Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'новомученика'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. На данашњи дан навршило се 24 године од отмице монаха Харитона. Ово је прича о његовој мајци, Милки Лукић, писана за потребе емисије и књиге „Мајке хришћанке” Оливере Балабан. Подаци о породици записани су по свједочењу рођеног брата оца Харитона, Радојице Лукића. Сјећам се своје прве посјете гробу оца Харитона. Велики пост, прије дванаест година. Обилазили смо Студеницу, Ђурђеве Ступове и манастир Црну Реку. Киша је неуморно падала. Право је чудо било те су се облаци примирили само оних двадесетак минута колико нам је било потребно да се поклонимо гробу овог страдалника Христовог и послушамо ријеч сабрата Црноречког манастира о Његовом животу. Гледајући млади гроб, кроз главу су ми пролетела лица уплаканих и уплашених Мајки, које су тих година са зебњом чекале вијести од својих синова: – Да ли ће ми доћи жив? Ако дође жив, да ли ће доћи „читав“. (Јер, ако не дође „читав“ не значи да ће и остати жив.) Хоће ли му дјецу сирочићи звати, са младом невјестом огњиште угасити, рано моја?! Тужбалице српских сјенки! „Мајко“ су сахраниле, постадоше Сјенке! Искривљене и измучене, болом опијене и напаћене, али свијетла образа. У мраку им свијетле гробови Синова. Зато и јесу Сјенке! Са великим „С“! Отргну ми се уздах: Боже драги, њега мајка није дочекала! Нисам тада знала ништа о овој дивној Мајци, једино се сјећам тог размишљала о њеном неизрецивом болу. Али, прича је, иако веома тужна и тешка ипак имала онај моменат среће, како би то наш народ рекао, да је овај син прво испратио Мајку у наручје Господње а онда и он мученичким путем кренуо за њом. Плодови здравих стабала Мајка Милка Лукић, рођена је 18. августа 1929. године, у селу Радуње, на Копаонику, у побожној кући Гашића, од оца Милорада и мајке Ранђије. Њени честити и побожни родитељи изродили су седморо дјеце, три сина и четири кћери. Милка је одрастала у великој заједници, у којој је свако својим животом свједочио скромност, честитост, радиност и пожртвованост, а тиме и традицију доброг породичног васпитања једне побожне српске куће. Милкина мајка Ранђија је била веома молитвена жена. Тај дар је у тишини, молећи се сваке вечери крај своје постеље, оставила у наслеђе и својој кћери. Године су пролазиле брзо. Дјеца у кући Гашића су преживевши Други свjетски рат убрзано стасавала за женидбу и удају. Бијавши из доброга рода, а поред тога сама честита, вриједна и веома лијепа, Милка је важила за дјевојку каква се само пожељети може. По том чувењу, једнога дана су дошли Лукићи из суседног села Сеоце, да испросе Милку за свог Будимира. Будимир Лукић, отац блаженопочившег оца Харитона рођен је 5. августа 1928. године у селу Сеоце, у Куршумлији, од оца Радована и мајке Милунке. Кућа Лукића је била херојска, витешка. Једна од оних у којима су се синови подизали за огњиште али и за отаџбину. Није било фронта у Србина, на којем Лукићи нијесу оставили макар једнога свога сина, па им је тако и овај посљедњи, косовски, понео једног, најмлађег. Од туге за својим старијим сином, који је такође живот положио за част своје земље и гробове својих предака, прерано је умро и Будимиров деда, оставивши за собом пуну кућу сирочади. Будимиров отац Радован провео је у заробљеништву у Немачкој пуне 4 године. Лукићи су волели цркву. Славили су Св. апостола Тому, 19. октобра. Иако су то била тешка времена, они се нијесу двоумили ни скривали. Деда Радован је био црквењак у сеоској цркви. (Можда су баш ово неке од чињеница које објашњавају неустрашивост оца Харитона, који је летећи са послушања на послушање, неустрашив као витез, пролазио кроз звериња легла, намножена и згуснута на сваком педљу Српског Јерусалима. ) Мајка Милка и отац Будимир венчали су се 1950. године. Изродили су шесторо деце. Три сина и три кћери. Најстарија кћер и трећи по реду син упокојили су се јако рано, кћер на самом рођењу, а син нешто касније. Животну битку наставили су да воде четворо њихове дјеце: Радојица, рођен 1952. године, Радијана 1956. године, Радослав (у монаштву Харитон) 1960. и најмлађа Радмила 1964. године. (Све у кући, почев од њихове бројности и имена призивало је радост, међутим, те радости биће лишени јако рано.) Лукићи су живели у великој заједници са дедом, бабом, стрицем, стрином и њиховом дјецом. Касније се стриц са својом породицом одвојио. Мајка Милка је била вриједна, брижна, тиха и повучена. Скована по мјери некадашњих жена живела је поштовање. Поштовала је све око себе и старо и младо. И дјецу је томе поучавала. Знало се да онај ко би нешто погрешно урадио мора да исправи своју грешку, било да је старији или млађи. Нико није смио вријеђати ни угњетавати, а на поштовање су сви били позвани. Учила их је да буду поштени, незлобиви, истинољубиви. Од малих ногу трудила се да у њих усади хришћанске врлине по којима ће као такви, врлински, бити препознати и од људи и од Господа. У таквој великој и богатој заједници лењости није смело бити. Деца су се учила раду од малих ногу. Већ од пете године постајали су вриједни чобани а касније, како је ко какав посао својом снагом и стасом могао понијети. Будимир, отац ове радосне држине, радио је као рудар у руднику Трепча, на копу Запланина. Долазио је кући петнаестодневно и то свега на један дан. Били су жељни једни других. Земља им није дала ни да се нагледају како треба. Да би дошао кући у Сеоце, Будимир је морао да пјешачи више од тридесет километара. Очеви доласци су били празници. Иако су га били жељни, ти кратки сусрети су изгледали као сами предокушај сусрета са Творцем. То припремање… Да ли је све спремно за очев долазак? Да ли је вечера топла, постеља чиста, да ли сам био добар ових петнаест дана? Хоће ли отац доћи весео или тужан, хоће ли ме помиловати, можда донети кесицу бомбона са собом, да ли сам је заслужио? То ишчекивање, отисци дјечијих образа на прозорском окну, док раширених зјеница зуре у планину неће ли угледати трепетљаву свјетлост очеве рударске капе, све то заиста подсјећа на трепет душе при помисли на сусрет хришћанина са Оцем небеским. Жељно ишчекивану свјетлост могли су видјети на десетом километру од куће, на кривудавом планинском путу. Али, онда би услиједила питања. Да ли је та свјетлост стварно очева лампа и да ли тај путник заиста иде ка њиховој кући? Када би се најзад, након 7-8 сати хода појавио на кућном прагу, радост је била неизрецива. Дјечијим поклицима није било краја. И Мајка се радовала, али скромно, тихо, у себи. Како је то већ и било у то дивно вријеме. Нису сви скакутали једни око других и говорили волим те, волим те, већ су живјели том љубављу. Топла вечера, чиста постеља, тај стисак руке на вратима, чекање и стрепња, брига о родитељима, то је била љубав. Отац би понекад успут купио и кесу бомбона. Е, то је тек био доживљај. Живот Мајка Милке није ни по овдашњим, а ни по ондашњим аршинима био лак. Изродити шесторо дјеце уз тешки живот на селу практично без мужа, морао је оставити трагова и на њено тјелесно здравље. Но, она је била више она танана душа, која је својом тихом патњом и трпљењем лагано копнила изнутра. Танане, осјетљиве душе, каква је била Мајка Милка, чак и сузни трептај ока које дубоко осећају, чују као удар грома. Одјекне им у души, сурва се ко лавина. Дјеца су тек кренула да стасавају, тек су корачали сигурније, одважније, а над њиховом кућом се већ надвијао тамни облак. Мајка га је издалека угледала, осјетила, наслутила. Само није знала гдје ће та муња ударити, на коју страну, у који темељ. Када је дочекала повратак најстаријег сина Радојице из војске, стегнувши га у загрљај бојажљиво је проговорила: „ Нека ће нас невоља снаћи!“ – Каква невоља Мајко?- одговорио је син забринуто. „ Не знам, али осјећам је!“ Ништа није могла да уради, могла је само да чека и да се моли. А онда су Лукићи сви на окупу поново једну ноћ дуго чекали трепетљаву светлост на планинском путу. Чекали су и чекали. Смјењивали су се на прозорском окну. Можда отац није могао доћи, можда се негдје задржао, видио старе пријатеље па мало закаснио. Ноћ је одмицала а црне слутње су надјачавале наду. Било је хладно, тог 25-ог новембра. Почела је да пада дуга киша суза која је натапала њихов дом. Из рудника су им јавили да им је отац настрадао у несрећи и да је пребачен у Косовску Митровицу. Кажу да су га из Митровице пребацили у болницу у Скопље, али није издржао. Након једанаест дана, 6. децембра 1973. године подлегао је повредама. Сахранили су га у породичној гробници на сеоском гробљу. Од тог дана Мајчино срце је почело нагло да слаби, да посустаје. Није могла да носи тугу за својим вољеним, ненагледаним, неразговореним. Скупила је дјечицу око скута, трудила се, покушавала, али смрт је била јача. Након непуне двије године једне исто онако тешке ноћи, као кад су изгубили оца, изгубили су и Мајку. Оштар бол пробудио ју је из сна. Тешким кораком дотетурала се до постеље свог млађег сина Радослава (блаженопочившег оца Харитона), загрлила га и издахнула на његовим још дјечачким рукама. Два сандука за двије године испратише ови сирочићи. Двије ране, два ока испратише нејаки. Како рече најстарији брат оца Харитона, чика Радојица (који ми је свесрдно помогао да напишем ову причу о његовој Мајци): „Кад оде мајка, више немаш коме да пођеш, нема ко да те дочека, нема ко да сабере децу…“ Осташе сирочићи да стасавају са дедом и бабом, или боље рећи да они пазе на старе. Научени од малих ногу свим сеоским пословима, наставише са старима да се боре за живот и кроз живот. Смрт родитеља је отуђила безбрижни, радосни израз њихових лица. Иако је као дете био веома живахан и несташнији од свог брата и сестара, млади Радослав је показао много озбиљнији и зрелији приступ муци која их је снашла, од онога што се од њега очекивало. Свом деди је био десна рука. И не само деди. Сви у селу га памте као посебног младића, увијек спремног да притекне у помоћ. Најмлађа сестра Радмила, имала је само једанаест година када су остали без родитеља. Као старији брат за њу се највише бринуо. Послије неког времена послали су је код ујака да учи школу а онда код старијег брата у Ниш. Савијали су се једни око других да би придигли и придржали крст брату или сестри кад отежа. Када су се упокојили деда и баба, центар окупљања и сабирања постао је најстарији брат Радојица. Он их је у свом дому у Нишу призивао, окупљао, усмеравао, колико су му његове моћи дозвољавале. А они су га итекако поштовали. Двије године након Мајчине смрти, дакле 1977. године, од туге за сином и снајом, након јаког можданог удара умире и деда Радован. Смрт је у кући Лукића постала као годишње доба, долазила је у правилним, устаљеним циклусима. Као да се могла и предвидети. Једино је баба Милунка поживела мало дуже. О њој су се до њене смрти 1985. године бринули њени унуци. Средња сестра Радијана, удата је у оближње село, па је и она притицала упомоћ. За оца Харитона, свог брата, чика Радојица каже да је од малих ногу био виспрен, несташан и мало немирнијег духа од остале дјеце Мајка Милке. Када би нешто наумио, то би и остварио. Као мали знао је зарадити и понеку ћушку од Мајке због несташлука. Али, увијек му је срце било незлобиво и чисто као суза. На дан његовог крштења, стари јеромонах који га је крстио, више за себе него за оне око себе рекао је: „Овај ће ме наслиједити!