Претражи Живе Речи Утехе

Прилика је да се сетимо Симеона Новог Богослова (949-1022), византијског писца, монаха и хришћанског светитеља. Његових чувених (и контроверзних) химни. Химни, такозваних, „божанских ероса“. Химни посвећених еросу Божијем и/или химни које опевају ерос Божији према човеку. Могући су вишесмислени начини читања и тумачења. До нас је данас дошло њих педесет осам. Ради се о преко једанаест хиљада стихова. Поезија веома богата, презасићена симболима, на моменте тешко прозирна и екстатична. Поезија која ће изазвати не малу саблазан у Симеоново време. И данас слично стоје ствари. Као што је добро познато, хришћанска поезија је много старија од Симеона. Многи ће пре њега у поезији видети големе могућности које она пружа за изражавање и спевавање великих теолошких места хришћанске вере и теологије. Нижу се имена црквених поета: Григорије Богослов, Амвросије Милански, Роман Мелод, Августин Ипонски, Козма Мајумски, Павлин из Ноле, Јован Дамаскин, као и други анонимни састављачи многобројних богослужбених песама, химни и мелодија. На ово предање ће се надовезати и Симеон. Ипак, с једном битном разликом: код њега, по први пут у византијској духовности, долази до избијања интимног гласа у први план; наиме, личног гласа у сасвим личном искуству оног „ја“. Суштинска одлика овог искуства биће „садашњост“ и „непоновљивост“. Другим речима, нико други и ништа друго из прошлости не може заменити или бити утеха за оно што се лично, овде и сада, окушава. То ће постати ново место источне духовности, али и других хришћанских хемисфера. Нарочито ће на томе профитирати потоњи западни мистичари, велики кармелићани (врло слични Симеону по сензибилитету), наиме: Јован од Крста, Тереза Авилска, Мигел де Молинос, Франциско де Осуна, и др. Разлози за ово ће убрзо постати јасни, нарочито на примеру XXVIII химне коју овде разматрамо. Њу отварају пулсирајући и драматични стихови: Оставите ме осамљеног и замандаљеног у келији мојој, пустите ме да живим с Богом јединим човекољупцем, одступите, уклоните се, пустите ме самог да мрем пред Богом који ме је створио! Нека нико на врата не куца и не подиже гласа, нека ме не походе родбина и пријатељи, нека мисао нико не одвлачи моју и одваја ме од сагледавања благог и прекрасног Владике, нека ме не хране, нека ме не поје! Симеонова поетика, пре свега, није поетика крупних догађаја „историје спасења“, није осавремењивање слика древних библијских дешавања из заборављене семитске митологије, нити пак новоплатоновска и оригеновска поетика умозрења бивствовања творевине и космоса коју ће неговати велики гностици египатске пустиње. Другим речима, то није поезија великих хришћанских прича. Напротив, поетика је то интимног сусрета с Другим у одељености од света, у унутрашњем кутку осамљивања. Поетика монаха (Симеона) који не жели да проповеда с амвона, већ песника који жели да слуша и ослушкује. Песника који не измишља, нити проналази речи, већ песника ког -попутнашег М. Настасијевића-самеречи (логоси) проналазе. У њима, у тим речима (логосима) које неуморно јуре за Симеоном крије се и сама Реч (Логос), која жели да буде спевана и опевана. Која жели да се изнова оваплоти. Одатле сва та самоћа, ћутање, повлачење, анахореза тела, чула и мисли. Само је ту, верује Симеон, ту иза затворених врата – као иза каквог застора у скривеном врту љубавних уживања – могуће наслађивати се присуством Другог: Зато оставите ме и на миру пустите, о преклињем вас, да наричем и од Њега искам да ми се дарује изобилно и да гледам га неизмерно. Јер Он није виђен, нити сагледаван само, већ дарује себе сама, смешта се и пребива, те попут блага сакривеног у наручју бива; Ући у собу своју и затворити врата, дизати руке и хитати Другом: у тајни, празнини, тишини и снажно зазивати ништину, ћутање језика, далеко од испразности света. Удаљен од фолклорних обичаја маса, далеко од теолошких контроверзи доба (које ће га ипак невољно закачити) и дворских интрига престонице (Цариграда), далеко и од претераног занимања за унутрашња дешавања у самом манастиру у комје пребивао, Симеоново искуство није покушај бежања од живота. Напротив. Било је то кретање у сусрет самој ствари: (живој и неизвесној) игри с Вољеним. Због тога даље теку стихови: Јер Он невидљив јесте, ван дохвата руку, у исти мах опипљив и неопипљив сасвим. Но, у рукама га целог држе они достојни и – далеко од недостојних – у њиховим почива дланима. Шта ли је све ово?! О чуда! Јер имена нема. Други игра игру долажења и одлажења. Воли да се скрива, сасвим се помало откривајући. Час је у рукама, час из њих измиче. У онима који га траже изазива запрепашћеност. Сан или јава? Негде између? Симеона, напослетку, потреса незнање. Нешто страно, чудно, необично се дешава. Нешто несвакидашње. Безимено. Неописиво. Којим језиком, којим речима опевати љубавне игре Другог? Симе­он је збуњен. Симеон је задивљен: Пошто бејах задивљен и жуђах сачуваши га, руку пружах и замишљах да грабим и имам га, ал’ побеже из руку мојих и не задржах га. Испуњен жалошћу дланове своје отворих видевши у њима опет оно што претходно гледах. О неизрецивог чуда! О необичне тајне! Као што љубавник у ноћи пружа руку ка месту вољене, лутајући додиром по еросној географији тела, тако идиосинкратични језик овакве поетике тражи да неописиво опише Симеонову жељу спрам Другог. Одакле ова необичност? Симеонова поетика, чини се, представља плод намерне и свесне вишесмислености. Игра речима и синтаксом. Врцавост и субверзивност која успева да помери границе