Претражи Живе Речи Утехе

НИЈЕ ЗЛАТО СВЕ ШТО СИЈА НИТ’ СЕ ЈЕДЕ СВЕ ШТО ЛЕТИ Ако не затворимо очи, бићемо свесни и важне чињенице да су митрополит Амфилохије и владика Атанасије пре тридесет година помогли Милу Ђукановићу да преузме власт у Црној Гори. Тада се то називало тактиком у борби против Милошевића (којег су, гле чуда, најпре подржавали), а данас је цена за глупост и издају Српског народа коју плаћамо сви. Свака част на тактици! 30. децембра 2019. Атанасије Јевтић, (не)умировљени епископ захумско-херцеговачки, користи сваку (не)прилику да јавно, грубо и испод сваке цивилизацијске норме комуникације (о хришћанским вредностима да и не говоримо) нападне Патријарха српског и Синод СПЦ. Од одрицања Патријарха и Синода као њему туђих, преко клеветања и директног вређања појединих епископа и чланова Синода, у стилу задушне бабе трачаре, задрто не одступа од јавног линча горе поменутих. Његово иступање у медијима не користи никоме, али штети свакоме — највише Српском народу и јединству Српске Цркве. За уношење раздора у Цркву, односно за нарушавање њеног јединства, црквени канони јасно прописују искључење из црквене заједнице до покајања, а за ђаконе, свештенике и епископе додатно предвиђају и рашчињење. Ово је владика Атанасије говорио у време када је био главни протагониста уклањања бившег владике Артемија са страдалне Епархије на Косову и Метохији. Данас поступа потпуно другачије и један је од главних разграђивача и непријатеља јединства СПЦ. Зашто ради то што ради? Један од одговора који би можда могао имати неког смисла у овом мору бесмисла, јесте да је у питању некакав комплекс (нај)више вредности, али и од младости стечена незајажљива потреба за повременим екскурсом у политичке воде који је одавно прерастао у класично манично политиканство. Зато смо сведоци његових бурних наступа, више политичких него пастирских, у којима најпре монашки и скромно одбија аплаузе слушалаца као нешто њему страно и непотребно, али одмах немонашки и нехришћански лепи етикету својим непријатељима тврдећи да је клицање масе њихова насушна потреба. Ако речено изгубимо из вида, нећемо бити кадри објаснити лудачки перформанс за упокојење Владе Србије у сред Београда и ону скарадну слику на којој заједно са митрополитом Амфилохијем и В. Џомићем седи на степеништу импровизоване бине и све друго што се тада и касније дешавало? Одакле та лицемерна потреба да себе прикаже као жртву, а заправо је насилник? Надам се да ће неко паметнији и стручнији ускоро наћи одговор. Владици Атанасију је очигледно стало само до себе и свог мишљења, које је, са те тачке гледишта, увек исправно, тако да својим предубеђењем у личну правичност и непогрешивост не дозвољава ни себи ни другима да помисле супротно. Како време одмиче, ствари постају јасније, а стварни узроци његовог (не)контролисаног понашања се лагано разоткривају. До недавно је као професор емеритус на ПБФ долазио само да промовише своје пулене или књиге. Сада, како на први поглед видимо, долази и да чува леђа владици Максиму. Али стварни разлог његовог изненадног појављивања на седници Наставно-научног већа није одбрана епископа Максима него напад на Патријарха и Синод, за шта ће се нечасно послужити тајним снимањем седнице и експресним фрагментарним објављивањем снимка на друштвеним мрежама. Доказ лежи и у његовом дојучерашњем ћутању на дарвинистичка и друга сновиђења владике Максима који се, кад је враг однео шалу, привидно упреподобио пред Сабором да не би био осуђен. Маневар достојан најбољег ученика учитеља који је шампион лицемерја и сплеткарења! Зашто тада отац није устао у одбрану сина него је ћутао, чак и када се синчић превише заиграо и похулио на Светога Саву и аутокефалију Српске Цркве? И тада се врли син и ,,похвала Православља”, по добро наученој лекцији, лажно посуо пепелом, тврдећи да није добро схваћен и да је у питању неспоразум (sic). Елем, када је процењено да је право време за напад на Патријарха, владика Максим и факултетска дружина, на челу са дојучерашњим Преосвећеним Деканом, су насамарени и пуштени низ воду ─ не без сопствене кривице ─ зарад остварења тог пакленог наума, али тако да се стварни нападачи не открију (да се Власи не досете). Подмукло замењују тезе и као кукавичје јаје потурају причу о одбрани слободоумних и напредних епископа и професора од ретроградног и незнавеног Патријарха и Синода, којима из сенке управља мрачни ,,кардинал Ришеље”. Иако је ова ствар на ПБФ завршена на једини могући исправан начин, чиме су кратких рукава остали сви противници црквеног поретка и вере Отаца, задртост и трачарење са почетка овог текста није престала. То је само по себи још један показатељ дубине духовног пада и растројства коју изазива комплекс (нај)више вредности. У понижавању врха СПЦ се ишло тако далеко, односно ниско, да је у медије (Blic – актуелна мера истине владике Атанасија) пуштена информација из извора блиског Синоду да је одбијен предлог за одликовање орденом Светог Саве Давида Вујића, јединог живог члана ,,Српске Аполо седморке”, јер чланови Синода не верују да је човек слетео на Месец. Сваки даљи коментар је сувишан. Ако сам до сада негде пренаглио у анализи поменутих догађаја, следеће чињенице ће компензовати евентуални вишак моје забринутости и показати оправданост сумње у добре намере неумировљеног Инквизитора. Овога пута није реч о епископу Максиму и дружини него о истој матрици коју владика Атанасије користи као главни идеолог харанге против Патријарха и Синода. Истоветност обрасца напада, клеветања