Претражи Живе Речи Утехе

Један отац носио је дете око врата, неки полицајац се насмејао тој девојчици, а она њему каже: „Чико, немој да се смејеш, ово је много озбиљна ствар“, описује нам владика Јоаникије потресну сцену из литије, која симболично говори о суштини борбе у Црној Гори. Док из Подгорице стижу различите поруке о одлагању примене Закона о слободи вероисповести којим се отимају српске светиње, владика Јоаникије за Спутњик поручује: „Борба је тек почела. Нема одустајања!“. Са епископом будимљанско-никшићким разговарали смо у Вуковој задужбини, након што му је уручена „Повеља Просвјете“ за допринос у очувању српског идентитета и саборности српског народа. Кажете да смо у борби за српске светиње још далеко од тријумфа. Који је главни услов српске Цркве да седне за преговарачки сто са властима Црне Горе? — Наш услов је да се Закон повуче или да се радикално измени, да се из њега уклоне све дискриминаторне и нецивилизацијске одредбе. У суштини, писан је са злом намером и као такав је у целини неупотребљив, иако у њему има појединих одредби које су потпуно прихватљиве. Међутим, ако је нешто настало са злом вољом, боље је да се уклони, па да се тако уклони и зла воља, па да онда причамо нормално, искрено и отворено. Да кроз дијалог дођемо до најбољег решења на обострано задовољство. Чини се да је проблем у томе што они који се тренутно постављају као ваши непријатељи нису у стању да до краја разумеју шта народ у Црној Гори заправо тражи. Не разумеју суштину те борбе… — Очигледно да не разумеју, пре свега тајну вере која има ту силу да се бори са злом, јер вера располаже и са истином и са Божијом светлошћу и милошћу. Ако је вера гоњена, она заправо јача кроз ту борбу. Нама ово није нешто непознато, али непознато је онима који су ово зло произвели и мисле да се са вером може трговати. Мисле да је вера превазиђена ствар и тако се понашају. Интересантно је да су на потпуно другачији начин решили питања других вера у Црној Гори, потпуно у складу са међународним стандардима, а Закон је заправо једна бољшевичко-нацистичко- комунистичка творевина. Ово је формулација једног угледног немачког професора који га је читао. Да овакав Закон примене на већинску веру, то је просто непојмљиво. Девојчица је полицајцу рекла: „Чико, немој да се смејеш“ О одлучности власти да не попусти говоре репресивне мере предузете против сопственог народа, привођења људи, сузавац, суспензије са посла… Како успевате да све држите под контролом, толика маса, а није забележен ни један инцидент на страни која тражи правду? — Позвали смо народ на хришћански отпор овом злу, са молитвом и за наше непријатеље, за све људе учеснике у овим нашим великим свечаним скуповима. Организацију на литијама не чинимо само ми, већ сви учесници. Један отац носио је дете око свог врата, неки полицајац се насмејао тој девојчици, а она њему каже: „Чико, немој да се смејеш, ово је много озбиљна ствар“. Дакле, од старца до детета, сви су прожети једним духом, виде да се дешавају озбиљне, судбинске ствари у Црној Гори, да се Црна Гора пробудила, да је један нови талас вере и живог духовног наслеђа запљуснуо наш народ. Али, рано је за било какво славље, ова ће борба трајати дуго. Знамо на који начин се организовала друга страна да нас угрози. Потпуно смо свесни опасности за нашу веру, нарочито за људе који излазе на литије. Верујемо у победу добра, не желимо да у њој буде победника и побеђених, желимо да тријумфује добро, правда, истина и братска љубав и слога. Имали смо одлуку власти да полиција не обезбеђује литије, па је она нагло промењена, плашите ли се да би некакав намерно изазван инцидент могао да буде искоришћен да се литије забране? — Наша полиција покушала је да избегне своју обавезу, коју има по закону, њу народ плаћа, финансира целу државу. Државне службе морају да раде свој посао, морају да обезбеђују јавни ред и мир на тако великим скуповима, нарочито ако су оправдани, утемељени на правим, истинским разлозима. Знамо шта све може да се догоди, не дај Боже, ако би се нешто отргло контроли. Сигурно неће бити инцидената са наше стране. То може да се инсценира, да неко са друге стране злоупотреби, али шта да радимо. Ми се морамо борити. Оптимиста сте да ће бити разговора. Видите ли представнике власти како долазе на Цетиње или митрополита Амфилохија како улази у зграду владе? И да ли је то симболички битно? Ми смо увек оптимисти кад нам је најтеже, јер нас крепи сила наше свете вере. Како год било, дијалог је неопходан, али ми заступамо искрени, конструктивни, свестрани дијалог о свим кључним питањима, а не да разговарамо о томе на који ће се начин Закон примењивати. То вам је исто као да вам неко каже — сутра долазим да отмем твоју кућу, али само да се договоримо да ли да ти је отмем силом или да ми је ти добровољно предаш. Не може на такав начин да се разговара са нашим народом. Не може на такав начин да се разговара са старим митрополитом Амфилохијем, који је толико урадио за Црну Гору. Све што је урадио остаће Црној Гори. Она се може поносити оним што су митрополит Амфилохије и наше свештенство урадили, све смо радили за наше потомство, за нашу веру, за нашу државу. Када сте се захваљивали на Просвјетиној награди више пута сте рекли — треба нам ваша подршка. Каква Вам подршка треба и коме сте се заправо обратили? — Најважнија ствар која се догодила је што је овај наш проблем пробудио и наш народ, све Србе у нашој великој, широј отаџбини, али и све хришћане у свету који су сагледали да се овде угрожава слобода вере. Само разумевање нашег проблема — то је већ велика подршка, а нарочито када се и у другим градовима ван Црне Горе, у Србији, Републици Српској, по дијаспори организују велике свечане литије у одбрану вере, не само у Црној Гори, већ свуда у свету. Дубље гледано, видимо да је православље нападнуто на свим меридијанима. Ево прилике да се објединимо сви, да изађемо из свих наших криза, од Украјине до Црне Горе, преко Сирије и других меридијана. Редовно пратимо Спутњик Чули смо поруке са Свете Горе, има ли порука из других православних цркава за које ми још не знамо? — Добили смо отворену подршку Васељенске патријаршије и од Руске православне цркве, а они нису баш у најбољој комуникацији, али по овом питању су заузеле исти став. Наравно, Руска Православна Црква, као нама најближа, више пута је показала разумевање за наш проблем. Много пута су до сада скретали пажњу да овај Закон треба да се донесе уз поштовање Устава Црне Горе и међународно прихваћених стандарда који регулишу ову материју. Такође смо добили подршку Јерусалимске патријаршије, заправо — добијамо подршку од целог православља. Дакле, Ваша порука је — нема одустајања? — Борба траје и наставиће се. Уз Божију помоћ ћемо се борити и победити. Морам на крају да Вас питам — пратите ли Спутњик? — Скоро редовно. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Након Молебна Пресветој Богородици, који је у четвртак 6. фебруара 2020. служен у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу, литија вјерног народа прошла је улицама града, исказујући на миран, достојанствен и хришћански начин, неслагање са неуставним и дискриминаторским Законом о слободи вјероисповјести у Црној Гори. Упркос веома хладном и вјетровитом времену, вјерни народ, сабран у крсном ходу, предвођен свештенством и монаштвом Епархије и Митрополије црногорско-приморске, прошао је улицама Никшића, уз молитву и духовне пјесме, са иконама и црквеним барјацима до Трга слободе. Молитвено сабрање, у којем се налазило око 30 хиљада људи, поздравио је свештеник Миодраг Тодоровић, никшићки парох. „Кад се молимо, молимо се за род свега свијета и за сједињење свих, за мир нашег Никшића, за сједињење народа у њему, за мир у Црној Гори. Овдје смо заједно ми дјеца, и бјелаша, и зеленаша, и четника, и партизана, и оних који су били на Голом отоку, и оних који су их тамо спремали. Овдје смо сви једно. У овој великој литији, у овој непрестаној молитви, учествују и наша браћа, наше комшије, наши пријатељи, људи у плавим униформама; они нам обезбјеђују да мирно прођемо овим улицама док траје молитва. Нека их Бог благослови и подари им свако добро за добро чињење“, казао је о. Миодраг, позивајући све на мир, јер, како је истакао, само се из мира може све најбоље и најчеститије родити. Он је, у име никшићког свештенства, поздравио групу ходочасника, која је јутрос кренула пјешке из манастира Бијела, како би учествовали у молебну и литији кроз Никшић. Ријечима добродошлице поздравио је и архимандрита Данила (Љуботињу) из Пероја у Истри. Вјерном народу обратио се свештеник Обрен Јовановић, секретар Митрополије црногорско-приморске: „Желим да вам пренесем благослов од ћивота Светог Петра Цетињског Чудотоворца, који се молио пред ћивотом Светог Василија, који је клечао за свој народ у онај вакат, а сигурно да се данас обојица пред Престолом Небеским моле се за све нас, за читаву Црну Гору и све људе добре воље широм свијета. Такође, желим да пренесем поздраве и благослове Преосвећеном Епископу Јоаникију и вама од Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског Амфилохија који, ових дана, борави на свештеној и Светој Гори Атонској, гдје је отишао да и он клекне пред оним светињама и да се надахне оне најсветије молитве из врта Мајке Божје, да би Бог дао мир у Црној Гори, у цијелом свијету и љубав у срцима свих народа широм шара небеског.“ Ово што се, ових дана, дешава у Црној Гори је, сматра он, велика милост Божја, посјета Божја нама вјернима и свима, које је наш подвиг надахнуо, широм околних земаља, у региону и читавом свијету. „Ове наше свештене литије и овај наш ход којим на молитвени начин изражавамо протест против овог безаконог Закона је једна нова димензија, коју дајемо читавом свијету у културолошком и социолошком смислу. Како један мали народ на западном Балкану, који је задњих деценија представљан да овдје живе људи са племенском свијешћу, да је управо овај народ показао и дао нову димензију читавом свијету како се на достојанствен, молитвен начин протестује против неправде, против неистине“, рекао је свештеник Јовановић. Додао је да молитвени скупови и сабрања показују да су овдје живјели не само јунаци, него и наши свети преци, те је из корјена, који су нам оставили, никао овај дивни народ, дивна омладина, дивни људи. „Заиста, родио се диван и благословен народ. То је показатељ да оно што су нам причали наши ђедови и бабе, поред огњишта кад смо ложили бадњаке, да је то истина и онда нам је Бог дао да и ми доживимо у нашем времену, да и ми можемо и ова дјеца, која носе иконе у својим рукама, не само да кажу да су слушали и читали, него да су доживјели и да ће наша покољења која долазе чути за ово што се дашава данас у Црној Гори, ово чудо Божје и ова милост Божја“, казао је отац Обрен. Страдања нашег народа, кроз славне битке, када је бранио част, достојанство, образ и своју вјеру, па страдања часног монаштва, свештенства са Митрополитом Јоаникијем, и у оном „лудилу“, када је страдала Ловћенска капела личи, по ријечима протојереја-ставрофора Обрена Јовановића, на распеће нашег народа и Црне Горе. „Онда долази онај тајац, као што је био тајац међу апостолима и женама Мироносицама када су Христа положили у гроб и запечатили, навалили онај велики камен. Каква је неизвјесност била у њиховим умовима и срцима да ли ће се оне ријечи, које им је Он говорио и остварити. Тај период ми личи на период комунизма овдје у Црној Гори, који је сахрањивао Бога и говорио да Бога више нема, да народ мора да се окрене себи, а да човјек мора да постане бог и да се само он пита. А онда долази оно тридневно Васкрсење свето, које ми личи на период `90.