Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'није'.
-
Сабор Грчке Цркве није признао самосталност расколничке Цркве
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Православних помесних Цркава
Свештени Сабор Грчке Православне Цркве још једном је одложио одлуку о томе да ли да призна или не тзв. Православну Цркву Украјине. Саслушавши предлоге саборских одбора о догматским и канонским питањима и о међуправославним и међухришћанским одборима на свом тродневном међузаседању ове недеље, Сабор је „признао канонскско право Васељенског Патријарха да решава питање аутокефалности,“ наводи Ромфеа. Нејасно је да ли Сабор говори о праву Цариграда уопште или тек по украјинског питању, мада су, што је било и очекивати, грчки и украјински извори који нагињу Цариграду похитали да објаве да је грчки Сабор признао „Православну Цркву Украјине“. Међутим, Сабор је такође признао „привилегију Предстојатеља Грчке Цркве да и надаље разматра украјинско питање“. С друге стране, како Ромфеа извештава, њен предстојатељ, Блажењејши архиепископ атински Јероним је рекао: „Ја не могу сам узети на себе такву одговорност“, желећи да предност при решавању овога питања пренесе на пуно заседање Светог Архијерејског Сабора на којем присуствују сви архијереји Грчке Цркве. Извор: Српска Православна Црква -
У суботу 24. августа 2019. године, када наша Света Црква прославља и празнује Светог мученика и архиђакона Евпла, Свету мученицу Сузану и Светог Нифонта Патријарха цариградског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Рођењу Светог Јована Крститеља у селу Стојнику. Звучни запис беседе Нашем Архијереју саслуживали су: протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, јереј Живан Жујовић, јереј Марко Стевановић, јереј Бојан Вићовац, протођакон Иван Гашић и ђакони Небојша Поповић и Стеван Илић. Литургијско сабрање увеличали су појањем “Српски православни појци” из Београда. Своју Богонадахнуту беседу Епископ Јован је посветио тумачењу јеванђељског одломка о томе ко је највећи у Царству Небеском са посебним освртом на васпитање деце. Епископ нам у беседи говори да је Исус приметио да се код његових ученика појавила страст частољубља, уместо врлине смирености, па је захтевао да му доведу дете. Зашто дете? Зато што у јеврејском, званичном и обичајном праву дете није имало никакву вредност, никаква права. Зато ово поређење са дететом представља потпуни заокрет: од властољубља и гордости обраћање ка смирености и понизности. Смисао поређења са децом оних, који би хтели да уђу у Царство Небеско, свакако је више у особинама, а не у положају детета. Епископ наглашава да су деца незлобива, невина, спремна да прихвате поуке родитеља, учитеља и старијих, понизна су пред њима и имају поверење у њих. Ето, те особине Христос тражи од својих следбеника. Епископ нас подсећа да Царство Божије није намењено само деци, већ и онима, који задрже дечије врлине: чедност, незлобивост, послушност, смиреност, такви остану за цео живот и не искваре се. У томе се састоји Христов позив ученицима, а пре њих и свим хришћанима, па и нама данас, да се не гордимо и узвисујемо, већ да смиреношћу поштујемо друге људе око нас, а Бог ће нас поставити на место које заслужујемо. Важно је да од најранијег узраста васпитавамо децу, јер какав им пример ми дамо, такви ће они бити током читавог свог животног пута. Епископ нас на крају позива да радосно и смело корачамо за Христом, јер се само са Христом кроз уска, односно тесна врата улази у Царство Божије у вечни живот. Извор: Епархија шумадијска-
- 1
-
-
- архипастир
- цркве
- (и још 14 )
-
Данас, у петак 9. августа 2019. године, у храму св. Николе на Новом гробљу у Београду, молитвено је испраћен проф. Предраг Ристић. Опело су служили Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. др Амфилохије и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан, викар Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, уз саслуживање више свештеника АЕМ. Звучни запис беседе Од вољеног архитекте и професора молитвено су се орпостили чланови породице, свештенство из епархија СПЦ у којима је проф. Предраг Ристић пројектовао храмове и увек био радо виђен гост, као и многобројне јавне личност из различитих културних и друштвених сфера јавног живота Србије, а који су били поштоваоци дела и пријатељи покојног проф. Предрага Ристића. Након читања Светог Јеванђеља, беседио је Митрополит Амфилохије и у својој надахнутој беседи истакао је да „Смрт није нестанак него је задобијање новог квалитета живота. Нове истине о човјеку, оне истине коју је сами Бог подарио људској природи тиме што је постао човјек, примио људску природу. Тиме што се уселио у нас пун благодати истине. Од његовог оваплоћења, од његовог рођења, његовог распећа и његовог васкрсења људско биће је постало вјечно и бјесмртно биће. Човек није роб смрти, ништавила и пролазности, него је, како је говорио старац Јустин Ћелијски, осуђен на бесмртност, на непролазност.“ После одслуженог опела од вољеног професора су се опростили и чланови удружења УЛУПУДС-а испред ког је посмртни говор одржала Лидија Јовановић, председник удржења и историчар уметности Душан Миловановић. На крају молитвеног испраћаја присутнима се обратио и Епископ Стефан који је породици и пријатељима пренео благослове Његове Светости Патријарха Г. Иринеја и том приликом позвао проф. др Мила Ломпара да изговори опроштајно слово. Проф. др Мило Ломпар је том приликом указао да је веома тешко: „у пар речи дозвати живот који је био пун, плодоносан, атрактиван, динамичан, буран и тих у исто времеме. Треба сузбити оно што осећамо да би испливало оно што ће прећи преко нас и наших осећања заувек.“ Испред пријатеља од покојника се опростио и проф. Никола Живковић који у једном емотивном излагању евоцирао на кратку успену на проф. Предрага Ристића, а у којој је на најбољи начин описао однос који је професор имао према својим вољеним пријатељима. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- митрополит
- амфилохије
- (и још 12 )
-
Узнемирени православни мјештани Коника данас су се сабрали на локацији некадашње пијаце у овом подгоричком насељу, која је Детаљним урбанистичким планом, по захтјеву Митрополије црногорско- приморске, предвиђена за изградњу вјерског објекта, протестујући због започетих радова на подизању аутоперионице. Радници које су мјештани том приликом затекли, обуставили су радове, покупили алат и отишли. На том простору, ради духовних потреба грађана – православних вјерника на Конику и у околним насељима, постоји скоро 20 година иницијатива за градњу цркве Светога Василија Острошког. То је затражено и петицијом, коју је потписало неколико хиљада мјештана Коника свих вјера. Протојереј Мирчета Шљиванчанин, парох конички, казао је да се хиљаде вјерника годинама сабирају да призову Божији благослов на Коник са жељом и молитвом да се ту подигне дом Светог Василија Острошкога. Подсјетио је да гдје год да се подиже дом Светог Василија Острошкога, то је дом љубави, слоге, мира и јединства, духовног здравља и просвећења за све оне који живе на том мјесту. Он је казао да је дугогодишња иницијатива вјерног народа за градњу храма на Конику и званично прије десет година кренула кроз процедуре које су законом предвиђене: „Људи су потписивали петицију, молили Бога и Светог Василија и непрестано ишчекивали да се овдје подигне његов храм. Међутим, ево ово мјесто освештано молитвом и Божјим благословом неко хоће да поруга, да мјесто светиње и благослова Божјега претвори у перионицу аута.“ Отац Мирчета је казао да Црква није упозната са том одлуком, јер је донијета тајно и поручио да није добро играти се са именом Светога оца Василија Острошког и светињом. Позвао је све да се запитају како су прошли они који су ударили на светињу, питајући се ко је тај и коме смета црква Светог Василија Острошкога: „Они који хоће овдје да граде, раде против православног народа који се одавде исељава. Овај чин и акт је још један удар на православне житеље Коника и околних насеља да се убрза њихов одлазак, да одавде нестану. Ко на то има право и ко је тај ко удара на светињу? Коме смета црква Светог Василија Острошкога која нас учи миру и љубави, здрављу духовном и тјелесном? Зашто фирма која ово гради ради против православног живља? Зашто изгони православне људе из овога насеља?“ Отац Мирчета је још једном позвао све именом Светог Василија Острошког Чудотворца да не иду против свога народа и вјере, и Светог Василија, јер како је казао у Подгорици има много локација за аутоперионице. „Мислите ли о вашој будућности, дјеци, мислите ли о своме напретку, народу или само о вашем профиту?! Има ливада и пољана па правите тамо шта год хоћете. Зашто сте намјерили овдје да ударате на светињу и православни народи? И онако смо понижени и ударени са сваке стране и још браћа да нас ударају!“ Изнио је став да фирма,Текон Монтенегро која жели овдје да гради не ради на добро овога народа: „Изгони православне хришћане из овога насеља заједно са крстоломцима из локалне управе који су овдје поругали крст и икону Светог Василија Острошкога прије двије године. Одавде је однесена икона Светог оца Василија и крст. То су урадили крстоломцима из локалне управе искористивши сиротињу Рома који живе овдје, а сад хоће профит одавде да убирају.