“ У селу је завршио прва четири разреда основне школе са одличним успјехом. Но, за даље школовање требало је ићи у друго село, а он је већ тада од оца био одређен за останак у родитељској кући, тако да на даље школовање није послат. Одувек је волео тиховање и самоћу. И као дијете знао се често удаљити у оближњу шуму и шетати сам уским стазицама. Ничега се није бојао. Када је дошао код брата у Ниш, неко вријеме се посветио завршавању школе а затим послу. Колеге су га због његове марљивост, честитости и скромности веома поштовале. Животни пут га је одвео и на ратиште у Хрватској. Тамо је његово срце још од дјетињства рањено стријелом смрти, још више пострадало гледајући невоље и неправде овога свијета. Од повратка са ратишта носи се само једном мишљу, да оде у манастир и замонаши се. Оно што је намерио то се с Божијом помоћи и остварило. Одлази у манастир Јопу, у близини Ниша, код старог игумана Илије, који ће му постати нови родитељ. Његова ревност у послушању, посту и молитви, није остала незапажена. Из манастира Јопе априла 1995. године одлази на ходочашће у Свету земљу. Жеља му је била да у манастиру Св. Саве Освећеног остане као искушеник. Божији промисао и благослов су били другачији. Радослав је призван Српском Јерусалиму. По благослову оца Илије одлази у манастир Црну Реку под окриље Св. Петра Коришког. Братство га је јако лепо прихватило. Вредан, тих и послушан убрзо је задобио љубав све братије. Није знао за одмор. На свако послушање је одлазио хитро и без ријечи. И околни мјештани су га вољели., јер би се и њима нашао при руци кад год је било потребно. Недалеко од манастира, на двадесетак минута при-лично напорног хода, налазила се стара брвнара, где је живјела једна изнемогла старица Крстијана. Живела је сама у планинској забити, неспособна за рад и бригу о себи. Сазнавши за њен крст његово се срце сажалило и испунило још већим крстом састрадавања. Затражио је благослов игумана да јој помогне кад може. Добивши благослов, он је редовном манастирском послушању додао не мали труд око ове изнемогле и од свих напуштене старице. Сваког јутра, ма какве да су биле временске прилике, он је одлазио да старици однесе храну, наложи ватру и припреми дрва. Навече исто. Старица га је толико заволела да је неутешно плакала, као за рођеним сином, када га је благослов одвео из манастира Црне Реке. Замонашен је у манастиру Светих Архангела, на бденију уочи празника Св. Николаја Жичког, 1998. године, добивши име Харитон. Примивши ангеоски чин за којим је толико жудео, постаје још усрднији и преданији у служењу ближњима. У његовом житију стоји: „Колико је био сакривен од света, толико је сав био у Господу. А ун Господу њему није био потребан ни чин, кога је одлучно одбио, ни власт, ни част. Бити целог живота смирени Христов монах њему је била довољна част и награда. Његово смирење чинило је да му понашање буде природно, просто, без трунке извештачености или дрскости. Смирење и ненасито читање Божанствених књига, је у њему родило мудру разборитост која уме о свему да расуђује и правилно гледа на себе и свет око себе. Смирење га је и узвело на последњи животни крст мучеништво крвљу или треће крштење, после кога је, очишћен од свих грехова, узлетео ка Господу кога је толико волео. Тај крст он као да је предосећао. То се могло закључити из његових речи у којима је било радосног призвука: „Ето, братије, још мало па ћу имати четрдесет година, и још мало после тога, па ћу поћи у радостан сусрет Господу“. Или једном другом приликом, када је после рафалне пуцњаве терориста на ауто којим је управљао рекао једном од братије: „Изгледа да ме оће метак“. Предосећај мученичке смрти се могао наслутити и у његовим речима једном од сабраће за време поклоничког путовања на Свету Гору. Наиме, пошто се отац Харитон у једном тренутку изненадно попео на пирг Св. Краља Милутина, један од братије му је у шали довикнуо: „Сиђи доле, куме, ако сломиш ногу ко ће те носити до манастира?“ Отац Харитон је сишао исто онако брзо и спретно како се и попео, и уз благ осмех одговорио: „Куме, не брини, ако сломим ногу, гурните ме овде у неки јарак поред пута, покријте ме грањем-није грешни Харитон заслужио да се сахрани као човек.“ Иначе, отац Харитон је врло често ризиковао свој живот да би испред шиптарских терориста извукао тела убијених српских војника, стараца, старица, жена и деце, којима се нико данима није смио примаћи. Храбро и неустрашиво је вукао беживотна тијело да би их часно сахранили и опојали. 15. јуна 1999. године, нешто прије 11 сати, отац Харитон је испред епископског двора у Призрену примио своје посљедње послушање. Хитавши да обави посао, рекао је: „Нек је благословено!“ Са последњим послушањем понео је и најтежи крст, ако се у његовом животу уопште могу мјерити и упоређивати тежине и муке које су га сналазиле. Отет и заробљен од шиптарских терориста на очиглед немачких војника из састава Нато „мировних“ снага. Након тога је свирепо мучен. Његово свето тијело пронађено је у августу 2000. године у месту Тусус код Призрена. Све је указивало на мученичку кончину. Тијело је нађено без главе, поломљених руку, ногу и кичме. На његовом џемперу и подраснику, на мјесту око срца, видјело се неколико рупа које су, претпоставља се, настале од убода ножем. „Узалуд тражите, он није више међу живима!“ Када су његови најближи, брат и сестре, сазнали да је отет од стране шиптарских терориста, у њихова срца уселила се стрепња. Дуго су га тражили и надали се, веровали су да ће га пронаћи. Иако је несносна бол због губитка још једног члана њихове породице куцала на врата, нада је ипак била присутна. Само је Његов рођени брат Радојица, био потпуно сигуран да његов брат није више међу живима. Питам га: Како сте знали? Он каже: Па знао сам! Па вјерујем, али како? Јавио ми се у сну, ми смо били блиски, повезани. И шта Вам је рекао? Рекао ми је: „Ја идем брате, не могу више да издржим ове муке!“ Ја сам после звао свуда где сам знао, желео сам да се макар тело пронађе. Тешили би ме и рекли: Тражимо, даће Бог, наћићемо га живог! Ја бих одговарао: Узалуд тражите, он није више међу живима! И тако… Иако се нису видели, ипак су се опростили. Постоји нешто више од стиска руке на растанку, постоји емотивна веза и она невоља коју су преживљавали годинама заједно. Постоји неугасива братска љубав, која не познаје границе светова, ни векова. Постоји Материна суза која их је истим млијеком задојила и једним повојем повила, постоји очева лампа која им још увек осветљава пут и постоји оно Парче неба на земљи у селу Сеоце, чија ће звона још дуго дуго памтити Лукиће. Није дуго Мајка Милка поживела на овој њиви бола и патње. Ни она а ни њен млађи син. Њих двоје су свијетла слика Српкиње која рађа и гаји сина за огњиште и отаџбину и Србина који полаже живот свој за Христа и земљу прађедовску. Нова Мајка Југовића и нови Обилић. Нови, а ако се не промијенимо можда и међу последњим свијетлим примјерима новије историје. Зато, приклонимо колена земљи и савимо руке на груди. Позовимо у помоћ све оне којима смо дужни, који због нас ридају и плачу пред престолом Свевишњега. Помолимо се Анастасији да се зањишу српске колевке. Помолимо се Милици да умудри Мајке и Жене Српске. Помолимо се Параскеви да нам се зазлате житна поља и оранице. Помолимо се Лазару да главешине храброшћу обдари. Помолимо се Сави да нас разбраћене помири. Помолимо се Харитону да нас мучеништво не уплаши. Помолимо се свим Светима који су ради Христа и ради нас животе дали. Помолимо се за светли образ у Србина. А када се поправимо и слику Милке и Харитона у својој кући насликамо, ето нас Српски Јерусалиме! Догодине у Призрену! https://mitropolija.com/2023/06/15/majke-hriscanke-milka-lukic-majka-sv-novomucenika-kosovskog-haritona/
  2. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије посетио је у недељу другу Часног поста, 12. марта 2023. године, манастир Велику Ремету на Фрушкој Гори где је по благослову и у присуству Епископа сремског г. Василија у манастирском храму св. великомученика Димитрија предводио свету архијерејску Литургију. Владика Сергије је по читању светог Јеванђеља беседио о св. Григорију Палами и значају исихазма у животу Цркве, како кроз историју тако и данас. "Наша борба (у посту) је против поглаварства и власти и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју", нагласио је Владика у беседи. Овом приликом је Владика Сергије поклонио манастиру Великој Ремети и Епархији сремској мошти св. Новомученика бихаћко-петровачких. Беседа Епископа Сергија: Архијерејима су на Литургији саслуживали игуман манастира Трескавица, високопреподобни архимандрит Варнава, протојереји- ставрофори Бранислав Поповић, др Драгомир Сандо и Маринко Радмило, протојереји Никола Деспот парох старопазовачки, Петар Божић парох инђијски, Душан Вишекруна старешина Саборног храма у Руми, Слободан Вуксановић парох карловачки и епархијски ђакон Горан Власац. За певницом су били појци Јован Стругар, Милан Димковић и Сава Мијаиловић, ученици Карловачке богословије са својим професором Јованом Стојановићем, забележио је г. Крсто Калинић, коме и благодаримо за звучни запис беседе Владике Сергија. После Свете Тајне причешћа и поделе нафоре обављено је сечење славског колача и кољива. Као и сваке године до сада од кад је ова светиња обновљена, кумови су из честите многобројне породице Милановић из Нове Пазове, која традиционално приређује богату посну трпезу љубави за све госте. Епископ Василије се као домаћин на крају свете Литургије поздравним словом обратио Епископу Сергију и у надахнутој беседи истакао значај светих моштију код нас православних хришћана. Извор: Епархија бихаћко-петровачка / Радио "Слово љубве"