и јавног понижавања и вређања врха СПЦ је толико очигледна да, просто речено, боде очи. Реч је о никшићком сабору поводом протеста против предлога закона о верској слободи у Црној Гори и каснијих немилих догађаја насталих после усвајања овог Закона у Скупштини Црне Горе. Патријарха и чланове Синода нико није позвао на овај Сабор али је кроз медије, упоредо са изјавом владике Атанасија која је запалила друштвене мреже: “Овај Патријарх остаће запамћен у српској историји као најгори српски Патријарх” (Инквизитор ово до данас није демантовао), све гласније провлачена мантра да поглавар СПЦ, као и чланови Синода, нису били заинтересовани да присуствују овом сабору. Даље је развијана теорија да они нису ни желели да дођу у Никшић јер су не само равнодушни према неизвесној судбини митрополије и епархија у Црној Гори него и саучесници у издаји српства, оличеној у актуелном Председнику Србије. На самом сабору у Никшићу митрополит је у једној реченици пренео благослов и подршку Патријарха и добро се потрудио да свако може посумњати у истинитост те изјаве. Тако је митрополит, у свом стилу, обезбедио себи место свеца и мученика и бранитеља Патријарха, који то нипошто незаслужује. Исто је настављено и после изласка народа на улице широм Црне Горе. Иако је владика Јоаникије лично упознао Патријарха и Синод са свим дешавањима око спорног Закона и заједно са њима договорио да се због могуће злоупотребе од стране безбожног црногорског режима Свети Синод не оглашава саопштењем одмах и пре Сабора, већ после Сабора, опет је владика Атанасије у свом стилу истрчао пред руду и облатио Патријарха и Синод. Даље се све дешава по већ приказаној унапред програмираној медијској машинерији где се оглашавају разни портали који су плаћени и организовани из истих кругова да такве поруке пренесу што гласније и додатно појачају напад. И ову несрећу нашег народа и Цркве владика Атанасије користи за неке своје обрачуне са Патријархом и Синодом које је започео и очигледно нема намеру да их оконча јер шта год да уради Патријарх или Синод, он ће наћи речи осуде. Док ово пишем све више верујем да ни он сам није у стању да уочи шта ради. Надам се, ради њега, да је тако и да све ово што чини, ради са уверењем да Богу службу чини, јер би се у том случају нашао као роб прелести ─ што јесте страшно ─ али мање страшно од тога да поступа са пуном свешћу о последицама својих дела, јер би се у том случају показао као расколник. У првом случају изманипулисани су ограничени владика Максим и дружина, а у другом су злоупотребљени никшићки сабор, светиње, представници Демократског фронта у Црној Гори и верни народ. Свети Синод је издао јасно саопштење и поновио став Сабора по питању покушаја легализовања отимања црквене имовине у Црној Гори. И Патријарх је више пута позвао црногорске власти да одустану од безакоња, али то ништа не значи владици Атанасију јер он ионако не признаје ни Патријарха ни Синод него само себе и суд своје партије ─ што му дође на исто (против аутора ове реченице се својевремено борио свим силама). Да ли је и у којој мери Патријарху стало до Српског народа и светиња у Црној Гори, довољно говори чињеница да је практично из болесничке постеље дошао у Грбаљ. Тада је био уредно позван од надлежног епископа. Иако су му лекари саветовали да нипошто не иде на пут због телесне изнемоглости и оправдане бојазни за његово здравље, наш Патријарх је добро проценио да је веома важно да дође у Црну Гору, покаже љубав и оданост своме народу и да истовремено непријатељима јединства СПЦ запуши уста. Да ли је, на крају, потребно подсећати на његове претходне изјаве о тешком стању Српског народа у Црној Гори и поређењу са стањем у злочиначкој НДХ-а, због чега је претрпео јавни линч у црногорским, хрватским и неким домаћим медијима? Уосталом, његова борба и борба свих чланова Синода за одбрану наших светиња у Црној Гори је и данас видљива свакоме ко жели да је види и не затвара очи пред истином. Ако не затворимо очи, бићемо свесни и важне чињенице да су митрополит Амфилохије и владика Атанасије пре тридесет година помогли Милу Ђукановићу да преузме власт у Црној Гори. Тада се то називало тактиком у борби против Милошевића (којег су, гле чуда, најпре подржавали), а данас је цена за глупост и издају Српског народа коју плаћамо сви. Свака част на тактици! На крају, ради духовне користи, неопходно је из свега наведеног извући неку поуку. За нас, обичне вернике, је довољно да се поучимо од народне мудрости која каже да није злато све што сија нит’ се једе све што лети, а горе поменутим рушитељима црквеног јединства и поретка би добро послужила мисао великог српског писца: Частан, а мудар човек, сиренским позивима политике мора одолети. Видели смо колико су часни, а тек ћемо видети да ли су иоле мудри, ако буде времена! Григорије Микић Извор: НИЈЕ ЗЛАТО СВЕ ШТО СИЈА НИТ’ СЕ ЈЕДЕ СВЕ ШТО ЛЕТИ - Видовдан Магазин VIDOVDAN.ORG Атанасије Јевтић, (не)умировљени епископ захумско-херцеговачки, користи сваку (не)прилику да јавно, грубо и испод сваке цивилизацијске норме комуникације

Није тема за пост, али када је могао Владика овако нешто да нам приреди за време поста онда треба да се забележи, чисто да остане за наук како неко може дубоко да падне и које су последице раскола које је направио Патријарх Вартоломеј. Овај Патријарх остаће запамћен у српској историји као најгори српски Патријарх. Целу цркву и Сабор свео је на Синод, а Синод на једног амбициозног човека. Епископ Атанасије Јевтић, у Никшићу 23 децембра 2019

