Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'новог'.
-
Литургији су присуствовали градоначелник Новог Сада г. Милош Вучевић са сарадницима, представници Команде Прве бригаде Копнене војске у Новом Саду, јавног и културног живота нашег града. После прочитаног јеванђелског одељка, архипастирском беседом присутнима се обратио Митрополит Порфирије, који је поучио о значају светих мученика – исповедника истините вере. Светитељи Божји су наши заступници пред Господом. Они треба да буду они на које се угледамо и чијим се животима поучавамо. Свети Георгије је и молитвеник за нас и његов живот је нама пример за углед. И данас, када славимо Светог Георгија, нека би Господ дао да његове молитве буду, у све дане живота нашега, са нама, навео је Митрополит загребачко-љубљански. У току Литургије Епископ Иринеј је у чин ђакона рукоположио катихету Ивана Васиљевића, а катихета Бранко Бандобрански је рукопроизведен у чин ипођакона. После отпуста Епископ Иринеј је доделио архијерејске грамате грађанима Новог Сада и јавним установама, који су показали спремност да својом љубављу и ревношћу помогну светој Цркви. Архијерејске грамате су добили: Матица српска, професор др Драган Станић, председник Матице српске, Галерија Матице српске, др Тијана Палковљевић Бугарски, управница Галерије Матице српске, Покрајински завод за заштиту споменика културе, Зоран Вапа, директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе, хор новосадског Саборног храма Свети Георгије и др Богдан Ђаковић, диригент хора Свети Георгије. У просторијама Црквене општине новосадске, љубављу и пажњом црквеноопштинске управе, припремљено је послужење за епископе, градске оце, добитнике грамата, као и за остале госте. Митрополит Порфирије је освештао славски колач и жито, а потом је прослава Ђурђица настављена у Градској кући, благосиљањем славских дарова, уз присуство чланова Градског већа, представника Војске, свештенства Епархије бачке, представника традиционалних Цркава и верских заједница, као и многобројних званица из јавног живота нашег града. Чин благосиљања колача и кољива извршио је Митрополит загребачко-љубљански, уз саслужење протопрезвитера- ставрофора Миливоја Мијатова, архијерејског намесника новосадског првог и ђакона Александра Билића. Свети Георгије је духовни покровитељ, заступник и заштитник пред Богом свих житеља Новог Сада, али и многих људи широм света који му се с молитвом и скрушеношћу обраћају за помоћ, и то не само они који су православне вере, него свих људи који чезну за Богом, рекао је Митрополит Порфирије у својој беседи, честитајући градску славу г. Милошу Вучевићу и свима који живе у Новом Саду. Градоначелник Вучевић је истакао да обележавање овог великог празника – Обновљења храма Светог великомученика Георгија, показује шта је заиста Нови Сад и ко су Новосађани. Учинимо сви макар мало напора да покажемо љубав према ближњима, да заборавимо на гордост, сујету и самољубље, и ствари ће ићи и брже и боље, нагласио је г. Милош Вучевић. Звучни прилози: Звучни запис беседе Митрополита Порфирија: Беседа Епископа Иринеја при подели грамата: Беседа Митрополита Порфирија у градској кући: Обраћање градоначелника Милоша Вучевића: Извор: Епархија бачка
-
Нови Сад, престони град Епархије бачке, 16. новембра 2017. године, свечано је прославио своју славу – празник Обновљења храма Светог великомученика Георгија ‒ Ђурђиц. На сам дан празника, Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије је началствовао светом архијерејском Литургијом у Светогеoргијевском храму, уз саслужење Епископа бачког г. Иринеја, архимандрита Исихија, настојатеља манастира Ковиља, свештенства из целе Епархије, градских клирика и верног народа Божјег. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Литургији су присуствовали градоначелник Новог Сада г. Милош Вучевић са сарадницима, представници Команде Прве бригаде Копнене војске у Новом Саду, јавног и културног живота нашег града. После прочитаног јеванђелског одељка, архипастирском беседом присутнима се обратио Митрополит Порфирије, који је поучио о значају светих мученика – исповедника истините вере. Светитељи Божји су наши заступници пред Господом. Они треба да буду они на које се угледамо и чијим се животима поучавамо. Свети Георгије је и молитвеник за нас и његов живот је нама пример за углед. И данас, када славимо Светог Георгија, нека би Господ дао да његове молитве буду, у све дане живота нашега, са нама, навео је Митрополит загребачко-љубљански. У току Литургије Епископ Иринеј је у чин ђакона рукоположио катихету Ивана Васиљевића, а катихета Бранко Бандобрански је рукопроизведен у чин ипођакона. После отпуста Епископ Иринеј је доделио архијерејске грамате грађанима Новог Сада и јавним установама, који су показали спремност да својом љубављу и ревношћу помогну светој Цркви. Архијерејске грамате су добили: Матица српска, професор др Драган Станић, председник Матице српске, Галерија Матице српске, др Тијана Палковљевић Бугарски, управница Галерије Матице српске, Покрајински завод за заштиту споменика културе, Зоран Вапа, директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе, хор новосадског Саборног храма Свети Георгије и др Богдан Ђаковић, диригент хора Свети Георгије. У просторијама Црквене општине новосадске, љубављу и пажњом црквеноопштинске управе, припремљено је послужење за епископе, градске оце, добитнике грамата, као и за остале госте. Митрополит Порфирије је освештао славски колач и жито, а потом је прослава Ђурђица настављена у Градској кући, благосиљањем славских дарова, уз присуство чланова Градског већа, представника Војске, свештенства Епархије бачке, представника традиционалних Цркава и верских заједница, као и многобројних званица из јавног живота нашег града. Чин благосиљања колача и кољива извршио је Митрополит загребачко-љубљански, уз саслужење протопрезвитера- ставрофора Миливоја Мијатова, архијерејског намесника новосадског првог и ђакона Александра Билића. Свети Георгије је духовни покровитељ, заступник и заштитник пред Богом свих житеља Новог Сада, али и многих људи широм света који му се с молитвом и скрушеношћу обраћају за помоћ, и то не само они који су православне вере, него свих људи који чезну за Богом, рекао је Митрополит Порфирије у својој беседи, честитајући градску славу г. Милошу Вучевићу и свима који живе у Новом Саду. Градоначелник Вучевић је истакао да обележавање овог великог празника – Обновљења храма Светог великомученика Георгија, показује шта је заиста Нови Сад и ко су Новосађани. Учинимо сви макар мало напора да покажемо љубав према ближњима, да заборавимо на гордост, сујету и самољубље, и ствари ће ићи и брже и боље, нагласио је г. Милош Вучевић. Звучни прилози: Звучни запис беседе Митрополита Порфирија: Беседа Епископа Иринеја при подели грамата: Беседа Митрополита Порфирија у градској кући: Обраћање градоначелника Милоша Вучевића: Извор: Епархија бачка View full Странице
-
- житеља
- покровитељ
-
(и још 11 )
Таговано са:
-
Најава: Ђурђиц - слава града Новог Сада
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
-
Најава: Ђурђиц - слава града Новог Сада
тема је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Духовни живот наше Свете Цркве
View full Странице -
У оквиру прославе Дана ослобођења Новог Сада, 9. новембра 2017. године, у порти Успенске цркве служен је помен и положено цвеће на Спомен крст палим борцима у ратовима од 1912. до 1918. године. Помен ослободиоцима Новог Сада и свим пострадалима у ослободилачким ратовима служио је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма, заједно са свештенослужитељима ове цркве. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У подножје крста, венце су положили градоначелник Новог Сада господин Милош Вучевић, бригадни генерал Жељко Петровић, командант новосадског гарнизона, као и делегације Савеза удружења потомака ратника Србије од 1912. до 1920. године и Удружење потомака ратника Новог Сада из тог периода. У касарни „Југовићево” данас је одржана војничка свечаност и дефиле, у оквиру обележавања сећања на 9. новембар када је 1918. године прва јединица Седмог пешадијског пука Војске Краљевине Србије умарширала у Нови Сад. Следеће године ће бити обележена стогодишњица ослобођења Новог Сада у Првом светском рату. Извор: Беседа
-
- помен
- ослободиоцима
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Последњим данима патријарх Антиохије Јован Десети посетио је Северну и Јужну Америку. То је други пут у историји, да антиохијски патријар посети Јужну Америку. У то време такође је устолничен нови антиохијски митрополит Мексика, Венезуеле, Централне Америке и Кариба, владика Игнатије (Сам'ан). Изабран је он за другог у историји антиохијског митрополита ових земља, после овогодиснеј смрти митрополита Антонија (Шедрави), који је служио овде 50 година. Верници ове митрополије су арапског и латиноског порекла. Слике са Свете Литургије одржане 5 новембра у катедрали Петра и Павла у Ciudad de Mexico. Извор и више слика
- 2 нових одговора
-
- устоличење
- новог
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
У манастиру Туману, 21. октобра 2017. године прослављена је трећа годишњица обретења моштију Св. Јакова Новог. Са благословом Епископа Браничевског Г. Игнатија, свету архијерејску литургију служио је Архиепископ михаловско-кошички Г. Георгије из Словачке. Уз многобројно свештенство и монаштво, прослави је присуствовало неколико хиљада људи. Надахнутом беседом вернима се обратио Владика Георгије, поучивши све присутне о значају Св. Јакова, као монаха и подвижника, рекавши да су га у диптихе светих унеле многе помесне цркве. Верници су читав дан прилазили и целивали светитеља молећи га за помоћ и исцељење.