-их година, када се пробудила вјера у нашем народу, не само овдје у Црној Гори, него широм гдје живе православни хришћани, када је почело да се обнавља свештенство, монаштво, храмови, манастири, вјерни народ, оно што је било запустјело, што смо мислили да је умрло и нестало. Обновљена је душа народа, а то су најљепши храмови Духа Светог, то сте ви, браћо и сестре, драга дјецо Божја“, бесједио је о. Обрен. Свједоци смо, истакао је он, и великих догађаја освећења светиња и храмова, у којима су учествовали представници помијесних и других хришћанских Цркава. Мислили смо тада да нас Бог походи и ти се догађаји својим значајем и љепотом могу упореди са самим Вазнесењем Христовим. „Мислили смо да мимо овога не може се ништа љепше, благословеније и светије у Црној Гори догодити. Али, како пише у светом Јеванђељу, после Спасовдана Господ одлази и сједа с десне стране Бога и Оца својега, Творца свих нас и обећава својим ученицима и народу Божјем: Будите сабрани у граду Јерусалиму, јер ћу вам послати Духа Утјешитеља и да онда идите да крстите све народе у име Оца и Сина и Светог Духа. И, заиста, у Педесети дан, када су апостоли били сабрани на једном мјесту, у благом повјетарцу, спустио се Дух Свети у виду огњених језика на главе апостола. Ја бих ово чудо у Црној Гори, ове свештене литије, назвао да је ово силазак Светог Духа на овај народ Божји и да је ово Педесетница Црне Горе, Педесетница ове Цркве Божје и свих вјерника и сваког дивног створења који овдје живи и дијели парче неба над овом земљом. Само оно што је од Бога, што је благословено, што је од Духа Светог може да носи мир. Ово што ми радимо јесте Мир, који проносимо из храма кроз градове, носећи мир у срцима нашим, а гдје је мир ту је и Љубав, гдје је љубав ту су правда и истина и све оно што је свето и честито“, поручио је свештеник Обрен Јовановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ријеч је о кршењу основних људских права, о једнакости пред судовима, о праву на суђење, о уставној одредби да је забрањено дискриминисање и одредби да су црква и држава раздвојене. Отац Гојко Перовић, ректор Богословије на Цетињу оценио је да хаос у Црној Гори ником добро не може донети. Он за вечерашњу емисију “Вечерас заједно” објашњава како је до нереда у Црној Гори дошло. “С једне стране, на тако легитимне и јасне захтеве цркве да је Закон о слободи вероисповести лош и да треба донети бољи, имате једноумну реакцију црногорских власти, где се ни између редова не појављује никакво питање да ли су можда погрешили и да ли 250 хиљада људи на улицама представљају знак да можда није требало да донесу тај Закон. У тако затегнутој ситуацији, потпуно је нормално и природно да спонтанитет младости, духовитости, креативности и на тај начин протествује. С друге стране, отвара се простор, а има и смишљених акција које иду на провокације и заоштравање, како за тему не би имали Закон и мирне црквене литије. Да цитирам пријатеља, ако ми из цркве нисмо позивали на то да литије буду без страначких и политичких обележја, онда ни море није слано. Све што иде у прилог стављања Закона у други план, није добро, ни за цркву ни за народ. Јер, неко из власти ће радије да се бави немирима, сукобима и тучама него да га неко пита да ли си донео добар закон и хоћеш ли га поправити. Отворено тврдим да је властима у Црној Гори драже да има сукоба, јер показују потпуно одсуство жеље за дијалогом. И сад ове последње поруке које су нам послали, то је позив на разговор о примени Закона. То мало личи на неку непримерену трговину. Ми имамо нормалнији, легитимнији захтев – промените закон. А хаос у држави ником добро не може донети.” Гојко Перовић подсећа да црква непрекидно позива на миран и молитвен тон литија, али да, каже сама чињеница да је све већи број људи на улици говори да је теже одржати поредак. “Црква је одговорна за своје литије, а оне су и даље у црквеном и молитвеном тону. Међутим, литије су подигле и друго грађанство и омладину која жели да искаже и друго незадовољство. Тако последњих дана имамо бојење зидова у боје српске тробојке, које су истовремено и боје Краљевине Црне Горе. Те боје су нађене кад смо преносили посмртне остатке краља Николе из Француске у Црну Гору. Дакле, то није ништа против Црне Горе, а јесте буђење свести код те омладине. И на то имамо једну бесмислену, репресивну реакцију полиције, која сузавцем растерује ту омладину. А онда имамо још смешнију сцену да полицијска патрола чува бели зид. Да сад не набрајам каквих све графита има, каквих скарадности и неморалности, то се не дира. Наравно, тробојка није старија од Француске буржоаске револуције, али, ако је и тако, она представља универзалне симболе слободе, братства и једнакост. Перовић наглашава да су литије које организује Митрополија већ месец дана откако је спорни Закон усвојен, легитиман градјански протест. “Неко ће рећи да се народ пробудио, неко ће рећи да је чудо, неко, као власти у ЦГ – политичке демонстрације обучене у црквено рухо, али сви који прате збивања ових месец дана се слажу да толико народа на улицама у Црној Гори никад није било. Било је музичких догађаја и спортских такмичења, били су и политички митинзи, али да истовремено тргови свих црногорских градова буду пуни и да се све одвија у мирном и молитвеном тону, то још нисмо имали. О томе сам причао и са неким НВО и грађанским активистима – сви имају само једно мишљење – да је у питању легитиман грађански протест верника и не само верника, него и људи који који се залажу за то да Црна Гора има нормалне законе, законе који не крше Устав и основна људска права. Онда се ту сабрало много људи и сви смо у истом тону. Неко ће рећи ово је борба за цркву, а ја бих томе обавезно додао и борба за Црну Гору која ће имати нормалне законе, поштовати основна људска права и Устав. Ту се увек мора рећи да Влада у Црној Гори претходних годину дана није хтела никакав дијалог, да је (не)вешто избегавала ситуације да се расправља и зато је то први аргумент против Владиног исказа. Јер, да су наше примедбе неосноване, сигурно бисмо лако разговарали и они би нам лако на то указали. Дакле, они су се нечега плашили. Наше су примедбе итекако основане. Реч је о кршењу основних људских права, о једнакости пред судовима, о праву на суђење, о уставној одредби да је забрањено дискриминисање и одредби да су црква и држава раздвојене. Све то овај Закон крши и то је лако и читљиво и ономе који није правник. Имате ових дана и чињеницу из црногорских медија – готово да не постоји правник, који је вољан и способан да такав закон брани.”, рекао је Гојко Перовић за Радио Београд Ускоро правни приговори СПЦ Наш правни тим врло брижљиво припрема те приговоре и они су управо ових дана прошли проверу највећих стручњака за та правна питања, професора универзитета. Контактирали смо све људе из те бранше и управо смо сад у фази пред предавање тих приговора. Да ли ће бити усвојене или не? Имате земљу у којој иста власт влада 30 година, а први човек те власти, иако би требало да буде председник свих градјана, иако би требало да буду одвојене законодавна, извршна и судска власт, тај председник и пре наше иницијативе изричито каже да се Закон неће повући. Па сад замислите у каквој су ситуацији судије Уставног суда, кад председник који би макар требало да ћути сада док се процес не заврши а о протестима говори да су лудости Нема неслоге Нема никакве неслоге, али и домаћице кад спремају славу, кад се по кући рашире брашно и јаја, па додје до неког несагласја, али увек се заврши са богатом славском трпезом. Потпуно је нормално да ми који живимо у Црној Гори и тамо делимо добро и зло са тим народом па и са тим властима, да ми можда боље разумемо ситуацију него било који добронамерни Србин у Београду. Али ту не може и не сме бити размимоилажења. Извор: Митрополија црногорско-приморска / РТС

Након што је у цркви Светог Николе у Котору одслужен молебан, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије предводио је Литију од цркве Светог Николе, градском ривом и назад. Ријеке вјерних су се вечерас слиле у Котор из Рисна, Пераста, Шкаљара… Звучни запис беседе Рушење цркве на Ловћену и гажење по Светом Петру Другом Ловћенском Тајновидцу, најмудријем рођеном на овим просторима послије Светога Саве почетак је свега што се догађало са нама и у Црној Гори и у Боки и у Брдима, рекао је вечерас Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије након Литије која је одржана као вид молитвеног отпора вјерног народа Боке режимском безакоњу према Српској православвној цркви у Црној Гори. „Рушење његове цркве је уствари било рушење Црне Горе и њено обурдавање низ Ловћен“, рекао је Владика Амфилохије. Додао је да је плод тога рушења, насиља и тираније и тзв. закон о слободи вјероисповијести. „Уствари то је закон о ропству овога народа, закон о отимању његових светиња, закон о гажењу свега што је најсветије и најчеститије изњедрено на овим простора од времена Светога Јована Владимира, зетскога краља великомученика,и свега онога што је израсло у току ових осам стотина година, од 1220. године, када је Свети Сава на Михољској Превлаци обновио ту светињу и када је поставио првога епископа зетскога“, рекао је он. Подсјетио је да је Српски палац, сједиште некадашње Бококоторске епархије, који се налази преко пута цркве Светог Николе у Котору, национализован након Другог свјетског рата. „Како је онда могао да се национализује, ако је био државна својина, како тврде ови наши нови господари у Црној Гори? Како је било могуће национализовати га од Цркве? А то није случај само са овом црквеном општином него и са другим црквеним општинама у Боки которској и широм Црне Горе. Национализовали су и одузимали од наших манастира, од наших црквених општина, одузимана је црквена имовина… Како је могуће, дакле, да је то државно било, како данас тврде ови наши државници, ако се одузима од Цркве, национализује“, упитао је Митрополит црногорско-приморски. Поставио је питање зар није била мудрост да се прво врати оно што је одузето од Цркве Божје. Подсјетио је да је Црква то тражила и да је чак власт, како је рекао, истога данашњега предсједника почетком двијехиљадитих била донијела одлуку да се врати национализована имовина, не само приватницима и задужбинама, него и црквама и вјерским заједницама. „Међутим, исти тај је послије поништио ту одлуку и данас плод из тога поништења није само што није враћено отето, него се сад иде на то да се одузму и сами храмови, што нико никада није урадио у хиљадугодишњој историји ових простора“, казао је Владика. Владика је поставио питање шта је сада са предузећима у којима су у претходном систему хиљаде радника у Црној Гори зарађивале хљеб. „Гдје су та предузећа, гдје је та имовина која је била одузета за народ? Све је