  3. Епископија Пакрачко-славонска и ове године има част позвати вјерни народ на заједничко молитвено учешће у Централној прослави празника Светих Новомученика Јасеновачких која ће се одржати у суботу 10. септембра ове године у Манастиру Светог Јована Крститеља у Јасеновцу. Тим поводом, свету архијерејску Литургију с почетком у 9 часова, с вјерним народом, свештенством и монаштвом, служиће више Високопреосвештене и Преосвештене господе Архијереја наше Помјесне и сестринских Православних Цркава. Извор: Саборни храм у Пакрацу, фејсбук страница
  4. Замислите расејаног таксисту или возача метроа, одсутног доктора или службеника, расејаног учитеља или клијента који не може да повеже „две речи“. Расејаност у молитви и богослужењу је неприхватљива. Православна аскеза развила је правила за „сабрање ума“, или пажљиву молитву. Светитељи су се својим подвигом трудили да их оживе. Штавише, пажња је посвећена не само кућној молитви, већ и заједничком богослужењу. Како се може молити на Литургији или на свеноћном бдењу тако да Богу буде угодно и души на добро? Погледајмо ближе један важан савет Новомученика – свенародно певање! Проучавајући њихову заоставштину, писма, проповеди, читајући житија, често примећујемо да су епископи-новомученици настојали да „оживе“ црквене службе код обичних парохијана. Зачудо, управо су Новомученици оживели данас живу традицију свенародног певања „Оче наш“, „Символа вере“ и „Богородице Богородице, радуј се“. Андроник Пермски је у својим писмима говорио о незнању и расејаности парохијана на служби: размењују погледе, гледају једни друге, одсутно одмахују главом. Његова „Писма епископа свештеницима“ дају упутства о „лепоти и реду“ богослужења. Он пише: „Неопходно је поставити правило, укључити у богослужење и сам верни народ, како у читање тако и у певање. Још боље, певање треба поделити. Ово ће, наравно, у први мах бити тешко, јер ће се, пре свега, они који се моле, по навици, стидети да певају, и биће збуњени. Али све се научи и на све се навикне. Тако је и у овом светом делу. Народ веома воли опште певање, о чему сведоче сви случајеви његовог успостављања. О. Кирил (Смирнову) је постепено почео да уводи певање у целу цркву. Штавише, кренуо је од саборне цркве и од прве Литургије на новом амвону. „Чим се Владика скинуо и, у одежди, са штапом у рукама, изашао на амвон, дајући заједнички благослов, он се окренуо присутнима са предлогом да се отпева тропар славе ‟Радуј се, Пресвета Богородице“. Очигледно, овај тропар је био познат неколицини, због чега су само ретки учествовали у певању. Тада га је Владика, приметивши да није добро не знати тропар празника, јасно и артикулисано прочитао неколико пута, претходно објаснивши његов садржај, а затим се узастопно понудио да га отпева пет пута. Последњи пут је већина поклоника учествовала у певању“. Таквих новина било је у многим епархијама, у многим црквама и, наравно, било је и противника. Почетком 20. века у штампи се развила огромна полемика: да ли у храму певају само професионалци или да се тежи народном певању. Бењамин (Воскресенски) је у овој полемици рекао да се у неком удаљеном сеоском храму, дешава да чујете мелодију која одаје такву снагу осећања коју не може заменити ниједна друга модерна мелодија нашег времена. Треба напоменути да су се новомученици борили за духовни препород у храму, за пажњу на служби, за молитвени дух, који је немогуће стећи када само слушаш, а не певаш Богу. О. Лев (Јегоров), један од вођа братства Александра Невског, указао је да су циљеви братства били оживљавање црквеног богослужења и реформа црквеног појања. Братство је популарисало „лежерно певање“ да би „народ лако могао да пева са нама“. О. Василиј (Зеленцов), епископ прилучки, научио је паству да се моли тако да не примећује никога и ништа током молитве, увео је народно певање на богослужењима, одржавао духовне беседе недељом. О. Петар (Зверев) је подстицао народно певање на служби. Позвао је да се то уведе у све цркве епархије. Када цели храм пева Богу, ствара се посебан молитвени простор, духовно расположење које уводи у анђеоски свет. Они који певају се зову анђели, јер славе Бога. Новомученици су се трудили да цео храм буде као Небо . Није изненађујуће што душа после оваквих служби постаје пријемчивија за духовне ствари. О. Владимир (Богојавленски), после акатиста са народним певањем, благословио је да се организују разговори са паством на различите верске и моралне теме. На крају разговора свима су подељене брошуре . Веза између духовног певања и духовног васпитања може се пратити и у деловању о. Кирила (Смирнов). Увео је народно певање на богослужењима и ванлитургијске катихетске разговоре. Духовна чеда су приметила да се ускоро општенародно певање у хармонији могло упоредити са хорским, али је по духовном утицају на верни народ било много боље од њега. Парохијани су, напуштајући храм после такве службе, узвикивали: „Господе! Каквог смо се архипастира удостојили да имамо. Дај Боже да што дуже поживи међу нама.“ Сама литургија носи катихетску снагу. Прожета је нитима догмата. Сва вера се открива у служби. Немогуће је да народ буде спољни посматрач сакрамента вере. О. Андроник је рекао да богослужење треба да носи просветитељску мисију. Зато је неопходно да верни народ познаје и разуме напеве и текстове. Свако богослужење, сам његов чин, све његове молитве и химне су творевина богомудрих људи који су свој живот провели у молитви и духовном подвигу, угађајући Господу и улажући у ове творевине своју благочестиву и богоугодну душу. А у исто време и сам Дух Божији силази у душе оних који се моле на овај начин. Што се тиче литургијске праксе са увођењем народног певања, о. Андроник је саветовао свештенике да започну са добро познатим молитвама и заврше са њима, тако да су целу службу вршили сами парохијани. И управо је то омогућило верницима да буду „једна уста и једно срце“. Тако ће јавно певање створити општу концентрацију у молитви. Тада ће се народ ближе упознати са значењем црквених песама и природно ће памтити саме молитве, певајући их за другима. И какво се онда надахнуће ствара у свима онима који се моле! Заиста, они неће хтети ни да изађу из храма, у коме су тако певали о чудесном Богу у Светима. јереј Андреј Гавриленко https://pravlife.org/sr/content/kako-prevazitshi-rasejanost-tokom-bogosluzhenja-saveti-novomuchenika
  5. Ново издање емисије „Богослужбене особености празника српских светитељаˮ посвећено је молитвеном спомену на светог, славног и добропобедног новомученика Станка Острошког. У наведеној емисији, која се на таласима Радио-Беседе емитује у оквиру специјалног празничног серијала, говорили смо о житију и химнографији у част светог новомученика Станка, чије мошти, тачније нетљене руке, почивају у острошкој светињи. У Житијима светих о светом новомученику Станку налази се само кратак запис, који је записао преподобни отац Јустин Ћелијски, у време док су мошти светог новомученика Станка почивале у Горњем манастиру Острогу: „Дечака Станка, који чуваше овце у никшићком крају Црне Горе, убише Турци код оваца за веру хришћанску, 15. септембра 1712. године. Његове свете и нетљене мошти – две посвећене дечје ручице, почивају у Горњем манастиру Острогу, у храму Часног Крста, где се подвизавао свети Василије Острошки. О мученичкој кончини Станковој постоји запис у Горњем Острогу.“ (Архимандрит др Јустин Поповић, Житија светих за април, Београд, 1973. стр. 456). Ово издање емисије употпунили смо разговором о култу светог новомученика Станка Острошког, уз осврт на значај изградње првог храма у светитељеву част, као и на детаље из химнографије празника који указују да је свети новомученик Станко молитвени покровитељ деце. Уз то, указали смо да четврт века славопој Господу узноси хор „Свети новомученик Станко Острошкиˮ, под уметничким руковођењем диригента Ленке Дурутовић. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. У овај, 15/28. дан месеца јуна, поред светог Лазара и свих мученика и новомученика који су пострадали од Косова до данас, савршавамо молитвени спомен на више знаменитих угодника Божјих, међу којима треба споменути светог славног и добропобедног мученика Вита, светог славног пророка Амоса, као и свете патријархе српске Јефрема и Спиридона. Житија и подвизи ових угодника Божјих свакако су различити, али је циљ њиховог хришћанског живота и служења Богу био исти онај који је дивно изрекао свети благоверни цар Лазар: „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и до векаˮ. Ове речи требале би да буду и идеал нашег хришћанског живота, јер су проистекле не само из уста благоверног цара Лазара, већ из његовог дубоког литургијског опита и светог живота који постаде образац и пример нашег живљења у историји. У химнографији овог празничног дана који се торжествено прославља особито у нашој помесној цркви, величамо светог благоверног Лазара као угодника Божјег који је иако овоземаљски владар више заволео лепоту славе Божје и вечни живот. Његово опредељење за Царство небеско следовало је и велико мноштво његове верне војске, а то опредељење следује и наш благочестиви народ вековима. Заволео си лепоту славе Божје, међу земнима си Му угодио и добијени талант добрим делима си удвостручио. Њему си се одужио подвигом до крви и плату за страдања твоја као мученик си примио од Христа Бога: Њега моли да спасе нас који те песмама славимо, свети Лазаре. (тропар кнезу Лазару) Због верности Богу и Божјој правди, пострадасте телом, Земља се растужи, ал’ спасосте душе, небо се весели, а преци се ваши распеваше небом, на капији Раја сретоше вас с песмом: “Имена су ваша у Књизи Вечности, улазите у Рај, децо бесмртности”. Ми на Земљи, род ваш, кличемо вам у