исмејана, већ то што ће људи ван наше верске породице мислити да су наши Свети Оци мислили то што та особа мисли, и тако ће писци нашег Писма бити одбачени као незналице, што изазива велики губитак оних на чијем спасењу радимо. Ако људи виде хришћанина како греши у области коју они добро познају, и чују како он инсистира на својој глупој интерпретацији нашег Писма, како ће они онда поверовати том истом Писму када им оно говори о васкрсењу мртвих, нади у вечни живот, и Царству Божијем, када им је показано да је то Писмо пуно лажи о стварима које су они сами научили кроз искуство и светлост разума? Несмотрени и неупућени тумачи Светог Писма уваљују у неизрециве проблеме и тугу своју мудрију браћу онда када су ухваћени у неком од својих погрешних мишљења и када им задатак поставе они који нису омеђени ауторитетом наших светих књига. Јер тада, како би одбранили своје крајње неразборите и очигледно нетачне тврдње, они ће покушати да се за доказ позову на Свето Писмо, и чак да по сећању наводе многе пасусе за које сматрају да подржавају њихов став, иако не разумеју ни оно што кажу ни оно што доказују и бране.“ Упркос дужини, чинило ми се и те како важним и корисним да због његове актуалности наведем овај цитат, јер се најдиректније тиче искушења у које и данас пречесто упадамо. Запазимо да цитат почиње речима „Често и неверник зна нешто…“, одакле бисмо, као и из остатка навода додуше, могли извући закључак да је хришћански теолог дужан да поседује адекватно знање о свим релевантним „световним“ питањима. У том аспекту, чини се да се ситуација драстично изменила. Корпус научних знања данас је толико обиман да се заиста не може очекивати од ма како генијалног, вредног и образованог теолога да их темељно поседује (мада је наравно добродошло ако се труди да буде колико је могуће информисан). Међутим, тим пре он данас још мање има право на олаке закључке и то да суди о научним теоријама не поседујући о њима адекватно образовање и заснивајући своје ставове наводно на Светом Писму. Поступајући тако, ми практично људе образоване у науци стављамо у нужну (али непотребну!) дилему да морају бирати између Цркве и вере са једне стране и научних истина са друге стране. Оваква особа највероватније ће одбацити веру, јер тешко да ће при здравој памети моћи да се одрекне знања које је годинама мукотрпно стицала и за њега проналазила ваљане аргументе, или ће евентуално покушати да живи у неком схизофреном стању у коме рецимо теорија еволуције (да се опоменемо само најскорије дебате и горког искуства овог типа на нашим просторима) представља парадигму коју генерално прихватамо, у којој се на свакодневном нивоу мисаоно крећемо, али коју смо дужни да суспендујемо у тренутку када уђемо у храм, или можда на час веронауке, где бисмо онда били приморани да мислимо у неким сасвим другим категоријама. Наравно, када би наука дошла на позиције које су заиста неусагласиве са елементарним поставкама вере – хришћанин би био приморан да се определи, али истовремено тужна и радосна чињеница је то да се наука још увек не налази на том нивоу, те да је велико питање и може ли се замислити неко конкретно (природно)научно откриће које би нужно негирало хришћанску веру. Ову чињеницу називам и тужном због тога што указује на бесмисленост и непотребност сукоба у које неретко својевољно улазимо и дилема пред које стављамо (потенцијалне) вернике, доводећи се тако у опасност да сами будемо одговорни за њихово (беспотребно) одустајање од вере. Црква и теологија морају се одрећи претензије да буду врховни судија по свим могућим питањима, те бити спремне да уђу у искрени дијалог у коме ће умети да слушају и уче од других. * * * Да резимирамо, намера у овом есеју била ми је да се самокритички позабавим једним од интересантних аспеката проблема атеизма – одговорношћу хришћана за његов настанак. Не желим да тврдим да би без наших грешака сви људи били хришћани. Бог је човеку даровао слободу, а она подразумева могућност да се каже „не“. Уосталом, први човек управо је одбио самога Бога, а не неке његове несавршене посреднике. Дакле, потпуно сам сигуран да би и на нашу много бољу мисију понеко одговорио одрично. Верујем и да има и таквих који се против вере боре „из чисте злобе“. Једино што не верујем је да нам је корисно да на себе преузмемо улогу жртве и вечно ламентирамо над том чињеницом. Чини ми се да је много корисније да се критички загледамо у себе и сопствену прошлост, како бисмо сагледали има ли онога што бисмо могли да исправимо и адекватније сведочимо Бога у кога верујемо. И тада ће хришћани остати „мало стадо“, али ћемо се макар потрудити да га додатно не умањимо сопственим грешкама. У том смислу, ако атеизму приступимо како бисмо уочили сопствене промашаје, а опет не да бисмо над њима очајавали, већ се „преумили“, из њих учили и надаље их не понављали, онда ни атеизам и атеисте не морамо посматрати као смртне непријатеље, већ, заједно са чувеним православним теологом ХХ века Оливијеом Клеманом, можемо слободно говорити о „прочишћењу атеизмом“. Извор: Теологија.нет View full Странице
