Претражи Живе Речи Утехе

Никоме нисам претио на факултету. Реч је о клевети и свесно смишљеној манипулацији, која је без икаквог основа - поручио је за "Новости" митрополит загребачко-љубљански Порфирије, поводом оптужби које су на његов рачун изнели професори Православног богословског факултета Родољуб Кубат и Владан Перишић. Двојица професора су, у циркуларном писму упућеном колегама, митрополита оптужили да је пред недавну седницу Наставно-научног већа упутио претње куриру који је факултету доставио акте Ректората, али и да је вршио притисак на поједине чланове Наставно-научног већа. - Мејл који су упутили професори Кубат и Перишић подсетио ме је на разговоре које сам водио са покојним академиком Владетом Јеротићем, у којима се он често освртао на пројекцију - један од најпримитивнијих облика психолошких механизама одбране којим се его брани од властитих непожељних тежњи и осећања, несвесно их приписујући другима - наводи Порфирије у саопштењу. Митрополит истиче и да су методе које критикују професори Кубат и Перишић управо њима својствене и да су их они годинама примењују на факултету. - Помислио сам да је у овом случају механизам одбране, али пошто знам да су догађаји које у писму описују нетачно представљени, односно да Перишић и Кубат обмањују и кривотворе истину, закључио сам да, самим тим овде није реч о несвесном процесу, него о свесној и злонамерној манипулацији и клевети - наводи Порфирије. НЕИСТИНЕ Да су оптужбе неистините, јавно су потврдили и други професори Богословског факултета који су апострофирани у контроверзном писму. Његове наводе претходних дана демантовали су и доценти Ненад Божовић. Извор: Новости View full Странице

Ми се стално питамо шта је битно Европској унији (ЕУ), а ниједног тренутка се не запитасмо колико смо ми заиста битни тој ЕУ, написао је данас на свом приватном Твитер налогу председник Покрета слободних грађана Сергеј Трифуновић. „Дајте Слобу, Младића, Караџића, дајте ово и оно, па ћете у ЕУ. И тако 18 година. Нисам еуроскептик, већ мислим да је ЕУ сербоскептик. Они имају доста главобоља“, оценио је Трифуновић. Реагујући на поједине коментаре на свој твит, он је поручио да не мисли ни да је ЕУ непријатељ и позвао да се не лепе етикете. „Имају нове чланице с којима не знају шта ће. Имају Брегзит с којим тек имају мигрене. Нас одлажу системом штап и шаргарепа, стара шума за магарце. Имају и договор са влашћу, којој такође не одговара да уђемо у ЕУ“, сматра Трифуновић. Према његовом ставу, „цела је истина“ да Унију не хаје за Србију и „зато ми и не смемо да мислимо да ће нам улазак у ЕУ априори решити проблеме“. 141 people are talking about this „Неће. Све и да нас приме. Морамо сами да их решимо“, предочио је Трифуновић и објаснио да ћемо једино тако показати зрелост и снагу. „То ће наравно бити спор и болан процес, али смо на путу. Што пре укапирамо да ће бити споро и болно“, проценио је Трифуновић, „лакше ће нам бити“. „Имамо сопствену власт против нас, године уништавања духа и мозга, те на крају и стране силе. Све ћемо радити упркос“, предвидео је Труфуновић. (Фонет)

Васељенски патријарх Вартоломеј доспео је у центар светске пажње након давања аутокефалности Украјинској православној цркви. Ова одлука снажно је потресла православни свеш и довела до тога да Москва прекине односе са Цариградом. У седишту Патријаршије у Инстамбулу одговарао је на питања „Политике”о тој одлуци и њеним последицама за светско православље и СПЦ, Косову и Метохији, границама, нацијама и последицама глобализације и преламању светских интереса. Ваша свесветости где је православље данас? Како видите вашу улогу као васељенског патријарха у томе? Најпре желим да вам се захвалим на труду и бризи да посетите Васељенску патријаршију и да нам пружите могућност путем овог интервјуа да комуницирамо са благоверним свештенством и христољубивим српским народом. Положај православља у савременом свету није другачији од оног какав је био у претходним временима, откако је све почело празником Педесетнице на Сиону. Данас можемо да имамо нове друштвене, научне и др. чињенице, али дати циљ и мисија Цркве нису се променили. Црква је лађа спасења и истине, како ју је открио Тројични Бог у свету. То је простор у коме се савршава преображај човека и постиже јединство са Богом. Црква је, укратко, царство Божије на земљи. Све оно што гледамо данас, што може да нас импресионира и изазове дивљење, попут филантропских, културних, друштвених, академских и развојних дела, колико год била или изгледала значајна, не престају да буду пратећа за основни циљ и предодређење цркве. И, наравно, она ничим не могу да замене онај главни и првобитни светотајински и сотириолошки (спасавајући) карактер наше православне цркве. Што се тиче сада улоге Васељенске патријаршије у свету и православној цркви, уместо да развијем шири одговор, радије бих подстакао ваше добре читаоце да погледају црквену историју, свете каноне, наше светоотачко учење и свето предање и да се увере која је улога и одговорност васељенског и апостолског престола. Ми, смерни служитељи и настављачи апостола Андреја, не чинимо ништа више од онога што су нам у наслеђе оставили свети канони. Да ли глобализација која релативизује вредности утиче на Православље, на његову суштину и континуитет? Глобализација је феномен који савремени проучаваоци поистовећују углавном са модернизацијом и развојем. Неки теолози га постовећују са секуларизацијом. Ту се суштински ради о либерализацији свих савремених друштвених параметара, попут на пример економије, комуникације, културе, трговине, који без контроле и пореза циркулишу, без обзира на границе. Када се све то прими на месту које га је створило или га апсорбовало на свој начин, онда говоримо о идентитету народа, али уколико се све то истиче као идеал и намеће се другим народима, онда је реч о глобализацији. Глобализација се унутар цркве преображава у заједништво у Христу. Док глобализација, као што смо рекли, изгледа да има тежњу претварања свега у групу, насупрот њој, заједништво у цркви поштује и цени идентитет и посебне карактеристике сваког народа, као и сваке личности у њеној посебности и конкретности. Тако православна црква уопште, а наша Васељенска патријаршија посебно, немају за циљ да разноврсност дарова и народа васељене претворе у нешто хомогено и униформисано, којим би управљало једно начело и владао један менталитет, где би свако пратио конкретну цивилизацијску или националну линију. Наша црква поступа на основу слободе, љубави и јединства, у разноврсности харизми и специфичних карактеристика. Међутим, то што ствара проблем у цркви, али и у нашем личном животу, јесте секуларизација која проистиче из глобализације. Савремени тренд секуларизације није ништа друго него један вид глобализације, која тежи да све разводни и да то примени на конкретне етничке или цивилизацијске идеологије. Када се то збива у простору цркве, тада је њена кохезија угрожена, али не и њено биће. Једна је ствар приступање неке нације православљу, а друга – схватање да црква представља искључиву својину неке нације или одређених нација. Поштовање и очување нашег идентитета јесте природно и нужно. Ограничавати пак Христа на конкретне националне оквире доводи коначно до одрицање од њега. Предлагати нацију уместо цркве, такође неизбежно води порицању бића цркве и њеног васељенског карактера. У складу са тим, да ли сте размислили о томе колико ова одлука о давању аутокефалности Украјинској цркви може да утиче на страдање верника у тој земљи, и да је можда њоме православље изгубило више верника него што их је Васељенска патријаршија добила? Групи бивших расколника окупљених око Филарета Денисенка и Макарија Малетича Ви сте понудили не само опроштај, него и „награду” за њихово понашање. Ако пођемо даље у прошлост, констатоваћемо да је било снажних и усклађених покушаја за осамостаљење кијевског народа, клира, монаштва и месне јерархије од црквеног руководства Московске патријаршије. Та настојања започела су још 1325. године, у време када је седиште Кијевске митрополије трајно пренето у Москву, што је забележено у историји и нико то не оспорава. Било је још доста покушаја за добијање аутокефалности, који на крају нису донели плода. Верујемо да Бог сваку ствар уређује у своје време. Тако је и за Украјину дошао Божји час. Везано за питање да ли ће дарована аутокефалија напослетку помоћи теми јединства, уверени смо да је њено додељивање био неопходан предуслов. До јуче је највећи део украјинског народа био изван Цркве, што нас је болело. Због тога смо у прошлости улагали доста напора ради исцељења овог проблема. На пример, на нашу иницијативу били смо саставили мешовиту комисију са јерарсима из Васељенске патријаршије и Московске патријаршије, како бисмо пронашли решење. Коначно, ова комисија никада није почела свој рад, на одговорност Московске патријаршије, тако да је проблем постајао све већи. Појединци су, карактеришући друге расколницима, умиривали своју савест као да је све у реду. Уколико се, међутим, неки наш брат карактерише као схизматик или јеретик, а још више уколико се читав један народ, милиони људи, налази изван канонске Цркве, са расколом као разлогом – онда смо позвани, хитно и без икаквог кашњења, на духовну и апостолску будност, јер „када страда један уд, тада скупа страдају сви удови” За неке је постојање раскола у Украјини било добро оправдање да напусте овај благочестиви народ, одричући се своје одговорности пред Богом и историјом. За нас је, међутим, то био подстрек и позив од Бога да пронађемо спасоносна решења јединства, како бисмо поново укључили овај народ у освећујућу благодат цркве. Према томе, оно што смо учинили била је наша апостолска обавеза, а по узору на свете и богоносне оце васељенских сабора, који су непрестано стварали предуслове, уз примену безграничне црквене икономије, како би се у наручју цркве нашли они који су изван ње. Желео бих да у том духу сагледате и тему јединства. Не ради се о „награди” јерараха Филарета и Макарија, како сте навели у вашем питању. Питање Украјине не треба да сводимо на личности. Личности у неком тренутку напуштају овај свет. Да се цела ствар тицала само и искључиво ових личности, будите сигурни да би црква другачије поступила. Данас, због љубави Христове и ради јединства цркве, овим личностима