глас: Мученици нови, молите се за нас! (тропар мученицима и новомученицима косовским) Као изврсног изабраника побожности и непостидног мученика за истину, славно и по дугу хвали те стадо твоје, богомудри. Пошто имаш смелост код Христа Бога, нама који те славимо смирење испроси, да ти кличемо: Радуј се, свети Лазаре, свеславни! (кондак кнезу Лазару) Нека хвале Бога, поља и ливаде и зелене горе, долине убаве, валовите реке и пећине мрачне, што невином крвљу поливене бише, светом крвљу мноштва српских мученика, вредних домаћина и храбрих војника, младића и деце и девица чедних. Нека хвале Бога и немуште твари, Господа што светом целим господари. (кондак мученицима и новомученицима косовским) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  7. Извод из бесједе Његовог високопреосвештенства Митрополита Амфилохија на дан освећења храма посвећеног Светом новомученику Станку 18. децембра 2004. године: ”У име Оца и Сина и Светога Духа. Камен који одбацише зидари он постаде угаони камен и дивно је то у очима нашим. Ријечи драга браћо и сестре које се односе на одбаченог, презреног, опљуваног, распетог голготског мученика Христа Бога нашега. Зидари земаљске среће одбацили га, као што зидар одбацује неки од каменова када гради своју кућу. Међутим, онај који је био одбачен, који је био презрен и распет, показао се крајеугаоним каменом васионе. Открио се и јавио тајном свога васкрсења као онај кроз кога је све постало све што је постало и који је својом Божанском љепотом и ликом љепотом украсио сва створења видљива и невидљива и који својим промислом чува свако биће и свако створење, дарује му свјетлост, живот и непролазност, а на првом мјесту човјеку чије је тијело примио на себе, уселивши се у нашу природу и обасјавајући својом вјечном свјетлошћу свакога човјека који долази у овај свијет. Ова стијена на којој је саграђен храм данас освештан новомученика Станка Острошкога, и она је, попут онога чијем имену је од данас посвећена, била заборављена. Али оно што је чекало вјековима да добије свој смисао ево данас на овај дан добија свој смисао уписан силом Божанском и Божанским промислом. И ова стијена коју нијесмо примјећивали до скора, ево данас и она постаје угаони камен, један од угаоних каменова ове острошке светиње. Посвећена имену Божијем постала је од данас мјесто свједочења Њега као крајеугаоног камена, Христа Бога нашега, мјесто просвећења, мјесто освећења, мјесто приношења Његове бескрврне жртве Тијела и Крви Његовог за спасење свијета. Ова стијена ево узрасла је у овај чудесни дивни храм, први такав, посвећен Светоме новомученику Станку Острошком. Ево његове свете ручице дошле су овдје у овај свети храм! Његове ручице посјечене за Христа добиле су своје тијело, јер шта је друго овај храм него је тијело – симбол Тијела Христа Бога и символ пострадалог распетог, али и васкрслог тијела новомученика Станка. Новомученик Станко, дијете коме су нудили славу и част, али дијете часно и честито у чијем срцу се разгорио огањ вјере у Христа распетога и васкрслога, није се одрекао Христа већ је радије прихватио да буде сасјечен на комаде за Христа него ли да прихвати обману безбожничку свога времена. И Бог у знак свога благовољења – Христос Господ – сачувао је за његову мајку, и за мајку Цркву, и за ову светињу, његове руке да нас милују, да нас благосиљају и да од сада па у будуће из ове светиње свједоче како је дивно бити свједок Христа Бога, како само они који живот свој жртвују за светињу, за име Божије, за ближње своје, остају записани у вјечном памћењу Божијем, остају записани и у људском памћењу и у памћењу Цркве Божије. И то је дакле дивно! У очима нашим, на овом камену, овај новомученик Станко од данас ево још снажније свједочи Христа Бога. И његове свете ручице сабираће у будуће вјекове око себе све оне које буду долазили да се поклоне острошкој светињи Св. оцу нашем Василију Острошком и да приме од њега благослов. Он је такође претрпио страдање добровољно, добровољни подвиг и распеће, распет за овај свијет и свијет за њега, и који ево кроз вјекове распет у име Господње, али и испуњен Господњом силом васкрсења, васкрсава хиљаде стотине хиљаде душа које се окупљају, као и ми данас, и који се окупљају и који ће се окупљати око његових светих моштију. И то је дивно у очима нашим јер и то је причасно, као и руке новомученика Станка, као и подвиг Св. оца нашег Василија.. Ево данас на овој стијени поред тога великога Божанског дара имамо још један дар и још један благослов, и ми и они који овдје заједно са нама очекују да их похранимо у ову светињу, који су пострадали за Крст часни и слободу златну, који очекују да буду похрањени овдје на овај камен на коме је никао овај свети храм и узрасла ова светиња и на коме ће почивати руке новомученика Станка. Овдје су заједно са нама данас понижени згажени са оскрнављеним гробовима, са оскрнављеним споменом и поменом 27. наше браће и наших отаца који су овдје поред ћивота Св. Василија Острошког жртвовани, поклани практично без суда и пресуде. И не само што су убијени без суда и пресуде, него ево до данас њихов гроб је био оскрнављен и заборављен, презрен. Многи су се уклањали од њихове гробнице да их не би случајно неко видио да поред њих пролазе. Будите увјерени да има и данас оних који су од страха изостали да буду овдје, толико је дубок страх ушао у људске кости и толико се зло и братомржња испртила на ово свето мјесто, да тај страх ни данас људе не оставља! Али они које људе остављају и које људи презиру, ево их данас прослављају се на овом светом мјесту и докле буде било овога светога мјеста, а биће га докле је свијета и вијека, памтиће се поред новомученика Станка и они који су овдје побијени, који су се суочили са два велика зла 20 вијека, са нацифашистичким злом и оном идеологијом која је обоготворила крв и тло. Али су се суочили и сукобили и са оном другом идеологијом која је обоготворила класу, и обоготворила човјека коме је дах у носу, човјека без Бога и против Бога. Та два страшна искушења која су крвљу засијала сву Европу и читав свијет су била она искушења са којима су се суочили они које ми данас овдје сахрањујемо. И да буде још страшнија прича, они који су њих осудили на смрт, и њихови идеолошки потомци, данас су главни носиоци оних идеја ради којих су њих побили и који су њих жртвовали. И нека је тако, али нека им Бог да разума да схвате колико је велико зло учињено и да прихвате истину о овом страшном догађају голготског страдања, острошке голготе која ево овдје постоји и са које капа крв страдалника већ 61 годину. Све што је драга браћо истинско и часно у историји рода људског оно је засновано на жртви, на голготској жртви, на Христовој жртви и на жртви оних који су се у име Бога, у име Христа жртвовали за светињу и за ближње своје. Ова светиња привлачи милионе људи управо зато што је утемељена на жртви богоносној, христоносној голготској жртви. Овој жртви се придружују и они које данас овдје похрањујемо, а мјера жртве, то је закон историјски, јесте мјера љубави, а нема веће љубави од оне да неко живот свој положи за ближње своје.” Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. На позив домаћина, Његовог Преосвештенства владике тимочког г. Илариона, Његово Преосвештенство владика пакрачко-славонски г. Јован боравио је 3. и 4. децембра ове године у богочуваној сестринској Епархији тимочкој. На предлог Епископа г. Илариона, преосвештене владике су у петак 4. децембра на Ваведење Пресвете Богородице, светом архијерејском Литургијом са сестринством свештене обитељи манастира Вратна, уз саслужење ђакона Милана Јовића, молитвено прославили овај велики празник. Након прочитаних одељака из Светог писма, архипастирском беседом окупљене је поздравио Преосвештени владика г. Јован. Током ове посете владика Јован је за верске потребе Епархије тимочке, а у знак сестринске љубави и блиске повезаности наше две Епископије, њеном архипастиру и оцу Илариону даровао мошти Светих новомученика Јасеновачких и велики дрвени крст израђен од јасеновачког дрвета. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
  9. Празник Светих новомученика јасеновачких молитвено је прослављен у недељу, 13. септембра 2020. године, у манастиру Јасеновцу. Освећење новоподигнуте зимске цркве Светих новомученика јасеновачких, и свету архијерејску Литургију, уз саслужење Преосвећене господе Епископа славонског Јована, будимљанско-никшићког Јоаникија, диселдорфског и немачког Григорија, источноамеричког Иринеја, аустријско-швајцарског Андреја, бихаћко-петровачког Сергија, свештенства и монаштва више епископија, служио је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије. Поучавајући о речима прочитаних одељака из Светог Писма, о светим мученицима Цркве Христове, поучном беседом окупљене вернике поздравио је Његово Преосвештенство Епископ диселдорфски и немачки г. Григорије. Након причешћа светим Даровима, по свршетку свете Литургије, у славу Божју а у част и спомен Светих новомученика, на гробној хумци у Спомен подручју Јасеновац, архијереји су освештали славски колач и жито. Пригодном беседом вернике је поздравио Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј. Извор: Епархија славонска