  23. Сложеност поменутог феномена постаје очигледна већ при покушају дефинисања самог појма атеизам. На прву лопту помишљамо на људе који не верују у Бога, или, нешто прецизније, сматрају да Бог не постоји. Теолози додуше баратају разуђенијом терминологијом па разликују атеисте (људе који мисле да Бог не постоји), агностике (људе који верују да не можемо знати да ли Бог постоји), чак и антитеисте (људе који су, поред изостанка личне вере, агресивни борци против религије). Просечан пак човек кога бисмо могли сврстати у неку од поменутих категорија – веома често није свестан суптилних терминолошких дистинкција и себе сматра управо атеистом, или просто – нерелигиозним. Слично је и са „обичним“ верницима који такође припаднике три поменуте категорије најчешће сврставају под општи појам „атеисти“. Проблем се додатно компликује када сагледамо историју употребе појма атеизам. Иако се ради о прилично старом појму, начин на који се он употребљавао није био истоветан не само поменутој широј пракси која данас постоји у народу, него ни ономе што се сада сматра прецизном употребом. Један пример из ране историје Цркве то врло јасно приказује: Св. Поликарп, епископ смирнски, изведен је средином другог века на суђење, оптужен да је хришћанин. Како је већ био стар човек, судије су се сажалиле и биле спремне да га поштеде само ако призна божанство цара и узвикне „доле атеисти!“. Макар овај други захтев на први поглед не делује нимало проблематично за хришћанског епископа. Проблем је, међутим, био у томе што су судије пред којима је Поликарп стајао под атеистима подразумевале управо хришћане! Поликарп, међутим, искористивши мудру досетку, заиста није имао проблем да овај захтев изврши: окренуо се према присутној разулареној маси, која се окупила да прати гладијаторске борбе и јавна погубљења, и њима (=римским многобошцима) у лице узвикнуо: Доле атеисти! Поменути пример јасно показује да је разумевање појма атеизам заправо било питање перспективе, односно да се под њиме није подразумевало одсуство сваке вере у Бога, већ пре – одбацивање конкретне, неодговарајуће слике Бога (зарад неке друге, исправне). Атеизам као појава генералног одбацивања Бога (за ову прилику морамо додуше оставити по страни сасвим легитимно питање да ли такво апсолутно одбацивање Бога заправо постоји), дакле не зарад неке друге, боље идеје о њему, релативно је нова појава и истраживачи је већином везују за период око Француске револуције. О савременом атеизму могло би се, и морало, говорити из много различитих углова. Могли бисмо тако расправљати о атеизму као последици разочараности трагичним историјским збивањима („чему вера/теологија/Бог након Аушвица?“), или последици огромног технолошког развоја који чини да нам је све доступно на један „клик“, што онда има као резултат то да човек све мање промишља стварност, све мање се „чуди“ пред њом, а знамо да аутентично философско/теолошко чуђење пред тајном Бића („откуд уопште нешто, а не ништа?“) представља изворни подстицај за бављење философијом, па и теологијом. Могли бисмо расправљати и о недостатку самопоуздања савременог човека који, захваљујући огромном напретку природних наука, још боље и јасније него ранији људи зна да не постоји Бог који би био само једно од бића унутар овога света. Ако таквог Бога нема, ако Бог није само биће на врху пирамиде овосветских бића, већ трансцендентан и апсолутни Други у односу на нас – одакле онда човеку смелост да и помисли да би такво једно биће он могао спознати, чак и када би оно постојало? Сва ова важна и релевантна питања овом приликом ипак ћемо оставити по страни, а у овом есеју покушати да се позабавимо једним другим питањем: одговорношћу хришћана за настанак атеизма. Исувише често, наиме, приступ хришћана проблему атеизма своди се на ламентирање над „светом који у злу лежи“, који је временом све гори и, из чисте злобе, не жели да прихвати божанску истину и светлост које Црква изобилно излива у њега. Много ређе се, чини ми се, поставља самокритично питање које је, по мом мишљењу, далеко више у духу самог хришћанства. Не дакле: „како и зашто су све други криви што постоји атеизам?“, већ: „да ли смо и шта ми као хришћани томе допринели? Где можда нисмо били довољно верни Христовом јеванђељу, што је људе онемогућило да адекватно спознају ког и каквог то Бога ми проповедамо?“ Размишљајући управо у овом правцу, еминентни савремени хришћански теолог Ханс Кинг разликује три плана на којима су сами хришћани допринели развоју атеизма (хуманистички, политички и научни) при чему се они међусобно не искључују. Другим речима, човек се у хришћанство не мора разочарати на само једном плану. Иако су примери уз помоћ којих Кинг образлаже своју идеју везани за контекст живота Блеза Паскала и Римокатоличку цркву, поменуту поделу сматрам корисном, те ћу је искористити да, надовезујући се на Кингова размишљања, илуструјем појаве које су, верујем, општеприсутне, користећи се притом примерима који излазе изван поменутих оквира и релевантнији су за наш контекст: 1. Хуманистички атеизам се јавља онда када у својој проповеди ставимо претерани нагласак на „подвиг“ и „духовност“ и тиме их, заправо, суштински извитоперимо. Аскеза је добра, штавише неопходна и кључна у животу сваког хришћанина, о томе наравно нема спора. Њоме се учимо љубави и савладавамо сопствени егоизам. Међутим, уколико у промовисању подвижништва претерамо са извесним спољашњим, несуштинским елементима, и читаву ову велику и важну тему сведемо на питања попут нпр. у ово време поста актуелног „да ли једеш на води (или – не дај Боже! – у твом јелу има и нека кап уља)?