Претражи Живе Речи Утехе

У цркви Рођења Пресвете Богородице на цетињском Ћипуру 1. октобра 1989. године су сахрањени земни остаци краља Николе Првог Петровића и краљице Милене, након вишедеценијског странствовања ван отаџбине. Свету заупокојену архијерејску литургију у Цетињском манастиру тада је служило више епископа СПЦ, међу њима и садашњи Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, тадашњи Епископ банатски. Као подсјећање на тај значајни догађај, доносимо бесједу коју је Владика Амфилохије тада изговорио пред Цетињским манастиром, по завршетку Литургије, као и фото галерију, из књиге Марије Ј. Маркуш „Повратак Петровића Његоша – пренос и сахрана земних остатака краљевске породице 1989. године и прославе стогодишњице проглашења Црне Горе за краљевину“. Митрополит Амфилохије: Жртвена љубав је мјера људског достојанства У име Оца и Сина и Светога Духа! Чули смо данас, браћо, на оном светом мјесту, на коме стоји вјековима, непоколебљиво, онај „олтар прави“ подигнут, по пјеснику, „на камен крвави“, – ријечи, у којима је садржана света истина о суштини живота и правој мјери непролазног људског достојанства. Чули смо ријечи које стољећима одјекују са оног мјеста, а које гласе: Љуби Господа Бога свим бићем својим, и ближњега свога као самога себе. Чествовање пак Часнога крста подсјетило нас је данас на жртву као коначну мјеру те и такве двоједне љубави, кроз јеванђељске ријечи: „А од те љубави нема веће да ко живот свој положи за ближње своје“. Права и истинска љубав значи жртвовање себе за друге, а не жртвовање других себи и својој саможивости. Није ли и сам онај олтар пред којим стојимо, саграђен на „камену крвавом“, подигнут управо у част те свете жртвене христолике љубави? А и сви они који су служили у њему вјековима, служили су, у ствари, тој жртвеној љубави сједињујући своју крв с крвљу божанског носиоца те свете истине: голготског мученика, Христа Бога живота. Том истом жртвеном љубављу освештан, данас се радује прах Немањића и прах Хребељановића; радује се овдје и прах Црнојевића Ива, древног господара Зете. Данас су се на Цетињу „узиграле душе прађедовске“. Данас се на њему радује прах свих оних који су вјековима служили тој светој и великој истини и живот свој њој приносили. Веселе се и радују. Јер, ево дочекујемо данас на Цетињу господара Црне Горе и Брда, краља Николу I, седмога и посљедњега владара из светородне лозе Петровића. Изданка оне лозе која је својим дјелима и подвизима, такође посвједочила горе наведену истину, за коју рекосмо да је мјера достојанства. Зачетник ове светородне лозе је чувени и опјевани владика Данило. То је онај владика Данило у чија уста владика Раде ставља потресне ријечи, у којима је садржана његова патња и патња његовог народа: „Сирак тужни без иђе икога моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља нада мном је небо затворено не прима ми плача ни молитве… “ У овим ријечима је сва дубина владике Данила, који је живот свој, по ријечима пјесме његовог потомка, управо стиглог на Цетиње, жртвовао за „вјеру, пјесму и слободу“. Сличан њему био је и његов смјерни насљедник, митрополит Сава. Као и насљедник овога, онај мудри и храбри и самопожртвовани митрополит Василије, који је своје кости оставио у братској Русији, у древном граду Петрограду, гдје и данас почивају. Послије пак, њих, на столицу митрополита и господара Црне Горе дошао је Свети Петар Цетињски, тај дивни украс, не само ове светиње која чува његове мошти, и не само Црне Горе и седморо Брда, него читавог српског племена. Свети Петар је био велики јунак и пророк, велики испосник и мученик, као и страдалник-пјесник и писац посланица. То је онај Петар I Петровић Његош, који, дошавши с пута по Русији, гдје је тражио помоћи за свој несрећни народ, овдје, на капији Цетињског манастира, налази објешеног посљедњег свог калуђера. Турци су му народ били разагнали по горама, ни траве жућенице није било да би се прехранио. А он му донио с пута по свијету, врећу кромпира, да би га усрећио и нахранио! Он је часним крстом мирио браћу, завјетујући их и заклињући и проклињући да не жртвују друге себи и своме самољубљу, него да се у име Часнога крста жртвују за ближње своје. Заиста, дивни украс Црне Горе, светиња племена српскога и словенског и цијелог рода људског. Светог Петра је наслиједио његов синовац владика Раде, велики пјесник и господар Црне Горе, онај чији гроб је красио Ловћен, и коме су погажени аманет и завјештање. То је онај Петар II Петровић, који је, као нико прије и послије њега на овим просторима, опјевао судбину људску, испивши до дна чашу њене жучи и отрова. Но, у исто вријеме, он је као нико прије и послије њега, на овим просторима, афирмисао неуништиво људско достојанство. Он, који је у своме посљедњем завјештању оставио посвједочену своју вјеру у велику истину живота да је „Слово Божије све из ништа створило, и да је закону Његовом све покорно“. Доживјевши сву трагику људског постојања, он је постао дубоко свјестан чињенице да „над свом овом грдном мјешавином, ипак умна сила торжествује“. Послије Петра II Петровића Његоша дошао је за господара књаз Данило. Оштар као мач, он је покушао да уведе реда у своју малу али духом крепку државу. Његов кратки боравак на челу Црне Горе, био је подстицај и надахнуће његовом синовцу, потоњем књазу и краљу Николи Петровићу, који је послије њега преузео управу Црне Горе. Краљ Никола је скоро шездесет година владао Црном Гором, дијелио са својим народом зло и добро, храбрио Црногорце примјером, ријечју и пјесмом. Кад је требало – и мачем. Један од најзначајнијих носилаца свесрпске идеје свога времена, краљ Никола је био не само владар, познат и признат у Европи, него и пјесник и мудрац међу европским владарима. Преко својих племенитих ћерки ородио се са европским дворовима. Тако се његова крв сјединила са италијанском лозом Савоја. Потомци његове дивне и честите ћерке Јелене (Италијани је памте само као – la bella Elena), одају му и данас, заједно с нама, посљедњу пошту. Исто тако, преко своје друге ћерке, књегиње Зорке – дивне Црногорке, сјединио је српску лозу Петровића са лозом Црног Ђорђа. И представници те лозе, Карађорђевићи, одају данас пошту своме врломе претку, овдје, на Цетињу. Његова племенита крв се сјединила и са лозом Романових, оне владарске куће, која је вјековима управљала судбином велике Русије, али и утицала на судбину Европе и цијелога свијета. Данашње присуство потомака те лозе на дочеку и испраћају краља Николе, свједоче о нераскидивим везама између великог руског племена, и мале, али славне Црне Горе. А и Црногорци потврђују, и прије и послије краља Николе, да су вјерни једнородној Русији, и да нијесу изневјерили завјет Светога Петра Цетињског: „Проклет био сваки Црногорац који се одрекао мајке Русије!“ Вјеран духу својих предака, спреман на жртву за Црну Гору и цио српски народ, краљ Никола пјева у једној од својих пјесама: „Ах, удио нама паде За род рват спрам крвника, А на чело, мјесто круне, Носит вјенац мученика. “ У овим ријечима сажета је његова судбина као и судбина његовог народа. Заиста му је круна била опточена много више трњем него цвијећем. Трновит му је био животни пут, још трновитији његов крај у туђини. Но, био је он човјек дубоке хришћанске вјере, као и сви његови претходници. Остале су класичне његове ријечи, којима изражава своју вјеру у бесмртно људско достојанство: „Ко би сумњо у виђело Код обадва здрава ока, Од живота бесмртнога Одрекла се само стока.