- 3 коментара
-
- торжествено
- прослављена
-
(и још 9 )
Таговано са:
-
Извор:https://www.facebook.com/manastir.tumane.9?hc_ref=ARSfFqb02PZJOvX_R_XyEwAN0GZ1waFQvnn7DIQBN7dbwoO_wkuFu_L_cgUmHZOQ3vk У манастиру Туману, 21. октобра 2017. године прослављена је трећа годишњица обретења моштију Св. Јакова Новог. Са благословом Епископа Браничевског Г. Игнатија, свету архијерејску литургију служио је Архиепископ михаловско-кошички Г. Георгије из Словачке. Уз многобројно свештенство и монаштво, прослави је присуствовало неколико хиљада људи. Надахнутом беседом вернима се обратио Владика Георгије, поучивши све присутне о значају Св. Јакова, као монаха и подвижника, рекавши да су га у диптихе светих унеле многе помесне цркве. Верници су читав дан прилазили и целивали светитеља молећи га за помоћ и исцељење. View full Странице
- 3 нових одговора
-
- торжествено
- прослављена
-
(и још 9 )
Таговано са:
-
Епископ Јован (Пурић): Стефан Првовенчани као владар Новог Израиља
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
УВОД На самом почетку нашег излагања подсећамо да је важно имати у виду чињеницу да су од Стефана Немање сви владари Немањићи сматрани владарима по „милости Божјој“ а „управо из Божје милости извођено је државно-правно схватање о самосталности власти.“[1] Вредна пажње је чињеница да је хришћански владар у Средњем веку схватан као миропомазани носилац власти у историји, саслужитељ Христу Богу Сведржитељу у Његовом Домостроју (Икономији) спасења – спаситељском делу укључивања свега постојећег у Цркву Тела Његовог, претварања света у космичку Цркву. Богословско-литургијски израз χρίσµα – помазање, односно миропомазање сведочи нам о непрестаној бризи Цркве Христове о сваком човеку као икони Божјој и о човековом повратку у духовну заједницу са Тројичним Богом. Не смемо заборавити да људи врше помазање по заповести Божјој. Хришћански миропомазани владар је, у том смислу, био схватан као први међу људима сарадник Божји на остварењу предвечног наума Божјег о оцрковљењу света.[2]Православни је став да православни „духовни вођа може бити само онај ко је прожет хришћанством и ко нас може њему научити и повести Христовим путем“.[3] СВЕДОЧЕЊЕ БИБЛИЈСКИХ ИЗВОРА И СВЕТОГА ПРЕДАЊА О ПРИМЕНИ МИРОПОМАЗАЊА Употреба уља у разне сврхе позната је још код древних народа. Владало је уверење да је миришљаво уље символ радости (Прем. Сол. 27,9; Ам. 6,6), лепоте и здравља. Библијски извори сведоче да је уље кориштено не само у исхрани, него и у медицинске схврхе и припремљеним на посебан начин уљем помазања су помазивани људи, и то нарочито болесници (ср. Ис. 1,6). Уље је такође кориштено и на богослужењима древног Израиља. Свештено Предање је сачувало од заборава чињеницу да су уљем помазања припремљеним од маслиновог уља и разних миришљавих трава (ср. Изл. 30,23-24), по Божјој заповести помазивана и она места на којима се Бог самооткривао и јављао у Старом Завету појединим личностима (Пост. 28,18); такође су светим помазањем помазивани жртвеник (ср. Изл. 29,36), Скинија (Изл. 30,33-29), старозаветни свештеници (ср. Изл. 30,30) и старозаветни пророци (1Цар. 19,13-16), што је значило да су богоизабрани и одабрани силом Божјом да верно обављају службу на коју су призвани.[4] Када је реч о помазању одређених људи, тада треба знати да Свето Писмо сведочи да ту није реч о неком пуком и безначајном помазању, него је помазање уљемсматрано светим чином и светим посвећењем Богу људи који су помазани, као и помазани предмети или простори (места) су такође сматрани светим пошто су по Божјој заповести издвојени за свештену богоупотребу. То и јесте разлог што се свештено уље за помазање није користило у друге сврхе, изузев поменутих. У књизи Изласка су забележене речи Божје упућене Мојсију у вези са светим помазањем: А синовима Израиљевим кажи и реци ово нека ми буде уље светога помазања од колена до колена вашега. Тело човечије нека се не маже њим, нити правите некога уља како је оно; свето је, нека вам буде свето. Ако ли би ко начинио тако уље или намазао њим другога, истребиће се из народа својега“ (Изл. 30,31.33). За нашу тему је важан податак да су у Старом Завету помазивали богоизабране краљеве, односно цареве (ср. 1Сам. 10,1;16,1; 12-13). Неће бити на одмет ако нагласимо чињеницу да је помазање цара символички означавало признавање достојанства које је помазани човек примио од Бога (ср. 1Сам.10,1; 16,13). Једном речју, помазање цара значило је да је Бог поставио цара на то достојанство, да му је дао Свој благослов и силу за вршење богодоличног дела. Дакле, помазање цара је означавало његову богоизабраност за служење древном Израиљу (ср. 2Сам. 2,4; 5,3). На тај начин цар је постајао помазаник Господњи и личност достојна сваког поштовања и уважавања (ср. 1Сам. 24,7; 26,9). По библијском учењу, преко помазаника Господњег Бог остварује своје планове Домостроја спасења. МЕСИЈА – ПОМАЗАНИК Библијски извори и Свето Предање сведоче да је поробљени древни израиљски народ дубоко веровао да ће се једног дана појавити Вођа, то јест Син Божји – Помазаник који ће бити Искупитељ и Спаситељ људи, ослободиће Израиљце од многовековног ропства и подарити им дугоочекивану есхатолошку слободу, односно успоставиће вечно Царство Божје. Треба имати на уму да од Помазаника зависи вечно учешће људи у томе Царству. У Старом Завету реч месија пре свега односи се на цареве израиљске (1Цар. 1,34-35; 2Цар. 9,3-12.23), а потом и на друге личности: на патријархе (Пс. 104,15), пророке (1Цар. 19,16) и првосвештенике, као на Арона (Изл. 29,7) и на њихове синове (Лев. 4,3; 4,5; 4,16; 6,15 и 16,32). Наравно да је овде реч о промислу Божјем и дару Божјем. Свето Писмо сведочи да се помазаници Божији налазе под заштитом Божјом (ср. Пс. 18,50; 28,8), и у њима ће цветати венац Божји (ср. Пс. Пс. 132,18). „У Старом завету се на више места говори о божанском пореклу државе. На пример, у Причама Соломоновим истиче се: Мноме цареви царују, и владаоци постављају правду. Мноме владају кнезови и поглавари и све судије земаљске (Прем. Сол. 8,1516); у књизи Премудрости Соломонових владари се подсећају: Чујте ви који владате над многима и који се гордите пред народима. Од Господа вам је дата моћ и сила од Вишњега (Прем. Сол. 6, 2,3) итд. На божанско порекло државне власти указује Христос одговарајући Пилату: „Не би имао власти никакве нада мном када ти не би било дано одозго“ (Јн 19,11).“[5] Кроз помазање уљем, које символише признавање царског (=краљевског) достојанства од стране Светога Духа (1Сам. 9,26; 20,2; 2Сам. 9,3-12; 12,3-23), помазани преузима службу која га чини намесником Јахвеовим међу Израиљцима, способним да извршава мисију која се односи на план који Бог има са Својим народом. Од тренутка када је пророштво Натаново (2Сам. 7,9-16) поткрепило наду Израиљаца у владавину Давида, сваки цар од те лозе постао је „месија“, то јест помазаник Господњи, кроз кога је Бог у потпуности спроводио Свој план за спасење Свога народа. Помазање дејствује као символ послања нарочитих благодатних дарова неопходних за успешно вршење службе изабраног народа. Због тога се оно обављало јавно. Свето Писмо сведочи о томе да се цареви нису успињали на трон и владали народом по својој слободној вољи, односно узурпирали трон по самовољи: Нико сам себи не присваја ту част, него су призвани од Бога (Јевр. 5,4). Овде ћемо нагласити да кроз помазање уљем цар је постајао заједничар Духа Божјега. Неопходно је рећи да се у Светом Писму Старога Завета не користи израз крунисање цара, него се искључиво користи израз помазање цара, што је у данашњем смислу речи означавало крунисање и устоличење. Према томе, библијски израз помазање уљем је од изузетне богословске важности и значаја. Ово се види на примеру Давида: Тада Самуило узе рог с уљем, и помаза га усред браће његове; и сиђе дух Господњи на Давида и оста на њему од тога дана (1Сам. 16,13).[6] Треба имати на уму да сваки мушки потомак, односно наследник помазаног краља бива помазан и на тај начин динамично учествује у остваривању Божјег плана и наума, то јест, у Домостроју спасења народа Божјега и људи боготражитеља. Једном речју, помазани краљ, владар или цар, има одређено Божје посланство и динамично учествује у остварењу плана спасења народа којег му је Бог поверио. ПОЈАМ ХРИСТОС – ПОМАЗАНИК У НОВОМ ЗАВЕТУ Средишња тачка хришћанске вере, односно сведочења Цркве и проповеди Светих Апостола јесте учење да је Исус заиста Христос – Помазаник. Исус Христос је превасходно Помазаник, односно очекивани Месија (ср. Мк. 8,29), Којег помаза Бог Духом Светим и силом (Да. 10,38). Назив Христос је превод арамејске речи MESHICHA, настале од јеврејске MASHIACH, која је јелинизарана и гласи Μεσσίας – Месија,[7] то јест Помазаник. Назив има есхатолошки значење. Име Христос, како сведочи свети Василије Велики, представља исповедање Свете Тројице: Открива Бога Који помазује, помазанога Сина, и Духа као Помазања.[8] Ту истину је потврдио Господ наш Исус Христос када је рекао да се на Њему испунило старозаветно пророштво: Дух Господњи је на мени, јер ме помаза да јављам добре гласе кроткима, посла ме да завијем рањене у срцу, да огласим заробљенима слободу и сужњима да ће им се отворити тамница (Ис. 61,1). Он отворено и јавно сведочи за Себе да је Помазаник Божји (ср. Мт. 16,20; Лк. 24,26). Ту истину су посведочили и Свети Апостоли у својој проповеди (ср. Мт. 16,16; Мк. 8,29; Рм. 1,4; 2Кор. 4,5); за њих је Он Христос – Помазаник (Лк. 2,11). С потпуним правом Христови следбеници називају се хришћанима (Да. 1126), то јест помазаницима Његовим (2Кор. 1,21) и синовима Божјим по благодати. По православном учењу, „месијанска служба јесте и биће основна служба Спаситеља Исуса Христа, Цара и Судије, посланога на земљу од Бога. У Царству Христовом заједничаре сви народи“.[9] Значи, тајна помазања, односно миропомазања је непосредно повезана са тајном спасења људског рода, и само је у том смислу треба и разумети и тумачити. КРУНИСАЊЕ СТЕФАНА ПРВОВЕНЧАНОГ Када говоримо о наводном «поновном», односно «двоструком» крунисању Стефана Првовенчаног, тада треба имати у виду чињеницу да ту опште није реч о „поновном“ крунисању, него је ту првенствено реч о миропомазању, јер по православном учењу, постоји само једно и једино свето помазање. Питање непоновљивости помазања светим уљем, је изнад свега богословско питање које дубоко задире у саму срж православне вере, а што се види и у светоотачком учењу, по којем ван Цркве Христове нема Духа Светога, нема помазања светим уљемнити спасења – Salus extra Ecclesian non est.[10] По православној мисли, суштина устоличења једног краља или цара не састоји се у крунисању, то јест у стављању круне или венца на владареву главу, што је и Свети Сава учинио у манастиру Жичи приликом крунисања Стефана Првовенчаног, већ у помазању светим уљем, јер је то дар Божји – печат дара Духа Светога који се миропомазаном (владару, краљу или цару) даје у Цркви Христовој. Зато је Свети Сава помазавши миром брата Стефана, а потом венцем царства часну главу његову венчавши, прогласио за Богом самодржавног краља српског. Дакле, по православном поимању, иако је Стефан Првовенчани примајући краљевску круну (corona regni) од папе Хонорија III задобио већи степен независности – постала је самодржава, односно добила је међународно признање и углед, ипак морамо рећи да Стефан није могао да буде прави, стварни и истински краљ, то јест православни краљ и самодржац Србије, као и символ јединства свих српских и поморских земаља, а да пре тога није био помазан светим уљем од стране Православне Цркве. По православном учењу Римски папа није ни могао да Стефану дарује нешто што није имао, а то је: није могао да му дарује свето помазање,[11] то јест благодат Светога Духа, јер по православном хришћанском учењу у Римској цркви – Латинској, не постоје Свете Тајне пошто су Латини отпали од Православне Цркве, погрешно уче о Духу Светоме и тако су изгубили благодат Духа Светога, и њихове назови „свете тајне“ немају благодатно дејство и ништавне су. Штавише, римокатолици су у средњевековној Србији називани полуверницима.[12] Пошто је Свети Сава добро знао да је Бог тај што помазује, а човек бива помазан, управо због тога је он и помазао Стефана Првовенчаног и као миропомазан краљ Стефан је могао да буде заштитник Цркве Христове, вере православне и динамично учествује у тајни Домостроја спасења. Теодосије вели да је „свети архиепископ“, односно Сава, „украсио свога љубљенога брата, благочестивог краља Стефана, багреницом и красним сјајем и сваким царским обележјем“. Свети Сава се овде показује у улози духовног вође који изводи Стефана Првовенчаног на право пут, а то је пут истине, пут православне вере, Православне Цркве и заштитник њене мисије. Православни владар и „држава којом он управља прихватају за виши смисао живота јединство са Богом, причасност богочовечанском животу, и православног човека као драгоценог сина Цркве и државе“.