реченог и опеваног. Творба новог језика, новог начина мишљења и писања. Дивљи свет другости растура контуре узвишеног јелинског језика и даје места нечему другом да проговори. „Нова стварност тражи нове појмове“ – говорили су стари. Другости је потребна нова граматика, нова морфологија, нови дах и певање. Како другачије смртничка реч може поднети упад Речи (Логоса)? Како ако не тако што постаје еротизована, дивља и двосмислена: Јер занос рађа пламен и пламен заузврат занос, а оба огањ распирују који источник је суза. Опет, огањ бујице умножава, а оне огањ рађају где ромор божанских ме ствари захвата, као и старање за заповести и наредбе Твоје. Пламен, занос и умножавања љубавних игара, за којима, неочекивано, следе потоци суза. У свему, известан ро­мор божанских ствари. Онде где Симеон помиње ромор другости, ту би српски опскурни песник Ђорђе Марковић Кодер рекао „роморанка“: бескрајно разгранати, незаустављиви и унутрашњи ромор чистог језика. Говор самог Ло­госа, изрицање логосности саме. Логоса који не проповеда на телевизији, нити на друштвеним мрежама себе рекламира, већ Логоса који тихо ромори у ноћи историје и ког је тешко чути од различитих бука које стварају свет. И више од тога, роморење је роморење управо божанских ствари. Које су то ствари? Ствари једне будуће стварности, дах неког новог света који већ сада распаљује жудњу оних који овај дах слуте: Као издалека, заиста видех стварности будуће, а кад зажелех да их зграбим, распали се пламен жудње и мало по мало гледах огањ неописиви – најпре у мом уму, а затим и срцу – ове божанске жудње који ми сузе покрену и неизрециву слаткоћу у њима пружи. Поетика логоса клизи ка поетици ероса. Од опипавања рукама, грабљења у огњеним екстазама љубави, слутње нових светова, преко распаљивања унутрашњег пламена и кушања слаткоће. Наиме, слаткоће будућих божанских ствари. Слаткоће Другог и света другости који је у надолажењу. Слаткоће спајања песника и Вољеног. Химна се ближи крешенду, мистичком врхунцу. Симеону као да не преостаје ништа друго него да закорачи у језик еротике, језик тела и поетику библијске Песме над песмама. Како другачије, питамо се и ми са њим, представити ову тајну тајне сусрета с Вољеним? Симеон пева, у заносу се обраћајући Христу: Јер иако Те не видех целог, Ти се читав откри мени и будући неприступан зажеле да сасвим доступан ми будеш. Ти што си безграничан свему заиста мален постаде, како у мојим рукама, тако и на мојим уснама, попут слатких и блиставих дојки сагледаван, севајући као муња у вртлогу. О необичне тајне! Све у свему, Симеон Нови Богослов је – како у своје време, тако и данас – несвакидашња појава. Шокирао је своје савременике, шокира и нас овде и сада као људе које је веома тешко уопште нечим шокирати. Знамо још од Павла да је поетика логоса (али и поетика ероса) сасвим скандалозна. Симеон ће нас, са своје стране, научити још неким стварима. Прва је беспутност: као недостатак утврђених, прописаних и унапред датих путева ка Другом, нешто попут земље без путних знакова, путева и трагова, као неизвесност преко које треба пролазити. Друга је безразложност: као живљење без икаквог „зашто“, као живљење самог живота и постојања, као живота чији је једини циљ живљење саме љубави. Поетика је то, на крају, љубавне игре с Другим, тј. игре непрестаног мењања, покајања, корачања напред, пролажења, измицања и отворености. Са те тачке гледишта, постоји са­мо један циљ: продужити игру у бескрај. Лазар Нешић Извор: "Православље" бр.1179

У недељу 12. по Духовима, 17/30. августа 2020. године, протојереј Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, началствовао је на светој Литургији у Светониколајевском храму у Каћу. Саслуживали су: протојереји-ставрофори Ђорђе Крстић и Живко Сантовац, протојереј Марко Ђурић и јереји Владимир Марков и Лео Малешевић. После свете Литургије, отац Бранислав је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, којом је јереј Владимир Марков, досадашњи парох силбашки, постављен на упражњену другу парохију при Светониколајевском храму у Каћу. Прота Бранислав је честитао новопостављеном пароху и пожелео му успех у пастирској служби, док је у име братства и сабраног народа Божјег добродошлицу сабрату и новом пароху пожелео протојереј Марко Ђурић, настојатељ Светониколајевског храма. Новопостављени каћки парох, отац Владимир, изразио је захвалност нашем епископу Иринеју на части и указаном поверењу, а сабраном народу на срдачној добродошлици. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У недељу 12. по Педесетници, 30. августа 2020. Лета Господњег, и молитвеног празновања Светих мученика Мирона и Патрокла, у храму Светога Николаја у Жабљу светом Литургијом началствовао је протопрезвитер Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски, уз саслужење протопрезвитера Милана Ђурића, протонамесника Ранка Милојевића и ђакона Јована Вачика. После заамвоне молитве, отац Миладин је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, којом је за новог ђакона при Светониколајевском храму постављен новорукоположени ђакон Јован Вачик. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Уочи празника Успења Пресвете Богородице, у храму Светог апостола и јеванђелисте Матеја служено је празнично бденије којим је началствовао протојереј Владислав Пајић, архијерејски намесник оџачки. После богослужења, отац Владислав је, по благослову Његовог Високопреосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, увео у дужност новопостављеног пароха српскомилетићког, протојереја Мила Мајкића. Том приликом је оцу Милу пожелео срдачну добродошлицу, досадашњем пароху, оцу Негославу, благослов Господњи у даљем раду на новој парохији у Футогу, а свом окупљеном верном народу срећан и благословен празник Успења Пресвете Богородице. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На празник Успенија Пресвете Богородице, 15/28. августа 2020. године, литургијским богослужењем у храму Света Три Јерарха у Кисачу началствовао је протојереј Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, уз саслужење јереја Огњена Верића. После отпуста, отац Бранислав је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја од 18. августа ове године, којом је за новог пароха у Кисачу и Степановићеву постављен новорукоположени јереј Огњен Верић. Архијерејски намесник новосадски други пожелео је добродошлицу оцу Огњену, а верни народ је позвао да пружи подршку новом свештенику. Заблагодаривши најпре Господу, отац Огњен је речи благодарности упутио нашем владици Иринеју на благослову, указаној части и на поверењу, оцу Браниславу је захвалио на лепим речима, а верном народу на срдачној добродошлици. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На празник Успења Пресвете Богородице, у храму Светога Јована Златоуста у Силбашу служена је света Литургија, којом је началствовао протојереј Стевица Илић, архијерејски намесник бачкопаланачки, уз саслужење презвитерâ Владимира Маркова и Слободана Ђурђића. Том приликом, отац Стевица је на основу одлукâ Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина др Иринеја, разрешио дужности оца Владимира Маркова, пароха силбашког, који је, по потреби службе, премештен за пароха при Светониколајевском храму у Каћу, а потом новорукоположеног презвитера Слободана Ђурђића увео у дужност привременог пароха при силбашком светом храму и представио верном народу, пожелевши му плодоносан рад на Њиви Господњој и повереној му парохијској заједници. Отац Слободан је заблагодарио Његовом Преосвештенству на указаном поверењу и представио се вернима сабраним на светој Литургији. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У свим храмовима Митрополије црногорско-приморске јутрос су служене Свете литургије поводом данашње поновне промјене хришћанског вјерског идентитета и намјене Велике Цркве Свете (Агиа) Софије Премудрости Божије у Цариграду – мајке цркве свих наших цркава, једне од најзначајнијих хришћанских светиња на свијету. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије овим поводом Свету службу Божију је служио у саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља рекао је да данас прослављамо посебно Божју Премудрост везану за највеличанственији храм саздан људском руком у историји рода људскога – Свету Софију. Звучни запис беседе “За Премудрост Божију у древноме царскоме граду Цариграду. Прослављамо, дакле, Премудрост Божију и сјећамо се и доживљавамо тајну тога величанственог храма, саграђеног од руке цара Јустинијана, храма из кога су никли сви храмови, да не кажемо хришћански, али посебно православни храмови – из Свете Софије цариградске”, подсјетио је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је и подгорички саборни храма надахнут храмом Свете Софије из Цариграда. “Као што је тим истим храмом надахнут и храм Светога Саве на Врачару у Београду, кроз кога васкрсава Свети Сава и његове свете моштио спаљене ма Врачару, као што се кроз храм Премудрости Божје у Цариграду, кроз Свету Софију вјековима открива и јавља, посвједочује на видљив начин та велика и света тајна Христа Господа”, рекао је он. Казао је да је Света Софија данас поново угрожена и изложена покушају лишавања најдубљег смисла њеног постојања. “Покушај њеног поновног претварања у џамију је безумље. Али, Света Софија остаје неразорива и неуништива. Света Софија је, ено је, и у Кијеву. Мајка црква свих руских цркава. Јер, руски народ је, већина словенских народа су кроз Свету Софију примили вјеру у Христа Богочовјека као Премудрост Божију”, нагласио је Владика Амфилохије. Рекао је да је добро што ову службу у част овога празника празнујемоп у храму који су освештали православни патријарси на челу са васељенским патријархом Вартоломејем, нашим патријархом Павлом и московским патријархом Алексијем. “Ево их овдје насликаних међу приоложницима и ктиторима овога светога храма, заједно са атинским архиепископом Христодулом који је приложио овај иконостас. Овдје су двојица патријараха, цариоградски и московски, овдје засадили и двије маслине у знак мира и љубави. И пустили су онда, сјећате се, и голуба који је полетио као символ Духа Светога који је освештао овај свети храм”, казао је он. Митрополит Амфилохије је рекоа да ће те двије маслине ускоро дати плодове и да ће са њих послати маслине и цариградском и московском патријарху. “Као позив да се поново састану овдје гедје су се онда састали, гдје су последњи пут заједно служили Литургију”, казао је Владика. “Молимо се распетом и васкрслом Господу за распету Свету Софију, распету, ево, од 1453. године, да је поново врати да буде свједочанство Њега, распетога и васкрслога и Духа Светога животворнога. Да даде Бог да се поново овдје састану цариградски и московски патријарх, да се загрле и да се пољубе, да тиме посвједоче да су заиста свједоци Премудрости Божије, Христа Бога нашега”, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Основни образац хришћанске мисионарске делатности дат је у Светом Јеванђељу, у коме нам је Господ Исус Христос својим божанственим