“, онда заправо потпуно промашујемо њен смисао. Величање значаја „духа“, као нечег узвишеног и доброг, никада не сме ићи на рачун ниподаштавања „тела“, као нечег по себи лошег. Овакав дуализам одбацили су још рани Оци Цркве, одбијајући да са платонистима говоре о добром духу и телу као његовој тамници, верујући да је и тело од Бога створено као добро. Свакако, наше тело јесте „пало“ и изискује труд на пољу борбе са страстима, али упорно инсистирање искључиво на палости, слабости, греху, злу у свету, најчешће представља стављање претешког бремена на плећа народа. Све ово, не заваравајмо се, и те како постоји и у нашој средини, како изван канонских граница Цркве у разним зилотским покретима, тако и унутар ових граница, по правилу код самозваних „духовника“ који неретко системом додељивања или, још чешће, ускраћивања тзв. „благословâ“ теже да контролишу живот људи до најмањих ситница. Као да неретко заборављамо да је, упркос свим реалним проблемима и злу које у свету постоји, Бог кога исповедамо Бог живота, Бог победе над смрћу, а самим тим – Бог радости, а не вечне потиштености. Запитамо ли се понекад, сведочимо ли људима поред нас довољно очигледно овог Бога радости? И да ли ће они пожелети да „дођу и виде“ о чему им ми хришћани проповедамо, ако нас увек виде покуњене, намргођене, уплашене, у црнини? Није ли и сам Христос, мада је боље од свих нас знао колико и каквог зла има у свету, те како ће окончати овоземаљски живот, одбијао овај „мрачњачки“ приступ животу и зато од сличних „побожњака“ онога времена био називан изјелицом и пијаницом, који по кафанама једе са грешницима? Претераним, дакле, инсистирањем на подвигу, тј. извитоперењем идеје о њему, личимо пре на неке екстремне секте које су се одликовале чак и физичким самобичевањем, него на самога Христа. На тај начин најчешће постижемо да се идеја хришћанског живота у најбољем случају учини људима претерано узвишеном, а самим тим и недостижном за њих („добро је хришћанство, али ја нисам довољно добар да то могу да изнесем“), али врло често доводимо и до тога да се идеја хришћанства учини недовољно добром, да се човек запита „морам ли мрзети себе и свет и живот, да бих волео Бога?“, те да стога од хришћанства одустане. 2. Политички атеизам настаје онда када Црква пропусти да адекватно делује у друштвеној сфери. Ово се најчешће дешава на два плана: први се тиче тога да Црква пропушта могућност да на ширем плану, као институција, покушава да се избори са социјалним проблемима са којима се на свакодневном плану људи сусрећу. Узмимо за пример глад и сиромаштво. Свакако да ће се на појединачном плану решење често пронаћи, тј. да ће гладни појединац понекад закуцати на врата храма и ту сусрести неког доброг свештеника који ће бити спреман да му помогне и нахрани га. Али, оваква појединачна дела милосрђа, иако добра и важна, нису довољна, и од Цркве се очекује да покуша да на ширем плану допринесе системском решењу проблема, што је она, кроз историју, често пропуштала да чини, а то ју је, у очима многих, чинило лажном, тј. неаутентичном следбеницом поруке о љубави према ближњем, која се налазила у самој сржи Христове проповеди. Пример позитивног деловања у овом правцу је нпр. постојање јавних кухиња, где се потребити могу свакодневно бесплатно хранити на рачун Цркве. Стиче се, међутим, утисак да би оваквих кухиња, али и других сличних установа, могло и морало бити још више. Други проблематични аспект јавног деловања Цркве је њена афирмација власти и претерано везивање за њу. Уколико је власт у некој држави лоша, народ под њом тешко живи и доживљава је као непријатеља, а Црква се (без икакве суштинске потребе, тј. због одвећ људских разлога и овоземаљских интереса) стави на страну те власти, онда ће народ следећи просту логику „пријатељ мог непријатеља је такође мој непријатељ“ често бити приморан да се окрене против Цркве, а тиме, по аутоматизму, најчешће и против Бога. Можда је најрадикалнији пример овог типа била подршка великог дела Немачке евангеличке цркве Адолфу Хитлеру, што је за последицу имало то да су и многи теолози и свештеници осетили потребу да се од такве заједнице дистанцирају и оснују паралелну „Исповедну цркву“. Феномен подршке политичарима на власти од стране црквених поглавара присутан је и те како и данас, и у већински православним срединама, упркос приличном незадовољству овим политичарима које неретко постоји у народу. Морали бисмо бити свесни опасности и, што је још важније, неаутентичности, са хришћанске тачке гледишта, оваквог начина делања (јер, наравно, није лоше излагати се опасности ради одбране аутентичних хришћанских вредности) и трудити се да га максимално избегавамо. У сфери политичких искушења која могу водити одрицању од Бога можемо споменути и још увек врло болни и акутни (иако осуђен) проблем православних – етнофилетизам. Ова тема је врло комплексна и о њој је већ много писано, те је овде можемо само овлаш дотаћи и напоменути да се стиче утисак да људи често одлучују да одбаце веру јер им се чини да је она нужно повезана са афирмацијом једне по правилу искривљене и идеологизоване слике одређеног народа, која се у проповеди Цркве често намеће и као доминантна. 