“ Вјеран Православљу и предачким светињама, Краљ је пјевао својим Његушима и Цетињанима, налазећи у пјесми извор снаге и за себе самог: „Вјера, пјесма и слобода. Свјетила су наша била Од кад нам се под Ловћеном Лоза страшна подњивила. Сва знамења испод Шаре Сва знамења и светиње Скупљена. су под Ловћеном, Међу нама, на Цетиње. “ Краљ Никола је био чувар круне Светога Стефана Дечанског и један од ријетких носилаца идеје Немањића (то и јесу она „знамења и светиње испод Шаре“), надахњиван њоме у својим ослободилачким подухватима прошлог и овог вијека. Био је до краја живота поносан тиме што је од руског цара добио сабљу Св. краља Милутина. Ево је, заједно с њим, поново на Цетињу! Био је и носилац, попут његовог претка Петра II Петровића Његоша, велике и свете косовске мисли. Оне мисли и идеје, која такође његује жртвену љубав као мјеру људског достојанства. Њено основно начело гласи: „Земаљско је за малена царство, а небеско увјек и довјека“. Зато није нимало случајно, што је краљ Никола, поред познате химне „Онамо, ‘намо“ (у којој пјева о Призрену и Дечанима као „старини милој“ којој ће „доћ“) пјевајући о Црној Гори и њеном односу према српском Косову, записао: „Косово је твоје горе Населило јунацима, Рањенијем и славнијем Преживјелим остацима. У њима је ковчег оста. Лазаревих аманета И слободе завјештаји… “ Ето, томе и таквоме краљу Николи, ми данас и овдје одајемо пошту: данас, кад се испуњава његово предсмртно завјештање и посљедња жеља. Ратни вихор и ново вријеме, са својим потребама и захтјевима, однијели су овог, Богу и роду, вјерног старца, да у туђини, ојађен и збуњен, али пун наде у вјечну правду Божију, пребира своје посљедње овоземаљске дане. Ми данас и овдје на Цетињу, пред Богом и историјом одужујемо дуг према краљу Николи, господару Црне Горе и Брда. Данас се враћају његови земни остаци и земни остаци његове честите краљице Милене, као и њихове дјеце – Вјере и Ксеније, њиховом Цетињу, да им овдје, „гдје је зрно клицом заметнуло“, ту „нађе и починка“. Молимо се Господу да упокоји душе њихове у мјесту свијетлом, гдје нема туге и уздисања! А земља коју су љубили, и за коју су се, према својим моћима, жртвовали, нека им буде блага и лака! Свима пак овима, који су на било који начин допринијели, да се овај историјски, морални и духовно-човјечни дуг према краљу Николи и његовој породици, испупи, припада изузетна благодарност. Благодарност, на првом мјесту његовом непосредном потомку Николи II и сину му, малом Борису, живим изданцима и потомцима светородне лозе Петровића. Благодарност, такође, представницима и члановима породице Романових, као и породице Савоја; благодарност овдје присутним члановима породице Карађорђевић. Посебну захвалност Српска црква дугује о. Јанкину, руском свештенику из Нице и Сан Рема и Руској париској архиепископији, која је краља Николу и краљицу Милену, годинама чувала и молитвено их испратила и допратила до њиховог посљедњег починка. Достојан је поштовања и дирљиви испраћај приређен краљевској породици од грађана Сан Рема, Пуље и Барија у Италији. Благодарност на крају и свима овдје присутним што сте дошли да одате дужну пошту овом врлом српском владару и пјеснику, с правом названоме и „цар јунака“. Тиме, не само што свој дуг према њему достојно одужујете, него и показујете да у вама живи непролазна истина о жртви и жртвеној љубави, као коначној мјери људског достојанства; и да ће она живјети у људским срцима, све док буде било неба и земље, и вавјек вијека – Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Крај 1920. године био је прилично буран у младој држави. Од маја је на челу владе био Миленко Веснић. Овај дипломата од угледа, бивши министар правде, представник Србије на конференцији у Версају, а што је најважније, политички неутралан, требало је да води државу неоптерећен партијским борбама и зађевицама. И успевао је у томе, у две владе. Донет је закон о изборима за уставотворну скупштину, а избори су одржани у новембру те године. Једна од кључних личности у Веснићевој влади био је министар финансија Коста Стојановић, познат као непоткупљив човек. Толико, да му је поверено да, заједно с министром унутрашњих дела, Милорадом Драшковићем, окупи одбор који је имао да се позабави размерама корупције у ратним годинама. Припремали су Закон о провери имовине ратних профитера. О том закону убрзо је почело да се шушка по целој држави. Поготово међу онима којих се тицао. А било их је онолико. Годинама је избијала афера за афером, поготово око набавке материјала за војску. Преко песка у брашну и картонских ђонова на цокулама многи су стекли огромно богатство. А познато је да се за први милион не пита. Стојановић и Драшковић намерили су да питају за сваку пару, а не за милион. И деловало је да ништа не може да им стане на пут. Тако незгодног министра у владу је узео и Никола Пашић. Иако је Стојановић био стари радикал, разишао се с Пашићем неколико година раније, да би постао самосталац, па потом демократа. Није престао да оптужује Пашића и друштво око њега за невиђену корупцију, али је ипак пристао да уђе у владу. Тврдио је да су Србију уместо Турака и Аустријанаца окупирали корупционаши. И он је озбиљно намерио да им стане на пут. Сумњив крај Влада је почела с радом 1. јануара 1921. године. Већ 3. јануара стигла је вест да је Коста Стојановић преминуо на радном месту. Званично, једноставно се срушио. Знало се да је тешко болестан, а новинари су то приписали исцрпљености услед потпуне преданости тешким дужностима. Околности никада нису до краја утврђене, а остале су приче да је непосредно пре смрти попио шољицу кафе. Породица је сумњала да је отрован, што и није далеко од памети, када се зна чиме се бавио. А после његове смрти обустављена је свака истрага. Убрзо по сахрани почело је да се говорка да је Коста Стојановић за собом оставио некакве мемоаре. Да је у њима објашњавао узроке слома 1915. године, да није штедео никога. Догађаји су се низали, на мемоаре се заборавило. У наредним годинама и деценијама тешко да је то више икога занимало. Усвојена је званична верзија, обоготворени су Пашић и војска, каснијим победама потирана је и избрисана катастрофа пораза из 1915. године. Лоше одлуке су заборављене, а ретко ко се усудио да доводи у питање генијалност Пашића. Тако све до 2012. године, када су РТС и „Досије” објавили спис Косте Стојановића под називом „Слом и васкрс Србије”. Рукопис се налазио у Архиву САНУ. А у њему управо оно чега су се сви, од Баје Пашића па наниже, својевремено прибојавали. Стојановић наглашава да слом Србије разматра као друштвену појаву, без заблуда партијаштва, хладне главе и отворених очију. Тврди, основано, да и најбољи народ, поред рђавих управљача, може да пропадне. А наш народ је, и поред добрих особина, како за миран живот, тако и натчовечанске издржљивости за рат, пропао управо због расула и немања плана у влади. И тако од самог почетка рата. Заправо, и