је признат само архијерејски чин, али не и положај који су заузимали. Могли бисмо говорити о васпостављању да је Васељенска патријаршија прихватила Филарета као патријарха, а Макарија као лвовског митрополита. Али, то се није десило. Тему Украјине, дакле, треба да сагледамо заокружено, еклисиолошки (црквено) и сотириолошки (спасењски). Излечење проблема има предност у односу на личности и националне интересе. Данас целокупни православни народ Украјине припада каноничности. Сада постоји предуслов јединства и учешћа у заједничкој Чаши, а ако неки то не прихватају, треба да се упитају ко цепа јединство. Поједини гледају на Ваш потез као пастирски надахнут, а други опет као израз властољубља и интереса. Јесте ли узели у обзир рањено духовно ткиво источне Европе после периода комунизма и да ли у вашем деловању има империјалних америчких идеја? Каже се да сте јавно у присуству свих поглавара православних цркава пре свега неколико година обећали да се нећете мешати у црквене проблеме Украјине јер је то унутрашње питање Руске цркве. Од водећих теолога Цариграда учили смо да примат Цариграда не подразумева пирамидалну структуру цркве него симфонију једног и многих, сходно 34. канону Св. Апостола, који каже први не ради ништа без сабора. И ми пратимо, колико нам допуштају наше многе обавезе, разне вести о Украјинском питању, и врло често осећамо тугу због дезинформација и фалсификовања истине. Упркос томе, верујемо да Истина на крају побеђује. Она преовлада и сија. Током времена показаће се намере мајке цркве и мене лично, а које су биле чисто еклисиолошке, канонске и сотириолошке. Свакако, ту нема ничег од теме наметања власти или испољавања амбиција нити, чак и горе, „грубог кршења канонског права”, како наводите у вашем питању. Украјина је задобила своју аутокефалност. Нити је Васељенској патријаршији, нити Васељенском патријарху, ишта више додато. Није постојао никакав мотив користољубља или прикривене користи. Ми смо напросто извршили своју црквену обавезу. Благодат Божија нас је удостојила да служимо на месту првога у православљу већ скоро тридесет година. Од сада па надаље не очекујемо ништа што је људско или светско. Свакодневно призивам благодат и милост Божију у нашем животу и животу наше цркве. Према томе, не стоји оно што се пише или говори о амбицијама и интервенцији власти. Такође, наравно да није било притисака од конкретних држава за аутокефалију Украјине. Дужан сам, међутим, да вас уверим да је један већи број челника држава честитао Васељенској патријаршији на овој одлуци. Једни писмима, а други јавним изјавама. Када нека држава хвали неку одлуку Васељенске патријаршије, не значи да је та држава утицала на ту одлуку. Наша Црква функционише слободно, растерећена од спољашњих уплива и световних притисака. Што се тиче неких наших старијих изјава о неинтервенисању у Украјини, заиста смо на основу тадашњих околности и чињеница били донели такву одлуку. Међутим, у даљем току чињенице су се промениле. Поред тога што Москва за тридесет година није успела ништа да учини, осим да увећа јаз унутар украјинског народа, имамо и новонастале околности у Украјини после заузимања Крима 2014. године. Напоредо с тим, имамо одлуке украјинске скупштине о аутокефалији и захтев украјинске владе о црквеној независности. А најосновније је то да су постојале молбе митрополита Филарета и Макарија да се поново испитају њихови случајеви. Тако нешто се много пута дешавало и канонски је дефинисано као апелација. Сваки православни епископ коме суди његова црква, а који сматра да му је нанета неправда, има право, на основу светих канона 9 и 17 Четвртог васељенског сабора да апелује на Васељенску патријаршију и да затражи поновно испитивање његовог случаја. Када потом Васељенска патријаршија синодски испита одлуке које су донете против ових епископа, она не „интервенише грубо” у границе друге цркве, како неки тврде, него врши оно што јој налажу свети канони. Уколико погледате у нашу црквену историју, пронаћи ћете безброј примера таквих случајева архијерејâ и других клирика, који су сматрали да им је нанета неправда од њихових помесних сабора те су прибегли Васељенској патријаршији. Проучавање и решење украјинског питања учињено је и на основу те чињенице да постоји право на апелацију. Свакако, имамо у виду и 34. канон Светих апостола, али овај канон се односи на епископе било ког народа, који треба да признају првога као своју главу и да не чине ништа без његовог знања а, истовремено, први у сваком народу да не чини ништа без знања својих епископа. Овај канон обезбеђује јединство и слогу у месној цркви. То није канон који се тиче односа помесних цркава, него унутрашњег управљања једне помесне цркве. Према томе, он се не тиче односа васељенског патријарха са осталим црквама. Ове односе и положај цариградског архиепископа у православној цркви дефинисао је Трећи васељенски сабор и усталио Четврти васељенски сабор у Халкидону. Познаваоци канонског права и проучаваоци светих канона врло добро знају који је положај и одговорност сваког васељенског патријарха у православној цркви. Недавно је Васељенска патријаршија објавила документа по којима испада да одлуком из 1686. године ондашња Цариградска црква није доделила територију данашње Украјине Московској патријаршији него само право рукополагања кијевског митрополита. Тај документ је био права новина јер се први пут чуло да Цариград располаже каквим-таквим канонским аргументом. У конфузији у Украјини стоји питање: да ли чињеница да Москви никада није дат Томос у вези са Украјином може да надомести 300 година пастирске бриге Московске патријаршије о тој земљи? Чињеница је да не постоји неки канонски текст, тј. неки патријарашки Томос или патријарашки и синодски Акт којим се Кијевска митрополија уступа Московској патријаршији. Документи су више него јасни, а посланице патријарха Дионисија, које су послате 1686, не могу бити јасније. Они не само да не уступају Кијевску митрополију Московској патријаршији него, штавише, постављају као базични предуслов да сваки кијевски поглавар настави да помиње Цариградског патријарха, као своје канонско начело. Ко год има елементарно еклисиолошко (црквено) и канонско знање разумеће да није било могуће уступити Кијевску митрополију Московској патријаршији, а да Кијевски митрополит настави да помиње Цариградског патријарха. Нажалост, Московска патријаршија је једнострано укинула овај споразум. Прекинула је спомињање цариградског патријарха, због тога што је знала да је то видљиви знак канонске јурисдикцијске упућености Кијевске митрополије на Цариград. Такође, познато је да су пре слања писама патријарха Дионисија наша руска браћа покушали да хиротонишу кијевске митрополите, али су сваки пут наилазили на реакције клира и народа Мале Русије, који нипошто није желео да буде подведен под Москву. Штавише, московски патријарх Никон (1652-1658) је противканонски био присвојио титулу патријарха Велике и Мале Русије и Белорусије што је чињеница која доказује експанзионистички дух који је њима био овладао. Међутим, документи из 1686. године нису први канонски текстови које је Васељенска патријаршија изнела на видело, како тврдите у вашем питању. Ако погледате Томос којим је 1924. године додељена аутокефалија Цркви Пољске, констатоваћете у њему посебан осврт на Кијевску митрополију. У том Томосу Пољској цркви конкретно пише да одвајање Кијевске митрополије и њено припајање Цркви Москве није било учињено сагласно канонским одредбама. То ће рећи да Васељенска патријаршрија ни после 238 година није престала да указује на ово антиканонско заузимање Кијевске митрополије од стране Московске патријаршије. Свакако, тај режим је био на снази више од 300 година, али то не значи да се каноничност повратила. Не постоји неки канон који би нам рекао да се грех или антиканоничност са проласком година исцељују и прелазе каноничност. Колико нам је познато, „оно што је отпочетка непостојеће не може бити потврђено проласком времена”. ----- Има оних који тврде да је Васељенска патријаршија, ушавши у туђу црквену диецезу, доделила аутокефалију. Да ли Цариградска црква има право или привилегију да самовољно интервенише где хоће, посебно на територији других цркава? Зашто, у овом случају, аутокефалија није дата након споразума са осталим православним црквама? На основу оног што смо претходно рекли, разумете да ми нисмо крочили на тле туђе црквене области. Ми смо Московском патријарху уступили дозволу да хиротонише Кијевског митрополита, али и то са конкретним предусловима које руска страна није поштовала. Васељенска патријаршија никада у својој историји није чинила упаде и интервенције изван својих граница. Немамо експанзионистичке тежње. Препоручујем вам да проучите црквену историју од Четвртог васељенског сабора па надаље. Уверићете се да се Црква Цариграда стално умањује и сужава. Истовремено, читајте одлуке Сабора који се збио у храму Богородице Утешитељке овде у Цариграду 1593. године. Овај Сабор је одредио границе тада новоосноване Московске патријаршије. Проучите да ли су те границе, које су Свети Оци одредили, истоветне са данашњим границама сестринске Руске Цркве. Стога, овде се поставља питање: Да ли свака црква може својевољно да шири своје границе и то на штету неке друге цркве? Ми, као Васељенска патријаршија, нисмо учинили никакав уплив. Као што смо претходно навели, питање Украјине је дуго трајало. Мајка црква није изненада одлучила да се позабави некаквим непостојећим проблемом. То што је појединцима постала блиска идеја раскола, и што су били незаинтересовани за огромни постојећи црквени проблем, нас није ослободило одговорности за његово решавање. Што се тиче доделе аутокефалије у договору са осталим православним црквама, до тога није дошло зато што то не представља предање у нашој цркви. Сви Томоси о аутокефалији који су додељени новооснованим аутокефалним црквама (Русије, Србије, Румуније, Бугарске, Грузије, Атине, Варшаве, Тиране и Прешова) додељени су од стране Васељенске патријаршије, и томе није претходило никакво договарање и некаква сарадња на свеправославном нивоу. И заиста изазива чуђење да се цркве, које су добиле свој Томос о аутокефалији само потписом цариградског патријарха, данас питају како је могуће да Васељенска патријаршија једнострано додељује Томос