3. Научни атеизам, у крајњој линији, настаје у случајевима када Црква (погрешно) инсистира на подвојености и супротстављености вере и разума, када јој се чини да нека од сазнања до којих човек долази својим разумом/научним истраживањем морају бити одбачена као неусагласива са вером. Најчувенији пример овог типа, којим је заправо и отпочео расцеп између Цркве и науке (које дотад нису биле у сукобу), тиче се оштрог револта Римокатоличке црква према открићима научника попут Кеплера, Коперника и Галилеја, који је, због политичке моћи коју је у том периоду поседовала Римокатоличка црква, неретко резултовао и физичким страдањем људи од науке. Касније се наравно испоставило да је читав сукоб био непотребан, те да су тадашњи теолози наивно веровали да бране хришћанску веру, држећи се постулата дотад владајуће аристотеловске физике, од које, као што је данас врло јасно, темељи хришћанске вере ама баш никако не зависе. Иако су и хуманистички и политички разлози за атеизам и данас актуелни, чини ми се да је овај „научни“ аспект у нашој средини можда и најопаснији. Ово првенствено због тога што смо пречесто склони да га олако отпишемо тврдећи да „нисмо ми никад имали проблем с науком и спаљивали научнике на ломачи, већ су то радили католици“. Насупрот оваквом олаком одбацивању опасности, чини ми се да су сви суштински елементи онога што би могло да доведе до атеизма који подводимо под „научни“ и данас и те како присутни у нашој средини, чак и више него код католика, који су се, руковођени и горким искуствима из прошлости, потрудили да многе грешке исправе. Пре свега, присутан је, нарочито у горе спомињаним „духовничким“ круговима својеврстан презир учености и њено одбацивање као „неправославне“. Колико је овај приступ био присутан кроз историју Цркве, као и колико је суштински погрешан, најбоље нам сведоче речи које је над гробом Св. Василија Великог изговорио Св. Григорије Богослов: „Сматрам да свако ко поседује ум мора признати да је за нас највеће благо ученост, и то не само ова наша најплеменитија … него и ученост световна, које се многи међу хришћанима, због лошег разумевања, гнушају као злехуде, опасне и од Бога удаљавајуће. Но ми нећемо окретати творевину против Творца. Не треба понижавати ученост како то неки чине, напротив, треба рећи да су глупи и незналице сви они који држећи се таквог мишљења желе да и сви остали буду налик на њих, како би у општем мраку сакрили своје сопствене недостатке и избегли разобличавање свога незнања.“ Иза борбе против учености крије се, дакле, најчешће страх и манипулација оних који би да нас од учености одвоје. Још једно врло опасно искушење у које можемо упасти јесте то да као хришћани не одбацујемо категорички ученост и науку као такву, него чак и ступамо у дијалог са њом, али тај „дијалог“ више доживљавамо као монолог у коме неодговорно и одвећ олако допуштамо себи да изричемо судове о стварима које не знамо. О опасности оваквог приступа веома лепо говори Св. Августин: „Често и неверник зна нешто о земљи, о небесима и другим елементима овога света, о кретању и орбитама звезда, и чак о њиховој величини и положају, о предвиђању помрачења сунца или месеца … Срамотна је и опасна ствар да неверник чује хришћанина како, дајући наводно објашњење Светог Писма, прича бесмислице о тим темама, и треба да предузмемо све потребне мере да предупредимо такву ситуацију, у којој неверни могу да укажу на огромно незнање хришћанина и да му се смеју са презиром. Није овде срамота то што је та особа исмејана, већ то што ће људи ван наше верске породице мислити да су наши Свети Оци мислили то што та особа мисли, и тако ће писци нашег Писма бити одбачени као незналице, што изазива велики губитак оних на чијем спасењу радимо. Ако људи виде хришћанина како греши у области коју они добро познају, и чују како он инсистира на својој глупој интерпретацији нашег Писма, како ће они онда поверовати том истом Писму када им оно говори о васкрсењу мртвих, нади у вечни живот, и Царству Божијем, када им је показано да је то Писмо пуно лажи о стварима које су они сами научили кроз искуство и светлост разума? Несмотрени и неупућени тумачи Светог Писма уваљују у неизрециве проблеме и тугу своју мудрију браћу онда када су ухваћени у неком од својих погрешних мишљења и када им задатак поставе они који нису омеђени ауторитетом наших светих књига. Јер тада, како би одбранили своје крајње неразборите и очигледно нетачне тврдње, они ће покушати да се за доказ позову на Свето Писмо, и чак да по сећању наводе многе пасусе за које сматрају да подржавају њихов став, иако не разумеју ни оно што кажу ни оно што доказују и бране.“ Упркос дужини, чинило ми се и те како важним и корисним да због његове актуалности наведем овај цитат, јер се најдиректније тиче искушења у које и данас пречесто упадамо. Запазимо да цитат почиње речима „Често и неверник зна нешто…“, одакле бисмо, као и из остатка навода додуше, могли извући закључак да је хришћански теолог дужан да поседује адекватно знање о свим релевантним „световним“ питањима. У том аспекту, чини се да се ситуација драстично изменила. Корпус научних знања данас је толико обиман да се заиста не може очекивати од ма како генијалног, вредног и образованог теолога да их темељно поседује (мада је наравно добродошло ако се труди да буде колико је могуће информисан). Међутим, тим пре он данас још мање има право на олаке закључке и то да суди о научним теоријама не поседујући о њима адекватно образовање и заснивајући своје ставове наводно на Светом Писму. Поступајући тако, ми практично људе образоване у науци стављамо у нужну (али непотребну!) дилему да морају бирати између Цркве и вере са једне стране и научних истина са друге стране. Оваква особа највероватније ће одбацити веру, јер тешко да ће при здравој памети моћи да се одрекне знања које је годинама мукотрпно стицала и за њега проналазила ваљане аргументе, или ће евентуално покушати да живи у неком схизофреном стању у коме рецимо теорија еволуције (да се опоменемо само најскорије дебате и горког искуства овог типа на нашим просторима) представља парадигму коју генерално прихватамо, у којој се на свакодневном нивоу мисаоно крећемо, али коју смо дужни