  10. У петак, 13. септембра, када се наша Црква молитвено сећа Јасеновачких мученика, у манастиру Светог Саве – Нови Каленић код Канбере служена је Света Архијерејска Литургија коју су служили Њихова Преосвештенства Епископи Господин Лонгин и Силуан, високопреподобни архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара, високопречасни протојереји-ставрофори Илија Драгосављевић и Јаков Јовић, протођакон Миодраг Томић и јерођакон Нектарије. По благослову Епископа, игуман Методије се обратио беседом у цркви и истакао величину подвига Светог Саве који је многе побудио на жељу за манастиром чак и његове родитеље. Зато треба да подржимо монаштво у манастиру јер кад манастир постане место подвига, то ће бити највећи благослов за нас. Такође игуман је нагласио да је порука манастира Хиландара иста као и ранија порука старца Никанора а то је да љубављу, стрпљењем и разумевањем манастир постане симбол заједништва а то ће бити на радост Светог Саве. Након Свете Литургије и резања колача у част Јасеновачких мученика, Епископи су пред знамењем страдања ових мученика, крстом постављеним на гробљу манастира, служили молебан Српским мученицима. Литургији и молебану, присуствовао је и Његова Екселенција амбасадор Републике Србије у Аустралији, господин Мирољуб Петровић. Епископ Лонгин је у својој беседи после молебана, истакао да смо се помолили пред крстом подигнутим у славу Јасеновачких мученика који су подигла наша родољубива браћа да се сећамо наших предака који су пострадали на правди Бога држећи се своје вере и поновио речи молитве да Господ уразуми све оне који чине зло. Ми не верујемо у смрт, него у васкрсење, победу, светлост и радост и верујемо да су живи наши преци пред Богом, на чију чврстину у вери, доброту и племенитост и спремност да опраштамо треба да се угледамо. Након послужења које су припремиле сестре из Кола сестара, Епископ је још једном истакао да без мучеништва нема светитељства и да је крв мучеништва било семе духовне обнове нашег народног бића, и захвалио Епископу Лонгину и игуману Методију на посети Митрополији у години јубилеја, који су дошли да нас подрже и духовно укрепе. Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска
  11. Епископија пакрачко-славонска и ове године има част позвати верни народ на заједничко молитвено учешће у централној прослави Светих новомученика Јасеновачких која ће се одржати у суботу, 7. септембра 2019. године, у манастиру Рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу. Повезана вест: Епископ Јован (Ћулибрк) о прослави Јасеновачких новомученика: Сећање - хришћанско предање Тим поводом, с верним народом свету архијерејску Литургију са почетком у 9 часова уз саслужење Преосвећене господе Епископа маринског и јургинског Инокентија из Руске Православне Цркве, пакрачко-славонског Јована и викарног диоклијског Методија, свештеног и монашког клира наше и сестринских Епископија, служиће Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије. После Литургије, у 12 часова на хумци код Каменог цвета обавиће се освештање славског колача и жита. Сутрадан, у недељу, 8. септембра 2019. године, са почетком у 9 часова свету архијерејску Литургију у манастиру Ораховици служиће Преосвећена госдпода Епископи марински и јургински Инокентије и пакрачко-славонски Јован. У оквиру празновања Светих новомученика, и ове године у петак, 6. септембра, по пети пут одржаће се научни скуп „Новомученици: Полиперспектива V“ у Српској православној општој гимназији у Загребу с почетком у 9 часова, током кога ће о овој теми говорити неколико еминентних домаћих и светских стручњака. После симпосиона, у Саборном храму Свете Тројице у Пакрацу биће служена празнична вечерња. Трећега дана, у среду, 11. септембра 2019. године, на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, у обновљеном храму Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима, где је крштен свете успомене Павле, Патријарх српски, биће служена света архијерејска Литургија. Позивамо Вас да и ове године заједно с нама узмете учешћа у наведеним догађајима који имају неизмерно значење како за све пострадале тако и за наставак грађења културе сећања на Јасеновац и његове жртве. Извор: Инфо служба СПЦ
  12. Викарни Епископ диоклијски г. Методије служио је данас, на Духовски понедјељак и празник Светог свештеномученика Јоаникија и с њим пострадалих свештеномученика и мученика Митрополије црногорско-приморске, храмовне славе цркве на Пардусу у Љешанској нахији са свештенством Свету службу Божију у овој цркви њима посвећеној. Протојереј Предраг Шћепановић, парох подгорички казао је у пастирској бесједи након читања Јеванђеља говорио је о страдању Митрополита Јоаникија и избјегличке колоне од Везировог до Зиданог моста у Словенији 1944/45. године. „Ми смо са главе страдали у Словенији, на Зиданом мосту, у преко 600 масовних гробница… И хвала браћи Словенцима што су њихове јаме и њихова стратишта обиљежили и описали. Ево ми, наше мртве, који су безгробна војска сахрањујемо у књигама и у овом светоме храму“, рекао је отац Предраг. Он је рекао да храм на Пардусу позива на братско помирење. „Јер, то је било тешко вријеме, када је хљеб у братску крв умакан а душа на памук чупана. Тада је, на данашњи дан Митрополит Јоаникије страдао. И овај дивни храм, који се издиже на овом путу изнад Подгорице посвећен је управо њему и страдалној војсци за име Христово, јер је мученичка крв сјеме за нове хришћане“, казао је отац Предраг Шћепановић. Након светог причешћа благосиљан је славски колач. Владика Методије је на крају рекао да је благодат Духа Светога данас сабрала вјерне на Службу на Пардусу. „Као што се пјева двије хиљаде година: И сви узевши крст свој говоримо – благословен који долази у име Господње. Тако су, драга браћо и сестре, пјевали и узели крст свој на плећа своја кренули на пут страдања и Митрополит Јоаникије са свештенством и народом да животом својим посвједоче Јеванђеље Христово“, рекао је Владика диоклијски. Додао је да људска природа, заражена смрћу, жуди, жедни и вапи за вјечним животом. „Тако је жудјела и душа њихова кад су кренули на овај пут страдања и срели су се са Христом – лицем у лице“, закључио је Владика Методије. Извор: Митрополија црногорско-прморска
  13. У недељу 37. по Духовима, 10. фебруара 2019. године, Преосвећени Владика новограчаничко-средњезападноамерички г. Лонгин служио је свету Литургију у руском храму Богородичног Покрова у Чикагу. Тог дан прослављен је празник Светих новомученика и исповедника руских, који су пострадали од безбожне власти у првој половини XX века. Тај празник је и имендан руског чикашког владике Петра који је био домаћин молитвеног сабрања. Црква је била препуна верног народа од којих је већина приступила светој тајни исповести и причешћа. Архијерејима су саслуживали више свештеника, ђакона, ипођакона и чтечева. -Страдања мученика и исповедника у Русији у првој половини 20. века може се упоредити са страдањем мученика у првим вековима хришћанства. Али то што је у Римској империји трајало три и по века у Русији се сместило у неколико десетљећа. Негде сам прочитао да постоји 2000 имена канонизованих, а колико је новомученика и исповедника, – то сам Бог зна! И шта све нису претрпели да би веру сачували и предали следећим генерацијама! Колико је људи изабрало да буде са Христом по цену живота! И те жртве нису биле узалудне, Црква је стекла непроцениво духовно искуство и молитвенике пред Богом. Због тога је корисно више сазнати како су живели, шта су све морали да издрже, какву су изузетну чврстину показали, ко им је дао снагу да веру одрже, и задиве чак и своје мучитеље. Тачно је да су ужасни услови у којима су верни тог времена живели, подгревали дух исповедништва, те су се људи другачије односили према Цркви, према животу а и једни према другима, подсетио је владика Лонгин и наставио: -У наше време Цркве су отворене а људима је опет тешко доћи на службу, нико нас јавно не гони, имамо Свето Писмо и дела светих Отаца, а ипак смо млаки у вери, топло-хладно је стање нашег духа; сада нема потребе да побећујемо спољашњег непријатеља већ сами себе. Бриге овога света одузимају нам сву енергију. Не славимо успомену на васељенске светитеље, а сад још и новомученици? Као да нам је тешко једном годишње да их достојно прославимо. Данас, нажалост, људи при малој неудобности почињу да ропћу, да се љуте, осуђују, завиде и кваре односе... Зар такав човек може разумети новомученике? Каквог су они били духа? Новомученици су својим убицама праштали и благосиљали их, а ми се срдимо и на најближе беснимо када нас критикују. Мученици су све могли да издрже јер су имали смирења. -За спасење је потребан подвиг, кажу Оци, и без обзира каква су времена увек је време за подвиг. Друштво у коме живимо и сада, можда у већини, као и богоборачких година XX века, одбацује хришћанске вредности. Можете чути, и не само, од младих: Па сви или већина живи тако! Морамо бити савремени, све је то у реду, то је живот. Но, за нас вернике, право питање је: Имамо ли снаге да будемо са Христом, или ”са свима”, ”са већином”? Православље је здравље, хришћанство је живот! И како тај живот одједном може постати несавремен. Па, вера је још више потребна обзиром на смртоносно деловање греха. Она је одговор на свуда пропагирану атмосферу хедонизма и самости, који разврат поставља као норму понашања и која се агресивно намеће са екрана телевизора, на интернету и компјутерским играма. Зато су новомученици прави хероји на које може да се угледа младост. Борити се против тих лажних вредности, псевдовредности, јесте врста исповедништва! Стајање у вери (”стојте у вери,” каже апостол Павле) за нас је као и за новомученике, главни задатак. Сведочим ли ја својим животом Христа? Сваки мој поступак може неком помоћи да се замисли о спасењу своје душе и о Богу, рекао је владика Лонгин и подсетио: -Често се чује да неко каже: Незаслужно страдам! Наравно, незаслужено, јер колико имамо грехова требало би још више да страдамо, али по милости и љубави Божјој, Он нам незаслужено шаље мало жалости и тешкоћа. Ваљало би да се научимо да за своје грехе пропатимо, а страдање за Христа, то је већ мера светих, новомученика. Само ако имамо у души љубави можемо све издржати. Она је основа вечног живота и треба се трудити свим силама да сачувамо љубав. Терете један другог носите и тако испуните закон Христов (Гал. 6:2) - само то треба: истрпити слабости, немоћи ближњега, и задобићемо љубав. Као што је рекао један старац: -Запамти, долазе времена када нас само љубав може спасити. Учи се да у себи гајиш љубав, само је она – живот. А све остало грех - горе од смрти. Ми пропадамо без љубави, пропадамо... Извор: Српска Православна Црква
