Претражи Живе Речи Утехе

„Са песмом уз гусле будимо оно што у својој основи и јесмо: народ Јевросиме мајке, чојства и јунаштва, народ правичности и истинољубља. Певајте песме истине, поштујући историјске чињенице, духовност и традиционалне вредности народа нашег и земаља наших.“ (блаженопочивши Патријарх српски Павле) У петак 7. септембра, са почетком у 13 часова, у Атријуму Музеја града Новог Сада на Петроварадинској тврђави биће свечано отворена изложба под називом „Где сви ћуте оне говоре – гусле Етнографског музеја у Београду“ аутора вишег кустоса Мирослава Митровића, који је био наш гост у Јутарњем програму. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице

На празник Светих Зосима и Јакова, 21. августа 2018. године, било је изузетно торжествено у манастиру Тумане. Пре свете Литургије извршен је свечани чин освећења новог манастирског конака. Свету архијерејску Литургију служио је Епископ браничевски г. Игнатије уз саслужење Епископа тимочког г. Илариона, многобројног свештенства, монаштва и неколико хиљада верника. Епископ Игнатије је у беседи нагласио значај подвига као стремљења ка царству Божијем, посебно поменувши Свете туманске чудотворце Зосима и Јакова које деле векови али обједињава Христос. После свечаног ручка подељене су грамате захвалности. Благодарећи Телевизији Храм доносимо видео запис са овог молитвеног сабрања. View full Странице

На празник Св. Зосима и Јакова 21. августа 2018. било је изузетно торжествено. Пре свете литургије извршен је свечани чин освећења новог манастирског конака и пререзан славски колач и освећено жито у част светитеља.Свету архијерејску литургију служио је епископ браничевски Г. Игнатије уз саслужење епископа тимочког Г. Илариона, многобројног свештенства, монаштва и неколико хиљада верника.Епископ Игнатије је у беседи нагласио значај подвига као стремљења ка царству Божијем, посебно поменувши Св. Зосима и Јакова, које деле векови али обједињава Христос. Након свечаног ручка подељене су грамате захвалности. извор View full Странице

View full Странице

У оквиру двадесетчетворогодишњице Фестивала вишегласног народног и црквеног појања у Телгарту, којим организатори изражавају припадност ове општине црквенословенској богослужбеној традицији, допутовао је и Хор школе црквеног појања Свети Јован Дамскин из Новог Сада. У петак 13. Јула 2018. године, хор је наступио у Православном храму Рођења Пресвете Богородице у Вернару, где им је добродошлицу пожелео протојереј Јозеф Немчик, заједно са верницима и председником месне заједнице, господином Владимиром Ондрушом. Отац Петар Сорока се, пред сам наступ, обратио са неколико поучних речи о византијској музици и њеном значају. Присутни су у наставку, могли да чују неколико композиција на црквенословенском језику, као на пример: Возбраној Војеводје и Богородице Дјево. По завршетку концерта, председник месне заједнице је рекао: „Срдачно вам захваљујемо, што сте дошли у нашу општину, да нам појете на овај начин. Никада овако нешто нисмо чули, и када сам за време извођења затворио очи, као да сам се нашао у манастирима Свете Горе у Грчкој“. Присутне је у тој мери потресло древно појање на словенском језику, да су многима кренуле сузе на очи. Нешто касније је прота Милан Герка, архијерејски заменик Митрополита Растислава, рекао: „Могло би се рећи да су слично појали и Свети Ћирило и Методије, који су нам донели веру у Моравску. Ово појање би требало да нам буде блиско, иако се данас код нас, под утицајем Запада, пева мало другачије“. Наредног дана су се сви учесници фестивала, сабрали на извору реке Грон, недалеко од општине Телгарт. Са овог места су заједно отишли на Краљев Врх, који је са својих 1946 метара надморске висине, највиши у широј околини. На самом врху, појце је дочекало веома непријатно, ветровито време са маглом, али ни ове ванредне временске прилике их нису спречиле, да отпевају неколико словачких и русинских песама. Овај величанствени викенд на Горегрону, крунисан је Литургијом у богослужбеном простору Православне Цркве у Телгарту, коју је служио прота Петер Сорока, уз одговарање и појање нашег хора. Отац Петар је у својој проповеди, упоредио православне Телгарчане са исцељеним слепцима из Јеванђеља, као оне, који будући окружени неправославним живљем, виде праву веру духовним очима. Поредивши их са неумама, које су повезане једна са другом, прота их је храбрио да и они буду у једномислију и вери, на путу ка Царству Небеском. Посета Горегрону, хора Свети Јован Дамаскин Црквене општине новосадске, била је од великог значаја за овдашње православне вернике, који су, према историјским подацима, потомци русинских Влаха који су се асимиловали у словачко становништво. Православни живаљ је, у општинама Вернар, Телгарт и Шумиац, упркос политичким превирањима 1968. године, задржао веру својих предака до данас. Нека би их Бог још дуго година чувао и крепио. Извор: Радио Беседа View full Странице

