Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'обична'.
Found 2 results
-
Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички г. Кирило данас, 27. децембра, у Недјељу праотаца – Материце, служио је са свештенством и монаштвом Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру Звучни запис беседе У току Свете службе Божије Преосвећени владика Кирило је миропомазао новокрштену Иларију, подсјећајући на ријечи апостола Павла да су сви хришћани свети и да треба да буду светога живота, реално, а не само по имену, и да ту благодат крштења, коју смо сви ми добили, треба реализовати у нашем животу. Објаснио је да нас Света тајна крштења уводи у друге Свете тајне Цркве, а да је Света литургија пројава истинског Царства Божијег на земљи. “То није никаква икона или некакво изображевање, него светотајинским животом сваки хришћанин већ овдје на земљи постаје судионик вјечнога небескога непролазнога Царства Божјега. Тако је наша новокрштена сестра Иларија данас прошла та врата и ушла у заједницу светих.” Једна од припремних недјеља за дочек једног од највећих и најрадоснијих празника Божића, Недјеља праотаца посвећена је праоцима из чијег сјемена су изникли Јосиф и Дјева Марија, али и свим оним пророцима и другим праведницима који су имали ту месијанску идеју и својим животом припремили пут доласка Христа у нашу природу и свијет. “Међу њима помињемо и великог пророка Данила, особито са три младића у огњеној пећини који су изобразили тајну Свете Тројице, пророка Јону који је изобразио Васкрсење Христово, а такође и Његово рођење од Дјеве, пребивајући тродневно у китовој утроби. Помињемо цара Давида који је био та шибљика из коријена Јесејева, који је својим животом и дијелом, нарочито псалмима, у пуноћи предизобразио долазак Христов у тијелу…… Ту је и Мојсије који је провео народ кроз Црвено море. Како апостол Петар говори, подобно томе проласку народа јеврејског кроз Црвено море и ми се крштавамо и тиме пролазимо ту нашу Пасху и пролазимо у нову обећану земљу, постајемо чланови Царства”, бесједио је Преосвећени владика Кирило. По његовим ријечима праоци су прије доласка Христовога живјели беспрекорним светим животом и знали да сви одлазе по ту сијенку смрти, али су имали наду у долазак Спаситеља “не само на земљу него и Његов силазак у ад и ослобођење душа свих људи од замке смрти у коју смо се уплели Адамовим гријехопадом”. “Али поред свих тих великих људи, није било могуће да се човјек сам спасе. Како каже и Спаситељ у Јеванђељу, човјеку је то немогуће, али Богу је све могуће. И нико није дошао на Небо осим Онај који сиђе са Неба – Син човјечији, који нам је то и рекао кроз проповједи својим ученицима. Потребно је било да се формира мост, веза божанске и човјечанске природе. Немогуће је било да човјек узиђе на Небо и да се спаси осим доласком Спаситеља свијета, који је повезао божанску и човјечанску природу, и том везом, преобразивши је, учинио нас судионицима живота вјечнога.” Говорећи о црквено-народним празницима везивања – Дјетињци, Материце и Оци – владика Кирило је казао да ти обичаји дивно тумаче сву теологију нашега Спасења. Протумачио је да се прво везују дјеца зато што би без везивање тог дјетета Христа Бога, које се родио као дијете, све остало било народски речено безвезе. “Он је требао да установи ту везу божанске и човјечанске природе, и зато ми прво везујемо дјецу јер нам је кроз то дијете и дошло чудесно дијете које се родило у Витлејему. На чудесан начин од Дјеве Марије је дошло спасење овоме свијету. И зато касније то везивање, и Материца и Отаца, има смисла јер је Бог учинио својим оваплоћењем и својим домостројем спасење, да утроба материна не буде више радионица смрти, како је то говорио наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије”, казао је Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички. Тада је, како је објаснио, утроба материна постала радионица живота јер се и наша мала црква, фамилија, породица, затим и шира црквена заједница, повезала са тим квасцем вјечног живота кроз светотајински живот Цркве, нарочито кроз Свето причешће, у којима нам се даје Христос у потпуности, из којег излази животворна сила нашега духовног живота којом превазилазимо палу нашу природу, страх и невоље, кроз коју нам се праштају гријехови и достижемо до сједињења са божанственом природом. Све ово је илустровао и техничким примјером: човјечанска природа је нула, а божанска природа фаза, ако се не споје нула и фаза нема струје, нема свјетлости. “Тако и ми морамо да схватимо да смо без божанске природе, без сједињења са Богом у светотајинском животу, једна обична нула и да се све завршава у праху одакле је и почело: Прах си и у прах ћеш се вратити. Али сједињењем са божанском природом, човјечанска природа постаје животворна”, поручио је Преосвећени и као примјер навео мошти светих које постају извор исцјељења од силе Божије коју су светитељи примили и сачували. Даље је