о аутокефалности Украјини. Одговор је јасан: на исти начин и истом процедуром како је доделила црквену независност и осталим новооснованим Црквама. Познато вам је да је Сабор СПЦ изјавио да неће ступити у општење са Филаретом Денисенком и Макаријем Малетичем. После добијања аутокефалности још се не види да су се две расколничке групе у Украјини ујединиле, него се и даље сукобљавају, Филарет је задржао титулу Патријарха? Да ли сте имали право да црквену казну скинете или ублажујете те да примите у општење расколнике које су осудили неки други епископи? Не постоје више расколници у Украјини, јер их је црква васпоставила. И ми сматрамо за велики благослов благодати Свесветога духа то што су толики милиони људи поново ступили у канонску Цркву. Уколико погледате акта Васељенских сабора видећете да то што је Цариградска црква учинила није неки нови чин без преседана. Подвиг и брига наших отаца била је у томе да увек стварају предуслове за јединство цркве и повратак у цркву. Имајући пред собом најгоре датости, настојали су да изведу најбоље резултате. Везано за питање, да ли смо могли да урадимо ово васпостављање, одговарам вам директно: наравно да смо могли, с обзиром на то да нису постојале догматске разлике. Већ смо се раније позвали на каноне, 9. и 17. ИВ Васељенског сабора, који дају право васељенском патријарху да се стара о таквим темама. То право, или бољерећи, ту велику црквену одговорност нисмо открили ми, него смо је примили. А свети оци који су је установили, добро су знали зашто су то учинили. Што се тиче Филарета, црква га препознаје као бившег митрополита Кијева. У унутрашње ствари Украјинске цркве сада не желимо да интервенишемо, уколико то не буде затражено од нас. Према томе, за нас постоји бивши митрополит Филарет. Патријарх кијевски не постоји, нити је икада постојао. Но, и даље верујем да на ово питање не треба да гледамо кроз личности. Филарет није цела Украјина. Многи сматрају да текст Томоса о аутокефалији Украјинске цркве није прихватљив због теолошких идеја и конструкција у њему, посебно оне која каже да сте глава цркве управо Ви? Некако се формира јавно мњење да сте против Словена. Уколико сте изјавили „да наша браћа Словени не прихватају вођство наше Цркве”, шта сте под тиме мислили?У свести православне цркве не постоји „источни папа”, а свакако ни у нашој мисли и смерном служењу. Сваки васељенски патријарх служи, не једнострано и самовољно, него сарађујући и саодлучујући са Светим синодом. Међутим, стоји чињеница да су Васељенски сабори дали Цариградској цркви неке одговорности и обавезе које немају друге цркве. А то је наложено мајци Цркви од, не само једног Васељенског сабора, и од не само једног канона. Према томе, не ради се о стицају околности или случаја у контексту ондашњих времена. Има много светих канона и пуно одлука Васељенскох и помесних Сабора који потрврђују ове привилегије. Ову стварност ми не можемо да променимо, нити имамо такво право. Те привилегије Васељенске патријаршије нису повезане са неком световном влашћу, него са духовним служењем и одговорнишћу. Ради се о узвишеном, црквеном и духовном делу. Имајући искуство служења на патријарашком Престолу током скоро три деценије, могу да вас уверим да је првенство које има сваки цариградски архиепископ у ствари крст. Словенске народе волим и ценим њихову побожност и веру. То да неки од њих не прихватају улогу вођства мајке цркве јесте једна чињеница. Но, то њихово негирање не утиче на нашу љубав према њима. Ми их волимо и наставићемо да их волимо. Не заборавите да је Васељенска патријаршија доделила Томос о аутокефалији Украјинцима који су један словенски народ. Не бисмо им дали такву привилегију да их не волимо. Осим тога, словенски народ је према нама много пута показао своју љубав и поштовање. Томос који је додељен Украјини није, такође, текст који је састављен да би потврдио привилегије цариградског архиепископа. Напротив, ради се о једном канонском и техничком тексту, који прати предање мајке цркве. У Томосу Украјинској цркви није записано ништа што већ не садрже у други Томоси. То што наводите да стоји, да је „цариградски патријарх глава Цркве”, већ је написано управо и у Томосу који је дат Москви 1590. године. Многи елементи, такође, из Томоса Украјинској цркви, постоје и у Томосу о аутокефалији Српске цркве. Према томе, не ради се о новом тексту. Напросто, они стари су добијали Томос и благодарили Богу, немајући никакву тешкоћу да прихвате да православна црква има првога (примуса). Данас поједини тумаче украјински Томос издвојено и без добре намере. Уосталом, тај текст не представља неки страни или нови текст у поређењу са Томосима осталих аутокефалних цркава. Постоји јединство, повезаност и континуитет. Тако функционише Васељенска патријаршија. Историјски гледано, каже се да су аутокефалије даване само оним територијама које су биле саставни део Васељенске патријаршије. Да ли је то тачно? Поред тога, сме ли због свега овога државна граница и политичка структура бити мерило верског одређења и црквене јурисдикције? Као што смо претходно навели, све признате аутокефалне цркве примиле су своју аутокефалију од Васељенске патријаршије, не због тога што су оне припадале некада њеној јурисдикцији, него због тога што се Црква Цариграда, на основу светих канона, стара и има право да, преко својих граница, разматра питања других локалних цркава. То што се говори да свака локална црква може да дâ аутокефалију некој територијалној области у својој јурисдикцији нема канонско покриће, и таква тактика никада није заживела у свести и пракси православне цркве. Очигледно, то неки говоре желећи да умање улогу Васељенске патријаршије. То, међутим, не изражава црквену стварност. Грузијска патријаршија, на пример, никада није била у нашој јурисдикцији. Ипак, она је од Цариграда примила аутокефалију и патријаршијско звање. По питању геополитичких промена и територијалних граница као и тога у којој мери оне утичу на црквене одлуке, пракса цркве нас учи да те промене предодређују њене одлуке, али, треба признати – понекад утичу на њих. Конкретније, један од предуслова за давање аутокефалије јесте и настанак државе. Међутим, то не значи да се аутокефалија одмах даје тамо где је настала држава. Траже се и други услови и друге канонске и црквене претпоставке. Српска црква је стекла своју аутокефалију када је задобила и географски државни ентитет па је вожд Србије 1879. године, скупа са помесном јерархијом, затражио своју црквену независност од Васељенске патријаршије. Србија је, међутим, имала и све друге црквене и духовне предуслове за тако нешто, и стекла је своју аутокефалију од Васељенске патријаршије, али не само због своје државне структуре и њеног оснивања. СПЦ је суочена са низом граница у оквиру њене јурисдикције - Црна Гора,Северна Македонија, пише се о проблемима у Словенији. Пита Вас Милутин Станчић, верник православне Охридске архиепископије која је под СПЦ: „Да ли намеравате да прекршите Томос који сте издали СПЦ и одлучите да црква у Македонији не буде у њеној јурисдикцији?“ Око овог питања, нажалост, постоје огромне дезинформације. Неки поистовећују случај Украјине са Скопљем и Црном Гором, и то врло вешто, јер желе да СПЦ окрену против Васељенске патријаршије. Свакако, колико нам је познато, многе владике СПЦ су суздржане у погледу Украјине из страха да ће оно што се тамо десило бити поновљено у Црној Гори и Охриду. Али, уверавам Вас, да ствари не стоје тако. СПЦ има конкретне географске границе. Када се државна територија Србије проширила, наша браћа Срби обратили су се Васељенској патријаршији и затражили да се ове нове области црквено подведу под њихову јурисдикцију. Васељенска патријаршија је позитивно одговорила, и ове области уступила посебним Томосом, што се није догодило у случају Руске цркве, која је ступила на тло Васељенске патријаршије, не добивши за то неки канонски уступак. Према томе, разлика у погледу Украјине, канонски и еклисиолошки (црквено), јесте у томе што је Русија упала и окупирала Митрополију Кијева, а да јој то никада није уступљено, док Србија све што има то јој припада и канонски и еклисиолошки. То значи да Васељенска патријаршија не намерава да измени Устав СПЦ, нити њене границе, уколико то не прати споразум и сарадња. Никада Васељенска патријаршија није прекорачила границе других цркава, сем једино уколико постоји односни захтев и већа црквена потреба. У вези са објављеним вестима о Словенији, које су дошле до нас, веома жалимо, јер и оне служе конкретним интересима. Подстичемо заинтересоване да прочитају Томос о аутокефалији Украјине како би се уверили да новооснована аутокефална Црква Украјине нема никаквог канонског права над Украјинцима изван украјинске државе. Верници Украјинци који се налазе на просторима основаних и признатих цркава потпадају под месне епископе, а Украјинци дијаспоре, сходно 28. канону Четвртог васељенског сабора припадају Васељенској патријаршији. Тако, Украјинци Пољске припадају блажењејшем брату г. Сави и, према томе, Украјинци Словеније поптадају под месног епископа Српске патријаршије. Новооснована Црква Украјине ни у ком случају не може да шаље епископе изван својих граница. Према томе, то што је објављено везано за Словенију је лаж. Срби су сопственом крвљу и вером саградили манастире на КиМ Васељенска патријаршија и лично ја, апсолутно смо против уништавања било ког богослужбеног простора било које религије. Наравно, за православни народ, али и за јеврејску синагогоу или муслиманску џамију, рушти, скранвити – неприхватљиво је јер се у тим просторима слави Бог који је један – нема много богова. Ја сам посетио неколико манастира на Косову и Метохији, Грачаницу, Дечане који су међу најлепшим манастирима са великом историјом, који су саграђени сопственом крвљу и вером православних Срба. То је један драгоцени део цивилизације и побожности српског народа. Уништење ових храмова јесте скрнављење цивилизације целог човечанства, Унеско их је уврстио у светску баштину. Камо среће када бисмо имали могућности да и материјално помогнемо обнову тих светиња, али свакако учествујемо у дубоком незадовољству и негодовању наше браће Срба. Похваљујем и истичем побожност српског народа, јер сам имао прилике да је ближе доживим. Ако Бог да доћи ћу у Београд на јесен, на позив патријарха Иринеја, јер сам позван на прославу 800 година од хиротоније Светог Саве. Када ме питају да ли ћу ићи, кажем: пошто ме је патријарх позвао, ићи ћу са задовољством. Извор: Политика View full Странице

