Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'овај'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Леденог јануара, пре 78 година, Нови Сад завијен је у црно – од 21. до 23. јануара 1942. године мађарски окупатори побили су и под лед Дунава бацили више хиљада Новосађана. На новосадском Кеју жртава рације, 23. јануара 2020. године, обележена је 78-годишњица од овог трагичног догађаја. Повезана вест: У Новом Саду откривена прва спомен-плоча посвећена колективном страдању у Новосадској рацији У подне, код споменика Породица, окупили су се представници Српске Православне Цркве и Јеврејске општине у Новом Саду, делегације Града Новог Сада, Скупштине Војводине и Војске Србије, Муфтија војвођански Мухамед Зилкић, представници амбасада Израела и Мађарске, други политички и културни делатници, као и многобројни народ који је дошао да увелича овај молитвени догађај и да покаже јединство свих који се с тугом у срцу сећају невино страдалих жртава. На самом почетку програма, г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, позвао је присутне да минутом ћутања одају пошту жртвама Новосадске рације. Градоначелник је рекао да прошлост има много тога да нам поручи и да је не смемо препустити забораву. Јануар 1942. године: снежна зима беснела је у Бачкој исто као што је беснео Други светски рат. Мраз је пустошио све пред собом исто као што су фашисти остављали пустош где год да су газили. Тог леденог јутра, 21. јануара, Нови Сад се пробудио облепљен прогласом хонведског командира са упозорењима и претњама како се, наводно, траже сумњива лица. Био је то наговештај ужаса и масовних зверстава над Србима, Јеврејима и Ромима. Кренули су фашисти у свој крвави пир, подсетио је градоначелник Новог Сада. Звучни запис обраћања градоначелника г. Милоша Вучевића Програм је настављен молитвеним поменом, који је, у име Српске Православне Цркве, служио Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, уз саслужење епископâ банатског Никанора, мохачког Исихија и умировљеног Филарета, новосадског свештенства и ђаконства. После служења помена, владика Иринеј је, поздравивши присутне, у својој беседи рекао да нам је света дужност да учинимо све да се злочини никада не понове. Ми немамо право на заборав. Ми, као хришћани, овим сећањима не призивамо никакву освету нити распирујемо било какву мржњу. Не дозволити себи да због већег или мањег броја зликоваца са њима поистоветимо било који народ. Ово што се овде десило извршили су окупатори из Мађарске, у време нацистичке епохе, уз подршку једног броја наших суседа, домаћих Мађара. У истом том времену, у истом том народу, постојали су и ликови као Телеки и Бајчи Жилински. Ми, вршећи ова свети и светли помен, негујемо истинску човечност, која није могућна без истинске вере у Бога, у правду и љубав Божју, која ће на крају увек тријумфовати. Јачи је Бог него сатана, Христос него антихрист, светлост него тама, живот него смрт, правда него неправда, љубав је јача него мржња, поручио је владика Иринеј. Звучни запис обраћања Епископа бачког Иринеја Епископ бачки је казао да је данас, непосредно пре свечаног обележавања годишњице Рације на Кеју, откривена у центру Новог Сада прва спомен-плоча посвећена колективном страдању у Новосадској рацији. У име Јеврејске заједнице Србије помен је одржао господин Исак Асиел, врховни рабин Србије. Господин Асиел је рекао да је данашње окупљање подсетник на лекције живота. Сећање може да улије животну снагу, истакао је врховни рабин Србије. Звучни запис обраћања рабина Исака Асиела Цвеће на споменик Породица положили су г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, представници Покрајинске владе, г. Иштван Пастор, председник Скупштине Војводине, представници амбасада Мађарске и Израела, затим представници Јеврејске општине Нови Сад, Савеза Јеврејских општина Србије, Матице ромске. Венац са брода Речне флотиле у Дунав су спустили представници Скупштине града Новог Сада, Јеврејске општине Нови Сад и Матице ромске. После програма уприличеног на Кеју жртава рације, присутни су се упутили ка новосадској плажи Штранд, где је служен помен код спомен-плоче жртвама Рације. У програму одржаном код споменика Породица су учествовали хор Саборне цркве Свети Георгије и хор новосадске Јеврејске општине Хашира. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  2. На велики празник Богојављења, 19. јануара 2020. године, мноштво богољубивих клирика и благочестивог народа Божјег сабрало се у новосадском Саборном храму, како би се поклонили Пресветој Тројици, чија је Тајна потпуно откривена свету на данашњи Празник. Велико повечерје и Јутрење служио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, уз саслужење презвитера Бранислава Нијемчевића и ђакона Слободана Ђурђића. У присуству Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, на светој архијерејској Литургији је началствовао Епископ мохачки, уз саслужење свештеног братства Светогеоргијевског храма и новосадских ђакона. У свом архипастирском обраћању, владика Исихије је објаснио смисао празника Богојављења. У данашњи дан славимо велики Празник, када се Бог јавио људском роду као Света Тројица. Господ данас долази на реку Јордан да Га Свети Јован крсти водом очишћења – крштењем које се вршило у Старом Завету, и могло се више пута понављати. Као и сви други догађаји у животу Спаситеља света, и овај је прожет Његовим огромним смирењем. Иако без греха, Он долази Светом Јовану да Га крсти, очишћујући његове воде, а преко њих и цео свет, дарујући нама – кроз свету Тајну крштења – потпуно очишћење, спасење и живот вечни, поручио је Епископ мохачки. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  3. Литије мира наставиће се сваке недјеље и четвртка, све док не добијемо неки сигнал из власти да желе дијалог, поручио је Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије за телевизију РТРС. – Овдје није у питању само српски народ, већ сви грађани православне вјероисповјести. Чак не и они, већ и атеисти, па и припадници других конфесија, који су из принципа стали у одбрану људских права уз Српску православну цркву. Питају нас када ће то стати? Немамо на видику. Власт је донијела дискиминаторски Закон, и немамо још никакав сигнал да ће доћи до промјене – поручио је Перовић. Он истиче да је актуелна власт у Црној Гори на челу са Милом Ђукановићем помијешала „бабе и жабе“. – Докле то све иде? Недавно је поручио да ми морамо да формирамо идентитет. И то такав, да не смије бити као у неким другим државама. Ајде нађите разлику у идентитету човјека из Плужина и Невесиња. То је немогуће! Пустите писцима, историчарима, музичарима, свештенцима, да његују идентитет државе, а политичари нека раде свој посао – нагласио је Перовић и додао: – На претходном Конгресу владајуће партије један од циљева био је стварање Црногорске православне цркве. Никада ни једну цркву није основала партија, па неће ни ову – поручио је Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије за нашу телевизију. Митрополија црногорско-проморска, као вјековна црква, каже Перовић, има велико материјално богатство којим је позвана да располаже онако како се то чинили и њени претходници. Напоменуо је да Црква има своју имовину, те да то није државна имовина. – Црква имовину користи на добро и није крива што је посједује, није митрополит Амфилохије опљачкао никога већ је дошао да сједи на столици претходних митрополита који су управљали црквом. Та црква није само клерикална институција, то је народ који је вјековима остављао најбоље што има да би користи од тога имали и њихови потомци – навео је Перовић. Говорећи о бунту у Црној Гори против спорног закона, Перовић је рекао да он није страначки нити да се ти захтјеви крећу у правцу политичких промјена, већ да ће бити све упорнији док закон не нестане из правног система Црне Горе. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. У недјељу Светих Богоотаца Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је са свештенством, свештеномонаштвом и вјерним народом, Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Поучним словом сабранима се обратио протојереј-ставрофор Гојко Перовић који је казао да је Цетињане, Господ удостојио и овога живота и радости да живе у граду са оваквом светињом која траје вјековима, као и тога да се по ко зна који пут у њему прославља Христово рођење, испуњење догађаја који је Господ намјерио да се деси од кад је створио човјека. Истакао је да су Свети оци рекли тумачећи Адамов живот у рају и његово изгнање из раја, да би Господ свакако кроз Сина Свога, учинио спасење људи и да није Адам погријешио и дошао до тога да га Господ протјера из рајског врта: „Само је тајна како би се то десило, али би било кроз Сина, и што каже апостол Павле у висини раста Христовога би се десило спасење свакако.“ Поручио је да је порука људима у свим спасоносним догађајима, нарочито порука данашњег Јеванђеља када Правдени Јосиф узима Марију и Дјете и бежи са њима у Египат, да слушају оно што је пред њима: „Није Јосиф тада у овим догађајима, идући са Маријом женом својом, која је управо родила бебу, знао теологију православне Цркве, да је то Друго лица Свете Тројице – Јединородни Син Оца небескога који ће основати Цркву, да ће та Црква бити с краја на крај васељене и тако даље. Није ништа од тога знао, само је знао да треба да пази на жену, заручницу, и бебу која се родила. Откуд они у Витлејему? Чуо је наредбу цара римскога да свако иде у своје мјесто да се попише, јер ће бити велики царски попис. И шта је радио тај праведни човјек, без чијег дјела не би имали данас овај празник? Само је радио, слушао оно што је било пред њим: Иди у своје мјесто да се попишеш.“ Прота Гојко је подсјетио да се послије рођења Богомладенца, Праведном Јосифу јавио анђео и рекао да бјежи у Египат, и да је он без тражења додатних објашњења послушао и отишао, као што је и касније послушао глас анђела Господњег који му је рекао: Устани, узми дете и матер његову и иди у земљу Израиљеву. „Он, човјек ради оно што је пред њим. Иди у Египат! Идем у Египат. Иди из Египта, иде у крајеве галилејске… А ово се све десило да се испуни што је речено преко пророка да ће се Спаситељ Назарећанин назвати. И каква је то порука за нас? Немој да мудрујеш, да замишљаш шта Бог мисли, ради оно што је пред тобом, а Господ ће спојити те коцкице у неки мозаик. Немој да се правиш паметан, духован више него што је Бог Духа дао свакоме човјеку, већ ради свој посао. Бог ће на крају довести да буде онако како је Он једини замислио.“ Констатовао је да нас та ријеч чини учесницима Божијег дјела, ријеч која нас смирава да ништа не замишљамо, него да живимо ове своје животе од Бога дане: „Ја не знам за веће чудо него живјети овај живот, дисати овај ваздух, гледати ово сунце….