“ Нагласио је да овом напаћеном народу, треба лијека, оздрављења, духовне подршке, благослова Божјега а перионица их неће излијечити. „Људима треба и духовна помоћ. Немојте људи аман, још једном вас молим, немојте на светињу! Нико ко је на светињу ударио није добро прошао“, казао је отац Мирчета. Додао је да ће православни вјерници морати овдје да се моле много како би неки схватили да на овом мјесту није добро градити ништа осим храма Божјег: „Нека Бог благослови све оне који желе и који се моле да се овдје изгради храм Светога Василија, нека Свети Василије благослови њих и њихове породице дјецу а нека Бог доведе познању, покајању оне који ударају на светиње православља и изгоне православни народ одавде не давши да подигну храм Светог Василија Острошког. Сви други могу да подижу, а нама не дају, и не само да не дају, него оће да нас поругају, да праве перионице на мјесту гдје је се народ вјерни сабирао на молитву које је освештано и планирано за храм“. На крају свог обраћања протојереј Мирчета Шљиванчанин, парох конички, закључио је да је ова светиња за добро свију, и позвао именом Светог Василија оне који планирају да овдје граде, да то не чине: „Не закопавајте овдје ништа друго него часни крст и храм Светог Василија.“ Један од иницијатора изградње храма Светог Василија Острошког на Конику, мјештанин Ацо Милић је посвједочио да деценијама постоји жеља и воља народа, посебно православног, са подручја овог насеља, да се на овом мјесту изгради саборни храм гдје би се Богу молили, крштавали и вјенчавали: „За изградњу овог храма поднијета је иницијатива и петиција коју је потисало прко 7000 грађана, не само православних већ и других вјерских заједница. Ово мјесто је освештао, благословом Светог Василија Острошког, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.“ По његовим ријечима посебно забрињава што се све то ради тајно и поручио да ће се грађани на овом мјесту сабирати свакодневно: „Молићемо се Светом оцу нашем Василију Острошком да се његовим молитвама људи који су овдје почели да граде уразуме.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- протојереј
- мирчета
- (и још 7 )
-
– Патријарх Павле никада није прихватио поделу Косова и Метохију и тзв. хиландаризацију манастира Косова и Метохије. То су Ћосићеве перцепције, да не кажем манипулације, које не потврђује ниједан црквени документ. Као што је познато, патријарх је у нашој Цркви први међу једнакима, а најважније одлуке доноси Свети Архијерејски Сабор. Патријарх Павле никада Сабору није предложио такав модел о коме пише Ћосић, јер је тај модел противан бићу и достојанству Српске Цркве. Не треба губити из вида да је став Цркве о Косову и Метохији и начину решења проблема на заветној Српској земљи формулисао Свети Архијерејски Сабор Меморандуом о Косову и Метохији 23. маја 2003. године. Решења и предлози у том капиталном и до данас важећем и непромењеном црквеном акту су супротни од површних и за Цркву неприхватљивих Ћосићевих идеја о подели Косова и Метохије и тзв. хиландаризацији манастира. Зашто? Зато што на то немамо право и што би изоловано решавање питања правне заштите неколико наших великих и значајних манастира значило и претходно признање тзв. Републике Косово. Исти је случај и са поделом Косова и Метохије. Нико из наше Цркве нема право и не може да пристане на такву понуду, а Патријарх Павле је последњи који би на то пристао. Уместо тога о чему пише Ћосић, Патријарх Павле је записао: ”Косово ће у 21. веку бити мера и провера свих нас – од скромних трудбеника свакодневице, до патријарха и вођа српског племена. Не будемо ли достојни Косова, нећемо бити достојни ни свога земаљског постојања. Нестаћемо као да нас није било, а на нашем месту живеће неко други”. Није непознато да је Патријарх увек волео да саслуша саговорника без обзира да ли је учен или није, богат или сиромах, па је тако увек, на његов захтев, примао и Ћосића, као и сваког другог, и саслушао и његова размишљања и предлоге. Али, не постоји ниједан доказ да се Патријарх Павле сагласио са тим неприхватљивим и недостојним Ћосићевим идејама о Косову и Метохији. Не треба заборавити да је Ћосић у том свом плану, поред осталог, записао и да ”данашња поколења треба да се ослободе борбе за Косово и Метохији” и да би ”читаво садашње Косово и Метохији у српској држави представљало канцер Србије”. Неће бити да се и са тиме сагласио Патријарх Павле. И то је део тог плана! Треба знати да мемоарски записи спадају у историјске изворе другог реда и значајни су када нема историјских извора првог реда. Код теме која се тиче Ћосићевих мемоарских записа о Косову и Метохији и Патријарху Павлу, његови записи немају никакву реалну вредност осим као став једног човека – Добрице Ћосића – јер постоје црквени извори првог реда. Приметно је у Ћосићевим мемоарским записима и да су накнадно дописивани, па су чак и неки исти догађаји у различитим књигама описивани под различитим датумима. По свему што је написао о Косову и Метохији од 1999. године се види да Ћосић није схватио тајну Косовског завета. (Коментар у вези са наводима Добрице Ћосића о наводном прихватању његовог предлога поделе Косова и Метохије од Патријарха Павла) Извор: ИН4С-
- 1
-
-
- протојереј-ставрофор
- велибор
- (и још 13 )
-
-
ОБРАЋАЊЕ ЈАВНОСТИ ПОВОДОМ ТЕКСТА У ДАНАШЊЕМ ЛИСТУ КУРИР Као Епископ Рашко-призренски и наследник православних епископа на овим историјским просторима, међу којима је својевремено служио и блажене успомене достојни Епископ, а потом и Патријарх Српски Павле, изражавамо у име свештенства, монаштва и верног народа Косова, Метохије и Рашке области дубоко незадовољство клеветом која је објављена у дневном листу Куриру и другим медијима, а која се тиче наводног сећања Добрице Ћосића да је Патријарх Павле био сагласан са идејом поделе Косова и Метохије. Оваква груба и бестидна клевета дубоко вређа успомену на нашег светог Патријарха, који не само да никада није подржавао издају Косова и Метохије, већ који је 21. јула 1999. године, након што је са Св. Архијерејским Синодом затражио оставку тадашњег државног руководства Србије због губитничке политике према Косову и Метохији и сам био, од тада актуелне власти назван издајником. Само овај детаљ демантује лажи које долазе било од Добрице Ћосића, или оних који га данас интерпретирају. Свети Патријарх Павле био је као и сви његови претходници, наследници Светог Саве, првопрестолник Пећког Трона и духовни поглавар Цркве која своје духовно извориште има управо на овим свештеним просторима Косова, Метохије и Рашке и последње што би икада могао да уради било би да се на било који начин одрекне Косова и Метохије, свог верног народа и тако напусти светиње које су обележиле нашу историју и утврдиле народни идентитет. Овом ставу били су сво време доследни Свети Архијерејски Сабори наше Цркве на челу са свим досадашњим Патријарсима укључујући и Његову Светост Патријарха Српског Иринеја, који је као председавајући Сабора три пута у последње две године потписао саборку одлуку да је свака подела Косова и Метохије, као дела Србије, и било који вид признања Косова неприхватљиво јер директно води нестанку већине нашег народа са ових простора и трајном губитку наших највећих светиња. Зато је блаженопочивши Патријарх Павле своју љубав и верност Косову и Метохији редовно потврђивао посећујући ове светиње и верни народ храбрећи га до последњег атома снаге да опстане и остане у најтежим условима, као што је својевремено, као Епископ рашко-призренски, више од три деценије носио крст у царском Призрену, често пешке обилазећи села и цркве наше јужне Покрајине, чувајући пламен вере и наде у времену страдања нашег народа, а све то у време безбожне и антинародне комунистичке власти. Питамо се са жаљењем коме данас користи ширење оваквих лажних информација и дефетистичких ставова Добрице Ћосића, који је јавно тврдио да је Косово и Метохија "канцер кога се Србија мора ослободити" и зашто се идејом о територијално-етничкој подели Србије на Косову и Метохији, која је ништа друго до позив на издају Косова, народа и државе, сви ми уводимо у додатну конфузију и безнађе. Српска Православна Црква зато је на последњем мајском заседању у овој јубиларној години прославе 800 година Аутокефалије наше Цркве једногласно, јасно и прецизно изнела свој став противљења издаји Косова и Метохије било под видом поделе или признања. Тај став наше Цркве је истовремено и снажна порука да би свако одрицање од Косова и Метохије био не само акт издаје, већ и колективног проклетства које би наша генерација понела пред историјом сопственог народа, а пре свега пред Богом. Зато још једном, годину дана након што смо као Епископ Рашко-призренски први пут јавно изашли са ставом против ове губитничке политике и идеје, која некима још изгледа није изашла из главе и постоји као једина опција за решење питања Косова и Метохије, нашли за потребно да се поново обратимо јавности и позовемо верни народ српски да се на сваки начин супротстави свима који се да деле заветне земље Лазареве, раскућују Србију и разграђују наслеђе Светог Саве. Косово и Метохија се данас бране пре свега вером, надом, трпљењем; бригом о народу који живи на тим просторима, подршком свима онима који би волели да се врате на своја вековна огњишта. Наша Црква се зато доследно увек борила за право нашег народа да остане и опстане на овим просторима у миру са свим онима који овде живе и очува своје духовно и културно наслеђе које смо наследили од наших предака и које се углавном, као и већина нашег народа на КиМ налази јужно од реке Ибра. Сетимо се на крају речи Светог Патријарха Павла који је говорио: "Косово ће у 21. веку бити мера и провера свих нас, од скромних трудбеника до патријарха и вођа српског племена. Не будемо ли достојни Косова, нећемо бити достојни ни свог земаљског постојања. Нестаћемо као да нас није било, а на нашем месту живеће неко други." Eпископ Рашко-призренски Теодосије Призрен-Грачаница 28. јули 2019. год. Извор: http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/blazeno-pocivsi-patrijarh-srpski-pavle-nikada-nije-podrzavao-izdaju-kosova-obracanje-javn -