„Мама и тата, ја нисам крива за то што је вама тако… Нисам крива што ви тако живите… тако једно с другим комуницирате… Нисам крива што немате храбрости и одлучности да нешто измените у свом животу… Ја за то нисам крива! Ви сами одбијате да будете одрасли. Ви сами бирате ту позицију, да су за то што вам се дешава криви сви, па и ја, само не ви. Ви сами сте на себе натоварили тако много да од тога падате на колена, умарате се, љутите. Ви сами сте себи изабрали такав живот – САМИ! Чак и тада – у мом детињству – вам је било лоше НЕ због мене. Да, свеједно сам се осећала кривом што вам је тешко – са собом, са животом, са мном. Осећала сам се кривом за вашу нервозу, љутњу, умор. Јако сам патила, али нисам знала како да вам помогнем да престанете бити такви – уморни, тешки, нервозни. Због тога сам плакала. Због тога сам се јако љутила на себе, што немам снаге да вам живот учиним лакшим и радоснијим. Јако сам желела да будем онаква каквом сте ме ви желели видети, да се пред комшијама не бисте стидели, да бисте се пред рођацима могли са мном хвалити, али нисам увек успевала и зато сам се још више љутила на себе, што не оправдавам ваше наде. Од детињства сам натоварила на себе кривицу за оно што се дешава с вама. Али уморила сам се и више нећу да узимам одговорност на себе за то што је вама лоше, зато што је то ваш избор, то је ваш живот, то је ваша одговорност. Ја нећу више да узимам на своја леђа оно што сте ви натоварили на себе. Ако немате снаге за нешто – снизите своје амбиције, апетите, нађите компромис међу вашим жељама и могућностима – то је ваш је задатак, да то урадите, а не мој. Не свиђа вам се живот – досадан вам је, тежак – то је ваш задатак, да свој живот учините интересантнијим и лакшим, и не на мој рачун, већ сами. Нисте задовољни са вашим односима – и шта, одрасли сте људи – решавајте то питање сами. И не вуците ме свако на своју страну, јер ја ћу вас, свеједно, волети једнако. Не свиђа вам се како и где ја живим – али, то је мој живот, а не ваш, и у свом животу ја доносим одлуке сама – и нисам обавезна да оправдавам ваша очекивања нити да достижем оно што нисте достигли ви. Мама/тата ја вас пуштам и ваш сопствени и самосталан живот – такав каквог га ви бирате сами за себе. А мени је време да живим свој живот, своја интересовања, да одлучујем онако како ЈА хоћу. До скорог виђења! Волим вас! Грлим! Ваша…“ https://poznajsebe.wordpress.com/2018/11/07/мама-и-тата-ја-ни-за-шта-нисам-крива/

Нисам њихов потомак и тачка. Зато и звучи тако скандалозно. Много сам читао на ту тему, али и сад као и раније не верујем у теорију еволуције. Још ћу додати да је на руској друштвеној мрежи «ВКонтакте» једна православна девојка на свом профилу написала предивну мисао: «Није ме срамота што сам кћер Небеског Оца. Нека се стиде они чији су преци мајмуни». И ето, ни мене није срамота што сам син Небеског Оца (грешан, али свеједно син, јер и у Јеванђељу је блудни син ипак син и отац га се није одрекао), а моја душа никако не прима еволуционистичку теорију. Срамота ме је када ми пишу браћа свештеници који убеђено говоре: «Еволуција је доказана чињеница, то знају сви ђаци, па то је очигледно! Како неко може бити таква незналица да пориче оно што је очито?» Већ по ко зна који пут ми шаљу чланке и материјале на ту тему. Али попут таласа који се разбијају о морске хриди, моја душа као и раније не прима ту теорију. Из неког разлога убедљивије звуче речи Преподобног Пајсија Светогорца и Светитеља Луке (Војно-Јасенецког). Један од њих необразован по светским мерилима, али који је стицао Дух Свети и тако добио дар прозорљивости, а други велики научник, до танчина упознат са људским организмом. И обојица су говорили о лажљивости теорије еволуције. И када би то били само они. То је општа светоотачка интуиција, без обзира да ли је реч о Светитељу Теофану Затворнику, Преподобном Серафиму Саровском (коме су узалудно приписивали еволуционистичке погледе на свет, будући да нису прочитали његове речи до краја, већ их извлачили из контекста) или о новомученицима и исповедницима руске Цркве: Свештеномученику Владимиру (Богојављенском), Николају (Покровском), Преподобномученику Варламу (Никољском), Светитељу Макарију (Невском) и многим другим. У грчкој Цркви је то био Нектарије Егински, а у српској Цркви Светитељ Николај (Велимировић). Ког год свеца да наведете – сваки је био непријатељ еволуције. Исти тај Светитељ Теофан је отворено писао о идеолозима еволуције: «Окружили су се мноштвом фантазмагоричних претпоставки, уздигли их на ниво необоривих истина и диче се тиме што против њих нико више не може дићи глас. У стварности, они су толико празни да против њих и не вреди ништа говорити. Сва њихова мудровања су попут куле од карата – само дуни и разлетеће се. Нема потребе побијати њихове тврдње једну за другом, довољно је относити се према њима као према сновима… Иста је таква и теорија настанка света из космичких маглина, уз своје помоћне теорије спонтаног постања, дарвиновске теорије порекла родова и врста, с његовим последњим измишљотинама о пореклу човека. Све је то као бунцање у сну. Читајући их, пролазиш кроз сени. А научници? Шта им можеш?! Њихово гесло је: «Ако ти се не свиђа шта причам немој да слушаш, само ми не сметај да лажем». Преподобни Амвросије Оптински је овако уразумљавао оне који су му долазили: «Не верујте без размишљања таквим којештаријама, да се из прашине живот може створити и да су људи мајмунима били». Како да се не сложим са ставовима светаца? А и како неко може да извитопери Свето Писмо у тој мери да тврди да је Адам имао човеколике родитеље, то јест неки сувишни брачни пар, који је извршио своју функцију и избледео у ништавило? Шта би осећао Адам у Рају док посматра њихову смрт, што значи да је и он сам потомак смрти и да ће његово потомство бити смртно? Где ту уопште можемо наћи живот, ако верујемо да је првоствореног Адама окруживало царство смрти? Какав је смисао искупити Адама од греха, ако је он сам подлегао смртности не због сопственог греха, већ због деловања закона биологије? О каквом греху ми причамо, ако он представља пуки резидуал животињских нагона, који се не подчињавају ни разуму, ни људској вољи? Како треба тумачити Откровење па сматрати да су јадни Адамови преци јурцали једни за другима с разјапљеним чељустима, а најпаметнији од њих са тољагом приде? Какав је то ланац стварања испуњен древним неодређеним нагонима, које ми погрешно називамо страстима? О каквом греху можемо причати, понављам, ако цела теорија еволуције представља страсти као животне неопходности, које су својствене сваком биолошком створењу? Не обмањујмо се – у таквим бићима нема ничег налик на анђеле, нити на лик Божији. И савест, и етика, и манири – све је у тој парадигми резултат еволуције, коју подстиче трка са смрћу. Ма и сама Библија је у њиховој концепцији производ еволуције древних митова, епске поезије, који су постали део верских књига, које су опет кроз векове претрпеле детаљне промене. Где је ту Откровење Божије, ако је све то само еволуција митова? Не нећемо се лагати. Теорија еволуције све руши. А сада ћу рећи нешто што није скандалозно, јер се ради о очигледној чињеници. Наука проучава мир у његовом палом стању, након губитка рајске хармоније, после првобитног греха и увођења у Богом саздани свет закона смрти и труљења. Зато је почетна тачка теорије еволуције смрт: како би се врсте развијале, ако није било смрти до Адама? Како мајмун може постати човек, ако најслабији не нестану, како би направили простора за чудесног мутанта – човека? Зато се космогонија еволуције простире од неуспешне до случајно успешне селекције, од сувишних живих организама који нису испунили своју функцију и нису се докопали биолошког савршенства, до врста које су пуком случајношћу успеле да напредују до нових форми. То јест, у њиховој концепцији Бог није успео да створи леп, хармоничан, савршени свет. Узгред се запитајмо, какав је то Бог у теорији еволуције?! Њихов бог и јесте еволуција, тај својеврсни чаробњак, алхемичар, који магијом претвара једно биће у друго – крокодила у птеродактила, медведа у кита, ламу у жирафу, а древног мајмуна у човека. И све је то преузето из њихових књига. Шта би било са тим крокодилом када се његове предње ноге из генерације у генерацију претварају у патрљке, како би се на крају формирала крила птеродактила? Ко ће помоћи том инвалиду еволуције, коме мутирају предње ноге, а крила још нема? Али кога то занима, за то ће се побринути окретни алхемичар – еволуција. Наука види свет у његовом сломљеном стању, са остацима хармоније, али са видљивим губитком рајског склада. Како можемо данашњу стварност пресликати на зачетак нашег постања? Нека нам кажу велики научни умови, каквим микроскопом, каквом суперелектронском справом, каквим анализама могу да проуче Васкрслог Христа и Његово тело после васкрсења? Биће којем не треба храна, ваздух за дисање, које нема физиолошке потребе, коме ништа не могу микроби и бактерије, болести – уопште, биће у ком царује живот, а не смрт, без старости и бора, без «гладан сам» или «морам у тоалет», биће у потпуности људско, али равно анђелима, које је надвладало смрт и пропадање? Како ће научници објаснити биће Истинског Човека, васкрслог ради нас да би нам вратио рајску хармонију? Како можемо разумети природу првог Адама, чије смо одлике изгубили, чим је Адам прекинуо своју везу са Богом? Због тога је и дошао Нови Адам – Христос. Он нам је вратио бесмртност, вратио оно што смо давно изгубили у Рају и дао нам још више, а сада покушавају да нас убеде да се Адам родио од смрти и да је првостворени свет био испуњен смрћу, страдањем, рушењем и да је све то било сасвим природно. Зашто би Христу онда било потребно да нам враћа изгубљено, ако је свиме од почетка управљала мутација? Како се може истражити приснодевство Мајке Божије, где је деловао Бог Свети Дух, а не закони биологије? Не, наука неће ни поменути ништа што надилази материјални свет и трулежну природу. Неће разматрати обожење, нити преображавајуће дејство благодати Божије. Неће говорити о стању света док у њега нису уведени закони греха. То