Генерални секретар Фудбалског савеза Русије Александар Алајев честитао је Фудбалској федерацији Косова (ФФК) због избора Агима Адемија за новог председника ФФК. „Са нестрпљењем ишчекујемо будућу сарадњу наших савеза и желимо Вама и Вашем савезу просперитет и много успеха. Увек можете да рачунате на нашу подршку у свим фудбалским питањима. Надамо се да ћемо се ускоро срести у разним фудбалским приликама“, наводи се у честитки. Интересантно је да је Алајев маја 2016. године, када је Косово постала чланица УЕФА, на конгресу гласао против уласка те самопроглашене државе у Савез европских фудбалских асоцијација уз образложење да Русија не признаје статус те републике. Том приликом се огласио и тадашњи председник Фудбалског савеза Русије Виталиј Мутко који је рекао да Русија није подржала ту иницијативу, али да је већина ипак одлучила да Косово постане чланица УЕФА. Иначе, Адеми је на челу ФФК наследио бившег фудбалера Партизана и репрезентације Југославије Фадиља Вокрија који је недавно преминуо у 58. години. Према наводима медија, Адеми се бави и изградњом станова, а 2012. године је ухапшен због корупције. https://rs.sputniknews.com/rusija/201807121116522474-rusija-cestitala-ademiju-za-izbor-predsednika-fudbalske-federacije-kosova/

Са званичне интернет странице Православног богословског факултета Универзитета у Београду преносимо вест о избору новог деканског колегијума: На седницaма Наставно-научног већа и Савета Православног богословског факултета одржаним 26. јуна 2018. изабран је нови декански колегијум факултета. За декана је изабран Епископ браничевски др Игнатије Мидић, редовни професор на катедри за догматику и управник групе за систематско богословље. Нови продекан за науку биће др Богољуб Шијаковић, редовни професор на катедри за философију, продекан за наставу др Александар Ђаковац, а продекан за финансије др Златко Матић, доценти на катедри за догматику. View full Странице

Научно наставно веће ПБФ БУ на својој седници је донело одлуку да за новог Декана ове високошколске установе буде изабран епископ браничевски Игнатије (Мидић), редовни професор ПБФ БУ Игнатије (световно Добривоје Мидић; Кнез Село код Ниша, 17. октобар 1954) епископ је пожаревачко-браничевски и смедеревски и професор догматике и етике на Православном богословском факултету у Београду. Школовање Епископ Игнатије (крштено име Добривоје) је рођен 17. октобра 1954. у Кнез Селу, општина Ниш. После осмогодишње школе коју је завршио у родном месту, уписао се у Богословију Светог Саве у Београду године 1969. и исту завршио 1974. са одличним успехом. Основне студије теологије уписао је 1976. на Православном богословском факултету у Београду и окончао их 1980. године. Већ током основних студија, показао је интелектуалну храброст и критички дух, особине које нису биле својствене српским теолозима тог доба. Још тада се није мирио са идеократским и догматским мишљењем, са „школском“ и „академском“ теологијом и устаљеним типом мишљења. Поред студија теологије проучавао је и философију, логику, историју, књижевност, уметност… Постдипломске студије По благослову епископа нишког Иринеја и препоруци Светог архијерејског синода, садашњи епископ браничевски, одлази 1981. на постдипломске и докторске студије из систематске теологије на Православном богословском факултету у Атини. Сусрет са православном теологијом и народом у Грчкој, са духовним и егзистенцијалним искуством Свете горе, где је често одлазио за време студија, умногоме су изменили његов живот. Тамо је осетио и доживео у свој пуноћи екуменске димензије православног богословља, сву дубину, ширину и лепоту православља. Тај нови амбијент још више је појачавао његову љубав према Христу коју је почео да развија још од када је угледао овај свет, захваљујући родитељима, посебно мајци; затим љубав према монашком животу и православном богословљу. У Грчкој су му учитељи на првом месту постали Свети Оци. У току свог боравка тамо даноноћно је проучавао њихова дела. Саживљавао се са њима, разговарао, постављао им питања, ишао „путевима Отаца“ и удубљивао се у њихов начин мишљења и живота. Његову посебну љубав и пажњу су привлачили Свети Јован Богослов, Апостол Павле, Свети Игнатије Богоносац, чије је име узео на монашењу, велики кападокијски оци, Свети Атанасије Велики, Григорије Палама и посебно Свети Максим Исповедник. Од савремених теолога посебно је проучавао дела Георгија Флоровског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића), митрополита пергамског Јована (Зизиуласа) и других. Сви они данас говоре кроз њега на један изузетно леп начин. Па ипак, богословље Светог Максима и богословље митрополита Јована (Зизиуласа) на њега су оставили најдубљи траг. Сусрет и пријатељство са Јованом Зизиуласом сматра и сам за посебан Божји дар. Поред теологије је, на Атинском универзитету, студирао византијску књижевност и античку философију, проучавао дела савремених егзистенцијалиста (понајвише Ж. П. Сартра) и персоналиста. Привлачила га је и савремена физика, нарочито радови Ајнштајна и Хајзенберга, затим модерни римокатолички, протестантски и англикански теолози, посебно Паненберг и Торанс. Одувек је сматрао да теологија не може да игнорише друга знања и науке, и обратно. Теологија је за њега била и остала католичанско знање које има значење и важење за све. Он је разуме као свеобухватно виђење Бога, света и живота, а не као парцијално „специјалистичко“ знање, или као једну међу многим наукама. У току докторских студија у Грчкој, а и касније, све до сада, посебно се бавио проблемом еклисиологије, свакако у контексту тријадологије, христологије, пневматологије