[13] Занимљиво да Стефан Немања у Хиландарској повељи свог сина Стефана, дакле наследника на трону, „поче учитити да напредује у сваком добру у својој владавини, и да буде доброга срца према хришћанском свету, који му предаде, Богом пасену од века паству, говорећи му: чедо моје љубљено, напасај овај мој Израиљ, и пази на њега, водећи га као јагње Јосиф“. У речима Стефана Немање је истакнут израз Нови Израиљ, што је доказ како он гледа на српски православни народ, и како треба да гледају његови наследници, то јест сви они који ће да управљају српским народом и у ком правцу да га воде; тај зацртани правац и пут воде од пролазног ка вечном, односно у вечно Царство Божје, уколико српски владари и православни народ буду у сагласју и живели светим и црквеним животом. У Хиландарској повељи се помиње и следећа Немањина поука упућена Стефану Првовенчаном: „Заповедаше му да се о црквама брине и о онима који служе у њима, светитеље у сласт да слуша, и црквене слуге, и јереје да поштује, и над црнорисцима да бди, „да би се молили за тебе, и да ни у чему не будеш зазоран пред Богом и људима“. Једном речју, богољубље и човекољубље треба да красе српске краљеве, цареве и владаре. У оној мери у којој српски владари буду верни сарадници Христа Спаситеља, у тој мери ће и српски народ, као Нови Израиљ, бити веран свом владару. Новооснована српска држава је сва своја једра окренула ка изворном хришћанству, то јест Православљу и цариградској духовној сфери, а не ка Западу и латинској вери. Србија Немањића је показала своје „чврсто верско опредељење ка православном хришћанству и византијској култури“.[14] Можда је Свети Сава желео да покаже да је Стефан Првовенчани примио само једно и једино исправно миропомазање, које је било неопходно да би Стефан као Божји изабраник могао да буде заштитник вере православне, Цркве Христове и земље чију круну носи. Примање круне од стране Римског папе је био чин политичке природе, а не хришћанске и црквене природе, јер, примањем круне од папе, циљ и намера Стефана Првовенчаног није био да се одрекне вере православне и да се духовно веже за римску веру и да се на тај начин српски народ налази под духовном влашћу римског папе, него је желео да на вешт начин искористи историјске прилике у Србији и у околним земљама, и задобије краљевску титулу, и на тај начин реши проблеме које је имао са својим братом Вуканом, али да и другим суседним земљама, иначе непријатељски расположеним, даде до знања да су се прилике промениле и на Србију треба рачунати као на значајну земљу. Како су Срби гледали на своје место у историји и на природу владарске власти, веома су упечатљиве речи сачуване у Савином житију Светог Симеона, односно Стефана Немање: «У почетку створи Бог небо и земљу и људе на њој, благослови и даде им власт над сваком твари, постави једне за цареве, друге кнезове, остале за господаре и свакоме даде да напаса стадо своје и да га чува од свакога зла које би наишло на њега. Зато, браћо, премилостиви Бог утврди Грке царевима, Угре краљевима и сваки народ раздели, закон даде и нарави уреди и господаре над њима по обичају и закону по обичају и закону постави својом премудрошћу. Тако и по његовој многој и неизмерној милости и човекољубљу дарова прадедовима и дедовима да владају овом српском земљом». Из предочених речи се може извући закључак да «целокупан поредак у свету, као унутар појединих народа, тако и међу народима који испуњавају васељену, почива на распореду божанског провиђења. Индивидуалност народа одељених божанском вољом, испољена у законима и наравима, исказује се и у постојању пастира и чувара, који нису једнакога ранга, једни су цареви, други краљеви, треhи велики жупани, али сви имају власт дату од Бога. Сваки народ је са својим предводницима, без обзира на њихове чинове и достојанства, у непосредном односу према Творцу, њима није потребно посредништво оних који претендују да су Христови намесници на земљи и да су на челу хришћанске васељене, извор сваке земаљске власти“.[15] Поменућемо још и то да Стефан Немања у својој повељи, миропомазанога кир Алексија цара грчкога назива боговенчаним. Управо у том изразу се види колики значај придаје Стефан Немања миропомазању владара, царева и краљева, јер се ту мисли на крунисање од Бога као дар Божји. А то значи да њихов суверенитет потиче из милости Божје, и да су им њихове земље богодароване. У Законоправилу Светога Саве стоји: „Највећи Божји дарови међу људима, даровани од вишњег човекољубља, јесу – свештенство и царство; једно, дакле, да служи оном што је божанско, а друго да влада и да се стара за оно што је људско. Из једног истог начела происходећи, украшавају људски живот; јер царевима ништа није тако поспешно као част свештеника, пошто се и за њих саме увек Богу моле. Јер ако они буду у свему непорочни и пред Богом имају смелост, а ови правилно и како треба почну да украшавају предате им градове, и оно што је под њима, постаће неко добро сагласје, дарујући све што је добро људском животу. А ово ће бити, верујмо, ако се сачува надзирање свештених правила која, праведно хваљени и слављени очевици Божје Речи, апостоли – предаше, а свети оци очуваше и исповедаше“.[16] Из предочених речи се јасно види да су владари на послушању Божјем – они, библијски речено, „напасају стадо своје“, што значи да повереним им људима Божјим, својим поданицима обезбеђују живот, храну телесну и храну духовну – свест о заједничком задатку и циљу у историји, „чувајући га од свакога зла које је наишло на њега“.[17] Свети Сава као поглавар аутокефалне Правослане Цркве у српским земљама, био је одан правоверју, односно, вери православној као јединој истинитој, налазио се у духовном јединству са Православном Источном Црквом, и због тога је у манастиру Жичи миропомазао Стефана за краља Србије, и на тај начин свима дао до знања да је «рука Господња» узнела Стефана Првовенчаног на престо отачества, и да Стефан треба да буде заштитник вере православне, Православне Цркве и суверене српске државе у чијем средишту се налазио Богочовек Исус Христос искупитељ и Спаситељ света. На тај начин Стефан Првовенчани је верно чувао аманет који му је оставио његов отац Стефан (Симеон) Немања.[18] Једном речју, од краља Стефана се очекивало да буде Христов подражатељ, због чега је Стефанова мисија имала сотириолошки и есхатолошки карактер. Димитрије Богдановић карактеристично вели да „све благодатне моћи добијене одозго и згуснуте у симболу светог мира, има да ’точи’ своме народу ради његовог спасења од зла и смрти“.[19] Неће бити на одмет ако се подсетимо да „политичка схватања Немањића имају хришћанску религиозно-моралну основу и садрже узвишени политички идеал, који је уоквирен новозаветним учењем о спасењу, и то не само личном, већ и спасењу читавог народа као духовне заједнице. Управо кроз тај идеал, као кључ, се могу најбоље и најистинитије разумевати политичка схватања и политичка деловања у Србији Немањића, између осталих и питање извора и порекла државне власти.“[20] То је био један од разлога што су Стефан Немања и Свети Сава, а затим и њихови наследници гледали на Србе као на нови народ, то јест Нови Израиљ. Реч је о изабраном народу (ср. 1Птр. 2,9) као народу приведеном Господу Исусу Христу. Још једна ствар од пресудног значаја јесте чињеница да је архиепископ Сава миропомазањем краља Стефана бринуо о будућности Српске Православне Цркве и српског православног народа, и на тај начин је одредио пут српског народа, а то је пут, правац и путоказ духовног јединства као новог народа који корача крупним корацима ка Царству Божјем. У начину односа српског народа ка Богу види се његов животни циљ и смисао живота. Примање мирпомазања од Светога Саве је, с једне стране, повећало углед Стефану Првовенчаном не само у Србији, него и шире гледано, а са друге, допринело је спречавању папског утицаја у Србији и уплитања у унутарње политичке и духовне ствари Србије у којој постоји аутокефална Црква, док је краљ самодржац српски, а Србија се показала као самостална држава. Миропомазањем Стефана Првовенчаног у манастиру Жичи од стране архиепископа Српске Православне Цркве доказ је да је већ у то време „у Србији постојало схватање о сувереној власти, са посебним нагласком на двојном аспекту: хијерархијском и харизматском, којим се обезбеђују у исто време легитимитет и континуитет краљевске власти“.[21] Од стране истраживача поменуте теме је сасвим исправно примећено да је „идеологија највише политике и црквене власти, утемељена на ’симфоничној диархији’, Српске Цркве и државе, проистиче из филозофије која је коначно уобличена трудом првог српског Ахиепископа“.[22] Управо због тога овде истичемо да је Савино миропомазање Стефана Првовенчаног имало дубоког богословског смисла, духовне димензије и носило је дубоку хришћанску поруку, јер светост је требала да постане димензија како владарске династије, а нарочито владара као сувереног поглавара новог народа, тако и народа Божјега – Новог Израиља. Доментијан је оставио забележено да је приликом крунисања и миропомазања Стефана на Жичком сабору 1221. године, архиепископ српски Сава Немањић том приликом изричито захтевао од краља Стефана Првовенчаног и свих присутних да три пута узастопно прочитају Никејско-Цариградски символ вере, без јеретичког додатка Filoque који су увели римокатолици.[23] Управо у том миропомазању види се колика је Савина и Стефанова била оданост с једне стране православној вери, а са друге указивање да српским народом треба да влада господар из српскога рода кога Бог постави за владара који ће српски народ узводити ка Богу и Царству Божјем. Зато се српски православни владари потписују на владарским документима као „раби Христа Бога“ – људи смртни који владају искључиво „по милости Божјој“.[24] Заиста је миропомазање Сефана Првовенчаног од стране Светога Саве – првог архиепископа српског, утиснуло дубок печат у свест свих потоњих поколења српског народа, који је све „своје снаге требао да усмери ка вечним вредностима горњег света“.[25] Ваља подсетити да „дело Светог Саве с разлогом се сматра делом апостола културе и хришћанства српског православља у најширем смислу“.[26] Проучавајући историју српског народа и Српске Православне Цркве у доба Немањића, недвосмислено можемо извући закључак да се улога српског владара и његовог односа ка православној вери, односно његове тесне сарадње са Црквом, уклапа у византијску теорију црквеног и политичког поретка.[27] Реч је о монархијском поимању историје, то јест царства земаљског као иконе Царства небеског и земаљског цара као иконе Небеског Цара, Христа Богочовека – Цара над царевима.[28] Дакле, у Србији Немањића, чијем су обликовању српске средњевековне цивилизације пресудни били византијски обрасци,[29] без сумње је створена синтеза хришћанске државности и хришћанске црквености. Историја је показала да су „Немањићи направили неку врсту синтезе: култа кнеза и култ архиепископа, Симеона и Саве, оца и сина, светог „пара“ идеалне симфоније двеју власти, солидарне и присно везане и у овоземаљском и у оноземаљском животу; чврст и јасан програм, саздан да дуго траје“.[30] Сумирајући све, у поговору може се са сигурношћу и с потпуним правом тврдити да је Свети Сава заиста миропомазао краља и севастократора Светефана из разлога који је нераскидиво повезан са хришћанском православном вером, и да у Србији Немањића није постојала идеологија источног папизма,[31] него је постојало једногласје Православне Цркве и државе, што се јасно види у Законоправилу Светога Саве. Важно је истаћи чињеницу да је у Србији Немањића била искључена свака превласт световне власти над духовном, и обратно: духовне над световном. Наша истраживања су нас уверила да је миропомазање Стефана Првовенчаног од стране Светога Саве од изузетног значаја и за наше време и за земљу у којој живимо, јер оно може да послужи као узор јединству и сагласју српске државе и Православне Цркве, а „јединство или сагласје између Цркве и државе биће онда када држава призна непобитну и вишу вредност Цркве, када буде сматрала за зло и када се буде руководила истим погледом на свет као и Црква“.[32] Епископ Јован Пурић Гласник, бр.9, септембар 2017, стр.369 - 375 Извор: Српска Православна Црква [1] Смиља Марјановић-Душанић, Владарска идеологија Немањића – дипломатичка студија, Београд, 1997, 61-62. [2] Епископ Јован (Пурић), Владарство и монаштво Стефана Немање – теолошки аспекти симфоније државе и Цркве у Немањиној „Хиландарској повељи“, у: Богочовек Христос – Алфа и Омега, Београд 2017, 329. [3] П. С. Лопухин, Преподобни Серафим и идеја монархије, прев. З. П., Шипово 1996, 14. [4] Ср. Darko B. Jelić – Radomir B. Bujić, Sveta Tajna jeleosvećenja. Sakrament bolesničkog pomazanja, у: Црква у свијету, 50(2015) бр. 1, стр. 101-102. [5] Борислав Д. Гроздић, Схватање о извору и пореклу државне власти – прилог изучавању политичке философије Немањића, у: Српска политичка мисао 1(2016) 311-312. [6] Мирко Ђ. Томасовић, Тумачење Другог псалма, стр. 24-25. [7] Ср. Γεωργίου Γαλίτη, Ερµηνευτικά της Καινής Διαθἠκης, Θεσσαλονίκη 1982, 234. [8] Мирко Ђ. Томасовић, Тумачење Другог псалма, стр. 22 и 23. [9] Мирко Ђ. Томасовић, Тумачење Друго псалма, стр. 8. [10] Кипријан Картагински, Epist. 73, 21; PL 3, 1169. [11] Не треба заборавити чињеницу да је у детињству Стефан Немања примио латинско крштење у Рибници, међутим касније у одраслим година Стефан је у цркви Светих Апостола Петра и Павла крштен у православној вери, односно у Православној Цркви. [12] Светозар Радојчић, Портрети српских владара у средњем веку, Скопље 1934, 33. [13] П. С. Лопухин, Преподобни Серафим и идеја м -