У емисији "Међу нама" на ТВ НОВА С, Владо Георгијев говори да планета Земља није округла Погледајте https://youtu.be/y3R0ugoKUV0?t=341

Помаже Бог свима! У сусрет свим живим савременим помодарствима са запада, што комерцијалним што културолошким, ваља рећи и 100 пута поновити: амерички (и ирски) празник "Хелоуин" није никаква "Ноћ вештица", већ римокатоличка прослава вечери уочи дана Свих светих, а сама реч Halloween (Hallow' Even') буквално значи "Вече светих". У питању је остатак претхришћанске праксе налик нашем Бадњем дану, вечери уочи Божића, када се традиционално пале ватре, пуца из оружја, а у појединим крајевима изводе и коледарски обичаји, чак и ови слични "Хелоуину" када се деца облаче у костиме и "коринђају" од куће до куће док им домаћини дају дарове у воћу и слаткишима. Од некадашњег слободног филмског превода филма "Halloween" као "Ноћ вештица" (по аналогији на мексичку Noche de brujas), прогласисмо римокатолички празник чије име у преводу значи "Вече светих" за квази-сатанистички пир и још му кумовасмо вештичјим именом. Отварам тему у "Породици", пошто ово помодарство највише погађа најмлађе, а чак се увлачи и у школе. Будимо поштени према себи и свесни да смо сав пратећи сатанизам око овог католичког празника делом сами измислили, овом бесмисленом вештичјем прекрштавању "Ноћи светих" сами кумовали, а затим за све то оптужујемо запад. Не треба славити "Хелоуин", али немојмо бар ни лагати и оптуживати друге за нешто шта смо око тога сами направили.

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је новинарима у Пећкој патријаршији да велики број архијереја СПЦ није сагласан са одлуком Светог архијерејског синода да орден Светог Саве на 800. годишњицу аутокефалности СПЦ додијели предсједнику Србије Александру Вучићу. „Морам то да кажем, што се мене лично тиче, а вјерујем и један добар дио наших архијерја нису тиме задовољни. То је одлука Његове Светостии и чланова Синода, али, прије свега, ово није била ни прилика за тако нешто. Овдје је било присустно и остаје оно што обједињује и сједињује и Цркву и народ“, казао је Владика Амфилохије. Објаснио је да је Александар Вучић, као и сви предсједници, моментално и привремено предсједник Србије. „И то је за поштовање. Али он није предсједник српског народа. А СПЦ је не само србијанска. Црква је жижа свеукупног нашег народа у читавом свијету. Према томе, Сабор је такав да не може да се оријентише партијски, уз сво поштовање према свима и свакоме. То је моје мишљење и могу да га кажем јавно и отворено. И нисам само ја који тако мисли. И један добар дио наших архијереја то исто мисли“, прецизирао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је „један добар дио епископа“ предложио да у склопу овог сабрања архијереја поводом прославе 800 година аутокефалности буде и јесење засједање Светог архијерејског сабора СПЦ. „То је предвиђено и на сабору у мају мјесецу – да буде јесењи сабор који би био посвећен просвети. Е сад, наравно, од тада до данас се наметнуло још толико животних тема које су теме управо за сабор. И један број наших епископа то је и предложио. Сад ћемо видјети како ће то бити. И за вријеме блаженог спомена Патријарха Германа, на 750. годишњицу аутокефалности, био је ванредни сабор, па зашто не би и сада био“, рекао је он. На питање шта ће поручити српском народу на КиМ, Митрополит Амфилохије је рекао да тај народ он цјелива. „Он чува своју душу, своје биће, своју дјецу, чува ћивоте светих архиепископа пећких, чува ћивот Светога краља, остаје вјеран Светоме краљу Стефану Дечанском и, наравно, Лазару Косовском. То је најбољи дио нашег народа. И надамо се да ће он издржати и ово распеће. Бог нека га благослови и умножи“, поручио је он. Митрополит Амфилохије је рекао да данас у српском народу постоје и интелектуалци који косовски завјет називају митологијом. „Не знам да ли садашњи предсједник тако мисли. Митологија – то значи да је Свети Стефан Дечански мит, архиепископи пећки су мит, цар Лазар је мит, и његово жртвовање за вјеру и отачаство и жртвовање овога народа, његово ношење Часнога Крста Христовога осам вјекова… Је ли то мит или је то исконско животно опредјељење једног народа. То је оно чиме је овај народ себе уписао међу зреле историјске народе. Он тиме опстаје међу њима и опстаће благодарећи ономе што називамо косовским завјетом“, истакао је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је објаснио зашто Патријарх Иринеј није дошао у Пећку патријаршију. „Старац је, деведест година… И хвала Богу да је био јуче у Жичи. И ја сам изузетно благодаран, и цијела Црна Гора, што је био код нас у Грбљу. И он је схватио, кад је био у Грбљу, колика је огромна љубав постоји према њему као Патријарху српском у Црној Гори. Власт црногорска сад иде неким својим путевима, али Црна Гора Светог Јована Владимира, Црна Гора Балшића и Црнојевића, Црна Гора Петровића посебно, зна се гдје је била и којим путем је ходила. И данас она наставља тај свој пут и природно је посебно везана за Пећку патријаршију“, казао је Митрополит Амфилохије. Казао је да ћивоти светих архиепископа пећких и мошти Светога краља Стефана Дечанског свједоче да смо и као Црква и као народ на Косову и Метохији присутни вјековима. „И да смо и данас присутни ништа мање и да ћемо бити присутни, ја сам увјерен, и наредних осам вјекова. А после како Бог буде хтио“, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Жао ми је што нисам био присутан да браним владику Теодосија када је Вучић недипломатски наступио према њему * Жалосна је