опљачкано, разорено. И имамо сад једну групу богаташа који мисле да тиме улазе у Европу, да ће тиме што су опљачкали од народа постати популарни у Европи“, нагласио је он. Сада треба, додао је Митрополит црногорско-приморски, да се отму и храмови, да се и они униште и разоре. Подсјетио је да су обновљени стари и саграђени нови храмови у последњих тридесет година захваљујући томе што се разбуктао огањ вјере сачуван у души народа. „И ево данас видите, тај народ излази по свим трговима, улицама и градовима Црне Горе. То је и за мене чудо, откуда тај народ. И ја се нисам томе надао. Десетине хиљада се окупљају широм Црне Горе. То је народ Божји, огањ вјере у живога Бога… Он се распламсао у души овога народа, нарочито у душама дјеце“, казао је Владика Амфилохије. Казао је да само они који немају савјести и свијести могу градити будућност Црне Горе на богоубилачкој и братоубилачкој идеји. „Ја се надам у Бога да ће ови наши садашњи властодршци схватити да нијесу на власти да би се борили против народа, да отимају народне светиње. За кога? Кога да ће уселе у ове храмове, они некрштени? И коме ће да предају ове храмове отимајући их од Цркве Божје? Надамо се у Бога да ће се и они, а и они који их гласају, вратити разуму и да ће гласати људе који знају шта су светиње и који ће чувати те светиње, а тиме чувати и своју дјецу, њихову будућност и будућност Црне Горе“, поручио је Митрополит Амфилохије. Додао је да се нада да ће овај црквено-народни бунт помоћи тим људима да се врате памети и разуму. „И да оно што буду радили ураде сагласно вољи овога народа, ако су народна власт. Ако нијесу народна власт, онда им није мјесто да буду на челу државе која се зове Црна Гора“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У уторак 14. јануара 2020. год, када Црква празнује Обрезање Господње, светог Василија Великог и Нову Православну годину Господњу, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Василија Великог у Маршићу. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Саво Арсенијевић и протонамесник Бранислав Матић, као и протођакон Иван Гашић и јерођакон Јован (Прокин). Звучни запис беседе После прочитаног Јеванђеља, јерођакон Јован је по благослову Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована произнео беседу, честитао верницима храмовну славу и наступајућу Нову годину, подсетивши да је Нова година управо време да осмотримо и анализирамо како смо провели живот у минулој години и да будемо у свему бољи у новој години Господњој. Такође је подсетио и на празник Обрезања Господњег и дан посвећен Светом Василију Великом. На призив “Са страхом Божијим и вером приступите”, причестио се значајан број верника ове парохије као и корисника Дневног боравка за децу и младе са сметњама у развоју. Након освећења славског жита и резања славског колача уприличена је и трпеза љубави у сали парохијског дома у Маршићу. Извор: Епархија шумадијска

У недјељу Светих Богоотаца Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је са свештенством, свештеномонаштвом и вјерним народом, Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Поучним словом сабранима се обратио протојереј-ставрофор Гојко Перовић који је казао да је Цетињане, Господ удостојио и овога живота и радости да живе у граду са оваквом светињом која траје вјековима, као и тога да се по ко зна који пут у њему прославља Христово рођење, испуњење догађаја који је Господ намјерио да се деси од кад је створио човјека. Истакао је да су Свети оци рекли тумачећи Адамов живот у рају и његово изгнање из раја, да би Господ свакако кроз Сина Свога, учинио спасење људи и да није Адам погријешио и дошао до тога да га Господ протјера из рајског врта: „Само је тајна како би се то десило, али би било кроз Сина, и што каже апостол Павле у висини раста Христовога би се десило спасење свакако.“ Поручио је да је порука људима у свим спасоносним догађајима, нарочито порука данашњег Јеванђеља када Правдени Јосиф узима Марију и Дјете и бежи са њима у Египат, да слушају оно што је пред њима: „Није Јосиф тада у овим догађајима, идући са Маријом женом својом, која је управо родила бебу, знао теологију православне Цркве, да је то Друго лица Свете Тројице – Јединородни Син Оца небескога који ће основати Цркву, да ће та Црква бити с краја на крај васељене и тако даље. Није ништа од тога знао, само је знао да треба да пази на жену, заручницу, и бебу која се родила. Откуд они у Витлејему? Чуо је наредбу цара римскога да свако иде у своје мјесто да се попише, јер ће бити велики царски попис. И шта је радио тај праведни човјек, без чијег дјела не би имали данас овај празник? Само је радио, слушао оно што је било пред њим: Иди у своје мјесто да се попишеш.“ Прота Гојко је подсјетио да се послије рођења Богомладенца, Праведном Јосифу јавио анђео и рекао да бјежи у Египат, и да је он без тражења додатних објашњења послушао и отишао, као што је и касније послушао глас анђела Господњег који му је рекао: Устани, узми дете и матер његову и иди у земљу Израиљеву. „Он, човјек ради оно што је пред њим. Иди у Египат! Идем у Египат. Иди из Египта, иде у крајеве галилејске… А ово се све десило да се испуни што је речено преко пророка да ће се Спаситељ Назарећанин назвати. И каква је то порука за нас? Немој да мудрујеш, да замишљаш шта Бог мисли, ради оно што је пред тобом, а Господ ће спојити те коцкице у неки мозаик. Немој да се правиш паметан, духован више него што је Бог Духа дао свакоме човјеку, већ ради свој посао. Бог ће на крају довести да буде онако како је Он једини замислио.“ Констатовао је да нас та ријеч чини учесницима Божијег дјела, ријеч која нас смирава да ништа не замишљамо, него да живимо ове своје животе од Бога дане: „Ја не знам за веће чудо него живјети овај живот, дисати овај ваздух, гледати ово сунце….и дијелити живот са браћом и сестрама који су око тебе. То је чудо над чудима! То живи и бићеш човјек Божији и испунићеш вољу Божију! Нека нас Господ сачува у тој науци и тој Његовој намјери“, поручио је у литургијској бесједи протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Ово није само удар на светиње. Ово је удар на православље. Ја иза сваке своје ријечи стојим. И још једно, хоће да одраде посао за Шиптаре. Стојим иза ове ријечи“, казао је Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, осврћући се предлог Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, пренијеле су „Вијести“. Владика је то казао синоћ на духовној вечери посвећеној Патријарху Павлу, у бјелопољском Центру за културу, у којем су поред наступили бројни гуслари, међу којима и Горан Перовић, који је промовисао нови ЦД, посвећен Патријарху Павлу. Објашњавајући како црногорска власт одрађује посао, казао да су „Шиптари предвиђели исти такав закон, само што га другачије зову.“ „Исти такав параграф, да све српске цркве и манастире препишу на своју такозвану државу Косово. О томе се ради. Па је прво понуђено да то учини Црна Гора па ће онда и Шиптари на Косову и Метохији“, казао је владика Јоаникије понављајући да имају доказе за то. Без обзира на ову, како је казао, горку истину, владика је позвао све људе да се 21. децембра саберу у Никшићу. „Ми само са љубављу, и са Божјим миром идемо да се саберемо, али и да подигнемо свој глас против неправде која се врши над нашим народом и Црквом, и да би смо позвали све на дијалог, да превазиђемо неспоразуме као људи, као што је говорио наш свети патријарх Павле“, казао је Епископ будимљанско-никшићки а преносе „Вијести“. Владика је позвао све да се 21. децембра окупе у Никшићу, око моштију Светог Василија, „зато што православни у Црној Гори, која је њихова држава трпе велику неправду“: “А ево како. Та неправда се одвија под велом једне лијепе приче, да Црна Гора његује мултикофесионални склад. Дакле, његују добре односе међу вјерама и то би било лијепо да је то тако. Хвала Богу што имају добре односе са римокатолицима, са муслиманима, са Јеврејима. И сви они говоре да имају добре односе са државом и то су потврдили са уговорима, који су потписали са Црном Гором (све ове три вјере). И то је добро, ми то подржавамо и то искрено говоримо.“ Владика Јоаникије је казао да није добро то што се они пред западним, исламским свијетом и пред Јеврејима, представљају као толико благонаклони према вјерама, а своју вјеру, најбројнију у Црној Гори, која је оплеменила Црну Гору, прогоне и хоће да њу да примијене закон, према коме би све цркве и манастири припали држави. “И нас би довели у положај да се послије толико година, а ево славимо 800 година од Светог Саве, пријављујемо као новооснована религија, као секта. А шта то значи да нам узму храмове? Не могу они храмове понијети, али хоће да нас понизе у односу на друге. Никада нису рекли, нити то смију рећи, да ће узети катедралу Светога Трифуна у Котору, она припада Католичкој цркви, и у њој се католици Богу моле према њиховом закону и обичају. Нити су рекли да ће узети неку од старих џамија. Тамо се муслимани моле по своме закону и то сматрају храмом Божјим”; казао је владика. Оно што је чудно је што као држава Црна Гора која више не исповиједа и не штити хришћанску вјеру, нити заступа хришћанство, него секуларизам, хоће да имају храмове. “Да би нас, своју вјеру и народ понизили. Не можемо то, драга браћо и сестре, да дозволимо. То је велика неправда јер су наши преци подизали свете храмове у славу Божју, и храмови су прије свега власништво Божје. Онај који се слави у том храму, то је његов храм. И власништво Свете цркве до дана данашњега. Нико то право нама до сада није оспорио. Ни Турци, ни Аустријанци, па ни комунисти. Никоме то није пало на памет, нити су храмови у доба Кнежевине Црне Горе били уписани на државу. То није било државно него ‘црковно’. Оно што је Богу посвећено треба да буде Божје. И тако су наши стари завештавали, посвећивали храмове Богу живоме и својој Цркви, а за своју душу и свој напредак”, казао је владика Јоаникије. Владика је истакао да се иза свега крије опака, злокобна прича, да ово није само удар на храмове и светиње, него је ово удар на вјеру и на православље и да хоће од Црне Горе да праве Украјину. “И то, драга браћо и сестре, не смијемо дозволити. Ми смо на нивоу права и струке ту причу разобличили, немају ни једног аргумента. Ни на један наш допис, анализу, нису хтјели да одговоре. Са свима другима су водили дијалоге и уз међусобну сагласност потписали уговоре, са католицима, муслиманима, Јеврејима, а са нама нису хтјели да разговарају. Хтјели су да симулирају дијалог. Нудили су нам кретенски оквир за дијалог, нељудски, да разговарамо само о препорукама Венецијанске комисије. Не да разговарамо о намјери, о суштини, о ономе шта тај закон заправо значи. Ми имамо паметне људе, правнике и не можемо дозволити било коме да нас понижава, па ни наша власт”, објаснио је владика, истичући да Црква не позива народ против власти, већ да штите своју вјеру и да боре против неправде. Он је закључио да је лако борити се када вас неко нападне са стране, на шта је народ навика, али да је много теже када су у питању наша браћа. Владика је позвао све на скуп у Никшић истичући да на скуп не носе никакве политичке, страначке ни друге заставе, осим цкрвених. Испред домаћина, Српске православне црквене општине Бијело Поље скуп је поздравио протојереј-ставрофор Дарко Пејић. У програму гусларске вечери поред гуслара Перовића Цуце учествовали су Мијат Недовић, Радомир Јовановић, Радован Радовић, Ранко Минић, Радован Сукновић, црквени хор “Свети Никола” из Бијелог Поља, а програм је водио Жарко Бојић. Стихове о Патријарху Павлу, аутора Живорада Шљиванчанина, је говорио пјесник Иван Лутовац. Десет година од упокојења Патријарха Павла Бесједећи о Патријарху Павлу владика Јоаникије је подсјетио да је 15. новембра навршило 10 година од његовог упокојења. “Његов живот је био такав да када се гледа из духовне перспективе, он личи на једну поему, на пјесму, иако је његов живот био мукотрпан, аскетски, подвижнички, али је био свијетао. И носио је тај старац Христа Господа у себи, његову истину, правду и љубав. И зато нам је свима драг и ко год га је видио доживио га је и памти га као ходећи божији благослов, овђе међу нама”, казао је Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, пренијеле су „Вијести“. Извор: Митрополија црногорско-приморска