су разлози зашто свети људи – то јест не ми, не ја – који су за живота стицали благодат и созерцали Христа и Његов нематеријални свет живе у складу са другачијом интуицијом. Та интуиција оставља по страни научне податке о смртном свету и усмерава свој поглед на првостворени рајски свет. Док проучавамо свет након првобитног греха и пада човека у грешно стање, видимо само део опште слике. Необјективна је она наука која проучава само део, не узимајући у обзир целу слику – ни што се тиче стварања света, а ни самог човека. Људи који гаје различите концепције о свом пореклу тешко могу наћи заједнички језик. Веза са родом је попут темеља постојања, она је окосница која одређује личност и њено понашање. Свако од нас наслеђује нешто од свог рода, понавља исте животне поступке, а неки и оправдавају своје грешке позивајући се на древни род. Свако има избор. Разумем да ће ми сада спочитавати формуле, биолошке, геолошке, археолошке, палеонтолошке податке и шта све не, доказе од Илије Пригожина, Стивена Хокинга и других ауторитета данашњег света. Рећи ће: «Како то ниси потомак мајмуна? Ево, сам види». Не, другови моји, нисам њихов потомак, па макар ме убили оном древном тољагом коју сам помињао. Заступници еволуције су сви одреда моји браћа и сестре, али горила није мој брат, а шимпанза није моја сестра. У Јеванђељу од Луке читам о родослову Христа, тамо је написано да је Он као човек водио порекло до самог извора нашег рода, Син… Еносов, Ситов, Адамов, Божији (Лк. 3: 38). Између првог човека Адама и Његовог Творца Бога нема ниједног другог претка, нема никакве карике која би му претходила. Ко нам је ближи и дражи – Христос с Његовим преображењем природе или мит о пореклу од репатих примата? Извор: Православие.ру View full Странице

Колективизам у овој једној реченици показује се слабим и недостатним да покаже вредност човека. Блискост са једним човеком, лично познанство, чини да смрт једне личности за нас који је познајемо буде трагедија. Више од милион људи и деце умире сваке године у Африци од сиде. Ова цифра је само вест и статистика за наше уши. Вредност личности са којом градимо живот за наше свакодневно постојање има много већи значај него мноштво непознатих. Личност као субјекат историје јесте вредност кроз коју се одиграва заплет живота. Честа употреба термина „наш народ“, „наши људи“, „наша култура“, неопходна када је потребно зарад једноставности извршити одређена уопштавања, постаје итекако опасна онда када прети да подјарми субјекте колективу, претварајући их у импотентне објекте. Слична опасност вреба и онда када вршимо колективно посматрање вере као такве. Чини се да вера у таквом размишљању постаје део колективног духа, а не део личности – њеног слободног избора. Перципирана као таква, она се налази у опасности идентификовања са обичајима, традиционализмом, затвореношћу, супротно од избора појединца и сходно томе његовог труда да живи своју веру. Колективистичко разумевање православља данас води у опасност и само православље – неретко спречавајући развој духа и развој вере на нивоу Цркве као институције и Цркве као заједнице верних. Проблем није колектив по себи, него првенство које се даје колективу као заштитнику вере и њеном тумачу, што као последицу има њено заробљавање у ретроградне форме и повлашћеног субјекта. Већ у јеванђељима приметно је веома јасно избегавање духа колективизма и снажење људског субјективитета – личности. Израњање субјективитета можемо наћи у Христовим речима: „Не мислите да сам дошао да донесем мир, него мач“ (Мт 10, 34). Обично, овако извучена из контекста, ова мисао бива тумачена онако како се некоме допада, па често њен смисао постаје извитоперен до непрепознавања. Ако је потребно оправдати рат, поделе, сукобе и насиље онда ове речи долазе као изврстан изговор за било коју наведену тему. У контексту ненасиља, којим одише целокупан Нови Завет, велика се неправда чини када се ове речи тумаче као правдање некаквог физичког обрачуна. Наставак Христове реченице гласи: „Дошао сам да раздвојим човека од оца свога, ћерку од мајке, жену од свекрве, и непријатељи човеку биће чланови његове куће (домаћинства)“ (Мт 10, 35–36). Какав је то онда мач који Христос доноси, да ли је то етнички, религијски, полни, старосни? Шта је то што Христос сече својом поруком и што ће човеку правити проблеме у контексту његове вере? Можемо ли да покушамо са једним друкчијим погледом на ову Христову мисао? У традиционалним друштвима, Христова вера највећма остаје само порука, наслеђе или обичајна традиција. Њен смисао је замагљен и утопљен у сплету породичних односа. Снажне породичне везе нису омогућиле значајније ширење Христове поруке међу Јеврејима његовог времена. Традиција, која се уобличавала и чувала у породици (кући) и која је омогућила опстанак народа као народа Божијег, постала је двосекли мач. Оно што је требало да сачува изабрани народ и да га води Богу, преокренуло се у искључивост према другима кaо и на поделе унутар сопствене заједнице. Традиција коју је одржавала породица, са својим фолклором и ритуалима, постала је све више препрека Христовој поруци. Дух колективизма је у свим својим формама описивао границе вере и утврђивао њена правила. Обичаји јела, поштовање Суботе, обрезање, само су подржавали идеју о јеврејској изабраности и као циљ имали чување њихове посебности. Дух колектива је деловао као подсетник појединцу да брине о сопственој традицији и отежавао лабављење или напуштање обичајних норми. Тако се субјекат појединца сводио на објекат у саставу колектива. Правила која штите колектив и појединца, као део тог колектива, Христос изазива својим субјективизмом. Он једе са грешницима, крши правила култне чистоће, ради Суботом, и као врхунац своје конфронтације – умире на крсту (дрвету) као проклетник у складу са разумевањем оног времена (5Мој 21, 23). „Јер Њега, који није знао греха, учини грехом нас ради“ (2Кор 5, 21). У таквом контексту, како је могуће прихватити Христову поруку која је дотадашњу традицију „окренула наопачке“?! Како је могуће прихватити новост вере која тражи од субјеката љубав као основно мерило и меру живота, а не подјармљивање колективу и његовом схватању религије? Христова порука да љубимо ближњег као самог себе била је део заповести из Старог Завета (3Мој 19, 18). Оно што је било револуционарно у Христовој поруци јесте, напротив, њено интегративно тумачење. Више него јасно, кроз приповест о милостивом Самарјанину (Лк 10, 29–37), Христос показује да ближњи више није само припадник изабраног народа, него је ближњи постао сваки човек. Његова порука о љубави према ближњима, без обзира на њихову етничку или религијску припадност, указивала је на једно ново човечанство и напуштање дотадашњег сагледавања света у виду поделе на „нас“ и „њих“ као основе колективног наратива. Христос веру представља као субјективну ствар, питање личне одговорности и разумевања. Као лична акција, вера ставља личност испред свега, надилази традиционално, уврежено разумевање вере и њених правила. Није колектив тај који односи превагу у односу на личност, него напротив он често спречава потрагу за аутентичном вером, услед наслага веровања које колективистички дух религије носи. Христов живот био је позив да се угледамо на веру као на акцију, радосну вест која заиста и доноси радост својим плодовима (лечи болесне, сиромашне, грешницима даје наду, напуштенима утеху). Традиција чији су носиоци чланови породице (отац, мајка, свекрва) донекле онемогућава Христову поруку својим сопственим представама и (не)разумевањем, док нам Христос нуди изазов освешћивања субјекта. Хришћанска вера, дакле, далеко превазилази правила колективистичког духа религиозности, култа и провоцира уобичајеност. Можда нам у том смислу постају сада јасније речи: „Не мислите да сам дошао да донесем мир, него мач. Дошао сам да раздвојим човека од оца свога, ћерку од мајке, жену од свекрве, и непријатељи човеку биће чланови његове куће (домаћинства)“ (Мт 10, 34–36). Оно што Христос наговештава јесте да на путу вере морамо проћи кроз болно издвајање из групе и улазак у простор субјекта. Христов мач заправо сече искључивост, издваја субјекта из канџи колективизма, из припадности свету у коме постојимо „ми“ и „они“. Освешћивање субјекта отпочиње и са Христовом заповешћу: „Љуби ближњег свог као самога себе.“ Волети ближњег подразумева да човек воли себе за почетак, а то је свакако тежак и отрежњујући пут одрастања и развоја самосвести. Издвајање субјекта Христос описује метафором „мача“ који је неопходан да издвоји личност из колектива, јер је личност позвана на веру. Ово је уједно и ослобађајућа порука јер нисмо подјармљени вером какву нам породица или било која друга заједница каткад жели да наметне, него смо позвани да направимо искорак у свет личности, да одрастемо у сваком погледу. Такође, рађање субјекта има значајне последице и за једну заједницу. Заједница састављена од слободних личности, субјеката историје, није више колектив. Израњање субјекта, као Христов позив за праву веру, има за последицу позив на изградњу новог квалитета односа у оквиру заједнице људи. „Ко данас сече својим мачем веру?“ Извор: Теоологија.нет View full Странице