и дијелити живот са браћом и сестрама који су око тебе. То је чудо над чудима! То живи и бићеш човјек Божији и испунићеш вољу Божију! Нека нас Господ сачува у тој науци и тој Његовој намјери“, поручио је у литургијској бесједи протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Саопштење за јавност Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори од 11. јануара 2020. Лета Господњег: Захтијевамо да овај закон нестане – и да га замјени уставан закон! Епископски савјет Српске Православне Цркве је на својој сједници одржаној у просторијама Митрополије у Цетињском манастиру 11. јануара 2020. године усвојио нацрт иницијативе Уставном Суду Црне Горе за оцјену уставности одредби такозваног Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, која је, уз благослов Цркве, припремљена од стручног тима домаћих правника. Иницијатива ће у најскоријем периоду, након брижљиве анализе, бити предата Уставном суду, о чему ће јавност бити обавјештена. Епископски савјет у потпуности подржава јуче објављени став Правног савјета и позива све добронамјерне да своје предлоге, сугестије и идеје достављају Правном савјету преко наших епископија и да се не предузимају једностране правне активности на пољу противљења овом законском тексту. Благодаримо свима вјернима у Црној Гори на показаном хришћанском достојанству у отпору овом безакоњу, које је препознато и од наше браће и сестара широм региона и свијета, којима такође овом приликом шаљемо наше архипастирске благослове. Епископски савјет подржава будуће организовање и спровођење молитвених литија четвртком и недељом и даје благослов да мјесно свештенство у свим градовима према исказаној жељи и потреби вјерног народа осталим данима организује молитвене скупове и црквено-народне трибине при храмовима, културним центрима и другим за то прикладним мјестима, подсјећајући на обавезу чувања мира и достојанства, као и до сада. У исто вријеме, достављамо јавности поруку Епископског савјета, која ће бити прочитана на свим сјутрашњим молебанима и литијама широм наше земље. Нека Бог уразуми неразумне и благослови и укријепи наш благочестиви народ! ПОРУКА ЕПИСКОПСКОГ САВЈЕТА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ Цетиње, 11. јануар 2020. Сљедујући прогласима два велика црквено-народна сабора која су одржана у Подгорици и Никшићу, током 2019. године, и ових дана налазимо се на улицама црногорских градова, у молитвеним и протестним шетњама, походећи наше светиње, од једног до другог храма. Овдје смо, јер се као грађани бунимо, против анти-уставног, дискриминаторског Закона о слободи вјероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Донесеног без дијалога, мимо важећих процедура и упркос бројним савјетима из земље и из иностранства! Протестујемо против акта који не доноси правду, једнакост ни слободу, већ све супротно томе и акта којим хоће да озаконе отимачину црквене имовине. Отимачину светиња које су градили, обнављали и украшавали – наши заједнички преци. Отимачину светиња у којима се народ моли Богу, по правилима и обичајима Цркве. Божије Цркве – која је уставно и цивилизацијски одвојена од државе. Има нас много. Више него што може да се изброји. И овдје смо спремни да останемо колико год буде било потребно. Не гуши нас страх, држи нас храброст. Не може нам ништа лаж, води нас истина. Не може нам ништа невјера, вјера нам је Христос Господ. Господара до Бога немамо. Не смета нам ништа. Нема мећава, нема киша, зиме, ни врућине надолазећег љета Господњег које би нас спријечиле. Подражавајући старом Израиљу и његовом ходу у Земљу Обећану, али и оном новозавјетном збјегу наших црногорских предака који се ”не хће у ланце везати” – ми смо спремни да ходамо овим Божијим путем, док не дођемо до слободе и правде. Зато, у име вјерног народа и свештенства четири епархије Српске Православне Цркве у Црној Гори, тражимо од све три гране власти наше државе Црне Горе, како оне извршне, тако и од законодавне и судске, да нађу начина да поменути Закон – неповратно ставе ван сваке правне снаге и ван сваког политичког значаја. Нека то ураде, што им њихов народ каже, како знају и умију! Само тако ће вратити, сада веома нарушен, мир и спокој православним вјерницима, који су им у ове божићне дане нарушили државни органи. Наша Црква и њене стручне службе су Влади Црне Горе током прошле године, а у складу са препорукама Европске и Венецијанске комисије, достављали сугестије да се Предлог закона поправи и допуни – и нијесмо удостојени одговора. Црква је тражила дијалог – нијесмо га добили. Скупштини смо доставили амандмане – сви су одбијени. Закон је усвојен једнострано и насилно! Сад више није вријеме да ми јавно сугеришемо рјешења. Сад захтијевамо да овај и овакав закон нестане – и да га замјени уставан закон. Онај и онакав – који ће бити донесен у дијалогу и уз учешће свих. Ми хоћемо подносити иницијативе, свим оним државним адресама које су овлашћене и које имају могућност да по овом питању дјелују, али са наших јавних скупова, из главе цијела народа, поручујемо јасно и гласно: ”Склоните ову правну наказу из дворишта наше државе”! Црква јесте за дијалог и поздравља сваки акт добре воље. Спремни смо да разговарамо са представницима све три гране државне власти – и о добрим законским рјешењима, и о евентуалном потписивању уговора између Цркве и државе, и о рјешавању нејасних имовинско-правних тема, и о укључењу међународних институција у наш будући могући дијалог, и о свему другом што би допринијело разумијевању и смањило подјеле између световних и духовних власти – али иницијатива за то је на страни оних који су до сада били неспремни за разговор. Зато, са овога мјеста кажемо: Не надајте се да ће наш молитвени ход стати, нити на то имамо право пред прецима и потомцима. Наш молитвени ход црногорским улицама и шире, нити ће стати нити ће се умањивати све док не буде испуњен онај наш први – и минимални и максимални услов – да оваквог дискриминационог закона више нема! МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ! Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки и приморски ДИМИТРИЈЕ Епископ диоклијски МЕТОДИЈЕ Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ са свештенством, монаштвом и вјерним народом. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. На Бадњи дан 2020. године, уснуо је у Господу игуман Манастира Вујан aрхимандрит Јован (Никитовић). Отац Јован је рођен у Горњој Трепчи код Чачка, у побожној породици Никитовића 15.09.1946. године као Милан Никитовић. Од оца Рајка и мајке Ковиљке. Мајка почившег нам архимандрита Јована изродила је три сина и једну кћер. Колику је љубав према Господу дубоко у срце усадила у њих, говори и то да се све четворо деце окренуло Богу. Два сина и ћерка одлазе у манастир: протосинђел Арсеније, схимонахиња Јелена и архимандрит Јован. Најмлађи син Драган постаје свештеник. Отац Јован са петнаест година одлази у Манастир Вујан, где 1963. године бива замонашен и на постригу добија име Јован. Јерођакон постаје 1965. године. Завршио је Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену. Отац Јован након десет година у Манастиру Вујну наслеђује тадашњег игумана оца Мирона 1976. и постаје игуман Манастира Вујан. Отац Јован је све до 2014. године опслуживао прву парохију брђанско-прислоничку. Године 2013. године добија чин архимандрита. Као игумана, оца Јована је дочекао осиромашени манастир. Залагањем оца Јована, уз помоћ Божију, у времену комунизма и прогона Цркве, отац Јован успева да обнови манастир и за свога овоземаљског живота од опустошеног манастира створи оазу мира, спокоја и молитве. Иза себе је оставио много духовне деце, која су по реч утехе, подршке и духовне очинске љубави долазили код оца Јована. Опело је, на дан када Црква прославља Светог архиђакона Стефана, служио Преосвећени Епископ жички Г. Јустин, уз саслужење великог броја свештеника и свештеномонаха. Након прочитаног Јеванђеља народу се обратио парох брђански протонамесник Звонко Рацић који је све подсетио на пастирски рад оца Јована од када је на месту игумана вујанских. Својом беседом свима присутнима се обратио и протојереј-ставрофор Љубинко Костић и подсетио нас да је само Господу позната дужина дана које ћемо провести на земљи. Отац Љубинко је нагласио да је отац Јован гајио прелепу аврамовску особину гостопримства, и да је све који су долазили у Манастир Вујан увек дочекивао пуна срца. Беседом се обратио и Преосвећени Владика Јустин. Он је нагласио да је добро што су својим беседама свештеници који су боље познавали оца Јована дочарали његов рад, живот и дело свима онима који га нису довољно познавали. Отац Јован одлази од нас по промислу Божијем, по призиву Божијем, у дан када се Господ рађа, када прима људско тело и постаје Богомладенац Христос и својим присуством у свету, својим животом, својим страдањем, Васкрсењем, Вазнесењем на небо свима нама даје реч утехе, мир и благослов да се ничег не уплашимо у овом свету, да живимо у складу са заповестима Његовим. Владика се обратио сестри Јелени која остаје у овој светој обитељи, уверавајући је да ћемо се сви молити за душу оца Јована, али да ће брига о њој бити брига прво Епископа Јустина, а потом и свих свештеника, монаха и монахиња. Неће бити остављена, биће увек у молитвама са својим братом, а са нама у Цркви Божијој војинствујућој да се молимо за душу његову, да се и ми припремамо за дан када нас Бог позове. Велика је тајна живота јер се нико од нас не рађа по својој вољи и велика је тајна смрти јер, нико од нас не одлази тада када би хтео, него када буде призван и прибран. Нека Господ Бог призове и прибере слугу свога архимандрита Јована у месту светлом, у месту цветном, у месту одмора тамо где нема болести, туге и жалости него где је живот вечни, рекао је Епископ Јустин. Извор: Епархија жичка
  7. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије обавио је јутрос велико освећење манастира Светих архангела у селу Прекобрђе у Доњој Морачи и потом у њему са свештенством Митрополије црногорско-приморске служио Свету архијерејску литургију. Владика је у току богослужења настојатељицу манастира монахињу Ирину одликовао чином игуманије са правом ношења крста. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да је данашњи дан најдивнији који се десио у Прекобрђу. Звучни запис беседе „У њему се сабирају сви дани и сва збивања кроз историју на овом мјесту. И међу становницима Прекобрђа и шире од њега, и онима који су одселили одавде у било које мјесто земаљскога шара. Дан када освећујемо овај свети храм, који је задужбина нашега Милана Вујисића, за покој душње његовог сина Зорана. Али, не само то. Него се Милан удостојио да овдје похрани земне остатке великога војводе Богића Морачанина, војводе цара Душана, сродника благородне лозе Мрњавчевића“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је Прекобрђе чекало стољећима да доживи овај дан и догађај. „Чекао је толико времена и војвода Богић Морачанин да и он нађе покоја у овоме светоме храму. То је благослов и за њега и за свеукупно његово потомство. Преко тридесет братстава се родило из светог благороднога коријена Богића Морачанина“, подсјетио је он. Казао је да то потомство вјековима брани овај крај од сваког насиља. „И данас брани, а највећа одбрана је управо овај свети храм који обнавља све оно изворно памћење и историјско сјећање на све оне најугледније људе који су овдје кроз вјекове живјели. У исто вријеме, обнавља и наше савременике вјером у живога Бога Исуса Христа. Враћа их Божјем путу, једином путу који води у живот вјечни“, поручио је Владика. Казао је да Црна Гора данас хоће своју будућност да гради на братоубилаштву. „А само тамо гдје је истинско богољубље, тамо је и истинско братољубље. Зато подизање ове светиње има огромни значај, за све оне који су се отуђили од живога Бога, од Божије љубави и од братске љубави – да се врате Богу и једни другима, да по заповијести Христовој опросте једни другима, да се братски загрле на начин као што се грле наша небеска браћа Свети архистратизи Михаило и Гаврило и остале небеске силе“, рекао је Владика Амфилохије. „Нека Господ благослови нашега Милана, нека Господ благослови његово потомство, нека Господ благослови његове претке, а благосиља их Господ преко овога великог и светога дјела, светога храма Светих архистратига Михаила и Гаврила“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након Литургије благосиљан је славски колач, а онда је ктитор ове светиње Милан Вујисић свечано предао манастир Митрополији црногорско-приморској. Изјаву о предаји је у његово име прочитао свештеник Лека Вујисић. Митрополит Амфилохије је господину Вујисићу уручио орден Светог краља Милутина, којим га је, на Владичин предлог, одликовао Свети архијерејски синод Српске православне цркве „за ктиторску пожртвованост и изградњу манастира у Прекобрђу“. Светковина у Прекобрђу завршена славском трпезом хришћанске љубави. Изградња храма у Прекобрђу започета је 1996. године, трудом Милана Вујисића, за покој душе његовог сина Зорана, сахрањеног у храму. Војвода Богић Морачанин, био је сахрањен прије више од пет вјекова у гробљу Засједица, на Петровој равни у Прекобрђу, а његове земне остатке похранили су његови потомци с благословом Митрополита Амфилохија, у мермерни саркофаг у манастирском храму Светих архангела, на Аранђеловдан 2006. године. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. -Прослављено шест година од освећења Саборног храма у Подгорици- Поводом шест година од освећења и славе Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, Његово Преосвештенство викарни Епископ Диоклијски г. Методије је са свештенством и вјерним народом одслужио данас, 5. октобра, 2019. године Свету архијерејску литругију. Током службе, Преосвећени Епископ Диоклијски г. Методије миропомазао је новокрштену дјевојчицу Магдалену Радовић. Звучни запис беседе Владике Методија Повезана вест: Свечаним концертом у крипти Саборног храма у Подгорици отпочела прослава шесте годишњице његовог освећења Владика Методије је у свом епископском обраћању првенствено свима сабранима и свештеном братству Саборног храма честитао празник и јубилеј освећења. Он је на самом почетку своје бесједе протумачио прочитана зачала из Светог Јеванђеља, осврнувши се овом приликом на исповједање вјере Светог апостола Петра, нагласивши ријечи Господње, да ће на камену те вјере у Њега као Сина Божијега, сазидати Цркву Своју, коју ни паклена врата неће надвладати. Он је затим повукао паралелу наводећи управо и народ у Црној Гори, у Подгорици, у Саборном храму, као живе свједоке тих Господњих ријечи: ,,А ево, ко је већи свједок тих истинитих и нелажних Господњих ријечи, него управо ми данас овдје који смо се сабрали у овоме дивноме Храму. Ми знамо да физички вријеме не можемо зауставити и знамо да вријеме немилице носи и све гази и знамо да нас вријеме може прегазити, али, исто тако и ми знамо да смо у могућности вријеме прегазити. Стара пословица каже да нема људскога дјела које вријеме није у стању разорити. Али, ипак је Јеванђеље свједок томе да има дјела људских које ипак вријеме не може разорити, у ствари, има људских дјела која су ванвременска и надвременска, која се све своје савременике преживјела и која су све епохе преживјела." Владика Методије је указао и на битност свијести о оном истинском и непролазном богатству, а то је бескрајно велико Богом дано људско и хришћанско достојанство, наводећи љубав као ону која побјеђује вријеме, пролазност, смртност, бивајући свевремена и надвремена: ,,Заиста, велико је људско и хришћанско достојанство. Зато је врло важно да сви ми овдје данас сабрани спознамо ту велику и важну истину у своме животу. Крх је овај сасуд у коме ми носимо земаљски живот, али, љубав је она која ће побиједити вријеме и која ће нас извести у једну другу духовну димензију надвремену и којим ми у ствари побјеђујемо пролазност." Преосвећени владика Методије је нагласио да је нада садржана управо тамо гдје је пречесто свијет не тражи, гдје по расуђивању свијета који у злу лежи смисао људског живота јесте одбачен, а гдје је покопана будућност и гдје нема изгледа а ни наде у васкрсење и преображај. ,,А нада је управо тамо гдје је нема и гдје је одбачен смисао људскога живота и гдје је покопана будућност. Јер само прије 25 година на овом мјесту овдје, било је баш такво вријеме. Вријеме одбаченог смисла живота и наизглед покопане будућности.'' Владика Методије се у другом дијелу свог обраћања присјетио и својих дана ране младости, када је још као средњошколац корачао једном стазом која је пролазила управо на мјесту гдје је сада изграђени Саборни храм Васкрсења Христовог у Подгорици, евоцирајући притом успомене на своје прве почетке и духовне кораке које је направио и које су га учиниле дијелом једне тада мале али ревношћу и дјелима богате хришћанске заједнице у Подгорици из које се Божијим благословом и благословом и трудом Високопреосвећеног Митрополита г. Амфилохија изродила сада велика и плодоносна хришћанска заједница, заједно са прелијепим Храмом Васкрсења Христовог у Подгорици: ,,Овдје на овом мјесту, на мјесту овог Храма је била једна ливада са асфалтном стазом преко које сам и ја ишао у гимназију. И једном приликом прескакао сам раскопани канал и видио неке за мене тада чудне људе симпатичне и радосне у том каналу који копају, а видио сам и једног свештеника који је данас овдје међу нама и ја сам се придружио тој групи чудних људи који су радили нешто што нико у том времену није разумио. И хтио сам, желио сам, да постанем један од њих, један од те групе и заједнице личности међу којима је владала љубав. Управо та љубав, љубав те заједнице и та вјера Петрова на коју је Христос саздао Цркву Свију подигли су ове велелепне зидове. Онај човјек који је по Божијем благослову и промислом Божијем дошао овдје у ове крајеве да крштава као што се данас крстила мала Магдалена и да васкрсава душе, као што је и Васкрснуо и овај Храм, баш као што и то име носи и призива нас и позива на васкрсење наших душа. Е тај човјек је обишавши претходно цијели свијет, под својим трепавицама сачувао све оне најљепше храмове које је походио и којима се Богу молио. Од Европе, Грчке, Русије, па до Свете Горе и истресао из тих својих трепавица оно најљепше што је сабрао и скаупио и објединио, што и јесте садржано и што заиста доживљава тај прњсјек овдје у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици.'' - истакао је Преосвећени владика Методије, алудирајући на лик и дјело Високопреосвећеног Митрополита г. Амфилохија. Он је додао да оно што држи Цркву Божију нису арматуре и бетон, ни темељи земаљски већ су то тврда Божија вјера и љубав међусобна и љубав према Богу: ,,Хвала Богу што је на овако дивном мјесту овај Храм саздан. Али, треба да знамо да она вјера у љубав, нашу љубав међусобну и ону према Богу ће бити једина која ће очувати ове зидове да се не стропоштају. Јер ови зидови и ова дивна купола не стоје на бетону и арматурама или на темељима земаљским, него на оним најдубљим темељима које је она претходно поменута групица људи са својим Митрополитом копала у блатњавом каналу. А ту групицу су гледали околни суграђани и сународници, а тада нису разумјевали шта о и у том тренутку раде, у шта се уграђују и шта се изграђује." - подсјетио је он. ,,Нека нас Господ укријепи и уразуми и дај Боже да спознамо оно што је најважније а то је људско и хришћанско достојанство које почива и темељи се на љубави према Богу и ближњима и нашој међусобној љубави." - пожелио је на самом крају свог пастирског обраћања владика Методије. Након Литругије освештан је и пререзан славски колач а заједничарење је настављено уз славску трпезу љубави у крипти Саборног храма, гдје је уприличен и богат културни програм. Домаћин овогодишње славе био је Влатко Иванишевић са породицом, а кумови славе за следећу годину су Милан Мраковић и Иван Никитовић. Храм Христовог Васкрсења у Подгорици освештан је 7. октобра 2013. у оквиру обиљежавања 17 вјекова (1,700 година) од доношења Миланског едикта-слободе вјероипсовједања Хришћанске вјере на територији Римског царства од стране Светог Цара Константина. Наиме, када је 1993. године Митрополит Амфилохије заједно са свештенством и вјерним народом благословио и започео градњу Саборног Храма Христовог Васкрсења, мало је ко вјеровао да ће за тако кратко вријеме овај Храм постати украс Подгорице и Црне Горе. Вријеме рата, санкција, економске и духовне кризе деведестих година није давало наде да се Храм могао градити и изградити. Али Митрополит је овај Храм утемељио на некополебљивом темељу – Христу Богу који прегаоцима и даје махове. Од када су Васељенски патријарх Вартоломеј и Блаженог спомена патријарх српски Павле поставили и благословили камен темељац овај храм постаје благословени мравињак у коме су људи гладни и жедни Бога Живога приносили своју љубав. Градећи храм људи су се и сами духовно уздизали и храм изграђивао њих и цијелу Црну Гору. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици
  9. Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја на свечаном дочеку у манастиру Подластви. Хвала Вам, Владико, на речима братским и пуне љубави. Овде ми недостаје, браћо и сестре, људска реч. Овде делује благодат Божија, овде на овај народ делује милост Божја. Овде народ својим језиком хвали Господа, језиком своје душе и свога срца. Недостају ми речи да се захвалим и изразим оно што осећам. Долазио сам на многа места, и код нас и ван, оволики и овакав народ ја нисам сусрео. Овај скуп вечерашњи и сутрашњи најбоље говори шта је Црна Гора! Црна Гора је била и остала оно што је била, хвала Богу што је тако и то је сасвим нормално. Овде је народ сачувао своју веру, сачувао оно што је наследио од најсветијих својих предака, и не само да је сачувао, него је том вером и живео. И благодарећи тој вери остао је народ благодаран Богу: чува веру и чува оно богато културно православно-хришћанско наслеђе. Нека ово буде пример не само за Црну Гору, него за све српске крајеве и за Србију, да се угледа на овај догађај и овај народ који дише Богом и благодаћу Божјом. Нека Господ благослови ову нашу велику историјску светињу, која је од почетка играла велику улогу, и данас ту улогу има. Молимо се Господу да је благослови да настави са том улогом у нашем народу, јер је то нешто што нам је данас најпотребније. Оскудевамо у оваквим догађајима, у оваквом начину изржавања своје вере. Многи би се, нажалост, постидели, траже неке нове путеве, а сви нови путеви не воде, него заводе. Само је један једини пут а то је пут Христов, јер је сам Он рекао: Ја сам пут, истина и живот! И нема другога ни пута, ни истине, ни живота. Овога пута да се држимо и угледамо на свете претке, а хвала Богу, дао нам је Бог велики број светих угодника Божјих на које можемо да се угледамо. Треба да се угледамо на њих и да следимо њихову пут, њихов пример и да нас Господ удостоји оне благодати, које је њих удостојио, молитвама њиховим а нашим трудом и подвигом. Нека је благословен овај велики данашњи дан! И нека је благословен овај благочестиви народ који носи Бога у својој души, који сведочи својим животом оно што верује и у шта верује. Нека би дао Господ да нас та вера сачува, као што је сачувала и наше свете претке кроз многобројна страдања и невоље у нашој историји. Срећан овај велики празник! Нека Господ благослови сав присутни народ и онај који је данас и сутра са овим народом, а који можда неће моћи да дође овде. Нека и њих Господ благослови својим благословом: Оца и Сина и Духа Светога. Амин! Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. На Празник Рођења Пресвете Богородице, дана 21. септембра 2019. године, свету архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег у Трпињи служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереји-ставрофори Јован Клајић и Душан Марковић, пароси у пензији, јереј Вукашин Цветојевић, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, ђакони Радован Арсеновић и Срђан Лукић. На светој Литургији Његово Преосвештенство Епископ Херувим рукоположио је у чин ђакона Срђана Дангузовића из Трпиње. Владика Херувим је на Литургији проузнео следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја нека је на здравље и на спасење наше Литургијско сабрање у храму Вазнесења Господњег у Трпињи. На првом месту да заблагодаримо Господу који нас је сабрао. Благодат Светога Духа је увек присутна, надопуњује нас и исцељује немоћи и недостатке свих нас. Кроз историју осведочена је Истина да је Господ омогућио Спасење и да би човек иако у својој људској слабости имао заједницу са Живим и Делатним Богом. Ту заједницу можемо да осетимо овде где свако од нас сабире благодат Божју да би ходио тим крстоваскрсним путем којим је први Господ ходио ради свих нас. Целокупна Божанска икономија спасења збива се на светој Литургији и сваки пут када се сабирамо сведочимо Тајну вере и пуноћу живота у Цркви Божјој. Заиста је велика радост и потврда наше вере када можемо да се сабиремо на светим службама Божјим да прослављамо празнике и свете Божје угоднике који су путеводитељи нашега живота у овом бременитом свету. Данашњи празник Рођења Пресвете Богородице кога литургијски прослависмо има две димензије. Има историјску димензију да се нама људима покаже како Господ делује у историји људског рода, а са друге стране да покаже љубав којом човек треба да љуби Господа Бога. Човек треба да прими благослов Божји као Пресвете Богородица која се жртвовала ради људског рода. Заиста је то велика љубав и велико смирење, пре свега. Данас је мало смирења међу свима нама. Сви смо сујетни. Сујета је превлада људским бићем. Она је темељ данашњег света, нажалост. Не смемо допустити да сујете превлада нашим бићем, јер се тада рађа мржња а не љубав. Рађа се нетрпељивост, а не трпљење. Не рађа се смирење него живот у самовољи. То у Цркви Божјој, драга браћо и сестре, не може да буде. Не може да буде сујета, не може нељудског односа без љубави. Не може да буде заједнице која није утемељена на љубави Божјој. Господ нас позива на љубав. Господ из љубави долази у овај свет, из љубави нам оставља Тајне вечнога живота. Оставио нам је свету Литургију када ју је на Велики Четвртак на Тајној Вечери установио. Из те љубави показао нам је како треба да Га следимо и са каквом љубављу треба да ходимо овим светом. Тако нас је Господ учио, а не да нас храни сујета и самовоља без милосрђа и љубави. Морамо бити сателесници љубави Божје и сапутници на путу Домостраја Спасења. Ништа од тога не можемо ако немамо међусобне љубави. Тешко је волети Господа ако немамо љубави једни према другима. Ако смо сујетни и мислимо да смо мањи ако послушамо свога брата. То није љубав и није црквени однос. Данас смо у Чину рукоположења могли да чујемо ”Ко хоће да служи нека узме крст и нека буде слуга”. Драга браћо и сестре, једни другима требамо да будемо слуге као што је Господ био слуга свима нама. Тада смо ми сателесници и васкрсавамо своје биће тим Тајнама. Узалуд су све речи и Јеванђеља која читамо на светим богослужењима ако то не созерцавамо и не примењујемо у свом животу. Често пута се међу нама у клиру дешава да то свето Јеванђеље и свете Тајне доживљавамо као неку споредну стварност коју је Господ оставио ето тако, да би ми поучавали друге а не себе. Нема постојаности, нити љубави и истине у таквоме животу и односу према Цркви Божјој. Често можемо да будемо сведоци таквих догађаја. Али можемо рећи да Господ и у свему томе пројављује своју љубав смирено показујући који путем човек треба да иде. Требамо да идемо путем смирења и путем љубави. То је онај крстоваскрсни пут подвига којим треба да иде сваки човек. Требамо да будемо пример ми који служимо Олтару Божјем. Христос треба да буде узор свима нама, пре свега свештеницима и људима који су у клиру. Христос треба да буде Пастироначалник нашега пастирског служења јер ће тада наше стазе и наша проповед бити испуњена управо тим истинама које је Господ оставио човеку да би имао заједницу са Њим. Дубоко верујем да ће се у личности оца Срђана, новога ђакона а следеће недеље и свештеника, пројавити љубав Христова и пример пастирског живота. Треба да ходи крстоварскрсним путем. Тада је то пут Живота и правога пастирског жртвовања јер ми као пастири Цркве Божје требамо да жртвујемо себе. Требамо да распињемо своје биће и своју телесност ради пастве која нам је поверена. Тако ћемо бити пастири који своје словесно стадо могу повести ка Царству Небеском. Такви пастири требамо да будемо. Ту произилази љубав која треба да буде утемељена у биће сваког свештеника, служитеља Олтара Божјега. Тада ћемо бити свештеници који сведоче Христа у свом животу и делању, у речима. Бићемо они који се саживљавају са речима Господњим и који те Речи проповедамо и поучавамо верни народ. Заиста се надам и верујем, јер вера треба бити темељ свега, да ће отац Срђан заиста бити достојан наследник Залога живота вечнога и да ће поверено му стадо усмеравати ка Царству Небескоме. Нека сте благословени, нека је срећан и благословен почетак нове службе оца Срђана чија се пуноћа испуњава у свештеничком чину. Нека његовој породици и свима вама буде благословен данашњи дан! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  11. У навечерје молитвеног прослављања Светог свештеномученика Евтихија, 5. септембра 2019. године, у храмовима Светог Великомученика кнеза Лазара и Васкрсења Христовог у Прибоју служено је молепствије за благословен почетак нове школске године. Звучни запис беседе Мноштво деце основних и средњих школа, њихови учитељи, вероучитељи, наставници и директори у великом броју сабрали су се у поменутим храмовима око свог духовног пастира, Преосвећеног Епископа милешевског г. Атанасија да заједнички узнесу молитве Господу да ниспошље на њих Духа Светога, Духа мудрости, Духа истине, да би могли што боље савладати знање које им се буде предавало у новој школској години. Након одслуженог вечерњег богослужења, чином призива Светога Духа на ђаке началствовао је Преосвећени Владика уз саслужење свештеника прибојског намесништва и протођакона Николе Перковића. Честитајући школарцима почетак нове школске године, Епископ је нагласио да је пред њима нова школска година, али и нешто много веће од школске године, пред њима је цео живот, а да нова школска година у коју су ушли треба да им послужи за припремање да одговоримо задатку, циљевима живота: – Пред вама је децо велика дужност да достојно замените на животној позорници са свима задацима, са свима обавезама оне старије, а пред свима нама, и старима и младима, је обавеза да будемо достојни наследници оних претходних више векова. На овом простору на којем живимо , већ се живело дуго времена, одговорно, у вери, љубави, стварало се на овом простору, образовало, васпитавало, молило се Богу, припремало се за Царство Небеско, односно овде је започињало Царство Небеско. – Треба учити цео живот али зависи чиме испуњаваш своје срце и свој ум, јер онај садржај те одликује. Он може да те просветли и освети, ако је то божанско знање и благодат, ако је то у љубави, ако је то основа онда ће све што се на томе зида бити племенито и од Бога подржано јер Бог подржава оно што је од Њега. Помолили смо се Богу, Божија благодат је са вама. Благословени сте драга децо и наставници и директори школа на добра дела, Бог ће то подржати. Убеђени смо зато што смо изразили своју жељу, наду, и намеру да служимо ближњима, да овај свет у којем смо обликујемо на добро, и сами усмерени правилно да и друге правилно усмеравамо. То је потреба и наша дужност. Нека вас Господ благослови на свако добро дело, рекао је Владика на крају своје беседе. Извор: Епархија милешевска
  12. Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на празник Светог пророка Самуила са свештенством Свету службу Божију у манастиру Светих архангела на Михољској Превлаци код Тивта. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да је и Самуило, последњи пророк из Старог завјета, као и Јован Крститељ после њега – рођен од нероткиње. Звучни запис беседе „На молитве његове мајке и напаје њеног срца Бог јој је послао утјеху и радост, али не само њој него је послао живога свједока свога и истине своје овдје на земљу – Светога Самуила“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је Самуило остао да свједочи долазак Бога у овај свијет и да буде благослов за изабрани Божји народ. „А у исто вријеме, да по Божјем знамењу, благослови првога цара изабранога Божјега народа Саула. А онда, послије њега, такође, пошто је и Саул скренуо са пута Божјега, пошто га је одбацио Господ, онда је изабрао Давида, оно дијете Божје које је у Витлејему чувало стада, па га је удостојио Бог да буде у оној пећини и да га спасе сила Божја од змије отровнице“, казао је он. Рекао је да су дивни Божји пророци и прије и послије Самуила. „Сви су они посвједочили истину Божју. Међу њима пророк Самуило заиста заузима једно изузетно мјесто. Заиста је он онај слуга испуњен огњем и вјере и богољубља и ббратољубља. И као такав остао је свједок Христов до наших времена, свједок да сви они који иду путем Божјим, и који ходе за Господом и испуњавају Његов закон задобијају благослов Божји. А оне који су имали благослов, али су га погазили, Господ одбацује као што је одбацио Саула и многе Сауле до наших времена“, закључио је Митрополит Амфилохије. На данашњој Литургији Митрополиту Амфилохију је саслуживало свештенство из Боке, из архијерејских протопрезвитеријата: бококоторског, будванског и херцегновског. Након Литургије Владика је са свештенством ових протопрезвитеријата одржао састанак. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Поводом прославе четири века постојања врбничког Храма Преноса моштију Светог Николаја, Њихова Преосвештенства Епископи новограчанички и средњезападноамерички Г. Лонгин, бихаћко-петровачки Г. Сергије и далматински Г. Никодим служили су (11.08.2019.) Свету Архијерејску Литургију. Након читања Јеванђеља мноштву присутних верника обратио се Владика Сергије. „Драга браћо и сестре, ево благе и предивне вести, радости велике! Tо је радост Васкрсења, победа над смрћу када је Господ наш Исус Христос стао на крст, пролио крв своју за нас, легао у гроб, а онда су благу вест пронели свети апостоли и мироносице, вест да је Христос васкрсао из мртвих. Господ се сажалио на човека и дошао на овај свет да исцели сваку болест и немоћ, а највећа болест човечанства јесте била смрт. Оно што је Христос учинио у недељни дан, дан Васкрсења јесте победа над ђаволом, над смрћу и грехом. Зато и ми, угледајући се прво на Њега, на свете апостоле и на свете и велике богоносне оце, треба да чујемо данашње Јеванђеље и ту благу вест. Свети апостоли су видели мноштво народа који је стајао у пустињи гладан и жедан, а Господ није хтео такве да их отпусти, већ је желео да покаже своју благодат, божанску силу и љубав неизмерну и да сав тај народ нахрани са пет хлебова и две рибе, па је ту храну чудотворно умножио. Од постанка света, па до данас Он нам показује своју љубав и умножава тих пет хлебова да би нас нахранио. Тих пет хлебова данас се налази у свој природи коју нам је Бог дао и коју стално умножава, када семе убацимо у земљу и из њега никне плод. Да би то семе донело род потребно је да оно умре и нестане, па тако је и нама потребно да умремо у Христу да би стоструки род донели. А шта значи умрети у Христу? То значи растати се са грехом једном за свагда кроз свете тајне које нам је Он даровао и Свету Цркву коју је установио. Данас смо овде дошли да прославимо велики јубилеј, 400 година овога дивног храма. Иако је 400 година пред Богом један трен, за нас то време говори о милости, Божијој љубави и многим сузама и крви проливеним на овим просторима, али и духовној радости и физичком умножењу ових простора кроз векове, данас овај храм то сведочи“, поручио је Епископ бихаћко-петровачки. Поводом овог дивног јубилеја уприличен је пригодан културно-уметнички програм, а том пригодом Епископ далматински Г. Никодим обратио се окупљеном народу посебно поздравивши Г. Епископе Лонгина и Сергија, којима је изразио велику захвалност због данашњег доласка, као и због сталне бриге и помоћи коју указују свима нама у Далмацији. „Ова Далмација у којој се сада налазимо, због свега што се током година десило, није таква каквом је Владика Лонгин и старији међу нама памте, али је ипак наша и ми је живимо пуним срцем. Када је она у питању могу само да вам се обратим речима великог песника Алексе Шантића: „Сунце туђег неба неће вас гријати к'о што ово грије, грки су тамо залогаји хљеба гдје свога нема и гдје брата није. Од своје мајке, ко ће наћи бољу? А мајка ваша земља вам је ова, баците поглед по кршу и пољу, свуда су гробља ваших прадједова“, рекао је Владика далматински. Он је нагласио да је за наш народ најважније да се окупљамо око светих храмова које су наши славни преци саградили у готово немогућим условима и оставили нам као завештање, те да се нада да ћемо се још дуго у радости сабирати. Извор: Епархија далматинска
  14. У еванђелској перикопи овог недељног дана читамо како је Господ наш Исус Христос у потпуности исцелио слепорођеног човека, показујћи и потврђујући тако своју славу. Господ није обновио само његов телесни вид, Он није излечио само један болестан орган, већ подигао потпуно атрофиране очи из ништавила слепила. Господ наш даје светлост човеку који од рођења није знао ни за шта осим за мрак. Син Божји узима блато и меша га са својом пљувачком, и тиме понавља и обнавља чин стварања, како је описан у Старом Завету: „Господ Бог створи човека од праха земаљског“ (1. Мојсијева 2, 7). Исцељење слепорођеног човека у Силоамској бањи и исцељење раслабљеног човека у Витезди (Јован 5, 1-18), која сведочи Свети Апостол и еванђелист Јован Богослов у свом еванђељу можемо упоредити. У бањи Витезди, Исус исцељује раслабљеног непосредно и лично и он се исцељује и опоравља самом речју Господњом. У Силоамској бањи – светом месту где су свештеници организовали поворке поводом празника Шатора (јер је бања коришћена за обред очишћења) дешава се нешто супротно. Исус шаље слепог човека у бању да се умије и завршава своје спаситељско дело, упућујући човека да се подвргне обреду очишћења. На исти начин, да би нас спасао, Христос нас шаље у својврсну свештену бању, то јест да прођемо кроз свету Тајну Крштења. Исцеливши слепорођеног, Господ лекар душе и тела га је извукао из таме ноћи на светлост дана. Род људски од тада може својим очима да созрцава Бога у Христовој Личности. У овој еванђелској перикопи слушамо једно питање које је присутно у нашем свакодневном животу и које је на неки начин доказ нашег маловерја и на неки начин доказ нашег рачунџијског односа према свему ономе што нам се у животу догађа. Апостоли су питали свог Учитеља: „Господе, ко сагреши, овај или родитељи његови, те се роди слеп“? Овакво погрешно размишљање да је свако наше искушења или нека новоља доказ казне Божје, враћа нас у Стари Завет у коме читамо о многострадалном Јову и поистовећујемо се са Јововим пријатељима који су исто питање постављали, као и Апостоли, али и као ми данас. Свако од нас се свакодневно пита: Одакле долази искушење и зло? На то питање директно нам одговара књига о Јову у којој богомудро бивамо поучени: „зло не долази од Богаˮ. Господ наш својим ученицима на постављено питање одговара „Не саграши ни он ни родитељи његови, него да се јаве Божија дела на њемуˮ У дубини Божјег љубављу испуњеног промисла, одређено је да се на овом слепорођеном пројаве дела Божје, али и слава Божја коју ће Господ на најсавршенији могући начин објавити и показити приликом Вазнесења на небо. Богослужење овог недељног дана и сва химнографија ослања се на еванђелску перикопу подсећајући свакога од нас да за своја искушења и страдања никада не ропћемо већ да са вером, надом и љубављу корачамо путем спасења. Као што је Христос исцелио физичке очи слепорођеном, тако непрестано исцељује и просветљује наше духовне очи, које су од греха ослепеле. Овај догађај исцељења слепорођеног прославља се три дана, тј. до празника Вазнесења Господњег који прослављамо у четвртак ове шесте седмице по Пасхи. Ослепљен духовним очима, прилазим Ти Господе Христе, као слепи од рођења, и у покајању Ти кличем: Ти си онима у тами Пресветла Светлост! (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  15. ”Данашња недеља, Недеља блуднога сина, као што смо чули кроз Свето Јеванђеље, упућује нас на жртвену Божију љубав коју не можемо ограничити на оквире овоземаљског. Божија љубав превазилази људски разум, она је вечна и непролазна. ” - истиче Епископ. У недељу 24./11. фебруара када наша Црква слави светог свештеномученика Власија и светог великомученика Ђорђа Кратовца, Светом Евхаристијом у Угљешу началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архипастиру су саслуживали протојереј-ставрофор Владо Кљајић и протојереј-ставрофор Михаило Марјанац, пароси у пензији, протојереј Ђорђе Ковачевић, парох дарђански и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. Након заамвоне молитве Владика Херувим освештао је крстове који ће красити куполу угљешког храма и људима “светлити светлошћу Христовог Васкрсења” - истиче Преосвештени Владика Херувим. По отпусту Епископ Херувим се у беседи обратио сабранима: -У Име Оца и Сина и Светога Духа. Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан у који смо се сабрали овде у новоподигнутом, још незавршеном али свакако велелепном храму у Угљешу. Сабрали смо се да прославимо Име Божије и да пројавимо суштину због чега се храмови граде, због чега је добро и благословено да, као народ који има немањићко наслеђе, градимо своје храмове и манастире. Овај храм се довршава и све је лепши. Надамо се да ћемо видети пуноћу ове градње када храм буде украшен у потпуности, освећен, како би свету светлио тајну Распећа и Васкрсења – то су темељи нашега живота и наше вере. Сабрали смо се како бисмо литургијски испунили тајну вечнога живота. Та тајна се испуњава при сваком нашем сабрању на Литургији, где смо сви као браћа у Христу испуњени вечном радошћу и истином која нас обнавља и утемељује у оној љубави којом Бог љуби човека. Данашња недеља, Недеља блуднога сина, као што смо чули кроз Свето Јеванђеље, упућује нас на жртвену Божију љубав коју не можемо ограничити на оквире овоземаљског. Божија љубав превазилази људски разум, она је вечна и непролазна. Какви смо ми људи? Чинимо грехове свакодневно, и својим мислима и својим делима, али Бог је увек ту. Бог је милостив и излива ту љубав коју је отац у Светом Јеванђељу излио на сина који је отишао од њега. Отац се и после свега обрадовао и помиловао сина, поново му је дао наду у живот, није га одбацио. У животу ми често имамо различите побуде да критикујемо једни друге, налазимо другима замерке, иако требамо да живимо у духу Јеванђеља и љубави. Љубав се излила на овај свет Оваплоћењем Христовим у Тајни Литургије, јер се у Литургији она испуњава и добија своју пуноћу. Само на Литургији сви једни друге гледамо лицем к лицу јер је то суштина и тајна вечнога живота. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан, нека нас Бог све благослови да дочекамо довршење овога храма. Данашњи чин освећења часнога крста и иконе је почетак довршења овога храма. Као што смо прочитали у молитвама, ови крстови требају да светле светлошћу Христовог Васкрсења како би били наша нада и утеха на Христовом путу, на путу Јеванђеља и вечног живота. Нека сте благословени, Бог вас љубио и благословио и свако вам добро даровао! Амин! Трпеза љубави уприличена је у парохијском дому трудом пароха дарђанског протојереја Ђорђа Ковачевића. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  16. У суботу 23. фебруара 2019. године, када наша Света Црква прославља и празнује Светог свештеномученика Харалампија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија у Рабровцу. Нашем Архијереју саслуживали су: протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, јеромонах Петар (Драгојловић), протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, протојереј Владан Јовановић, протојереј Петар Лесковац, јереј Рашко Стјепановић, јереј Михаило Аврамовић, протођакон Иван Гашић и ђакон Небојша Поповић. У склопу Литургије крштен је Теодор, син рабровачко-белосавачког пароха протојереја Владана Јовановића. Звучни запис беседе Богонадахнуту беседу наш Епископ посветио је појмовима добра и зла и њиховом значају у животу хришћана. Владика је рекао да смо дужни да делима љубави умножавамо добро у себи, пре свега чинећи другима, а да је зло све што чинимо против Бога и љубави. “Кад би људи живели по хришћанским врлинама не би било ни ратова, ни убистава, ни неморала. Јер зашто бисмо ратовала, када бисмо желели да други живи као што живим ја? Нека би Господ дао да ми убелимо наша срца, душе, умове, као што је овај храм бео, а бела боја је симбол чистоте. Нека би Господ дао да убелимо наше душе Духом Светим, а не духом овога времена. Јер све што се негативно дешава у нашем времену је последица тога што они који зло чине нису примили Духа Светог, већ живе саобразно духу овога времена. Иако смо позвани на овај свет, последњи део и печат Символа вере нас учи да чекамо васкрсење мртвих и живот будућег века. Зато се и сабирамо у нашим храмовима, у лађама спасења и бродовима којима се крећемо ка будућем веку и непролазном дану. Бог нам је овај живот дао не да га преспавамо, него да радимо, али не да деламо по свом уму, него по уму Цркве Христове, по уму Божијем”, истакао је наш Архијереј. С обзиром на то да је на Литургији крштен и мали Теодор, Епископ је позвао родитеље, кума и све ближње да му буду светли примери у животу и да му помогну да увиди колико је важно да чини добро, а да се клони од сваког зла. Извор: Епархија шумадијска