пре почетка. Стојановић бележи да је руско посланство у Београду било важније од нашег министарства. Резултат сваке министарске седнице Пашић је реферисао Хартвигу, руском посланику. Зато се ни друге велике силе нису превише бавиле Балканом, сматрале су да је то руско двориште. Држање Србије од самог атентата у Сарајеву било је наивно. Ни јавност ни влада нису слутили да може доћи до сукоба. Избори који су расписани пре атентата нису обустављени, тако да су политичари били далеко од помисли да било шта може да се догоди. Војвода Радомир Путник налазио се у том тренутку на лечењу у аустријској бањи Глајхенберг. Би шта би, Србија је нападнута. Ипак, у неравноправној борби с далеко надмоћнијим противником, однела је победе до новембра 1914. године. И тада је до изражаја дошло оно тако типично понашање. Политичари су истакли захтеве Србије, прилично мегаломанске. Војници су уобразили да су без икаквих мана, настало је бусање у груди јуначке. Сви су били убеђени да на Србију више нико не сме ни прст да дигне. А убрзо су на болан начин схватили колико нису у праву. На све то је дошло и потпуно несналажење у дипломатској акцији. У мисије по Европи и свету добрим делом послати су људи којима је то била награда због неких ранијих услуга влади и Пашићу лично. То што немају искуства у дипломатији, или у најбољем случају познају Турску, ником ништа. Дипломате су слале смушене извештаје у Београд, углавном ослоњене на званичне податке, на оне напабирчене из новина, или добијене у разговору с разним смутљивцима. Наши посланици на страни свађали су се с тамошњим министрима иностраних послова, па су тако успели да затегну односе где год да су могли. Ако не затегну, оно да наиђу на подсмех. Рад разних одбора чији је задатак био да раде за нашу ствар у иностранству сводио се на уздизање Пашића и штампање брошурица које нису читали ни они који су их писали. А печатане су најчешће на српском језику. Држала су се предавања на која би дошло по неколико људи, а и они из пристојности. Ретки су били примери да неко успе да пробуди јавно мњење неке велике државе. А и то је био резултат личног напора. Расуло по Албанији Тако смо изгубили и пропагандни рат са Бугарима. Цео свет је био убеђен да смо ми, заједно с Грцима, 1913. године отели Македонију. Другачијем мишљењу није доприносило ни владање ослобођеним крајевима. За разлику од Грчке и Бугарске, које су нове области једноставно припојиле држави, па су се на њих односили устав и закони, Македонијом се владало уредбама. Полиција је била све и свја, чиновници су тамо или ишли по казни, или с намером да дебело напуне џепове. Домаће кметове заменили су људи који ногом нису крочили на терен. И све то уз знање и аминовање Пашића. Његови министри задовољавали су се тиме да обилазе Македонију и Стару Србију у пратњи полицијских власти. Показивали су им Потемкинова села, лепо их гостили, а ове није занимало право стање на терену, такво да се војска из нових области масовно предавала Бугарима 1915. године. Тако је у Бугарској од пребеглих војника створена XI македонска дивизија, која се на Солунском фронту борила против српске војске. Пропуштено је да се удари на Бугаре 1915. године, док су још вршили мобилизацију. Влада је спречила напад, званично на захтев савезника. Утом су напали Аустроугари и Немци преко Саве, па су дивизије послате на север. Неколико дана касније, Бугари прелазе границу на свим тачкама. За катастрофу Стојановић оптужује Пашића. Каже да се ни о чему није мислило. Да влада уопште није веровала у нови напад види се најбоље по томе што је током септембра 1915. године наређено да школе у целој земљи почну с радом. Да је повлачење преко Црне Горе и Албаније заправо било потпуно неорганизовано, да се то види по бедним комуникацијама, бестрагијама по којима су се наша војска и избеглице спасавале ка Јадранском мору. Телефонске и телеграфске везе биле су у прекиду, што говори да нико није узимао у обзир Албанију. А баш тамо су се запутили. Ову одлуку и наредбу Коста упоређује са злочином. Ако се нешто током повлачења и уредило, има да се благодари искључиво личним напорима. Влада је лутала по Албанији, да би тек по приспећу у Скадар ударила у кукњаву савезницима, да се спасава шта се још спасти може. Али, није пропустила да каже да само она представља Србију и да ће тако бити док земља не буде ослобођена. Војсци и избеглицама говорило се да их на обалама Јадрана чекају савезници, с новим оружјем, оделом и храном. Уместо савезника, нашли су само беду и смрт. Стојановић наводи да се за то време гомила окупљена око владе частила у Скадру. Конзерве и боце ношене су пред очима изгладнелих избеглица у хотеле, где су чиновници одсели. И Коста тврди да је то права слика Пашића и његове камариле. Одвајкада. Колегијалне халуцинације Заправо, Стојановић тврди да је Пашића целог живота занимала само гола власт. Био је вођа против кога се устајало, али који је прихваћен као неминовност. И који је народом владао простим марифетлуцима. Говорио је против чиновника, а окруживао се најгорим и најкорумпиранијим. Заборављао је шта је говорио некада, па је истицао начела која је недавно нападао. Сваку критику приказивао је као шпијунажу, па је током рата чак своје противнике опањкавао савезницима. Тако је многи критичар доспео на списак сумњиваца, па се на границама суочавао са свим могућим невољама, чак и прогоном. Срби су мислили да Пашић вреди у иностранству, док је иностранство мислило да вреди у својој земљи. И ту је Баја деценијама балансирао, као акробата на жици. С које никако да падне. Све то под вечним геслом „Сви нас варају, сви су нам криви”. Расуло у влади видело се најбоље када су стигли на Крф. И то не својом вољом. Сматрали су да ће бити у Солуну, али је Француска окупирала Крф, где су пребацили српску војску. Мало је недостајало да влада заврши у Француској, али су је на наваљивање Пашића и осталих оставили на Крфу. Тамо су се разни чиновници премештали из кафане у кафану, доконали до дубоко у ноћ. Обавештења су добијали из непотпуних и бајатих телеграма с бојишта. Такве су биле и седнице владе. Трајале су сатима. Расправљало би се о светској политици, па би се шириле географске карте. Онда се разматрало стање на бојиштима, уз обавезно критиковање савезничких генерала. Шта они знају? Читали су закаснелу аустроугарску штампу, да би онда ударили у полемику с новинским текстовима. После вишесатне седнице обавезно су следили кафански ручкови. Потом разни приватни договори. Све уз причу како је наша катастрофа заправо велика победа Србије, какве никада и нигде није било у историји. И све би то онда било печатано у „Српским новинама”. Стојановић све то назива „колегијалним халуцинацијама”. На све то савезници су остајали резервисани. Како и не би, када смо стално тражили новац од њих, али смо буџет крили као „најстрожу државну тајну”. А расипало се на све стране. Како то обично бива, „патриотизам је постао маска за најгрубље шпекулације и најодвратније насиље”. Када је Србија коначно ослобођена, влада није била на окупу у Србији. Капитулација Бугарске, распад Аустроугарске и Немачке затекао је Пашића на путу по Европи. Добар део министара још је два месеца после ослобођења остао на Крфу, одакле је заступник министра председника, Стојан Протић, полемисао о уставном праву и Радикалној странци. Избеглице су се гомилале у Галипољу, а да нико из владе није мрднуо прстом како би им олакшао пребацивање у отаџбину. А тешко да се ишта променило и по повратку. И даље се за све питао „прошверцовани медиокритет на месту великог човека”. * * * Колико је Коста Стојановић био поштован, речито је говорила поворка на сахрани. Окупио се готово цео Београд, са све престолонаследником Александром на челу. Најпоштенији српски министар, како су га називали, достојанствено је испраћен на последње путовање. Онај који је написао следеће речи, пре тачно сто година: „Убијајући ауторитет људима и истичући компетентност само једног човека, тиме се унапред истиче, и то, обично, смртна пресуда таквом народу.” ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА Коста Стојановић рођен је у Алексинцу 2. октобра 1867. године. Дипломирао је математику на Филозофском факултету Велике школе у Београду, и то као најбољи студент у генерацији. А студирао је заједно с Михаилом Петровићем Аласом. Школовање је наставио у Паризу, а био је професор у гимназијама у Нишу и Београду. Већ 1905. године постао је професор физичке математике на Београдском универзитету. Наследио га је Милутин Миланковић, 1909. године. Следеће године изабран је за министра народне привреде, а на том месту га је затекао и Царински рат с Аустроугарском. Коста Стојановић је најзаслужнији за победу Србије. Закуп солунске луке његова је замисао, а нашао је нова тржишта за српске производе, руководећи се мишљу да Аустроугарска није потрошач, већ само посредник у извозу робе из Србије. Тако су наши производи нашли пут чак до Египта. Током рата 1914–1918. године боравио је у Италији, где је покушавао да својим ранијим везама помогне српској ствари. У Ници је 1916. године основао Клуб народних посланика свих клубова, чији је био председник. Секретар је био Бранислав Нушић. Клуб је био опозиција влади. После рата урадио је процену ратне штете и учествовао на Париској мировној конференцији 1919. године, као члан финансијске и економске делегације Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Био је и министар пољопривреде, у влади Љубе Давидовића, залагао се за отварање Пољопривредног факултета. Био је један од потписника Рапалског споразума, којим је утврђена граница с Италијом. Смрт га је спречила да постане члан Српске краљевске академије, мада га је Јован Жујовић предложио за редовног члана још 1919. године. Име овог утемељивача математичке економије и претече кибернетике данас носи једна улица на београдској Палилули. Немања БАЋКОВИЋ, Политикин Забавник, број 3475/2018 Емисија о Кости Стојановићу, из циклуса "Заборављени умови Србије", биће емитована сутра, у недељу 30. септембра 2018. године на РТС 3 у 12:19 сати. Фељтон настао на основу Костиног дела "Слом и васкрс Србије", објавиле су "Вечерње новости" о можете га прочитати овде.

У склопу обиљежавања свјетског дана Николе Тесле синоћ је у крипти храма Христовог Васкресења у Подгорици организовано вече посвећено генијалном српском научнику. Епископ диоклијски и изабрани буеносајрески и јужноцентрално-амерички г. Кирило казао је да кад год размишља о Николи Тесли, не може а да не помисли на Његоша Ловћенског Тајновидца. Прилог радија Светигоре „Ја их некако сагледавам заједно. Чини ми се да је Његош наш Мојсије, а Никола Тесла наш Илија“, рекао је Владика Кирило. Објаснио је да је Његош, као велики пјесник, владар и епископ, поставио, формулисао и дефинисао закон нашега бића. „Он је тај камен и темељ на који се биће нашег народа ослања, а Никола Тесла је громовник Илија, који је ознаменовао и показао свијету да се људском разуму, који се пројављује кроз позитивне науке, које говоре о природи и самим тим о Богу, догодио празник преображења“, казао је он. Објаснио је да свака наука која се истински бави проучавањем природе мора бити боголика, те да се тако кроз Теслу у науци догодио празник преображења. „Он је показао и да је разум људски боголик и да је свјетлост. Он је и засијао том свјетлошћу којом је обасјао читав свијет. Заиста величанствено, иако је то створена свјетлост, али је ипак слика те нетварне свјетлости којом је засијао на Гори преображења преображени Господ“, објаснио је Владика Кирило. О великом научнику говорили су још др Жарко Лековић, др Трипко Драганић и мр Бошко Богетић. У умјетничком дијелу програма учествовали су етно појац Даница Црногорчевић, гитариста Милош Павићевић и гуслар Матија Шћекић. Медијатор вечери била је Љубица Гојковић. Никола Тесла рођен је на јучерашњи дан прије 162 године у Лици, од оца православног свештеника Милутина и мајке Георгине-Ђуке. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Поводом обележавања дана на који је пре 162. године рођен један од најзначајнијих светских научника Никола Тесла, доносимо предавање које је на тему „Духовни лик Николе Тесле и наше време“ одржао презвитер др Оливер Суботић, парох Храма Вазнесења Господњег у београдском насељу Жарково. Предавање је, са благословом и у присуству Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, одржано 13. септембра 2017. године, у оквиру другог Фестивала хришћанске културе у Зајечару, у сали Музичке школе. Сабрање је отворио Преосвећени Владика Иларион, а звучни запис предавња преузели смо са интернет видео-канала „Ју-тјуб“, благодарећи Епархији тимочкој. http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/10.07.18 ZBOR Dr Oliver Subotic - Duhovni lik Nikole Tesle i nase vreme.mp3 View full Странице

Пред почетак Свете Литургије Епископ сремски г. Василије донео је кивот са честцом моштију Светог Арсенија Сремца и предао високопреподобној игуманији мастира Ждребаоник, мати Јустини, која је са архијерејима, свештенством и монаштвом наше Свете Цркве, кроз дугачак шпалир унела кивот у цркву Светог Николе која прославља 550 година постојања. Торжественом Литургијом началствовао је Епископ сремски г. Василије са Епископом Јованом (Пурићем) уз саслужење високопреподобног архимандрита Стефана игумана манастира Велике Ремете. На видео прилогу благодаримо Телевизији Храм. View full Странице

