Претражи Живе Речи Утехе

Протојереј Миломир Радић, парох при Храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Краљеву, одбранио је магистарску тезу на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. У наставку доносимо извод из Реферата поднетог Наставно-научном већу истог факултета од стеране комисије за преглед и оцену рада у саставу: др Ненад Милошевић, ментор, др Владимир Вукашиновић и др Драган Војводић. Када је реч о самој структури тезе, треба истаћи да је рад подељен на два дела. Кандидат је најпре у уводу аргументовано предочио предмет истраживања и изложио план израде тезе, да би у наставку представио досадашње научне резултате проучавања олтарских простора у храмовима грађеним у Србији крајем XII и у првој половини XIII века. Први део рада подељен је у пет целина. У првој целини овога дела рада истраживачка пажња посвећена је олтарском простору као централном делу хришћанског храма, при чему кандидат сагледава функцију и смисао олтарског простора из перспективе служења Свете Литургије. Тим поводом узети су у обзир време настанка првих храмова, као и формирање основне троделне концепције хришћанскога храма – олтара, наоса и нартекса, директно наслеђене из архитектуре Јерусалимског храма из доба цара Соломона. Олтар је наиме централни део богослужбеног живота хришћана јер у њему бива савршавана Света Литургија. Та чињеница ће утицати и на све оце Цркве који су тумачили храм, а који овај део упоређују са самим небом. У томе су предњачили свети Герман Цариградски, Максим Исповедник, Симеон Солунски и други. Наш кандидат је овом приликом правилно указао и на важност усмерења храма и олтарског простора ка Истоку, образлажући есхатолошки контекст таквог приступа. У оквиру ове целине су анализирани и најважнији делови олтарског простора попут Свете трпезе и Горњег места. Изузев претходно описане садржине овога дела рада, нарочити истраживачки простор посвећен је визуелном и уметничком украшавању олтарскога простора. Треба нагласити да је тим поводом сажето обрађен развој хришћанске уметности, са посебним освртом на иконоборачку кризу и развој теологије икона кроз векове. Кандидат је такође проучавао и распоред композиција у олтарским просторима из периода краја XII и прве половине XIII века. Недостатак сликарства пре студеничких представа, ускратио је релевантне податке о узорима и распореду сцена у олтарском простору са краја XII века. Развој олтарског сликарства ће се касније наћи под директним утицајем идејних решења првога српскога архиепископа, реализованих ангажовањем најбољих тадашњих мајстора из престонице Ромејске империје. Приликом осликавања наведених простора неизоставна је и доминатна присутност есхатолошке перспективе. Овоме у прилог треба додати и формирање олтарских преграда изграђиваних у проучаваним храмовима, а које такође настају као одраз богословских и историјских промена. У другом делу магистарске тезе аутор прати и сагледава литургијске утицаје који доводе до проширења олтарских простора у Србији на преласку из дванаестога у тринаести век, при чему је утицај Светога Саве од пресуднога значаја. Управо због тога, прво поглавље другога дела рада посвећено је тематици организовања помесне Цркве у Србији, то јест на територији тадашње Рашке жупаније и осталих српских земаља. Том приликом су разматране политичке прилике у Србији, али и крсташко освајање Цариграда 1204. године које ће у потпуности променити политичку и друштвену слику тадашњег света, самим тим и Србије. У следећем поглављу проучаван је изглед олтарских простора у катедралним храмовима наше помесне Цркве у доба Светога Саве и његових наследника. С обзиром да Србија у дотичном периоду није имала развијене градске центре, епископска седишта су била смештена у манастирским срединама. Приметно је да су тим поводом за катедралне цркве бирани храмови са развијеним олтарским простором или су пак, исти проширивани у веома кратком временском року. То је сигурно урађено на примеру олтара будућег седишта архиепископије у Жичи, али врло вероватно и у храмовима у Хвосну и Ариљу, и тако даље. Упоредо са тим, неки олтарски простори су били