-Свечано прослављен празник Свете новомученице Босиљке у Пасјану код Гњилана- У Пасјану код Гњилана, на прву годишњицу канонизације Свете Босиљке, окупио се велики број верника и гостију из целе земље. Свету литургију служили су Епископи рашко-призренски Теодосије, будимљанско-никшићки Јоаникије и кумановско-полошки Јоаким. Прва годишњица, посвећена девојчици Босиљки из Пасјана, која је пострадала од локалних Албанаца крајем 19. века јер није хтела да промени веру, обележена је низом пригодних програма. У беседи пред великим бројем окупљених верника епископ будимљанско-никшићки је поручио да је ова девојчица својом вером, жртвом, чистим образом посведочила православну веру и прославила своје и име свог краја.,, „У тим временима била су велика искушења, можда већа него што су ова данас и тада су Арнаути желели да протерају Србе са Косова и Метохије, отимали жене и девојке да би потиснули наш народ. Али наш народ је овде укорењен вековима. Наш народ је овде подигао прекрасне светиње.’’ рекао је владика Јоаникије. „Света Босиљка је својим мучениством утврдила свој дом и ово село и косовско Поморавље. И зато је Господ у ово наше време пројавио њену светост’’, истакао је владика Јоаникије. Након страдања и убиства седамнаестогодишње девојчице Босиљке, њене мошти су сахрањене у стубу који се налази у цркви Преображења Господњег, а пре неколико дана су извађене и положене у кивот код олтара. Поводом прве годишњице у Пасјану су наступали глумци, културно-уметничка друштва са Косова и Метохије и из Војводине, а присутне је у име писаца Русије и у име руског народа поздравио књижевник и новинар Сергеј Шаргунов, који на Косову и Метохији борави у склопу програма Београдски сајам у гостима у организацији ,,Службеног гласника’’, Сајма књига и Дома културе. ,,Грачаница’’. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Храму Покрова Пресвете Богородице у Ваљеву у недељу 29. септембра служена је Света Литургија којом је началствовао гост из Лесковца, протонамесник Владан Ранђеловић, старешина Храма Свете Тројице. Отац Владан је током викенда боравио у Ваљеву са Дечјим црквеним хором „Бранко“ који је учествовао на Госпојинским сусретима. Поменути хор је уз Мешовити и Дечји црквени хор „Хаџи Рувим“ појао на Светој Литургији, на којој је беседио протонамесник Бранко Чолић, парох Покровске цркве. Тумачећи јеванђељску причу која говори о Христовом позиву упућеном људима да крену за њим, отац Бранко је рекао да се Свето Писмо не може тумачити тек тако и да је Црква једини носилац и исправан тумач Светог Писма. „Господ Исус Христос је претрпео највећа страдања ради нас, да би нама дао живот. Али, свако од нас има свој Крст“, рекао је отац Бранко, закључивши да не треба да кукамо како је тешко време. „Једино је ово време добро за наше спасење. Треба да будемо светлост свету, ако ми не будемо, ко ће?“ Извор: Радио Источник

Овим би се могао описати дан - субота, 7. септембар 2019. године, и догађај у Старом Броду на Дрини. Оно што би сакривено од нас и од историје Бог на чудесан начин објави и оно што за људе бјеше немогуће Бог благослови да буде. После 77 година таворења у дубинама ријеке Дрине мученици старобродски пострадали 1942. године прославише се на најсвечанији начин. После 77 година дођоше им у посјету и на поклоњење епископи, свештеници, народни представници, умјетници, глумци и вјерни народ Божји. Дођоше сви као Црква Божја да им се поклоне, да се са њима молитвено сједине, да их осјете у свим њиховим патњама и мукама, и да виде оно што су у скорије вријеме слушали да се у Старом Броду на Дрини гради и подиже спомен-музеј мученицима који 1942. године бише побијени, масакрирани и у хладну Дрину бачени, а живи у Дрину сатјерани од стране хрватско-муслиманских усташа. Дођоше да посјете оне који императивно од комуниста бише заборављени и избрисани из нашег памћења и сјећања. Дана 7. септембра 2019. године они добише право јавности и историјског свједочења. Спомен-музеј са изливеним статуама свједочи сву трагедију и агонију догађаја из марта 1942. године. Овом уистину великом дану и историјском догађају предходили су догађаји и радње у 2017. години. Наиме, у касну јесен 2017. године Његово Високопреосвештенство г. Хризостом, Митрополит дабробосански, посетио је Стари Брод. Са њим је између осталих био и г. Новица Мотика, архитекта из Зворника. Размишљало се и разговарало о изградњи спомен-музеја који је већ био почет од се гради. Крајем 2017. и почетком 2018. године ''пало'' је идејно рјешење које је током 2018. године разрађивано и добило своје коначно рјешење од архитекте Новице Мотике. У међувремено јавила су се два велика човјека који су изказали велику љубав и добру вољу да подрже идеју изградње спомен-музеја старобродским мученицима. Били су то г. Спасоје Албијанић из Бијељине и г. Миодраг Давидовић из Никшића. Њиховом добротом и ревношћу, као и ревношћу протојереја-ставрофора Драгана Вукотића и самог архитекте Новице Мотике, реализована је велика идеја да се на обали ријеке Дрине у Старом Броду подигне уистину импозантан спомен-музеј. Молитвама и благословом Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског г. Хризостома и Преосвећене господе Епископа банатског Никанора, британско-скандинавског Доситеја, будимљанско-никшићког Јоаникија и аустријско-швајцарског Андреја спомен-музеј је благословљен и освештан. Освећењу су између осталих присуствовали предсједник Републике Српске гђа Жељка Цвијановић, предсједник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић, српски члан Предсједништав Босне и Херцеговине г. Милорад Додик, министар унутрашњох послова г. Драган Лукач, министар рада и борачко-инвалидске заштите г. Душко Милуновић, министар здравства и социјалне заштите г. Ален Шеранић и други. Мноштву присутних обратили су се Митрополит дабробосански Хризостом, протојереј-ставрофор Драган Вукотић, г. Спасоје Албијанић, председник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић, српски члан Предсједништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик и председник Републике Српске гђа Жељка Цвијановић, која је адекватним одликовањем одликовала протојереја-ставрофора Драгана Вукотића, г. Миодрага Давидовића, г. Спасоја Албијанића и арх. Новицу Мотику. У наставку је изведен упечатљив кулурно-уметнички програм у режији глумице Иване Жигон. У свом обраћању Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом је казао: -Браћо и сестре, народе Божји, помаже Бог! Наш велики пјесник стојећи на обали Јонског мора тик изнад Плаве гробнице заповједнички узвикну и рече: Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне! Газите тихим ходом! Опјело гордо држим у доба језе ноћне над овом светом водом! Он, велики Милутин Бојић, пјесник најтананијих емоција бола и туге, пошто одслужи опјело изнад плаве гробнице, објасни свјетским бродарима зашто да зауставе њихове галије и зашто да газе тихим ходом, па рече: Ту на дну, гдје шкољке сан уморан хвата, и на мртве алге тресетница пада, лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, Прометеји наде, апостоли јада. Стојећи данас овдје на обали ријеке Дрине и пред Вама дрхтим и страх ме обузима на помисао да вас попут великог пјесника подсјетим да овдје, поред нас, у дубинама ове хладне Дрине лежи гробље невиних, леже наши мученички преци, старци и старице, жене и дјевојке, дјеца и нејач! Смијем ли да Вас позовем да мирно станемо и помолимо се за њих које хладни валови ове ријеке покривају већ 77 година и да им отпјевамо: Вјечнаја памјат! Све данас што чинимо је посебно опјело за њих који нас 77 година чекаше да дођемо, да их обиђемо и помен им учинимо. Страх ме је да неком сувишном ријечју не пореметим њихов мир и покој - њих које немирници овога свјета овдје побише, масакрираше и у хладну воду бацише, као и оних, који да би се заштитили од безчашћа сами се у њу бацише. Подсјетимо се да је те давне 1942. године ова хладна ријека постала ''храм тајанства и гробница тужна'' више од 5500 невиних Срба сарајевско-романијске регије и шире. Овај злочин геноцида над српским народом, којег починише хрватско-мусламанске усташе предвођене Јуром Францетићем, остаде забрањено сакривен и прикривен од очију историјске јавности пуних 50 и више година. У име лажног југословенског братства и јединства није се смјело јавно говорити о злочину на Старом Броду. Кришом се шапутало да дуварови не чују о старадњу на Старом Броду. Ево дође дан и година, и даде Бог слободу да их се не само сјетимо, о њима говоримо и пишемо, већ и да им спомен-музеј подигнемо и отворимо! Ово је велики дан! Ово је историјски догађај који ће остати записан у историји наше Цркве и нашег народа. Зато заблагодаримо Богу за све и сва, а данас и за овај велики дар и дан да смо данас овдје сабрани у име наших невиних мученика и страдалника, у име љубави и доброте која се овдје чудесно пројавила, у име принесене жртве. Све што овдје видимо је чудесна жртва Господу, жртва коју принесоше неколицима наше браће. Зато нека Господ данас све нас благослови, а прије свега оне који се највише потрудише око наших мученика. Прије свих нека Господ благослови сваким добром нашег оца проту Драгана Вукотића који неуморно са људима добре воље ради на подизању културе сјећања и помињања невиних мученика као и на изградњи овог меморијалног комплекса на Старом Броду; нашег г. Новицу Мотику, архитекту из Зворника, који је својим пројектом и свеукупним залагањем око изградње и уређења овог спомен-музеја заслужио највише поштовање и благодарност; нашу браћу и српску господу Спасоја Алибијанића из Бијељине и Миодрага Давидовића из Никшића, који из чисте љубави и пијетета према невиним жртвама подигоше овај спомен-музеј староброским жртвама 1942. године. Њихов сусрет са Старим Бродом на Дрини и доживљај парастоса и комеморације 2018. године био је толико јак и упечатљив да су одлучили да ово дјело подигну у славу Божју, а у спомен свих невиних српских жртава. У име свих нас овдје присутних и у име свих невино побијених старобродских жртава 1942. године, у своје лично име и у име Митрополије дабробосанске велико хвала нашој браћи Спасоју Албијанићу, Миодрагу Давидовићу, Новици Мотики и оцу Драгану Вукотићу. Наша света Црква ће ваш труд, ваш примјер, рад и прилог наградити адекватним одликовањима. Нека Господ прими овај ваш принос, нека га благослове Свети мученици старобродски. Поздрављамо и све вас, браћо и сестре, ваше екселенције и господо и захваљујемо вам на вашем доласку и изказаном поштовању према старобродским мученицима. Извор: Инфо служба СПЦ

