Претражи Живе Речи Утехе

Међу нашом братијом православном, кружи прича ( ја не могу да изгуглам оригинал, па препричавам ) . Упокојили се теолог, монах и једна проста жена, и дошли пред врата раја, а тамо их сачекао неко и пита их редом. Прво пита теолога, да ли је веровао у свом животу, да ли је постио, причешћивао се и тако редом и наравно теолог одговара потврдно.... на питање да ли би препознао Христа , он наравно одговара да мисли да када би се нашао пред Христом засигурно би га познао. Исто пита и монаха и монах отприлике одговара исто као и теолог . И на карју пита и ову просту жену слична питања која је поставио и теологу и монаху . И на крају пита и њу кључно питање, да ли би препознала Христа. При том, раширивши руке и трчећи у заграљај том Неком, проста жена одговара : " Па ко те не би препознао Христе " .

Христос се роди! Из године у годину на патријаршијском сајту налазимо „вести“ које садрже очигледне грешке које никако не би смеле да се појављују на званичном гласилу наше Цркве. А за претпоставити је да се ове грешке догађају јер понекад вест напише неко ко се не разуме најбоље у црквени поредак, што и није нешто много битно само по себи, али јесте битно када такве вести непроверено изађу у јавност. Тако смо претходних година, у више наврата, читали на пример како је служен парастос светима (Кирилу и Методију!), или више година за редом смо читали беседе о Крсту или историју о проналаску Часног Крста, на тзв. „Крстовдан“ уочи Богојављења, који нема никакве везе са празником Часног Крста Господњег. А ову годину започињемо читањем како је свјатјејши Патријарх српски „по древном поретку наше свете Православне Цркве“ служио „Литургију Светог Василија Великог“ на Бадњи дан. Ове године, када Божић пада у недељу! Невероватно би било да је ова вест тачна, то јест да је заиста на Бадњи дан ове године Његова Светост одслужио баш Св Литургију Св Василија Великога. Вероватније је то да је ову вест написао неко ко уопште не познаје „древни поредак“, тј. црквени Типик, о коме вест пише, и ко уопште није ни присуствовао тој Св Литургији. Јер да познаје „древни поредак“ и да је присуствовао Св Литургији не би написао да је служена Св Литургија Василија Великога него Св Јована Златоустога зато што је ове године Божић у недељни дан, па се Литургија Св Јована Златоустог служи на „Бадњи дан“ тј. уочи Божића, а Литургија Св Василија Великог на сам празник (тј. Божић). Надам се да сутра неће писати да је на Божић служена литургија Св Јована Златоустог (и то по "древном обичају")! Не оставља добар утисак то што вести овако непроверено завршавају на званичном сајту наше Цркве, и што се дешавају овакве грешке. Можемо само да се надамо да ће се ово ускоро поправити. Ведран П.С. Вест је овде http://spc.rs/sr/badnji_dan_u_susret_rozhdestvu_gospodnjem_1 Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг

Илити: зашто је змији упалило да их наговори да једу са дрвета познања? Да ли су се Адам и Ева осећали инфантилно и због чега? . . .