У вези са темом: Апелациони суд у Београду укинуо је одлуку о рехабилитацији некадашњег команданта Горске гарде Краљевске војске у отаџбини Николе Калабића и вратио предмет Вишем суду у Ваљеву на поновно одлучивање. Решењем које је данас укинуто, а које је донето у априлу прошле године, био је усвојен захтев Калабићеве породице за његову рехабилитацију, на основу којег је требало да се сматрају ништавим све одлуке државне комисије и решења Среског суда у Мионици којима му је конфискована имовина и одузета грађанска права. Никола Калабић (архивска фотографија) Међутим, Апелациони суд у Београду је укинуо то решење, закључивши да је првостепени суд погрешно применио материјално право при одлучивању, па да је због тога и чињенично стање непотпуно утврђено. "Наиме, из стања из списа предмета следи да је првостепени суд у току поступка ценио правни значај одлука Државне комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача, а то није његов задатак, поготово у овој врсти поступка – ванпарничном поступку", наводи се у одлуци објављеној на сајту суда. Апелациони суд је ваљевском Вишем суду наложио да у поновљеном поступку утврди начин страдања Николе Калабића, јер о томе, како је навео, не постоје поуздани историјски подаци, напомињући да је о томе дужан да одлучује као о "претходном питању". "Ако је покојни Никола Калабић лишен живота из политичког, верског, националног или идеолошког разлога, онда је неопходно утврдити да ли је он извршио или учествовао у извршењу ратног злочина или то није случај. Ово због тога што лице које је извршило или учествовало у извршењу ратних злочина нема право на рехабилитацију по Закону о рехабилитацији", напоменуо је Апелациони суд. Тај закон, како подсећа суд, прописује могућност доказивања да, супротно одлуци Државне комисије која је неко лице прогласила да је ратни злочинац, односно учесник у ратним злочинима, није извршило ратни злочин нити учествовало у његовом извршењу. Апелациони суд у Београду (архивска фотографија) Међутим, у овом случају првостепени суд ту чињеницу није утврђивао, закључио је Апелациони суд. Захтев за рехабилитацију Калабића поднела је његова унука Весна Калабић, тврдећи да није био ратни злочинац, да није издао Дражу Михаиловића јер је стрељан пре њега, као и да је страдао из политичких, националних, а пре свега идеолошких разлога. Након пресуде Среског суда у Мионици из септембра 1946. године, којом је Калабић оглашен за народног непријатеља, конфискована му је имовина. Током четворогодишњег поступка по захтеву за рехабилитацију, Више јавно тужилаштво у Ваљеву противило се рехабилитацији, позивајући се на одредбе Закона по којима се лица која су одлуком Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача током Другог светског рата проглашена ратним злочинцима – не могу рехабилитовати. Калабић је, иначе 2011. године, проглашен умрлим одлуком Основног суда у Ваљеву. Медији су пренели да је Калабићева унука суду доставила тим поводом сведочење пензионисаног свештеника Мијаила Даниловића из Горњег Милановца, који је тврдио да су Калабића убили припадници Озне 19. јануара на Богојављење 1946. у пећини, у кањону реке Градац, недалеко од Ваљева.

У периоду од 22. до 29. априла 2018. године у САД, са благословом Епископа источноамеричког г. Иринеја, одржана је серија предавања о духовном лику Николе Тесле. Предавач је био презвитер др Оливер Суботић, уредник „Православног мисионара“ и заменик предедниика синодског Мисионарског одељења. Координатор овог пројекта у Епархији источноамеричкој био је протонамесник Владислав Голић, парох лакавански. Прво предавање је одржано 22. априла 2018. године у Историјском музеју града Бафала у савeзној држави Њујорк. Поред Музеја, организатори су били Тесла фестивал из Бафала и парохија храма Светог архиђакона и првомученика Стефана из Лакаване. Посећеност предавању је била неочекивано велика - скупу је присуствовало преко две стотине људи. Највећи број посетилаца били су Американци који нису православни, а који веома поштују лик и дело Николе Тесле. Због редова испред Музеја предавање је морало да почне нешто касније, да би сви посетиоци могли да купе карту и добију место. На почетку догађаја присутне су поздравили Меган Мекнил (Megan McNeill), програмски координатор Историјског музеја, и Мартин МекГи (Martin McGee), оснивач Тесла фестивала. Одмах потом је приказан модел Николе Тесле, дело вајара Лерија Грифиса (Larry Griffis). Идеја је да Никола Тесла у Бафалу добије свој парк, наспрам зграде у којој је држао свој чувени говор и да у том парку буде споменик нашег научника урађен према овом моделу. Пре самог предавања ексклузивно је, са дозволом Музеја Николе Тесле у Београду, публици представљен веома квалитетан краткометражни филм на енглеском језику о Николи Тесли, у продукцији Музеја из Београда. Потом се путем видео-поруке обратио и директор Музеја Николе Тесле, др Бранимир Јовановић, један од највећих познавалаца лика и дела нашег генијалног проналазача. Он је поздравио присутне и најавио будућу сарадњу са презвитером Оливером Суботићем на пољу расветљавања феномена духовности Николе Тесле. Потом је презвитер Оливер Суботић, у 45-минутном предавању на енглеском језику, навео више конкретних аспеката када је реч о духовности Николе Тесле: његово породично окружење, период младости, духовне ставове научника у периоду светске славе, његов став према хришћанству и другим светским религијама, однос према Србији и српском народу, традицији, култури… указујући на хришћанско опредељење нашег славног научника у суштинском смислу. Предавач је на крају направио поређење између највећег српског светитеља, Светог Саве, и највећег српског проналазача, Николе Тесле, указујући да су оба великана нашег народа верно слушали призив свога срца и свој живот схватали као мисију поверену од Бога, због чега су неуморно радили на умножавању таланата и сваки на свој начин делали за добробит ближњих. Презвитер Оливер Суботић је на крају указао да сваки родитељ, учитељ, свештеник… и уопште сваки човек има свој животни мисионарски задатак, наводећи пример Георгине-Ђуке Тесле, чија мисија није била да постане светски проналазач, али јесте била да васпита светског проналазача, што је и учинила. Велики број Американаца је после предавања постављао питања, а по завршетку се обраћао организаторима и предавачу у непосредном разговору. Потом је предавач у пратњи организатора посетио Нијагарине водопаде са којих је крајем 19. века по први пут у историји цивилизације електрична енергија пренесена на већу раздаљину осветљавајући град Бафало. Друго предавање је одржано 26. априла 2018. године у библиотеци храма Светог Стефана у Лакавани. То предавање је одржано на српском језику, на молбу одређеног броја старијих Срба који су желели да га чују на свом матерњем - српском језику. Треће предавање о духовности Николе Тесле одржано је у Бостону, савезна држава Масачусетс, 28. априла 2018. године, у конференцијској просторији храма Светог Саве. После обраћања оца Александра Влајковића, старешине храма и организатора предавања, уследило је приказивање филма о Тесли и обраћање видео поруком др Бранимира Јовановића. Потом се отац Оливер Суботић обратио присутним парохијанима храма, који се нису скупили у великом броју, али су по образовној структури били пробрана публика, што се приметило посебно из питања која су касније уследила. С обзиром да су у питању били искључиво Срби, предавање је било на српском језику. Отац Александар Влајковић је на крају захвалио у своје име и име присутних парохијана, пожелевши неко ново предавање у Бостону на ову тему. Претходно, током дана, презвитер Оливер Суботић је имао прилику да посети Богословски факултет Часног крста и један од најпрестижнијих универзитета света – Харвард. Посећена је и поставка у бостонском Музеју науке која се тиче Теслиних открића, уз присуство веома ефектној презентацији. Четврто предавање о Теслином духовном лику је одржано у Њујорку, 29. априла 2018. године, у просторијама грчког храма Светог Елефтерија, у коме се српска заједница окупља на Литургију док се не обнови, у пожару страдали, њујоршки Саборни храм