На Цетињу се данас одржава јубиларни, двадесети по реду Православни дјечји сабор Црне Горе, који традиционално, у организацији Митрополије црногорско-приморске пред почетак школске године окупља дјецу полазнике школа вјеронауке из свих црногорских крајева. Сабор се ове године одржава под слоганом „Осам вјекова славе Цркве Светог Саве“ и посвећен је осамстотој годишњици аутокефалности Српске православне цркве Манифестација је почела Светом архијерејском литургијом у Цетињском манастиру коју је служио Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством. Звучни запис беседе Повезана вест: Митрополит Амфилохије: Свети Петар Цетињски - најдивније дјете чији пример требамо да следимо и постанемо дјеца Божја! Поздрављајући учеснике Сабора, Митрополит Амфилохије је након читања Јеванђеља рекао да слоган овогодишње манифестације указује на осмовјековни сабор духовне дјеце Светог Саве око Христа Господа. „То је сабор око најљепшег дјетета међу синовима људским, око најљепшег дјетета које се родило овдје на земљи, око Христа Господа. Двије хиљаде година се сабирају дјеца око Христа Господа. Колико је само дјеце било у току двије хиљаде година, која су говорила разним језицима, и која говоре и данас, широм свијета, која се сабирају око Христа Господа, око најљепшега међу синовима људским, најљепшега дјетета“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Подсјетио је да је овај Дјечји сабор двадесети по реду и да његови учесници данас не прослављају само Светога Саву него и троје дивне дјеце Христове: Светога Јована Рилскога и Свете Флора и Лавра. Додао је да се на мјестима гдје су живјела таква дјеца Божја непрекидно сакупљају нова дјеца Божја. „Сабирају се да прослављају Бога и да служе живоме Господу, као што се ми сабирамо овдје, око овога дјетета, најљепшега дјетета што га је родила Црна Гора. Има ли љепшег дјетета од Светога Петра Цетињскога“, рекао је Владика Амфилохије. Након Литургије уЦетињском манастиру Митрополит Амфилохије је благословио дјечји програм који је почео на платоу испред манастира. Рекао је да се Црква Христова сабира око дјетета младог, предевјечног Бога. „Сабор Цркве Христове је сабор око дјеце. Око Њега који је постао дијете ради нас и нашега спасења. Ми хришћани признајемо само Бога који је постао дијете. Ми не знамо и не признајемо другога бога“, рекао је он. Нагласио је да Цетињски манастир није ништа друго до нови Витлејем, „То је Цетињски манастир. То је његова улога ево више од пет стотина година. Овдје се сабирамо око дјетета младог, око предвјечног Бога, око Христа Бога нашега и око оних који су били његови ученици. Па ево и ми, послије толико вјекова, данас се овдје сабирамо око тога дјетета младог, предвјечног Бога, Христа Бога нашега и око оних који су Њега прославили“, казао је Владика Амфилохије. Владика је рекао да прослављају осанм вјекова славе Цркве Светога Саве прослављамо истовремено и осам вјекова трајања Митрополије црногорско-приморске. „Ми настављамо оно дјело које су овдје дјелали наши свети преци, и Петровићи, и прије Петровића и послије Петровића. Христу Богу се клањамо и поштујемо оне који су Њему служили и Њему се поклањали кроз вјекове – Светоме Сави и Светоме Петру Цетињскоме и Светоме Петру Ловћенском тајновидцу. Добро дошли, дјецо, на Цетиње, у овај нови Јерусалим. Нека вас Бог благослови“, казао је Митрополит Амфилохије. Потом је почео дјечји програм у току којег ће полазници школа вјеронауке из свих крајева Црне Горе показати своје знање и умјеће из вјеронауке, цртања, рецитовања, хорског и соло пјевања… Извор: Митрополија црногорско-приморска

Kада је Мило Ђукановић ове године најавио да ће радити на обнови аутокефалне црногорске цркве, митрополит црногорско-приморски је поручио - то је први пут у историји да атеиста хоће да прави цркву. "Признајем да нисам способан да употребим благу реч, некад из мене избије Динарац и човек, али знам која је мера људског понашања", рекао је једном приликом митрополит Амфилохије. Рођен као Ристо Радовић у близини Манастира Мораче, говорио је - васпитаван сам уз гусле и приповедања о чојству и јунаштву. Kада је из Баната дошао на Цетиње 1990. године, причао је - тада је мало ко овде знао ко је Свети Петар Цетињски, а сви су у кућама имали слике Јосипа Броза. Kада су га 2000-их видели као новог патријарха српског, рекао је - неће ме се Црногорци тако лако ратосиљати. Kада је Мило Ђукановић ове године најавио да ће радити на обнови аутокефалне црногорске цркве, Амфилохије је поручио - то је први пут у историји да атеиста хоће да прави цркву. У разговору за РТС митрополит црногорско-приморски Амфилохије говорио је о иницијативи врха црногорске државе и Закону о слободи вероисповести, о Милу Ђукановићу, Момиру Булатовићу, Слободану Милошевићу, Зорану Ђинђићу, Александру Вучићу, о своје три деценије на Цетињу. Извор: РТС

Празник Сабор Светих дванаест апостола литургијски и молитвено је прослављен у новообновљеном Храму Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима, родном месту блаженопочившег Патријарха српског Павла. Свету архијерејску литургију, уз саслужење осморице свештенослужитеља из више Епархија наше Свете цркве, служио је надлежни епархијски архијереј, Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски господин Јован. За певницом су појале настојатељица манастира Јасеновац монахиња Серафима, као и монахиња Герасима из манастира Свете Ане. У храму се сабрао велики број верног народа Божијег из више места Славоније, из Батајнице, Београда и Новог Сада. Архипастирском беседом о празнику Светих апостола, по прочитаним одељцима из Светог писма окупљене је поздравио Преосвештени владика Јован. Након причешћа Светим даровима, по свршетку Литургије оци су освештали славски колач и жито, а затим се речима благодарности на овом заједничком молитвеном слављу, Преосвештеном владици, свештенству, гостима и верном народу обратио и надлежни парох протојереј Драган Гаћеша. Он је изразио задовољство што сваке године у Кућанце долази све већи број поклоника који изузетно поштују и цене дело и личност Патријарха Павла. На крају Свете литургије, домаћини овогодишње храмовне славе предали су Преосвећеном владици икону Господа Исуса Христа, дар за новообновљени Храм Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима. Преосвештени владика Јован је све поздравио и укратко подсетио да славонско село Кућанци „постају општа хришћанска и српска кућа свих Светосаваца“. Владика је најавио и позвао све на дводневни духовни догађај у овом месту 15. и 16. новембра ове године. На годишњицу упокојења Патријарха српског Павла (15.новембра) биће служена Света литургија, а сутрадан храм ће бити освештан уз присуство великог броја архијереја из свих помесних Православних цркава и тако бити предат на литургијску употребу у свом пуном сјају надолазећим генерацијама православних Срба. Наон службе Божије приређена је трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Владика Јоаникије: Ми смо завјетовани својим светињама, тај завјет смо примили од својих предака! Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је, на Петровдан, свету архјерејску Литургију у Врелима на Жабљаку, где се одржава Петровдански сабор на који се вјерни народ окупља око храма Светог великомученика и победоносца Георгија који је том приликом прославио 120 година постојања. Током Литургије владика Јоаникије је беседио о великом празнику и Светим апостолима Петру и Павлу, а у другом делу свог архипастриског слова коментарисао је најављени закон о слободи вероисповести који предвиђа отимачину храмова и црквене имовине. -Прослављамо овај празник и јубилеј у тешким временима када Црква доживљава ново гоњење. Морам вам рећи да ту нема нимало шале и кажу да су одустали. Можемо повјеровати нашим властима да су одустали од зле намјере тек када повуку онај Предлог закона. Замолили смо их као људе и надали смо се да ће бити паметни да повуку то зло, да не праве зло у свом народу. Онај ко жели да отима храмове не мисли добро свом народу и својој држави, рекао је Владика и подсетио: -Кроз историју нико није успео да нам отме храмове. Покушавали су Турци да поџамијају многе светиње, али су, једино, претварали цркву Светих апостола у Бијелом Пољу, велику нашу светињу. Ипак, након ослобођења од Турака и тај свети храм враћен је првобитној намјени и служби Божјој. Говоре још и да је нејасно поријекло црквене имовине. Нико нам то до сада није рекао, нити је ко написао. Никад нико. Зар су спорна завјештања? Зар је спорно ово што је написано овдје? Стоји написано колико је тачно домаћинстава учествовало и коме је храм посвећен. Имамо га у црквеним књигама, као и све остале храмове и у доба Црне Горе, и у доба Краљевине Југославије, сви ти храмови су пописани као црквена имовина, то никада није било спорно. Његово Преосвештенство је навео да храмови нису били спорни, чак, ни комунистима који су од Цркве одузимали имања и зграде. Храмове су оставили Цркви и нису се дрзнули ниједан да препишу на државу. -Колико чујем и колико могу да прочитам, више од деценије, помиње се чија је имовина спорна. За чију се имовину говори да је спорна? За имовину наших власти и оних који су с њима. Цио свијет говори да су се обогатили на незаконит начин, да су на листама богаташа. Јесу ли то они зарадили? Али, нећу тиме да се бавим. Нека прво одговоре да ли је њихова имовина спорна, нек одговоре онима који их оптужују за то и нека се то докаже, па ћемо онда да видимо да ли је спорна црквена имовина, рекао је Преосвећени Епископ, додајући: -Да ли је споран манастир Морача коме се зна ктитор? Ђурђеви Ступови? Пише све тамо, на фрескама, на зидовима, написали су свети ктитори коме посвећују храм и коме припада, и манастир Пива, и Цетињски манастир, и Острошки манастир, свуда то пише. Још то нико није уништио. И зна се коме припада црквена имовина. Надамо се да ће се опаметити, да ће одустати од злог наума. Владика је поручио да како год урадила ова власт, Црква остаје заветована својим светињама: -Тај завјет смо примили од својих предака, а нашим прецима је било најважније сачувати вјеру, не превјерити, не издати претке и потомке. Тиме смо завјетовани, то је главни наш завјет - да останемо вјерним својим светињама, Часном Крсту и слави Божјој. Говорим јавно и говорим овако зато што смо нападнути и нијесу одустали. Повјероваћемо им да су одустали када повуку онај наказни Нацрт закона, који су, преко десет година, припремали и то са Шиптарима. Исти нацрт су написали и Шиптари на Косову и Метохији. Ја то тумачим овако. Још тај закон тамо није усвојен, да се прво то усвоји овдје, па прошло не прошло, али код Хашима Тачија ће да прође, ако се усвоји, па ће све српске светиње, Пећку Патријаршију, Високе Дечане, Богородицу Љевишку, манастир Девич, Грачаницу, преписати