преуређивани у складу са 7. каноном Седмог Васељенског сабора и каснијим тумачењем Теодора Валсамона. Наредно поглавље другога дела тезе посвећено је развоју богослужбеног живота и одговарајућег типика на просторима Србије. Сажето је изложен процес формирања богослужбених образаца на Истоку, поготову парохијског (азматског) и манастирског типика и њихових међусобних утицаја, при чему ће једна од фаза описаног развоја доживети своје коначно усаглашавање управо у време Светог Саве. Падом Цариграда у руке Латина 1204. године, доћи ће до замирања азматског типика и превладавања утицаја монашког типика, што ће сасвим извесно оставити последице на богослужење Православне Цркве и у Србији. Каснија путовања Светога Саве у Свету Земљу и посете древним патријаршијама и боравак на Светој Гори још више ће допринети учвршћивању Типика Лавре Преподобног Саве Освећеног у Србији. Последње поглавље магистарске тезе нашег кандидата подразумева проучавање литургијског искуства Светог Саве које се тиче служења божанствене Евхаристије, али и учествовања православних хришћана у Светој Литургији. Говорећи о литургијском опиту Светога Саве истраживачка пажња је усмерена на чин предложења, који ће и утицати на архитектонске промене у олтарским просторима у Србији током прве половине ХIII века. Следствено, консултовани су најстарији словенски литургијски извори у којима је садржан чин проскомидије. Најпре је проучен текст из најстаријег словенског Служебника Варлаама Хутинског из девете деценије ХII века, где је предложење изложено уз текст Литургије Светог Јована Златоустог, а који се налази после Литургије Светог Василија Великог. На почетку рукописа, где се налази Литургија Светог Василија Великог, стоји да је Чин уписан у Јовановој Служби, при чему само предложење врши ђакон, а што је пракса из предиконоборачког периода. Други текст који је консултован том приликом јесте 54 поглавље Законоправила Светог Саве, где је дато упутство како треба вршити предложење. Упоредно истраживање задате тематике потпомогнуто је консултовањем још једног рукописног извора из овог периода из манастира Светог Саве Освећеног у Палестини, објављеног у трећем тому Описа литургијских рукописа А. А. Дмитријевског. Три горенаведена рукописа наиме сведоче о једној врло шареноликој пракси чина предложења из проучаваног времена, што је иницирало и озбиљну анализу. Осим чињенице да је овај рад урађен квалитетно, не само у методолошком смислу већ и у погледу садржаја, треба истаћи и то да је наш кандидат успео да материју изложи на оригиналан начин. Овим радом он исправно уочава и квалитативно тумачи са литургиолошке тачке гледишта све особености развоја олтарских простора у храмовима грађеним у Србији крајем XII и у првој половини XIII века, допуњујући досадашње резултате истраживања ових храмова из других научних области. Све су то разлози који нас наводе на констатацију да је овим радом наша богословска средина добила веома значајно дело из области литургике и теологије литургијског простора. Извор: Епархија жичка View full Странице

У великом амфитеатру Богословског Факултета "Емилије Ромање", у Болоњи (Италија), 11. јула 2018. године, на катедри за историју теологије, протосинђел Методије (Марковић), намесник манастира Светог Николе у Врању, одбранио је магистарску тезу на тему: "Свети Константин - први хришћански цар". Трочлана комисија коју су сачињавали: проф. др Валентино Булгарели, декан факултета (председник комисије), проф. др Давиде Риги (шеф катедре) и проф. др Енрико Морини (ментор), након опширне дискусије, једногласно су донели оцену да је протосинђел Методије успешно одбранио магистарски рад и положио завршни испит (LICENZA IN SACRA TEOLOGIA), са оценом 9,23 (MAGNA CUM LAUDE PROBATUS). Одбрани магистарске тезе, присуствовао је и старешина Православног храма Светог Василија Великог у Болоњи, јеромонах Серафим (Валериани), клирик Руске Православне Цркве - Московске Патријаршије. Протосинђел Методије (Марковић), рођен је 07. септембра 1987. године, у Врању, а своје прво богословско образовање, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа врањског Г. Пахомија, стекао