У новом броју Гласника, (бр.9, септембар 2017), на стр. 369 - 375, објављен је текст Епископа Јована (Пурића) под насловом "Стефан Првовенчани као владар Новог Израиља". Текст преносимо у целости: УВОД На самом почетку нашег излагања подсећамо да је важно имати у виду чињеницу да су од Стефана Немање сви владари Немањићи сматрани владарима по „милости Божјој“ а „управо из Божје милости извођено је државно-правно схватање о самосталности власти.“[1] Вредна пажње је чињеница да је хришћански владар у Средњем веку схватан као миропомазани носилац власти у историји, саслужитељ Христу Богу Сведржитељу у Његовом Домостроју (Икономији) спасења – спаситељском делу укључивања свега постојећег у Цркву Тела Његовог, претварања света у космичку Цркву. Богословско-литургијски израз χρίσµα – помазање, односно миропомазање сведочи нам о непрестаној бризи Цркве Христове о сваком човеку као икони Божјој и о човековом повратку у духовну заједницу са Тројичним Богом. Не смемо заборавити да људи врше помазање по заповести Божјој. Хришћански миропомазани владар је, у том смислу, био схватан као први међу људима сарадник Божји на остварењу предвечног наума Божјег о оцрковљењу света.[2]Православни је став да православни „духовни вођа може бити само онај ко је прожет хришћанством и ко нас може њему научити и повести Христовим путем“.[3] СВЕДОЧЕЊЕ БИБЛИЈСКИХ ИЗВОРА И СВЕТОГА ПРЕДАЊА О ПРИМЕНИ МИРОПОМАЗАЊА Употреба уља у разне сврхе позната је још код древних народа. Владало је уверење да је миришљаво уље символ радости (Прем. Сол. 27,9; Ам. 6,6), лепоте и здравља. Библијски извори сведоче да је уље кориштено не само у исхрани, него и у медицинске схврхе и припремљеним на посебан начин уљем помазања су помазивани људи, и то нарочито болесници (ср. Ис. 1,6). Уље је такође кориштено и на богослужењима древног Израиља. Свештено Предање је сачувало од заборава чињеницу да су уљем помазања припремљеним од маслиновог уља и разних миришљавих трава (ср. Изл. 30,23-24), по Божјој заповести помазивана и она места на којима се Бог самооткривао и јављао у Старом Завету појединим личностима (Пост. 28,18); такође су светим помазањем помазивани жртвеник (ср. Изл. 29,36), Скинија (Изл. 30,33-29), старозаветни свештеници (ср. Изл. 30,30) и старозаветни пророци (1Цар. 19,13-16), што је значило да су богоизабрани и одабрани силом Божјом да верно обављају службу на коју су призвани.[4] Када је реч о помазању одређених људи, тада треба знати да Свето Писмо сведочи да ту није реч о неком пуком и безначајном помазању, него је помазање уљемсматрано светим чином и светим посвећењем Богу људи који су помазани, као и помазани предмети или простори (места) су такође сматрани светим пошто су по Божјој заповести издвојени за свештену богоупотребу. То и јесте разлог што се свештено уље за помазање није користило у друге сврхе, изузев поменутих. У књизи Изласка су забележене речи Божје упућене Мојсију у вези са светим помазањем: А синовима Израиљевим кажи и реци ово нека ми буде уље светога помазања од колена до колена вашега. Тело човечије нека се не маже њим, нити правите некога уља како је оно; свето је, нека вам буде свето. Ако ли би ко начинио тако уље или намазао њим другога, истребиће се из народа својега“ (Изл. 30,31.33). За нашу тему је важан податак да су у Старом Завету помазивали богоизабране краљеве, односно цареве (ср. 1Сам. 10,1;16,1; 12-13). Неће бити на одмет ако нагласимо чињеницу да је помазање цара символички означавало признавање достојанства које је помазани човек примио од Бога (ср. 1Сам.10,1; 16,13). Једном речју, помазање цара значило је да је Бог поставио цара на то достојанство, да му је дао Свој благослов и силу за вршење богодоличног дела. Дакле, помазање цара је означавало његову богоизабраност за служење древном Израиљу (ср. 2Сам. 2,4; 5,3). На тај начин цар је постајао помазаник Господњи и личност достојна сваког поштовања и уважавања (ср. 1Сам. 24,7; 26,9). По библијском учењу, преко помазаника Господњег Бог остварује своје планове Домостроја спасења. МЕСИЈА – ПОМАЗАНИК Библијски извори и Свето Предање сведоче да је поробљени древни израиљски народ дубоко веровао да ће се једног дана појавити Вођа, то јест Син Божји – Помазаник који ће бити Искупитељ и Спаситељ људи, ослободиће Израиљце од многовековног ропства и подарити им дугоочекивану есхатолошку слободу, односно успоставиће вечно Царство Божје. Треба имати на уму да од Помазаника зависи вечно учешће људи у томе Царству. У Старом Завету реч месија пре свега односи се на цареве израиљске (1Цар. 1,34-35; 2Цар. 9,3-12.23), а потом и на друге личности: на патријархе (Пс. 104,15), пророке (1Цар. 19,16) и првосвештенике, као на Арона (Изл. 29,7) и на њихове синове (Лев. 4,3; 4,5; 4,16; 6,15 и 16,32). Наравно да је овде реч о промислу Божјем и дару Божјем. Свето Писмо сведочи да се помазаници Божији налазе под заштитом Божјом (ср. Пс. 18,50; 28,8), и у њима ће цветати венац Божји (ср. Пс. Пс. 132,18). „У Старом завету се на више места говори о божанском пореклу државе. На пример, у Причама Соломоновим истиче се: Мноме цареви царују, и владаоци постављају правду. Мноме владају кнезови и поглавари и све судије земаљске (Прем. Сол. 8,1516); у књизи Премудрости Соломонових владари се подсећају: Чујте ви који владате над многима и који се гордите пред народима. Од Господа вам је дата моћ и сила од Вишњега (Прем. Сол. 6, 2,3) итд. На божанско порекло државне власти указује Христос одговарајући Пилату: „Не би имао власти никакве нада мном када ти не би било дано одозго“ (Јн 19,11).“[5] Кроз помазање уљем, које символише признавање царског (=краљевског) достојанства од стране Светога Духа (1Сам. 9,26; 20,2; 2Сам. 9,3-12; 12,3-23), помазани преузима службу која га чини намесником Јахвеовим међу Израиљцима, способним да извршава мисију која се односи на план који Бог има са Својим народом. Од тренутка када је пророштво Натаново (2Сам. 7,9-16) поткрепило наду Израиљаца у владавину Давида, сваки цар од те лозе постао је „месија“, то јест помазаник Господњи, кроз кога је Бог у потпуности спроводио Свој план за спасење Свога народа. Помазање дејствује као символ послања нарочитих благодатних дарова неопходних за успешно вршење службе изабраног народа. Због тога се оно обављало јавно. Свето Писмо сведочи о томе да се цареви нису успињали на трон и владали народом по својој слободној вољи, односно узурпирали трон по самовољи: Нико сам себи не присваја ту част, него су призвани од Бога (Јевр. 5,4). Овде ћемо нагласити да кроз помазање уљем цар је постајао заједничар Духа Божјега. Неопходно је рећи да се у Светом Писму Старога Завета не користи израз крунисање цара, него се искључиво користи израз помазање цара, што је у данашњем смислу речи означавало крунисање и устоличење. Према томе, библијски израз помазање уљем је од изузетне богословске важности и значаја. Ово се види на примеру Давида: Тада Самуило узе рог с уљем, и помаза га усред браће његове; и сиђе дух Господњи на Давида и оста на њему од тога дана (1Сам. 16,13).[6] Треба имати на уму да сваки мушки потомак, односно наследник помазаног краља бива помазан и на тај начин динамично учествује у остваривању Божјег плана и наума, то јест, у Домостроју спасења народа Божјега и људи боготражитеља. Једном речју, помазани краљ, владар или цар, има одређено Божје посланство и динамично учествује у остварењу плана спасења народа којег му је Бог поверио. ПОЈАМ ХРИСТОС – ПОМАЗАНИК У НОВОМ ЗАВЕТУ Средишња тачка хришћанске вере, односно сведочења Цркве и проповеди Светих Апостола јесте учење да је Исус заиста Христос – Помазаник. Исус Христос је превасходно Помазаник, односно очекивани Месија (ср. Мк. 8,29), Којег помаза Бог Духом Светим и силом (Да. 10,38). Назив Христос је превод арамејске речи MESHICHA, настале од јеврејске MASHIACH, која је јелинизарана и гласи Μεσσίας – Месија,[7] то јест Помазаник. Назив има есхатолошки значење. Име Христос, како сведочи свети Василије Велики, представља исповедање Свете Тројице: Открива Бога Који помазује, помазанога Сина, и Духа као Помазања.[8] Ту истину је потврдио Господ наш Исус Христос када је рекао да се на Њему испунило старозаветно пророштво: Дух Господњи је на мени, јер ме помаза да јављам добре гласе кроткима, посла ме да завијем рањене у срцу, да огласим заробљенима слободу и сужњима да ће им се отворити тамница (Ис. 61,1). Он отворено и јавно сведочи за Себе да је Помазаник Божји (ср. Мт. 16,20; Лк. 24,26). Ту истину су посведочили и Свети Апостоли у својој проповеди (ср. Мт. 16,16; Мк. 8,29; Рм. 1,4; 2Кор. 4,5); за њих је Он Христос – Помазаник (Лк. 2,11). С потпуним правом Христови следбеници називају се хришћанима (Да. 1126), то јест помазаницима Његовим (2Кор. 1,21) и синовима Божјим по благодати. По православном учењу, „месијанска служба јесте и биће основна служба Спаситеља Исуса Христа, Цара и Судије, посланога на земљу од Бога. У Царству Христовом заједничаре сви народи“.[9] Значи, тајна помазања, односно миропомазања је непосредно повезана са тајном спасења људског рода, и само је у том смислу треба и разумети и тумачити. КРУНИСАЊЕ СТЕФАНА ПРВОВЕНЧАНОГ Када говоримо о наводном «поновном», односно «двоструком» крунисању Стефана Првовенчаног, тада треба имати у виду чињеницу да ту опште није реч о „поновном“ крунисању, него је ту првенствено реч о миропомазању, јер по православном учењу, постоји само једно и једино свето помазање. Питање непоновљивости помазања светим уљем, је изнад свега богословско питање које дубоко задире у саму срж православне вере, а што се види и у светоотачком учењу, по којем ван Цркве Христове нема Духа Светога, нема помазања светим уљемнити спасења – Salus extra Ecclesian non est.[10] По православној мисли, суштина устоличења једног краља или цара не састоји се у крунисању, то јест у стављању круне или венца на владареву главу, што је и Свети Сава учинио у манастиру Жичи приликом крунисања Стефана Првовенчаног, већ у помазању светим уљем, јер је то дар Божји – печат дара Духа Светога који се миропомазаном (владару, краљу или цару) даје у Цркви Христовој. Зато је Свети Сава помазавши миром брата Стефана, а потом венцем царства часну главу његову венчавши, прогласио за Богом самодржавног краља српског. Дакле, по православном поимању, иако је Стефан Првовенчани примајући краљевску круну (corona regni) од папе Хонорија III задобио већи степен независности – постала је самодржава, односно добила је међународно признање и углед, ипак морамо рећи да Стефан није могао да буде прави, стварни и истински краљ, то јест православни краљ и самодржац Србије, као и символ јединства свих српских и поморских земаља, а да пре тога није био помазан светим уљем од стране Православне Цркве. По православном учењу Римски папа није ни могао да Стефану дарује нешто што није имао, а то је: није могао да му дарује свето помазање,[11] то јест благодат Светога Духа, јер по православном хришћанском учењу у Римској цркви – Латинској, не постоје Свете Тајне пошто су Латини отпали од Православне Цркве, погрешно уче о Духу Светоме и тако су изгубили благодат Духа Светога, и њихове назови „свете тајне“ немају благодатно дејство и ништавне су. Штавише, римокатолици су у средњевековној Србији називани полуверницима.[12] Пошто је Свети Сава добро знао да је Бог тај што помазује, а човек бива помазан, управо због тога је он и помазао Стефана Првовенчаног и као миропомазан краљ Стефан је могао да буде заштитник Цркве Христове, вере православне и динамично учествује у тајни Домостроја спасења. Теодосије вели да је „свети архиепископ“, односно Сава, „украсио свога љубљенога брата, благочестивог краља Стефана, багреницом и красним сјајем и сваким царским обележјем“. Свети Сава се овде показује у улози духовног вође који изводи Стефана Првовенчаног на право пут, а то је пут истине, пут православне вере, Православне Цркве и заштитник њене мисије. Православни владар и „држава којом он управља прихватају за виши смисао живота јединство са Богом, причасност богочовечанском животу, и православног човека као драгоценог сина Цркве и државе“.[13] Занимљиво да Стефан Немања у Хиландарској повељи свог сина Стефана, дакле наследника на трону, „поче учитити да напредује у сваком добру у својој владавини, и да буде доброга срца према хришћанском свету, који му предаде, Богом пасену од века паству, говорећи му: чедо моје љубљено, напасај овај мој Израиљ, и пази на њега, водећи га као јагње Јосиф“. У речима Стефана Немање је истакнут израз Нови Израиљ, што је доказ како он гледа на српски православни народ, и како треба да гледају његови наследници, то јест сви они који ће да управљају српским народом и у ком правцу да га воде; тај зацртани правац и пут воде од пролазног ка вечном, односно у вечно Царство Божје, уколико српски владари и православни народ буду у сагласју и живели светим и црквеним животом. У Хиландарској повељи се помиње и следећа Немањина поука упућена Стефану Првовенчаном: „Заповедаше му да се о црквама брине и о онима који служе у њима, светитеље у сласт да слуша, и црквене слуге, и јереје да поштује, и над црнорисцима да бди, „да би се молили за тебе, и да ни у чему не будеш зазоран пред Богом и људима“. Једном речју, богољубље и човекољубље треба да красе српске краљеве, цареве и владаре. У оној мери у којој српски владари буду верни сарадници Христа Спаситеља, у тој мери ће и српски народ, као Нови Израиљ, бити веран свом владару. Новооснована српска држава је сва своја једра окренула ка изворном хришћанству, то јест Православљу и цариградској духовној сфери, а не ка Западу и латинској вери. Србија Немањића је показала своје „чврсто верско опредељење ка православном хришћанству и византијској култури“.