Шиптарима. Зато је наша васт гласала да квази држава Косово буде примљена у УНЕСКО, у састав земаља, које воде рачуна о културној баштини, да би, на такав начин, стекли легитимитет да одузму све српске светиње као културна добра и препишу их на квази државу Косово, онима који су их рушили. Формулације да цркве и манастири, као културна добра припадају држави, чују се, по речима епископа Јоаникија, сада, и од власти у Црној Гори. -То до сада није било. Цркве и манастири су припадали Цркви и били су регистровани од стране државе као културна добра. Културно добро може бити у приватном власништву, може бити у државном власништву, а највише културних добара је у црквеном власништву. Они би боље бринули о културним добрима, о црквама и манастирима него ми, а нестало преко двије хиљаде културних добара из Цетињског музеја! То је званично саопштио службеник Музеја и још држава није дала одговор шта је са експонатима Цетињских музеја, регистрованих културних добара. Можете, онда, мислити са ким имамо посла, са каквом дружином веселом!, казао је Владика, поручујући да сваки хришћанин мора бити спреман да чува своје светиње и да овако говори због предака, потомства и православља. -Будите сигурни ово је зли наум. Ово је удар на православље у Црној Гори. Ја свједочим то и спреман сам да за ове ријечи одговарам на сваком мјесту. Овако говорим зато што је Црква нападнута, ово је почетак гоњења Цркве. Надамо се да ће од тога одустати, али, хришћани увијек морају да буду спремни да своју вјеру свједоче, да чувају своју вјеру, светиње гробове и завештања својих предака, закључио је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећена господа Епископи будимљанско-никшићки г. Јоаникије, милешевски г. Атанасије, пакрачко-славонски г. Јован, буеносајрески и јужноцентралноамерички г. Кирило, умировљени захумско-херцеговачки г. Атанасије и рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије, служили су данас на Газиместану парастос јунацима Косовског боја и свим другим јунацима пострадалим за одбрану Отаџбине од 1389. године до данас. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/28.06.19 Vladika Atanasije Jevtic na Gazimestanu.mp3 Бројном сабраном народу који је на Газиместан дошао из разних српских крајева, беседом се обратио умировљени Епископ Атанасије, који је подсетио да се "налазимо на крсном, голготском месту, месту физичког пораза али духовне победе". Владика је подсетио на речи песника да "безбожник не може бранити род твој" и изговорио чувену песму Милана Ракића "На Газиместану". Долазимо овде јер имамо веру у Васкрсење, вера је свеза човека са Богом, она је Крст али и Васкрс истакао је Владика. "Не требају нам ничије паре, треба нам поштење, образ и духовна снага која произилази из врлине чојства и јунаштва", закључио је умировљени Епископ Атанасије. Извор: Радио Слово љубве

Када су се ученици сусрели са васкрслим Господом и почели да поимају истину о Богу коју Он открива, и која јесте Он сам, били су такође суочени и са обрнутом страном откровења, тј. са истином да су га се одрекли за вријеме страдања. Ово је нарочито видљиво у извјештају које доноси Јеванђеље од Јована. Ту видимо да након страдања ученици бивају опет на језеру пецајући, као да се ништа није догодило. Исус се појављује у праскозорје, али од њих бива препознат тек када их упути ка мјесту на коме могу пронаћи храну, и то у изобиљу (пуне мреже – прим. прев.), и тек тада љубљени ученик каже Петру „то је Господ“ (Јн 21, 4-7). Међутим, прије неголи Петар опет узмогне да Исуса ослови са „Господе“ суочава се са Христом који га три пита пита „Симоне Јонин љубиш ли ме“ (Јн 21, 12, 15-17). Петар мора да исповиједи своју прошлост, у којој је три пута порекао Христа, као дио онога што он (Петар – прим. прев.) јесте. Не може напросто да се врати на онај угоднији период прије неголи је постао ученик, па онда и отпали ученик. Само на овај начин он поново може бити „Петар“, дакле „стијена“ (што је значење његовог имена на грчком) и његово пређашње отпадништво тако може постати добро искуство за будуће апостолско служење. Ове двије епизоде су у Јеванђељу од Јована међусобно повезане описом мјеста на коме су се догодиле. Петар се одриче Христа у тренутку када се гријао „поред огња“ (Јн 18, 18; anthrakia). Слично овоме, када исповиједа своју љубав према Христу то је опет поред „огња“ (Јн 21, 9), који је, као и објед, на том мјесту за њих приправљен.[1] Ово сасвим сигурно није случајно будући да на другим мјестима Јеванђеље од Јована оскудијева у сличним детаљима, већ овдје смјера на то да призове искуство Исаије (који је видио славу Христову и говорио о њему, уп. Јн 12-41). Након виђења зацареног Господа и небеском храму, Исаија вапије: „Јаох мени, погибох, јер сам човјек нечистијех усана и живим усред народа нечистијех усана, јер цара Господа над војскама видјех својим очима“, али онда угледа серафима који се живим огњем (anthraka) узетим са олтара дотиче његових усана, уз ријечи „ево се дотаче уста твојих, и безакоње твоје узе се, и гријех твој очисти се“ (Ис 6, 1-7). Овај сусрет са Богом који за посљедицу има познање да је неко грешник, али грешник који је задобио опроштај, представља темељни подстицај за даље теолошке рефлексије. Исти окидач је уочљив у библијским извјештајима проповиједи Васкрсења. Васкрсење је увијек проповиједано изабраној публици и није напросто ствар давања одређене информације, нити је објављивано неутралној или невиној јавности. Другим ријечима – ту не видимо „случајне посматраче“. Као што је у књизи Дјела Апостолских изложено, апостол Петар почиње своје обраћање ословљавајући на сљедећи начин, „људи Јудејци, и сви који боравите у Јерусалиму“ и уз то објављујући да „овога по одређеном савјету и промислу Божијем преданог узесте и рукама безаконика приковасте и убисте“ (Дап 2, 14, 23). Иако се дакле ово догађа по плану и промислу Божијем (покрет ка теологији који смо истраживали у првом поглављу, Он није напросто предан, већ је самога себе предао на смрт), ипак су, свеједно, „сви који бораве у Јерусалиму“ ти који су заправо разапели Исуса. И управо њима сада апостоли, будући да су асимиловали сопствену прошлост, објављују да је распети Исус прослављени Господ, подигнут из мртвих и сједи (и јесте) са десне стране Бога, према коме њихов једини однос може бити тај да се покају, буду крштени у име Исусово ради опроштаја гријехова, те приме дар Светога Духа. (Дап 2, 24-38) Настављајући да објављују ову поруку, сами апостоли бивају ухапшени нареднога јутра када се „скупише кнезови њихови и старјешине и писмознанци у Јерусалим, и Ана првосвештеник и Кајафа…“ (Дап 4, 5-6). Они стоје, у име Исусово, објављујући у истом суду Божију пресуду Онога кога су осудили. Ријечима апостола, Исус се вратио својим судијама као њихов судија, и докле год тај суд и цијели град настављају са одбацивањем њихових ријечи, док настављају да суде и осуђују, тиме на себе сваљују осуду сопствене жртве. Речено није напросто замјена улога у којој жртва сада постаје судија. Прије ће бити да, бивајући безакони акт насиља, сама осуда Исуса, виђена очима теологије, садржи у себи „савјет и промисао Божији“, те је повратак прослављеног Господа, који није искључиво жртва већ Онај који је себе предао за живот свијета, заправо повратак који од стране апостола није предочен као пријетња, већ као позив на опроштај и „вријеме обраћења“ у присуству Господа (Дап 3, 19). Ова Божанска милост је манифестована када се Његови издајници, судије и они који су га разапели, обрате к Њему (покају) како би га препознали као свог Спаситеља. Он то јесте јер, како следујући Исаији потврђује Петар, „страдајући, не пријећаше“ (1Пет 2, 23). У и кроз страдање које ми наносимо Он не осуђује, нити се опире, нити га избјегава. Он подноси страдање но не наноси га – Он је Јагње Божије које носи гријехе свијета (Јн 1, 29). Овакво страдање није просто пасивно – нешто што је Христу наметнуто – већ је добровољно предузето и као такво је креативно, и све чини новим (Откр 21, 5). Како се проповијед Васкрсења ширила од Јерусалима до оних преко границе, ширила се као прогоњена вјера. Прогонећи Цркву Савлу је речено да прогони самога Исуса (Дап 9, 5), и тада се обратио, повратио вид, примио Светога Духа и био крштен кроз једнога од прогоњенох Христових чланова (Дап 9, 17). Они који прихвате проповијед апостола и обрате се Христу као свом Спаситељу, морају у Њему такође да препознају своју жртву и себе саме као оне који требају помирење које једино Он нуди. Ово нам доноси нову дубину значења библијској слици Бога који као своју сопствену ствар види невоље тлачених и прогнаних. Нису дакле само анонимни сиромашни и слаби ти који су виктимизовани од стране богатих и моћних других или пак од стране неправендних деперсонализованих система – и чији случај бисмо у име Божије могли да подржимо – него онај који страда у нашим рукама. Јединствена, „једном за свагда“, природа Божијег дјела у распетом и прослављеном Христу, Његова креативна патња, значи да ка Њему све мора да се окрене и обраћа у континуитету. „Ми смо, упорно и немилосрдно, у Јерусалиму, суочени стога са жртвом која је наша жртва.“[2] Оно што је у Христу оваплоћено и дошло, иако се збило у специфичном историјском моменту и одређеном контексту, свеједно јесте само Божије дјело и као такво је ванвремено и вјечно. Проповијед Његовог распећа и васкрсења није ограничена на први вијек ништа више неголи је сам Христос само наново оживјела људска индивидуа лимитирана на историјска и географска ограничења. Уистину, сад када је Христос с Богом, и када му је дата сва власт на небу и на земљи, не постоји мјесто нити вријеме гдје не може бити или дјелати. Он је чак и сада присутан за оне који му се окрећу, као жртви њихових сопствених гријехова, и као такав Онај који може да им опрости и доведе их у живот Божији. Као и у случају ученика након Васкрсења, примарно мјесто за сусрет ове врсте јесте објед. Евхаристијско славље није просто оброк пријатељства или комеморација обједа из прошлости, већ објед који је почео „у ноћ у коју Он бјеше предан.“ „Ми се евхаристијски не присјећамо далеке вечере у Јерусалиму, нити чак давне смрти, већ се „показујемо“као људи који саучествују у издајству и смрти Исусовој али опет као позвани и прихваћени, опет заједничари Христови и стриктном значењу ријечи – као они који с Њим ломе хљеб.“[3] Кроз овакво препознавање улазимо у заједништво са васкрслим Христом и Он нам нуди укус живота који није окован смрћу и паклом. Само у случају када свако од нас приступа евхаристијској чаши на начин на који је Исаија примио живо угљевље, уз исповиједање да сам ја заиста грешник и, као што каже молитва прије причешћа, слиједећи апостола Павла (1Тим 1, 15) „од којих сам први ја“, само тада ћемо чути ријечи које су изговорене Исаији а које сада изговара свештеник након што примимо причешће, „гле, дотаче се усана твојих и безакоње твоје узе се и гријех твој очисти се“ (Ис 6, 7). Само на овакав начин ће евхаристијски дарови за нас, по ријечима св. Игњатија Антиохијског, бити „лијек непропадљивости.