ОБРАЋАЊЕ ЈАВНОСТИ ПОВОДОМ ТЕКСТА У ДАНАШЊЕМ ЛИСТУ КУРИР Као Епископ Рашко-призренски и наследник православних епископа на овим историјским просторима, међу којима је својевремено служио и блажене успомене достојни Епископ, а потом и Патријарх Српски Павле, изражавамо у име свештенства, монаштва и верног народа Косова, Метохије и Рашке области дубоко незадовољство клеветом која је објављена у дневном листу Куриру и другим медијима, а која се тиче наводног сећања Добрице Ћосића да је Патријарх Павле био сагласан са идејом поделе Косова и Метохије. Оваква груба и бестидна клевета дубоко вређа успомену на нашег светог Патријарха, који не само да никада није подржавао издају Косова и Метохије, већ који је 21. јула 1999. године, након што је са Св. Архијерејским Синодом затражио оставку тадашњег државног руководства Србије због губитничке политике према Косову и Метохији и сам био, од тада актуелне власти назван издајником. Само овај детаљ демантује лажи које долазе било од Добрице Ћосића, или оних који га данас интерпретирају. Свети Патријарх Павле био је као и сви његови претходници, наследници Светог Саве, првопрестолник Пећког Трона и духовни поглавар Цркве која своје духовно извориште има управо на овим свештеним просторима Косова, Метохије и Рашке и последње што би икада могао да уради било би да се на било који начин одрекне Косова и Метохије, свог верног народа и тако напусти светиње које су обележиле нашу историју и утврдиле народни идентитет. Овом ставу били су сво време доследни Свети Архијерејски Сабори наше Цркве на челу са свим досадашњим Патријарсима укључујући и Његову Светост Патријарха Српског Иринеја, који је као председавајући Сабора три пута у последње две године потписао саборку одлуку да је свака подела Косова и Метохије, као дела Србије, и било који вид признања Косова неприхватљиво јер директно води нестанку већине нашег народа са ових простора и трајном губитку наших највећих светиња. Зато је блаженопочивши Патријарх Павле своју љубав и верност Косову и Метохији редовно потврђивао посећујући ове светиње и верни народ храбрећи га до последњег атома снаге да опстане и остане у најтежим условима, као што је својевремено, као Епископ рашко-призренски, више од три деценије носио крст у царском Призрену, често пешке обилазећи села и цркве наше јужне Покрајине, чувајући пламен вере и наде у времену страдања нашег народа, а све то у време безбожне и антинародне комунистичке власти. Питамо се са жаљењем коме данас користи ширење оваквих лажних информација и дефетистичких ставова Добрице Ћосића, који је јавно тврдио да је Косово и Метохија "канцер кога се Србија мора ослободити" и зашто се идејом о територијално-етничкој подели Србије на Косову и Метохији, која је ништа друго до позив на издају Косова, народа и државе, сви ми уводимо у додатну конфузију и безнађе. Српска Православна Црква зато је на последњем мајском заседању у овој јубиларној години прославе 800 година Аутокефалије наше Цркве једногласно, јасно и прецизно изнела свој став противљења издаји Косова и Метохије било под видом поделе или признања. Тај став наше Цркве је истовремено и снажна порука да би свако одрицање од Косова и Метохије био не само акт издаје, већ и колективног проклетства које би наша генерација понела пред историјом сопственог народа, а пре свега пред Богом. Зато још једном, годину дана након што смо као Епископ Рашко-призренски први пут јавно изашли са ставом против ове губитничке политике и идеје, која некима још изгледа није изашла из главе и постоји као једина опција за решење питања Косова и Метохије, нашли за потребно да се поново обратимо јавности и позовемо верни народ српски да се на сваки начин супротстави свима који се да деле заветне земље Лазареве, раскућују Србију и разграђују наслеђе Светог Саве. Косово и Метохија се данас бране пре свега вером, надом, трпљењем; бригом о народу који живи на тим просторима, подршком свима онима који би волели да се врате на своја вековна огњишта. Наша Црква се зато доследно увек борила за право нашег народа да остане и опстане на овим просторима у миру са свим онима који овде живе и очува своје духовно и културно наслеђе које смо наследили од наших предака и које се углавном, као и већина нашег народа на КиМ налази јужно од реке Ибра. Сетимо се на крају речи Светог Патријарха Павла који је говорио: "Косово ће у 21. веку бити мера и провера свих нас, од скромних трудбеника до патријарха и вођа српског племена. Не будемо ли достојни Косова, нећемо бити достојни ни свог земаљског постојања. Нестаћемо као да нас није било, а на нашем месту живеће неко други." Eпископ Рашко-призренски Теодосије Призрен-Грачаница 28. јули 2019. год. Извор: http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/blazeno-pocivsi-patrijarh-srpski-pavle-nikada-nije-podrzavao-izdaju-kosova-obracanje-javn View full Странице
-
Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету архијерејску литургију у Пећкој патријаршији. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да су свети кивоти пећких архиепископа и патријараха живо свједочанство Божјег присуства на овом светом мјесту. „А тамо гдје је Бог присутан, нема никакве земаљске силе која може да то мјесто обесвети и да га уништи. Оно је увијек, као и сам Господ, распето, али увијек изнова даје силу новога васкрсења. Даје је свима онима који су жељни васкрслога Христа и вјечнога и непролазнога Царства Божијега“, казао је Егзарх најсветијег Трона пећкога. Додао је да ту силу Пећка патријаршија даје све до наших времена. „До нашега Светог Патријарха Павла и наше Свете игуманије ове обитељи мати Февроније. Она је најновија светитељка овдје, која се овдје подвизавала, уградила са својим сестрама свој живот у ову светињу и остала до последњег свога издисаја у овој светињи“, казао је Владика Амфилохије. Казао је да је Свети краљ Стефан Дечански био и остао једини истински владар на Косову и Метохији. „Ови наши на власти не би смјели да изгубе из вида да никада краљ са Косова није отишао, него да вјековима овдје господари и влада, и да Косово није мјесто пропасти и нестанка. Тамо гдје је Господ – тамо је снага. Није снага у броју, него је у Господу, у онима који су са Господом, без обзира на број колико их има овдје“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након Литургије Митрополит Амфилохије је служио парастос упокојеној пећкој схиигуманији Февронији и свим упокојеним монасима и служитељима пећке обитељи. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- митрополит
- амфилохије
- (и још 10 )
-
Поводом Видовдана у манастиру Грачаница Свету архијерејску литургију служио је Његово високопреосештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије уз саслужење преосвећене господе епископа: рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, будимљанско-никшићког Јоаникија, милешевског Атанасија, пакрачко-славонског Јована, буеносаиреско-јужноцентралноамеричког Кирила, умировљеног захумско-хереговачког Атанасија и великог броја свештенства. У литургијској проповједи Митрополит Амфилохије је казао да је у нашем народу било, а и има и данас, оних који су се опредјељивали за земаљско царство и одрицали Христа Господа и они су распети на трећем крсту, непокајаног разбојника: „Има доста оних који су се и овдје на Косову и Метохији опредјељивали за земаљско царство, који су пљунули на своје свете храмове, на гробове својих предака, на опредјељење цара Лазара, поклонивши се земаљском царству.“ Присјетио се владика страдања Цркве на КиМ послије Другога свјетскога рата и одрицања од Христа и светиња, о чему постоје свједочанства у записима блаженог спомена Светог Патријарха српског Павла који је сакупио грађу док је био владика рашко-призренски. „Па зашто се онда чудимо овоме што је дошло у наше вријеме, ако смо се прво ми одрекли својих светиња, Царства небескога, и били следбеници безбожне, братоубилачке и богоубилачке идеологије која је овдје владала 50 година, на челу са братоубицом и богоубицом, Јосипом Брозом. Колико је било овдје таквих који су пљували и одрекли се својих светиња?! Зато се немојмо чудити што смо се нашли у овом положају и што је Бог поново послао страдање овом народу, не да би га уништио, него да би се народ вратио себи и својим светињама, Христовом крсту, да би се вратио вјери тврдој, Божијој православној.“ Високопреосвећени је казао да нажалост и данас имамо оних, који су на власти, па и оних који нијесу, који слиједују тај пут трећега разбојника који се опредјељију за земаљско царство, које им је важније од Царства небескога и њихови плодови и дјела се нажалост, показују онаквим каквим видимо да се показују. Зато је много важно, казао је владика, да се сабирамо на КиМ, Грачаници, око древних светиња саграђених око Христовога часнога крста и Лазаревског часног крста, око вјере у Христово Васкрсење, у Царство небеско. „Овдје, ово сабрање, ова Света литургија у име Господње, Причешће Тијелом и Крвљу распетога и васкрслога Господа, није ништа друго него повратак изворном, исконском путу свакога истинскога људскога бића и народа.“ Митрополит Амфилохије рекао је да Срби на Косову и Метохији нијесу мањина, јер није снага у броју, већ у Господу и о томе свједочи сва људска историја, није питање колико нас је, већ колико је часних и поштених људи, колико је хришћана који носе часно и честито свој крст и живе по Светом јеванђељу. „Они не само што настављају традицију и предање својих предака, него су свједоци, и пред моћницима и силницима овога свијета, који је прави и једини истински пут за свако људско биће.“ Сва царства, сви моћници овога свијета, они који су распети на трећем крсту, су били и прошли, поручио је владика и објаснио да ћемо и ми и они платити Богу „одштету“, а Црква Божија распета свједочи и свједочиће до краја свијета и вијека: „Зато, дај Боже, да и ово наше најновије страдње буде истинско опредјељење за Христов крст, за крст покајаног разбојника, јер сви смо грешници, али је битно да ли смо грешници који се кајемо пред Богом и својом савјешћу, или смо грешници који пљујемо на Бога и светињу Божију, на ближњега свога.