Живот тек рођене бебе био је угржен због одлуке родитеља, који нису хтели да одобре да им дете прими трансфузију крви током операције, јер то није у складу са њиховом вером. Да би лекари ипак спасили тек рођену бебу, која је у том тренутку била стара само четири дана, Центар за социјални рад из Пожаревца морао је привремено да одузме родитељима старатељство, који су иначе Јеховини сведоци. Захваљујући тој одлуци дечак је успешно оперисан, а због пожртвованости хирурга током саме интервенције, дете није ни морало да прими туђу крв и плазму. Проф. др Зоран Радојичић, директор Универзитетске клинике у Тиршовој потврђује за „Блиц“ да се у овој болници успешно опоравља новорођенче, старо 16 дана, које је смештено на одељењу неонаталне полуинтензивне неге. – За интервенцију су биле обезбеђене све неопходне сагласности које у оваквим ситуацијама даје родитељ или старатељ детета – кратко је прокоментарисао проф. др Радојичић. проф. др Зоран Радојчић/Фото: РАС, Блиц Међутим, како „Блиц“ сазнаје дечак је 12. новембра, дан након рођења, превезен на Универзитетску клинику у Тиршовој са Института за неонатологију, због специјализоване дијагностике и лечења. Код детета се није развила пречага, односно дијафрагма, због чега су се абдоминални органи нашли у грудном кошу и на тај начин гурали срце. То је изискивало хитну операцију, на коју су родитељи пристали. Међутим, када им је објашњено да постоји велика шанса да ће током саме операције дете морати да прими трансфузију, тада је настао проблем, односно они нису хтели да потпишу сагласност за то. – И хирурзи када су чули да родитељи не дозвољавају да им дете прими крв током интервенције, нису желели да уђу у операциону салу и тако ризикују дететов живот. Са родитељима је разговарано више пута. Имали су прилике да причају са свим члановима тима који би учествовали у интервенцији. Видело са да владају материјом и да су знали доста о здравственом проблему њихове бебе. И њихов старешина је чак био присутан на тим састанцима, али се уопште није мешао. Родитељи су били свесни свега што може да се догоди њиховом детету, али једноставно нису могли да одобре трансфузију крви, јер би били изопштени из заједнице. Знали су и да ће им Центар за социјални рад привремено одузети дете због тога. Али, једноставно нису могли да кажу „да“ – препричава извор „Блица“ који је био упућен у дешавања у овој дечјој клиници. То се управо и догодило, јер је болница морала да се обрати Центру за социјални рад у Пожаревцу, који је донео привремену меру о старатељству, како би лекари могли да спасу живот детету. После успешно обављене интервенције дечак је пребачен на интензивну негу, где родитељи нису могли да буду константно са њим, али су га посећивали. Када је изашао са интензивне неге, мајка је стално уз њега. Како сазнајемо, иако је родитељима привремено одузето старатељство над дететом, мала је вероватноћа да ће Центар за социјални рад покренути поступак за одузимање детета. Већа је шанса да када се заврши лечење и када социјални радници заврше проверу, родитељима ипак врате старатељство. Соња Тодоровић, Блиц

О овом случају за телевизију Храм говорио је протопрезвитер-ставрофор др Драгомир Сандо, нагласивши да је за човека најважнија борба за живот, јер је живот дар над даровима. Одговорност и обавеза православних верника је да се, колико може, брине о светињи живота, закључује уважени професор. Извор: Телевизија Храм View full Странице