да суспендујемо у тренутку када уђемо у храм, или можда на час веронауке, где бисмо онда били приморани да мислимо у неким сасвим другим категоријама. Наравно, када би наука дошла на позиције које су заиста неусагласиве са елементарним поставкама вере – хришћанин би био приморан да се определи, али истовремено тужна и радосна чињеница је то да се наука још увек не налази на том нивоу, те да је велико питање и може ли се замислити неко конкретно (природно)научно откриће које би нужно негирало хришћанску веру. Ову чињеницу називам и тужном због тога што указује на бесмисленост и непотребност сукоба у које неретко својевољно улазимо и дилема пред које стављамо (потенцијалне) вернике, доводећи се тако у опасност да сами будемо одговорни за њихово (беспотребно) одустајање од вере. Црква и теологија морају се одрећи претензије да буду врховни судија по свим могућим питањима, те бити спремне да уђу у искрени дијалог у коме ће умети да слушају и уче од других. * * * Да резимирамо, намера у овом есеју била ми је да се самокритички позабавим једним од интересантних аспеката проблема атеизма – одговорношћу хришћана за његов настанак. Не желим да тврдим да би без наших грешака сви људи били хришћани. Бог је човеку даровао слободу, а она подразумева могућност да се каже „не“. Уосталом, први човек управо је одбио самога Бога, а не неке његове несавршене посреднике. Дакле, потпуно сам сигуран да би и на нашу много бољу мисију понеко одговорио одрично. Верујем и да има и таквих који се против вере боре „из чисте злобе“. Једино што не верујем је да нам је корисно да на себе преузмемо улогу жртве и вечно ламентирамо над том чињеницом. Чини ми се да је много корисније да се критички загледамо у себе и сопствену прошлост, како бисмо сагледали има ли онога што бисмо могли да исправимо и адекватније сведочимо Бога у кога верујемо. И тада ће хришћани остати „мало стадо“, али ћемо се макар потрудити да га додатно не умањимо сопственим грешкама. У том смислу, ако атеизму приступимо како бисмо уочили сопствене промашаје, а опет не да бисмо над њима очајавали, већ се „преумили“, из њих учили и надаље их не понављали, онда ни атеизам и атеисте не морамо посматрати као смртне непријатеље, већ, заједно са чувеним православним теологом ХХ века Оливијеом Клеманом, можемо слободно говорити о „прочишћењу атеизмом“. Извор: Теологија.нет
  24. Марко Вилотић Атеизам дефинитивно представља један од највећих изазова данас, не само за хришћане, већ и за друге религије и њихове вернике. Проблем постаје још сложенији оног тренутка када схватимо да се ради о изузетно комплексној појави, за чије адекватно расветљавање би били потребни безмало томови књига. Сложеност поменутог феномена постаје очигледна већ при покушају дефинисања самог појма атеизам. На прву лопту помишљамо на људе који не верују у Бога, или, нешто прецизније, сматрају да Бог не постоји. Теолози додуше баратају разуђенијом терминологијом па разликују атеисте (људе који мисле да Бог не постоји), агностике (људе који верују да не можемо знати да ли Бог постоји), чак и антитеисте (људе који су, поред изостанка личне вере, агресивни борци против религије). Просечан пак човек кога бисмо могли сврстати у неку од поменутих категорија – веома често није свестан суптилних терминолошких дистинкција и себе сматра управо атеистом, или просто – нерелигиозним. Слично је и са „обичним“ верницима који такође припаднике три поменуте категорије најчешће сврставају под општи појам „атеисти“. Проблем се додатно компликује када сагледамо историју употребе појма атеизам. Иако се ради о прилично старом појму, начин на који се он употребљавао није био истоветан не само поменутој широј пракси која данас постоји у народу, него ни ономе што се сада сматра прецизном употребом. Један пример из ране историје Цркве то врло јасно приказује: Св. Поликарп, епископ смирнски, изведен је средином другог века на суђење, оптужен да је хришћанин. Како је већ био стар човек, судије су се сажалиле и биле спремне да га поштеде само ако призна божанство цара и узвикне „доле атеисти!“. Макар овај други захтев на први поглед не делује нимало проблематично за хришћанског епископа. Проблем је, међутим, био у томе што су судије пред којима је Поликарп стајао под атеистима подразумевале управо хришћане! Поликарп, међутим, искористивши мудру досетку, заиста није имао проблем да овај захтев изврши: окренуо се према присутној разулареној маси, која се окупила да прати гладијаторске борбе и јавна погубљења, и њима (=римским многобошцима) у лице узвикнуо: Доле атеисти! Поменути пример јасно показује да је разумевање појма атеизам заправо било питање перспективе, односно да се под њиме није подразумевало одсуство сваке вере у Бога, већ пре – одбацивање конкретне, неодговарајуће слике Бога (зарад неке друге, исправне). Атеизам као појава генералног одбацивања Бога (за ову прилику морамо додуше оставити по страни сасвим легитимно питање да ли такво апсолутно одбацивање Бога заправо постоји), дакле не зарад неке друге, боље идеје о њему, релативно је нова појава и истраживачи је већином везују за период око Француске револуције. О савременом атеизму могло би се, и морало, говорити из много различитих углова. Могли бисмо тако расправљати о атеизму као последици разочараности трагичним историјским збивањима („чему вера/теологија/Бог након Аушвица?“), или последици огромног технолошког развоја који чини да нам је све доступно на један „клик“, што онда има као резултат то да човек све мање промишља стварност, све мање се „чуди“ пред њом, а знамо да аутентично философско/теолошко чуђење пред тајном Бића („откуд уопште нешто, а не ништа?