“ Казао је Митрополит да Срби на Косову и Метохији, не само да нијесу мањина, већ су најснажнији и најмоћнији народ у Европи, путоказ свим европским народима који су данас постали антихришћански народи, што је горе и опасније од антихришћанства бољшевичког, који су били крштени, али су нешто сачували од части и поштења, а сада некрштени управљају свијетом: „Наставља се насиље над свијетом које је овдје започело, као што је 1389. године, и одвија се преко нас и наших леђа, и развија широм васељене“, рекао је Митрополит. Пренио је утиске из скорашње посјете Сирији гдје су срушени читави градови од тих и таквих насилника који су и овдје рушили наше храмове. Нагласио је да је то исти безбожни дух који то ради у име тзв. европских људских права, а у ствари то је наставак крсташких ратова који су оскрнавили светиње ради својих интереса. Митрополит Амфилохије је подсјећајући на ријечи Господње Они који Мене гонише и вас ће гонити поучио народ да не треба губити наду: „Оно што се данас догађа то је наставак онога што се догађало кроз сву историју човјечанства, посебно на оваквим светим мјестима, као што је КиМ. Ова истрајност овдашњих Косовометохијаца у вјерности часноме крсту, Христу Богу нашем – Богу љубави је путоказ и овој другој нашој браћи који овдје живе, да се и они врате часном крсту, а вратиће се ако ми будемо њему вјерни.“ Бесједио је Митрополит Амфилохије о три крста: оном на којем је Христос разапет за спас свијета, крсту на којем је распет покајани разбојник и оном на којем је разапет непокајани разбојник. Помолио се да се и они, којима је Господ допустио да буду на власти, врате тој и таквој вјери, Лазаревском завјету, да Господ уразуми све људе и земаљске народе и да сви понесемо Христов крст и крст покајаног разбојника, да се поклањамо Оцу Сину и Духу Светоме – Богу љубави, испуњени богочовјечанском љубављу у све дане нашега живота. Након Литургије Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије је честитајући празник захвалио својој браћи архијерејима који су дошли са љубављу и завјетном жртвом на Косово да заједно прославимо Видовдан: „Да нас Господ укријепи у свему што је добро. Као што је рекао Митрополит, ми данас овдје сабрани потрђујемо завјет Светога Саве, а прије њега и Светога Јована Владимира и завјет Светога кнеза Лазара, да смо народ опредјељен за Христа и Његово вјечно Царство небеско.“ Владика Теодосије је посебно нагласио да је за нас све најважније да опстанемо као народ, да се дјеца рађају и да сачувамо наше светиње и завјетну косовско-метохијску земљу. То је и разлог што наша Црква свим мајкама са простора са КиМ које несебично рађају и гаје дјецу сваке године уручује ордење. Тако је и ове године 35 мајки са четворо, петоро и више дјеце добило златне и сребрне ордене „Мајка девет Југовића“, а Канцеларија за КиМ је, као подршку мајкама, издвојила за свако дијете по 12 000 динара. Његово високопреосештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је овом приликом уручио Хуманитарној организацији „Мајка девет Југовића“ која води шест народних кухиња широм Космета, теренски ауто за доставу хране. Епископ рашко призренски Теодосије је упознао присутне да у обданишту у Грачаници има 760 дјеце, и да је први разред основне школе прошле године уписало 262. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 2
-
-
- митрополит
- црногорско-приморски
- (и још 7 )
-
Његово преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије служио је јуче, 25. јуна, Свету архијерејску литургију у Пећкој патријаршији, а наредних дана боравиће и служиће и у другим светињама на Косову и Метохији. Владици су салуживали архимандрит Михајло (Тошић), игуман манастира Светих Архангела у Призрену, протојереј Ненад Нашпалић, парох гораждевачки и о. Јовица Станојевић, парох осојански. Преосвећени владика своју бесједу је почео подсјећањем да је послије Вазнесења Господњег, Дух Свети сишао на апостоле и сву Цркву и остао у њој као други утјешитељ и да послије Педесетнице славимо Недјељу Свих светих: „Сви свети су плод икономије, домостроја, Христовога: овоплоћења, обрезања, крштења, преображења, страдања, васкрсења, вазнесења и силаска Духа Светога. Светитељи су плод на дрвету живота, говорио је Свети владика Николај, који је такође прибројан светима. Овдје је сабор Свих светих наше Свете светосавске Христове апостолске православне цркве и зато се радујем што сам данас са вама.“ Истичући да Литургија јесте Сабор, предукус вјечнога Сабора Царства небескога, Епископ Атанасије је подсјетио да руски богослови истичу да бити православан значи држати Сабор са Свима светима у срцу своме и у храмовима својим. „Ми смо на Косову и Метохији у таквом једном Сабору. Сједиште тога Сабора је овај храм Вазнесења и храмови око њега, као и осталих 1500 храмова и светиња, и гробова такође. У невољи смо, али то је Господ прорекао Ко хоће за Мном да иде, нека узме крст свој, и апостол Павле каже Ко год хоће побожно живјети у Христу Исусу биће гоњен.“ Страдање је није лако, али је спасоносно, јер крст увијек изводи у васкрсење а васкрсење води Господу, бесједио је владика. „Зато ви, сестре и остали православни, овдје носите крст свој. Види Господ ваша страдања, невоље и искушења, и томе је крај, само да имамо вјере у Њега, а вјера у њега је наша највећа веза са Господом. На вјери је Господ основао Цркву Своју.“ Подсјетио је владика на ријечи Господње када је питао: Шта кажу људи ко сам Ја, и Петров одговор Ти си Христос Син Бога живога. „А он му је рекао: Блажен си Петре, сине Јонин, то ти је открио Отац Мој Небески, и на томе Камену који си ти исповједио, а Христос је крајеугаони камен Цркве, засноваћу Цркву Своју и неће јој одољети ни врата пакла. Врата паклена су зла овог свијета: ђавоља, људска, политичка…и др.Ви сте овдје на томе страшном распећу, нек да Бог да издржите“, поручио је владика. Казао је да је дошао да се заједно у овој светињи помолимо Богу и да Господ да истрајности трпљења и стрпљења сестринству и православнима, „да будемо постојани да бисмо опстали“. Преносећи поздраве херцеговачких светитеља, умировљени Епископ Атанасије је подсјетио на страдања наше Цркве и народа Божијега у Херцеговини, као и на светитеље који су просијали из крви невино пострадалих. Такође је пренио поздраве владике захумско-херцеговачког г. Димитрија, свешетеника, монаха, монахиња, дјеце…. На крају свог обраћања Његово преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије је честитао празник Св. Онуфрија Великог и Петра Атонског, као и неразлазни Сабор свих наших светитеља, подсјетивши да је Црква Сабор који се никада не разилази: „Бог наш, у Тројици слављен који је вјечни Сабор, вјечно огњиште: Отац Син и Дух Свети, нека нас све благослови, штити и спасава и освећује. Амин!“ Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Епископ Јоаникије: Окупатор рушио, али није отимао светиње
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, бесједећи на „Видовданским вечерима“ у Затону код Бијелог Поља, пред црквом Светог Јована Крститеља и Претече, казао је да „такву пошаст, каква је данас у Црној Гори нијесмо доживјели ни од једног непријатеља у историји, јер ниједан непријатељ није одузимао наше светиње“. – Било је рушења светиња и страдања, али ниједна окупаторска власт није прекњижила наше светиње на било коју државу, него су биле и остале Божји домови. Оно што је било остаје и нико није хтио себи да присвоји. У овом времену имамо тај грдни наум, да оно што је божије, Богу посвећено и што је црквено и свето, да нека власт, и то атеистичка власт и партијска памет, са свим својим ограничењима и фанатизмом хоће да преузме и да располажу како они знају да располажу, бесједио је Епископ Јоаникије, који је одговорио на „бригу власти о заштити културних добара у Црној Гори“. Било би, како је навео, боље да народу дају одговор на питање шта је са покраденим културним благом из цетињских музеја, ко их је опљачкао и гдје је завршило. –Нестало је више од 2000 културних добара. Наша власт ћути као заливена и није дала одговор шта је било са тим културним добрима. Шта је било са тим културним добром, ко их је попљачкао и где су завршила, упитао је Епископ Јоаникије. Извор: ИН4С -
Отимање није прошло! Зашто је мишљење Венецијанске комисије неповољно по Монтенегро
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Друштво