чињеница да у Србији људи са ставом, поштењем и интегритетом, какав је био Оливер Ивановић, могу да нестану само зато што неком не одговарају. ПРВИ ДЕО ИНТЕРВЈУА: ОВДЕ Након што смо у првом делу интервјуа са Максимом (Васљевићем, 51), владиком западно-америчким, апсолвирали теме које се тичу живота и рада СПЦ у САД, промене њеног имена и Устава, односа према Васељенској патријаршији и поређења аутокефалности Српске и Украјинске православне цркве, у другом смо се више окренули ка условно речено “световним питањима”. Ако се питање Косова уопште може одвојити од наше духовности, порекла и традиције… Судбина Косова је и даље највећи национални проблем. У последње време се све чешће помињу речи као што је разграничење, подела… Црква је одлучно дигла глас против тога. Где ви видите решење? -Хвала Вам на том питању. Ми у западној Америци о Косову и Метохији размишљамо на практичан начин: у трајном смо контакту са нашим тамошњим народом преко Епископа Теодосија и његовог монаштва, и гледамо да посетама и материјалном помоћи допринесемо њиховом опстанку, посебно деци. Када смо 2015. године објавили монографију „Хришћанско наслеђе Косова и Метохије“ верујемо да смо и ми дали допринос, како је тврдио покојни академик Душан Батаковић, да се неутрализује кампања за учлањење Косова у Унеско. Поред књижевне и историјске, књига има и велику уметничку вредност. Само током прошле године упутили смо читав низ јавних апела Стејт департману поводом страдања нашег народа у јужној Србији апелујући за његову заштиту. Не заборавите, у сусрету са Американцима ми српски епископи се без изузетка и врло јасно идентификујемо као православни српски епископи, а у разговорима са званичницима из Стејт департмана бранимо недвосмислен став Сабора наше Цркве о Косову и Метохији. Само током прошле године упутили смо читав низ јавних апела Стејт департману поводом страдања нашег народа у јужној Србији апелујући за његову заштиту. Поред свог главног циља Цркве, а то је пружања предокуса Царства Божијег служењем литургије и етичким подстицајима, наш епископат у САД неговањем заветне косовске мисли одржава самосвест народа, подсећајући га на древну славу српске државе и народне историје. По питању решења косовског проблема дошло је и до отвореног сукоба мишљења на Сабору у Патријаршији између председника Вучића са једне, и неколико владика, међу којима сте наводно били Ви, са друге стране. Шта је оно у чему се не слажете са председником? -Искрено, био сам једини владика који намерно није желео да присуствује том састанку и зато нисам ушао у ту салу док је трајао разговор. То је био мој лични гест, мада сада мислим да је ипак требало да присуствујем, понајвише због Владике Рашкопризренског Теодосија према коме се председник Вучић понашао у најмању руку недипломатски. Наравно, већ је познато готово све што је ту речено тако да то овде не бих понављао. Шта мислите о Вучићевом ставу да је СПЦ нереална по питању Косова, да не познаје довољно ситуацију и тражи више од онога што је могуће? -Председник Вучић мисли да је „реалност“ најбоља основа за решавање проблема. Као Црква, ми мислимо да је реалност клизав терен за вредновање истине будући да управо око реалности постоје најразличитија и сукобљена мишљења. У том смислу, наш Сабор сматра да су садашњи тренутак и владајућа констелација односа у свету варљива основа за решење тако важног проблема какво је статус Косова и Метохије. Актуелна власт се са проблемом носи у мери својих могућности и знања, али је проблем што је из тог решавања искључила остале релевантне факторе. Она не сме да заборави да постоји и вертикала српске историје која, како је то говорио покојни Душан Батаковић, почива на неколико основних обележја, која, узета заједно, чине скуп особитих културних вредности, моралну и духовну лествицу српског народа: оданост православној вери и Српској православној Цркви, ослонац на традицију проистеклу из косовског предања, сећање на светородну династију Немањића итд. Додатни проблем је и неспособност великог дела наше елите да препозна како би та традиција, у европским размерама, могла складно да се уклопи у збир општих вредности уоквирених хришћанском цивилизацијом. Да ли држава има неки конкретан план по питању Косова, и да ли га је председник Вучић презентовао том приликом у Сабору? -Наш Патријарх нам је на почетку Сабора у Жичи рекао да му председник Вучић никада за седам година није изнео било какав план о Косову. Председник то није учинио ни кад је примљен у сали за разговоре током Сабора. А како смо видели, никакав план није изнео ни у скупштини Србије. Све се одвија иза очију јавности. Међутим, биће да ту нема ничег новог, тј. да српска политика пати од кратковидости. Прочитајте ове речи и погодите ко их је изговорио: „Влада је ову чињеницу сакривала на несрећу нашег народа и државе од јавнога мишљења, све до последњега момента и није ништа урадила да би припремила јавно мишљење за овакав преокрет државне политике. У овом непромишљеном поступку владе, леже главни узроци свих фаталних догађаја и наше несреће“. Не, нису ово речи из ове године, него су то речи српског Патријарха Гаврила Дожића из 1941. године, изговорене на рачун тадашње југословенске владе, у нешто другачијем контексту (из цитата је склоњена само реч „југословенска“). Жалосна је чињеница да у Србији људи са ставом, поштењем и интегритетом, какав је био Оливер Ивановић, могу да нестану само зато што неком не одговарају. На истом Сабору сте склоњени са места професора на Богословском