Октобарска револуција у Русији, чија се 100. годишњица управо обележава, дуго је припремана, а онда је све изненадила. Зашто је то тако и зашто је треба сагледавати у целини са Фебруарском револуцијом? Које су последице тих „10 дана који су потресли свет“? Део одговора нуди управо објављена књига познатог руског историчара Олега Ајрапетова, чији је превод на српски објавила издавачка кућа „Клио“. Књига је допринос дискусији о 1917. години која је неисцрпна тема, јер су ти догађаји били важни и за Русију и за цео свет, рекао је директор и главни уредник „Клија“ Зоран Хамовић на округлом столу организованом у Историјском музеју Србије. О узроцима и последицама Револуције говорили су професор Московског државног института за међународне односе (МГИМО) Јарослав Вишњаков и домаћи историчари Алексеј Тимофејев, Небојша Дамњановић, Горан Милорадовић и Милан Ристовић. Тимофејев је истакао да се Октобарска револуција не може посматрати одвојено од Фебруарске револуције, а обе је довео у контекст Првог светског рата. Није случајно што су бољшевици, који су обећавали мир, добили подршку народа, док су организатори Фебруарске револуције тражили наставак рата, рекао је овај историчар у дискусији чији је модератор био новинар Времена Филип Шварм. За Дамњановића нема сумње да је Фебруарска револуција значајнија од Октобарске револуције и да је, како је рекао, она прокрчила пут за њу. „Читајући ову књигу имате доживљај чуда. Фебруарска револуција, рећи ће неко, могла се предвидети, али видимо да су сви актери били затечени. Међутим, Русија се истрошила, војска се истрошила. Организам умире кад му откажу унутрашњи органи, па тако умире и организам државе. Ово је први пут да нису официри извели војнике, него су војници извели официре на улице, а иза свега стоји страшна замореност ратом“, оценио је Дамњановић. Руси у рату, према речима Милорадовића, нису били без успеха — до 1917. године заробили су два милиона аустро-угарских војника и „тој војсци ишчупали срце“, али цена је била страшна и руска војска била је такође исцрпљена. То је ферментисало дубоко незадовољство и у војсци, и код народа, рекао је српски историчар. Он је такође указао на неуспели покушај спровођења политичких и економских реформи у Русији које су покренуте усред рата. Учесници округлог стола осврнули су се и на улогу Владимира Иљича Лењина и теорије завере да је он био оруђе страних обавештајних служби. На питање да ли су Лењин и бољшевици били нека врста оруђа Централних сила или су били прагматичари који су по сваку цену желели да изврше социјалну револуцију не бирајући средства, професор Ристовић је оценио да се може рећи и једно и друго. За кратко време бољшевици су постали снага и највећи профитери кризе јер користе оно што је „већ било на столу“, а то је неуспех политичке елите да реформише друштво. Велике реформе се не праве у време рата, приметио је Ристовић и додао да је то био један од окидача кризе. Немачка, са друге стране, има јасну рачуницу и стало јој је до даље дестабилизације Русије и ту свако има свој рачун и гледа да профитира, додао је Ристовић. Алексеј Тимофејев, коментаришући за Спутњик теорије завере у вези са Октобарском револуцијом, каже да у свакој револуцији има пуно завера, али да не треба полазити од гласина. „Нису бољшевици свргли цара, нису бољшевици поделили Русију на више аутономних покрајина, то је тековина Фебруарске револуције. Бољшевици су успели да их задрже у оквиру једног контекста. Сад на који начин, то је као хемиотерапија, неки болесник од хемиотерапије не преживи. Русија је преживела“, каже Тимофејев. Он подсећа да је Аустроугарска монархија те 1917. године била пандан Русији, а доживела је другачију судбину и распала се. „Бољшевици су успели не само да задрже све што је имала Руска царевина, него да након 30 година контролишу и много већи простор него царска Русија. Грубо говорећи, бољшевици су успели да одговоре на изазове на које је царска власт хтела да одговори и вероватно би одговорила, у сваком случају планирала је. А привремена влада не само да није могла него није ни хтела да их решава. Фактички, амбис у који је ишла Русија дефакто је био заустављен Октобарском револуцијом“, сматра Тимофејев. На питање Спутњика да ли је, из перспективе савремене историографије, Револуција била катастрофа или не, професор Вишњаков наводи да је у години обележавања века од Октобарске револуције, то предмет озбиљних дискусија, конференција и округлих столова, а Ајрапетовљева књига се може сматрати доприносом томе. „У савременој Русији не кажу да ли је то било лоше или добро, да ли је то била трагедија или је напротив Совјетски Савез био велика држава. То су крајње тачке гледишта. Ми сада уз помоћ Револуције покушавамо да постигнемо унутрашњи консензус у друштву, да заједно схватимо шта је то било, како је то стварно утицало на државу, друштво, културу. Она је заиста била кључни догађај. Узгред, није случајно што се у научној и историјској средини термин Октобарске револуције не издваја, него се говори о Великој руској револуцији, тј. то су сви догађаји, и Фебруарска и Октобарска револуција заједно. У том контексту се сада сагледава Револуција, као покушај да се нађе нека консолидација различитих слојева друштва, и либерала, и патриота, најразличитијих слојева становиштва“, навео је Вишњаков. Није случајно, истиче наш саговорник, што руски политичари, па и председник Владимир Путин кажу да треба имати одмерен приступ и да не треба упадати у крајности. „Ја бих то упоредио са Француском револуцијом. Без обзира на све крваве догађаје, јакобинску диктатуру, 14. јул и пад Бастиље је дан обједињавања француске нације. Није важно како се односимо према томе што се дешавало. Тако треба радити и да Руска револуција буде неки обједињавајући моменат свих нас, независно од наших погледа и политичких убеђења“, закључио је Вишњаков. Тања ТРИКИЋ