Мишљење Венецијанске комисије (ВК) о црногорском нацрту Закона о слободи вероисповести и правном положају верских заједница никако није позитивно, већ је аргументовано критички и неповољно по Црну Гору, сматра професор Правног факултета у Београду Бојан Милисављевић. „Венецијанска комисија је својим мишљењем о нацрту закона практично ставила мораторијум на пренос права својине на државу док се не реши питање допуштености ограничења права својине које је загарантовано Протоколом 1, уз Конвенцију о основним људским правима и слободама и представља добро утемељену тековину читаве Европе“, прецизирао је Милисављевић за Танјуг. Како је додао, зато је Венецијанска комисија и дала сугестију за измену спорног Члана 63, односно, препоручила је забрану промене права својине док се не спроведу управни и судски поступци у циљу заштите права на имовину. Будући да право на имовину гарантује поменута Конвенција Савета Европе, Милисављевић је навео да то значи да би, уколико на унутрашњем плану (пред црногорским управним и судским органима) не би постигле одговарајуће задовољење права на имовину, верске заједнице могле да се обрате Европском суду за људска права у Стразбуру. Напомињући да је свако ограничење права на имовину изузетак, који се према општим правним правилима мора уско тумачити, Милисављевић је указао да ово мишљење намеће стандард да се у циљу заштите права на имовину морају предвидети прецизне заштите пред судовима и реално делотворне процедуре. „Будући да Црна Гора покушава да прогласи својом културном баштином нешто што је вековима било заједничка верска баштина православне цркве, свако ограничавање права на имовину биће под лупом прво судских органа у Црној Гори, а затим пред Европским судом за људска права“, нагласио је професор. Он је напоменуо да Европски суд за људска права има веома богату праксу поводом повреде права на имовину, као и да је „посебно осетљив на свако њено ограничавање“. „У том смислу би положај верске заједнице пред овим судом био прилично повољан и могла би се очекивати јасна и брза одлука“, сматра Милисављевић. Он очекује да ће Црна Гора морати да коригује наведени закон у складу са препорукама Венецијанске комисије, јер однос државе према њима може да определи динамику процеса прикључења Европској унији, с обзиром да се преко извршења препорука комисије (иако нису правно обавезујуће) цени процес напредовања у поглављима 23 и 24. „То значи да уколико Црна Гора не би поступила по саветима Венецијанске комисије, то би успорило њен пут ка ЕУ“, навео је професор. Експерти Венецијанске комисије сматрају да нацрт закона мора да предвиди додатне мере заштите у предвиђеним управним и судским поступцима за доказивање права на имовину верских заједница. Поред тога, каже да регистрација права својине на име државе може да буде учињена тек по доношењу коначне одлуке и зато сугерише измену Члана 63, како катастар не би могао да уписује „право државе на имовину…“, већ само захтев државе за регистрацију права на имовину“ до окончања судског поступка. Комисија је такође препоручила Црној Гори да у нацрту закона јасно напомене да промена у власништву над верском имовином неће аутоматски утицати на већ постојеће право на коришћење такве имовине. Овај закон је споран за Српску православну цркву и њене вернике, јер прети одузимањем имовине и црквених непокретности од СПЦ у корист црногорске државе. Извор: Спутњик -
На дневном реду пленарне сједнице Венецијанске комисије данас се нашао и предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских зајдница у црној Гори. „Нема једностраног одузимања цркава и вјерских објеката. Није тачно да је усвојено позитивно мишљење. То је најобичнији спин. Усвојено је мишљење а колико је „позитивно“ довољно говори чињеница да има 23 странице. У питању је мишљење које на 23 странице садржи на десетине негативних коментара, критика, обавезујућих упустава и када буде објављено у понедјељак све ће бити јасно„. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА Извор: Радио Светигора -
Митрополит Емануил није знао са ким служи Литургију
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Вести из Цркве
.jpg.62e293f0e8d517fc0a861e6322bc164e.jpg)
Директор Канцеларије за односе са јавношћу Васељенске патријаршије изјавио да митрополит Емануил није знао да је на Литургији учествовао и свештеник непризнате тзв. "Црногорске цркве". У Кијеву, 26. Маја, у Михајловском Златоверхом манастиру, Литургију су служили митрополит новоосноване Православне цркве у Украјини, Епифаније, цариградски митрополит галски, Емануил и други епископи и свештеници. Међутим, како је портал „Савез православних новинара“ објавио, на реаговање Црногорско-приморске Митрополије Српске Православне Цркве, у богослужењу је учествовао и "архимандрит" непризнате лажне "црногорске православне цркве", Борис Бојовић. Његова фотографија се јасно види на званичном сајту Православне цркве у Украјини, иако тај сајт у свом извештају не помиње његово име. ПЦУ је 14. јуна на свом званичном сајту издала саопштење где каже да је имала контакте са представницима тзв. "Црногорске цркве" раније, али да након добијања Томоса о аутокефалији (од стране Цариграда) има контакт само са оним Црквама које признаје и Цариградска. Што значи да искључује признање тзв. "Црногорске цркве". Канцеларија Васељенске Патријаршије нам је дала свој званичан коментар на овај догађај рекавши да је ово „инцидент“ и да митрополит Емануил свакако није могао да зна ко је све присутан на Литургији јер је учествовало преко 100 клирика. Васељенска Патријаршија има канонско јединство са Српском Православном Црквом и само њој признаје јурисдицију на територији Црне Горе. Како је Николас Папахристу, директор Канцеларије за односе са јавношћу Васељенске Патријаршије, изјавио, „није могуће да од толиког броја епископа и свештеника, да се зна ко је ко“ и „Цариградска Патријаршија није крива што се десио такав пропуст“. За Поуке.орг Младен Алексић, теолог и новинар -
Директор Канцеларије за односе са јавношћу Васељенске патријаршије изјавио да митрополит Емануил није знао да је на Литургији учествовао и свештеник непризнате тзв. "Црногорске цркве". У Кијеву, 26. Маја, у Михајловском Златоверхом манастиру, Литургију су служили митрополит новоосноване Православне цркве у Украјини, Епифаније, цариградски митрополит галски, Емануил и други епископи и свештеници. Међутим, како је портал „Савез православних новинара“ објавио, на реаговање Црногорско-приморске Митрополије Српске Православне Цркве, у богослужењу је учествовао и "архимандрит" непризнате лажне "црногорске православне цркве", Борис Бојовић. Његова фотографија се јасно види на званичном сајту Православне цркве у Украјини, иако тај сајт у свом извештају не помиње његово име. ПЦУ је 14. јуна на свом званичном сајту издала саопштење где каже да је имала контакте са представницима тзв. "Црногорске цркве" раније, али да након добијања Томоса о аутокефалији (од стране Цариграда) има контакт само са оним Црквама које признаје и Цариградска. Што значи да искључује признање тзв. "Црногорске цркве". Канцеларија Васељенске Патријаршије нам је дала свој званичан коментар на овај догађај рекавши да је ово „инцидент“ и да митрополит Емануил свакако није могао да зна ко је све присутан на Литургији јер је учествовало преко 100 клирика. Васељенска Патријаршија има канонско јединство са Српском Православном Црквом и само њој признаје јурисдицију на територији Црне Горе. Како је Николас Папахристу, директор Канцеларије за односе са јавношћу Васељенске Патријаршије, изјавио, „није могуће да од толиког броја епископа и свештеника, да се зна ко је ко“ и „Цариградска Патријаршија није крива што се десио такав пропуст“. За Поуке.орг Младен Алексић, теолог и новинар View full Странице
-
Архијерејски протопрезвитер херцегновски о. Радомир Никчевић тумачи Јеванђеље о слијепоме у шесту недјељу по Васрсу. Извор: Митрополија црногорско-приморска- 1 коментар
-
- 1
-
-
- протопрезвитер-ставрофор
- радомир
- (и још 9 )
-
Горан Станчевић је мој другар. Из авијације. Хеликоптераш човек. У РВ га сви знају по надимку Сова. Горан се већ неколико година бави дроновима. Што би рекли, "најјачи" је (или један од) у Србији у тој ваздухопловној делатности. И направио је ловца на дронове... Није Супермен, а није ни птица, већ српски ловац дронова Леонарда да Винчија су инспирисале да осмисли једрилицу, браћу Рајт авион, а Горана Станчевића, који ради на батајничком војном аеродрому, да направи ловца дронова, који би могао да служи и војсци и цивилима. Лети као птица: брзином до 65 километара на сат и на висини од 500 метара. Изумитељ дрон-ловца је Горан Станчевић, припадник хеликоптерске ескадриле Војске Србије. Припремила Јелена Николић „Идеја је настала за време вежби 2017. године када је била промоција војске, где сам увидео да уз све оно што војска има да нема адекватну заштиту од дронова, од напада из ваздуха на важне државне личности“, објашњава Станчевић. Горан је свој патент пажљиво креирао. Његов дрон другачији је по томе што истовремено може да избаци и до 10 мрежа „Први који сам као прототип направио био је пре годину и по дана. Толико ми је било потребно да усагласим углове, цеви, и да направим мрежу која ће да склони оно из ваздушног простора што треба да склони“, каже Горан. Ова паметна справа има и апликацију помоћу које лоцира циљ. Дрон лети захваљујући азоту којим се пуни, а мрежу може да избаци и до 25 метара. „Преко пнеуматских цеви високог притиска, спроводи ваздух до цеви у којима се налазе мали угљено-оловно-метални ваљци за које је везана мрежа и како се они избацују тако повку мрежу за собм и врше испаљивање на објекат дејства“, наводи поносни изумитељ. Горана питамо коме још осим војске може користити ова справа. „Осим војске све цивилне установе које имају проблема са птицама, затим шинтери могу да користе за хватање паса и малих животиња, као и свака већа медијска кућа може да папарацо дронове склања из ваздуха. Сваки стадион може да има овакву једну летелицу“, истиче Горан. И ту се списак оних којима овај дрон може бити интересантан не завршава. Зато је Горан пре неколико дана и званично патентирао свој изум. А док ова справа не заживи, он се не зауставља. Каже да тек планира да развије дрон који ће користити пољопривредницима и моћи да залива њихове баште и њиве. http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/1880/tehnologija/3537112/nije-supermen-a-nije-ni-ptica-vec-srpski-lovac-dronova.html -
Милош Ковић: Српска црква није снисходљива према држави
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Аналитика