казао да смо сви ми добили залог благодати, као и наша мала Иларија данас, али ту благодат, таленат који добијамо од Бога, треба умножити кроз молитве, постове, кроз учествовање у светотајинском животу те да треба да се угледамо на наше праоце, оце, наше свете до данашњег дана. “Господ нам изобразио и у наше дане примјер јеванђељског светог живота у лику нашег Митрополита Амфилохија”, нагласио је владика, додавши да је у сваком времену могуће живјети по Јеванђељу и да упркос свакодневним обавезама треба да вријеме посветимо молитви, посту… и да нарочито недјељом треба посветити вријеме Богу. Подсјетивши на ријечи Светог оца нашега Николаја да је најважније занимање његовог животе бити хришћанин, рекао је да нам то најважније занимање доноси вјечни живот. “Ако нам то доноси највећи дар, онда посветимо томе највећу пажњу. Све остало радити је благочестиво, поштено је радити и зарађивати новац, васпитати своју дјецу и сваки поштени посао… Међутим, све је то споредно, привремено, најважније наше занимање је да будемо истински хришћани”, поручио је Преосвећени владика Кирило, закључујући да треба да чинимо оно што су чинили древни хришћани који су све остављали и следовали Христу, као и онима прије Њега који су све подређивали очекивању Спаситеља. Свако од нас требало би да се труди да живи да дочека прву смрт, тако да друга смрт, нагласио је, над њим нема власти, а друга смрт је опасна јер се и тијело и душа баца у пакао “То ћемо успјети ако се будемо угледали и последовали светим праоцима и светим нашим Божјим људима до данашњег дана, јер нас до данашњег дана Господ посјећује својим светима, а живот светитеља није ништа друго него живот Христов продужен кроз вјекове, како нас је учио преподобни наша отац Јустин Поповић”, закључио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички г. Кирило у литургијској бесједи у Цетињском манастиру. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Свештеник Дарко Ђого: О ОДЛАГАЊУ КРШТЕЊА (једна сасвим обична парохијска напомена)
тема је објавио/ла Guest у Црква и личност
О ОДЛАГАЊУ КРШТЕЊА (једна сасвим обична парохијска напомена) Будући да сам свештеник и наставник на Богословском факултету, доста људи ми пише са извјесним проблемима, често и са жељом да "интервенишем" и "прогурам" нешто што је, по њиховом осјећају за правду и "како треба" , а што се, ето, није десило или се не дешава "у Цркви". Један од чешћих случајева јесте онај у коме надлежни парохијски свештеник по њиховом схватању "не жели" да изађе на опијело у неком трагичном случају када је покојник био Србин, самим тим, јел`те, и Православац, "али ето није стигао да се крсти", па да, ето, ја нешто прогурам по том питању. Заправо, уопште не бисте вјеровали колико је то често случај. Зато мислим да је потребно да напишемо неколико реченица обајшњења, како их не би стално морао да пишем у порукама. Поготово зато што су такви случајеви готово типски и одређени резони и реченице се понављају из дана у дан, из случаја у случај. Нарочито је трагично то што у том случају ни породица ни њена околина, погођени трагедијом, нису спремни /очекивано) да рационално размишљају, а поговото не да прихвате свој удио одговорности што свештеник не може да изађе на опијело, па је једина могућност да таквих случајева не буде или да их буде што мање та да на вријеме образујемо Православне Србе. Најприје једна темељна истина: можда се Србином постаје рођењем од српских родитеља (у не тако давна времена Србима су се изјашњавали људи који то биолошки нису били, али су се идентификовали са српском културом, попут Нушића, Винавера, Панчића, Јуришића-Штурма итд) али се "Православцем" тј. органским чланом Православне Цркве (не само Српске, него Свеколике) постаје КРШТЕЊЕМ и никако другачије. То што се неко родио као Србислав Поповић не значи ништа из перспективе Цркве ако се није крстио у Православној Цркви.Једини и буквално једини изузетак од овог правила представљају војници који су погинули у протеклом рату, за које знамо да су бранили православно село, а буквално нису стигли да се крсте. Још је стара Црква знала за примјере римских војника који би, видјећи мучеништво Хришћана, одлучили да баце мач и сами постану мученици - како нико није стигао да их крсти, Црква их је сматрала "крштеним у крви". Али то је само тај и изузетан случај. Иначе нема разлога за одлагање крштења. У давна хришћанска времена, људи су често одлагали крштење до пред саму смрт јер су сматрали (исправно) да их крштење прима у нови живот, бришући сва старија сагрешења. Међутим, дешавало се управо оно што се дешава данас: да људи умиру некршгтени и самим тим изван заједнице Цркве, иако за то није било доброг разлога. Занимљиво је да је и сам Свети Григорије Богослов претрпио исто искуство: одлагао је крштење, а онда је у бродолому осјетио животну опасност и одмах послије бродолома се крстио, али и написао дјело против одлагања крштења. Од тада се