На 62. Међународном Сајму књиге у Београду одржана је промоција пројекта "Душу нису убили. По први пут на једном месту о страдању српских цивила у Босни и Херцеговини у свим ратовима у 20. веку говоре очевици, страдалници, потомци и историографска грађа. Поред Патријарха српског Иринеја, промоцији је присуствовао и министар културе и просвете и Влади Републике Српске Дане Малешевић. Екипа документарног филма, предвођена аутором Миром Лолић Мочевић са историчаром Драгом Мастиловићем, пролази Босном и Херцеговином и преноси историјске податке, снима просторе најмасовнијих страдања, бележећи у каквом су стању спомен простори, а оном што се на тим просторима дешавало сведочиле су жртве из задња два рата и потомци страдалих из Великог рата. View full Странице

Према најавама Министарства здравља, од 1. октобра биће обавезна и вакцинација која штити од упале средњег уха, бронихтиса, менингитиса, сепсе и упале плућа. Епидемиолог Института за јавно здравље Војводине Миољуб Ристић изјавио је да је на територији Војводине и Јужнобачког округа највећи обухват вакцином против туберкулозе од 98 до 100 одсто, а нижи за хепатитис Б и ММР вакцину. "Када говоримо о вакцини против хепатитиса Б и ММР у 2016. години забележени су обухвати за прву дозу 90 одсто, а за другу 91 одсто", навео је Ристић. Он је истакао да се епидемије већих размера могу избећи управо вакцинисањем и да је то најзначајнија превентивна мера. Упозорава и да би у Србији, уколико би дошло до тренда смањења броја вакцинисаних, могао да се деси румункски сценарио где постоји епидемија од 2016. године, јер је обухват првом дозом ММР вакцине био 80, а другом 50 одсто. Он је рекао и да је обухват вакцином ММР у Војводини био најнижи 2015. године, а да је 2016. забележен пораст, али да би идеално било да је обухват 95 одсто, јер тада, оцењује, не би размишљали о евентуалној епидемији. "Оно што је добро је то да рубни крајеви Војводине, јужни Банат и северни крајеви Бачке, где се у околини дешавају епидемије, бележе обухват вакцинацијом од преко 95 одсто, зато немамо продор већег броја оболелих ка унутрашњости Војводине", казао Ристић. Према његовим речима, највеће последице невакцинисања деце су, када се говори о морбилама, компликације и то запаљење плућа. "Американци у својим анализама истражују колико деце од неке болести буде хоспитализовано, код колико њих се јаве компликације, колико њих умре и они су проценили да су, због тога што су вакцинисали децу ММР вакцином, од 2000. до 2014. године спречили да умре 15,6 милиона деце", рекао је Ристић и додао да од тог не треба бољи аргумент за вакцинацију. Ристић истиче да епидемиолози и педијатри никада нису били нити ће бити присталице кажњавања за невакцинисање, те додаје да се они труде да кроз едукацију укажу на значај спровођења вакцинације. "Мислим да мера кажњавања родитеља који невакцинишу дете неће донети неке резултате, али то је законска обавеза и морамо се тога придржавати. Постоје земље у Европи које немају обавезну вакцинацију и то је истина, али је истина и да оне у којима су вакцине биле необавезне, након епидемије, постале су обавезне", истакао је Ристић. Најсвежији пример је, како је рекао, Италија, где је од 2016. до 2017. године 4.500 деце оболело, а од тога троје је умрло. "Када је регистрован први случај смртног исхода они су увели обавезну вакцинацију ММР вакцином, а зашто би ми чекали да нам се деси епидемија већих размера па да схватимо да је обавезна вакцинација пожељна? Не треба да чекамо већ да спроводимо што је закон прописао", указао је Ристић. Према његовим речима, у Србији данас захваљујући вакцинама немамо велике богиње, дечју парализу, тетанус код новорођенчади. "Те али и многе друге заразне болести против којих се спроводе вакцине су сведене на појединачна јављања. Те болести данашњи родитељи уопште нису видели и зато они само уоче нежељене реакције које се јаве после вакцинације, а које су најчешће локалног и благог типа, никако животно угрожавајуће", рекао је Ристић. Он је додао да значајну улогу о наводним нежељеним реакцијама има и интернет и доступност информација о вакцинама, од којих је већина, како је навео, нетачна. Када је реч о нежељеним ефектима ММР вакцине, Ристић каже да у једном од милион случајева може да се јави енцефалитис. "Када се то преведе на популацију у Војводини, то значи да треба да извакцинишете 50 година децу да би се јавио такав један случај. Међутим, ако посматрате на нивоу епидемије, ризик за појаву запаљења мозга је хиљаду пута већи, што значи боље се вакцинисати да не би дошло до епидемије", истакао је Ристић. Он је оценио да се тренутно не само наша земља него и земље окружења и цео свет налазе у фази у којој све указује да може доћи до епидемије већих размера. "Тада ће становништво схватити значај вакцинације и потиснути све поруке које стижу против вакцина", истакао је Ристић. Он сматра да би се вакцинисањем што већег броја грађана дошло близу циља који има Светска здравствена организација - да се болести које носи само човек искорене, и да би као што је вариола искорењена, било могуће искоренити и мале богиње и заушке. Према најавама из ресорног министарства, како је истакао, од 1. октобра би у примени требало да се нађе као обавезна и вакцина против бактерије стрептококус пнеумонија или пнеумококе, која ће штитити од упале средњег уха, бронихтиса, менингитиса, сепсе, упале плућа. "Наши педијатри, чак и неки антивакцинисти, залажу се за њено увођење, чак су и они свесни који је њен значај и ако знамо да је велика већина родитеља куповала ту вакцину иако она није обавезна, верујем да већина неће имати негативан став према њој", навео је Ристић. Ако нам остану овакви обухвати вакцинацијом, истиче, око нас могу да се дешавају епидемије и ми нећемо бити у опасности, али ако наставимо да не слушамо струку, већ да нам је интернет лекар, упозорава, бићемо у проблему. Он је навео да је последња регистрована епидемија у Војводини била у јуну у Срему, међу здравственим радницима Опште болнице Сремска Митровица, и то јер је једна особа боравила у Италији, где је епидемија била у току, па је вирус увезен, те додао да је та прича завршена са шест оболелих.