поукама, примером и делима оставио јасна усмерења. Кључна порука је сажета у завршном делу Матејевог Јеванђеља које се чита на чину Светог крштења. Та порука гласи: Идите и научите све народе крстећи их у име Оца, и Сина, и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио (Мт 28, 19–20). Свештеник Георгије Максимов, ревносни руски мисионар нашег времена, примећује да је ова реченица својеврсна „последња заповест“. Оно што, са своје стране, можемо додати јесте да је за испуњење ове заповести потребна и припрема која, поред чврсте и чисте вере, подразумева молитвено делање. - (извод из уредничког уводника) Катихета Бранислав Илић на Радио "Беседи": "Православни мисионар" је мисионарски часопис који сведочи живи живот! Катихета Бранислав Илић на Радио "Светигори": Радио "Светигора" и целокупна мисионарска делатност Ваше Митрополије сведоче о односу мисије и исихије! Катихета Бранислав Илић на Радију "Источник": Мисија Цркве је благословено дело које нас приближава Богу! У радости празника Рођења Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег из штампе је изашао нови 374. Број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај четврти број у 2020. години доброте Господње, посвећен је теми „Мисија и исихијаˮ. Са садржајем овог броја црквену јавност путем радијâ „Светигораˮ (Митрополија црногорско-примроска), „Беседаˮ (Епархија бачка) и "Источник" (Епархија ваљевска) упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима. Православни мисионар сведочи реч љубави Божје, а благодарећи нашем уреднику и неуморним сарадницима реч Божја долази свих оних који су гладни и жедни истине и правде Божје, истакао је члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, задужен за односе са медијима. Садржај овог броја недвосмислено сведочи о односу мисије и исихије, јер истинске мисије нема без молитвеног темеља и угледања на свете апостоле који си оджали ону заповест коју им је Спаситељ упутио пославши их да васколиком свету сведоче и проповедају спасоносну реч Божју, истакао је катихета Бранислав Илић. САДРЖАЈ: *РЕЧ УРЕДНИКА: "Молитвено укрепљење мисионара" *ИСТОРИЈА ХРИШЋАНСТВА: Шести Васељенски Сабор *МАТЕРИК: Света мученица Полихрона, мати Светог Георгија *У ДИЈАЛОГУ СА АТЕИЗМОМ: Алтруизам — несебично понашање „себичног гена“ *ХРИШЋАНСКА ЕТИКА: „Браћо моја, свештеници, чувајте се!“ (1. део) ***ТЕМА БРОЈА:*** *Протонамесник Александар Јевтић: Нека се светли светлост ваша пред људима *Катихета Владимир Пекић: Срж и пракса мисије и исихије *Виктор Вицановић: Шта је исихија? *Разговор са Петком Луковић, катихетом Прве београдске гимназије: Ако заиста волимо Бога, неће нам бити тешко да волимо ближњега! *Катихета Бранислав Илић: Мисија и исихија — богослужбени карактер црквене мисије *Др Ђорђе Вуковић: О сусрету цара Душана и Светог Григорија Паламе *СРПСКА ТРАДИЦИЈА И ОБИЧАЈИ: „Фенечки бисери“ *ПАРОХИЈАНИ: Трагом вере кроз електротехнику *ЛИТУРГИЈСКА ЗАЈЕДНИЦА: Љубав се љубављу враћа и умножава *СВЕТА ЗЕМЉА: Манастир Свете горе, Синај *СВЕТА ГОРА: Скит пророка Илије (Свето-илински скит) *ИЗ ИСТОРИЈЕ УМЕТНОСТИ: Библијски бестијаријум: Једнорог *САВРЕМЕНО БОГОСЛОВЉЕ: Плурализам између либерализма и конзервативизма — богословско поимање *ХРИШЋАНСКА КЊИЖЕВНОСТ: Духовна лира Момчила Настасијевића *ПОЕЗИЈА: Препис необјављене песме познатог сликара *ПОЕЗИЈА: Уснуо је у Господу диван владика и човек који је Богу посветио земаљски век *ПОЕЗИЈА: Вратити Бога Повезан садржај: Катихета Бранислав Илић: Мисија и исихија - богослужбени карактер црквене мисије Разговор са Петком Луковић: Ако заиста волимо Бога, неће нам бити тешко да волимо ближњега! Извор: Православни мисионар

У храму Вазнесења Господњег у зајечарском насељу Котлујевац у четвртак 28. маја 2020. прослављена је храмовна слава. Свечаним литургијским сабрањем началствовао је јереј Новак Бојанић а саслуживали су свештенослужитељи зајечарског намесништва. На литургијске прозбе одговарао је Хор Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару уз певничко појање Петра Јовановића и Лазара Љубића. Окупљеном народу отац Новак је беседио о значају овог великог хришћанског празника. Након благосиљања и преламања славског колача са овогодишњим домаћином др Мајом Живић, директорком Народног музеја у Зајечару, уследила је литија око храма, а потом је уприличено послужење за све присутне. Извор: Епархија тимочка

Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј угостио је 26. маја 2020. године, у свечаној дворани Црквене општине новосадске, Градоначелника Новог Сада господина Милоша Вучевића са сарадницима. Састанку су присуствовали викар Епископа бачког Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, председник Црквене општине новосадске господин Никола Перваз, као и свештенство Новог Сада. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Викарни епископ плоештански Варлаам обносио је у недељу 5. априла 2020. свете мошти светог Димитрија Новог око улица Букурешта у аутомобилима, док се земља бори да заустави ширење вируса корона. Аутомобили су се зауставили испред две главне болнице у којима се лече оболели од овог вируса Извор: Инфо-служба СПЦ

Нова епизода серијала „Интернет литије" биће емитована уживо у недељу 29.03. од 19ч. Гост је владика рашко-призренски г. Теодосије. Питања постављајте у коментарима или приватним порукама. Интернет литију можете уживо да пратите на Радио Светигори и званичној Фејсбук страници и Инстаграм профилу Не дамо светиње, као и на порталу Поуке.орг.