факултету у Београду. На Вашу страну је стао и Ваш духовни отац, умировљени владика Атанасије (Јевтић), који је тим поводом имао прилично жустру преписку са патријархом Иринејем. Како сте лично доживели тај чин? -Нетачно је да је Свети Архијерејски Сабор у мају месецу расправљао о моме професорском статусу. Један епископ као индивидуа је то изнео као проблем, али је његово излагање одмах наишло на бурно негодовање других владика. Поседујем стенографске белешке шта је ко о томе рекао. Дакле, нема такве саборске одлуке, као ни „прећутне сагласности“ коју је неко поменуо. Уосталом, ако, примера ради, Сабор два пута заредом одбије да једног патријарховог кандидата изгласа за епископа – зар то није једна врло речита (далеко од „прећутне“) несагласност са њим?! Штавише, ни у саборском записнику не постоји никакав траг о дискусији око моје професуре. Према томе, еx нихило нихил фит – ништа не долази из ничега. Ја сам и даље професор Универзитета са свим правима и дужностима које тај статус повлачи. Ко год жели да укаже на теолошке или неке друге пропусте у мом теолошком и академском раду мораће добро да се потруди. Уосталом, допис синода је упућен Деканату Православног богословског факултета који ће са своје стране синоду упутити адекватан одговор. Да сумирам стање ствари: у свом досадашњем академском раду нисам изнео ништа што би било у сукобу са догматским или етичким учењем Цркве. С обзиром да се аутор синодског образложења већ јавно огласио рекавши да ту постоје некакви формални и теолошки разлози, са своје стране имам да одговорим лаконски: сви формалноправни, технички и доктринарни приговори аутора синодског образложења су најобичније неистине. Треба се замислити и над чињеницом да ће (уколико би се са Факултетом поступало на начин на који Синод то сада покушава) статус сваког професора факултета убудуће зависити од расположења и произвољности сваког новог састава Синода. Ми, срећом, немамо непогрешивог папу, мада се поједини, мимо патријарха, понекад понашају као да су непогрешиви. Приметили сте како се извесни епископ – главна мета Атанасијеве критике, устручава да му било шта одговори. Што се тиче преписке Владике Атанасија са Патријархом, мислим да су то ствари које прате живот Цркве. Херцеговачком владики су много јасније ствари него што то неки мисле. Он је, имајући у виду разне закулисне радње, реаговао на свој, атанасијевски начин каквим га сви познају, а због којег га лицемери не подносе, а љубитељи истине цене и уважавају. Много жустрију преписку су водили Свети Оци међусобно па су њихова писма данас драгоцени извор за упознавање историје Цркве. Владика Атанасије се легитимно обратио предстојатељу наше Цркве и изнео неслагање са одлуком Синода. Наш Патријарх је човек кога уважавамо због места које заузима, али не заборавимо да је он човек који осим што је у дубокој старости, може да направи грешку, да нешто заборави, погрешно чује, да поверује у неку неистину. Ако се то дешава другима, зашто би амнестиран био он, честита старина од деведесет лета?! Ми, срећом, немамо непогрешивог папу, мада се поједини, мимо патријарха, понекад понашају као да су непогрешиви. Приметили сте како се извесни епископ – главна мета Атанасијеве критике, устручава да му било шта одговори. Епископ Атанасије Јевтић нас својим поступцима поучава да не смемо да ћутимо када неправда заузме место правде. У свој својој енигматичности као личности, Епископ Атанасије је и овог пута изнео јеванђелски суд над савременошћу. И тиме нас је, како је забележио Матија Бећковић, највише потресао. Неки су то довели у везу са Ставом из 2017. који сте потписали заједно са још неколико професора, доцената и асистената Богословског факултета, а као одговор на Петицију којом се тражи укидање Дарвинове теорије. Видите ли Ви везу међу тим догађајима? -Блиска будућност ће показати ко је ту био у праву и колико је то био један вештачки проблем. Ниједан од актуелних професора Православног богословског факултета у Београду не повезује теорију еволуције са учењем Цркве. Међутим, за нас као припаднике Универзитета, било је неприхватљиво да скупина петиционаша боље зна шта је наука од Универзитета у Београду, САНУ, Биолошког факултета БУ, Српског биолошког друштва, Српског лекарског друштва и др. Све ове институције су званичним саопштењима осудиле Петицију, а многи од њихових представника званично и/или јавно подржали Став нас теолога. Петиција је укључивала потписнике из најразличитији сфера науке и уметности и друштвених делатности уопште, углавном некомпетентне за бављење овим питањем, било из перспективе биологије, било теологије. Од тројице биолога који су је потписали јавности је најпознатији Томислав Терзин, истакнути промотер псеудо-научних теорија и адвентиста седмог дана, деноминације која је позната по ставовима тзв. креационизма које заступају амерички протестантски фундаменталисти. Став професора Теолошког факултета, сасвим је очигледно, био је реакција против таквог неправославног и нездравог фундаментализма. Треба рећи да је у деценијама комунистичке идеологије и диктатуре, полако у јавном оптицају и популарној свести, ширеној путем школе, идеолошких памфлета, писаних и електронских медија, створена једна слика теорије еволуције као апсолутно неусагласиве са вером. Она је оставила дубоке недоумице код верујућих људи, а и код великог броја епископа. Међутим, водећи теолошки ауторитети у данашњем Православљу пишу и показују да се овом питању и те како може приступити истанчаније. Када се