Милош Ковић: Српска црква не снисходи држави BY СТАЊЕ СТВАРИ on 21. МАЈА 2019. • Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом Милош Ковић (Извор: ИН4С) Српска православна црква се, у години прославе осам векова постојања, нашла у средишту пажње наше узбуркане јавности. У Србији, у односима цркве и државе видљива је напетост, проистекла из одбијања цркве да прихвати политику „разграничења“ Србије са собом и сопственом територијом. У суседним земљама, СПЦ је одавно суочена са притисцима и прогонима, при чему ових дана, у Црној Гори, по свему судећи, започиње нови, до сада најгори циклус државног насиља. Када је, усред заседања Светог архијерејског сабора, објављено да ће његовој седници да присуствују Александар Вучић и Миле Додик, и да ће тема разговора да буду, поред осталог, Косово и Метохија, део јавности приметио је да је добро да представници цркве и државе разговарају и да тако, на општу корист, изгладе постојеће несугласице. Други су, међутим, тврдили да овом посетом држава покушава да цркву коначно, после бруталних медијских напада и срамотних новчаних поклона, јавно понизи и подреди својој вољи. После разговора, одржаног 13. маја у салону Патријаршије, у заједничким изјавама и у медијима блиским властима, истицана је подршка СПЦ политици Александра Вучића. Потоње званичне, посебне изјаве посведочиле су, међутим, да је свако остао на својим позицијама. Председник и његови сарадници изнова су говорили о нужности да се „суочимо са реалношћу“. Сабор се, у својој званичној поруци, још одлучније него раније, позвао на Устав и Резолуцију 1244, на нужност заједничког живота уместо етничких подела, уз понављање да се Црква противи „разграничењу“ и признању независности „Косова“. Три дана касније, Влада Црне Горе усвојила је „Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница“. Уколико овај документ буде изгласан у Скупштини, црногорска држава коначно ће моћи да отме од СПЦ њене светиње и цркве. То је, по свој прилици, остварење најава председника републике Мила Ђукановића, да ће Црна Гора морати да се одбрани од „агресивног светосавља“ и „великосрпског национализма“ СПЦ. Куда иду ствари у тој земљи, јасно показује чињеница да су овом необичном законском предлогу непосредно претходили скандалозни судски процес и драконско кажњавање држављана Србије, као и двојице вођа српског народа у Црној Гори, Андрије Мандића и Милана Кнежевића. Одакле потичу ова неслагања и сукоби? Зашто код нас државни службеници прећуткују устав и међународно право, док се црква на њих позива? Зашто се СПЦ тако острашћено прогони у суседним државама? У протеклих осам векова Српска православна црква дуже је живела и вршила своју мисију у туђим царствима него у српским државама. У њеној традицији се, уз остале врсте сложеног историјског наслеђа, јасно уочава одвојеност од државе и неспремност да се подреди њеним интересима. То се најбоље види када се историја СПЦ упореди са, рецимо, историјом Руске православне цркве, поготово у „синодалном периоду“ њене подређености Руском царству. Само је Црква преживела пропаст српских средњовековних држава, да би под влашћу Османлија, у добу Пећке патријаршије (1557-1766), српски народ вековима живео у својеврсном теократском поретку, у коме су патријарси, владике, монаштво и мирјанско свештенство били његове духовне, али и световне старешине. Патријарси, владике, монаси и свештеници иступали су чак и као вође устанака против државе. Поменимо само најважније, од побуне патријарха Јована Кантула, устанка вршачког владике, потоњег Светог Теодора, и казненог спаљивања моштију Светог Саве (1594), преко побуне и сеобе патријарха Арсенија III Црнојевића (1690), до побуне и сеобе патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте (1737). Ту устаничку традицију оличавале су црногорске владике, нарочито Петар I Петровић, потоњи Свети Петар Цетињски, и Петар II Петровић Његош. Српска црква супротстављала се чак и српским државама, у време потписивања Тајне конвенције и аустрофилске политике краља Милана и напредњака (1881-1889), потписивања конкордата са Ватиканом (1937) и Тројног пакта са нацистичком Немачком (1941). Поводом прогона над СПЦ у социјалистичкој Југославији, Јустин Поповић, потоњи Свети Јустин Ћелијски, писаће да су „сви Свети Мученици“ страдали „махом, од царева и краљева и поглавара; речју: од богоборачких власти овога света. А тих Светих Исповедника је не само на хиљаде него на милионе. Сви су они свети и бесмртни сведоци Богочовечанске Истине: хришћани су дужни противити се безбожним и противбожјим наредбама царева, поглавара, властодржаца овога света, па ма где они били и ма ко били.“ Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом. Данас нас још само она спаја, без обзира на то у којој земљи и на ком континенту живимо. То наши непријатељи знају боље од нас. Зато на њу тако упорно јуришају. Наслов и опрема: Стање ствари (Политика, 21. 5. 2019) -
Милош Ковић: Српска црква не снисходи држави BY СТАЊЕ СТВАРИ on 21. МАЈА 2019. • Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом Милош Ковић (Извор: ИН4С) Српска православна црква се, у години прославе осам векова постојања, нашла у средишту пажње наше узбуркане јавности. У Србији, у односима цркве и државе видљива је напетост, проистекла из одбијања цркве да прихвати политику „разграничења“ Србије са собом и сопственом територијом. У суседним земљама, СПЦ је одавно суочена са притисцима и прогонима, при чему ових дана, у Црној Гори, по свему судећи, започиње нови, до сада најгори циклус државног насиља. Када је, усред заседања Светог архијерејског сабора, објављено да ће његовој седници да присуствују Александар Вучић и Миле Додик, и да ће тема разговора да буду, поред осталог, Косово и Метохија, део јавности приметио је да је добро да представници цркве и државе разговарају и да тако, на општу корист, изгладе постојеће несугласице. Други су, међутим, тврдили да овом посетом држава покушава да цркву коначно, после бруталних медијских напада и срамотних новчаних поклона, јавно понизи и подреди својој вољи. После разговора, одржаног 13. маја у салону Патријаршије, у заједничким изјавама и у медијима блиским властима, истицана је подршка СПЦ политици Александра Вучића. Потоње званичне, посебне изјаве посведочиле су, међутим, да је свако остао на својим позицијама. Председник и његови сарадници изнова су говорили о нужности да се „суочимо са реалношћу“. Сабор се, у својој званичној поруци, још одлучније него раније, позвао на Устав и Резолуцију 1244, на нужност заједничког живота уместо етничких подела, уз понављање да се Црква противи „разграничењу“ и признању независности „Косова“. Три дана касније, Влада Црне Горе усвојила је „Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница“. Уколико овај документ буде изгласан у Скупштини, црногорска држава коначно ће моћи да отме од СПЦ њене светиње и цркве. То је, по свој прилици, остварење најава председника републике Мила Ђукановића, да ће Црна Гора морати да се одбрани од „агресивног светосавља“ и „великосрпског национализма“ СПЦ. Куда иду ствари у тој земљи, јасно показује чињеница да су овом необичном законском предлогу непосредно претходили скандалозни судски процес и драконско кажњавање држављана Србије, као и двојице вођа српског народа у Црној Гори, Андрије Мандића и Милана Кнежевића. Одакле потичу ова неслагања и сукоби? Зашто код нас државни службеници прећуткују устав и међународно право, док се црква на њих позива? Зашто се СПЦ тако острашћено прогони у суседним државама? У протеклих осам векова Српска православна црква дуже је живела и вршила своју мисију у туђим царствима него у српским државама. У њеној традицији се, уз остале врсте сложеног историјског наслеђа, јасно уочава одвојеност од државе и неспремност да се подреди њеним интересима. То се најбоље види када се историја СПЦ упореди са, рецимо, историјом Руске православне цркве, поготово у „синодалном периоду“ њене подређености Руском царству. Само је Црква преживела пропаст српских средњовековних држава, да би под влашћу Османлија, у добу Пећке патријаршије (1557-1766), српски народ вековима живео у својеврсном теократском поретку, у коме су патријарси, владике, монаштво и мирјанско свештенство били његове духовне, али и световне старешине. Патријарси, владике, монаси и свештеници иступали су чак и као вође устанака против државе. Поменимо само најважније, од побуне патријарха Јована Кантула, устанка вршачког владике, потоњег Светог Теодора, и казненог спаљивања моштију Светог Саве (1594), преко побуне и сеобе патријарха Арсенија III Црнојевића (1690), до побуне и сеобе патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте (1737). Ту устаничку традицију оличавале су црногорске владике, нарочито Петар I Петровић, потоњи Свети Петар Цетињски, и Петар II Петровић Његош. Српска црква супротстављала се чак и српским државама, у време потписивања Тајне конвенције и аустрофилске политике краља Милана и напредњака (1881-1889), потписивања конкордата са Ватиканом (1937) и Тројног пакта са нацистичком Немачком (1941). Поводом прогона над СПЦ у социјалистичкој Југославији, Јустин Поповић, потоњи Свети Јустин Ћелијски, писаће да су „сви Свети Мученици“ страдали „махом, од царева и краљева и поглавара; речју: од богоборачких власти овога света. А тих Светих Исповедника је не само на хиљаде него на милионе. Сви су они свети и бесмртни сведоци Богочовечанске Истине: хришћани су дужни противити се безбожним и противбожјим наредбама царева, поглавара, властодржаца овога света, па ма где они били и ма ко били.“ Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом. Данас нас још само она спаја, без обзира на то у којој земљи и на ком континенту живимо. То наши непријатељи знају боље од нас. Зато на њу тако упорно јуришају. Наслов и опрема: Стање ствари (Политика, 21. 5. 2019) View full Странице
-
- 2
-
-
- према
- снисходљива
- (и још 6 )
-
Да ли неко може да ми објасни зашто се, за име света, ова молитва не чита гласно у свакој цркви: "Sećajući se dakle ove spasonosne zapovesti, i svega što se nas radi zbilo: krsta, groba, tridnevnoga vaskrsenja, uzlaska na nebesa, sedenja s desne strane, i drugog i slavnog dolaska" ? Неки кажу да ово не треба сви да чују. Али, зашто? Зашто ове ствари нису за уши народа?