Гост новог издања емисије "Преумљење" био је г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за односе са верским заједницама. Емисија је емитована 15. марта 2020. године. Аутор и водитељ Мирјана Ранковић. Звучни запис емисије Господин Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за односе са верским заједницама је рођен 01.07.1981. у Љубљани. По образовању је дипломирани професор историје. Основну школу „Бранко Радичевић“ и гимназију „Светозар Марковић“ завршио је у Новом Саду. Дипломирао је на Филозофском факултету, одсеку за историју у Новом Саду. Активно се бави друштвеним активизмом. Учесник је и иницијатор неколико пројеката: • израда и постављање споменика жртвама Новосадске рације на новосадској плажи Штранд, • донација спомен плоче посвећене српском епископу Данилу Крстићу, породици Крстић из Новог Сада, • израда и постављање споменика великом жупану српском Стефану Немањи, оснивачу прве српске државе, • организовање изложбе Српске палате у Трсту у Ректорату Универзитета у Новом Саду, • промоција филма Михајло Идворски Пупин – пут ка светлостиу Будимпешти, Темишвару, Бледу, Љубљани, Марибору, Подгорици, Тивту, Загребу, Трсту и Ријеци, У периоду од 2012. до 2016. обављао је функцијузаменика председника Скупштине Града Новог Сада. Током истог мандата руководио је Комисијом за односе са верским заједницама. Био је члан тима Српске Православне Цркве – Епархије бачке, задужен за организацију Генералне Скупштине Конференције европских Цркава 2018. у Новом Саду. Председник је Организационог одбора за обележавање годишњице Новосадске рације и члан Организационог одбора за обележавање годишњице Рације у Бачкој. Служи се енглеским језиком. Ожењен. Отац двоје деце. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Више од 30 хиљада Никшићана сабрало се у четвртак 13. фебруара, да молитвено, мирно, достојанствено пошаљу поруку противљења неуставном Закону о слободи вјероисповјести, те да су, као и претходних дана и вечери, одлучни и истрајни у одбрани свете вјере православне и светиња. Најприје је, у Саборном храму Светог Василија Острошког, служен Молебан Пресветој Богородици уз молитвено учешће бројних вјерника. Након Молебна, вјерни народ, предвођен свештенством и монаштвом Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске, у молитвеном ходу, са иконама и црквеним барјацима у рукама, духовним пјесмама и молитвама, прошао је улицама Никшића. На Тргу слободе, Световасилијевско сабрање поздравио је, најприје, свештеник Остоја Кнежевић. Слово бесједе произнио је протојереј Мирчета Шљиванчанин, парох подгорички, који је изразио дивљење пред „морем срца која су преплавила највећи трг у Црној Гори“. „Шта рећи граду који је у порти острошке светиње? Како савјетовати оне који у свом животу и на својим домовима носе благослов Светог Оца Василија? Ви ове ноћи настављате ваше литије, наше литије које су васкрс овог града, а то васкрсење ви дарујете Црној Гори. Шаљете исцјељење вашом вјером и вашом љубављу свеколиком српству и цијелој Европи“, казао је он. Литије су, додао је о. Мирчета, израз наше вјере за наше светиње. „Оне су израз наше љубави и наше вјере, а гдје је вјера ту је и чудо. Наш Господ је рекао гдје се два или три саберу у Његово име да је и Он са нама, а гдје је Господ ту је и чудо. Зато се немојмо чудити што нас има оволико овдје и широм Црне Горе, јер је Господ са нама, а кад је Господ са нама ко ће против нас“, бесједио је свештеник Шљиванчанин, додајући да нам ови молитвени ходови, литије не могу досадити. „Оне се не могу умањити зато што су израз наше љубави према светињама, а кад има љубави и кад се љубав даје, онда се љубав увећава. Зато овако вечерас свијетли овај трг од ваше вјере, а не само од ових свјетиљки. Зато су ове наше литије и ови величанствени сабори наставак Новог завјета. Они су наставак и Косовског завјета, они су и наставак жртве наших предака, јунака црногорских и херцеговачких. Оне су и продужетак оног Тројчинданског пред Храмом Христовог Васкрсења у Подгорици, кад смо сви саборно кроз уста владике и оца нашег Јоаникија рекли да ћемо бранити наше светиње и гробове“, поручио је о. Мирчета, чије обраћање је сабрани вјерни народ поздравио срдачним аплаузом и клицањем: Не дамо светиње! „Ове наше литије су сабор свега доброг и великог што се збирало у овом граду и свим градовима широм Црне Горе. Оне су и Витово друмовање и освојени врхови никшићких високогораца. Оне су и жртва и зној и крв свих часних и честитих људи који су се кроз историју у овом граду трудили и живјели достојно човјека и достојно вјере православне. Ове наше литије су сабор свега доброг и честитог што је било у нашем народу. Оне су и наш живот и израз нашег људског достојанства и слободе, али, оне су и предокус Христове побједе“, поручио је отац Мирчета. Онима који другачије мисле о литијама и молитвеним саборима о. Мирчета Шљиванчанин је упутио поуку кроз ријечи Светог апостола Филипа из Јеванђеља: Дођите и видите, и огријте се нашом вјером, нашом љубављу. „Огријте се заједничким откуцајима наших срца која говоре: Не дамо светиње! Светиње су наше мјесто живота, зато све позивамо да то заједнички говоримо, јер су те светиње наше заједничке, али ми, као они који су на трагу наших светих предака, осјећамо већу одговорност и обавезу да их морамо чувати, да их не смијемо заборавити, да их не смијемо оставити ни никоме предати. Још једном и много пута, настављамо путем који нам је показао Господ, који су нам прокрчили наши светитељи и наши свети преци. Заједно на овом великом сабору говоримо: Како су, Господе, величанствена дјела Твоја. Све си премудро створио и све си нам даровао за живот и за спасење“, закључио је протојереј Мирчета Шљиванчанин. Литији је присуствовао Његово преосвештенство Епископ каракаски и јужноамерички г. Јован Руске заграничне цркве. Најављено је да ће литију у недјељу 16. фебруара предводити Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, а најављено је да ће се тог дана у Никшић слити и неколико литија из околних мјеста. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протојереј Дејан Станојев, архијерејски намесник бечејски, служио је вечерње богослужење 31. јануара 2020. године, у храму Вазнесења Господњег у Ади. По завршетку вечерњег богослужења отац Дејан је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја о постављењу презвитера Ненада Вујасина за пароха при храму у Ади. Архијерејски намесник бечејски је пожелео добродошлицу новорукоположеном пароху и плодоносан рад на парохији. Отац Ненад је заблагодарио владици Иринеју на указаном поверењу, уз обећање да ће се трудити да то поверење оправда службом и преданим радом на Њиви Господњој. У име Црквене општине и верника овог места, оцу Ненаду пожелео је добродошлицу и презвитер Радован Маљковић, бивши парох у Ади. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На данашњи дан, 1. фебруара 1748. године указом аустријске царице Марије Терезије Рацка Варош (Српски Град) добила је назив Нови Сад и статус слободног краљевског града. Град је, захваљујући привилегијама и економским повластицама, убрзо испредњачио у односу на остале у Војводини. Звучни прилог радија Светигоре Основане су многе школе, покренути часописи, дјеловала је Матица српска и постао је снажан српски центар културе, “српска Атина” – како су га назвали, и индустријски, научни и трговински центар Војводине и Србије. Град лежи на обалама ријеке Дунав. На лијевој обали Дунава се налази равничарски дио града (Бачка), док је на десној обали, на обронцима Фрушке горе, смјештен брдовити дио града (Срем). Првобитна имена Новог Сада била су Рацко (Српско) село, Рацка варош, Рацки град и Петроварадински шанац. Први историјски документ који говори о постојању насеља на подручју Новог Сада је повеља угарског краља Беле IV из 1237. године. Сматра се да је насеље на лијевој обали Дунава из кога ће се развити данашњи Нови Сад основано послије изгона Турака из ових крајева 1694. године а вјероватно и коју годину раније јер је сасвим сигурно да је већ 1692. године, када је почела изградња Петроварадинске тврђаве, на лијевој обали Дунава могло бити колиба занатлија који су пратили градитеље и аустријску војску. Првобитни становници насеља били су огромном већином Срби, али и Њемци, Јевреји, Мађари, Јермени, Бугари, Цинцари и Грци, о чијем присуству говоре многи архитектонски и културни споменици. Године 1748. године богати грађани Рацке вароши (неколико Срба и два Њемца) одлазе у Беч, гдје за 80.000 рајнских форинти купују од царице Марије Терезије статус слободног краљевског града. Поставши слободан краљевски град, Нови Сад добија и данашње име. Царица тим поводом, 1. фебруара 1748. године издаје едикт који каже: „Ми, Марија Терезија, Божјом милошћу царица римска а краљица Угарске, Чешке, Далмације, Хрватске, Славоније, Раме, Србије, Галиције, Лодомерије итд. дајемо гласом овога писмена на знање свакоме, кога се тиче да тај толико пута спомињани наш Петроварадински камерални град, који лежи на другој страни Дунава у Бачкој жупанији на земљишту Сајлово, силом наше краљевске моћи и угледа из раније наведених разлога учинимо својим слободним краљевским градом и да га уврстимо, примимо и упишемо у број, круг и ред осталих наших слободних краљевских градова наше краљевине Угарске тако и наших наследних земаља, укидајући му досадашње име Петроварадински Шанац, нађосмо за добро да се убудуће зове и да му наслов буде Нови Сад.” У првој половини XIX вијека, Нови Сад је био највећи српски град. У то доба Нови Сад је био центар политичког, културног и друштвеног живота цјелокупног српског народа. 1863. године у Новом Саду је излазило 9 српских листова, док су у Београду тада излазила 4, а у Загребу 6 листова. Матица српска се преселила из Будимпеште у Нови Сад 1864. године, а нешто раније у граду је основано и Српско народно позориште. 1865. године поново се формира Српска гимназија са вишим разредима. У граду се стицала и група људи, која ће деценијама водити војвођанске Србе у широку борбу за своја национална и демократска права. Носилац те интензивне политичке и културне акције је Светозар Милетић, а слиједе га Јован Јовановић Змај, Јован Ђорђевић, Лаза Костић и други. Аустроугарска монархија се крајем октобра 1918. године распала, а 3. новембра и капитулирала. Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, одржана је у Новом Саду 25. новембра 1918. године. Скупштина је прогласила присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији. Извор: Радио Светигора