[14] Можда је Свети Сава желео да покаже да је Стефан Првовенчани примио само једно и једино исправно миропомазање, које је било неопходно да би Стефан као Божји изабраник могао да буде заштитник вере православне, Цркве Христове и земље чију круну носи. Примање круне од стране Римског папе је био чин политичке природе, а не хришћанске и црквене природе, јер, примањем круне од папе, циљ и намера Стефана Првовенчаног није био да се одрекне вере православне и да се духовно веже за римску веру и да се на тај начин српски народ налази под духовном влашћу римског папе, него је желео да на вешт начин искористи историјске прилике у Србији и у околним земљама, и задобије краљевску титулу, и на тај начин реши проблеме које је имао са својим братом Вуканом, али да и другим суседним земљама, иначе непријатељски расположеним, даде до знања да су се прилике промениле и на Србију треба рачунати као на значајну земљу. Како су Срби гледали на своје место у историји и на природу владарске власти, веома су упечатљиве речи сачуване у Савином житију Светог Симеона, односно Стефана Немање: «У почетку створи Бог небо и земљу и људе на њој, благослови и даде им власт над сваком твари, постави једне за цареве, друге кнезове, остале за господаре и свакоме даде да напаса стадо своје и да га чува од свакога зла које би наишло на њега. Зато, браћо, премилостиви Бог утврди Грке царевима, Угре краљевима и сваки народ раздели, закон даде и нарави уреди и господаре над њима по обичају и закону по обичају и закону постави својом премудрошћу. Тако и по његовој многој и неизмерној милости и човекољубљу дарова прадедовима и дедовима да владају овом српском земљом». Из предочених речи се може извући закључак да «целокупан поредак у свету, као унутар појединих народа, тако и међу народима који испуњавају васељену, почива на распореду божанског провиђења. Индивидуалност народа одељених божанском вољом, испољена у законима и наравима, исказује се и у постојању пастира и чувара, који нису једнакога ранга, једни су цареви, други краљеви, треhи велики жупани, али сви имају власт дату од Бога. Сваки народ је са својим предводницима, без обзира на њихове чинове и достојанства, у непосредном односу према Творцу, њима није потребно посредништво оних који претендују да су Христови намесници на земљи и да су на челу хришћанске васељене, извор сваке земаљске власти“.[15] Поменућемо још и то да Стефан Немања у својој повељи, миропомазанога кир Алексија цара грчкога назива боговенчаним. Управо у том изразу се види колики значај придаје Стефан Немања миропомазању владара, царева и краљева, јер се ту мисли на крунисање од Бога као дар Божји. А то значи да њихов суверенитет потиче из милости Божје, и да су им њихове земље богодароване. У Законоправилу Светога Саве стоји: „Највећи Божји дарови међу људима, даровани од вишњег човекољубља, јесу – свештенство и царство; једно, дакле, да служи оном што је божанско, а друго да влада и да се стара за оно што је људско. Из једног истог начела происходећи, украшавају људски живот; јер царевима ништа није тако поспешно као част свештеника, пошто се и за њих саме увек Богу моле. Јер ако они буду у свему непорочни и пред Богом имају смелост, а ови правилно и како треба почну да украшавају предате им градове, и оно што је под њима, постаће неко добро сагласје, дарујући све што је добро људском животу. А ово ће бити, верујмо, ако се сачува надзирање свештених правила која, праведно хваљени и слављени очевици Божје Речи, апостоли – предаше, а свети оци очуваше и исповедаше“.[16] Из предочених речи се јасно види да су владари на послушању Божјем – они, библијски речено, „напасају стадо своје“, што значи да повереним им људима Божјим, својим поданицима обезбеђују живот, храну телесну и храну духовну – свест о заједничком задатку и циљу у историји, „чувајући га од свакога зла које је наишло на њега“.[17] Свети Сава као поглавар аутокефалне Правослане Цркве у српским земљама, био је одан правоверју, односно, вери православној као јединој истинитој, налазио се у духовном јединству са Православном Источном Црквом, и због тога је у манастиру Жичи миропомазао Стефана за краља Србије, и на тај начин свима дао до знања да је «рука Господња» узнела Стефана Првовенчаног на престо отачества, и да Стефан треба да буде заштитник вере православне, Православне Цркве и суверене српске државе у чијем средишту се налазио Богочовек Исус Христос искупитељ и Спаситељ света. На тај начин Стефан Првовенчани је верно чувао аманет који му је оставио његов отац Стефан (Симеон) Немања.[18] Једном речју, од краља Стефана се очекивало да буде Христов подражатељ, због чега је Стефанова мисија имала сотириолошки и есхатолошки карактер. Димитрије Богдановић карактеристично вели да „све благодатне моћи добијене одозго и згуснуте у симболу светог мира, има да ’точи’ своме народу ради његовог спасења од зла и смрти“.[19] Неће бити на одмет ако се подсетимо да „политичка схватања Немањића имају хришћанску религиозно-моралну основу и садрже узвишени политички идеал, који је уоквирен новозаветним учењем о спасењу, и то не само личном, већ и спасењу читавог народа као духовне заједнице. Управо кроз тај идеал, као кључ, се могу најбоље и најистинитије разумевати политичка схватања и политичка деловања у Србији Немањића, између осталих и питање извора и порекла државне власти.“[20] То је био један од разлога што су Стефан Немања и Свети Сава, а затим и њихови наследници гледали на Србе као на нови народ, то јест Нови Израиљ. Реч је о изабраном народу (ср. 1Птр. 2,9) као народу приведеном Господу Исусу Христу. Још једна ствар од пресудног значаја јесте чињеница да је архиепископ Сава миропомазањем краља Стефана бринуо о будућности Српске Православне Цркве и српског православног народа, и на тај начин је одредио пут српског народа, а то је пут, правац и путоказ духовног јединства као новог народа који корача крупним корацима ка Царству Божјем. У начину односа српског народа ка Богу види се његов животни циљ и смисао живота. Примање мирпомазања од Светога Саве је, с једне стране, повећало углед Стефану Првовенчаном не само у Србији, него и шире гледано, а са друге, допринело је спречавању папског утицаја у Србији и уплитања у унутарње политичке и духовне ствари Србије у којој постоји аутокефална Црква, док је краљ самодржац српски, а Србија се показала као самостална држава. Миропомазањем Стефана Првовенчаног у манастиру Жичи од стране архиепископа Српске Православне Цркве доказ је да је већ у то време „у Србији постојало схватање о сувереној власти, са посебним нагласком на двојном аспекту: хијерархијском и харизматском, којим се обезбеђују у исто време легитимитет и континуитет краљевске власти“.[21] Од стране истраживача поменуте теме је сасвим исправно примећено да је „идеологија највише политике и црквене власти, утемељена на ’симфоничној диархији’, Српске Цркве и државе, проистиче из филозофије која је коначно уобличена трудом првог српског Ахиепископа“.[22] Управо због тога овде истичемо да је Савино миропомазање Стефана Првовенчаног имало дубоког богословског смисла, духовне димензије и носило је дубоку хришћанску поруку, јер светост је требала да постане димензија како владарске династије, а нарочито владара као сувереног поглавара новог народа, тако и народа Божјега – Новог Израиља. Доментијан је оставио забележено да је приликом крунисања и миропомазања Стефана на Жичком сабору 1221. године, архиепископ српски Сава Немањић том приликом изричито захтевао од краља Стефана Првовенчаног и свих присутних да три пута узастопно прочитају Никејско-Цариградски символ вере, без јеретичког додатка Filoque који су увели римокатолици.[23] Управо у том миропомазању види се колика је Савина и Стефанова била оданост с једне стране православној вери, а са друге указивање да српским народом треба да влада господар из српскога рода кога Бог постави за владара који ће српски народ узводити ка Богу и Царству Божјем. Зато се српски православни владари потписују на владарским документима као „раби Христа Бога“ – људи смртни који владају искључиво „по милости Божјој“.[24] Заиста је миропомазање Сефана Првовенчаног од стране Светога Саве – првог архиепископа српског, утиснуло дубок печат у свест свих потоњих поколења српског народа, који је све „своје снаге требао да усмери ка вечним вредностима горњег света“.[25] Ваља подсетити да „дело Светог Саве с разлогом се сматра делом апостола културе и хришћанства српског православља у најширем смислу“.[26] Проучавајући историју српског народа и Српске Православне Цркве у доба Немањића, недвосмислено можемо извући закључак да се улога српског владара и његовог односа ка православној вери, односно његове тесне сарадње са Црквом, уклапа у византијску теорију црквеног и политичког поретка.[27] Реч је о монархијском поимању историје, то јест царства земаљског као иконе Царства небеског и земаљског цара као иконе Небеског Цара, Христа Богочовека – Цара над царевима.[28] Дакле, у Србији Немањића, чијем су обликовању српске средњевековне цивилизације пресудни били византијски обрасци,[29] без сумње је створена синтеза хришћанске државности и хришћанске црквености. Историја је показала да су „Немањићи направили неку врсту синтезе: култа кнеза и култ архиепископа, Симеона и Саве, оца и сина, светог „пара“ идеалне симфоније двеју власти, солидарне и присно везане и у овоземаљском и у оноземаљском животу; чврст и јасан програм, саздан да дуго траје“.[30] Сумирајући све, у поговору може се са сигурношћу и с потпуним правом тврдити да је Свети Сава заиста миропомазао краља и севастократора Светефана из разлога који је нераскидиво повезан са хришћанском православном вером, и да у Србији Немањића није постојала идеологија источног папизма,[31] него је постојало једногласје Православне Цркве и државе, што се јасно види у Законоправилу Светога Саве. Важно је истаћи чињеницу да је у Србији Немањића била искључена свака превласт световне власти над духовном, и обратно: духовне над световном. Наша истраживања су нас уверила да је миропомазање Стефана Првовенчаног од стране Светога Саве од изузетног значаја и за наше време и за земљу у којој живимо, јер оно може да послужи као узор јединству и сагласју српске државе и Православне Цркве, а „јединство или сагласје између Цркве и државе биће онда када држава призна непобитну и вишу вредност Цркве, када буде сматрала за зло и када се буде руководила истим погледом на свет као и Црква“.[32] Епископ Јован Пурић Гласник, бр.9, септембар 2017, стр.369 - 375 Извор: Српска Православна Црква [1] Смиља Марјановић-Душанић, Владарска идеологија Немањића – дипломатичка студија, Београд, 1997, 61-62. [2] Епископ Јован (Пурић), Владарство и монаштво Стефана Немање – теолошки аспекти симфоније државе и Цркве у Немањиној „Хиландарској повељи“, у: Богочовек Христос – Алфа и Омега, Београд 2017, 329. [3] П. С. Лопухин, Преподобни Серафим и идеја монархије, прев. З. П., Шипово 1996, 14. [4] Ср. Darko B. Jelić – Radomir B. Bujić, Sveta Tajna jeleosvećenja. Sakrament bolesničkog pomazanja, у: Црква у свијету, 50(2015) бр. 1, стр. 101-102. [5] Борислав Д. Гроздић, Схватање о извору и пореклу државне власти – прилог изучавању политичке философије Немањића, у: Српска политичка мисао 1(2016) 311-312. [6] Мирко Ђ. Томасовић, Тумачење Другог псалма, стр. 24-25. [7] Ср. Γεωργίου Γαλίτη, Ερµηνευτικά της Καινής Διαθἠκης, Θεσσαλονίκη 1982, 234. [8] Мирко Ђ. Томасовић, Тумачење Другог псалма, стр. 22 и 23. [9] Мирко Ђ. Томасовић, Тумачење Друго псалма, стр. 8. [10] Кипријан Картагински, Epist. 73, 21; PL 3, 1169. [11] Не треба заборавити чињеницу да је у детињству Стефан Немања примио латинско крштење у Рибници, међутим касније у одраслим година Стефан је у цркви Светих Апостола Петра и Павла крштен у православној вери, односно у Православној Цркви. [12] Светозар Радојчић, Портрети српских владара у средњем веку, Скопље 1934, 33. [13] П. С. Лопухин, Преподобни Серафим и идеја монархије, стр. 38. View full Странице
-
Пророк Амос је само један од писаца Старог завета који је снажно истицао однос социјалне (не)правде и (не)стабилности. У истом духу пишу и други пророци Старог завета истичући да је верност социјалним принципима Синајског савеза кључни друштвени чинилац. Њихова порука је више него актуелна данас. Но, на бази чега су они изводили своје закључке? Каква је веза Синајског савеза и социјалне правде и на који начин поменути савез реинтерпретирају старозаветни пророци водећи нас ка Новом завету у којем се социјална правда уздиже на нови, виши, ниво? Јован Благојевић Огласите по дворовима азотским и по дворовима у земљи мисирској и реците: сакупите се на горе самарјанске и видите велике нереде у њој, и насиље у њој. Не знају чинити право – говори Господм Сабирају благо насиљем и грабежом у дворима својим. Зато овако вели Господ Господ: Непријатељ је око земље и обориће силу твоју и оплениће се дворови твоји. Излагање на доњем линку: https://www.youtube.com/watch?v=aFVMxH_s1k0