-
Након окончања овогодишњег мајског заседања Светог Архијерејског Сабора Епископ Јустин је благоизволео служити недељну Литургију у катедралном Храму Епархије жичке. Осим Архијерејског служења имали смо и ту радосну околност да је данашњи дан у црквеном календару посвећен „Преносу моштију Светога Саве Српског“ јер данас славимо долазак његових Светих моштију у средњевековну српску државу из бугарског града Трнова у коме су оне испрва почивале. Благодарствено и литургијски смо прославили Светитеља чијем спомену је посвећен наш лепи и, а то је већ веома приметно, све лепши Храм. Након прочитане јеванђелске приче о исцељењу болесног човека у бањи Витезди Владика је беседио подстичући нас да попут многострадалног Јова, чији спомен такође данас прослављамо, захвално проходимо кроз овај живот знајући да је овај живот и у ова „предапокалиптична“ времена велики разлог за захвалност према Богу јер се и у овим и у свим временима може служити Господу Богу нашем. Преносимо речи Владикине беседе: „Болестан човек из бање Витезде кога данас славимо је тридесет осам година ишчекивао исцељење али никако није могао стићи да се спусти у бању када је анђео заталасаовао воду. Осим њега прослављамо и многострадалног Јова. Причу о њему вероватно знате, а можда сте је и читали, јер треба читати. Видели сте колико је Јов својом љубављу и вером према Господу Богу трпео. Њему је испрва све било потаман; имао је и кућу и децу и богатство… Али ненавидник рода људскога је из зависти тражио од Бога да му се допусти да он посети Јова и да му направи живот горким па ће се онда видети да Јов нема истинске љубави. А Господ каже: „Ево ти га, само душу његову не дирај.“ И ненавидник учини да Јов много пострада. Изгубио је и имања и куће и сву своју децу и био заражен многим болестима дотле да је на ђубришту живео и да је гној са своје коже скидао црепљикама. Не само то, него су га и његови пријатељи помућивали оптужујући га како му се све то десило зато што је начинио некакав велики грех. Али Јов је увек говорио: „Господ даде, Господ узе. Нека је благословено Име Господње“! А данас у овој јеванђелској причи имамо сличан случај. Овај „раслабљени“ није познавао Господа али му је испричао за своју невољу и како тридесет осам година покушава да се излечи и како му то не полази за руком. И Господ једном речју Својом исцели овога човека. Јевреји су негодовали због овога јер се то десило у суботу, а када је Господ други пут посетио овога човека и обратио му се он је тек тада препознао да је то Господ Исус. Овде на земљи проживимо онолико колико је у Божијем Промислу и онолико колико нам треба да постигнемо заједницу са другима, у својој породици, међу својим ближњима, а самим тим и заједницу са самим собом. Човек је саздан од душе и тела, али неопходна му је и заједница са Богом – неопходно је да задобије Духа Светога како би могао да истински живи. Без Духа Светога нема живота. А Дух Свети обитава у Цркви Божијој. Дакле, ниједан човек није цео човек уколико Дух Свети не осени човека и не уђе у њега. И тада почиње раст „у меру раста висине Христове“. Ето, на то смо ми призвани. „Раслабљени“ би истински био хендикепиран када би остао без заједнице са Богом и без тог узрастања на које смо призвани. Хендикепиран је само онај који у свом животу није хтео да препозна Бога. Физички може бити и усправан и снажан, али не може бити вечан и истински силан. Вечно је само оно што се са Господом Богом сједини и постане једно са Њим. То не значи да вечност неће искусити они који нису живели по вољи Божијој. Али њихова вечност ће бити тама и шкргут зуба а та вечност није истински живот већ смрт, јер вечна мука не може бити живот, то је полуживо или, боље рећи, мртво. Зато, док смо још увек у телу имамо прилику и могућност, да трудом, љубављу, подвигом будемо препознати и признати од стране Бога. Јер ми носимо печат дара Духа Светога и када нас Бог препозна као своје Он нас прима, усваја и оправдава. И бићемо тамо где се Он налази јер је рекао: „Где сам ја, тамо ће бити и слуга мој.“. Нека Васкрсли Господ и нас утврди, укрепи и усмери да у овоме свету живимо вршећи вољу Његову. Јер пролази обличје овога света и долази суд овоме свету. А у овоме свету још има људи који се боре и труде и Антихрист још увек не може да дође. Још имамо времена да дарујемо своје умне и физичке силе да задобијемо Господа да Он буде Бог наш и да са нама обитава. Васкрсли Христос нека је са свима вама. Амин!“ Извор: Епархија жичка -
Исидора Секулић: Усредсређујемо се – расејаност није мана него порок
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Пре доста година, када је мала Србија у малу своју кућу и мене примила, открила ми се као обележје јавног живота једна општа усредсређеност духова; оно што смо навикли да страном речју именујемо концентрација. Гледам око себе и видим: понешто има; понешто би могло да има, понешто нема; али усредсређеност нека стоји свугде као један добар зид. Састојала се та усредсређеност, прво, из јединства земље и отаџбине, без борби класа и без грађанских ратних стања. Затим, састојала се из једног живим снагама храњеног и брањеног правилног и чистог народног језика. У Београду, тада, један пријатељ ме упозори на Мистралову реч: „Језик је кључ цивилизације; језик скида ланце с народа.“ Најзад, најоригиналније усредсређење, јединствено нешто за мали народ и државу, који стоје ,,на периферији културе“, како неки наши суграђани врло „расејано“ тврде, било је усредсређење интелигенције по целој земљи. Она чувена србијанска трезвеност — која је само скромно име за интелигенцију — стоји свугде као добар зид. То ме је задивило. Све поруке од Београда сељаку и селу, све везе господе и сељаштва, оснивале се на усредсређивању трезвених глава. Где год се што утврђивало: војна акција, културна, политичка, ова последња често и несрећна, свеједно, свугде је трептала интелигенција, и реч уговора и договора била је појам, а не ствар. Чудом се чудих у оно време: Погледај, „мајка мука, сиротиња брука“, али тај свет расејан није. Трезвеност тог света, лепа памет његова стоји на мртвој стражи за народне ствари. „Држава“, свакидашња реч у речнику господина и сељака. Тада научих, иако раније доста света видех, да од интелигенције не треба правити привилегију школованих, учених, начитаних, исписаних. Интелигенција, то је обележје живог, здравог и ведрог човека нашег народа. Свугде се у животу око мене то и потврђивало: јавност је значила цео трезвен народ; а та јавност интересовала се за ствари не пре свега интересима личним и професионалним, него интересима озбиљне интелигенције која све појаве и чињенице ставља пред суд достојанства земље. „Земља“, и она је значила концентрацију, усредсређење свих угледа и одговорности. У оно време, организација још није било у смислу редовних и обавезних друштвених тела. Али је јавног и скривеног усредсређења било више него данас, а расејаности и разбијености мање но данас. Како је онда изгледао свет? Било је великих и малих народа и држава, и слабих културних интереса великих за мале. Било је лабавих и чврстих политичких равнотежа и споразума. Било је сукоба, при којима је офансива диктирала дефансиви шта има да мисли. Данас, много шта од тога исто је, само много горе исто. Мали народи су више усамљени и ињоровани културно но икада. А сви народи без разлике имају више но икада спољних непријатеља и унутрашња кидања. Нема ко коме да указује на слабост и декадентност: сви смо по нечем слаби и декадентни. Такозвана „савременост“, од које су социологија и друштво начинили божанство, не ваља ни пару. Уосталом, и време и савременици иду, у смрт и у прошлост, и од „савремености“ не видимо шта много остаје. Траљаво изгледамо. Све равнотеже у политици и економији, све правде по државама и друштвима, у томе су што животи нигде не ваљају, што је све пред неком офансивом, и таквом понекад која дефансиви не да ништа мислити. Питају се људи најчешће: Ко ће напослетку победити? Не треба то да се питају наше генерације, које су победе виделе, живеле, и цениле. Из добро усредсређених интелигенција треба се питати: Ко ће остати, остати са ставом и држањем свога бића. Остаће најбољи. Духовно и морално најбољи. И међу великима и малима они који су најбољи. Чиме ће све велики одолевати и стојати, то је њихова ствар. Наша је брига: мали народ. Усамљени смо много. И потребније нам је од свих организација усредсређење, отсуство расејаности и