и есхатологије. Питање Цркве за њега није научно или академско питање, већ првенствено питање живота или смрти. Црквени начин постојања је тип људске егзистенције којим се превазилази смрт. Он зато увек и говори о Цркви и Литургији, што су за њега готово синонимни појмови. За тему своје докторске дисертације одабрао је „Тајна Цркве — Систематско-ерминевтички приступ тајни Цркве по Светом Максиму Исповеднику“, коју је успешно одбранио 1987. године на Атинском универзитету. Тај његов рад изазвао је велику пажњу у грчким теолошким круговима. Тим поводом било је и полемика и опречних мишљења, што говори о вредности његове дисертације која, нажалост, још није преведена на наш језик. Монашење и рад на факултету После докторских студија и одбрањене дисертације епископ Игњатије се враћа у отаџбину и готово одмах по повратку је 1988. године изабран за доцента на Православном богословском факултету у Београду, прво за предмет етику, а потом, после смрти професора др Стојана Гошевића и за догматику. Замонашио се 1991. године. Исте године је рукоположен за јерођакона а затим и јеромонаха. У међувремену је, у два наврата по шест месеци, боравио у Немачкој на специјалистичким студијама из есхатолошке теологије. Свети архијерејски синод Српске православне цркве га је изабрао за представника Српске цркве у Међуправославној комисији за припрему Великог сабора. Одмах је почео да учествује на бројним домаћим и међународним научним и теолошким симпозијумима и јавним трибинама. Изабран је и за члана Редакције угледног теолошког часописа на српском језику „Теолошки погледи“. Почео је да сарађује и објављује своје радове у бројним домаћим и страним стручним часописима. Епископ браничевски Иако веома млад о. Игњатије је изабран за епископа браничевског 1994. године на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске цркве. Његов избор за епископа био је велики и радостан догађај за нашу помесну Цркву,[тражи се извор] посебно епархију браничевску. Његовом избору за архипастира Цркве Христове обрадовале су се Цариградска патријаршија и Грчка црква, што су потврдили и кроз своје представнике на његовој хиротонији. Многи свештеници, монаси и монахиње и православни верници из браничевске епархије говоре да се са његовим доласком „догађа нешто ново“. Осећају да је он „први“ само у служењу, да им даје цело своје биће, да му је једини циљ да изграђује Цркву Божју као живу литургијску заједницу и Тело Христово. У њему виде Оца и Учитеља Цркве у пуном и правом смислу тих речи. (Епископски двор у Пожаревцу је, кажу, постао дом свих који желе да у њега уђу. У њему увек можете срести децу, било да се играју, било да слушају поуке свога епископа. Међу студентима епископ Игњатије је један од најомиљенијих професора чија се предавања не пропуштају. У Савету професора је поштована и уважавана личност. Он је човек бурног темперамента, некад уме и да „плане“, али, у томе нема срџбе и гнева. Његови пријатељи најбоље знају колико им је привржен и одан, колико је пространо и широко његово биће, колико уме да цени и поштује сваку људску личност. Он у њима гледа иконе Христове, а Христос је за њега све, зато толико и говори о Христу и личности. И не само то. Он сам настоји да својим ликом Христа показује. Зато многи, посебно млади људи, у његовом присуству осећају небеску радост. Његови радови и мисао су ослобођени сувишне „цитатологије“, непотребних речи и фраза, конфесионалног, моралистичког и психологистичког духа. Он не „интерпретира“ друге, не заклања се иза ауторитета, што је у име „научности“ постао манир многих теолога, посебно оних који су тек на почетку свога богословско-научног рада. Није склон научном „канибализму“ и теолошком „сикретизму“. Епископ Игнатије прихвата „ризик“ и храбро, јасно и уверљиво излаже своју мисао, сведочи оно што је у искуству вере доживео и сазнао, остављајући другима да процењују и оцењују само његову богословску мисао. Он много не „цитира“ Оце, али се зато труди да буде на „путевима Отаца“, да мисли на светоотачки начин и живи животом Отаца. Стиче се утисак да се у томе огледа његова верност Предању Цркве и Светим Оцима. Оци су стално код њега одсутно-присутни. Попут њих он се мучи и рве са свим животним и егзистенцијалним проблемима света и живота. У нечему је сличан једном броју теолога 20. века али ни са једним идентичан. Он је аутентична личност и појава. Теологија је за њега „хлеб живота“. Он богословски мисли. Како мисли труди се да тако и живи. Зато му је реч актуелна, савремена и животна. Она има преображавајућу моћ и снагу. Све што је написао и изговорио, претходно је доживео. Његова теологија је његова молитва и доксологија. Са њим се човек може неслагати али му се не може неверовати. Увек се труди, и у великој мери успева, да покаже да догмати Цркве, које је „академска“ и „кабинетска“ теологија редуковала на „формуле“ и „дефиниције“, имају животно и егзистенцијално значење и важење за савременог човека. Само Бог и он знају колико му биће чезне и вапи за богословским разговором и дијалогом. Он пати и страда, као старозаветни Јов, што је то, стицајем многих околности, код нас сведено на најмању могућу меру. Библиографија „ЕСХАТОЛОШКА ДИМЕНЗИЈА ЦРКВЕ И ЊЕН УТИЦАЈ НА ХРИШЋАНСКИ ЖИВОТ“, Теолошки погледи 1-2, Београд 