Савремени човек XXI века је готово свакодневно под стресом. Трка са временом и за новцем, породични проблеми и проблеми на послу, неретко на нама остављају трага. У ери индивидуализма, где свако гледа искључиво своје потребе и услед недостатка емпатије, осећамо се још више изгубљено и усамљено. Одговор и решење на све ове проблеме, као магичним штапићем, наводно нуде лиценцирани животни тренери или лајфкоучеви. Ово модерно занимање у западном свету постоји већ добру деценију и није тако нова појава, док је у Србији права поплава лајфкоучева уследила тек пре пар година. Све што треба да урадите да бисте постали животни тренер је да похађате кратак курс и да поседујете лиценцу. Kо су заправо животни тренери ? То су пре свега особе које у вама и у вашим проблемима виде брзу и лаку шансу за зараду, продајући вам филозофију, једну врсту магле, која у пракси нема готово никаквог смисла. У корену сваке лајфкоуч филозофије стоји теорија поткована у савременој западној култури, да се увек и по сваку цену мора јурити срећа, да је негативно размишљање корен свих наших проблема, и да ће нам се све остварити ако само мислимо позитивно итд. Први и најпростији пример из живота који побија ову теорију, колико познајете негативаца и намћора који су милионери и поседују све у животу, а колико весељака и позитивних људи који су скончали на улици без игде ичега ? Ја их познајем много. THE SIMPSONS: Mr. Burns Јурење или тражење среће је управо оно што нас чини тако несрећним и незадовољним. Да не буде само рекла казала, да видимо шта на све то каже савремена клиничка психологија, као призната наука. Kлинички психолози тврде да овакав начин размишљања никако није добар по нашу психу и здравље. Притисак да се искључиво мисли позитивно доводи до све већег потискивања негативних мисли, што води ка сигурним менталним проблемима, јер све те емоције у једном тренутку морају негде да испливају. Ово такође ствара проблем, јер када мислимо да је довољно да искључиво мислимо позитивно, а не успемо да дођемо до тако жељеног циља, следи нагло суочавање са реалношћу које је често веома болна, што ствара велико разочарање и могућу депресију. Kорен проблема лежи у томе што људи гледају на ствари црно бело, неки догађај увек мора обавезно да буде или само добар, или само лош, а то не мора да буде тако. Нпр, побегне вам аутобус, али док чекате деси се да сретнете особу свог живота или да вам се догоди нешто лепо. Kада неки лош догађај не видимо као обавезно негативан, онда нам позитивно мишљење као начин утехе није ни потребно. Звучи као нешто што је тешко достићи, али ниједно брзо и лако решење није делотворно на дуже стазе. Живот је заправо једна огромна лутрија, и увек је мешавина лепих и мање лепих тренутака. Суштина је да оне мање лепе прихватимо као нормалне, али да их преокренемо у своју корист, и да нешто научимо из њих. Није фраза да после кише увек следи дуга, заиста је хтако. Сваки човек је јединствена прича за себе и не постоји један један јединствени рецепт како треба живети. Суштина је да живите у складу са својом личношћу и да сами пронађете себи својствен баланс. Аутор Ивана Станојевић, апсолвент Историје уметности На Филозофском факултету у Београду Видовдан.орг