-
У НЕВОЉИ СЕ ПОЗНАЈУ ЉУДИ: Добротвор Хидо Муратовић из Новог Пазара на Голији гради кућу Милошу Јовановићу, јунаку са Кошара 04.09.2017. - 16:52 ИСКРА Фото: З. Шапоњић Огрејало је сунце Милоша Јовановића (38), српског јунака са Кошара и његову породицу, мајку Росу (60), и сестру Марину, када су пре неколико дана у њихову Троштицу стигле грађевинске машине, мајстори, и када су ударени темељи њихове нове куће… – Ово нам је, како смо се родили, најсрећнији дан у животу. И веровали смо и нисмо, сада знамо – имаћемо и ми своју кућу, нећемо још једни зиму дочекати у уџерици кроз коју зими дува северац, лети прокишњава, а кроз собе шпартају пацови и змије, и која није наша – јавили су нам се, срећни и пресрећни, пре пар дана Милош и Марина са Голије. Пирча о тешко оболелом јунаку са Кошара Милошу Јовановичу, објављена пролетос и у „Искри“ и још неколико новина у Србији, прича о тешкој муци и невољи, о животу у туђој трошној кући која само што није пала, са 13.000 динара мајчине пензије месечно, о Милошевој мајци која болује од карцинома, сестри која је без посла, потресла је Србију. Јавило се много добрих људи, сакупљено је тада око 2.500 евра, ових дана још хиљаду, и, људина из Новог Пазара, добротвор Хидо Муратовић одлучио је да са тим новцем крене у изградњу куће за Јовановиће, па, докле стигне, а стићи ће, уверен је Хидо, до зиме да Милоша и породицу усели у нови дом… Фото: З. Шапоњић – Кренуо сам, поставили смо темеље, изидали зидове, за који дан дижемо плочу, до краја недеље надамо се да ћемо поставити и кров… Помоћи ће бог и добри људи, као што су до сада небројено пута помогли. Нисам могао да гледам муку Јовановића, када се прича појавила у новинама јавили су се добри људи са свих страна, из Новог Пазара, из дијаспоре, из читаве Србије, а Јовановићи су заслужили да им помогнемо – каже Хидо. Уз помоћ ратних другова, Милош који болује од метаболичких, хормоналних, психичких поремећаја, летос је неко време провео на лечењу на ВМА у Београду, из Београда се вратио донекле опорављен, сада се радује новом дому. – Наш сан је кућица, да можемо мирно да заспимо, да имамо купатило, да само мало проживимо као људи. Нас живот није миловао, имали смо тешко детињство, тежак живот, ваљда смо и ми мало радости заслужили. Хвала свим добрим људима, Хиду посебно – кажу Милош и Марина. Много је људи већ помогло да крене изградња куће за Јовановиће. Хидо Муратовић помиње фирму „Дадо градња“ из Новог Пазара, чије су машине ископале темеље и поравнале плац, град Нови Пазар дао је машину да поравна пут до куће Јовановића, помогло је и предузеће „Пионир“, Мурат Муратовић и Бошко Радовановић… Неко више, неко мање, за велику срећу Јовановића. Фото: З. Шапоњић ПОМОЋ „Искра“ апелује и моли све људе добре воље да се јаве и помогну. Потребан је и новац и материјал за завршетак грубих грађевинских радова, а затим и за унутрашње опремање. Потребни су подови, цреп, електро материјал, санинтарије, фасада, изолација, потребан је намештај, шпорет на дрва, бела техника… Сви који желе и могу да помогну, могу се јавити на телефон 065 – 474 5433 а број жиро рачуна је: 205 – 9011007013986 – 02 отворен код Комерцијалне банке у Новом Пазару…. Сања мртве другове У страћари, у селу Троштица под Голијом, Милош Јовановић сваке ноћи сања Кошаре и своје мртве другове, крв и располовљене главе, бомбе како падају са небеса и вриску рањене браће… – Пробудим се у зноју, скочим, после по помрчини лутам око куће, не могу да се смирим… Заспим, па их поново сањам – прича Милош у кућици од блата и прућа под Голијом, која само што није пала. Пред крај рата, његовој сестри и мајци, неко је јавио да је Милош погинуо на Кошарама, појавио се пар недеља касније, посебан, блатњав, болестан… Зоран Шапоњић, Искра
-
Извор:http://iskra.co/srbija/u-nevolji-se-poznaju-ljudi-dobrotvor-hido-muratovic-iz-novog-pazara-na-goliji-gradi-kucu-milosu-jovanovicu-junaku-sa-kosara/ У НЕВОЉИ СЕ ПОЗНАЈУ ЉУДИ: Добротвор Хидо Муратовић из Новог Пазара на Голији гради кућу Милошу Јовановићу, јунаку са Кошара 04.09.2017. - 16:52 ИСКРА Фото: З. Шапоњић Огрејало је сунце Милоша Јовановића (38), српског јунака са Кошара и његову породицу, мајку Росу (60), и сестру Марину, када су пре неколико дана у њихову Троштицу стигле грађевинске машине, мајстори, и када су ударени темељи њихове нове куће… – Ово нам је, како смо се родили, најсрећнији дан у животу. И веровали смо и нисмо, сада знамо – имаћемо и ми своју кућу, нећемо још једни зиму дочекати у уџерици кроз коју зими дува северац, лети прокишњава, а кроз собе шпартају пацови и змије, и која није наша – јавили су нам се, срећни и пресрећни, пре пар дана Милош и Марина са Голије. Пирча о тешко оболелом јунаку са Кошара Милошу Јовановичу, објављена пролетос и у „Искри“ и још неколико новина у Србији, прича о тешкој муци и невољи, о животу у туђој трошној кући која само што није пала, са 13.000 динара мајчине пензије месечно, о Милошевој мајци која болује од карцинома, сестри која је без посла, потресла је Србију. Јавило се много добрих људи, сакупљено је тада око 2.500 евра, ових дана још хиљаду, и, људина из Новог Пазара, добротвор Хидо Муратовић одлучио је да са тим новцем крене у изградњу куће за Јовановиће, па, докле стигне, а стићи ће, уверен је Хидо, до зиме да Милоша и породицу усели у нови дом… Фото: З. Шапоњић – Кренуо сам, поставили смо темеље, изидали зидове, за који дан дижемо плочу, до краја недеље надамо се да ћемо поставити и кров… Помоћи ће бог и добри људи, као што су до сада небројено пута помогли. Нисам могао да гледам муку Јовановића, када се прича појавила у новинама јавили су се добри људи са свих страна, из Новог Пазара, из дијаспоре, из читаве Србије, а Јовановићи су заслужили да им помогнемо – каже Хидо. Уз помоћ ратних другова, Милош који болује од метаболичких, хормоналних, психичких поремећаја, летос је неко време провео на лечењу на ВМА у Београду, из Београда се вратио донекле опорављен, сада се радује новом дому. – Наш сан је кућица, да можемо мирно да заспимо, да имамо купатило, да само мало проживимо као људи. Нас живот није миловао, имали смо тешко детињство, тежак живот, ваљда смо и ми мало радости заслужили. Хвала свим добрим људима, Хиду посебно – кажу Милош и Марина. Много је људи већ помогло да крене изградња куће за Јовановиће. Хидо Муратовић помиње фирму „Дадо градња“ из Новог Пазара, чије су машине ископале темеље и поравнале плац, град Нови Пазар дао је машину да поравна пут до куће Јовановића, помогло је и предузеће „Пионир“, Мурат Муратовић и Бошко Радовановић… Неко више, неко мање, за велику срећу Јовановића. Фото: З. Шапоњић ПОМОЋ „Искра“ апелује и моли све људе добре воље да се јаве и помогну. Потребан је и новац и материјал за завршетак грубих грађевинских радова, а затим и за унутрашње опремање. Потребни су подови, цреп, електро материјал, санинтарије, фасада, изолација, потребан је намештај, шпорет на дрва, бела техника… Сви који желе и могу да помогну, могу се јавити на телефон 065 – 474 5433 а број жиро рачуна је: 205 – 9011007013986 – 02 отворен код Комерцијалне банке у Новом Пазару…. Сања мртве другове У страћари, у селу Троштица под Голијом, Милош Јовановић сваке ноћи сања Кошаре и своје мртве другове, крв и располовљене главе, бомбе како падају са небеса и вриску рањене браће… – Пробудим се у зноју, скочим, после по помрчини лутам око куће, не могу да се смирим… Заспим, па их поново сањам – прича Милош у кућици од блата и прућа под Голијом, која само што није пала. Пред крај рата, његовој сестри и мајци, неко је јавио да је Милош погинуо на Кошарама, појавио се пар недеља касније, посебан, блатњав, болестан… Зоран Шапоњић, Искра View full Странице
-
Патријарх Иринеј свечано дочекан у Нишу поводом устоличења новог Епископа нишког
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Вести из Епархија
Првојерарх наше Цркве је стигао данас, 12. августа 2017. у 16 ч. у Саборни храм у Нишу. По српском обичају, деца одевена у традиционалну ношњу дочекала су Свјатјејшег са хлебом и сољу. Новоизабрани Епископ нишки Арсеније са Епископом месаоријским Григоријем из Архиепископије кипарске, свештенство и монаштво Епархије нишке, свештенослужитељи из Грчке Православне Цркве и верни народ града Ниша целивали су крст и Патријархову десницу примајући патријарашки благослов. Свечана доксологија је одлужена у храму Силаска Светог Духа на Апостоле који је Саборни храм достославне Епархије нишке. Доксологију је одслужио протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић уз саслужење ђакона Димитрија Маринковића. Речи добродошлице Свјатјејшем је упутио Епископ рашко-призренски Теодосије, казавши да је велика радост што је Првојерарх наше Свете Цркве данас у Нишу поводом устоличења новоизабраног Епископа нишког Арсенија. Узвраћајући на топле речи добродошлице, Патријарх српски Иринеј је казао да га за Ниш вежу веома лепе успомене, да је народ овде честит, добар, веран и побожан, и да је част и велика радост да наша Црква устоличава Епископа нишког Арсенија. У наставку је служено бденије којим је началствовао високопреподобни архимандрит Серафим из манастира Суково, уз саслужење протојереја-ставрофора Бранислава Цинцаревића и Живорада Маринковића, и ђакона Димитрија Маринковића. Свечаном дочеку и богослужењу вечерас су присуствовали протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Призренске богословије привремено у Нишу, високопреподобни архимандрит Дионисије из манастира Липовац, уважени гости протојереј-ставрофор Ермолаус Масарас из Патре и протојереј Вељко Гачић из Берлина. Током бденија у нишки Саборни храм пристигли су Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Преосвећена Господа Епископи врањски Пахомије, далматински и изабрани зворничко-тузлански Фотије, и Архијереји из сестринске Грчке Православне Цркве, Високопреосвећени Митрополити: Пантелејмон веријски, Георгије китруски, Јустин неакриниски и Варнава неапољски. На вечерњем бденију појао је Дечји црквено-певачки ансамбл ”Бранко” из Ниша, под диригентским вођством гђе Јоване Микић. СПЦ/ТВ ХРАМ -
Предстојатеља Српске Цркве поздравио Епископ рашко-призренски Теодосије, досадашњи администратор Нишке епархије. - Очекује се велики број свештених и монашких лица и верника на торжественој Литургији у недељу 13. августа 2017. године. Првојерарх наше Цркве је стигао данас, 12. августа 2017. у 16 ч. у Саборни храм у Нишу. По српском обичају, деца одевена у традиционалну ношњу дочекала су Свјатјејшег са хлебом и сољу. Новоизабрани Епископ нишки Арсеније са Епископом месаоријским Григоријем из Архиепископије кипарске, свештенство и монаштво Епархије нишке, свештенослужитељи из Грчке Православне Цркве и верни народ града Ниша целивали су крст и Патријархову десницу примајући патријарашки благослов. Свечана доксологија је одлужена у храму Силаска Светог Духа на Апостоле који је Саборни храм достославне Епархије нишке. Доксологију је одслужио протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић уз саслужење ђакона Димитрија Маринковића. Речи добродошлице Свјатјејшем је упутио Епископ рашко-призренски Теодосије, казавши да је велика радост што је Првојерарх наше Свете Цркве данас у Нишу поводом устоличења новоизабраног Епископа нишког Арсенија. Узвраћајући на топле речи добродошлице, Патријарх српски Иринеј је казао да га за Ниш вежу веома лепе успомене, да је народ овде честит, добар, веран и побожан, и да је част и велика радост да наша Црква устоличава Епископа нишког Арсенија. У наставку је служено бденије којим је началствовао високопреподобни архимандрит Серафим из манастира Суково, уз саслужење протојереја-ставрофора Бранислава Цинцаревића и Живорада Маринковића, и ђакона Димитрија Маринковића. Свечаном дочеку и богослужењу вечерас су присуствовали протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Призренске богословије привремено у Нишу, високопреподобни архимандрит Дионисије из манастира Липовац, уважени гости протојереј-ставрофор Ермолаус Масарас из Патре и протојереј Вељко Гачић из Берлина. Током бденија у нишки Саборни храм пристигли су Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Преосвећена Господа Епископи врањски Пахомије, далматински и изабрани зворничко-тузлански Фотије, и Архијереји из сестринске Грчке Православне Цркве, Високопреосвећени Митрополити: Пантелејмон веријски, Георгије китруски, Јустин неакриниски и Варнава неапољски. На вечерњем бденију појао је Дечји црквено-певачки ансамбл ”Бранко” из Ниша, под диригентским вођством гђе Јоване Микић. СПЦ/ТВ ХРАМ View full Странице
-
ИНТЕРВЈУ: владика западноамерички МАКСИМ- Косовски завет не постоји изван Новог завета
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Поучни