Рене Магрит, Голконде, 1953. Колективизам у овој једној реченици показује се слабим и недостатним да покаже вредност човека. Блискост са једним човеком, лично познанство, чини да смрт једне личности за нас који је познајемо буде трагедија. Више од милион људи и деце умире сваке године у Африци од сиде. Ова цифра је само вест и статистика за наше уши. Вредност личности са којом градимо живот за наше свакодневно постојање има много већи значај него мноштво непознатих. Личност као субјекат историје јесте вредност кроз коју се одиграва заплет живота. Честа употреба термина „наш народ“, „наши људи“, „наша култура“, неопходна када је потребно зарад једноставности извршити одређена уопштавања, постаје итекако опасна онда када прети да подјарми субјекте колективу, претварајући их у импотентне објекте. Слична опасност вреба и онда када вршимо колективно посматрање вере као такве. Чини се да вера у таквом размишљању постаје део колективног духа, а не део личности – њеног слободног избора. Перципирана као таква, она се налази у опасности идентификовања са обичајима, традиционализмом, затвореношћу, супротно од избора појединца и сходно томе његовог труда да живи своју веру. Колективистичко разумевање православља данас води у опасност и само православље – неретко спречавајући развој духа и развој вере на нивоу Цркве као институције и Цркве као заједнице верних. Проблем није колектив по себи, него првенство које се даје колективу као заштитнику вере и њеном тумачу, што као последицу има њено заробљавање у ретроградне форме и повлашћеног субјекта. Већ у јеванђељима приметно је веома јасно избегавање духа колективизма и снажење људског субјективитета – личности. Израњање субјективитета можемо наћи у Христовим речима: „Не мислите да сам дошао да донесем мир, него мач“ (Мт 10, 34). Обично, овако извучена из контекста, ова мисао бива тумачена онако како се некоме допада, па често њен смисао постаје извитоперен до непрепознавања. Ако је потребно оправдати рат, поделе, сукобе и насиље онда ове речи долазе као изврстан изговор за било коју наведену тему. У контексту ненасиља, којим одише целокупан Нови Завет, велика се неправда чини када се ове речи тумаче као правдање некаквог физичког обрачуна. Наставак Христове реченице гласи: „Дошао сам да раздвојим човека од оца свога, ћерку од мајке, жену од свекрве, и непријатељи човеку биће чланови његове куће (домаћинства)“ (Мт 10, 35–36). Какав је то онда мач који Христос доноси, да ли је то етнички, религијски, полни, старосни? Шта је то што Христос сече својом поруком и што ће човеку правити проблеме у контексту његове вере? Можемо ли да покушамо са једним друкчијим погледом на ову Христову мисао? У традиционалним друштвима, Христова вера највећма остаје само порука, наслеђе или обичајна традиција. Њен смисао је замагљен и утопљен у сплету породичних односа. Снажне породичне везе нису омогућиле значајније ширење Христове поруке међу Јеврејима његовог времена. Традиција, која се уобличавала и чувала у породици (кући) и која је омогућила опстанак народа као народа Божијег, постала је двосекли мач. Оно што је требало да сачува изабрани народ и да га води Богу, преокренуло се у искључивост према другима кaо и на поделе унутар сопствене заједнице. Традиција коју је одржавала породица, са својим фолклором и ритуалима, постала је све више препрека Христовој поруци. Дух колективизма је у свим својим формама описивао границе вере и утврђивао њена правила. Обичаји јела, поштовање Суботе, обрезање, само су подржавали идеју о јеврејској изабраности и као циљ имали чување њихове посебности. Дух колектива је деловао као подсетник појединцу да брине о сопственој традицији и отежавао лабављење или напуштање обичајних норми. Тако се субјекат појединца сводио на објекат у саставу колектива. Правила која штите колектив и појединца, као део тог колектива, Христос изазива својим субјективизмом. Он једе са грешницима, крши правила култне чистоће, ради Суботом, и као врхунац своје конфронтације – умире на крсту (дрвету) као проклетник у складу са разумевањем оног времена (5Мој 21, 23). „Јер Њега, који није знао греха, учини грехом нас ради“ (2Кор 5, 21). У таквом контексту, како је могуће прихватити Христову поруку која је дотадашњу традицију „окренула наопачке“?! Како је могуће прихватити новост вере која тражи од субјеката љубав као основно мерило и меру живота, а не подјармљивање колективу и његовом схватању религије? Христова порука да љубимо ближњег као самог себе била је део заповести из Старог Завета (3Мој 19, 18). Оно што је било револуционарно у Христовој поруци јесте, напротив, њено интегративно тумачење. Више него јасно, кроз приповест о милостивом Самарјанину (Лк 10, 29–37), Христос показује да ближњи више није само припадник изабраног народа, него је ближњи постао сваки човек. Његова порука о љубави према ближњима, без обзира на њихову етничку или религијску припадност, указивала је на једно ново човечанство и напуштање дотадашњег сагледавања света у виду поделе на „нас“ и „њих“ као основе колективног наратива. Христос веру представља као субјективну ствар, питање личне одговорности и разумевања. Као лична акција, вера ставља личност испред свега, надилази традиционално, уврежено разумевање вере и њених правила. Није колектив тај који односи превагу у односу на личност, него напротив он често спречава потрагу за аутентичном вером, услед наслага веровања које колективистички дух религије носи. Христов живот био је позив да се угледамо на веру као на акцију, радосну вест која заиста и доноси радост својим плодовима (лечи болесне, сиромашне, грешницима даје наду, напуштенима утеху). Традиција чији су носиоци чланови породице (отац, мајка, свекрва) донекле онемогућава Христову поруку својим сопственим представама и (не)разумевањем, док нам Христос нуди изазов освешћивања субјекта. Хришћанска вера, дакле, далеко превазилази правила колективистичког духа религиозности, култа и провоцира уобичајеност. Можда нам у том смислу постају сада јасније речи: „Не мислите да сам дошао да донесем мир, него мач. Дошао сам да раздвојим човека од оца свога, ћерку од мајке, жену од свекрве, и непријатељи човеку биће чланови његове куће (домаћинства)“ (Мт 10, 34–36). Оно што Христос наговештава јесте да на путу вере морамо проћи кроз болно издвајање из групе и улазак у простор субјекта. Христов мач заправо сече искључивост, издваја субјекта из канџи колективизма, из припадности свету у коме постојимо „ми“ и „они“. Освешћивање субјекта отпочиње и са Христовом заповешћу: „Љуби ближњег свог као самога себе.“ Волети ближњег подразумева да човек воли себе за почетак, а то је свакако тежак и отрежњујући пут одрастања и развоја самосвести. Издвајање субјекта Христос описује метафором „мача“ који је неопходан да издвоји личност из колектива, јер је личност позвана на веру. Ово је уједно и ослобађајућа порука јер нисмо подјармљени вером какву нам породица или било која друга заједница каткад жели да наметне, него смо позвани да направимо искорак у свет личности, да одрастемо у сваком погледу. Такође, рађање субјекта има значајне последице и за једну заједницу. Заједница састављена од слободних личности, субјеката историје, није више колектив. Израњање субјекта, као Христов позив за праву веру, има за последицу позив на изградњу новог квалитета односа у оквиру заједнице људи. „Ко данас сече својим мачем веру?“ Растко Јовић http://teologija.net/nisam-dosao-da-donesem-mir/

Не умем да гледам Господе - шта желиш да видиш? Не умем да се молим Господе - којом речју желиш да ме купиш? Не умем да плачем - зашто би плакао? Да бих окајао грехе пред Тобом - Ја мислим да је за почетак промена довољна. Како да те нађем, Господе? - Тражи ме на оном месту где би требало највише да обитаваш, у срцу свом. Које је моје срце? - Глас вапијућег у пустињи. Зашто се бојим, Господе? - Бојиш ли се? Требало би да се бојим. - Ништа не би требало. Погубим се од твоје способности да будеш неутралан. - Да ли желиш да ропћем над тобом? Желим љубав, Господе! - Много штошта данас називате љубављу. А љубав је оно што јесте. Како да је спознам? - Почни од себе и сопствене душе. Упознајте се прво ви. Немам времена толико. - Време је вечност. Не упадај у замке. Како да то разумем? - Тиме што ћеш гледати у вечност пред свако учињено дело. Шта ако нисам способан? - шта ако јеси? Да ли сам ти тежак, Господе? - Тежина за мене не постоји. Постоји глас. Који је то глас? - Вапај душе која се мени предаје. Како да се спустим у срце? - За почетак буди ту где јеси. Где сам ја Господе? - Видим таласе који те односе куд им је воља, а видим и тебе који мислиш да си фантастичан сурфер. Бојим се да не знам како. - Бојим се да ниси спреман да се потрудиш. Зашто ниси опасан? - Ја сам који јесам, ма шта ти мислио или веровао. Зар ниси савршени отац? - Савршени отац милује дете из перспективе вечности. Ја сам заробљен овде. - Заробљен си докле верујеш да јеси. Чиним лоше себи. - Не верујеш ми да допуштам добро за тебе. Како да научим? - Пусти. Не учи, само пусти. Тешко ми је да пустим, остаћу без ичега онда. - Истина је, али ни не сумњаш шта ћеш тек онда добити. Зашто људи нису фини? - Не засмејавај ме. Као да знаш шта је финоћа. Сваки микрокосмос чини свој универзум. Тако велики, а тако мали… - и тако несвесни… Како да поступамо, Господе? - за почетак слушајте. Слушај. Срце? - Брзо учиш, а брзо и заборављаш. Али, не знам како да слушам своје срце! - Не знаш, или нећеш? Онда бих био груб понекад? - можда би само био искрен? Да ли је у реду бити груб и искрен? - Искреност није зло. Оно што је добро не може да повреди, иако може свакојако деловати у једном тренутку. Како да будем храбар? - Буди. Говори истину. И мање говори. Повређен сам… - умеш и да повредиш. Тужан сам… - умеш и да растужиш. Ја то чиним фино! - то не мења чињеницу да си повредио и растужио. Осећам се лоше због свега тога. - Дражи ти је тренутак од вечности, па себе заробљаваш у моментима који су пролазни. Подсећају ме на те моменте. - подсећаш и ти. Оног момента када будеш престао, престаће и они да важе. Јесам ли многе повредио Господе? - Одавно не говорим, већ чиним да сам прогледаш. Питај своје срце. Зашто мислим да већ сам знаш одговор? Као да разговарам са својим огледалом. - Ти би да видиш светлост? Бих. Али је се и бојим. - Кад будеш био спреман. Ниси спреман да се мењаш. И даље не пушташ грех. Да ли те ја тиме растужујем? - Као оца, жао ми је да вас гледам како се мучите у сопственим замкама, али знам да је то тренутно. Пада киша напољу. - киша је добра. Да ли си строг? - да ли ти је лакше да грешиш ако знаш да сам строг? Не. - онда нисам. А ако јесте? - онда и даље нисам. Зашто? - Зато што верујеш да је казна тренутак и да ће све бити боље после ње. А ниси свестан да свака грешка може да те одвоји од Мене и мог погледа. Да ли те ја познајем Господе? - твоје срце ме зна. Обрати се њему. Све то звучи помало мистички и метафизички. Како да знам шта је то ”моје срце”? - Људи из сопствене потребе да не чују своју савест измислише многе науке и несигурности. А заправо је ствар врло једноставна. Глас вапијућег у пустињи. Ја говорим одавно. Научи ме да чујем Господе! - Јеси ли спреман да послушаш, након што чујеш? Опрости ми! - Дете моје… ја сам рад да све опростим, у то не сумњај, али буди спреман да чујеш и послушаш. То је основа нашег односа. И твоје слободне воље која бира Мој глас да чује.