  14. Његово Преосвештенство епикоп Г. Јован (Пурић), некадашњи игуман острошког манастира, служио је Свету архијерејску Литургију у цркви Светог новомученика Станка у Доњем Острогу, у четвртак 7. фебруара 2019. љета Господњег, на празник великог учитеља Цркве Божије Светог Григорија Богослова. Преосвећеном владици саслуживали су сабраћа острошке обитељи јеромонах Јеротеј и јерођакони Роман и Зосима, као и јереј Стефан Миловановић из Будимљанско-никшићке епархије, уз молитвено учешће монаштва и вјерног народа. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- По прочитаном Јеванђељу, Владика Јован је говорио о Господу Исусу Христу као добром пастиру кога је прославио велики Божију угодник Свети Григорије Богослов. – Он је био дивни, племенити, добри човјек, мудар, дубок и предубок био је Свети Григорије Богослов. Како је и иконописац насликао Светог Григорија Богослова са челом уздигнутим које је изражавало велику мудрост Божију коју је и примио овај Божији човјек, али је њега понајмање интересовала црквена политика и људски односи, јер је прије свега био пјесник – казао је Владика Јован. Преосвећени владика је подсјетио да је Свети Григорије био и архиепсикоп цариградски. – Он је борећи се против јереси, утврђујући своје стадо у православној вјери, одагнао најамнике и оне вукове који су ушли међу стадо Божије да га разбуцају и да га разбију и полако је све већи број људи приводио Христу Богочовјеку, а не себи – казао је Владика Јован и додао да такав човјек треба да буде примјер и узор својој пастви, јер није Господ архијереје позвао да буду власт, него да служе и да живот свој положе за ближње своје. Владика Јован је додао да оно што је Христос преживио, то је живио и велики његов следоватељ Свети Григорије Богослов. – Велики богослов је славио Оца и Сина и Светог Духа, Господа Богочовјека који је открио Свету Тројицу и дао нам Духа Светога. Иза њега су остале предивне пјесме и кажу да је највећи дар када неко пјева пјесму и заиста само су свети оци могли да се уграде у памћење Цркве као Свети Григорије, да се њихова теологија памти и запали срца свих и уђе у богослужење – нагласио је Владика Јован и додао да је то теологија која је дар од Бога. Владика је истакао да Свети Василије Острошки и Свети Станко личе на Светог Григорија Богослова, јер је њихов живот био пјесма, јер је њихово ухо чуло глас Божији као Мојсије на Синају. – Ово је наш Синај и гора Тавор – казао је Владика Јован. Владика је на крају заблагодарио Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију што личи на Светог Григорија Боголова по дубини мисли, по пјесничком срцу и по осјетљивости и честитао имендан свом сабрату са којим је заједно замонашен у острошкој светињи Преосвећеном епископу франкфуртском и све Њемачке Г. Григорију. Током Литургије сабрани су се присаједнили Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа примивши Свето Причешће. Извор: Манастир Острог
  15. Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије одликовао је на Бадњи дан, у недјељу 6. јануара 2019, током свечаног налагања бадњака пред Цетињским манастиром, Црквени хор „Светог новомученика Станка“ из Никшића на челу са хоровођом проф. Ленком Дурутовић Златним ликом Светог Петра II Ловћенског Тајновидца. Како је у свом архипастирском слову истакао Високопреосвећени Митрополит Амфилохије ово високо одликовање се додјељује „за благословени двадесетпетогодишњи труд и старање за благољепије богослужења у дому Господњем“. „Посебно, хоћу, овдје, да поздравим наш хор Светог новомученика Станка који, сваке године, дође из Никшића овдје да поје пјесму Господу Богомладенцу на челу са нашом диригенткињом Ленком Дурутовић. Двадесет и пет година они поју ову дивну пјесму, благодарећи нашој Ленки. Од првих хорова, који су основани у Црној Гори, деведесетих година, је и хор Светог новомученика Станка“, казао је Митрополит. Подсјетио је да је тих година саграђена и прва црква Новомученику Станку, између Горњег и Доњег манастира. У вријеме док је грађена црква, основан је и хор Светог новомученика Станка. „Богу сам благодаран што је Бог послао Ленку да она прихвати да као стручњак подржи тај хор, да га очува, умножи. Сваког празника и недјеље они поју у цркви Светог Василија у Никшићу, а и даље. Стизали су до Русије и Грчке, до Европе, али „мораће“ да иду и до Владике Кирила у Аргентину“. „У знак благодарности, захвалности нашој Ленки и члановима хора, одликујемо Златним ликом Светог Петра II Ловћенског Тајновидца хор Светог новомученика Станка из Никшића на челу са хоровођом Ленком Дурутовић за благословени двадесетпетогодишњи труд и старање за благољепије богослужења у дому Господњем. Нашој Ленки и хору многаја и благаја љета!“, поручио је Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  16. На дан када наша света Црква слави Светог новомученика Станка Острошког, 18. децембра, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије у Цркви која је посвећена овом Божијем угоднику у манастиру Острог служио је Свету аријерејску литуругију. Саслуживали су му јеромонах Никон, игуман манастира Доњи Брчели и острошка сабраћа протосинђел Сергије, јеромонаси Јеротеј и Владимир, јерођакони Роман и Никита и јереј Радмило Чизмовић, пјешивачки парох, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Звучни запис беседе (1) Звучни запис беседе (2) -ФОТОГАЛЕРИЈА- Током Литургије Митрополит Амфилохије је у чин јеромонаха рукопроизвео и у свештеничке одежде обукао острошког сабрата јерођакона Никиту. У архипастирској бесједи Високопреосвећени Митрополит је казао да ријечи Господње Из уста младенаца и дјеце која сисају сатворио си себи хвалу посебно чудесно и истинито одјекују у овом Светом храму посвећеном имену Божјем и Светом новомученику Станку у којем се чувају његове свете ручице којима је прославио Господа, проливши своју дјетињу крв за Христа Бога. Говорећи о страдању овог новомученика, чобана из Подвраћа, околине Острога, који је у 14-ој години одбио да се потурчи и пљуне на праву вјеру и зато био сасечен, Митрополит је казао да је он мученички пострадао, од истих безбожника, агарјана, као и свети Исаије Острошки и Ђакон Светога Василија. „Ова светиња острошка је заливена крвљу и мучеништвом Светога новомученика Станка. Заливена је молитвама Св. Василија који је гријао ове стијене својим сузама, и мучеништвом светих мученика Исаија Острошког и Ђакона Св. Василија, али и других који се овдје страдали и бранили ову светињу, од војводе Мирка Петровића па до најновијих бранитеља ове светиње, који су на правди Бога, као бранитељи ћивота Светога Василија, побијени од братске руке.“ Високопреосвећени је казао да је Господ удесио да ова светиња буде запечаћена мученичком крвљу, и да се у овом светом храму, гдје се чувају ручице невино пострадалога чобанчета Станка, похране земни остаци 27. бранитеља ове светиње који су пострадали током Другог свјетског рата. Нагласио је да је острошка светиња тиме добила изузетни значај, као и страдањем и подвизима свих оних који су се овдје подвизавали од времена Светог Василија Острошког па све до блаженог спомена старца Лазара у чије је вријеме је и грађена Црква Светога Станка Острошкога. Истичући да само Господ зна колико је било овдје подвижника који су Богу служили и приносили свој живот Христу Богу на дар, владика је казао да су овдје присутна четири Божја угодника; Свети Василије, његов ђакон, Исаије Острошки и новомученик Станко, а присутни су и сви они који су вјековима прилазили овој светињи и добили Божји дар и благодат просвећени истинском чистом вјером. „Свети Василије и ова светиња прима све који долазе са страхом Божијим, вјером и љубављу. Прима хиљаде и хиљаде и младих,и старих, из наше земље и нашега световасилијевскога и светосавскога, светопетровскога народа, али и из других земаљских народа који долазе да траже помоћ од живога Господа. И сваки од њих оде одавде богатији него што је дошао, духовно окрепљен и освећен, просвећен обрадован са здрављем, прво духовним, оно што је најважнија, а онда често и са тјелесним здрављем.“ Подсјећајући да ова светиња Божја зрачи кроз вјекове, владика Амфилохије је казао да је у њој најљепши цвијет и најчудеснији дар Свети новомученик Станко, његове свете ручице које цјеливамо и које благосиљају заједно са ћивотом Светога Василија све оне који долазе у ову Божију светињу. Пожелио је да Господ и нама подари, попут новомученика Станка, да се у нас усели та његова вјерност и послушање живоме Господу и Божијој светиње, послушање који је код њега окончано мученичком смрћу, а код нас нека би оно било мучеништво савјести, истичући да постоје двије врсте мучеништва: мучеништво савјести и мучеништво крвљу. „Свети великомученик Станко је задобио ово највеће мучеништво са којим је он себе поистовјетио и сјединио са голготским мучеником – Христом Богом понијевши његов крст испунивши, иако млад, заповјест: Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе нек узме крст свој и нека Ме слиједи. Нека би он био покровитељ не само ове светиње него и ове земље, подстицај дјеци и њиховим учитељима, првенство у Црној Гори, да крену путем Христа, да се не одричу Христа, вјечне Божанске љубави и истине, и да поново у нашим школама засија та свјетлост Божје истине да би кроз овај земаљски живот и овај и други земаљски народи задобијали вјечно непролазно Божије царство: Оца и Сина и Духа Светога „, поручио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије. Након Светог причешћа храм Светог Станка је опходила свечана литија коју је предводио Митрополит Амфилохије са читањем четворојеванђеља. Потом је Митрополит благосиљао и пререзао славски колач, који је у славу Божију, а поводом храмовне славе Светог новомученика Станка припремила острошка братија. Данас је и острошки сабрат монах Станко прославио свој имендан. На крају богослужења Митрополит Амфилохије је бесједећи сабранима указао на велики проблем који Црква Божија има при обнови и изградњи храмова у Црној Гори, нарочито по питању обнове древног манастира Михољске Превлаке код Тивта и Цркве Свете Тројице на Румији. „У наше вријеме има људи који обоготворавају тзв. културу и клањају јој се, а не знају да тамо гдје нема култа, иако је зидана у прошла времена та грађевина је мртвачница. Само оне древне светиње, било да су сачуване или порушене, у којима се обавља култ – служба Божја је истинска и права култура. Данас постоји, поготово у Црној Гори, тенденција обоготворење културе – мртвих остатака прошлости“, казао је владика и примјетио да они који се везују за камење и одричу Бога којим је кроз вјекове саграђено све што је чудесно и лијепо на земљи, захтјевају да се руши нешто оно што се гради у славу Божју. Митрополит је подсјетио да Митрополија црногорско-приморска годинама безуспјешно тражи дозволу за обнову Светих Архангела на Михољској Превлаци. Казао је да ми поштујемо законе, али прије и изнад свега законе живога Бога и држимо се онога из откривења Божјег да се више треба покоравати Богу него људима, да цару треба дати царево, а Богу Божије. „Богу припада душа и тијело, а цару, звао се он цар или предсједник, порез и поштовање. Према томе у име Божјег закона и службе Божије, ми обнављамо светиње.