полемика око Дарвинове теорије распламсала, у једној изјави сте рекли: “Од момента када се појави научна теорија кадра да замени теорију еволуције, као њена једнако плаузибилна алтернатива, ми ћемо бити ту да је подржимо”. Такође, негде сте тим поводом казали и следеће: “Помислим одмах на светог Григорија Богослова из четрвтог века, који је био теолог, научник и епископ и који је човека назвао животињом у процесу обожења”. -Као прво, није искључено да неко у будућности неће добити Нобелову награду за постављање граница теорији еволуције. Друго, дужан сам да кажем да је свако од нас теолошки образован у датом контексту и ја не могу по том питању да будем у раскораку са како српском тако и са укупном православном теологијом последњих тридесет година. У издању Бачке епархије, на пример, деведесетих година прошлог века објављен је низ књига и часописа у којима се експлицитно тврди да Теорија еволуције није противна православној вери и у којима се она посматра у потпуно позитивном светлу. Ми смо то као студенти читали и поступно формирали свој став по том питању. Три почасна доктора Православног богословског факултета (Јован Зизјулас 1991, Христо Јанарас 2003, Калистос Вер 2008) сматрају да начелно нема несклада између теологије и еволуције. И после свега тога, зар треба да се чудимо што новије генерације теолога тврде да еволуција није зло (уколико се не банализује и не своди на флоскуле типа „човек је постао од мајмуна“)? Ако су наша Црква и њене владике усмеравали читаве генерације у једном правцу – а то је да теологија има шта да каже по питању научног знања а не само да га игнорише – како сада да све порекнете као да се то није десило?! Далеко пре садашњих чланкописаца на разним форумима по питању еволуције, написао сам пре десет година студију под насловом „Постоји ли биохемија слободе“. Тада сам истакао да с обзиром да природнонаучна теорија еволуције целокупни феномен биолошког живота објашњава у складу с начелима природног случаја, мутације и одабира, она као таква не претпоставља, нити је обавезна да претпостави, неки трансцендентни узрок, у смислу Божјег стваралачког деловања. Тиме се само потврђује њен феноменолошки карактер. Дакле, биолошки домен не садржи холистичку слику о човеку али помаже истој. Ту слику поседује теологија – наравно, не у изолацији него у сарадњи са науком, узимајући у обзир и друга научна сазнања о човеку, баш као што су то чинили Оци Цркве кроз векове. Има ли заиста Црква толико разлога да се спори са науком, а по питању теорија о настанку човека? -Дозволите да одговорим контра-питањем: шта значи уопште то банализовање и поларисање Цркве уопште и науке уопште? Као што рекох, водећи православни теолози данас сматрају да нема разлога да се теологија спори са науком него да је њен задатак да подсећа науку да чува достојанство човека и планете. С обзиром да ово није пресудно питање, подсетио бих све на максиму коју је својевремено формулисао један владика: „Међу архијерејима, као и уопште у Цркви, влада правило по којем у битном и пресудном постоје слога и јединство, у мање важном слободан избор, а у свему – љубав“. Став 2017 једног броја професора био је покушај да се одреди права мера у разумевању кључних аспеката односа теологије и науке и да се расветли затамњена и недовољно растумачена димензија њихове синергије. Тај племенити покушај је неправедно злоупотребљен од подстрекача немира и разноразних агената-провокатора. Вера и језик су нераскидиви део идентитета једног народа. Нажалост, чест је случај да деца српских имиграната у Америци слабо или никако говоре наш језик. Шта црква, конкретно Ваша Епархија, чини по том питању? Како саветујете родитеље и децу коју сусрећете у цркви и на својим путовањима по парохијама? -Српски народ је, попут многих других народа, веома везан за своје историјско памћење, чему доприноси српски језик. По том питању наша Црква и у дијаспори нуди све неопходне садржаје: богослужењем чува не само српски него и старословенски језик, а парохијским животом омогућава заједништво… Проблем је што ентузијазам родитеља и њихова жеља да деца уче и науче српски полако спласне. Упркос томе, парохије су куле светиље читавог духовног и културног живота српског народа. У њима, захваљујући литургијском животу, настављају да живе српскословенски књижевни језик, обичаји, предања, светитељство и свеукупни друштвени етос. Да се разумемо, својим угледом и улогом у народу, једино наша Црква подстиче организовање просветних и културних делатности у дијаспори. Богослужење у Епархијама СПЦ у Америци је углавном двојезично. Шта мислите о црквеној служби на енглеском језику, је ли се она могла избећи? -Мислим да је одличан одговор на то питање дао Епископ Новограчанички Лонгин. Он, источноамерички епископ Иринеј и ја делимо исто мишљење по том питању, а иза нас стоји цео Црквени сабор из Чикага који је свесрдну подршку указао нама архијерејима. У духовним и културним прожимањима која карактеришу нашу дијаспору немогуће је избећи језичку симбиозу енглеског и српског. Ми не можемо допустити да Црква буде уточиште искључиво нашим исељеницима. Због њене васељенске мисије и верности Јеванђељу, она је отворена за све грађане Америке који, и преко српских досељеника, желе да постану православни хришћани (иако не знају српски језик). Наше предстојеће издање двојезичног Јеванђеља на српском и енглеском сведочи о културном достигнућу у модерној историји Цркве у дијаспори. Да ли би служба на матерњем језику и утицај цркве у том смислу могао