“) представља изворни подстицај за бављење философијом, па и теологијом. Могли бисмо расправљати и о недостатку самопоуздања савременог човека који, захваљујући огромном напретку природних наука, још боље и јасније него ранији људи зна да не постоји Бог који би био само једно од бића унутар овога света. Ако таквог Бога нема, ако Бог није само биће на врху пирамиде овосветских бића, већ трансцендентан и апсолутни Други у односу на нас – одакле онда човеку смелост да и помисли да би такво једно биће он могао спознати, чак и када би оно постојало? Сва ова важна и релевантна питања овом приликом ипак ћемо оставити по страни, а у овом есеју покушати да се позабавимо једним другим питањем: одговорношћу хришћана за настанак атеизма. Исувише често, наиме, приступ хришћана проблему атеизма своди се на ламентирање над „светом који у злу лежи“, који је временом све гори и, из чисте злобе, не жели да прихвати божанску истину и светлост које Црква изобилно излива у њега. Много ређе се, чини ми се, поставља самокритично питање које је, по мом мишљењу, далеко више у духу самог хришћанства. Не дакле: „како и зашто су све други криви што постоји атеизам?“, већ: „да ли смо и шта ми као хришћани томе допринели? Где можда нисмо били довољно верни Христовом јеванђељу, што је људе онемогућило да адекватно спознају ког и каквог то Бога ми проповедамо?“ Размишљајући управо у овом правцу, еминентни савремени хришћански теолог Ханс Кинг разликује три плана на којима су сами хришћани допринели развоју атеизма (хуманистички, политички и научни) при чему се они међусобно не искључују. Другим речима, човек се у хришћанство не мора разочарати на само једном плану. Иако су примери уз помоћ којих Кинг образлаже своју идеју везани за контекст живота Блеза Паскала и Римокатоличку цркву, поменуту поделу сматрам корисном, те ћу је искористити да, надовезујући се на Кингова размишљања, илуструјем појаве које су, верујем, општеприсутне, користећи се притом примерима који излазе изван поменутих оквира и релевантнији су за наш контекст: 1. Хуманистички атеизам Јавља се онда када у својој проповеди ставимо претерани нагласак на „подвиг“ и „духовност“ и тиме их, заправо, суштински извитоперимо. Аскеза је добра, штавише неопходна и кључна у животу сваког хришћанина, о томе наравно нема спора. Њоме се учимо љубави и савладавамо сопствени егоизам. Међутим, уколико у промовисању подвижништва претерамо са извесним спољашњим, несуштинским елементима, и читаву ову велику и важну тему сведемо на питања попут нпр. у ово време поста актуелног „да ли једеш на води (или – не дај Боже! – у твом јелу има и нека кап уља)?“, онда заправо потпуно промашујемо њен смисао. Величање значаја „духа“, као нечег узвишеног и доброг, никада не сме ићи на рачун ниподаштавања „тела“, као нечег по себи лошег. Овакав дуализам одбацили су још рани Оци Цркве, одбијајући да са платонистима говоре о добром духу и телу као његовој тамници, верујући да је и тело од Бога створено као добро. Свакако, наше тело јесте „пало“ и изискује труд на пољу борбе са страстима, али упорно инсистирање искључиво на палости, слабости, греху, злу у свету, најчешће представља стављање претешког бремена на плећа народа. Све ово, не заваравајмо се, и те како постоји и у нашој средини, како изван канонских граница Цркве у разним зилотским покретима, тако и унутар ових граница, по правилу код самозваних „духовника“ који неретко системом додељивања или, још чешће, ускраћивања тзв. „благословâ“ теже да контролишу живот људи до најмањих ситница. Као да неретко заборављамо да је, упркос свим реалним проблемима и злу које у свету постоји, Бог кога исповедамо Бог живота, Бог победе над смрћу, а самим тим – Бог радости, а не вечне потиштености. Запитамо ли се понекад, сведочимо ли људима поред нас довољно очигледно овог Бога радости? И да ли ће они пожелети да „дођу и виде“ о чему им ми хришћани проповедамо, ако нас увек виде покуњене, намргођене, уплашене, у црнини? Није ли и сам Христос, мада је боље од свих нас знао колико и каквог зла има у свету, те како ће окончати овоземаљски живот, одбијао овај „мрачњачки“ приступ животу и зато од сличних „побожњака“ онога времена био називан изјелицом и пијаницом, који по кафанама једе са грешницима? Претераним, дакле, инсистирањем на подвигу, тј. извитоперењем идеје о њему, личимо пре на неке екстремне секте које су се одликовале чак и физичким самобичевањем, него на самога Христа. На тај начин најчешће постижемо да се идеја хришћанског живота у најбољем случају учини људима претерано узвишеном, а самим тим и недостижном за њих („добро је хришћанство, али ја нисам довољно добар да то могу да изнесем“), али врло често доводимо и до тога да се идеја хришћанства учини недовољно добром, да се човек запита „морам ли мрзети себе и свет и живот, да бих волео Бога?“, те да стога од хришћанства одустане. 