“ Изразио је наду да Бог неће дати да се сруши новоизграђена крстионица на мору, која је наставак крстионице Цара Константина из 4. вијека, као ни Црква Свете Тројице на Румији, која је подигнута Богу љубави и која грли Исток и Запад, Сјевер и Југ, која васкрсава љубав и у Бару, око Бара и шире. Заједничарење поводом славе Светог новомученика Станка и рукоположења новог јеромонаха острошког Никите настављено је за трепезом љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. У литургијском сабрању учествовало је и око четрдесет ученика средње школе Светозар Милетић из Новог Сада. Њих су предводиле катихете Милица Петровић и Бранислав Момиров. Неколико ученица је појало тропар Светим новомученицима Јасеновачким. После прочитаног јеванђелског одељка свештеник Милорад Мировић надахнуто је беседио о свему ономе што је тропаром сажето изражено: Због верности Богу и Божијој правди, пострадасте телом, земља се растужи, ал′ спасосте душе, небо се весели, а преци се ваши распеваше небом, на капији Раја сретоше вас песмом: Имена су ваша у Књизи вечности, улазите у Рај, Децо бесмртности. Ми на земљи, род ваш кличемо вам у глас: МУЧЕНИЦИ НОВИ, МОЛИТЕ СЕ ЗА НАС! Свештеници, народ и ученици, благодарни у срцу што су имали могућност да у Светоуспенском храму празнују спомен Светих новомученика, остају у нади да ће се и у наредним годинама окупљати на литургијско сабрање у овај дан у већем броју и у свим храмовима, ако Бог да. Извор: Радио Беседа
  18. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринаја, по први пут је у Новом Саду, у Светоуспенском храму, служена света Литургија на дан празновања Светих новомученика Јасеновачких. Свету Литургију су служили свештеници Милорад Мировић и Жељко Латиновић уз саслужење ђакона Владе Поповића и учешће верног народа. У литургијском сабрању учествовало је и око четрдесет ученика средње школе Светозар Милетић из Новог Сада. Њих су предводиле катихете Милица Петровић и Бранислав Момиров. Неколико ученица је појало тропар Светим новомученицима Јасеновачким. После прочитаног јеванђелског одељка свештеник Милорад Мировић надахнуто је беседио о свему ономе што је тропаром сажето изражено: Због верности Богу и Божијој правди, пострадасте телом, земља се растужи, ал′ спасосте душе, небо се весели, а преци се ваши распеваше небом, на капији Раја сретоше вас песмом: Имена су ваша у Књизи вечности, улазите у Рај, Децо бесмртности. Ми на земљи, род ваш кличемо вам у глас: МУЧЕНИЦИ НОВИ, МОЛИТЕ СЕ ЗА НАС! Свештеници, народ и ученици, благодарни у срцу што су имали могућност да у Светоуспенском храму празнују спомен Светих новомученика, остају у нади да ће се и у наредним годинама окупљати на литургијско сабрање у овај дан у већем броју и у свим храмовима, ако Бог да. Извор: Радио Беседа View full Странице
  19. Господ Исус Христос искупитељском и спаситељском жртвом смрћу побеђује смрт. Његове речи ово чините за мој спомен непрекидно нас позивају на Памћење Његове Жртве. Христово Васкрсење је живот у који се човек уграђује. Заборав Жртве је заборав Бога, заборав спасења и живота који нам дарује. Жртве памтимо и спомињемо. Да помене Господ у Царству Своме литургијско је вечно Памћење. Заборав жртве је њено обесмишљавање, поништавaње, победа насиља, смрти. Тако, брига за живот вечни јесте брига за Памћење. Знајући ово, 08. септембра у Јасеновацу су се сабрали архијереји наше и помесних Цркава, свештенство, монаштво и верни народ да и ове године литургијски прославе дуго заборављане Свете новомученике Јасеновачке. Предвођени свештеницима Светоуспенског храма у Новом Саду, Жељком Латиновићем и Милорадом Мировићем и верни народ Епархије бачке учествовао је у овом догађају. Светом архијерејском Литургијом, у манастиру Рођења светог Јована Крститеља у Јасеновцу, началствовао је Архиепископ берлински и германски г. Марко, уз саслужење господе Епископа маринског Инокентија, будимљанско-никшићког Јоаникија, славонског Јована, и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија. Молитвена радост започета светом Литургијом настављена је освећењем славског колача и жита у славу Божју и спомен Светих мученика, на једној од јасеновачких хумки. Све присутне о значају празновања (памћења и спомињања) Светих новомученика поучили су својим пастирским беседама домаћин епископ Јован као и епископи Марко и Инокентије. Добри домаћини, епископ Јован и монахиње јасеновачког манастира приредили су свима присутнима трпезу љубави. То је уједно била прилика и за сусрет, разговор са пријатељима са свих страна, нова пријатељства... У наставку дана посетили смо манастир Ораховицу. Ту смо целивали иконе и мошти свете великомученице Анастасије Узорешителнице. Архимандрит Павле (Радусиновић) радосно нас је дочекао беседом и послужењем, као и прота Драган Гаћеша у Кућанцима - родном месту блаженопочившег Патирјарха Павла. Истим речима испратили су нас домаћини и у Јасеновцу и у Ораховици и у Кућанцима - „Долазите нам!” И заиста, човек ходочастећи (Памтећи) и Светим Јасеновачким мученицима увек изнова загрева срце благодаћу и топлином литургијског етоса. Заједничарећи (Памтећи) са Богом, светима и ближњима, крстолико постојећи вертикалом (Бог) и хоризонталом (ближњи) може разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познати љубав Христову која превазилази разум... (Еф 3,18-19) Сви смо, драга браћо и сестре, на то свето место, позвани јеванђелским речима апостола Филипа - Дођи и види (Памти). Милица Петровић, катихета Извор: Радио Беседа
  20. Ни смео ни хтео заборавити нисам. То су смрти наше! Да ли за то крив сам? Синиша Михајловић, писац, песник, заточеник многих логора, овим стиховима као да опомиње себе и нас на памћење. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Господ Исус Христос искупитељском и спаситељском жртвом смрћу побеђује смрт. Његове речи ово чините за мој спомен непрекидно нас позивају на Памћење Његове Жртве. Христово Васкрсење је живот у који се човек уграђује. Заборав Жртве је заборав Бога, заборав спасења и живота који нам дарује. Жртве памтимо и спомињемо. Да помене Господ у Царству Своме литургијско је вечно Памћење. Заборав жртве је њено обесмишљавање, поништавaње, победа насиља, смрти. Тако, брига за живот вечни јесте брига за Памћење. Знајући ово, 08. септембра у Јасеновацу су се сабрали архијереји наше и помесних Цркава, свештенство, монаштво и верни народ да и ове године литургијски прославе дуго заборављане Свете новомученике Јасеновачке. Предвођени свештеницима Светоуспенског храма у Новом Саду, Жељком Латиновићем и Милорадом Мировићем и верни народ Епархије бачке учествовао је у овом догађају. Светом архијерејском Литургијом, у манастиру Рођења светог Јована Крститеља у Јасеновцу, началствовао је Архиепископ берлински и германски г. Марко, уз саслужење господе Епископа маринског Инокентија, будимљанско-никшићког Јоаникија, славонског Јована, и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија. Молитвена радост започета светом Литургијом настављена је освећењем славског колача и жита у славу Божју и спомен Светих мученика, на једној од јасеновачких хумки. Све присутне о значају празновања (памћења и спомињања) Светих новомученика поучили су својим пастирским беседама домаћин епископ Јован као и епископи Марко и Инокентије. Добри домаћини, епископ Јован и монахиње јасеновачког манастира приредили су свима присутнима трпезу љубави. То је уједно била прилика и за сусрет, разговор са пријатељима са свих страна, нова пријатељства... У наставку дана посетили смо манастир Ораховицу. Ту смо целивали иконе и мошти свете великомученице Анастасије Узорешителнице. Архимандрит Павле (Радусиновић) радосно нас је дочекао беседом и послужењем, као и прота Драган Гаћеша у Кућанцима - родном месту блаженопочившег Патирјарха Павла. Истим речима испратили су нас домаћини и у Јасеновцу и у Ораховици и у Кућанцима - „Долазите нам!” И заиста, човек ходочастећи (Памтећи) и Светим Јасеновачким мученицима увек изнова загрева срце благодаћу и топлином литургијског етоса. Заједничарећи (Памтећи) са Богом, светима и ближњима, крстолико постојећи вертикалом (Бог) и хоризонталом (ближњи) може разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познати љубав Христову која превазилази разум... (Еф 3,18-19) Сви смо, драга браћо и сестре, на то свето место, позвани јеванђелским речима апостола Филипа - Дођи и види (Памти). Милица Петровић, катихета Извор: Радио Беседа View full Странице
  21. Уз учешће великог броја окупљених верника Епископије славонске и гостију из скоро свих крајева Хрватске, Србије, Републике Српске, Словеније и сестринских Православних Цркава, молитвена радост отпочела је светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Архиепископ берлински и германски г. Марко из Руске Православне Заграничне Цркве уз саслужење господе Епископа пакрачко-славонског Јована, будимљанско-никшићког Јоаникија, маринског и јургинског Инокентија - изасланика Митрополије кемеровске из Руске Православне Цркве, и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија. После читања одељака из Светог Писма и поздравног слава домаћина, Преосвештеног Владике г. Јована, пастирском беседом о Светим мученицима Цркве Христове окупљени народ је поздравио је Високопреосвећени Архиепископ г. Марко. После причешћа светим Даровима у којима су удео узели скоро сви окупљени, по свршетку свете Литургије, као што је и протеклих година био обичај, архијереји су са верним народом и свештенством на хумци недалеко од споменика „Камени цвет“ у славу Божју и част и спомен Светих новомученика освештали славски колач и жито. Том приликом пригодном беседом окупљени народ поздравио је најпре Преосвештени Владика г. Јоаникије, а затим и Преосвештени Епископ марински г. Инокентије, заблагодаривши владици г. Јовану на указаној части и љубави за молитвену радост и окупљање у спомен Светих новомученика јасеновачких. На крају обраћања, у спомен на велики и значајан догађај за Православље, епископ Инокентије је подарио владици Јовану архијерејске инсигније - крст и панагију. У знак молитвеног сећања и братске љубави исказане кроз евхаристијско славље, на благослов верном народу сестринских епископија Берлинске и Маринске, њеним Архијерејима, архиепископу Марку и епископу Инокентију, владика Јован је даровао честице чесних мошти Светих новомученика јасеновачких. Извор: Српска Православна Црква