бити важан тас на ваги да генерације које долазе не изгубе контакт са матицом, бар када је у питању језик? -Из ревности према „српском књижеству“, наша Епархија објављује књиге не само на енглеском него и на српском језику. Кроз издаваштво у оквиру разних едиција промовишемо српске теологе: Николај Жички (4 књиге), Јустин Поповић (4 књиге), Амфилохије Радовић, Данило Крстић, Атанасије Јевтић, Радован Биговић, Владан Перишић, Богољуб Шијаковић, Ненад Милошевић, итд. Десетине српских теолога, историчара и научника је постало доступно англофоној читалачкој публици. Остављам да други процене да ли је то рад од националног значаја. На црквеним саборима се већ деценијама говори и одлучује на енглеском језику док се записник чува у обе језичке варијанте. Осим тога, приметио сам да само један учесник сабора није био у стању да се обрати на енглеском језику – ради се, иначе, о свештенику који је при том и професор на факултету у Новој Грачаници – док је неупоредиво више оних који не разумеју српски Званични језик обраћања на недавно одржаном Сабору у Новој Грачаници је био енглески. Уз разумевање чињенице да неки од присутних не говоре српски, зар није било логичније да се њима обезбеди преводилац, а да обраћања буду на српском, изворном језику наше Цркве? -По том питању пратим праксу коју сам затекао а коју су до сада пратили и сви српски епископи. Дакле, нисмо ми ништа ново увели – на црквеним саборима се већ деценијама говори и одлучује на енглеском језику док се записник чува у обе језичке варијанте. Осим тога, приметио сам да само један учесник сабора није био у стању да се обрати на енглеском језику – ради се, иначе, о свештенику који је при том и професор на факултету у Новој Грачаници – док је неупоредиво више оних који не разумеју српски. Међу њима је значајан број обраћеника у Православље који својом вером, етосом али и бројношћу и присуством чувају и унапређују српске парохије. Наравно, многи алонимни (под другим именом) учесници чудноватих форума, иако мисле да су анонимни, покушавају да својим мешетарењем кривотворе црквену стварност. Осим што се варају да су безбедни у својој „алонимности“, јер ће кад-тад бити обзнањена њихова имена, они су на дуже стазе тужни губитници. Црква – ако боље погледају историју – опстаје упркос таквим и сличним клеветама и подметањима. Следеће године ће бити одржан попис у Америци. На прошлом из 2010. године свега се 186.000 људи изјаснило као Срби, иако реалне процене кажу да нас је далеко више. На том попису Хрвата је било скоро три пута више, а бројнији су и Словенци и Албанци. Шта мислите да је разлог због кога наши људи беже од свог порекла? И колико то вуче корене из несрећних 90-тих када смо у америчким медијима били приказани као лоши момци и када, благо речено, није било популарно бити Србин? -Попис је драгоцен извор за познавање етничког састава становништва. Јасно је да се ранији пописи не могу узети као полазна основа прорачуна јер нису били ни бројчано прецизни ни сасвим поуздани. Његове мањкавости су у томе што нису остављали поља за бележење националне припадности, онемогућивши одређивање националног идентитета сваког грађанина. Мислим да варирање тих бројки указује на омашке у десетинама па можда и стотини хиљада. Сви досадашњи статистички прорачуни су изузетно непоуздани. Шта би Ви поручили Србима пред попис 2020. године? -Исто што и пре девет година, априла 2010, када смо преко наших парохија позвали вернике да искористе историјску прилику да се током пописа становништва упишу као амерички грађани српског порекла. Подсетили смо их да добро проуче упутства у брошурама (2010 Ценсус формулар) које смо им доставили. Такође смо их молили да погледају видео упутства како да попуњавањем формулара истакну српско порекло. Наш званични број по попису из 2000. године је био мањи од 200,000. Уколико желимо да будемо утицајна заједница и актери америчке друштвене и политичке сцене, ми морамо да се изборимо и за свој реални званични број. Сваке нове године се рапидно повећава број српских имиграната, како у Америци, тако и у другим западним земљама. Колико Вас то као духовног оца забрињава, нарочито чињеница да из матице највише одлазе млади и школовани људи? -С правом је речено је да је наша Црква у дијаспори до сада била имигрантска. То значи да је зависила од прилива нових исељеника. Да ли ће тако бити у будућности, тешко је рећи. Стога је брига нас епископа двострука. Ако њих не буде, ко ће чувати српско православно наслеђе Америке са преко 200 цркава и богослужбених места? Ако пак буду долазили у већем броју, шта ће бити са матичним српским земљама? Како процењујете однос државе Србије према дијаспори, нарочито оној са којом сте најбоље упознати, америчкој? Колико је јака или слаба та веза? -Нисам уопште сигуран у искрене намере садашње државе према расејању. Ипак, верујем да ће се ствари поправити са неком будућом влашћу. Тренутна власт није нашла интереса у дијаспори и да јој наши исељеници нису суштински битни. Рачуна на то да је довољно што ће свако вођен патриотизмом аутоматски да прелива у Србију зарађен новац. Али, то није ни домаћински ни менаџерски однос. Простор Ваше Епархије се налази под јурисдикцијом Генералног Конзулата у Чикагу. Одлазећи конзул Дејан Радуловић је претходних 5,5 година провео у статусу конзула-жерана, практично вршиоца дужности без пуних ингеренција. Нови конзул ће остати у истом, фаличном статусу. Шта нам то говори? -То нам говори да тренутна власт није нашла интереса у дијаспори и да јој