1989. стр. 77-91. „ПРАВОСЛАВНА АНТРОПОЛОГИЈА И САВРЕМЕНИ ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛИЗАМ“, Богословље, Београд 1990, стр. 33-47. „КРАТКО РАЗМИШЉАЊЕ О КОСОВСКОМ ЗАВЕТУ И КОНТЕКСТУ ДАНАШЊИХ ЗБИВАЊА У СРБИЈИ“, Богословље, Београд 1991, стр. 65-67. „Заједница у љубави“, Источник 10, 1994, стр. 127-129. „Црква и њен идентитет“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 13-28. „Православна духовност данас“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 29-40. „ОД БОГА КАО ВИШЕ СИЛЕ ДО БОГА КАО ЛИЧНОСТИ“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 41-66. „ОВАПЛОЋЕЊЕ И СПАСИТЕЉ У ХРИШЋАНСКОМ УЧЕЊУ“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 67-83. „Православље као лек против смрти“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 84-102. „ОД СЛОБОДЕ КАО БУНТА ДО СЛОБОДЕ КАО БИЋА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 103-123. „КРАТАК ОСВРТ ПОВОДОМ ИЗЛОЖБЕ ИКОНА САВРЕМЕНИХ СРПСКИХ ИКОНОПИСАЦА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 124-134. „Савремени свет и Православна Црква“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 135-148. „Судбина, грех и слобода“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 149-157. „О извору и суштини православног монаштва“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 158-170. „Између морализма и национализма“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 171-176. „КРАТАК ОСВРТ НА ТЕОЛОГИЈУ СВ. МАКСИМА ИСПОВЕДНИКА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 177-183. „ТУМАЧЕЊЕ ХИВ БЕСЕДЕ СВ. ГРИГОРИЈА БОГОСЛОВА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 184-215. „О саборности Цркве“, Саборност 1, Пожаревац 1995. „О васкрсењу Христовом“, Саборност 2, Пожаревац 1995. „Литургијом се гради Царство Божије“, Саборност 3-4, Пожаревац 1995. „Помирење — социјално-политичке димензије“, Саборност 1, Пожаревац 1996. „Однос света и човека са Богом“, Саборност 2-3, Пожаревац 1996. „О (не)познању Бога“, Саборност 4, Пожаревац 1996. (Отачник бр 1) „Есхатон као узрок постојању Цркве“, Саборност 1-2, Пожаревац 1997. „Човек као икона и подобије Божије“, Саборност 3-4, Пожаревац 1997. „Теолошка основа црквеног сликарства“, Саборност 1-2, Пожаревац 1998. „Страдање као изазов људској слободи“, Саборност 3-4, Пожаревац 1998. „Дух Свети и јединство Цркве“, Саборност 1-2, Пожаревац 2000. „Циљ веронауке је да људи уђу у цркву“, Саборност 3-4, Пожаревац 2000. „Однос Цркве и Царства Божијег“, Саборност 3-4, Пожаревац 2000. „Истина света и хришћанско откривење“, Саборност 1-4, Пожаревац 2001. „Реч о молитви“, Предговор молитвенику, Православни молитвеник, Пожаревац, 2001. „Црквени словар“, Уџбеник за 1. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001. „Православни катихизис“, Уџбеник за 1. и 2. разред средњих школа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2002. „Онтологија и етика у светлу христологије Светог Максима“, Саборност 1-4, Пожаревац 2003. „Светост у литургијском схватању“ „Православни катихизис“ Приручник за наставнике основних и средњих школа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003. „Православни катихизис“, Уџбеник за 2. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003. „Православни катихизис“, Уџбеник за 3. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004. „Православни катихизис“, Уџбеник за 4. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004. http://www.crkvasvetogluke.com/наш-владика-игнатијемидић-постао-је-н/ View full Странице

Игњатије браничевски са својом бараберијом преузео управу на Богословском факултету у Београду На седници Наставно-научног већа Богословског факултета одржаној 26. јуна 2018, на коме право гласа имају сви наставници (редовни, ванредни професори и доценти), за новог декана, после два мандата протојереја ставрофора др Предрага Пузовића, већином гласова изабран је епископ пожаревачки и браничевски Игњатије Мидић. На тајном гласању Мидић је добио 22 гласа, док је његов опонент, протојереј-ставрофор Владимир Вукашиновић, добио 15 гласова. Мидић је по избору именовао нове продекане: за наставу – протођакона др Златка Матића, који се налази на челу Одбора за верску наставу Епархије браничевске, за финансије – протојереја др Александра Ђаковца, донедавно уредника новина београдске Патријаршије Православље и за науку проф. др Богољуба Шијаковића, који је у више наврата био продекан овог Факултета, а у јавности је остао упамћен као савезни министар вера у Влади СЦГ и републички министар вера у Влади Републике Србије. Матић и Ђаковац су пре избора за доценте били асистенти Игњатија Мидића, и своје докторске дисертације одбранили су под његовим руководством. Пораз Вукашиновића означио је и крај вишедеценијске диктатуре Иринеја Буловића на овом факултету. Буловић је, иако пензионисан пре три године, и даље редовно присуствовао седницама Наставно-научног већа на основу дозволе коју је добио од Синода. За Вукашиновића су гласали чланови Већа одани Буловићу и свештеници који су застрашени било од епископа бачког, било од осионог првог архијерејског намесника београдског, док иза епископа браничевског стоје либерални лаици и струја лојална бискупу Гргуру Дурићу, Буловићевом најљућем опоненту. После избора остаје горак утисак да се борба водила између ноторног криминалца у мантији (Вукашиновић) и контроверзног епископа – литургијског реформатора - чији јеретички ставови већ деценијама потресају Српску Цркву. Подсетимо, Мидић је до титуле редовног професора дошао са две књиге (у којима је прежвакавао јеретичка учења титуларног митрополита пергамаског Јована Зизиуласа) и са комплетом уџбеника за верску наставу који је после бурних негодовања наставника и негативних оцена Завода за унапређивање васпитања и образовања Републике Србије повучен из употребе. Закључак се намеће сам по себи: Богословски факултет остаје у раљама дилетантизма, далеко од истинске црквености и истинског академизма. http://borbazaveru.info/content/view/10758/1/