У свом првом интервјуу од како је ступила на дужност председника Владе Србије, а који је дала Спутњику, Ана Брнабић говори да ли је „амерички човек“? Какав ће однос имати са Вучићем? Да ли ће увести санкције Русији? Шта је за њу патриотизам? Много је питања, а мало времена... Када сте дошли на посао јутрос? У пет? — У седам. Имали смо прву седницу Владе у пола осам. Ушла сам у кабинет синоћ након Скупштине да се психички припремим, а јутрос у седам да се припремим за седницу Владе. Радни дан Александра Вучића од пет ујутро је био честа тема коментара. Да ли ћете се онда боље слагати са Ивицом Дачићем, за којег кажу да му седнице Владе нису почињале пре 10 сати? — Председник Вучић је стварно екстремни раноранилац. Ја нисам јутарњи тип. Опет, овде има толико посла да је неопходно кренути доста раније ујутро да би сe урадило све током једног дана, па и да бисте стигли да одспавате и одморите се. То је радно време које ћу задржати и које је мој темпо и важно је да сви наставе тим темпом. Први потпредседник Владе је други екстрем, али то су биоритмови људи. Када се говори о Влади и подели одговорности, причало се о томе да ће Дачић бити задужен за „политичка питања“. У којој мери ће он за то да буде задужен и како је то замишљено? — Мислим да је од тога направљена можда претерана фама. Постоји само један председник Владе. Мислим да је председник Републике то све добро објаснио. Први потпредседник Владе Ивица Дачић је и министар спољних послова. Он свакако има значајно више политичког искуства од мене и ја ћу се као председница Владе ослањати на његово политичко искуство. Са друге стране, велика је подршка и то што је председник Републике у складу са уставним овлашћењима човек који представља земљу и код нас и у иностранству. Свакако ћу да се ослањам и на његово искуство и знање и везе и углед који ужива у иностранству. За мене се зна да сам јак тимски играч, јако пуно полажем на тим, тако да ћу се ослањати и на првог потпредседника Владе и на председника Републике и мислим да нема дилеме да ће то бити тим који ће радити у најбољем интересу Србије. Да ли сте Ви тип особе која би потписала нешто што нико други не би потписао? — Мислим да сам довољно храбра да потпишем и донесем тешке одлуке. Са друге стране, Србија данас није таква земља где би председник Владе доносио било какве одлуке које нико други не би потписао. Мислим да је највећа предност Србије јак тимски рад између председника Републике и председника Владе. Све тешке одлуке ће се доносити консензусом тих људи. Председник Републике је добио скоро 56 посто гласова грађана Србије, он је неспорно огроман ауторитет. Грађани су за њега гласали у последња четири круга избора и сваки пут је добијао све више. И он и Српска напредна странка. Као председник Владе имам обавезу према грађанима Србије да се у тешким одлукама консултујем са председником Републике и да чујем глас народа, што значи и са Српском напредном странком, која је мене, као нестраначку личност, предложила и подржала за председника Владе. У том смислу је Србија, чини ми се, у сигурнијим рукама него што је икада раније била. Враћам се на то да немам проблем са доношењем тешких одлука, али да имамо паметне људе који ће заједно доносити храбре одлуке. Где „зашкрипи“ када зашкрипи између Вас и Вучића? Које су то теме? — Морам да признам да до сада никада није зашкрипало у последњих десет месеци колико радимо заједно. Не мора да значи да уколико некада имамо различита мишљења о неким стварима то „шкрипи“. Како изгледа размена аргумената када се не слажете? — Одлично. То је била најбоља страна мог рада као министра са тадашњим председником Владе. Мени је то изгледало више као рад у привреди, у сектору на који сам ја више навикла, него политички, јер је он свакако неконвенционалан политичар. Он брзо доноси одлуке, не плаши се да доноси одлуке, сагледа све информације, састанци су кратки, ефикасни. Та динамика је мени одговарала. Мислим да ће моје консултације као председника Владе са председником Републике, бити сличне, ако не и исте. Са тим што ћемо се свакако консултовати око неких другачијих питања, али, видите, ја имам тим у који верујем. Консултоваћу се и са свим министрима у њиховим ресорима јер они сигурно више знају од мене у својим ресорима. Слушаћу тим, али на крају ћу ја „пресећи“. Али не плашим се доношења одлука, јер ћу се пуно ослањати и на свој тим и на председника Републике. Имаћу консултације и са Српском напредном странком, која ме је подржала и дала ми већину у Скупштини за ову Владу. НИСАМ НИ „ПРОРУСКИ“ НИ „ПРОАМЕРИЧКИ ЧОВЕК“ Занимљив је тај утисак да у тим ситуацијама као да нисте у држави, него у некој компанији. Можда је поређење мало натегнуто, али ако је Србија та компанија, поставља се питање ко је „газда“. Било је коментара да сте Ви у интернационалним односима „амерички човек“. Да ли сте Ви „амерички човек“? — Мислим да је то фама која прати било кога ко уђе у јавни свет, а посебно у свет политике, да ли је проруски или проамерички човек. Нисам још чула да је неко про-ЕУ (смех). То су два екстрема. Нисам ни проруски, ни проамерички човек. Ја сам премијер Републике Србије и потпуно сам посвећена само и искључиво бољитку Србије и свих њених грађана. У том смислу поштујем и једну и другу страну. Такође поштујем ЕУ као стратешког партнера. Ми имамо пуно пријатеља и на томе сам захвална председнику Републике, који је као председник Владе отворио и нека друга поглавља у нашим дипломатским односима, пре свега нова пријатељства са Кином, одакле имамо све више инвеститора, као и за отварање разговора и сарадње са Индијом, за потпуно пријатељске односе, чак и на личном плану, са Уједињеним Арапским Емиратима. Али ја сам особа која је изабрана да ради за Србију. За себе мислим да сам озбиљан патриота, због чега сам се пре 15 година и вратила у земљу. Док сам живела и студирала у иностранству, са истим жаром као и док сам живела у Србији, устајала сам ујутру и отварала веб сајтове шта има ново у Србији и нервирала се истим интензитетом. Онда сам помислила да то нема смисла, да је боље да се вратим у своју земљу и помогнем јој, да урадим шта год треба из било које улоге. У привреди, цивилном друштву, а надала сам се у неком тренутку и у Влади, јер је то најдиректнији начин да помогнете својој земљи. Сада ми је пружена та прилика, већа него икада раније и даћу све од себе. То је оно што сам рекла и јуче. Моја порука грађанима Србије била је да ћу сваки дан дати све од себе да урадим што боље за Србију и све њене грађане. ЈА САМ ОГРОМАН ПАТРИОТА Патриотизам је занимљива тема. Политички, Ви можда и не делујете као типичан представник онога што би се могло назвати традиционалним српским патриотизмом. Да ли је ово нови патриотизам и шта је за Вас патриотизам? — Могуће је да не делујем, али мислим да је добро да се види да традиционални српски патриотизам нема само један облик на који смо се сви ми навикли. Ја сам огроман патриота. Не знам да ли је то нови патриотизам. Мислим да са патриотама делим све такозване традиционалне вредности, љубав према земљи, љубав према породици, оданост према земљи, пријатељима. Изнад свих нас треба да остане нешто боље за нашу земљу и да она треба да иде само напред. Али, исто тако, да земља треба да препознаје шта су нови трендови, који су трендови који долазе и у политици и у економији. Због тога сам се у експозеу фокусирала на дигитализацију. Видела сам разне критике. Мислим да можда неки нису разумели о чему сам причала. То сам и у Скупштини покушала да одбраним, да је четврта индустријска револуција као претходне три и да то што имамо проблеме са водоснабдевањем, канализацијом, отпадним водама и тако даље, не значи да треба да наставимо да радимо на плугу уместо на машинама и да не треба да се трудимо јер нисмо достигли тај степен развоја. Не, ово је шанса коју не смемо да пропустимо, ово је права, истинска индустријска револуција и ми морамо да ухватимо прикључак са њом. То нема никакве везе са тим да ли ми паралелно треба да радимо и нешто друго. Наравно да треба, али сви заједно морамо да ухватимо прикључак са овим, зато што, ако Србија сада не искористи шансу, јако ћемо заостати, не само за најразвијенијим земљама. И то је патриотизам, ако хоћете, нови патриотизам, патриотизам који каже: „Ја прихватам све традиционалне вредности, све ово што сам ја не значи да те вредности не поштујем, штавише, мислим да их поштујем и идем један корак даље“. ИМАМО ПУНО ТОГА ДА НАУЧИМО ОД РУСА Када причамо о иновацијама, занимљиво је да у Влади постоји нова позиција министра задуженог за иновације. То је Ненад Поповић. Доста сте о томе говорили у експозеу. Да ли ћете се у отварању и развоју Србије ка иновацијама и дигитализацији ослањати и на руску технологију, која, када човек погледа, у свету „прави лом“? — Апсолутно, ослањаћемо се и на руско знање и на руску технологију. Не постоји ни један разлог да се не ослањамо. Имамо пуно тога да научимо, Русија је једна од велесила у томе. Она је велесила у нанотехнологији, технологији будућности. Слушала сам неколико фантастичних предавања руских научника у вези са ефикасношћу материјала, што ми је отворило друге перспективе о томе како размишљамо о новим технологијама. Ето, то је још једна ствар. Ми се и даље фокусирамо на енергетску ефикасност, а ефикасност материјала је потпуно нови тренд, који у великој мери долази из Русије. Један од највећих руских универзитета, Ломоносов, има фантастичну сарадњу са америчким МИТ. Ко смо онда ми да размишљамо да ли ћемо се фокусирати само на МИТ или само на Ломоносов? Учићемо и бићемо отворени за знање из свих крајева света и у том смислу изузетно се радујем и мислим да министар Поповић може јако пуно да допринесе у том аспекту. Важне су везе са