“[4] Стварање и спасење То да је Христос био предан „по одређеном савјету и промислу Божијем“ (Дап 2, 23) еда би сви могли ући у мир Божији на начин на који смо горе описали, понукало је касније теологе да даље сагледавају ванвремено дјело Божије у Христу, доживљавајћи га као разлог самога стварања. Св. Иринеј Лионски, на крају другог стољећа, изразио је то на веома упечатљив начин: Будући да је он који спасава већ постојао, било је неопходно да он који ће бити спасен дође у постојање, да Онај који спасава не би постојао узалуд[5]. Данас једна оваква изјава оставља чудан утисак. Навикли смо да размишљамо у линеарним историјским оквирима, полазећи од Бога који је призвао твар у биће, након чега је створио прва људска бића, Адама и Еву, који су своју богодану слободу искористли против свога Творца увлачећи тако свијет у гријех и смртност, стање у коме је свијет чамио док се постепено припремало дјело спасења, које је кулминирало оваплоћењем Христовим. Мећутим, уколико из ове перпективе (Иринејеве – прим. прев.) потврдимо јединство стварања и спасења, то је онда виђено у смислу да цијела творевина бива спасена, или пак као да су удаљени догађаји стварања и спасења постављени заједно и једну историју спасења под контролом самога Бога. О сагледавању које нам поставља један овакав приступ вођене су многе расправе, нарочито у обновљеном дијалогу источног и западног Хришћанства у прошлом вијеку, а које су се тицале садржаја Пада и првородног гријеха. Ова расправа се често бавила преводом Рм 5, 12: „Зато као што кроз једнога човјека уђе у свијет гријех, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у све људе, eph o сви сагријешише.“ Уколико грчки израз eph o преведемо са „у коме“, као што чине поједини латински писци, онда су сва људска бића сагријешила „у Адаму“ кроз природну везу са њим, а његова кривица је заузврат пренешена на све наредне нараштаје. Уколико ово мјесто преведемо са „пошто“ (као у Revised Standard Version) онда би се могло подразумијевати да је Адамов гријех резултирао ширењем смртности, кроз страх из кога смо „цијелога живота кривци за своје робовање“ (уп. Јевр 2, 15), тј. у стању које свако људско биће нагони на гријех. Заговарано је да је вриједност овога заправо аргумент да кроз „космичку заразу“ смртност инфицира цјелокупни људски род док са друге стране гријех остаје лични акт, за кога је свако лично одговоран.[6] Ми смо до те мјере навикнути да говоримо о „Паду“ да смо можда и заборавили о чему заправо говоримо, или још прецизније, како о томе говоримо. У дискусијама ове врсте настојимо да третирамо „Пад“ као да је то историјски догађај, такав да би рецимо могао да се сагледава у корелацији са нпр. Тројанским ратом, те тај догађај потребује да му се да неки извјештај, нека верзија теорије о „првородном гријеху“. Више од тога, навикнути смо да постављамо противчињенична, хипотетичка питања, попут онога које је на свјетло дана изашло и једногласно прихваћено још од времена Томе Аквинског и Дунса Скотуса а гласи – да ли би се Христос оваплотио да није било Пада? Када се о њему говори на овакав начин, Пад постаје случајна промјена у животу творевине, произашла искључиво из људске воље, тако да ријеч св. Иринеја да смо призвани у биће како бисмо били спасени бива доживљена као запетљана и збуњујућа, а да не помињемо то да он уопште не користи термин „Пад“, преферирајући израз „апостасија“ на веома упечатљив начин, о чему ће касније бити ријечи. И други Оци су о овој теми говорили на слично необичне начине. Свети Атанасије на примјер описује како су, након што су од Бога створена по Његовој слици „кроз његовог самог Логоса, нашег спаситеља Исуса Христа“, људска бића окренула од созерцавања Логоса, и Он тада показује Адама „првога од људских бића“ као примјер овога (одвраћања од Бога – прим. прев.).[7] Свети Максим Исповједник говори да је први човјек „заједно са својим доласком у постојање“злоупотријебио своју богодану способност за духовно наслађивање тако да је његов „први покрет“ био ка стварима чулним а не ка Творцу, али да је све ово било праћено Божијим свеобухватним промислом о Његовој творевини. За св. Максима, никада није било „времена“ у коме људска бића нису имала потребу за Христом.[8] Да ли су Оци, говорећи на овакав начин, напросто превидјели, или до краја нису уважавали, оно што за нас преставља датост, дакле „Пад“ као „догађај“ који посљедује самом стварању и времену проведеном у рају, и што треба да се посвједочи? Или је пак посриједи нешто више од тога, и то нешто радикално другачије? Требали бисмо да наново размотримо како заправо тече наш говор о „паду“. Иако може зазвучати контраинтуитивно, али полазна тачка за мишљење о „Паду“ није прича о Адаму и Еви из Књиге Постања.[9] Иако је Стари завјет сасвим свјестан стварности гријеха и зла у свијету, он то не објашњава тако што се враћа на Адама и Еву. При том, писци Старог завјета су били у потпуности у стању да се окрену ка ранијим временима у тражењу објашњења као нпр. у случају када Исаија каже „отац твој први сагријеши“ (43, 27), иако се на овом мјесту вјероватно мисли на Јакова. Заправо, чин Адама и Еве у Постању није описан као „гријех“ (овај термин се први пут користи у 1Мој 4, 7, у ријечима које Господ упућује Каину), нити пак сличним ријечима попут „грешка“ или „побуна“. Једини период који има нешто заједничко са уобичајеном сликом Пада је период прије Потопа, када „Господ видећи да је неваљалство људско велико на земљи, и да су све мисли срца њихова свагда само зле… а земља се поквари пред Богом, и напуни се земља насиља“ (1 Мој 6, 5, 11). Ово је је једина изјава ове врсте у Старом завјету, али је ово везано за свијет који је збрисан и из тог корумпираног свијета Бог је спасао Ноја и његову породицу који су, пролазећи кроз свијет у лађи, ушли практично у нови свијет (слика која је, што не изненађује, узета као праобраз крштења; уп. 1 Пет 3, 20-21), свијет у коме ми сада живимо. Више од тога, Стари завјет претпоставља да је могуће и не гријешити. Ово је посебно јасно у Псалмима, када наратор често себе доживљава као слободног од гријеха и зла, те да он није у броју многих грешника и безаконика. На примјер: Јер се држах путова Господњих, и не одметнух се Бога својега. Него су сви закони његови преда мном, и заповијести његових не уклањам од себе. Бих му вјеран, и чувах се од безакоња својега. Даде ми Господ по правди мојој, по чистоти руку мојих пред очима његовима. (Пс 18, 21-24) Апостол Павле наводи сљедеће стихове како би утврдио да су „сви, и Јудејци и Јелини, под гријехом“ (Рим 3, 9 и даље), дакле сви имају веома сужен простор у свом првобитном стању, а опет сам Павле, говорећи о сопственом стању прије обраћења каже како је био „по правди закона беспријекоран“ (Флп 3, 6). Исто се показује истинито и по питању саме смрти. Бог је свакако упутио Адама да не једе са дрвета познања добра и зла, упозоравајући га „јер у који дан окусиш с њега, умријећеш“ (1 Мој 2, 17), док је змија у разговору са Евом тврдила „нећете ви умријети. Него зна Бог да ће вам се у онај дан када окусите с њега отворити очи па ћете постати као богови и знати што је добро а што зло“ (1Мој 3, 4-5). Они су наравно, окусили од плода како би им се отвориле очи. Међутим, нису умрли, свакако не тога дана. Смрт је поменута као казна за Адама (но не и за Еву или змију), када је опоменут да је „прах, и у прах ћеш се вратити“ (1Мој 3, 19). Тежиште казне лежи у његовом послу, и то не у послу по себи, будући да је и доведен у врт да га ради и да га чува (уп. 1 Мој 2, 15) веђ у томе што тај посао сада постаје мучан, јер је земља проклета због њега, извор непрестане фрустрације, која доноси зној на његово лице (уп. 1Мој 3, 17-19). Смрт по себи, враћање у прах, није казна, већ је то прије бескрајни тешки рад и његова узалудност, у којој Адам сад живи, на земљи која произраста трње и коров за њега. Смрт је више крајњи израз ове ништавости, повратак у земљу од које је узет. Слично је и у случају Еве, којој смрт није ни споменута, али оно кроз шта од сада мора да пролази постало је болно (1Мој 3-16). „У тај дан“ они нису умрли. Текст Књиге Постања нам не сугерише да су Адам и Ева до овога момента били бесмртни те да је „у тај дан“ Адам „умро“ тако што је постао смртан. Божије упозорење је већ упозорење смртницима: учините тако, и умријећете! Када је овај тип упозорења даван на другим мјестима у Старом завјету (нпр. у 1Цар 2, 36-46), егзекуција се догађа одмах након што је недјело откривено. Није са друге стране исправно ни интерпретирати Адамову казну као прекид у односима између Бога и људи, као неку врсту „духовне смрти“, будући да Бог наставља да разговара са њим и његовим потомцима. Адам и Ева у Књизи Постања нису представљени као бесмртна бића која су кроз гријех запали у смртност, већ као смртна бића која су имала шансу да задобију бесмртност, и ту шансу су својим поступком прокоцкали. Њихов привилеговани положај, то да су ближи извору живота од својих потомака, препознат је у њиховој дуговјечности, иако је ово нешто што дијеле са другим ликовима прије Потопа. Управо након Потопа, а не након изгнања из Едема, дужина људског живота бива драстично смањена. Сам Адам је доживио вијек од 930 година (1Мој 5, 5), седамдесет година мање од хиљаду, а остали мање више исто тако, са изузетком Матусала (Метузалема) који је живио најдуже, достижући вијек од 969 г. (уп. 1Мој 5, 6-27). Међутим, након потопа, дужина живота рапидно опада, са Аврамом који достиже сто седамдесет пет година (1Мој 25, 8) док Мојсије живи само сто двадесет (5Мој 34, 7) а недуго затим седамдесет година се рачунало за нормалан људски вијек. Смртност се у Старом завјету заправо изгледа доживљавала као природна. Постоји пар изузетака по питању смртности људи – Енох (1Мој 5, 24) и Илија (2Цар 2) – али су они изузеци који потврђују правило. У Старом завјету, смрт није посвуда виђена као проклетство или казна за гријех. Шта више, смрт ликова попут Аврама рецимо, оних чији животи од велике важности за развијање наратива,описани су у благословеним терминима – „умрије Аврам у дубокој старости, сит живота, и би прибројан к роду својему“ (1Мој 25, 8). Оваква смрт, када се бива окружен дјецом и дјецом своје дјеце, пропраћена пригодном сахраном, доживљавана је као природна и праведна, као завршетак и испуњење, и која заиста чак дарује трајање покојниковом имену. Доброг живота дани су одбројани, добро пак име вавијек остаје. (Сирах 41, 13) Не може се рећи да да је у Старом завјету смрт увијек проклетство за људе нити се може закључити да је смрт посљедњи Божији непријатељ. Свакако да постојање смрти није приписано Богу у дјелима која су описана у Књизи Постања, а ово је касније потврђено у Премудростима, „Бог није створио смрт, нити се радује смрти живих, јер је извео све у битије“ (ПремС 1, 13, 14). Међутим, Бог није ствоrио ни таму која бјеше над безданом, која је после требала да буде растављена од свјетла (1Мој 1, 2-4). Са једне стране, могуће је да Бог није створио смрт, али је са друге стране извјесно спреман да је користи. Бог је „извор живота“ (Пс 36, 9) а понегдје је описиван као „живи Бог“ (иако само двапут у Псалмима, 42, 2, 84, 2), но такође и као спреман да користи смрт, „убијам и опет оживљујем“ (5Мој 32, 29). Псалам којим почињемо сваку вечерњу службу, који описује величанственост Божијег стварања (а који је могуће писан прије почетних дијелова Књиге Постања) учитава смрт у сами образац и ритам творевине: Узмеш им дух, гину, и у прах свој повраћају се. Пошљеш дух свој, постају, и обнављаш лице земљи. (Пс 104, 29-30) Бог је давалац живота, али не чини се да постоје очекивања да ће тај живот бити без лимита. Овдје треба сагледати пар важних информација из Старог завјета, а које се тичу смрти. Прво, ваља примијетити да није људска смртност оно је било мрско у очима Божијим прије Потопа, већ људска поквареност, нарочито то што се земља „испуни насиљем“ (1Мој 6, 11). Слично овоме, смрт није оно од чега псалмопојац моли Бога да га избави, веч смрт од руку насилника (уп. Пс 86, 14; 140, 1, 4). Насилна смрт се не јавља као воља Божија, и као таква ке неприродна и безбожна. Безбожност насилника, као и насиља по себи, јесте тема која се као важна провлачи кроз Стари као и кроз Нови завјет. Друго, Стари завјет користи термин „смрт“ и у другачијем, метафоричком или поетском смислу поред онога који изражава стварну људску смрт. Ако се Бог противи насиљу људском, оно што га заузврат изазива јесте „смрт“ као противна сила која се труди да ухвати људе у замку. На примјер: Обузеше ме смртне болести, и потоци неваљалијех људи уплашише ме. Опколише ме болести паклене, стегоше ме замке смртне. (Пс 18, 4, 5) Овакав језик могуће происходи из старијих угаритских (древни лучки град Угарит у сјеверној Сирији, чију цивилизацију неки датују чак и до 6000г. прије Христа – прим. прев.) митологија које описују космичке битке измеђи Бога и „смрти“ (старо блискоисточно божанство Мот).