заборавности. Треба да смо као онај безброј зрака што је у жижи само једна тачка; треба да смо једна интелигентна свест. То нам је жижа и концентрација. На чему другом бисмо се и могли усредсређивати? Злата немамо; велике индустрије за конкуренцију немамо; мистицизма и опсене величине немамо. Остаје нам концентрација духа и памети, и дисциплина морала. Стара наша косовска метафизика. Имамо да се усредсредимо у бићу, језику, моралу и Богу. Јер то су ствари са којима се остаје после ратова, победа и пораза. Последњу равнотежу успоставља Бог, последње од расе што свет чува, то је њена религија и њен морал; а никада не робује језик, који гради књижевност, и којим се људи опомињу да се не би расејали до краја, у тешка времена. Некада, под Турцима, наша браћа бише делимично расејани, и примише ислам и други живот и обичаје; али не научише турски, па су, са језиком, и данас оно што смо сви ми други. Занимљиво ће бити да овде дамо навод из мисли и речи баш немачког песника, диван аманет малим народима и свима расејаностима. — Који је то немачки песник, и из којег времена и прилика? То је духом чудесни Хелдерлин, жив у доба после Наполеонових ратова и дробљења Немачке, кад је Хелдерлин био син и грађанин малог народа и државе. Пише Хелдерлин: „Што живи једним бићем, утаманити се не да; остаје слободно и у најгорем робовском стању; остаје једно ако га и до дна расцепиш и до сржи разлупаш; остаје нерањено, и искинуће се победнички из руку тлачитеља.“ По трећи пут за мало година, десило се мени, малом народу, да представник великог, моћног, културног народа — други и други сваки пут — који је пропутовао нашу земљу, и дошао нам баш с мисијом културног зближавања, и уверио се колико знамо његову културу и књижевност, и колико знамо и друге културе и књижевности, и да све то знамо и учимо зато што и сами градимо културу и књижевност — десило се да једном једитом речју не запита ниједан од тројице: А сада ми сажето и кратко кажите: шта је у вашој књижевности занимљива човечна или уметничка појава; докле је дошао у књижевности онај ваш чувени језик народних песама. Не! Гледа нас, а не види нас. Не пита за душу народа кроз чију земљу и живот путује. Пише дебелу књигу о неком филбустијеру, а не тичу га се стотине хиљада Европљана у малом једном народу. Међутим, тај мали народ, као и велики, иако у другим сразмерама, има и масу, и има и дух. Мали смо и сами смо. Али то не смета да се боримо против сваког нереда у себи, и да будемо међу онима који стоје и остају зато што су међу најбољима. Објавимо дакле усредсређење најбољега у себи! Поручимо народу свуда широм да му се интелигентна његова трезвеност тражи и зове и цени. Чекања и одлагања нема. Свака генерација носи сав народни задатак, и сву репрезентацију отаџбине. Расејаности не сме бити! Усредсређење нека је ауторитет над нама без обзира шта носи ноћ и дан, јер ће и тај дан и ноћ проћи. Мали смо, али ако се усредсредимо, цели смо. Не завидимо и не уздишимо пред великим народима. Не прегибајмо се нигде. Ниједном народу не припада похвала до краја, па ни покуда. Усредсређујмо се у свему радом највишег ранга. Имајмо живот и дух достојан језика којим говори народ наш, а којим још не говори књига наша. Извор: Теологија.нет -
У понедељак 06. маја 2019. године, на празник Светог великомученика Георгија, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у храму посвећеном овом Светитељу у Белом Потоку. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереји-ставрофори Милан Николић и Радослав Ђорђевић, архијерејски намесници Лесковачки - протојереј Марко Адамовић и Дејан Станковић, протонамесник Горан Митић, јереји - Срђан Станојевић, Марјан Ристић и Милан Додеревић. Домаћини данашње славе били су Јелена и Србислав Драгић из Лесковца. http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190506-115100-185_27_128_46-225.mp3 Преосвећени Владика произнео је овом приликом пригодну беседу, у којој је, између осталог, говорио о Светом Георгију који је био "један од оних који није видео, а поверовао је" - подсетивши још једном на неверовање самих Апостола којима се Васкрсли Господ јавља и каже "Блажени су они који не видеше а повероваше". Владика је даље у својој беседи подсетио на житије овог великог Светитеља. Извор: Радио Глас -
У Спомен подручју Доња Градина данас је обиљежен Дан сећања на жртве усташког злочина у концентрационом логору Јасеновац. Обележавање је почело Светом архијерејском литургијом коју је у Цркви Светих апостола Петра и Павла у Козарској Дубици служио Њефово преосвештенство Епископ бањалучки Г. Јефрем у присуству Његове Светоста Патријарха српског Г. Иринеја. Његова светост патријарх српски Иринеј служио је на гробном пољу Храстови у Спомен-подручју Доња Градина парастос српским жртвама убијеним у усташком концентрационом логору Јасеновац, након чега су главни рабин јеврејске заједнице у Србији Исак Асиел и члан Свјетског парламента Рома Драгољуб Ацковић прочитали молитве на јеврејском и ромском језику за своје страдале сународнике. Његова светост патријарх српски Иринеј изјавио је данас у Доњој Градини да су у усташком злочину у Јасеновцу учествовали и они који је требало да шире љубав и читају Јеванђеље и да су многи од њих окрвавили руке до лаката, чак били рекордери у чињењу злочина. Патријарх Иринеј је нагласио да се вапај дјеце чуо до самог неба, али не до Загреба и црквених представника и то не што нису могли да чују већ нису жељели. -Они који је требало да проповиједају љубав међу народима, они су мачем и ножем чинили злочиначка дјела – рекао је српски патријарх послије парастоса. Патријарх Иринеј је истакао само Бог зна колики је број оних који су уморени у најстрашнијим мукама. – Још се води велика дискусија колики је тај број. Веома велики. Они најобјективнији истраживачи сматрају да је прешао милион – рекао је патријарх. Српски патријарх је напоменуо да је један од усташких вођа рекао да су уморили више народа него Турци на овим балканским просторима. Он је поручио да освета не смије да буде предмет размишљања, јер је српски народ хришћански, православни, који слуша Божије заповијести и труди се да их колико може испуни. Патријарх Иринеј је истакао да ће они, који су чинили злочин, кад тад осјетити трагичност својих дјела, а да српском народу преостаје да не дозволи да буду заборављена њихова стратиша и страдања. – Морамо опростити јер смо хришћани, а не смијемо заборавити – истакао је патријарх српски. Грајф: Дићи глас против антисемитизма и ревизије историје Израелски историчар Гидеон Грајф поручио је да треба дићи глас против застрашујућег тренда антисемитизма и ревизије историје Другог свјетског рата свуда у свијету. То дугујемо будућим генерацијама, то дугујемо нашим прецима”, рекао је Грајф на обиљежавања Дана сјећања на жртве усташког злочина – геноцида у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту Доњој Градини. Он је истакао да је морална дужност и обавеза свих нација да не дозволе да се јасеновачко мучеништво понови, те је овом приликом дао подршку изградњи меморијалног центра у Доњој Градини. На гробном пољу Тополе у Спомен-подручју Доња Градина положени су вијенци за више од 700.000 Срба, 80.000 Рома и 23.000 Јевреја који су мучки убијени у јасеновачком систему хрватских концентрационих логора. Међународна комисија за истину о јасеновачком систему хрватских концентрационих логора закључила је да су Хрвати у Јасеновцу и Доњој Градини убили више од 700.000 Срба, 80.000 Рома и 23.000 Јевреја. Систем логора смрти Независне Државе Хрватске /НДХ/ обухватао је око 80 логора, а Доња Градина, као највеће стратиште у систему концентрационих логора Јасеновац. На основу првих ексхумација које је урадила државна комисија Федеративне Народне Републике Југославије, а које је потврдио центар “Симон Визентал”, закључено је да је у јасеновачким логорима нестало 500.000 Срба, 80.000 Рома, 32.000 Јевреја и неколико десетина хиљада антифашиста различитих националности. У Меморијалном комплексу Јасеновац, који данас припада Хрватској, као жртве су наведени само они који су идентификовани, односно 83.145 убијених. Међу страдалима за 1.337 дана постојања логора Јасеновац било је више од 20.000 дјеце. Доња Градина била је једно од највећих стратишта јасеновачког логора гдје су убијани махом Срби, Јевреји и Роми. Извор: Радио Светигора
.thumb.jpg.646d195c994ced17a2a6216d78c66d15.jpg)
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.