  17. Његово Преосвештенство Владика захумско-херцеговачки г. Димитрије освештао је 22. децембра 2018. године темеље храма Светог деспота Стефана деспота и Преподобне Евгеније у месту Ортијеш код Мостара. Владика Димитрије је рекао да људи градећи храм изграђују себе: - Има позната ријеч апостола Павла да знање надима, а љубав изграђује. Ми морамо градити љубав међу собом и само ће љубав изградити овај храм. Зато смо се и помолили на темељима овог будућег храма да он буде знак нашег јединства, наше братске љубави и братског поштовања. Нека би дао Господ да буде као што је било у вријеме првих хришћана. Они су живјели заједно, поштовали се, имали светост и врлину живота, да су људи кад су их гледали говорили какав ли је њихов Бог кад су они овако свети и пуни љубави једни према другима. Такви и ми треба да будемо, да будемо знак и овоме свијету и овоме граду у коме живимо, да будемо знак присуства Бога љубави. Влдика је верницима рекао да у Мостару имају право да се боре за своја грађанска, верска и духовна права, али да се свим срцем морају желети и афирмисати та права и другима: -Не смије ни признак мржње да се увуче у наше срце, посебно овдје у Мостару. Мржња је као штит, али не штит који нас штити од зла, већ штит који запречује благослове да дођу на нас. Ако градимо на мржњи све ће се брзо срушити. Ми морамо да градимо на љубави. Нека би дао Господ, као што смо овај храм затемељили на чврстој стијени и наш живот буде утемељен на Христу Господу и на тврдој вјери у њега и онда ће он бити и наш штит и заштитник и извор благослова. Свештеник Бранимир Боровчанин, парох благајски на чијој парохији се гради храм, рекао је да је идеја о изградњи цркве потекла од мештана Ортијеша које је једно од највећих и најорганизованијих повратничких насеља у долини Неретве, а да је благослов за изградњу цркве дао тадашњи Владика захумско-херцеговачки Григорије, а затим је подршку дао и нови владика Димитрије. - Сви људи одавде, али и пријатељи људи из Ортијеша, па и наши пријатељи других вјера и нација су безусловно и са великом љубави помогли да се гради овај храм, рекао је свештеник Боровчанин и напоменуо да се храм гради прилозима вјерника и уз помоћ Министарства за избегла и расељена лица Владе Републике Српске које је и раније помагало многе пројекте. Свештеник Боровичанин је навео да је план да се црква изгради и заврши до 1. августа 2019. године и подсетио да у јужном делу Мостара има око 350 православних домова, од чега стотињак у Ортијешу: -У већини њих имамо подмладак, дјецу или унучиће који ту живе и зато мислимо да је то свијетла будућност. Ово је други храм који се наново гради на подручју Мостара. У Мостару су после рата обновљене све цркве, а у току је обнова Саборне цркве Свет Тројице. Мештанин Давор Шупљеглав истакао је како је изградња цркве од великог значаја: -Надамо се да ће овај храм допринијети нашем заједништву, јер немамо луксуз да се дијелимо по било ком основу. Надамо се да ће нас и овај храм зближити с Божјом помоћи. Бојан Црногорац из Ортијеша, а данас живи у Милићима, казао је да се увек радо враћа у своје у место. -Тамо су ме одвели пословни путеви. У Ортијеш је увијек лијепо доћи. Сада ћемо се моћи бар једном годишње окупити око овог храма, каже Црногорац који је један од донатора и додаје да ће бити основано и удружење које ће бринути за новорођенчад са подручја Ортијеша и Лакшевина. Пројектант цркве Ранко Окука навео је да ће се храм градити у уникатном стилу цркве ротонде и да у Епархији захумско-херцеговачкој има само још један такав у Невесињу. -Првобитна идеја је била да се изгради капела, али смо схватили да овај народ и ово мјесто заслужују да имају лијеп храм, казао је Окука. Освећењу цркве присуствовао је велики број мештана Ортијеша, начелници Невесиња и Источног Мостара. Извор: Епархија захумско-херцеговачка СПЦ
  18. На Литургији, којој је присуствовало мноштво вјерног народа, како парохија доњобрезичких, тако и читавог Брчко Дистрикта, Епископу Фотију су саслуживали протојереј-ставрофор Славко Максимовић, свештеник у пензији, протојереј-ставрофор Саво Тодоровић, привремени парох парохије друге доњобрезичке, протојереј Вујадин Станишић, привремени парох парохије прве доњобрезичке, јереј Милорад Зарић, протођакон Богдан Стјепановић и протођакон Жељко Секулић, парохијски ђакон при храму Вазнесења Господњег у Доњем Брезику. Данас је Црква у Доњем Брезику, осим велике духовне радости због посјете свога Архијереја, посебно благодарна јер је Епископ Фотије дугогодишњег свештеника протојереја Вујадина Станишића произвео у чин протојереја-ставрофора и поучио га да му дато признање буде мотив за још већи и приљежнији рад на Њиви Господњој. Иначе, у храму Вазнесења Господњег, налазе се одежде светог краља Милутина, донесене из Бугарске (Софија) 13. новембра прошле године. Ово душекорисно дјело се збило залагањем Удружења хаџијског братства из Брчког. Приликом пресвлачења светитеља које се врши сваке године, одежде су донесене на духовно укрепљење вјерног народа. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  19. Након вечерње службе у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у петак, 10. августа 2018. године, служен је Молебни канон за спас Косова и Метохије, који се протеклих пета дана служио са благословом Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија у свим храмовима Митрополије. На крају молебана вјерницима, сабраним у подгоричком Саборном храму, се обратио протојереј Предраг Шћепановић парох подгорички. Своју бесједу отац Предраг је почео стиховима изгнаног пјесника: „Ко варваре позва да пожуре, ко почупа косовске божуре, ко у гробља претвори нам њиве, ко повади дјеци очи живе. Нема гласа на наша питања. Ноћ је ова, ноћ је без свитања. И глас нам се у горама губи, јер све паде што Србију љуби. Нема мора гдје још стигла није капља крви рањене Србије… Свештенослужитељ Предраг је појаснио да овим ријечима и ми сагледавамо овај историјски тренутак у коме се, у рукама моћника овога свијета, налази Косово и Метохија – жила куцавица нашега народа, коју ових дана бранимо постом и молитвом. Заблагодарио је свима који су се одазвали позиву Митрополита црногорско-приморског и чувара свештеног Пећког трона г. Амфилохија, наследника славног Његоша, да посте петодневни ванредни пост и да у што већем броју присуствују молебанима за спас Космета. Отац Предраг је подсјетио на причу из Италије Љубе Ненадовић који описује сусрет Банаћанина, који осам година није долазио у отаџбину, који креће да пољуби руку ,,једином слободном српском владару у српској земљи Црној Гори“ Петру Другом Петровићу Његошу који му тада каже: „Немамо нигдје кућу, изгорјела је на Косову“. ,,Из тог пламена косовског једино што је имао да остави отац сину, а овај опет своме сину била је нада да ће сванути дан, неки нови Видовдан. И 1912. године, Кумановском битком, ослобођено је Косово. Косово – крвљу Лазаревом запечаћено, запечаћено Лазаревим завјетом али и Лазаревом клетвом“, казао је отац Предраг Шћепановић. Позивајући да не слушамо оне који кажу да треба да гледамо само земаљске интересе, протојереј Предраг је нагласио да смо ми народ Царства небеског. Истиче да то не значи да ћемо само у небо гледати и слијепо посматрати шта се на земљи догађа, али да увијек знамо да је земаљско за малена Царство а небеско од сад и до вијека: ,,Нека би дао Бог, Бог Свети, Бог кнеза Лазара и Харитона и мученика косовских који су, у заранку Видова дана, причествиши се у бијелој Самодрежи цркви, кренули да бране оно што је најсветије – Божији закон у нама, Божију љубав и Божији завјет, да сви будемо људи Божји, да останемо народ Божји. Нека би и са овог нашег молебана одавде кренула подршка Владици Теодосију, игуману Сави Јањићу, игуманима и игуманијама, монасима, монахињама и оном народу који је остао вјеран Косовском завјету, да останемо и опстанемо на нашим вјековним огњиштима. Овај свијет има томахавке и разно разорно оружје, ми имамо пост и молитву, а знамо да је Божја последња и да ће Бог на крају судити свима нама.“ Он се помолио Господу да благослови све наше домове на Косову и Метохији, цркве и манастире, њих 1500 који су биљези нашег духовног постанка и опстанка на Косову, у бурним, немирним просторима, али нама Светим и драгим. ,,Не заборавимо да су Метохију ослобађали црногорски војници и да се њихови гробови налазе у Призрену, Пећи, Ђаковици. Једино што имамо да бранимо је право на гроб а то је најстарије право“, подсјећа отац Предраг. Помоливши се Господу да да мира и Србима и Албанцима, а разума свима који одлучују о судбини, парох подгорички отац Предраг додаје да увијек треба да ослушнемо шта је правда Цартства небеског и шта је Лазарев Косовски завјет како нас не би, не дај Боже, стигла Лазерева клетва. ,,Дај Боже да нас стигне Лазарев благослов и опредјељење за Царство небеско. Сјетимо се у нашим молитвама и нашим душама, увијек када се молимо, и оних који бране Светињу бранећи тиме право на част не само Косова и Метохије, не само Србије, него и Црне Горе и читавог православног свијета, и сигурно и читавог цивилизованог свијета јер се на Косову и Метохији налазе бисери под заштитом УНЕСКО, наше Светиње које су трајале и опстајале. И као што смо пет вијекова остали и опстали, даће Бог, да, попут Јевреја који су 1878 година чекали повратак, да се и ми поздравимо, као што се они поздрављају ,,Догодине у Јерусалиму“, да се и ми поздравимо: Догодине у Призрену, Грачаници, Дечанима и свим нашим Светињама“, поручио је протојереј Предраг Шћепановић са Молебана за спас Косовоа и Метохије у подгоричком Саборном храму. Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије у петак, 3. августа 2018. упутио је архипастирску поруку свештенству, монаштву и вјерном народу Епархије рашко-призренске да од понедељка (6. августа) закључно са петком (10. августа) сви по својим моћима посте и да се у храмовима, након вечерње службе, редовно служи „Молебан за Косово и Метохију“. Остајући вјерни нашем Косовском завјету, Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка позвали су сав благочестиви народ да и у овим тешким и судбоносним данима будемо уз наш страдални народ на КиМ. Благословом Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Његовог преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, у храмовима у Црној Гори од понедељка (6. августа) закључно са петком (10. августа) након вечерње службе, служен је „Молебан за Косово и Метохију“. Архијереји наше Цркве позвали су тада свештенство, монаштво и вјерни народ на петодневни пост, свако према својим моћима, и да се у што већем броју сабирамо на Молебни канон. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Протојереј Предраг Шћепановић поручио је вечерас са Молебана за Косово и Метохију у подгоричком Саборном храму да овај свијет има томахавке и разорно оружје а ми имамо пост и молитву. Након вечерње службе у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у петак, 10. августа 2018. године, служен је Молебни канон за спас Косова и Метохије, који се протеклих пета дана служио са благословом Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија у свим храмовима Митрополије. На крају молебана вјерницима, сабраним у подгоричком Саборном храму, се обратио протојереј Предраг Шћепановић парох подгорички. Своју бесједу отац Предраг је почео стиховима изгнаног пјесника: „Ко варваре позва да пожуре, ко почупа косовске божуре, ко у гробља претвори нам њиве, ко повади дјеци очи живе. Нема гласа на наша питања. Ноћ је ова, ноћ је без свитања. И глас нам се у горама губи, јер све паде што Србију љуби. Нема мора гдје још стигла није капља крви рањене Србије… Свештенослужитељ Предраг је појаснио да овим ријечима и ми сагледавамо овај историјски тренутак у коме се, у рукама моћника овога свијета, налази Косово и Метохија – жила куцавица нашега народа, коју ових дана бранимо постом и молитвом. Заблагодарио је свима који су се одазвали позиву Митрополита црногорско-приморског и чувара свештеног Пећког трона г. Амфилохија, наследника славног Његоша, да посте петодневни ванредни пост и да у што већем броју присуствују молебанима за спас Космета. Отац Предраг је подсјетио на причу из Италије Љубе Ненадовић који описује сусрет Банаћанина, који осам година није долазио у отаџбину, који креће да пољуби руку ,,једином слободном српском владару у српској земљи Црној Гори“ Петру Другом Петровићу Његошу који му тада каже: „Немамо нигдје кућу, изгорјела је на Косову“. ,,Из тог пламена косовског једино што је имао да остави отац сину, а овај опет своме сину била је нада да ће сванути дан, неки нови Видовдан. И 1912. године, Кумановском битком, ослобођено је Косово. Косово – крвљу Лазаревом запечаћено, запечаћено Лазаревим завјетом али и Лазаревом клетвом“, казао је отац Предраг Шћепановић. Позивајући да не слушамо оне који кажу да треба да гледамо само земаљске интересе, протојереј Предраг је нагласио да смо ми народ Царства небеског. Истиче да то не значи да ћемо само у небо гледати и слијепо посматрати шта се на земљи догађа, али да увијек знамо да је земаљско за малена Царство а небеско од сад и до вијека: ,,Нека би дао Бог, Бог Свети, Бог кнеза Лазара и Харитона и мученика косовских који су, у заранку Видова дана, причествиши се у бијелој Самодрежи цркви, кренули да бране оно што је најсветије – Божији закон у нама, Божију љубав и Божији завјет, да сви будемо људи Божји, да останемо народ Божји. Нека би и са овог нашег молебана одавде кренула подршка Владици Теодосију, игуману Сави Јањићу, игуманима и игуманијама, монасима, монахињама и оном народу који је остао вјеран Косовском завјету, да останемо и опстанемо на нашим вјековним огњиштима. Овај свијет има томахавке и разно разорно оружје, ми имамо пост и молитву, а знамо да је Божја последња и да ће Бог на крају судити свима нама.“ Он се помолио Господу да благослови све наше домове на Косову и Метохији, цркве и манастире, њих 1500 који су биљези нашег духовног постанка и опстанка на Косову, у бурним, немирним просторима, али нама Светим и драгим. ,,Не заборавимо да су Метохију ослобађали црногорски војници и да се њихови гробови налазе у Призрену, Пећи, Ђаковици. Једино што имамо да бранимо је право на гроб а то је најстарије право“, подсјећа отац Предраг. Помоливши се Господу да да мира и Србима и Албанцима, а разума свима који одлучују о судбини, парох подгорички отац Предраг додаје да увијек треба да ослушнемо шта је правда Цартства небеског и шта је Лазарев Косовски завјет како нас не би, не дај Боже, стигла Лазерева клетва. ,,Дај Боже да нас стигне Лазарев благослов и опредјељење за Царство небеско. Сјетимо се у нашим молитвама и нашим душама, увијек када се молимо, и оних који бране Светињу бранећи тиме право на част не само Косова и Метохије, не само Србије, него и Црне Горе и читавог православног свијета, и сигурно и читавог цивилизованог свијета јер се на Косову и Метохији налазе бисери под заштитом УНЕСКО, наше Светиње које су трајале и опстајале. И као што смо пет вијекова остали и опстали, даће Бог, да, попут Јевреја који су 1878 година чекали повратак, да се и ми поздравимо, као што се они поздрављају ,,Догодине у Јерусалиму“, да се и ми поздравимо: Догодине у Призрену, Грачаници, Дечанима и свим нашим Светињама“, поручио је протојереј Предраг Шћепановић са Молебана за спас Косовоа и Метохије у подгоричком Саборном храму. Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије у петак, 3. августа 2018. упутио је архипастирску поруку свештенству, монаштву и вјерном народу Епархије рашко-призренске да од понедељка (6. августа) закључно са петком (10. августа) сви по својим моћима посте и да се у храмовима, након вечерње службе, редовно служи „Молебан за Косово и Метохију“. Остајући вјерни нашем Косовском завјету, Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка позвали су сав благочестиви народ да и у овим тешким и судбоносним данима будемо уз наш страдални народ на КиМ. Благословом Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Његовог преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, у храмовима у Црној Гори од понедељка (6. августа) закључно са петком (10. августа) након вечерње службе, служен је „Молебан за Косово и Метохију“. Архијереји наше Цркве позвали су тада свештенство, монаштво и вјерни народ на петодневни пост, свако према својим моћима, и да се у што већем броју сабирамо на Молебни канон. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  21. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Методије је подсјетио да нас Господ учи да се никад не смије изједначавати гријех са грешником. „Он човјекољубивим и јеванђелским скалпелом прецизно одваја гријех од човјека,, од људске душе. Какав год човјек да је грешник, гријех не може да обухвати цјелокупнога човјека и његову боголикост. Учи нас Господ да грешника не треба лијечити тако што ћемо га убити, него тако што ћемо га спасити од његовога гријеха“, рекао је он. Нагласио је да нам Господ поручује и да у овом свијету имају двије перспективе. „Једна је фарисеја, који гледају спољашњим очима, само видљиве ствари. Друга је Божанска, тј. гледање Христовим очима. То је она перспектива која види оно што је претежније и важније у овоме свијету. А то је оно што је невидљиво. То је покајање, то је љубав, то је жртва“, казао је Епископ диоклијски. Владика Методије је рекао да нам Господ поручује да само љубав може спасити овај свијет. „И само нас љубав може сачувати од гријеха – љубав према Богу и љубав према ближњему“, казао је он. Рекао је да су Свете мученице Христина и Олимпијада клечале крај Христових ногу, цјеливале их, косом својом их отирале и мирисима помазивале. „Тако и наше матушке, које носе њихова имена, клече крај Христових ногу, цјеливају их, косом својом их отиру и мирисима помазују“, казао је Владика Методије. Након светог причешћа благосиљан је славски колач, а онда је Митрополит Амфилохије рекао да монахиње Олимпијада и Христина годинама уграђују себе у добрску светињу. „И овај свети небоземни празник нас је данас овдје сабрао да прославимо име Гопсподње, да посвједочимо љубав према Господу и једних према другима. И вјековима се овај сабор наставља на овом мјесту. Ово је светиња старија и од цетињске обитељи“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Владика Амфилохије је рекао да биолошка сабрања долазе и пролазе, а да духовна сабрања трају непрекидно. „Црква је прије свега васељенска и Божја, а онда призива све људе и све земаљске народе да проговоре овим једним, вјечним језиком – језиком Цркве Божије, језиком Христовим, да благосиљају Бога љубави, Оца и Сина и Духа Светога, да се Богом испуњавају и обједињују не само земаљским јединством заснованом на земаљскоме хљебу и на земаљској, билолошкој, тјелесној заједници, него на хљебу који је сишао с неба“, казао је он. Митрополит црногорско-приморски је пожелио“ да Бог благослови монахиње Олимпијаду и Христину. „Нека Бог благослови наше старице, наше мајке Олимпијаду и Христину, нека их укријепи да до последњег свога издисаја служе овдје овој светињи и да нас око ње сабирају“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. -Митрополит Амфилохије и Епископ Методије служили Литургију у манастиру Ћелија добрска код Цетиња- Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и викарни Епископ диоклијски г. Методије служили су данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ћелија добрска код Цетиња. Архијереји су литургију служили поводом имендана сестринства ове светиње – игуманије Олимпијаде и монахиње Христине. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Методије је подсјетио да нас Господ учи да се никад не смије изједначавати гријех са грешником. „Он човјекољубивим и јеванђелским скалпелом прецизно одваја гријех од човјека,, од људске душе. Какав год човјек да је грешник, гријех не може да обухвати цјелокупнога човјека и његову боголикост. Учи нас Господ да грешника не треба лијечити тако што ћемо га убити, него тако што ћемо га спасити од његовога гријеха“, рекао је он. Нагласио је да нам Господ поручује и да у овом свијету имају двије перспективе. „Једна је фарисеја, који гледају спољашњим очима, само видљиве ствари. Друга је Божанска, тј. гледање Христовим очима. То је она перспектива која види оно што је претежније и важније у овоме свијету. А то је оно што је невидљиво. То је покајање, то је љубав, то је жртва“, казао је Епископ диоклијски. Владика Методије је рекао да нам Господ поручује да само љубав може спасити овај свијет. „И само нас љубав може сачувати од гријеха – љубав према Богу и љубав према ближњему“, казао је он. Рекао је да су Свете мученице Христина и Олимпијада клечале крај Христових ногу, цјеливале их, косом својом их отирале и мирисима помазивале. „Тако и наше матушке, које носе њихова имена, клече крај Христових ногу, цјеливају их, косом својом их отиру и мирисима помазују“, казао је Владика Методије. Након светог причешћа благосиљан је славски колач, а онда је Митрополит Амфилохије рекао да монахиње Олимпијада и Христина годинама уграђују себе у добрску светињу. „И овај свети небоземни празник нас је данас овдје сабрао да прославимо име Гопсподње, да посвједочимо љубав према Господу и једних према другима. И вјековима се овај сабор наставља на овом мјесту. Ово је светиња старија и од цетињске обитељи“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Владика Амфилохије је рекао да биолошка сабрања долазе и пролазе, а да духовна сабрања трају непрекидно. „Црква је прије свега васељенска и Божја, а онда призива све људе и све земаљске народе да проговоре овим једним, вјечним језиком – језиком Цркве Божије, језиком Христовим, да благосиљају Бога љубави, Оца и Сина и Духа Светога, да се Богом испуњавају и обједињују не само земаљским јединством заснованом на земаљскоме хљебу и на земаљској, билолошкој, тјелесној заједници, него на хљебу који је сишао с неба“, казао је он. Митрополит црногорско-приморски је пожелио“ да Бог благослови монахиње Олимпијаду и Христину. „Нека Бог благослови наше старице, наше мајке Олимпијаду и Христину, нека их укријепи да до последњег свога издисаја служе овдје овој светињи и да нас око ње сабирају“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  23. У име Оца и Сина и Светога Духа! Блажењејши владико Онуфрије, Митрополите кијевски и целе Украјине! Сабраћо архипастири! Драга браћо и сестре, који сте се ове ноћи у великом мноштву окупили испред места где је пре сто година почињен страшан злочин – људи који ни за шта нису били криви, који су цео свој живот посветили служењу домовини, убијени су због зле људске воље! Овај злочин и данас рањава нашу савест, и данас нас наводи да се у мислима вратимо у ово време и да покушамо да схватимо шта се дешавало с нашом земљом, с нашим народом. Одакле ова