2. Политички атеизам Настаје онда када Црква пропусти да адекватно делује у друштвеној сфери. Ово се најчешће дешава на два плана: први се тиче тога да Црква пропушта могућност да на ширем плану, као институција, покушава да се избори са социјалним проблемима са којима се на свакодневном плану људи сусрећу. Узмимо за пример глад и сиромаштво. Свакако да ће се на појединачном плану решење често пронаћи, тј. да ће гладни појединац понекад закуцати на врата храма и ту сусрести неког доброг свештеника који ће бити спреман да му помогне и нахрани га. Али, оваква појединачна дела милосрђа, иако добра и важна, нису довољна, и од Цркве се очекује да покуша да на ширем плану допринесе системском решењу проблема, што је она, кроз историју, често пропуштала да чини, а то ју је, у очима многих, чинило лажном, тј. неаутентичном следбеницом поруке о љубави према ближњем, која се налазила у самој сржи Христове проповеди. Пример позитивног деловања у овом правцу је нпр. постојање јавних кухиња, где се потребити могу свакодневно бесплатно хранити на рачун Цркве. Стиче се, међутим, утисак да би оваквих кухиња, али и других сличних установа, могло и морало бити још више. Други проблематични аспект јавног деловања Цркве је њена афирмација власти и претерано везивање за њу. Уколико је власт у некој држави лоша, народ под њом тешко живи и доживљава је као непријатеља, а Црква се (без икакве суштинске потребе, тј. због одвећ људских разлога и овоземаљских интереса) стави на страну те власти, онда ће народ следећи просту логику „пријатељ мог непријатеља је такође мој непријатељ“ често бити приморан да се окрене против Цркве, а тиме, по аутоматизму, најчешће и против Бога. Можда је најрадикалнији пример овог типа била подршка великог дела Немачке евангеличке цркве Адолфу Хитлеру, што је за последицу имало то да су и многи теолози и свештеници осетили потребу да се од такве заједнице дистанцирају и оснују паралелну „Исповедну цркву“. Феномен подршке политичарима на власти од стране црквених поглавара присутан је и те како и данас, и у већински православним срединама, упркос приличном незадовољству овим политичарима које неретко постоји у народу. Морали бисмо бити свесни опасности и, што је још важније, неаутентичности, са хришћанске тачке гледишта, оваквог начина делања (јер, наравно, није лоше излагати се опасности ради одбране аутентичних хришћанских вредности) и трудити се да га максимално избегавамо. У сфери политичких искушења која могу водити одрицању од Бога можемо споменути и још увек врло болни и акутни (иако осуђен) проблем православних – етнофилетизам. Ова тема је врло комплексна и о њој је већ много писано, те је овде можемо само овлаш дотаћи и напоменути да се стиче утисак да људи често одлучују да одбаце веру јер им се чини да је она нужно повезана са афирмацијом једне по правилу искривљене и идеологизоване слике одређеног народа, која се у проповеди Цркве често намеће и као доминантна. 3. Научни атеизам У крајњој линији, настаје у случајевима када Црква (погрешно) инсистира на подвојености и супротстављености вере и разума, када јој се чини да нека од сазнања до којих човек долази својим разумом/научним истраживањем морају бити одбачена као неусагласива са вером. Најчувенији пример овог типа, којим је заправо и отпочео расцеп између Цркве и науке (које дотад нису биле у сукобу), тиче се оштрог револта Римокатоличке црква према открићима научника попут Кеплера, Коперника и Галилеја, који је, због политичке моћи коју је у том периоду поседовала Римокатоличка црква, неретко резултовао и физичким страдањем људи од науке. Касније се наравно испоставило да је читав сукоб био непотребан, те да су тадашњи теолози наивно веровали да бране хришћанску веру, држећи се постулата дотад владајуће аристотеловске физике, од које, као што је данас врло јасно, темељи хришћанске вере ама баш никако не зависе. Иако су и хуманистички и политички разлози за атеизам и данас актуелни, чини ми се да је овај „научни“ аспект у нашој средини можда и најопаснији. Ово првенствено због тога што смо пречесто склони да га олако отпишемо тврдећи да „нисмо ми никад имали проблем с науком и спаљивали научнике на ломачи, већ су то радили католици“. Насупрот оваквом олаком одбацивању опасности, чини ми се да су сви суштински елементи онога што би могло да доведе до атеизма који подводимо под „научни“ и данас и те како присутни у нашој средини, чак и више него код католика, који су се, руковођени и горким искуствима из прошлости, потрудили да многе грешке исправе. Пре свега, присутан је, нарочито у горе спомињаним „духовничким“ круговима својеврстан презир учености и њено одбацивање као „неправославне“. Колико је овај приступ био присутан кроз историју Цркве, као и колико је суштински погрешан, најбоље нам сведоче речи које је над гробом Св. Василија Великог изговорио Св. Григорије Богослов: „Сматрам да свако ко поседује ум мора признати да је за нас највеће благо ученост, и то не само ова наша најплеменитија … него и ученост световна, које се многи међу хришћанима, због лошег разумевања, гнушају као злехуде, опасне и од Бога удаљавајуће. Но ми нећемо окретати творевину против Творца. Не треба понижавати ученост како то неки чине, напротив, треба рећи да су глупи и незналице сви они који држећи се таквог мишљења желе да и сви остали буду налик на њих, како би у општем мраку сакрили своје сопствене недостатке и избегли разобличавање свога незнања.