Светог Саве. После обраћања протођакона Јована Аничића, референта за образовање Епархије источноамеричке и организатора предавања у овој парохији, приказан је филм о Тесли и видео-обраћање директора Музеја Николе Тесле. Поред присутних Срба који су остали после свете Литургије, предавање су пратили и Грци који су се нашли у сали и који су били заинтригирани личношћу Николе Тесле. Предавач је из тог разлога предавање држао на енглеском језику, да би и присутни Грци могли да чују реч о генијалном српском научнику. По завршетку предавања, протођакон Јован је повео предавача у обилазак знаменитости града Њујорка. Том приликом посетили њујоршки хотел Њујоркер где је Никола Тесла живео последњих дест година свога живота и у коме се и упокојио. У послеподневним часовима уприличена је и посета Богословском факултету Светог Владимира. У Сједињеним Америчким Државама очигледно влада велико интересовање за Николу Теслу, и то, по свему судећи, највише међу самим Американцима. Стога ће, ако Бог да, најављена књига о духовном лику Николе Тесле на енглеском језику бити одлична прилика да упознају нашег научника из једног новог угла, до сада недовољно осветљеног. протонамесник Владислав Голић Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Саборно крштење деце у храму св. Николе у Београду У цркви Светог Николе на Новом гробљу у суботу 14. априла 2018. године, одржано је саборно крштење девет ученика основне школе "Иван Горан Ковачић". Саборно крштење на захтев родитеља и ученика организовали су парохијски свештеник о. Тоде Јефтенић и вероучитељ Зоран Чучковић. Свечаности у цркви, где су ученици по Крштењу од свештеника примили и Свету Тајну Миропомазања, присуствовали су родитељи и други ученици. У чину крштења, уз о. Тодета, учествовао је и о. Јован Јефтенић из цркве Светог Пантелејмона из Миријева и ђакон Филип Новаковић из цркве Светог Николе. По завршеном чину о. Јован је честитао ученицима и објаснио значај Свете Тајне Крштења која са гледишта Православне вере представља нови почетак у њиховим животима, извештава вероучитељ Зоран Чучковић из ОШ "Иван Горан Ковачић". Извор: Радио "Слово љубве" Саборно крштење деце у Кошутњаку У Храму Светог Апостола и Јеванђелисте Луке већ традиционално је на Томину Недељу приређено саборно крштење за све некрштене ученике веронауке млађих разреда Основне школе ''Љуба Ненадовић'' у Жаркову. Крштено је 15. априла 2018. године деветоро деце која су постала чланови Цркве, мистичног Тела Христовог и тиме се придружила више од стотини деце крштене ранијих година, пренео је ђакон хаџи Ненад Јовановић чији извештај доносимо у целини: *** У Храму Светог Апостола и Јеванђелисте Луке се, већ, усталило као традиција да се на Томину Недељу приређује саборно крштење за све некрштене ученике веронауке млађих разреда Основне школе ''Љуба Ненадовић'' у Жаркову. Тако је по благослову старешине Храма, Пречасног јереја др Николе М. Гаврића, било и ове године на Томину Недељу, о Светом Преподобном Титу Чудотворцу, 2.(14) априла 2018. године Господње. Као и сваке године, иницијативе за ово богољубиво сабрање и савршавање ове Свете Тајне, као и њене организације, прихватио се вероучитељ ове дечице, Часни ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић, који је и хонорарни ђакон при поменутом Храму. У складу са школским правилима, претходно су анкетирани сви некрштени полазници веронауке млађих разреда Основне школе ''Љуба Ненадовић'', а неки од њих су одлучили и да прихвате овај богољубиви позив своје Свете Цркве. Овом приликом је светом крштењу приступило деветоро дечице, који су постали членовима Цркве, као мистичног Тела Христовог. Тиме су се придружили, већ, више од стотини дечице, који су, ранијих година, на овај начин крштени и ступили на дугорајни духовни пут ка пуном грађанству Царства Христовог. Као и свих предходних година, у шеснаестогодишњој вероучитељској служби ђакона Ненада, родитељи су једино морали да имају добру вољу, како би помогли у привођењу своје дечице Васкрслом Господу. Наиме, благодарећи предусретљивости и пастирској љубави и старању свештенства овог Храма, на овај начин родитељи и кумови ове дечице и ове године су били лишени свих материјалних издатака, које, иначе, овај свештени чин изискује. Свету Тајну крштења су савршили Високопречасни протојереј Драган Ђокић и Пречасни јереј др Никола М. Гаврић, уз саслужење Часног ђакона Хаџи Ненада М. Јовановића и прислуживање дипломираног теолога господина Славка Стокића, појца овог Светог Храма, као и црквењака овог Храма, господина Младена Јефића. По благослову старешине Храма, након обављене Свете Тајне, својим новокрштеним ученицима, као и њиховим родитељима, кумовима, сродницима и пријатељима, обратио се ђакон Хаџи Ненад, не кријући своју духовну радост у овом светом дану, којега сотвори Господ Васкрсли. Милошћу Божијом, на овај начин је омогућено истинско духовно узрастање ове дечице, без којег би све оно што уче на часовима веронауке било беспредметно и беживотно. Богу хвала, њихови духовници, родитељи и учитељи су и овог пута разумели да су дужни да им омогућимо спасење у Васкрслом Господу Исусу Христу и да, без обзира на различите животне околности, немају права да стоје између њих и тога спасења. Први корак на том њиховом путу спасења јесте управо Света Тајна Крштења! Управо због свега наведеног је и ове године уприличено ово бесплатно саборно Крштење у Храму Светог Апостола и Јеванђелисте Луке у Кошутњаку, а у Господа се надамо да ће се са овом лепом традицијом наставили и у наступајућим годинама, како би смо, као народ и као Црква, дали делатан допринос на ваљаном одговору на заветни позив Светог Владике Николаја: ''Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом. Нека се свак, ко је српски родољуб, пашти да задобије царство небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време''. фото: храм Св. Луке, ђакон хаџи Ненад Јовановић Извор: Радио Слово љубве View full Странице

У дворани „Парк“ у Херцег Новом вечерас је одржана свечана духовна академија поводом великог јубилеја – девет вјекова о изградње и освећења саборне цркве Светог Николаја Мирликијског у Радованићима на полуострву Луштица. Уводно поздравно слово изговорио је протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, архијерејски протопрезвитер бококоторски. Благосиљајући сабрање, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је рекао да и црква Светог Николаја на Луштици свједочи да је наше опредјељење за Цариград и Исток старије од Светог Саве. „Већ у деветом вијеку у Расу је тадашњи епископ, на захтјев тадашњег папе Јована VIII да се прикључи панонској митрополији и призна ауторитет римског епископа, рекао: ми припадамо Истоку, Цариграду. И овај храм управо то потврђује, то наше опредјељење“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Он је додао да је Свети Сава управо на том опредјељењу зидао нашу помјесну Цркву. „Отуда је толики значај овога храма на Луштици. Није он једини из тога времена. У манастиру Подластва је након земљотреса, рецимо, пронађена крстионица из 6. вијека. Исто тако и у Светим архангелима на Превлаци из времена цара Константина“, казао је Владика Амфилохије. Казао је да црква Светог Николаја свједочи о истинској вјери Луштичана кроз вјекове. „Свједочи кроз девет вјекова, не само од времена кад је ту по предању служио и Свети Сава. Ту је био и метох Михољског збора, један од главних метоха Михољске Превлаке. Чак се помиње да је ту некада било и по тридесет монаха, у тој цркви на Луштици“, рекао је Митрополит Амфилохије. На академији су још наступили: драмски умјетник Небојша Миловановић, которско Српско пјевачко друштво „Јединство“, флаутиста и вокални солиста Душан Тадић, као и ученик музичке школе Максим Урдешић. Академији је присуствовао и умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије, који је Митрополиту Амфилохију предао поклон за јубилеј цркве Светог Николаја на Луштици – икону, какао је казао „наших заједничких херцеговачко-црногорских светитеља на челу са Светим Савом“. Приређена је и изложба фотографија „Духовни мозаик Луштице“. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Највише што смо били навикли да гледамо на нашој телевизију, када су свештенички ликови у питању, били су "Поп Ћира и поп Спира". У кинематографији, Живко Николић у тада потпуно атеизованој Црној Гори, обавезно је приказивао цркве, па и зачудне калуђере, попут "чудотворца Макарија" (Бата Живојиновић) у "Чуду невиђеном". Радош Бајић је у "Селу гори..." дао сладуњаво-идеализовани сеоског свештеника...старог, и које како, младог отужно... У вечерашњој првој епизоди серије "Козје уши" сценаристкиње и продуценткиње храбре Владиславе Војновић која описује реалну банатску Белу Цркву и лик, по мени архетипски лик неких наших бака, Стојанке (тумачи изванредна Горица Поповић), Никола Која игра једну, за нашу телевизију, нову врсту свештеника, предузимљивог, али реалног у процењивању својих могућности, и што је интересантно спремног да учи од парохијана и да размишља о њиховим ставовима. Мени је посебно био интересантан монолог у коме говори како се замислио над Стојанкиним ставом да верује у "онога Горе", али не верује у "вас доле". На то јој је он одговорио, оно што често понављамо и ми на Форуму, "сви су људи грешни, не осуђујмо грешнике него грех". Баба Стојанка му је рекла "ви сте као адвокати, браните човека, а судите делу, а нема дела без човека". Наш попа Која се добрано замислио над њеним речима. Видећемо како ће у наредним епизодама да реагује.

Са радошћу и задовољством дочекујемо објављивање књиге протојереја-ставрофора Гаја Гајића - Евхаристија – последња Тајна Васкрслог Христа: Студија евхаристијског богословља Светог Николе Кавасиле. Повезана вест: Свештеник Гајо Гајић - нови доктор теологије Са радошћу и задовољством дочекујемо објављивање књиге протојереја-ставрофора Гаја Гајића - Евхаристија – последња Тајна Васкрслог Христа: Студија евхаристијског богословља Светог Николе Кавасиле. Идеја да се Црква може описати као евхаристијски начин постојања није изум теолога XX века. Никола Кавасила, последњи од великих византијских теолога, писао је и у XIV веку да једини начин да се „опази” Црква јесте моменат када је она поистовећена са Евхаристијом. Он је пример патристичког коментатора који Евхаристију види као сабрање и радњу у широком ткању византијске литургије: текстови, химне, дело, покрети итд. Таква оријентација објашњава значај литургијског симболизма у Николиној мисли. Отац Гајо Гајић показује да повратак Оцима захтева пажљив поступак откривања смисла литургијског символизма, без којег нећемо схватити да lex credendi нема значаја без lex orandi. По о. Гајићу, није претерано рећи да је Литургија за Кавасилу свеобухватни Христос-догађај, до краја испуњен Његовим присуством и делом. Гајић показује зашто Кавасила не може бити оптужен за „евхаристијски монизам”. Овај византијски хуманиста је Евхаристију видео укотвљену како у историји тако и у есхатологији. Оваплоћење Логоса, установљење Евхаристије, распеће Христово и догађај Васкрсења јесу централна обележја историје. Штавише, дискутујући o значају тајне Крштења, Миропомазања и Евхаристије, Кавасила аргументује да човек пре Крштења као да на неки начин не постоји. Евхаристијска литургија, међутим, „реенактује“ историјске реалности догађаја из повести спасења, омогућавајући тако људским бићима да потпуно учествују у њиховим сотириолошким и космичким последицама. За Кавасилу, светотајинска благодат има велику моћ, а после Крштења-Помазања-Евхаристије човек само не треба да јој се опире и добиће спасење. Литургија за Кавасилу није одскочна даска ка мистичној екстази очишћене и просвећене елите, него сабрање (synaxis) целокупног Тела Христовог, грешника и праведника. Иначе, Кавасила је био зближен са формама и садржајем византијских литургијских типова. Примера ради, када наглашава сусрет са Христом, Кавасила се позива на литургичке изворе и објашњава их као реалне догађаје који кулминирају у спасeњу. Његова објашњења нису неопходно систематична, него више пастирска, што говори о његовој жељи да објасни конкретну тему показујући њен практични и теолошки смисао. Аутор ове књиге успешно показује да у свом постигнућу, Кавасила не може бити сведен просто на партнера исихаста, нити на компилатора претходних литургијских коментатора. Он је, радије, неко ко је васпоставио парадигматично мистагошко схватање спасоносног значаја светотајинског учествовања у Христу. У том смислу, несумњив је богословски допринос Кавасилине евхаристиологије у одгонетању савремених литургичких недоумица и укупној литургијској обнови, о чему нас аутор обавештава на крају књиге. Говорећи о вези између Евхаристије и Васкрсења, живим стилом и убедљивошћу доказа, Кавасила ће рећи, „због тога Евхаристија долази последња од свих Светих Тајни, јер није могуће даље отићи нити било шта придодати”. Овај исказ послужио је као надахнуће за назив књиге нашег аутора. Књига о. Гаја Гајића се појављује у време када црквени живот улази у критичну фазу. Црква је позвана да адресује болна питања, друштва, науке и – саме Цркве. Ова књига може да буде од велике користи код ових тешких питања. Кавасила је као даровити писац оставио дела која су покривала распон од политичких, економских, етичких и друштвених тема, преко теолошких, философских и научних. У том смислу, он даје назнаке савременој теологији да, уколико жели да избегне повлачење у пијетизам и да, насупрот томе, пројави холистичку визију преображаја друштва и света, oна мора пронаћи начине да се обрати укупности људског живота: фило- софији, науци, политици, економији, етици. На овом послу, Кавасила може представљати значајан извор учења и надахнућа. (Током XIV века била су раширена хуманистичка схватања са понекад суженим гледањем на човека. Кавасила је као одговор на то изнео христолошку перспективу човека, посебно у делу „Мој живот у Христу”.) Гајо Гајић не износи само детаљно темељне аспекте Кавасилиног богословља него показује и које су последице истог за живoт хришћана. Резултат Гајићевог истраживања проистиче из објективног праћења Кавасилине методологије, вредновања правила молитве и правила вере као међусобно повезаних, и показивања како сви верници постижу циљ духовног живота својим светотајинским учествовањем. Истина је да у Кавасилином богословљу нема типичног наглашавања монашке