Позивамо вернике на празник Св. Зосима и Јакова, у уторак 21. августа 2018. године. Том приликом биће освештан нови манастирски конак, као и обновљен комплекс манастира ДОЧЕК ЕПИСКОПА, 8.00 ОСВЕЋЕЊЕ КОНАКА 8.30 СВ. АРХ. ЛИТУРГИЈА 09.00 ДОБРО ДОШЛИ!!! View full Странице

У недељу 10. јуна 2018. године, у Катедралном храму Светог Великомученика Димитрија у Даљу, хиротонисан је и устоличен нови Епископ осјечкопољски и барањски г. Херувим Ђермановић. Свету Архијерејску литургију служио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење два митрополита и десет епископа и четири новонаречена епископа, бројног свештенства и свештеномонаштва. Звучни запис разговора Између осталих саслуживали су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и архимандрит Методије, новоизабрани епископ диоклијски. После причешћа вјерног народа, одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве о избору Епископа Херувима прочитао је Владика шумадијски г. Јован. Затим је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј упутио поруку новоизабраном владици Херувиму и уручивши му жезал увео га у трон епископа осјечкопољских и барањских. После увођења у трон епископа осјечкопољских и барањских, владика Херувим је одржао прву архипастирску бесједу. Извор: Радио Светигора View full Странице

Нисам у њиховој екипи, али су веома занимљиви па ево једна тема. За почетак - Динеш Д`Суза:

Са благословом епископа шабачког Господина Лаврентија у Шабачком позоршту пред бројним аудиторијумом представљено је четворокњижије „Љетопис новог косовског распећа“ Митрополита Амфилохија. Вече је започето песмом „Сини јарко сунце са Косова“ коју су извеле сестре Трифуновић, етно дуо културно уметничког друштва Абрашевић под уметничким руководством Сузане Гајић. Присутнима се на почетку обратио протођакон Љубомир Ранковић истакавши да митрополит Амфилохије није долазио у Шабац пуних тридесет година, заблагодаривши му на доласку напомињући да је његов данашњи долазак у Шабац подједнако важан као и онај од пре тридесет година. Говорећи о књигама, господин Ранковић је рекао: „Не верујем да је икада и једна рука у историји написала такав летопис „тежак и мучан“. То је попис голготских жртава који леди крв у жилама…нешто потресније и од саме голготе. Свети владика Николај је рекао да се српска историја не пише мастилом, него крвљу и сузама. Прве две књиге су написане крвљу и сузама, а писац њихов Митрополит Амфилохије је умакао, забијао руку у срце, и своје и свога народа, усуђујем се казати и у Христово срце, јер са тим страдалницима косовским и српским страдањем, највеће патње осећа Христос. Он је вечни састрадалник сваког страдалника….Свети апостол Јован је пишући своју посланицу рекао „што чусмо, што видесмо очима својим, што размотрисмо и руке наше опипаше, то вам казујемо“. Није Митрополит Амфилохије ово писао из удобног његовог салона или убиблиотеке на Цетињу, него је сваку стопу Косовске земље у најгора времена прекорачао и својим рукама из блата и муља и јама вадио мртва телеса, облачио одела, паковао у ковчеге и вршио опела.“ Протођакон се подсетио речи некадашњег премијера Србије Зорана Ђинђића: „Независна држава Косово и Метохија најлакше ће настати у мраку и тишини. Чим се упали светло наше шансе расту.“ Подсетио је и на символику мрака осврћући се на то да је Јуда када је издао Христа отишао у мрак, у ноћи је издао свога учитеља, а мрак је одувек био симбол издаје. Данас је потребно упалити светло. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је присутнима дао кратак приказ књига са свим насловима, истакавши да је до Москве и Петрограда, до Крима и Владивостока, до Вашингтона и Чикага, до Париза и Лондона, до Сиднеја и Мелбурна стигла вест да је Светигора, издавачко информативна установа Митрополије црногорско-приморске објавила четворокњижје Митрополита Амфилохија „Љетопис новог косовског распећа“. Протојереј Велибор је рекао да „само онај ко не зна да је Ристо Радовић, данашњи Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморси и увек треба истицати Егзарх свештеног трона пећкога, Господин Амфилохије, у барама Радовића у доњој Морачи одрастао и стасао на Косову и епској песми о Јовану Косовцу који чува сво поље Косово, коју је чуо и запамтио од свог оца Ћира, само тај може бити изненађен овим четворокњижјем о косовској голготи….