[10]Ипак, у пасусима попут овога (који се ријетко могу поредити са уобичајеним кориштењен термина), јасно је да се израз „смрт“не употребљава у значењу краја човјековог живота, него се односи на метафизичку силу која се протови Богу, ону која покушава да људска бића пороби кроз гријех, болест, непријатељство, насиље, исцрпљивање итд. Превазилажење ове поетске „смрти“и насиља безбожних јавља се кроз пророчке одјељке који говоре о нади и обећању за мир под влашћу Бога, можда понекад (иако не често) и наговјештајем да ће смрт у свом уобичајеном значењу бити поражена, „уништиће смрт заувијек“ (Ис 25, 8; уп Ос 13, 14). Све што је речено, уколико уобичајено хришћанско разумијевање „Пада“ (или барем неке од његових верзија)не може да се пронађе у Књизи Постања, или шире говорећи у Старом завјету, оно се свакако налази у Новом завјету, нарочито у посланицама апостола Павла. Мећутим, важно је подвући да је оно што апостол говори о Адамовом гријеху засновано на његовом ранијем увјерењу да је Христос спаситељ свих. Док је прогонио Цркву, Павле није мислио да му је потребан Спаситељ кога су хришћани проповиједали, „по ревности гонитељ Цркве Божије, по правди закона беспријекоран“ (Флп 3, 6). Тада, апостол Павле није очекивао спаситеља који ће га избавити од окова гријеха и смрти. Оно највише чему су се ученици надали био је политички месија, онај који ће обновити царство Израиљево (уп. Лк 24. 21; Дап 1, 6). Али Христос се сучелио са својим гонитељем на начин да, када су му очи опет биле отворене, овај схвата да је Бог дјеловао у Христу како би спасао читав свијет, па је према томе једини могући закључак био тај да је свијет имао потребу за спасењем.[11] Речено на другачији начин, рјешење долази прво, и тек онда почињемо да разумијевамо гдје лежи проблем. Христос је први принцип или хипотеза за цјелокупну хришћанску теологију. У свјетлости Божијега дјела у Христу, апостол Павле извачи типолошку паралелу, „зато као што кроз једнога човјека гријех уђе у свијет, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагријешише“ (Рм 5, 12). И док су се различите теорије развијале по питању тога како су се гријех и смрт распространили на сва људска бића, а свака од њих са својим предностима и недостацима, дотле се никада не смије губити из вида да је основ за ову тврдњу Христово дјело спасења. Као што смо видјели (у претходним поглављима књиге – прим. прев.), теологија се креће од историјске тврдње да је Исус Христос предан на смрт, до теолошке афирмације да је себе самог предао за живот свијета, тако да апостоли могу да објаве у њиховој поруци спасења да је овај Исус кога „рукама безаконика приковасте и убисте“ без обзира на то предан „по одрећеном промислу и савјету (предзнању) Божијем“ (Дап 2, 23). Апостол Павле води ову теолошку рефлексију, у свјетлости Христа, још даље, како би устврдио да чак и људска апостасија, када се сагледава теолошки, бива у Божијим рукама. Схватајући да уколико је спасење дошло кроз Христа, и праведност кроз вјеру у Христа а не по закону (као што је у Писму показано иу личности Аврама), онда сам закон мора да има другачији разлог, те закључује, „а Писмо затвори све под гријех да би се обећање дало кроз вјеру Исуса Христа свима који вјерују“ (Гал 3, 22). Ученици Христови имали су Писма како би знали Онога о коме говоре, и која их нису окривљавала, већ их такође припремала да приме милост Христову. Као такав „гријех“ није више дефинисан у терминима закона, већ терминима бивања „у Адаму“ прије неголи „у Христу“, те стога цијелокупни људски род „у Адаму“, без Христа, може да буде описан, ријечима св. Августина, као једна „маса (гомила) гријеха“, без наметања песимистичког погледа на човјечанство – то је предуслов потребе за Христом, који долази „не да зове праведнике, него грешнике“ (Мт 9, 13). Не само давање закона, већ такође и други интервенционистички догађаји и ликови описани у Писму сада могу бити виђени као дио „историје спасења“ који воде до Христа, и који већ говоре о Њему и Њиме су руковођени. Када апостол Павле на другом мјесту каже да „Бог затвори све у непокорност, да све помилује“ он закључује у чуђењу и усхићењу, „о дубино богатства и премудрости и разума Божијега!“ (Рм 11. 32,33). Овакве изјаве су ријетко узимане у обзир у теоријама о „Паду“ и „првородном гријеху“ и заиста, представљале би потешкоћу за те теорије. У њима (теоријама – прим. прев.) било би изгледније говорити о Богу који је све предао смрти када су се људска бића окренула од Њега. Међутим, урадити тако значило би сагледавати творевину без Христа, творевину у којој, да људи нису сагријешили, не би било потребе за Христом. То би, у најкраћем речено, поставило хипотезу или први принцип негдје друго, ван Христа, Који, као распети и прослављени Господ, отвара Писма како бисмо сагледали цјелокупну творевину и њену историју у свјетлости Њега самога. На темељу овога, апостол Павле може да види грешност људских бића – а чак и стварање самог Адама, као „слику онога који ће доћи“ (Рм. 5, 14), и свјетлост која у тами засија (1Мој 1, 3; 1Кор 4, 6) – у склопу свеобухватног Божијег плана који кулминира у Страдању Његовога Сина. Људске слабости па и сама смрт су тиме заодјенуте темељито новим значењем тако што су уздигнуте у исправан теолошки видокруг. Нема боље ријечи да се ово изрази од доксологије, од ријȇчи хвале, којима започиње Посланица Ефесцима: Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који нас је благословио у Христу сваким благословом духовним на небесима, као што нас изабра у Њему прије постања свијета да будемо свети и непорочни пред Њим, у љубави. Предодредивши нас себи на усиновљење кроз Исуса Христа, по благонаклоности воље своје. На похвалу славе благодати своје, којом нас облагодати у Љубљеноме. У коме имамо избављење крвљу његовом, опроштење гријехова по богатству благодати његове, коју је преумножио у нама у свакој мудрости и разборитости, обзнанивши нам тајну воље своје, по благовољењу својему које унапријед одреди у Њему, за остварење пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу и на земљу, у Њему. (Еф. 1, 3, 10) Ово је „неистраживо богатство Христово“ које апостол објављује, омогућавајући свима да увиде у чему је „устројство тајне од вјечности сакривене у Богу“, да се „кроз Цркву сада обзнани началствима и властима многострука мудрост Божија, по вјечној намјери коју изврши у Христу Исусу Господу нашему.“ (Еф 3, 8-11) Извор: John Behr, The mistery of Christ: Life in Death, St Vladimir’s Seminary Press, NY, 2006; из трећег поглавља “For This Were We Created”, 73–86. Превео: Дражен Тупањанин [1] Ово је запазио Р. Вилијамс (R. Williams) у: Resurrection: Interpreting the Easter Gospel (New York:Pilgrim Press, 1984), 34; изузетан рад, коме пасуси који слиједе много дугују. [2] Resurrection, 11. [3] Resurrection, 40. [4] Св. Игњатије Антиохијски, Посланица Ефесцима 20. [5] Св. Иринеј Лионски, Против јереси 3, 22, 3. [6] Ј. Мајендорф је нпр. тврдио (Byzantine Theology, New York: Fordham University Press, 1987, 143-46)иако се овим „гријех чини неизбјежним“ (p. 145) то изгледа ослабљује поенту која овим исказује. Штавише, читање eph o у значењу „због смрти“чини да замјеница има превише улога. Она не може, заједно са приједлогом, бити скраћеница, која значи „због“ и да се односи на „смрт“ да би се казало да „због смрти сви људи сагријешише“. Стих напросто каже да се смрт распрострла на све људе пошто су сви сагријешили. Уп. Јез 18. 4, „која душа згријеши, она ће и погинути.“ Св. Јован Златоусти, у својој седамнаестој омилији на 1. Коринћанима (NPNF, series 1, vol. 12) нашироко објашњава да не би

У недјељу 6. јануара, када наша Света црква молитвено прославља Бадњи дан и Оце, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Испред цркве Свете Тројице постављени су бадњаци, а Светом Литургијом началствовао је јеромонах Владимир, а саслуживали су му архимандрит Мирон, протосинђел Сергије и јерођакон Зосима сабраћа острошке обитељи и јереј Бојан Радуновић, парох горњеполимско-гусињски, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Након читања зачала из Светог Јеванђеља о Рођењу Богомладенца Христа, сабранима је бесједио о. Владимир. – Ово је дан када се Бог полако открива свијету као свесавршена љубав, зато што се Бог открио не као властелин, као страшни свемоћни судија и разарач, него као Дијете. Ево дивног дана када се Бог јавља и постаје човјек, један од нас, као немоћан, смртан човјек, али да би нам својом смрћу на крају прибавио спасење – казао је о. Владимир. Он је казао да смо призвани да имамо љубав по лику Божије љубави, да будемо спремни да се жртвујемо за ближње своје, као што је Отац дао Сина да буде жртвован на крсту. – Ми смо призвани због Христа и због ближњих својих да дајемо живот свој, јер је Христос сам рекао данема веће љубави од оне када живот свој дајемо за ближње своје. Треба да имамо непоколебљиву вјеру у промисао Божији и када нам се чини да смо притијешњени са свих страна, не треба да тражимо разумијевање, помоћ и оправдање од људи, него да се надамо на свесилну руку Божију, која ће нас у посљедњи час избавити и спасити – казао је о. Владимир и додао да данас треба да се радујемо, јер је ово дан када Дјева Марија иде из Назарета у Витлејем гдје ће родити Спаситеља свијета. Сабрани који се постом, молитвом и исповијешћу припремају за празник Рођења Исуса Христа примили су Свето Причешће. Потом су саслужитељи служили Вечерњу службу. Велико повечерје са литијом служиће се у 16 часова, а у наставку ће острошка обитељ са вјерним народом налагати бадњаке. Извор: Манастир Острог