“ Иза борбе против учености крије се, дакле, најчешће страх и манипулација оних који би да нас од учености одвоје. Још једно врло опасно искушење у које можемо упасти јесте то да као хришћани не одбацујемо категорички ученост и науку као такву, него чак и ступамо у дијалог са њом, али тај „дијалог“ више доживљавамо као монолог у коме неодговорно и одвећ олако допуштамо себи да изричемо судове о стварима које не знамо. О опасности оваквог приступа веома лепо говори Св. Августин: „Често и неверник зна нешто о земљи, о небесима и другим елементима овога света, о кретању и орбитама звезда, и чак о њиховој величини и положају, о предвиђању помрачења сунца или месеца … Срамотна је и опасна ствар да неверник чује хришћанина како, дајући наводно објашњење Светог Писма, прича бесмислице о тим темама, и треба да предузмемо све потребне мере да предупредимо такву ситуацију, у којој неверни могу да укажу на огромно незнање хришћанина и да му се смеју са презиром. Није овде срамота то што је та особа исмејана, већ то што ће људи ван наше верске породице мислити да су наши Свети Оци мислили то што та особа мисли, и тако ће писци нашег Писма бити одбачени као незналице, што изазива велики губитак оних на чијем спасењу радимо. Ако људи виде хришћанина како греши у области коју они добро познају, и чују како он инсистира на својој глупој интерпретацији нашег Писма, како ће они онда поверовати том истом Писму када им оно говори о васкрсењу мртвих, нади у вечни живот, и Царству Божијем, када им је показано да је то Писмо пуно лажи о стварима које су они сами научили кроз искуство и светлост разума? Несмотрени и неупућени тумачи Светог Писма уваљују у неизрециве проблеме и тугу своју мудрију браћу онда када су ухваћени у неком од својих погрешних мишљења и када им задатак поставе они који нису омеђени ауторитетом наших светих књига. Јер тада, како би одбранили своје крајње неразборите и очигледно нетачне тврдње, они ће покушати да се за доказ позову на Свето Писмо, и чак да по сећању наводе многе пасусе за које сматрају да подржавају њихов став, иако не разумеју ни оно што кажу ни оно што доказују и бране.“ Упркос дужини, чинило ми се и те како важним и корисним да због његове актуалности наведем овај цитат, јер се најдиректније тиче искушења у које и данас пречесто упадамо. Запазимо да цитат почиње речима „Често и неверник зна нешто…“, одакле бисмо, као и из остатка навода додуше, могли извући закључак да је хришћански теолог дужан да поседује адекватно знање о свим релевантним „световним“ питањима. У том аспекту, чини се да се ситуација драстично изменила. Корпус научних знања данас је толико обиман да се заиста не може очекивати од ма како генијалног, вредног и образованог теолога да их темељно поседује (мада је наравно добродошло ако се труди да буде колико је могуће информисан). Међутим, тим пре он данас још мање има право на олаке закључке и то да суди о научним теоријама не поседујући о њима адекватно образовање и заснивајући своје ставове наводно на Светом Писму. Поступајући тако, ми практично људе образоване у науци стављамо у нужну (али непотребну!) дилему да морају бирати између Цркве и вере са једне стране и научних истина са друге стране. Оваква особа највероватније ће одбацити веру, јер тешко да ће при здравој памети моћи да се одрекне знања које је годинама мукотрпно стицала и за њега проналазила ваљане аргументе, или ће евентуално покушати да живи у неком схизофреном стању у коме рецимо теорија еволуције (да се опоменемо само најскорије дебате и горког искуства овог типа на нашим просторима) представља парадигму коју генерално прихватамо, у којој се на свакодневном нивоу мисаоно крећемо, али коју смо дужни да суспендујемо у тренутку када уђемо у храм, или можда на час веронауке, где бисмо онда били приморани да мислимо у неким сасвим другим категоријама. Наравно, када би наука дошла на позиције које су заиста неусагласиве са елементарним поставкама вере – хришћанин би био приморан да се определи, али истовремено тужна и радосна чињеница је то да се наука још увек не налази на том нивоу, те да је велико питање и може ли се замислити неко конкретно (природно)научно откриће које би нужно негирало хришћанску веру. Ову чињеницу називам и тужном због тога што указује на бесмисленост и непотребност сукоба у које неретко својевољно улазимо и дилема пред које стављамо (потенцијалне) вернике, доводећи се тако у опасност да сами будемо одговорни за њихово (беспотребно) одустајање од вере. Црква и теологија морају се одрећи претензије да буду врховни судија по свим могућим питањима, те бити спремне да уђу у искрени дијалог у коме ће умети да слушају и уче од других. * * * Да резимирамо, намера у овом есеју била ми је да се самокритички позабавим једним од интересантних аспеката проблема атеизма – одговорношћу хришћана за његов настанак. Не желим да тврдим да би без наших грешака сви људи били хришћани. Бог је човеку даровао слободу, а она подразумева могућност да се каже „не“. Уосталом, први човек управо је одбио самога Бога, а не неке његове несавршене посреднике. Дакле, потпуно сам сигуран да би и на нашу много бољу мисију понеко одговорио одрично. Верујем и да има и таквих који се против вере боре „из чисте злобе“. Једино што не верујем је да нам је корисно да на себе преузмемо улогу жртве и вечно ламентирамо над том чињеницом. Чини ми се да је много корисније да се критички загледамо у себе и сопствену прошлост, како бисмо сагледали има ли онога што бисмо могли да исправимо и адекватније сведочимо Бога у кога верујемо. И тада ће хришћани остати „мало стадо“, али ћемо се макар потрудити да га додатно не умањимо сопственим грешкама. У том смислу, ако атеизму приступимо како бисмо уочили сопствене промашаје, а опет не да бисмо над њима очајавали, већ се „преумили“, из њих учили и надаље их не понављали, онда ни атеизам и атеисте не морамо посматрати као смртне непријатеље, већ, заједно са чувеним православним теологом ХХ века Оливијеом Клеманом, можемо слободно говорити о „прочишћењу атеизмом“. http://teologija.net/ateizam/
×
×
  • Креирај ново...