Зашто су раније супружници живели дуго и срећно и чак нису могли ни да помисле на то да разруше своју породицу а данас се половина бракова распада после прве године? Шта смета људима, који ватрено воле једно друго при ступању у брак, да сачувају љубав и касније? Како преживети распад породице, како се ослободити „љубавне зависности“ - популарне “дијагнозе“ савремених психолога? Шта стоји иза модерне фразе “не слажу им се карактери“? И да ли је обавезно да се „слажу карактери“ да би се сачувала љубав за цео живот? О тужној појави, као што су разводи, разговарамо са протојерејем Димитријем Смирновим. - Оче Димитрије, према статистици, прве године се распада 50% склопљених бракова, током следећих 10 година - 80%. До самог „финиша“, у добром смислу, долази само 10-15% парова. Шта се догађа? - Све, што се дешава на земљи, чак и међу животињама и инсектима, догађа се због зле воље људи. И заиста, први проблем је проблем брака и породице. Зато што човек квари све на нашој земљи. Развод је само резултат тога. - Резултат понашања једног од супруга или оба?... Дешава се да једнo одлази од другог. Иако најчешће за распад породице оба супруга криве једно друго. - Ту се не ради о кривици. Постоји овакав израз: ''То није кривица човека, већ његова несрећа''. То што се васпитаник дечијег дома налази у затвору, да ли је то његова кривица? Ако гледамо формално, да, он је у некој тачки прекршио закон. И да би га избавили од тога, њега стављају у затвор, али он је у ствари производ васпитања или производ стања здравља свог тате и маме који су користили огромне количине отровних супстанци. Дете упија те отрове, што утиче на његову умну способност, отежава његово учење, доводи до проблема социјализације. И када се он сам, препуштен самом себи, налази у нашем свету, врло лако доспева у руке криминала. Држави, која регулише живот друштва, такви људи су непотребни. Морала би дуго са њима да се бакће, много је лакше да се од њих изолује. За то постоји пенолошки систем. Исто је и са браком. То, што се људи разводе, то је њихова несрећа. У чему је узрок тог проблема? Имамо врло добар, данас актуелни пример,трагедија која се догодина на Сјамозере у Карелији. Људи нису знали никаква правила, како треба да се понашају на води. Шта више, нису знали како да завежу појас за спасавање. А управо сви месни становници знају да су Ладога, Онега и Сјамозеро практично мора. Притом, са изненадним честим променама времена. И када су мали таласи, опасно је пливати у њима, а када су велики - слати туда децу значи слати их у сигурну смрт. То је потпуно непоштовање правила и зато имамо овакав трагичан резултат. А сав наш живот је такво Сјамозеро, по коме млади људи, ништа не знајући, никога не слушајући, покушавају да крену на пут, и наравно, њихов чамац се разбија, и они тону са већим или мањим споредним трагедијама. Јер, они могу да имају децу, која би у том случају постала полусирочићи... Код нас нити породица, нити некакве установе, не припремају младе за главни део живота. У школи не постоји такав предмет. Они мисле да ће књижевност и проучавање дела Љермонтова или Њекрасова довести човека до тога, да ће он схватити да је потребно да оснује породицу. А то уопште није тако. Човека је створио Бог, и створио га је као породицу. Речено је: „Мушко и женско створи их“ (Пост.1:27). Ту је тачно описано, истина, символичким писмом, ја бих чак рекао хијероглифским, шта су то породица и брак. А то се не зна, нико људима не објашњава. Зато и породице трпе „ бродоломе“. А мене много више занима, зашто само половина.