је у Богословији Српске Православне Цркве "Свети Кирило и Методије" у Нишу. Московску Духовну академију отац Методије завршио је у периоду од 2006. до 2009. године, а затим 2010. године уписује постдипломске студије на Богословском Институту "Сан Бернардињо" у Венецији, где борави до 2012. године. Монашки постриг примио је 01. септембра 2012. године, у манастиру Светог Николе у Врању, где је истог месеца од стране Епископа врањског Г. Пахомија, именован на дужност намесника ове свете обитељи. У академској 2014/2015. години, борави на Универзитету у Падерборну (Немачка), како би усавршио немачки језик и слушао теолошка предавања на Институту "Јохан Адам Милер", а академску 2017/2018. годину проводи у Болоњи, где је и одбранио магистарски рад на поменутом Факултету. Извор: Епархија врањска View full Странице

У великом амфитеатру Православног богословског факултета, 26. Априла 2018. године, презвитер Вукашин Милићевић одбранио је своју докторску дисертацију под називом „Аспекти проблема времена код Светог Максима исповедника“. Доносимо прилог Телевизије Храм. Презвитер Вукашин Милићевић који је и асистент групе за систематско богословље на Православном Богословском Факултету своју докторску дисертацију одбранио је пред комисијом коју су чинили презвитер др Александар Ђаковац, председник комисије проф. др Миланко Говедарица, вандредни професор на Филозофском Факултету и ментор кандидата преосвећени Епископ браничевски проф. др Игнатије. Одбрана докторске дисертације презвитера Вукашина Милићевића изазвала је велику пажњу јавности. Међу присутнима су били и Преосвећени Епископ крушевачки проф. др Давид, велики број студената, асистената и професора Православног Богословског Факултета али и Београдског Универзитета као и велики број свештеника Архиепископије београдско-карловачке. Извор: Телевизија Храм View full Странице

Директор Архива Српске Православне Цркве г. Радован Пилиповић одбранио је докторску дисертацију на тему „Српска Православна Црква, Руска Православна Загранична Црква, Московска Патријаршија - узајамне везе, утицаји и односи (1920-1940)“ на катедри за општу савремену историју Филозофског факултета Универзитета у Београду. Ментор рада је доц. др Алексеј Тимофејев, а комисију за преглед и одбрану докторског рада су поред ментора чинили проф. др Милан Ристовић, др Горан Милорадовић и доц. др Јелена Рафаиловић. Тема је обрађена у највећој мери на основу необјављене архивске грађе, дакле извора првога реда, али и са ширим увидом у публицистику датог периода, као и уз уважавање постојеће литературе. Комисија је констатовала ауторов допринос историјској науци, предложивши му да докторски рад, уз одређене допуне, скраћивања и измене преточи у монографску публикацију. Др Радован Пилиповић је аутор седам књига из историје Српске Православне Цркве, као и тридесет расправа и студија из историје српског народа, које је објављивао у земљи и иностранству. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Епископ жички др Јустин: Могућност примене покајне праксе ране Цркве у савременом добу Дана 23. новембра 2017. године, на Православном богословском факултету Свети Василије Острошки у Фочи, Епископ жички г. Јустин успешно је одбранио докторску дисертацију на тему „Могућност примене покајне праксе ране Цркве у савременом добу“ пред комисијом у саставу проф. др Мирко Томасовић, председник комисије; проф. др Љубивоје Стојановић, ментор; доцент др Јасна Богдановић Чурић са Академије ликовних уметности Универзитета у Источном Сарајеву (одељење психологије); проф. др Дарко Ђого и доц. др Ненад Тупеша. Чланови комисије су у докторској дисертацији Епископа жичког г. Јустина истакли као веома успешан мултидисциплинарни приступ овој комплексној и од суштинског значаја теми, о чему говори и импозантан број наслова коришћених у основној литератури (преко 270 наслова). Комисија је такође оценила, као посебну вредност овог рада, препознавање актуелног тренутка и потребе наше свете Цркве да на савремена искушења одговори синтезом познавања светоотачког искуства покајања и исповести као најделотворнијег лека и применом сазнања савремене психологије. Након двоипочасовне квалитетне критичке дискусије и анализе, једногласном одлуком комисија је потврдила успешност одбране, што представља врхунац кандидатовог готово тридесетогодишњег труда на постизању ове академске титуле. Из канцеларије Епископа жичког Извор: Епархија жичка View full Странице