праксе (Исусова молитва, пост, бдења, напуштање света, виђење нестворене светлости и других тема из исихастичког богословља). Његов приступ је холистички. Штавише, речима нашег аутора, аскетска димензија Кавасилиног богословља је „жртвена, евхаристијска, крсто-васкрсна, односно стоји у служби Литургије”. Аутор ове књиге, београдски свештеник, а донедавно члан делегације Српске Православне Цркве за припрему Светог и Великог Сабора Православне Цркве, одржаног на острву Криту 2016. године, нуди једну дубоку анализу евхаристијског приступа еклисиологији на основу дела Николе Кавасиле, и у дијалогу са њим. Аутор показује упечатљиву способност да критички, а ипак конструктивно, продре у мисао великог солунског теолога XIV века, и да га представи верно и тачно. Што је још важније, он то чини смештајући проблем у контекст укупног богословља, чиме омогућава да и савремена проблематика изађе на површину. О. Гају Гајићу смо сви дужни што нам је даровао такву вредну студију о евхаристијском богословљу, омогућивши тако да Кавасилин „византијски богословски и литургијски тестамент” буде доступан и нашем нараштају. Епископ западноамерички Максим Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Група од 22 поклоника из Републике Аргентине обишла је са својим парохом, протојерејом Бранком Станишићем, Православне цркве и манастире у Републици Грчкој. Ово путовање је организовано са благословом Његовог Преосвештенства г. Кирила, Епископа Диоклијског, архијерејског заменика Његовог Високопреосвештенства г.Амфилохија за Јужну и Централну Америку и то у периоду од 26.септембра, до 16.октобра. Све је започело у Саборном Храму Рођења Пресвете Богородице , где је за све поклонике уприличен свечани ручак који је припремила монахиња Лидија. Након ручка, о. Бранко је прочитао молебан за путешествујуће ,а епископ Кирило је даривао све поклонике иконицама Светог Николаја Мирликијског, пожелевши им срећан пут. По доласку у Републику Грчку посећене су најпре знаменитости града Атине, заједно са црквама и манастирима Грчке престонице, а затим су се поклоници упутили ка Метеорима. Након посете манастиру Светог Првомученика и Архиђакона Стефана и поклоњењу моштима Светог Великомученика Харалампија, чија се света глава чува управо у овој обитељи која постоји још од 11. века, посећен је и манастир Велики Метеори , а током овог обиласка верници су се могли ближе упознати са подробностима монашког живота у овом опшежитељном манастиру, обичајима, као и уметничким знаменитостима које се у њему чувају. Следећег дана посећена је црква Светог Великомученика Димитрија у Солуну, а верници су након поклоњења његовим Мироточивим моштима, учествовали у Светој Литургији, која се свакодневно служи у овом катедралном храму. Након посете граду Солуну у коме је проповедао Свети Апостол Павле, група се упутила ка острву Крит, где су се задржали неколико дана, посетивши притом цркву Светог Апостола Тита у граду Ираклиону у којој се чувају мошти овог великог Светитеља и ученика Светог Апостола Павла. као и остале знаменитости овог древног града, а међу којима се налази и чувена палата Миноанске династије-Кносос. Приликом повратка у Атину, верници су посетили и прелепа Грчка острва Санторини и Миконос, а затим су се преко Дубаија вратили у Буенос Аирес. Доставља Протојереј Бранко Станишић View full Странице

Предавање пречасног презвитера др Оливера Суботића, одржано 13. септембра 2017. године у оквиру II Фестивала хришћанске културе у Зајечару. Предавању је присуствовао и Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион. Извор: Епархија тимочка View full Странице

Гдје је кућа Николе Тесле? Само погледајте десно и видјет ћете је како свијетли од бјелине, као да зна да је обасјала свијет... Овим ријечима упутио нас је ка родној кући великана науке један времештани мјештанин Смиљана, личког села у близини Госпића. Бољи путоказ нам није требао да стигнемо до меморијалног центра "Никола Тесла". У самом срцу Лике, на крашкој заравни окруженој обронцима Велебита, у подножију брда Богданић, поносно стоји кућа типичне "динарске" архитектуре, у којој је, од оца Православног свештеника Милутина и мајке Георгине-Ђуке 10.јула.1856 године рођено четврто дијете - син Никола. Тик до ње је и Православна Црквица Светог Петра и Павла у којој је као свештеник службовао Отац Милутин. У самој кући која је неколико пута похарана у прошлим ратовима, има врло мало оригиналних предмета из периода Теслиног дјетињства. Умјесто тога, ту су динамичне мултимедијалне поставке, којом су представљени живот и дјело непревазиђеног генија - мноштво фотографија, писаних докумената, цитата из аутобиографије, проналасци. А у кулису звукови као из Теслиног дјетињства. Тавански дио куће је посвећен проналасцима. Ту су функционалне реплике изума, попут магнетног поља, Теслиног индукционог електромотора, трансформатора, турбине и приказа разлике између наизмјеничне и једносмјерне струје, односно Теслине и Едисонове. "Моја мајка је потицала из једне од најстаријих породица тога краја, која је у себи носила изумитељску жицу" у својим списима велики научник захвалио се мајци на изузетни дар. "Моја мајка је била прворазредни изумитељ, и вјерујем, постигла би много да није била удаљена од савременог живота и оних многобројних могућности које он прућа- Поред тога, изумила је и израдила многобројне направе. Поред куће пролази мален поточић Ваганчица на коме се налази Теслина турбина, а њиме плови и прототип Теслиног брода на бежично управљање. Поток води до испитне станице, реплика оне у Колорадо Спрингсу, а њен торањ је заштитни знак Меморијалног центра. "Био сам очаран описом Нијагариних водопада који сам пажљиво прочитао у школи у Госпићу, а у машти сам замислио велики точак који порећу ови слапови" записао је касније власник 112 патената и око 700 разних изума. "Рекао сам ујаку да ћу отићи у Америку и тамо остварити свој пројекат. Тридесет година касније видио сам како се моје идеје остварују на Нијагари и дивио се недокучивој тајни ума". По његовој замисли прва електрана изграђена је око два и по километра од Нијагариних водопада, а у Августу 1895 године Теслина "фабрика струје" испоручила је прву електричну енергију. Недуго потом, Вестингхаусова компанија ангажовала је на примјени систем преноса, заснованог на Теслиним идејама система наизмјеничне струје, а повезан је далековод до града Бафала, на раздаљини од 35 километара. Од тада много воде је протекло и Ваганчицом и Нијагариним водопадима, али проналасци чувеног Личког сина још нису превазиђени. Покушали смо да пронађемо некога од његових рођака или њихових потомака, али у Смиљану Тесли више нема, а нема ни Срба. Неки су се одселили широм свијета, а неки су, како злуради коментари кажу, тик поред Цркве испод тешког камена на старом Православном гробљу. Према ријечима водича, Меморијални центар "Никола Тесла", који је отворен 2006 године обиљежава 150 година од рођења генија из Смиљана, као културно добро на 13.000 квадратних метара, годишње посјети између 30 и 40 хиљада људи из свих крајева свијета. Извор: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:674510-U-Teslinom-selu-nema-vise-Srba View full Странице