У уторак, 14. јануара 2020. године, свeчаним евхаристијским сабрањем у Зајечару прослављен је празник Обрезања Господњег и празник Светог Василија Великог. На светој архијерејској Литургији Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону саслуживало је свештенство Саборног храма а допринос празничном сабрању дао је и зајечарски црквени хор. У продужетку Литургије служен је молебан за нову годину а након тога владика тимочки је благословио и преломио славски колач са овогодишњим домаћинима – Сашом и Славицом Марковић. Част да наредне године буду колачари имаће Миодраг и Бранкица Петковић. Окупљенима се потом обратио јереј Драган Блинџов који је подсетио да је ломљење колача на Светог Василија Великог увело једно молитвено друштво при богомољачком покрету још тридесетих година прошлог века а захваљујући верним женама наше цркве та традиција опстаје до данас. Прослављање празника настављено је у парохијском дому где је приређена трпеза љубави за све присутне. Извор: Епархија тимочка

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије примио је данас на Цетињу новог амбасадора Србије у Подгорици Владимира Божовића. Током сусрета Владика и амбасадор Божовић разговарали су о ситуацији у Црној Гори након усвајања дискриминаторског закона о слободи вјероисповијести и о другим актуелним темама важним за живот Цркве и народа. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Дана 20. децембра 2019. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије примио је у Епархији зворничко-тузланској у Бијељини делегацију из Покрајинске владе у Новом Саду: Мирослава Илића, помоћника за сарадњу са Црквама и вјерским заједницама при Покрајинском секретаријату за културу, јавно информисање и односе са вјерским заједницама и Драгана Ђурицу, помоћника за мониторинг и информационе системе при Покрајинском секретаријату за урбанизам и заштиту животне средине. У срдачном разговору покренуте су теме у вези са пројектима које спроводи Епархија зворничко-тузланска на заштити духовног и културно-историјског насљеђа на простору наше Епархије. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид је у години јубилеја, 800-тој од добијања аутокефалности Српске Православне Цркве у Никеји и 630-тој од Косовског Боја, 24/11. новембра лета Господњег 2019. на дан Светога Стефана Дечанског и светог великомученика Мине, освештао и положио камен темељац и Повељу новог Саборног храма Епархије крушевачке на Багдали, посвећеног Светим Архангелима Михаилу и Гаврилу и осталим небеским бестелесним силама, уз присуство и молитвено учешће свештенства, монаштва и мноштва благоверног народа са челницима градсих власти. Најближи сарадници Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког Господина Давида у својству чланова Грађевинског Одбора, на путу остварења ове давнашње молитвене жеље, потекле из срца благочестивих житеља Града Крушевца, да се са Багдале ка небу уздигне велелепни храм, а чија се имена налазе у Повељи су: Директор Безбедносно-информативне агенције господин Братислав Гашић, Градоначелник Крушевца госпођа Јасмина Палуровић, Генерални директор "Трајал" корпорације господин Милош Ненезић, привредници крушевачки господин Јанко Милетић, господин Зоран Његовановић и господин Бобан Гашић, архитекта Иван Анђелић, протојереј-ставрофор Драги Вешковац и јеромонах Сергије (Радивојевић). Молитвену подршку, охрабрење и аманет за изградњу заветног храма на Багдали, Сионској гори Града Крушевца, су још пре скоро три деценије дали оци Хиландарци, међу којима блаженопочивши старци Никанор, Пајсије, Митрофан и Кирило, а Благослов за ово Богоугодно дело дао је Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј 1993. године на Видовдан као тадашњи Епископ нишки чијој Епархији је Град Крушевац у то време припадао. Храм је пројектовао архитекта Иван Анђелић, по угледу на реконструкцију порушене задужбине Цара Душана, цркве манастира Светих Архангела призренских професора Слободана Ненадовића. Грађевинске радове на подизању храма изводи реномирана крушевачка грађевинска фирма "Техноградња". Извор: Епархија крушевачка

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 23. новембра 2019. године чин освећења цркве Светог Николаја Мирликијског у Раковици. Прилог радија Слово љубве Пре нешто више од годину дана на стотинак метара од капија манастира Раковице, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, у време високопреподобне игуманије Евгеније, почела је изградња нове цркве посвећене Светом Николају Мирликијском. Идеја да манастир добије нову цркву родила се када је то место духовности и вере постало заштићена околина споменика културе 2006. године. Са урбанистима је тада договорено да се део манастирске земље определи за нови храм. Предлог је прошао све правне процедуре, али није било новца за изградњу. Захваљујући добротворима, после дванаест година чекања прикупљена су средства за темеље и градњу највећег дела цркве. Само зидање отпочело је почетком марта 2018. године. Преосвећени Владика ремезијански г. Стефан је освештао темеље. Храм је изграђен од природних материјала пореклом из Србије, а пројекат је урадила архитекта Оливера Добријевић. Преовладава моравски стил, али има детаља из рашке стилске групе. Посебан печат дају мотиви који су се појавили у самом манастиру Раковици. Преко пута манастира је извор Свете Петке са малом капелом. Мотиви из те капеле нашли су своје место и у новој цркви, да би цео комплекс био једна целина. Црква има 110 квадратних метара и цела је озидана циглом. Прозори су дрвени, под поплочан природним каменом, а на крову је бакарни лим. У суботу, 23. новембра 2019. године, чин освећења цркве Светог Николаја Мирликијског обавио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. У настакву је служена прва света архијерејска Литургија. Његовој Светости Патријарху су саслуживали протојереји-ставрофори