http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:676900-Уместо-мантије-носио-ватрогасно-одело Уместо мантије носио ватрогасно одело В. Кадић | 22. јул 2017. 16:40 Међу ватрогасцима и добровољцима Луштицу од ватрене стихије спасавао и свештеник Никола Урдешић. Успешно је сачувана Црква Свете недеље и нико није повређен Спасиоци у акцији на Луштици Двадесте дана и ноћи провео је свештеник Никола Урдешић у одбрани полуострва Луштице од ватрене стихије која је претила да урнише домове, имања, па и православне богомоље на овом лепом парчету херцегновске земље. Посебно је било драматично последњих седам-осам дана. Уз проту и добровољце приморских општина али и других црногорских средина, бројне ватрогасце, припаднике црногорске војске, полиције, житеља Луштице, као и туристе, најгоре је избегнуто. Пламени језици претили су да дотакну и Цркву Свете недеље, која је била у ватреном обручу, али су људи, жртвујући своје животе, успели да спасу овај храм, као и друге који су били угрожени. - Горела је цела Луштица! Било је језиво и застрашујуће видети ту стихију у којој човек постаје немоћан. Хвала Богу, нико од људи није страдао, спасени су домови, али је зато гора спржена. Пет метара од Црква Свете недеље дивљао је пожар и претио храму, али уз помоћ војске и добровољаца, ватрогасаца успели смо да се извучемо из ватреног обруча у којем смо сви могли бити спржени! На свом лицу осетио сам ватрени огањ. Било је заиста страшно - прича за “Новости” прота Никола. Његово “дружење” са пожарима почело је пре 20 дана. - Гашење је почело у Кртолима на путу према “Плавим хоризонтима”. Три дана смо интервенисали не бисмо ли победили стихију. И уз Божју помоћ успели! Али касније, ватра је подивљала и почела да уништава све што јој се на путу нашло - прича прота. ТВРДОГЛАВА БАКА ПРИСЕЋА се прота Никола једног необичног догађаја, када су у селу Бабинци евакуисане четири особе којима је ватрена стихија претила да угрози вековно огњиште. - Међутим, село није хтела да напусти једна бака. Покушавали смо да је убедимо да треба да изађе из куће, али она није хтела. Остала је доследна, али хвала Богу, пожар није дошао до њене куће, тако да јој живот није био у опасности - каже отац Никола. Наш саговорник подсећа да је зборно место за добровољце било код Цркве Свете Варваре, али су од помоћи били и други црквени објекти. Парохијски дом у коме станује његова породица био је отворен 24 часа за све ватрогасце. - У њему су људи могли да се окрепе, одморе, прикупе снагу која им је и те како била потребна - истиче отац Никола. - Мој живот минулих дана био је другачији, јер сам уместо мантије на себи имао ватрогасно одело. Био сам равноправан такмац стихији, попут других храбрих људи који су дали све од себе да спасу Луштицу. Парох Урдешић одаје многима захвалност за солидарност и акцију која је на крају дала резултат. Ватра је готово угашена. - Данас је много боље него претходних дана. Морам се захвалити свештенику Александру Брашанцу из Кртола, који нас је обишао, као и Милошу Мићи Коњевићу, једином представнику херцегновске власти који је лично учествовао у гашењу пожара. Гледао сам га како лети у ватру не би ли је укротио. Ово време родило је много јунака на које ова држава и цео крај морају бити поносни - каже Урдешић. Неустрашив поп Никола (лево) помагао ватрогасцима МАЛА СВЕТА ГОРА НА педесетак квадратних километара, колика је површина полуострва Луштица, смештено је десетак села са двадесетак цркава. Због тога Луштицу многи називају малом Светом Гором. Остало је упамћено да је пре шест година управо прота Никола Урдешић, као 11. свештеник из угледне луштичке фамилије, обновио поноћну божићну литургију у Цркви Светог архангела Михаила, у селу Клинци, која је сазидана 1670. године и једна је од најлепших храмова у Боки которској. View full Странице