наши исељеници нису суштински битни. Рачуна на то да је довољно што ће свако вођен патриотизмом аутоматски да прелива у Србију зарађен новац. Али, то није ни домаћински ни менаџерски однос. Но, и поред спутаности спорим бирократским механизмима, надам се да и у наше време важе следеће речи Николе Пашића: „Српска је држава имала, и сад има, доста бирократског, али та је бирократија привремена и она је почела слабити и нестаће чим поодрасту слободни грађани који би надмашили знањем и свестраним искуством“. Мање је познато да сте у Вашој Епархији Западноамеричкој (као јединој у СПЦ) увели институцију омбудсмана, стручњака за канонско и грађанско право који има задатак да води рачуна о томе да пословање Епархије буде транспарентно и да не буде у колизији са америчким законима. Откуд та идеја? -Омбудсмана не треба посматрати никако другачије сем једино као још једну службу коју Црква нуди у новим животним околностима. Ова служба постоји са благословом надлежног епископа као још једна служба (харизма, дијаконија) унутар наше Православне Цркве. То је једна функција која служи за ад хоц случајеве и потребна је ради правовременог одговора на оне случајеве за које немамо готове одговоре у предању. Пажљиво проучавање историје Цркве показује да је Црква као тело Христово састављена од различитих харизми или служби. Још је Апостол Павле поручивао: „Е да ли су сви апостоли? Е да ли су сви учитељи? Е да ли сви имају дарове исцељивања? (1Кор. 12, 29-30). Службе у Цркви су егзистенцијалне и личне, и нису статичне. Управо ова различитост у служењу другима води нас до могућности увођења лица омбудсмана. Рекавши ово, додајмо да је ова функција прихватљива под условом да уважава постојећи црквени јерархијски поредак и води у заједницу и јединство, а не у подељености. Наравно, православне епархије нису у обавези према било којем статуту да имају омбудсмана и може се рећи да је то нешто што сасвим пристаје америчком контексту. Ми се можемо наћи у ризику да одговарамо пред општим америчким законом, који је другачији од грађанског закона који можете наћи у Србији и већини европских земаља. Задатак омбудсмана, који је правни али и канонски стручњак, притом лаик, јесте да пружи другачија средства комуникације у једном формалном пољу. Ово је важно због тога што су наше парохије географски веома међусобно удаљене (понегде и хиљадама километара). Наше канонско право је увек имало сензибилитета за тако нешто. Дефиниција омбудсмана гласи да је то званично лице надлежно да истражује појединачне жалбе против лоше вођене администрације, нарочито код јавних служби. Поред духовног, пастирског рада, бавите се поезијом и музиком, а неке Ваше песме су и углазбљене. Познато је, такође, да умете лепо да запојите… Колико један владика себи “сме да дозволи” такве излете и колико је уметност у “расколу” са православном духовношћу? -Највећи Оци Цркве си били песници и опробали су се и у античкој поезији и прози. Св. Григорије Богослов из 4. века, о коме сам написао докторат, писао је стихове на теме из платонске философије. Када је безбожни цар Јулијан забранио хришћанима да се користе класичним текстовима, овај Григорије је у томе нашао повод да се бави поезијом и излагањем хришћанске науке у метричким стиховима. Уметност је у најближој вези са човеком и Црква је то кроз векове вредновала. Црква нуди музику јачу од смрти. Верујем да спона уметности са духовношћу може да помогне људима да постану чланови Цркве. Танка, али нераскидива нит којом је Предање спајано са уметношћу, била је извор виталности Цркве и вештине Отаца да у свим околностима успоставе мостове да човеком свога времена, чувајући идентитет Цркве. Мислим да нас ти уметнички изрази подсећају на наше место у оквирима света и европске цивилизације. Кад смо код тог цивилизацијског питања, сматрам да је Црква једини простор у коме добијамо укус живота вечног, што нас води саосећању према болу савременог човека. Као Црква, гледамо да се у њој осећају као код куће и наши сународници и остали житељи америчког друштва. На том путу, угледамо се на новопрослављене светитеље Севастијана, Мардарија и друге. Наши верници сликају иконе Богородице заштитнице Монтане, Аризоне, Лос Анђелеса. Отварају се нове парохије са америчким обраћеницима, попут најновије мисије Св. Севастијана у Карсон ситију у Невади. Пре неколико година смо започели мисију међу Индијанцима. Организације попут Кола српских сестара сведоче о филантропској димензији Јеванђеља. Укорењена у америчком друштву, наша Црква је у трајном дијалогу са верама које чине америчку стварност. То искуство нас лишава сваког тријумфализма и подстиче на дијалог ради ближњих. Иако имамо свест да смо једна света (уна санцта) Црква, ми не смемо да стекнемо дух надмености у односу на друге, поготово када видимо да другима не успевамо да пренесемо свој етос. Ради тога, треба да на друге гледамо састрадално и покајнички. Црква није себични посед православних. Уколико не учинимо више на сведочењу јединственог црквеног, преображавајућег духа, одговараћемо пред судом Божијим. Ослањање само на пуки традиционализам доводи до игнорисања стварних проблема историје. Верујем да је Свети Сава имао много ширу визију друштва од појединих данашњих гласоговорника светосавља. Према томе, уколико америчком друштву убризгамо дух и етос наше литургије и подвижништва, тада се нећемо претворити у гето него ћемо као Црква представљати неопходни светотројични квасац историје и човечанства. Извор: Serbiantimes.info View full Странице