др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог архијерејског Синода; Бранко Митровић, архијерејски намесник; Игњат Товаровић, духовник манастира Раковице; Часлав Маринковић и Јован Благојевић; јереји Јован Стоиљковић, Горан Мишановић и Александар Милутиновић; као и ђакони Владимир Руменић и Горан Нухановић. Величанственом пјенијем молитве Господу изнело је сестринство манастира Раковице са игуманијом мати Евгенијом. После торжествене Литургије обратио се предстојатељ Српске Цркве казујући о новоме храму Светог Николаја Мирликијског да је још једна духовна звезда роду српском и свему роду хришћанском, захвалио је свима на сваковрсној помоћи у зидању храма и пожелео да се изобилна благодат излије на све који буду долазили у свети храм. -Градња Божјег дома за све нас јесте позив да молитвом будемо сабрани, јер што је више нас у молитви, то она бива јача пред Господом, поручио је патријарх Иринеј и истакао: -Високопреподобна игуманија мати Евгенија са сестринством начинила је са многобројним приложницима велик подвиг на славу Господњу и српског народа. Заслужнима је Патријарх српски Иринеј уручио архијерејске грамате. Међу бројним дародавцима је и Општина Раковица на чијем челу је г. Владан Коцић, председник, који је примио грамату из руку патријарха Иринеја. Уочи освећења храма, 22. новембра 2019. године, после бденија, Патријарх је замонашио искушеницу Сању давши јој монашко име Текла. Извор: Инфо-служба СПЦ

У четвртак, 14. новембра 2019. лета Господњег, православни житељи Футога прославили су храмовну славу – свете заштитнике Козму и Дамјана. Уочи славе богослужено је празнично бденије које је предводио протојереј-ставрофор Ђорђе Ђурђев, парох новосадски, а на дан молитвеног празновања светих бесребреника Козме и Дамјана светом Литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Миливоје Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење свештенства Епархије бачке. Литургији је присуствовао господин Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за односе са верским заједницама и велечасни Антун Копиловић, жупник Римокатоличке Цркве у Футогу, као и ученици верске наставе предвођени вероучитељима. После прочитаног јеванђелског одељка беседио је прота Миливој. Звучни запис беседе проте Миливоја Мијатова За певницом је појао хор Свети Јован Дамаскин из Новог Сада. Вечерњим богослужењем је началствовао протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, а саслуживало је више свештеника и ђакона. Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије благосиљао је славске дарове – колач и кољиво. Беседећи, владика Исихије је честитао храмовну славу свештенству и верном народу. Звучни запис беседе Владике Исихија Овогодишњи кумови храма, Зоран и Весна Јурошевић, предали су кумство Мирку и Ради Бјелобрк. У оквиру прославе храмовне славе у Футогу су одржани Световрачевски дани. Са посебном радошћу Футожани су, ове године, угостили певачку групу Културно-уметничког друштва Божидар Мицић из Велике Хоче, који су, својим певањем, увеличали празничну радост радост. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Поводом прославе Дана ослобођења Новог Сада, 9. новембра 2019. године, у порти Успенске цркве служен је помен и положено цвеће на Спомен-крст палим борцима у ратовима од 1912. до 1918. године. Помен ослободиоцима Новог Сада и свим пострадалима у ослободилачким ратовима служио је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Богородичине цркве, заједно са свештенослужитељима тога храма. У подножје крста, венце су положили господин Здравко Јелушић, председник Скупштине Града Новог Сада, представници Војске, као и делегације Савеза удружења потомака ратника Србије од 1912. до 1918. и Удружења потомака ратника Новог Сада из тог периода. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије примио је Његову екселенцију Владислава Владиславовића Масленикова, изванредног и опуномоћеног амбасадора Руске Федерације у Црној Гори, који је недавно ступио на ову дужност, у просторијама Митрополије на Цетињу. Том приликом Његова екселенција се заједно са својом породицом и сарадицима поклонио десници Светог Јована Крститеља и моштима Светог Петра Цетињског. Такође је обишао ризницу Цетињског манастира. У двочасовном разговору Високопреосвећени Митрополит и господин амбасадор су прије свега разговарали о вјековним братским везама између народа Црне Горе и Русије, које не смијемо занемарити, већ смо дужни да их чувамо и продубљујемо, чувајући и учвршћујући тиме завјет Светог Петра Цетињског и осталих великана из историје Црне Горе и Русије. Његова екселенција и Митрополит су такође разговарали о најављеном Предлогу закона о слободи вјероисповијести у Црној Гори, те изразили заједничку жељу и наду да поменути Закон неће бити усмјерен ни против једне вјерске заједнице, већ да ће исти бити у складу са међународним правом и нормама. Незаобилазна тема разговора био је и новонастали проблем Православне Цркве у Украјини. Митрополит је уваженом госту поновио свој лични и став Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, а то је да је једина канонска јерархија у Украјини сабрана око Блажењејшег Митрополита кијевског и цијеле Украјине, г. Онуфрија. Након братског и срдачног разговора, Митрополит Амфилохије и Његова екселенција су један другом уручили пригодне поклоне и још једанпут изразили наду у продубљивање и наставак братских односа народа Црне горе и Русије. Извор: Митрополија црногорско-приморска