Митрополит Амфилохије се половином јуна 1999. године запутио ка Метохији путем Јована Косовца, и по благослову блаженопочившег Патријарха Павла стигао у Пећку Патријаршију, баш када се понављала библијска и његошевска реч о заветној српској земљи „О Косово грдно судилиште на сред тебе содом запушио“. Ове књиге нису ништа друго до наставак вишевековне хронике страдања срба на Косову и Метохији које је под насловом Плач старе Србије записао Серафим дечанац у своје време и оне новије хронике коју је у своје време написао ондашњи јеромонах, потоњи епископ херцеговачки Атанасије Јевтић.“ Он је истакао да ове књиге приказују сурову истину о арнаутима и њиховим злочинима, али и сурову истину о нама. „Кроз ову хронику се уочава и дубина и трагика људског пада и сведоче да она народна дубинска реч да је крв људска рана наопака, која се и каква држава може градити на убијању недужних на пљачкама, на силовању на рушењу и скрнављењу православних цркава и манастира, на трговини људским органима. Од речи и реченица записаних у овим књигама само су потресније фотографије Митрополита Амфилохија и његових свештеника и монаха са којима је сакупљао побијене Србе по Метохијским урвинама, сахрањивао их и читао им опела почев од преклане и силоване Марице Мирић и других чија је имена сачувао од незаборава. Сведочанство из ових књига не остављају Косово и Метохију у историји, не смештају их у легенду и митологију, не нуде поделу и презиру издају и кукавичлук. Са сваке странице, од ових хиљаду и четирсто и нешто страница и даље кипти невино проливена крв, али ни један ред из ових страница и ових књига, не позива на освету него на преумљење. Ове књиге трајно чувају нову косовско метохијску жртву у нашим срцима, и новом снагом, снагом Милошевском крепе угрожено народно памћење пред ирационалним самопорицањем до самозаборава. Ове књиге живо сведоче да Косово и Метохија за Србе не представљају само петнаест посто српске територије него по песнику место где земља небу жртву даје, а гроб се никад ником не продаје. Најдужи су, каже песник, у ропству и стисци, отпор дали српски црнорисци, тај отпор је трајао и траје, и трајаће докле гавран граје.“ Академик Матија Бећковић је на почетку свог обраћања подсетио на једну причу са Косова и Метохије коју је чуо од блаженопочившег патријарха Павла. Радња се збива у једном косовском селу где је србима дојадио турски зулум, а неко од њих је рекао „хајде да се потурчимо, ово се више трпети неможе, и да данемо душом“. Неко паметнији је рекао хајде да још мало причекамо. Убрзо је наишла и 1912. година и за србе је дошла слобода. Тада је неко од њих рекао, „ауууу браћо, замислите да оно учињесмо, пропаде нам онолика патња“. Матија се запитао, где се данас налази српски народ, хоће ли му пропасти седамстогодишња патња и да ли ће рећи оно што у историји није рекао. Академик Матија Бећковић је измеђуосталог рекао: „Митрополитови дневнички записи почињу 1. јуна 1999. године када је дошао у Пећку Патријаршију и када је у свом дневнику записао молитву Красници Пећкој, коју је иконописао Свети Лука и написао да су њене једине речи које је изговорила биле „Велича душа моја Господа“… Косово је горело и раније, али до овога пута то није било пред очима целог света на свим екранима. О косовском страдању сведочили су многи и пре њега, али његово сведочење надмашује сва досадашња, и оно ће што време дуже пролази бити све значајније. И ово ће једном бити давно, и данас прогоњено и прећуткивано, сутра ће већ бити славно. Не зна се шта је у овим сведочанствима потресније, речи или фотографија, али се зна да ће једног дана све то бити иконе. Оне ће сведочити о библијском страдању мученика и учесника једног истог косовског боја. А ти нови учесници косовског боја, косовске мисли и косовског завета биће јерарси српске цркве Амфилохије и Атанасије…који су голим рукама сахрањивали и превртали по крви јунаке. И шта бисмо данас рекли када Митрополиту спочитавају због бриге о Косову, него да му кажемо Благо теби Амфилохије Радовићу, радуј се и весели се сваком ударцу који добијаш чак и од своје браће. Чему си се другом надати могао и шта би друго дочекао свако ко је седео на твојој столици. Ако у уставу Србије пише да је Косово Србија, ако се њени вођи на јеванђељу заклињу да никад неће признати независност Косова и напомињу да нам нико то и нетражи, зашто ту није стављена тачка, него запета и није крај приче него њен почетак. И како то да не изазове највећу сумњу и забринутост. Не држе ваљда фигу у џепу, подсећајући на оног што се клео у сина а деце није имао, или на оног „доћићу сигурно а и ако недођем“. И зашто после толико сличних случајева попут Косова, Косово постаје најпрече и једино које треба да се реши најхитније. И како би то решење могло бити, ако му није циљ да се Србија обрука и поништи своју историју и себе. Ако је речено да је Косово преседан, и да се више никада тај случај неће поновити ни применити, зар Србија не би могла једним устима и једном вољом рећи урби и орби за сва времена, нећемо да будемо преседан ни изузетак међу народима, нећемо сами себи да вежемо жуту траку и добровољно идемо у гасну комору. Нећемо да урадимо оно што никад није урадио и ни један народ није учинио. Ако је сва Косовска земља олтар Српске Цркве, ако је Косово крштено име Србије, ако се на Косову поновило Јеванђеље, лако је закључити ако Србија може без Косова може без свега, и ако се одрекла Косова одрекла се и саме себе. Кад срби не буду Ссрби ни Косово неће бити српско. Ко је умро у ранијим вековима у већинској Србији у Небеској Србији никад није чуо да Косово није Србија. До тог открића дошло се у новије време, али до тога изума није стигла наука него сила и закон јачег…“ Након пригодних речи акдаемика Матије Бећковића присутном публикуму обратио се митрополит Амфилохије. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је подсетио на Његошеве речи: „надање се наше закопало, на Косову у једну гробницу“, појашњавајући да косовска гробница извире из Христовог гроба, будући да је то гробница људи побијених само зато што су хришћани. Он је напоменуо да је више безнађа у Косово у Србији и у српском народу него изван Србије. Митрополит је напоменуо да северни део Косова никада није био у саставу Косова, већ југ Србије, а да су из неких разлога комунисти са почетка друге половине двадесетог века припојили данашњи север Косова покрајини Косово. Измећу осталог митрополит Амфилохије је рекао: „Једина установа која стварно, ни једног тренутка није довела под знак питање Косово као срж Србије и српскога народа, то је Црква. Сведок тога је и наш блаженопочивши Патријарх Павле. Све оно што се догађало после рата, треба прочитати његове извештаје СА Сабору од 1957. – 1990. године када је он, како може само Свети Божији човек да објасни, објаснио шта се дешавало са народом. То је сведочанство нове сеобе после другог светског рата, и то је наставак онога прогона преко сто хиљада прогнаних срба од 1941.-1945., а онда после тога постепено је, до овог најновијих збивања, протерано нових сто хиљда срба под комунистичком влашћу. Црква је реаговала 1982. године једним апелом.“ Митрополит је истакао да је апел из 1982. године писан после паљења Пећке Патријаршије, после набијања на флашу Ђорђа Мартиновића , после убиства Миличића Данила код цркве Самодреже и других по Србе погубних догађаја. Тај апел богонадахнуто Николајевски и Јустиновски написао је владика Атанасије Јефтић, а у њему је записана и белешка свештеника од 4.марта 1872. године: „Овдје више вреди једно арнаутско говече, него ли сви христијани и све христијанске цркве. Жалосно је стање наше које се описати неможе“. Ту је белешка и Бранислава Нушића која гласи: „Српски се живаљ на Косову осећа из дана у дан све отуђенији и напуштенији“. Високопреосвећени Митрополит је истакао да су то све подаци о догађајима који се кроз историји догађају и до данас, све до убиства Оливера Ивановића који представља још једну српску жртву на Косову и Метохији. Митрополит Амфилохије се осврнуо и на догађаје око Пећке Патријаршије подсећајући нас и на почившу мати Февронију, игуманију Пећке Патријаршије, благодарећи којој Пећка Патријаршија није уништена у мартовском погрому 2004. године, будући да она није желела да напусти манастир. Високопреосвећени је напоменуо да Косово није изгубљено, иако су Срби биолошки у мањем проценту снага Косова није у биологији. Доле се налазе најзначајнији ћивоти са моштима, а мошти су сведоци живог присуства Цркве. У надахнутој беседи, високопреосвећени митрополит је указао на наслов једне своје књиге „Косово је глава Лазарева“, напомињући да је то символички назив. Незна се где је Лазарева глава, али Косово је глава Србије и као што тело не може без главе тако ни Србија не може без Косова! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Четворокњижје „Љетопис новог косовског распећа" Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија преведено на руски језик. Издавачи: „Светигора“ и Руски институт за стратешка истраживања. Издавачка кућа „Светигора“, у сарадњи са Руским домом у Београду, организовала је на дан Света Три Јерарха, 12. фебруара 2018. године, промоцију књиге „Љетопис новог косовског распећа“ Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Вече је почело видовданском химном црногорског књаза Николе „Онамо, `намо“ у извођењу а капела састава Србски православни појци, а потом је приказан филм „О Косово, грдно судилиште“ у режији православне Немице Ксеније Хајнбухер, која је студије режије завршила у Немачкој, а данас живи на Валаму. У овом документарном филму потресно сведочанство о страдању невиних и недужних Срба на Косову и Метохији казују преживели сродници, као и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Филм је титлован на руском језику. Уводно слово о књизи, која је поменик новог косовског страдања и још једног новог сведока косовске Голготе, а у којој су пописани Срби, нови страдалници и мученици, казивао је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. „До Крима и Владивостока стигла је вест да су Светигора и Руски институт за стратешка истраживања објавили књигу митрополита црногорско-приморског Амфилохија Љетопис новог косовског распећа на руском језику, и то одмах по објављивању на српском језику. Част да напише прослов овој књизи припала је г. Александру Конузину, донедавном амбасадору Руске Федерације у Србији, и историчарки Јелени Гусковој. Књигу су превеле гђа Наталија Лукина и гђа Светлана Луганска," истакао је крстоносни прота Џомић и додао. „Све оно што се на великомученичком Косову и Метохији догађало и што се догађа од нових и старих агарјана, посебно од 12. јуна 1999. године до дана данашњег, изнето је у овим књигама." Ово аутентично сведочанство преведено на руски језик јесте и најцеловитија хроника и, како каже протојереј-ставрофор Џомић, она је и „жртвопис за све што се догађало на нашој новој свенародној голготи; ово је књига о чојству и јунаштву, али је и књига о нечовештву и кукавичлуку...