Русијом, али и везе са Израелом, која је једна од водећих земља света у старт аповима у иновацијама. Учићемо са свих страна, имамо пуно да научимо, имамо пуно да надокнадимо, али, исто тако, имамо пуно и да понудимо. Имамо, рекла сам то у експозеу, компанију која је проглашена за једну од најпаметнијих компанија на свету, постали смо један од европских центара захваљујући нашим младим, креативним и храбрим људима, који су искорачили даље без нарочите државне подршке у креативне индустрије. Видео гејминг, ту запошљавамо огроман број младих који кроз порезе уплаћују значајна средства у буџет. То су све ствари за које ћемо видети како можемо да их одведемо корак даље и да им пружимо што већу подршку. Хоће ли Србија бити отворена за руске компаније у већој мери у периоду који је пред нама? — Да, потпуно сам убеђена да са Русијом можемо много да радимо. Надам се највише у сфери технологије, дигитализације и иновација, али и свега осталог. Отворени смо, Србији су потребне инвестиције. Српски народ има традиционално пријатељство са руским народом и као председник Владе намеравам да томе укажем изузетно поштовање и да ја, која долазим из сектора који је пре свега био усмерен на САД, научим много више о руским инвестицијама, о потенцијалима за даљу сарадњу и да проширим и своје сопствене видике. ЗАЈЕДНО СА РУСИМА МОЖЕМО ДА НАПРАВИМО ЧУДА У експозеу сте говорили о модернизацији пољопривреде, о новим технологијама. Једна од тема је и велико руско тржиште, и наша понуда њима да се повећа обим производње… Хоће ли се то коначно решити? — То је добро питање, зато што сте ме навели да још мало појасним цео концепт дигитализације. Некако ми се и даље чини да када ја кажем дигитализација сви мисле на „ај-ти“. То у ствари нема пуно везе са „ај-тијем“ као сектором, то има везе са применом „ај-тија“ и технологије у свим осталим секторима, пољопривреди, рударству, енергетици, медицини, грађевини… Ја причам о дигитализацији као о једном таласу који ће свакако преплавити целу нашу економију. Причала сам о суштинској промени економије, да би и наше фирме постале глобално конкурентне. У том смислу у пољопривреди можда имамо и један од највећих потенцијала, ми имамо институт „Биосенс“ који је освојио прву награду у европским фондовима „Хорајзон твенти-твенти“. Јуче је потписан уговор о изградњи зграде „Биосенс“ института. То је најмодернија, најнапреднија примена дигитализације и информационих технологија у пољопривреди. Ми сада као Влада гледамо да са Европском комисијом потпишемо уговор о коришћењу података са сателита који би онда институту „Биосенс“ у ствари давали увид у све оно што је нама потребно да боље планирамо пољопривреду и да максимално искористимо наше ресурсе. Из свега тога ћемо ми имати много паметнију пољопривреду, пољопривреду која је много продуктивнија. Радујем се томе, да учимо од Русије, али и да их позовемо да виде и шта ради институт „Биосенс“ и да видимо како заједно можемо од тога да направимо право чудо. Причала сам са министром пољопривреде Недимовићем, то није 21. век, то је 22. век у пољопривреди. А биће овде, у Србији, у Новом Саду. Једва чекам да почнемо рад на тој згради. Радови би требало да буду завршени у року од годину дана, што је релативно брзо. Радујем се да већ негде од почетка 2019. године ми сви кренемо у озбиљну примену тих технологија. Недавно је Бранко Ружић изјавио да Преамбула и Устав треба више да кореспондирају са реалношћу. Да ли ћете Ви подржати избацивање Преамбуле или мењање Устава у том смислу? — Зна се да је за промену Устава потребна озбиљна већина у Скупштини. И консензус у целој Србији, због чега је и председник Републике причао да је ту потребно отворити један пре свега наш унутрашњи дијалог. У овом тренутку ја се нећу бавити Преамбулом Устава. Као председник Владе имам много ургентнија питања којима ћу се бавити, свакако у првих 100 дана Владе. А то су питања о којима ћемо ми морати да отворимо широк дијалог, са свим странкама заступљеним у Парламенту, али и са организацијама цивилног друштва и са Српском православном црквом. То су озбиљна питања која су, чини ми се, можда некад и пре свега емотивна, као што је и војна неутралност, и то да ли Србија треба да уђе у НАТО или не треба, сада у тренутку када су све земље око нас у НАТО-у. Србија је у том смислу специфична земља, другачија од било које друге земље у региону. И то искрено, традиционално пријатељство са Руском Федерацијом је мислим приоритет нашег народа. А агресија коју смо имали на нашу земљу, мислим да ће тешко да се заборави. И не треба да се заборави, али ми треба да кренемо даље. То су све дубоко емотивна питања и то је део идентитета Републике Србије који треба поштовати и чувати. ЗА ВОЈНО НЕУТРАЛНУ СРБИЈУ Који је Ваш став по питању чланства Србије у НАТО-у и војне неутралности? — Ја сам апсолутно за војну неутралност. Мислим да је то у овом тренутку најбоља и једина исправна позиција Србије. Исто тако јесмо у Партнерству за мир и учествујемо у међународним мировним мисијама и Уједињених нација и ЕУ и мислим да је то важно зато што тиме ми показујемо да смо негде и озбиљна држава и значајан фактор у међународној политици. Можда не велики фактор, али имамо своје место и то место ћемо чувати и преко тог места ћемо показивати озбиљност наше земље. Колико дуго ће то моћи да траје? — У овом тренутку сматрам да је приоритет обезбедити већу регионалну стабилност. Мислим да је то потребно свима нама у региону, а пре свега Србији. Зато што је Србија прошла кроз јако тешке непопуларне мере фискалне консолидације, које су биле јако храбре и уродиле плодом. Никада ниједна Влада у последњих 10 година није наследила тако добро стање у буџету, тако добре економске фискалне показатеље. Али за наш даљи раст у будућности је неопходна регионална стабилност. Зато што ми не можемо да очекујемо да ће инвеститори долазити, да ће новац који међународне финансијске институције и банке пласирају у Србији бити јефтин, уколико немамо стабилност у целом региону. Србија може бити, као што и јесте данас, изузетно и политички и финансијски и економски стабилна. Али ако имате било какву нестабилност у земљама у региону, то ће се негативно одразити и на наше економске показатеље. Због тога мислим да Србија треба да буде та која ће искорачити и покренути дијалог око веће регионалне стабилности, јер ћемо сви ми, а пре свега Србија, имати краткорочне позитивне ефекте од тога. У овом тренутку треба да се иде корак по корак и да решавамо одмах прва питања које треба да се реше. Данас су председник Републике и први потпредседник Владе и министар спољних послова заједно у Дубровнику, средином јула ићи ћу на регионални самит у Трсту и то су прави кораци који показују наше опредељење и приоритете наше политике. УСКОРО РЕШЕЊЕ ЗА СРПСКО-РУСКИ ЦЕНТАР У којем тренутку ће на ту листу одлука које се доносе доћи Српско-руски хуманитарни центар у Нишу, да ли имате неки план за њега? — Он јесте на листи приоритета, о њему је чак и први потпредседник Владе причао непосредно пре избора нове Владе. То питање је, чини ми се, превише политизовано и требало би га склонити из те сфере политизације и прагматично о њему размишљати и коначно наћи решење за тај статус. Ми ћемо на томе радити и мислим да ћемо ускоро успети да нађемо решење које ће бити прихватљиво за све. Ја не видим нарочити проблем у томе. Нама је тај центар значајан и сви наши партнери треба да разумеју да је нама тај центар значајан и да је он пре свега хуманитарни. Да ли ће Србија увести санкције Русији док сте Ви премијер? — Јасно сам рекла да ће ово бити Влада континуитета, па и у томе да нећемо уводити санкције Русији. Гледаћемо да водимо балансирану спољну политику, ЕУ је била и остаје наш стратешки приоритет због нас самих. Ми треба да се мењамо у складу са европским вредностима, да учимо од ЕУ о финансијској, фискалној, радној дисциплини и етици, јер је то важно за све грађане Србије. У овом тренутку санкције Русији нису у најбољем интересу Србије. ДИПЕШ МОУД ПРЕМИЈЕРКА За крај, који су Вам омиљени књига и бенд? — Омиљени бенд ми је „Дипеш моуд“, али волим и „Њу ордер“, „Џој дивижн“, волим осамдесете свакако. Омиљени писац ми је Салман Ружди. Нисам стигла да слушам нови албум „Дипеш моуда“, јер је цела година била у служби јавне управе и локалне самоуправе, Националне академије за јавну управу и верујем да ће следећа бити још… забавнија. Милан ВУКЕЛИЋ

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/region/2586914/pernar-vise-nisam-katolik.html Посланик Живог зида Иван Пернар објавио је да више није католик и да је иступио из Католичке цркве, јер није сагласан са њеним политичким порукама, јавља "Индекс". Он је објаснио и зашто је у петак био на прослави Бадње вечери у организацији Српске православне цркве, док није био на прослави католичког Божића или Бадњака. "Разлога је више, али два су основна, на сам догађај позвало ме је њихово свештенство. Позив од католичког никада нисам добио, па се у складу с тим нисам ни осетио позваним", казао је Пернар. Како други разлог је навео то што је католичко свештенство у служби ХДЗ-а. Према његовим речима, ХДЗ осим што је уништио Хрватску, жели да уништи и њега лично и то монтираним поступцима, злоупотребом државних институција и путем државне телевизије. "Српска православна црква нема за циљ довођење ХДЗ-а на власт нити се меша у нашу политику и бави се верским питањима. За католичку цркву се то не може речи, оцењује Пернар. Индекс је на крају текста навео да је Пернаров потез изазвао низ негативних и шовинистичких реакција на Фејсбуку, а због таквих коментара је Пернар објавио још један пост на Фејсбуку у ком се осврнуо на све оне који "га називају Србином и комунистом зато што није католик ни члан ХДЗ-а".