утврдила пракса крштења мале дјеце и, премда су неке протеснатснке деноминације замјерале заквој пракси, а и данас се често чује како "дијете кад напуни осамнаест - само ће одлучити" - то је најпрактичнији начин да се избјегну ситуације ради којих и пишемо ове редове. Дакле, од апостолског времена до данас, само се крштењем постаје Хришћанином јер је просто сврха и смисао крштења - управо и томе да се у тој тајни, кроз трократно погружење и исповједање вјере у Оца, Сина и Светог Духа - постаје Хришћанином. А сад о неколико типских реченица које се чују као разлози за одлагање крштења. Морам одмах да кажем: случај потребе да се на православно-црквени начин сахрани некрштена душа настао је у данашњем времену турбо-фолк побожности у коме се много шта ради "јер треба", "јер је обичај" и "јер је неко у селу тако рекао". То је класични случај у коме се "обичаји" или бар њихово накарадно тумачње директно супротњтављају етосу и мишљењу Цркве. А сад кренимо редом, 1) Нисмо га крстили јер смо имали жалост у породици недавно, па нисмо хтјели да правимо весеље Најприје, када је у питању дијете од 10 или момак од 25 година, ово није оправдан разлог јер "жалост" није могла трајати све то вријеме. Онда се обично редају други разлози са ове листе, све да би се оправдала занемаривање и одлагање нечега што се, ето, сада, испоставило као неопхдоно. Али, хајде да се задржимо на дубљем проблему, а он јесте: КРШТЕЊЕ НИЈЕ ПОРОДИЧНО ВЕСЕЉЕ него ТАЈНА КОЈОМ ЧОВЈЕК БИВА ПРИМЉЕН У ЦРКВУ ХРИСТОВУ и потпуно је неважно да ли ћете, када, како или уопште нећете правити велико весеље. Накарадно тумачење према коме се крштење не прави "у вријеме жалости" нема никакве везе са црквеним етосом (начином на који Црква ради и мисли), ни са православним Предањем, ни са било чим хришћанским. Да ли неко у селу тврди то - његова је ствар, али то није православно тумачење. 2) Чекали смо кума да дође из Аустралије/Аустрије/Канаде/Градишке Небитно одакле. Лијепо је да се кумства чувају, али ни то није разлог за одлагање крштења. Обично се кум "чека" из пртоколарних и финансијских разлога. Ако сте кумови - кумова је прва обавеза да му у кумовској кући не сједе некрштена дјеца, а поготово ако је тој дјеци 35 година. 3) Нисмо хтјели да га/је крстимо пред смрт, да не баксузирамо Вјеровали или не, и такву сам реченицу чуо. Касније је настао читав хаос и притисак на свештеника, мада је он родитељима болесног дјетета неколико пута предложио да се дијете крсти. Касније је трпио притисак због "безоразлука" да не изађе на опијело дјеводјчици. Дакле,ма колико било глупо што то морам уоопште да напомињем, али КРШТЕЊЕ ЈЕ СВЕТА ТАЈНА и њиме се сигурно не "баксузира" - да не напомињемо да је хришћана недостојно само сујевјерно резоновање о "баксузирању" и "срећи". 4) Нисмо хтјели да га/је крстимо/није хтио да се крсти јер је свештеник тражио новац Ово је врло честа реченица. Не тврдим да нема грамзивих и безобзирних свештеника који унапријед траже "тарифу", али ако је такав случај - на моју одговорност, изволите, отиђите код свештеника који не тражи новац или у неки манастир па се крстите. Такође, у парохијама се често организују и заједничка крштења - и то је прилика да се дијете крсти. Иако има ружних а видљивих примјера који се често понављају и дају слику свешетнства као колектива који, ето, само сједи и размишља колико и како некоме наплатити нешто - моје искуство "изнутра", неђу свештенством, јесте да су такви прави изузетак и да народ чешће подлеже ономе "знам да је комшија дао попу 100 марака, требало би да дам и ја", па се онда, и не питајући свештеника да Свету Тајну обави - прича како "тај поп узима толико и толико" а да се са свештеником и не прича. Свештеници међу којима се ја крећем НЕ ТРАЖЕ унапријед договорени или обичајем установљени износ за било шта. Као што рекох: ако Вам неко, послије разговора о крштењу, затражи ТАРИФУ отиђите код другог свештеника или у Манастир и крстите дијете тамо, а ако вас неко пита ко вам је то рекао - реците моје име, спреман сам пред Богом да одговорам за такав "злочин". Иначе, да се разумијемо, не стоје ни нека претјеривања и помодарства, гдје људи желе да се крсте "тамо гдје нам се свиђа". Крштење је свугдје исто, као и свака друга Света Тајна, или, као што је говорио Николај Љесков: Ако ти је Јерусалим у срцу, можеш живјети и у руској степи. Оно што је врло битно да знамо јесте да, у случају смртне опасности, СВАКИ ХРИШЋАНИН МОЖЕ КРСТИТИ човјека тако што ће узети текућу воду и облити га говорећи ријечи "Крштава се слуга Божији (име) у име Оца Амин и Сина Амин и Светога Духа Амин". Наравно, боље је крштење погружавањем и тада, али је оно често у случају болести или рањености практично немогуће. Ако опасност прође - чин крштења и мирпомазања ће окончати свештеник. Све су то разлози зашто не треба одлагати крштење. Ако имате још коју недоумицу - пишите.
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.