“ Духовна сазерцања и понирања у дубину нашег косовског распећа чине још једну потку ове књиге изложену кроз духовна Митрополитова размишљања и о онима који су пали у грех отимања и грађења некакве своје куће на хиљадама убијених Срба. „Од речи и реченица Митрополитових у косовско-метохијским књигама само су потресније фотографије Митрополита који је са свештеницима, присутним протојерејим-ставрофорима Радомиром Никчевићем, Миљком Корићанином, Радивојем Панићем и другима, у то време сакупљао убијене Србе, распала људска телеса по косовско-метохијским урвинама, сахрањивао их и читао им опела, почев од силоване и преклане Марице Мирић до других имена невиних жртава, чија је имена Митрополит сачувао од незаборава у овој књизи,“ казао је отац Велибор Џомић и додао да књиге предочавају оно што се данас једва и стидљиво предочава јавности - лицемерје војних снага које су током те 1999. године запоселе и окупирале Косово и Метохију. Мр Живојин Ракочевић је казао: „Већ три деценије постоје три јединствене књиге које у нашем времену прате проблем Косова и Метохије: прва књига је Од Косова до Јадовна умировљеног епископа захумско-херцеговачког Атанасија, у скоро поновљеном деветом издању; друга књига је Задужбине Косова и Метохије, коју је приредио Живорад Стојковић са сарадницима 1987. године. Пре неколико година ова књига је доживела енглеско издање (Епархија западноамеричка, епископ Максим). Прошле године се појавило треће проширено издање Епархије рашко-призренске, по благослову Владике Теодосија. Трећа књига је Љетопис новог косовског распећа, дело које вечерас испраћамо на пучину руског језика. Са научне стране, дело је несумњиви документ, историјски извор, друштвена анализа контролисаног хаоса, дефиниција и одговор на питање сукоба великих сила, као и манифестација њихових односа на територији која је послужила као историјски преседан и прекретница. Духовност, европски хришћански концепт, православни и светосавски развој, српски косовски завет - дубоко су преиспитани у овим књигама, и то: у односу Бог - личност, ја - други, ми - идеологија и глобализација." О књизи је говорио и новинар из Америке Срђа Трифковић, који је навео да је књига безвремено сведочанство и хроника крвавих догађаја, стварних у времену, те и да Срба једва има у траговима, како на Космету, тако и у Хрватској и Федерацији БиХ. Академик Матија Бећковић је рецитовао своје три песме Косово поље, Лазар и Амфилохије. На крају се обратио митрополит Амфилохије, прво изразивши велику захвалност Руском дому на указаном гостопримству, наводећи да су Руси и Русија увек бранили Косово и Метохију, при чему је поменуо и руског конзула Шчербина, који је, како је рекао, у турско време убијен на скоро истом месту где и лидер Грађанске иницијативе „Србија, демократија, правда“ Оливер Ивановић. „Косово и Метохија постаје место где се проверава судбина, не само Срба и браће Албанаца, него и модерног света, Европе и Америке“, казао је Високопреосвећени Митрополит и додао: „Уверен сам да је цар Лазар био и биће победник“. Митрополит Амфилохије је подсетио и на велику жртву руског цара Николаја Другог који је настрадао јер је устао у заштиту тадашње Србије и Црне Горе. Према Митрополитовим речима, они који су некада бомбардовали Србе, бомбардовали су их и сада, угрожавајући достојанство и својих држава, Америке и Европе, и настављајући безумну нечовечну политику, што се посебно одразило на Косову и Метохији. Да подсетимо: Митрополитови дневнички записи из Метохије из 1999. године, након Кумановског споразума којим је окончана тромесечна војна агресија НАТО пакта на СРЈ, као и о његови текстови, есеји и интервјуи о Косову и Метохији били су инспирација за два филмска остварења: „Ви идите - ја нећу“ редитеља Хаџи Александра Ђуровића и „Косово - универзум бола“, аутора Ранка Ђиновића. Представљању књиге присуствовали су архимандрит Стефан (Шарић), настојатељ Спомен-храма Светог Саве у Београду; протојереји-ставрофори Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије; др Драгомир Сандо, директор Катихетског одбора Архиепископије београдско-карловачке; Трајан Којић, старешина цркве Светог Марка; Миљко Корићанин, старешина цркве Светог Георгија; Димитрије Калезић и Радивој Панић, као и бројно београдско свештенство, ђакон Саво Лазић из Епархије шабачке, где је ова књига недавно такође представљена. Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, директор Издавачко- информативне установе Светигора; Светлана Луганска, преводилац; г. Симо Спасић, председник Удружења за киднапована и убијених на Косову и Метохији; Ранко Ђиновић, косовско-метохијски писац; Никола Живковић, новинар и публициста из Берлина; гђа Љиљана Булатовић, новосадски новинар; Милијана Балетић, представници Удружења српских домаћина, као и многобројни пријатељи и сарадници из Београда и других српских градова, из Републике Српске и српског расејања такође су били присутни. Вече је водила гђа Марина Рајевић Савић. Извор: Српска Православна Црква View full Странице