помраченост ума и ова напаст? Гледајући са дистанце од сто година и поред све жеље не можемо да видимо све нијансе националног живота нашег народа које бледе у сећању и које не види чак ни најпроницљивији поглед. Међутим, злочини као што је овај који је овде учињен не могу бити случајни. Иза овог злочина је нешто стајало, постоји ту извесна колективна кривица целог народа, нека прекретница у историјском животу Свете Русије која је довела народ у тешки и страшни ћорсокак. Шта се то дешавало с нашим народом? Јер земља је била препуна храмова и манастира, апсолутна већина људи је била крштена и храмови су били пуни људи. Зашто се то десило? Зашто су убице повукле ороз не задрхтавши због онога што чине? Значи, није све било добро. Значи, сунчева светлост која се одражавала у позлаћеним куполама није се увек преламала у људским срцима јачајући у њима веру у Господа. И ми знамо како су се у току најмање 200 година које су претходиле трагедији у дому Ипатјева одвијале извесне промене у свести људи које су постепено, али стално многе водиле ка одступању од Бога, заборављању заповести и губитку стварне духовне везе са Црквом и вишевековном духовном традицијом. Зашто се то догодило нашем народу? Зашто је он у извесном временском тренутку постао као воз чији машиновођа није израчунао брзину и који је ушао у оштру окуку јурећи ка неминовној несрећи? Кад смо као народ ушли у ову окуку? Ушли смо онда кад су и интелигенција, и аристократија, па чак и део клира туђе мисли, туђе идеале, туђи поглед на свет који се формирао под утицајем философских и политичких теорија које немају ништа заједничко са хришћанством, ни са нашом традицијом и културом, почели да прихватају као напредне мисли захваљујући којима се живот народа може променити набоље. Заиста, идеја о промени народног живота набоље рађа се сваки пут кад се појави замисао о наглој промени тока историје. Знамо да су се најстрашнији и најкрвавији преврати увек дешавали због људске тежње ка бољем животу. Вође ових преврата сугерисале су људима да не постоји друга могућност за побољшање живота, већ да се то може учинити само крвљу, само кроз смрт, само кроз уништење устаљеног уређења. И у извесном тренутку, одрекавши се свог духовног првородства, изгубивши реалну везу са Црквом и Богом, интелигенција, аристократија, и чак, као што сам већ рекао, део клира, стекли су помрачен ум, били су заражени мишљу о потреби за наглом променом националне историје и желели су да што пре изграде свет у којем ће владати правда, где неће бити некадашњег раслојавања по имовинском стању, у којем ће људи живети мирно и срећно. Тако су многи људи обузети овом идејом дошли до тога да чине злочине. Поставља се питање: „А да ли је уопште могуће изградити срећан живот посредством злочина, крви, насиља и рушења светиња?“ Историја јасно сведочи: није могуће! И вероватно је прва и најважнија лекција коју данас треба да усвојимо из трагедије од пре сто година – никаква обећања срећног живота, никакве наде на спољашњу помоћ, од стране наводно образованијих и напреднијих људи, не треба да саблажњавају наш народ. Треба да запамтимо трагедију из прошлости. Треба да створимо имунитет на све позиве остваривања људске среће посредством уништења постојећег. Тешко да би било ко од оних који су позивали на уништење народног живота уништио сопствени живот и одрекао се сопственог благостања. Али како јаросно су целом народу предлагали да то чини! И људи су усвојили ову лаж, и венац одступања од најсветијег и најдрагоценијег што су имали било је страшно погубљење царске породице, невиних људи који нису прекршили закон. А и о каквом закону је могло бити говора ако је за изградњу срећног живота требало убити цара и целу његову породицу? Знамо да није било никаквог успеха и научени горким искуством треба да створимо стабилан отпор према свим идејама и свим лидерима који нам предлажу да уништимо свој народни живот, своју традицију и своју веру и да стремимо ка некаквој непознатој „срећној будућности“. Данас, окупивши се овде у таквом мноштву, сетили смо се трагедије дома Ипатјева. Узносили смо молитве Господу, молили смо се цару-страстотрпцу Николају и онима који су пострадали заједно с њим да се на небу моле за нашу земаљску отаџбину, за наш народ, да се православна вера учврсти у свакој наредној генерацији Руса, да верност Богу и љубав према отаџбини прате живот наше омладине и оних који ће доћи после ње, и да се овакве трагедије никада више не дешавају у нашој земљи. Нека Господ чува нашу руску земљу, руски народ који данас живи у разним државама, које носе различите називе, а и наш народ се различито зове, али је то исти онај народ који је изашао из кијевске крстионице и који је прошавши кроз најтеже историјске околности до данас сачувао православну веру. И нека благослов Божији буде с нашим народом, с нашом отаџбином и нашом мученицом Руском Православном Црквом. По молитвама новомученика и исповедника Руске Цркве нека се преображава народни живот – без икаквих потреса и крви, већ на чврстом темељу вере и наде у то да је Бог с нама! Нека нас Господ све чува по молитвама светих царских страстотрпаца и свих новомученика! Амин. Извор: Православие.ру
  24. У ноћи између 16. и 17. јула 2018. године, на стоту годишњицу од стрељања царске породице Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Свету литургију на дрвеном подијуму испред спомен-храма у Јекатеринбургу. Пре причешћивања мирјана Свјатејши Владика се обратио верницима првосветитељском беседом, коју доносимо у целости: У име Оца и Сина и Светога Духа! Блажењејши владико Онуфрије, Митрополите кијевски и целе Украјине! Сабраћо архипастири! Драга браћо и сестре, који сте се ове ноћи у великом мноштву окупили испред места где је пре сто година почињен страшан злочин – људи који ни за шта нису били криви, који су цео свој живот посветили служењу домовини, убијени су због зле људске воље! Овај злочин и данас рањава нашу савест, и данас нас наводи да се у мислима вратимо у ово време и да покушамо да схватимо шта се дешавало с нашом земљом, с нашим народом. Одакле ова помраченост ума и ова напаст? Гледајући са дистанце од сто година и поред све жеље не можемо да видимо све нијансе националног живота нашег народа које бледе у сећању и које не види чак ни најпроницљивији поглед. Међутим, злочини као што је овај који је овде учињен не могу бити случајни. Иза овог злочина је нешто стајало, постоји ту извесна колективна кривица целог народа, нека прекретница у историјском животу Свете Русије која је довела народ у тешки и страшни ћорсокак. Шта се то дешавало с нашим народом? Јер земља је била препуна храмова и манастира, апсолутна већина људи је била крштена и храмови су били пуни људи. Зашто се то десило? Зашто су убице повукле ороз не задрхтавши због онога што чине? Значи, није све било добро. Значи, сунчева светлост која се одражавала у позлаћеним куполама није се увек преламала у људским срцима јачајући у њима веру у Господа. И ми знамо како су се у току најмање 200 година које су претходиле трагедији у дому Ипатјева одвијале извесне промене у свести људи које су постепено, али стално многе водиле ка одступању од Бога, заборављању заповести и губитку стварне духовне везе са Црквом и вишевековном духовном традицијом. Зашто се то догодило нашем народу? Зашто је он у извесном временском тренутку постао као воз чији машиновођа није израчунао брзину и који је ушао у оштру окуку јурећи ка неминовној несрећи? Кад смо као народ ушли у ову окуку? Ушли смо онда кад су и интелигенција, и аристократија, па чак и део клира туђе мисли, туђе идеале, туђи поглед на свет који се формирао под утицајем философских и политичких теорија које немају ништа заједничко са хришћанством, ни са нашом традицијом и културом, почели да прихватају као напредне мисли захваљујући којима се живот народа може променити набоље. Заиста, идеја о промени народног живота набоље рађа се сваки пут кад се појави замисао о наглој промени тока историје. Знамо да су се најстрашнији и најкрвавији преврати увек дешавали због људске тежње ка бољем животу. Вође ових преврата сугерисале су људима да не постоји друга могућност за побољшање живота, већ да се то може учинити само крвљу, само кроз смрт, само кроз уништење устаљеног уређења. И у извесном тренутку, одрекавши се свог духовног првородства, изгубивши реалну везу са Црквом и Богом, интелигенција, аристократија, и чак, као што сам већ рекао, део клира, стекли су помрачен ум, били су заражени мишљу о потреби за наглом променом националне историје и желели су да што пре изграде свет у којем ће владати правда, где неће бити некадашњег раслојавања по имовинском стању, у којем ће људи живети мирно и срећно. Тако су многи људи обузети овом идејом дошли до тога да чине злочине. Поставља се питање: „А да ли је уопште могуће изградити срећан живот посредством злочина, крви, насиља и рушења светиња?“ Историја јасно сведочи: није могуће! И вероватно је прва и најважнија лекција коју данас треба да усвојимо из трагедије од пре сто година – никаква обећања срећног живота, никакве наде на спољашњу помоћ, од стране наводно образованијих и напреднијих људи, не треба да саблажњавају наш народ. Треба да запамтимо трагедију из прошлости. Треба да створимо имунитет на све позиве остваривања људске среће посредством уништења постојећег. Тешко да би било ко од оних који су позивали на уништење народног живота уништио сопствени живот и одрекао се сопственог благостања. Али како јаросно су целом народу предлагали да то чини! И људи су усвојили ову лаж, и венац одступања од најсветијег и најдрагоценијег што су имали било је страшно погубљење царске породице, невиних људи који нису прекршили закон. А и о каквом закону је могло бити говора ако је за изградњу срећног живота требало убити цара и целу његову породицу? Знамо да није било никаквог успеха и научени горким искуством треба да створимо стабилан отпор према свим идејама и свим лидерима који нам предлажу да уништимо свој народни живот, своју традицију и своју веру и да стремимо ка некаквој непознатој „срећној будућности“. Данас, окупивши се овде у таквом мноштву, сетили смо се трагедије дома Ипатјева. Узносили смо молитве Господу, молили смо се цару-страстотрпцу Николају и онима који су пострадали заједно с њим да се на небу моле за нашу земаљску отаџбину, за наш народ, да се православна вера учврсти у свакој наредној генерацији Руса, да верност Богу и љубав према отаџбини прате живот наше омладине и оних који ће доћи после ње, и да се овакве трагедије никада више не дешавају у нашој земљи. Нека Господ чува нашу руску земљу, руски народ који данас живи у разним државама, које носе различите називе, а и наш народ се различито зове, али је то исти онај народ који је изашао из кијевске крстионице и који је прошавши кроз најтеже историјске околности до данас сачувао православну веру. И нека благослов Божији буде с нашим народом, с нашом отаџбином и нашом мученицом Руском Православном Црквом. По молитвама новомученика и исповедника Руске Цркве нека се преображава народни живот – без икаквих потреса и крви, већ на чврстом темељу вере и наде у то да је Бог с нама! Нека нас Господ све чува по молитвама светих царских страстотрпаца и свих новомученика! Амин. Извор: Православие.ру View full Странице
×
×
  • Креирај ново...