  22. Централна прослава празника Светих новомученика јасеновачких у Епископији пакрачко-славонској одржана је 8. септембра 2018. године у манастиру Рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу. Уз учешће великог броја окупљених верника Епископије славонске и гостију из скоро свих крајева Хрватске, Србије, Републике Српске, Словеније и сестринских Православних Цркава, молитвена радост отпочела је светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Архиепископ берлински и германски г. Марко из Руске Православне Заграничне Цркве уз саслужење господе Епископа пакрачко-славонског Јована, будимљанско-никшићког Јоаникија, маринског и јургинског Инокентија - изасланика Митрополије кемеровске из Руске Православне Цркве, и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија. После читања одељака из Светог Писма и поздравног слава домаћина, Преосвештеног Владике г. Јована, пастирском беседом о Светим мученицима Цркве Христове окупљени народ је поздравио је Високопреосвећени Архиепископ г. Марко. После причешћа светим Даровима у којима су удео узели скоро сви окупљени, по свршетку свете Литургије, као што је и протеклих година био обичај, архијереји су са верним народом и свештенством на хумци недалеко од споменика „Камени цвет“ у славу Божју и част и спомен Светих новомученика освештали славски колач и жито. Том приликом пригодном беседом окупљени народ поздравио је најпре Преосвештени Владика г. Јоаникије, а затим и Преосвештени Епископ марински г. Инокентије, заблагодаривши владици г. Јовану на указаној части и љубави за молитвену радост и окупљање у спомен Светих новомученика јасеновачких. На крају обраћања, у спомен на велики и значајан догађај за Православље, епископ Инокентије је подарио владици Јовану архијерејске инсигније - крст и панагију. У знак молитвеног сећања и братске љубави исказане кроз евхаристијско славље, на благослов верном народу сестринских епископија Берлинске и Маринске, њеним Архијерејима, архиепископу Марку и епископу Инокентију, владика Јован је даровао честице чесних мошти Светих новомученика јасеновачких. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  23. Том приликом, са свештеним и монашким клиром Епископије славонске уз саслужење архимандрита Павла (Радусиновића), протојереја Драгана Гаћеше и протођакона Милана Томашевића, у предпразничне дане Светих новомученика јасеновачких, Преосвештени Владика славоснки г. Јован служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Јасеновцу Спремајући се за предстојеће дане празновања Светог свештеномученика Петра Дабробосанског чији спомен наша Света Црква молитвено прославља 17. септембра, а у периоду када Епископија пакрачко-славонска обележава и дане Светих новомученика јасеновачких, 6. септембра 2018. године манастир Јасеновац посетила је делегација Града Источно Сарајево. На челу са Високопреосвештеним Митрополитом дабробосанским г. Хризостомом, свештенством и градоначелником Источног Сарајева г. Ненадом Вуковићем, делегација је кренула стазом мучеништва и страдања Светог Петра Сарајевског и Дабробосанског, почевши од сарајевског затвора у коме је овај светитељ био заточен, преко Јасеновца и све до Јадовна, места његове мученичке кончине. Том приликом, са сестринством манастира Јасеновца, уважене госте дочекао је Његово Преосвештенство Владика пакрачко-славонски г. Јован. После поклоњења моштима Светих мученика јасеновачких, обиласка манастирског храма и окрепљења, у пратњи владике Јована гости су посетили Спомен-подручје Јасеновац где је одслужен мали молитвени помен, а затим и споменик „Камени цвијет“. У оквиру прослављања Светих новомученика јасеновачких, 6. септембра 2018. године, у Владичанском двору у Пакрацу, са благословом Преосвећеног Владике пакрачко-славонског г. Јована, председника Одбора за Јасеновац Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, одржан је редовни семинар за наставнике Богословија на тему „Како предавати о Јасеновцу“. Пошто је Владика пожелело добродошлицу окупљенима и изнео уводно излагање присутним професорима и ђацима Богословије Светог Петра Цетињског, који су такође пратили овогодишња предавања семинара, обратила се гђа Радана Станишљевић, гимназијски професор књижевности у Градишци у Републици Српској. Тема њеног излагања била је анализа поеме Скендера Куленовића „Стојанка мајка Кнежопољка“. Страдање српског народа Козаре и Поткозарја, на челу с др Младеном Стојановићем, опевано у поеми, проф. Станишљевић сагледава кроз очи мајке - жене из народа која је изгубила три сина. Анализом народног језика с тих простора, употребљеног од стране Куленовића, показује да је мајка Стојанка заправо персонификација саме планине Козаре и доказује њену важност и данас за народ с тих простора. После краће паузе, окупљенима се обратио историчар г. Стефан Радојковић, секретар Одбора за Јасеновац, с темом „Како предавати о Холокаусту: „Писма Хилде Дајч“ Александра Зографа“. Након упознавања присутних с контекстом Европе у Другом светском рату, а нарочито са судбином њених јеврејских заједница током спровођења „Коначног решења“, г. Радојковић је нагласак ставио на окупирану Србију од 1941. до 1942. године и на судбину Хилде Дајч. На основу писама које је Хилда писала Нади и Мирјани, ретког примарног извора из пера жртава холокауста у окупираној Србији, и стрипа који је сачинио Зограф, г. Радојковић је упознао присутне и с методологијом предавања у Јад Вашему када су у питању предавања о овако сложеним темама као што је холокауст. Дискусијом о потенцијалној употреби стрипа Александра Зографа у настави, као и о култури сећања на страдало јеврејско становништво окупиране Србије, завршен је овогодишњи семинар. Извор: Српска Православна Црква
  24. Седмогодишњица архијерејске службе владике Јована (Ћулибрка). Митрополит Хризостом и делегација Источног Сарајева у Јасеновцу. Семинар за наставнике Богословија. На празник Светих мученика Агатоника и свештеномученика Горазда Чешког, 4. септембра 2018. године, молитвено је обележена седма годишњица архипастирске службе Његовог Преосвештенства Владике пакрачко-славонског г. Јована. Том приликом, са свештеним и монашким клиром Епископије славонске уз саслужење архимандрита Павла (Радусиновића), протојереја Драгана Гаћеше и протођакона Милана Томашевића, у предпразничне дане Светих новомученика јасеновачких, Преосвештени Владика славоснки г. Јован служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Јасеновцу Спремајући се за предстојеће дане празновања Светог свештеномученика Петра Дабробосанског чији спомен наша Света Црква молитвено прославља 17. септембра, а у периоду када Епископија пакрачко-славонска обележава и дане Светих новомученика јасеновачких, 6. септембра 2018. године манастир Јасеновац посетила је делегација Града Источно Сарајево. На челу са Високопреосвештеним Митрополитом дабробосанским г. Хризостомом, свештенством и градоначелником Источног Сарајева г. Ненадом Вуковићем, делегација је кренула стазом мучеништва и страдања Светог Петра Сарајевског и Дабробосанског, почевши од сарајевског затвора у коме је овај светитељ био заточен, преко Јасеновца и све до Јадовна, места његове мученичке кончине. Том приликом, са сестринством манастира Јасеновца, уважене госте дочекао је Његово Преосвештенство Владика пакрачко-славонски г. Јован. После поклоњења моштима Светих мученика јасеновачких, обиласка манастирског храма и окрепљења, у пратњи владике Јована гости су посетили Спомен-подручје Јасеновац где је одслужен мали молитвени помен, а затим и споменик „Камени цвијет“. У оквиру прослављања Светих новомученика јасеновачких, 6. септембра 2018. године, у Владичанском двору у Пакрацу, са благословом Преосвећеног Владике пакрачко-славонског г. Јована, председника Одбора за Јасеновац Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, одржан је редовни семинар за наставнике Богословија на тему „Како предавати о Јасеновцу“. Пошто је Владика пожелело добродошлицу окупљенима и изнео уводно излагање присутним професорима и ђацима Богословије Светог Петра Цетињског, који су такође пратили овогодишња предавања семинара, обратила се гђа Радана Станишљевић, гимназијски професор књижевности у Градишци у Републици Српској. Тема њеног излагања била је анализа поеме Скендера Куленовића „Стојанка мајка Кнежопољка“. Страдање српског народа Козаре и Поткозарја, на челу с др Младеном Стојановићем, опевано у поеми, проф. Станишљевић сагледава кроз очи мајке - жене из народа која је изгубила три сина. Анализом народног језика с тих простора, употребљеног од стране Куленовића, показује да је мајка Стојанка заправо персонификација саме планине Козаре и доказује њену важност и данас за народ с тих простора. После краће паузе, окупљенима се обратио историчар г. Стефан Радојковић, секретар Одбора за Јасеновац, с темом „Како предавати о Холокаусту: „Писма Хилде Дајч“ Александра Зографа“. Након упознавања присутних с контекстом Европе у Другом светском рату, а нарочито са судбином њених јеврејских заједница током спровођења „Коначног решења“, г. Радојковић је нагласак ставио на окупирану Србију од 1941. до 1942. године и на судбину Хилде Дајч. На основу писама које је Хилда писала Нади и Мирјани, ретког примарног извора из пера жртава холокауста у окупираној Србији, и стрипа који је сачинио Зограф, г. Радојковић је упознао присутне и с методологијом предавања у Јад Вашему када су у питању предавања о овако сложеним темама као што је холокауст. Дискусијом о потенцијалној употреби стрипа Александра Зографа у настави, као и о култури сећања на страдало јеврејско становништво окупиране Србије, завршен је овогодишњи семинар. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×
×
  • Креирај ново...