„Видовдан је знак, симбол, подсетник и опомена свима који се уљуљкују у навикама лагодног живљења и неодговорног мишљења”, сматра епископ западноамерички Максим. Он за „Политику” говори о проблемима идентитета, односу према КиМ, видовданској етици и односу православља према модерном свету. – У Америци је у прошлости српска заједница празновала Видовдан на најбољи могући начин сходно локалним условима и околностима: у рудницима, градовима и селима, братским организацијама или парохијама. У прво време, људи би доносили своје амблеме, војничке капе, мачеве и друге симболе. Окупили би се у цркви, сали или дому једног од домаћина и ту би обележили празник. И данас се Видовдан прославља свечано, али са много мање жара. Но то је последица и стања у Србији, јер је новија емиграција стигла са манирима и слабостима које је гајила у старом завичају. А у Србији је, морамо признати, последњих седамдесет година на делу била једна монополистичка класа која се саморепродуковала и опстајала негирајући историјско наслеђе. Видимо да ни данас није боље. На сцени је партократија са политичарима који користе језик силеџија. Владајућа врхушка делује гротескно, било када дочекује стране државнике било када наступа као супермен у поплавама. Упркос светлим примерима и подвизима највише усамљених појединаца, српска политичка и културна сцена данас пати од болести аутизма. Њени симптоми су: новинарска субкултура, ретроградни менталитет, буквализам у форми, квазинаучни фундаментализам, интелектуални провинцијализам и барбарогенија. То је утисак посматрача са стране и тако нас виде наши суседи, благонаклони или не – истиче епископ Максим. Како је дошло до тога о чему говорите? Овај тренд је настао услед фрустрираности после пада умишљене величине српства, а онда, као магнетом, привукла примитивизам и сирови национализам. То је тенденција која жели да прикаже српски концептуални систем као аутохтон, иако он то није, јер су Срби неговани на Илијади и Одисеји и класицима, као и на византијским филозофима, оцима Цркве. Данашња влада није тога свесна и зато је укинула не само министарство дијаспоре и вера него и министарство за Косово и Метохију. Уколико не будемо поштовали своје жртве завршићемо и сами у забораву и анонимности историје. Шта је основа видовданског завета или етике? Најпре, сматрам да се у основи налази хришћанско наслеђе Косова и Метохије. Оно служи као моћан симбол, а о улози симбола треба размишљати будући да човечанство још на основу њих функционише. Ако српска елита (политичка, црквена, културна) нема шта боље да понуди изазовима савремености, боље да се што пре склања са сцене овог суровог времена све бржих промена, јер њој и њеним стереотипима и конформизму никакве промене не могу ићи у прилог. Друга одлика овог завета јесте да оно не позива на мизантропски или оружани устанак против било кога, него смера ка томе да разбуди, подстакне и васкрсне код људи истинску духовност која је изворно красила Косовски завет. Као што је неко умесно некад рекао: косовски завет је Нови завет изражен у српском стилу и кроз српско искуство. При томе, то је и даље Христов Нови завет а не нешто друго. Косовски завет, не постоји изван Новог завета. Према томе, он је отеловљење Новог завета у животу и етосу нашег народа, његовој историји, бићу, земаљској судбини. И ако суштина Косовског није у Новом завету, онда је он лажан и као такав нам и не треба. Чврсто верујем да видовданско наслеђе носи у себи нешто јако снажно, попут атомске честице: може да постане експлозија у тишини која ће распршити сваку лаж, фалсификат, плагијат, илузију не уништавајући никога; без колатералне штете. При том, овај бљесак може даровати истину живота као благослов слободе и јединства свакоме на планети земљи, па и на Косову које је српска terra sacra. Колико је то наслеђе доживело модификацију у сусрету са савременим начином живота, интересима, мултиетничношћу и савременим идентитетом? Пошто је живот непредвидив, а човеков идентитет многострук, а опет са једним заједничким принципом, неминовно је да човек себе прилагођава уз настојање да сачува своје језгро. То прилагођавање није лоше по себи, јер традиција која се не адаптира постаје декаденција. Интровертност уништава стваралаштво. Знамо добро да су и Срби једна мешавина, а поготово је Америка једна посебан конгломерат народа на новом континенту. С друге стране, западна цивилизација се приближила свомe крају и велико је питање коме или чему данас служи једна Европа. На делу је декаденција цивилизације, али је проблем у томе што ову цивилизацију нема ко да наследи. И док у Русији имате олигархију, ми остали живимо у постдемократском друштву у време када постоје озбиљне претње људском бићу и здрављу, када технологија угрожава слободу личности, када потрошачка незајажљивост прети одрживости наше цивилизације, па и планете. Америчко друштво, с друге стране, показује потребну флексибилност за различитости. Иако вам отворено не одузима одлике идентитета, оно ипак тражи жртвовање важних принципа у суровој борби неодарвинистичког социјалног капитализма. Има ли аутентичног одговора на ово о чему говорите, има ли нашег одговора? Српска пак еклисијална култура, настала у средњем веку, јесте једна структурисана саборност која негује слободу. А слобода није хаос, није ентропија и анархија, него и дисциплина и одговорност; тачније то је слобода полиса који свој смисао види у хармонији истине. Сав изазов је у томе да хришћанство, као вера највиших цивилизацијских стандарда урбаног становништва, опстане у новом веку. Не може се хришћанство одржати и унапредити величајући примитивизам. Ко стоји стабилно у вери, тај има слободне руке и може да их пружи другима; ко не стоји, тај се хвата за свакојаке поштапалице. Православље у Америци мора да буде носилац интегралног Предања, а не партикуларизма. Рекао бих и ово: као што у Србији недостаје пророчанско сучељавање са дезоријентисаном владом (која се сада неразумно јуначи а потом неоправдано капитулира), тако се у Америци осећа недостатак суочавања са свепрожимајућим дискурсом секуларних идеологија. Национални сегмент Видовдана вековима колеба између пораза и победе, какав је хришћански одговор на овај проблем? Уколико Видовдан поистоветимо са павловском „силом у немоћи”, тада је могуће живети свој лични Видовдан на начин који пружа наду. Никола Кавасила, солунски светитељ (при том изузетан дипломата свога времена), рекао је да „ми побеђујемо када други побеђују”, што је израз новог начина постојања, самоиспражњујућег модуса бића који у другима види свој идентитет – па се тако радује њиховим победама. Христос нас је својим животом, посебно Страдањем и Васкрсењем, научио кенотичком начину битовања. Показао је да постојимо не да бисмо владали другима; или: да можемо постати владари само ако служимо другима, ако живимо и хранимо се не прождирући (убијајући) друге. Не желимо да побеђујемо тако што ћемо друге да потремо, већ желимо да живимо радошћу која сваког подиже из безнађа: „Када сам слаб, тада сам јак. И када пропадам, тада чврсто могу да станем на своје ноге. С обзиром на то да изнутра познајете проблем Косова и Метохије, ко може помоћи народу који је остао? Данас је српски народ на Косову и Метохији највећа жртва погрешне и безосећајне политике своје државе и политичке елите. Стога поглед једног епископа, свештеника, хришћанина, увек мора бити другачији од погледа једног политичара, било радикалног било либералног. У томе је велика одговорност црквених посленика на Косову и Метохији и Србији. Уколико духовни вид не иде с ону страну феноменолошког, тада се не разликујемо од публициста, не уносимо наду на будуће, не призивамо есхатолошку слободу која преводи на другу обалу. ---------------------------------------------------------------------------------- Проблем Србије – проблем критеријума и квалитета Културна баштина је готово најважније питање на КиМ, шта се ту може урадити, заштити? Ово ме води следећем утиску: постоји у видовданској етици нешто што превазилази уска мњења, погледе, претензије... Андре Малро је рекао отприлике овако нешто – култура никада не може бити прошлост ако се чува као нешто најдрагоценије. Исто се може рећи за духовна, културна и материјална блага православља на Косову, јер она иду с ону страну националних и политичких деоба и агенди. Стил живота који извире из видовданске етике позива све нас – било да смо у расејању било у завичају – да све наше разлике ставимо под светло новозаветног етоса. То је етика парадокса: незаборавно сећање, новотворење при мировању, радосна туга, крећуће се стајање, смерно усхићење… Не готови одговори, него перспектива. Другим речима, Видовдан нам пружа духовне, културне и еклисијалне претпоставке за излазак из кризе, јер је проблем Србије данас – проблем критеријума и квалитета. Живојин Ракочевић објављено: 07.07.2014. Извор: Политика -
Поглед једног епископа, свештеника, хришћанина, увек мора бити другачији од погледа једног политичара, било радикалног било либералног „Видовдан је знак, симбол, подсетник и опомена свима који се уљуљкују у навикама лагодног живљења и неодговорног мишљења”, сматра епископ западноамерички Максим. Он за „Политику” говори о проблемима идентитета, односу према КиМ, видовданској етици и односу православља према модерном свету. – У Америци је у прошлости српска заједница празновала Видовдан на најбољи могући начин сходно локалним условима и околностима: у рудницима, градовима и селима, братским организацијама или парохијама. У прво време, људи би доносили своје амблеме, војничке капе, мачеве и друге симболе. Окупили би се у цркви, сали или дому једног од домаћина и ту би обележили празник. И данас се Видовдан прославља свечано, али са много мање жара. Но то је последица и стања у Србији, јер је новија емиграција стигла са манирима и слабостима које је гајила у старом завичају. А у Србији је, морамо признати, последњих седамдесет година на делу била једна монополистичка класа која се саморепродуковала и опстајала негирајући историјско наслеђе. Видимо да ни данас није боље. На сцени је партократија са политичарима који користе језик силеџија. Владајућа врхушка делује гротескно, било када дочекује стране државнике било када наступа као супермен у поплавама. Упркос светлим примерима и подвизима највише усамљених појединаца, српска политичка и културна сцена данас пати од болести аутизма. Њени симптоми су: новинарска субкултура, ретроградни менталитет, буквализам у форми, квазинаучни фундаментализам, интелектуални провинцијализам и барбарогенија. То је утисак посматрача са стране и тако нас виде наши суседи, благонаклони или не – истиче епископ Максим. Како је дошло до тога о чему говорите? Овај тренд је настао услед фрустрираности после пада умишљене величине српства, а онда, као магнетом, привукла примитивизам и сирови национализам. То је тенденција која жели да прикаже српски концептуални систем као аутохтон, иако он то није, јер су Срби неговани на Илијади и Одисеји и класицима, као и на византијским филозофима, оцима Цркве. Данашња влада није тога свесна и зато је укинула не само министарство дијаспоре и вера него и министарство за Косово и Метохију. Уколико не будемо поштовали своје жртве завршићемо и сами у забораву и анонимности историје. Шта је основа видовданског завета или етике? Најпре, сматрам да се у основи налази хришћанско наслеђе Косова и Метохије. Оно служи као моћан симбол, а о улози симбола треба размишљати будући да човечанство још на основу њих функционише. Ако српска елита (политичка, црквена, културна) нема шта боље да понуди изазовима савремености, боље да се што пре склања са сцене овог суровог времена све бржих промена, јер њој и њеним стереотипима и конформизму никакве промене не могу ићи у прилог. Друга одлика овог завета јесте да оно не позива на мизантропски или оружани устанак против било кога, него смера ка томе да разбуди, подстакне и васкрсне код људи истинску духовност која је изворно красила Косовски завет. Као што је неко умесно некад рекао: косовски завет је Нови завет изражен у српском стилу и кроз српско искуство. При томе, то је и даље Христов Нови завет а не нешто друго. Косовски завет, не постоји изван Новог завета. Према томе, он је отеловљење Новог завета у животу и етосу нашег народа, његовој историји, бићу, земаљској судбини. И ако суштина Косовског није у Новом завету, онда је он лажан и као такав нам и не треба. Чврсто верујем да видовданско наслеђе носи у себи нешто јако снажно, попут атомске честице: може да постане експлозија у тишини која ће распршити сваку лаж, фалсификат, плагијат, илузију не уништавајући никога; без колатералне штете. При том, овај бљесак може даровати истину живота као благослов слободе и јединства свакоме на планети земљи, па и на Косову које је српска terra sacra. Колико је то наслеђе доживело модификацију у сусрету са савременим начином живота, интересима, мултиетничношћу и савременим идентитетом? Пошто је живот непредвидив, а човеков идентитет многострук, а опет са једним заједничким принципом, неминовно је да човек себе прилагођава уз настојање да сачува своје језгро. То прилагођавање није лоше по себи, јер традиција