https://www.theguardian.com/world/2017/may/14/pope-francis-casts-doubt-on-virgin-mary-apparitions-at-bosnian-pilgrimage-site А код нас је интересовање ходочасника невероватно кад је у питању Међугорје.

У Ватикану, Ватиканској опсерваторији и дворцу Кастел-Галдорф, одржава се велика космолошка конференција Црне рупе, гравитациони таласи и сингуларност простора и времена, на којој су окупљени водећи свјетски астрофизичари и теолози. Како преноси Christiantoday, циљ је да се допуни наше сазнање о настанку свијета. Конференција се одржава у спомен на белгијског свештеника и космолога Жоржа Леметра, који се сматра оцем теорије "Великог праска", а који је био предсједник Папске академије наука од 1960-1966. године. Управо је он 1927. дао прво објашњење феномена ширења галаксија. Конференција ће трајати недјељу дана и представља важан корак у дијалогу Католичке цркве са свјетовном науком. Још 2014. године папа Франциско је изјавио да је хришћанска теологија у узајамном односу са теоријом еволуције и теоријом "Великог праска", и истовремено осудио креационизам рекавши да "Бог није некакав маг који се игра чаробним штапићем". Директор Ватиканске опсерваторије, језуита Гај Конселмано, указује на то да је конференција показатељ да Црква подржава квалитетну и савјесну науку. Неки научници не верују у Бога, али ми желимо да сарађујемо са свима који теже откривању истине, рекао је он. Један од задатак конференције биће да се испитају практичне посљедице открића гравитационих таласа 2016. године. Патер Конселмано је рекао и да је посебан подвиг Жожа Леметра што је показао да Црква и наука нису супротстављене него се допуњавају. Леметр је знао да понавља свима, па и папи Пију XII: "Божји акт стварања није завршен прије 13,8 милијарди година. Стварање се одвија непрекидно." Извор: http://www.sedmitza.ru/text/7184438.html

„Сва деца морају да буду вакцинисана, сматра заштитник грађана Саша Јанковић. Kрајна мера одбијања вакцинације може да буде и одузимање детета“.- изјавио је Јанковић као омбудсман, прошле године за Блиц. Андреј Фајгељ је оштро реаговао на ову изјаву о одузимању деце, рекавши на свом твитер налогу да би убио сваког оног ко би му покушао отети децу. Извор