која се не адаптира постаје декаденција. Интровертност уништава стваралаштво. Знамо добро да су и Срби једна мешавина, а поготово је Америка једна посебан конгломерат народа на новом континенту. С друге стране, западна цивилизација се приближила свомe крају и велико је питање коме или чему данас служи једна Европа. На делу је декаденција цивилизације, али је проблем у томе што ову цивилизацију нема ко да наследи. И док у Русији имате олигархију, ми остали живимо у постдемократском друштву у време када постоје озбиљне претње људском бићу и здрављу, када технологија угрожава слободу личности, када потрошачка незајажљивост прети одрживости наше цивилизације, па и планете. Америчко друштво, с друге стране, показује потребну флексибилност за различитости. Иако вам отворено не одузима одлике идентитета, оно ипак тражи жртвовање важних принципа у суровој борби неодарвинистичког социјалног капитализма. Има ли аутентичног одговора на ово о чему говорите, има ли нашег одговора? Српска пак еклисијална култура, настала у средњем веку, јесте једна структурисана саборност која негује слободу. А слобода није хаос, није ентропија и анархија, него и дисциплина и одговорност; тачније то је слобода полиса који свој смисао види у хармонији истине. Сав изазов је у томе да хришћанство, као вера највиших цивилизацијских стандарда урбаног становништва, опстане у новом веку. Не може се хришћанство одржати и унапредити величајући примитивизам. Ко стоји стабилно у вери, тај има слободне руке и може да их пружи другима; ко не стоји, тај се хвата за свакојаке поштапалице. Православље у Америци мора да буде носилац интегралног Предања, а не партикуларизма. Рекао бих и ово: као што у Србији недостаје пророчанско сучељавање са дезоријентисаном владом (која се сада неразумно јуначи а потом неоправдано капитулира), тако се у Америци осећа недостатак суочавања са свепрожимајућим дискурсом секуларних идеологија. Национални сегмент Видовдана вековима колеба између пораза и победе, какав је хришћански одговор на овај проблем? Уколико Видовдан поистоветимо са павловском „силом у немоћи”, тада је могуће живети свој лични Видовдан на начин који пружа наду. Никола Кавасила, солунски светитељ (при том изузетан дипломата свога времена), рекао је да „ми побеђујемо када други побеђују”, што је израз новог начина постојања, самоиспражњујућег модуса бића који у другима види свој идентитет – па се тако радује њиховим победама. Христос нас је својим животом, посебно Страдањем и Васкрсењем, научио кенотичком начину битовања. Показао је да постојимо не да бисмо владали другима; или: да можемо постати владари само ако служимо другима, ако живимо и хранимо се не прождирући (убијајући) друге. Не желимо да побеђујемо тако што ћемо друге да потремо, већ желимо да живимо радошћу која сваког подиже из безнађа: „Када сам слаб, тада сам јак. И када пропадам, тада чврсто могу да станем на своје ноге. С обзиром на то да изнутра познајете проблем Косова и Метохије, ко може помоћи народу који је остао? Данас је српски народ на Косову и Метохији највећа жртва погрешне и безосећајне политике своје државе и политичке елите. Стога поглед једног епископа, свештеника, хришћанина, увек мора бити другачији од погледа једног политичара, било радикалног било либералног. У томе је велика одговорност црквених посленика на Косову и Метохији и Србији. Уколико духовни вид не иде с ону страну феноменолошког, тада се не разликујемо од публициста, не уносимо наду на будуће, не призивамо есхатолошку слободу која преводи на другу обалу. ---------------------------------------------------------------------------------- Проблем Србије – проблем критеријума и квалитета Културна баштина је готово најважније питање на КиМ, шта се ту може урадити, заштити? Ово ме води следећем утиску: постоји у видовданској етици нешто што превазилази уска мњења, погледе, претензије... Андре Малро је рекао отприлике овако нешто – култура никада не може бити прошлост ако се чува као нешто најдрагоценије. Исто се може рећи за духовна, културна и материјална блага православља на Косову, јер она иду с ону страну националних и политичких деоба и агенди. Стил живота који извире из видовданске етике позива све нас – било да смо у расејању било у завичају – да све наше разлике ставимо под светло новозаветног етоса. То је етика парадокса: незаборавно сећање, новотворење при мировању, радосна туга, крећуће се стајање, смерно усхићење… Не готови одговори, него перспектива. Другим речима, Видовдан нам пружа духовне, културне и еклисијалне претпоставке за излазак из кризе, јер је проблем Србије данас – проблем критеријума и квалитета. Живојин Ракочевић објављено: 07.07.2014. Извор: Политика View full Странице
-
Корпорација „МиГ“ модернизује флоту ловаца-пресретача МиГ-31 и истовремено развија замену за овај авион, изјавио је генерални директор компаније Иља Тарасенко. „Поделили смо посао на неколико етапа. Прва је унапређење авиона који су претходно достављени купцу. Другим речима, можемо да их усавршавамо тако да што више њихове карактеристике приближимо петој генерацији авиона. Истовремено ћемо радити и на актуелним пројектима МиГ-29 и МиГ-35“, рекао је Тарасенко за лист „Комерсант“. „Друга етапа коју предлажемо нашим клијентима и на којој радимо, делимично на сопствену иницијативу, јесте перспективни ваздухопловни систем за пресретање дугог домета“, додао је генерални директор. На питање о року завршетка модернизације авио-парка МиГ-31, он је нагласио да „постоји актуелни уговор који успешно спроводимо“. Тарасенко није дао друге детаље. Генерални директор је додао да када авионима МиГ-31 буде потребна нова модернизација, перспективни ваздухопловни систем пресретања дугог домета већ ће бити спреман за експлоатацију. „Тако смо планирали“, закључио је директор „МиГ-а“. МиГ-31 је суперсонични ловац-пресретач дугог домета, конструисан за пресретање и уништавање ваздушних циљева на малим и великим висинама. Авион се користи у руској војсци од 1980. године, а његова серијска производња трајала је до 1994. године.
-
Храм в честь Воскресения Христова и Новомучеников и Исповедников Церкви Русской Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Господь Вседержитель. Роспись центрального барабана Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Пророк Иеремия. Роспись центрального барабана Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Пророк Даниил. Роспись центрального барабана Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Росписи купола Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Хорос Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фрагмент хороса Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фрагмент хороса Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Купол и хоры Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Роспись алтаря Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Господь, преподающий Тело и Кровь Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Причастники. Роспись алтаря Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Причастники. Роспись алтаря Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Роспись алтаря. Господь преподает Свои Тело и Кровь Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Вид из алтаря Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Вид на алтарь с балкона второго этажа Фото: А. Горяинов / Православие.Ru «О Тебе радуется». Фреска Фото: А. Горяинов / Православие.Ru «О Тебе радуется». Фреска Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Апостол и Евангелист Иоанн Богослов. Роспись паруса Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Роспись лестниц Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Роспись колонн храма Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Вид на западную стену Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Роспись нижнего храма Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Матерь Божия. Роспись нижнего храма Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Воскресение Христово. Роспись нижнего храма Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Апостол Фаддей Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Святая Троица. Роспись нижнего храма Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Апостол Петр. Роспись нижнего храма Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Художники Дарья Шабалина и Михаил Леонтьев, возглавляющие работы по росписи собора Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Крещение Господне. Роспись нижнего храма Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Нагорная проповедь. Роспись нижнего храма Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Храм в честь Воскресения Христова и Новомучеников и Исповедников Церкви Русской Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Храм в честь Воскресения Христова и Новомучеников и Исповедников Церкви Русской. Вид с Рождественского бульвара Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Анатолий Горяинов 18 мая 2017 г.
- 1 коментар
-
На Вазнесење Господње биће освећен нови храм ставропигијалног Сретењског манастира у Москви, Храм Васкрсења Христовог и Новомученика и Исповједника руских. Тиме ће бити обиљежен почетак прогона Руске цркве и десетогогодишњица обнове канонског јединства Московске Патријаршије и Руске Заграничне Цркве. У току су завршни радови на унутрашњем уређењу овог, још једног руског Храма на Крви (у непосредној је близини Лубјанке, сједишта КГБ-а). Сајт православие. ру доноси фотогалерију из које може да се види спољшња архитектура и љепота унутрашњег живописа Храма. http://www.pravoslavie.ru/103060.html Храм в честь Воскресения Христова и Новомучеников и Исповедников Церкви Русской Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Господь Вседержитель. Роспись центрального барабана Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Пророк Иеремия. Роспись центрального барабана Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Пророк Даниил. Роспись центрального барабана Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Росписи купола Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Хорос Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фрагмент хороса Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фрагмент хороса Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Купол и хоры Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Роспись алтаря Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Господь, преподающий Тело и Кровь Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Причастники. Роспись алтаря Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Причастники. Роспись алтаря Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Роспись алтаря. Господь преподает Свои Тело и Кровь Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Вид из алтаря Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Вид на алтарь с балкона второго этажа Фото: А. Горяинов / Православие.Ru «О Тебе радуется». Фреска Фото: А. Горяинов / Православие.Ru «О Тебе радуется». Фреска Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Апостол и Евангелист Иоанн Богослов. Роспись паруса Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Роспись лестниц Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Роспись колонн храма Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Вид на западную стену Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Роспись нижнего храма Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Матерь Божия. Роспись нижнего храма Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Воскресение Христово. Роспись нижнего храма Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Апостол Фаддей Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Святая Троица. Роспись нижнего храма Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Апостол Петр. Роспись нижнего храма Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Художники Дарья Шабалина и Михаил Леонтьев, возглавляющие работы по росписи собора Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Крещение Господне. Роспись нижнего храма Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Нагорная проповедь. Роспись нижнего храма Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Храм в честь Воскресения Христова и Новомучеников и Исповедников Церкви Русской Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Храм в честь Воскресения Христова и Новомучеников и Исповедников Церкви Русской. Вид с Рождественского бульвара Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Анатолий Горяинов 18 мая 2017 г. View full Странице
- 1 нови одговор
-
Наиђох на овај цитат читајући тј слушајући књигу "Вече у пустињи Свете Горе - Архимандрит Јеротеј Влахос" у делу где се говори о созерцању нетварне светлости. Да ли се мисли на такво мистичко созерцање нетварне светлости, таворске светлости као крајни стадијум очишћења или на живот по Богу, на покајање, на врлински живот, на било каку пројаву благодати на просветљење јер је Бог светлост свету? https://www.youtube.com/watch?v=zbhud9nhP-w
- 4 нових одговора
-
- како
- протумачити
- (и још 13 )
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.