Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'никола'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Кад се оконча приношење жртве, свештеник гледа пред собом залог божанског човекољубља, односно Јагње Божије; па пошто је већ примио Посредника и има са собом Утешитеља, он објављује своје прозбе Богу и упућује молитву са добрим и поузданим надањем. Моли се за све оне које је поменуо на светом предложењу и за које је принео Дарове молећи се да Дарови буду примљени; а сад кад су Дарови примљени, свештеник се моли да они покажу своје дејство. 2. У чему је њихово дејство? Заједничко дејство и за живе и за упокојене је у томе да Бог иједнима и другима пошаље Своју благодат као уздарје за Дарове које је примио. Засебно је у томе да упокојенима подари упокојење душа и наслеђе Царства небеског заједно са упокојеним светитељима; живима да дарује Причешће са свештене Трпезе и освећење, и да се нико не причести на суд или на осуду, да им дарује отпуштење грехова, мир, изобиље плодова, снабдевање свим што је потребно и, коначно, да им дарује да се пред Богом појаве достојни Царства Његовог. 3. Ово приношење жртве, међутим, нема само молитвени садржај него и благодарни; због тога, као и на почетку Литургије, кад је свештеник, полажући пред Бога жртвене приносе као Дарове, истовремено изражавао и благодарност и прозбу, он и сада, кад су Дарови жртвовани и претворени, истовремено и благодари Богу кроз њих и упућује прозбу, односно и износи разлоге за благодарност и наводи оно за шта се моли. 4. Који су разлози за ову благодарност? То су светитељи, као што је раније већ речено. Јер, у њима је Црква пронашла оно што је тражила и задобила оно за шта се молила, а то је Царство небеско. 5. За шта се Црква овде моли? За оне који још нису доспели до савршенства и којима је потребна молитва. 6. За светитеље свештеник каже: Још Ти приносимо ову словесну службу за преминуле у вери праоце, Оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, Еванђелисте, мученике, исповеднике, подвижнике, и за сваки дух праведника преминулог у вери; особито за Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију. У наставку свештеник набраја сав збор светих. Они за Цркву представљају разлог за благодарење Богу. За њих она приноси ову словесну службу као благодарност Богу, а пре свих за Блажену Мајку Божију, која је изнад сваке светости. Због тога свештеник и не тражи ништа за њих, већ напротив, у молитвама му је неопходна њихова помоћ. Јер, као што је већ речено, он приноси Дарове за њих не као прозбу, већ као благодарност. 7. После тога свештеник изражава мољење и набраја оне за које се моли, те за све иште спасење и свако друго добро које приличи и одговара свакоме. Између осталог каже: Још Ти приносимо ову разумну службу за васељену, за свету, саборну и апостолску Цркву, за оне који живе у невиности и часним животом, за благоверне и христољубиве цареве. Тако се он моли. 8. На тај начин блажени Јован Златоусти, показујући да је смисао ове свештене службе двојак, односно благодарни и молитвени, одвојено помиње оне за које благодари, а одвојено оне за које се моли. Док божански Василије у својој Литургији благодарење меша са молитвом. То чинитоком целе Литургије, тако да можеш видети да скоро све молитве имају и овај и онај смисао. И он, као и Јован, помиње исте светитеље и на истом месту, али не на исти начин. Наиме, пошто се помолио да се сви удостоје Причешћа светим Тајнама не на суд или на осуду, он наставља:… Него да обретемо благодат и милост са свима светима који Ти од памтивека угодише: Праоцима, Оцима, Патријарсима, и даље што следи;а затим додаје: Особито са Пресветом…. И ове речи, наиме, садрже прозбу, али показују и благодарност, проповедајући Бога као Добротвора људскога рода, јер помињу оне којима је Он подарио савршенство и светост. Само што не кажу:Да нам дарујеш благодат као што си светима раније даровао, да нас осветиш као што си друге из нашега рода већ осветио. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Помоливиши се за оно што је свима потребно, свештеник се моли да и он сам буде освећен часним Даровима. 2. Каквим освећењем? Да задобије отпуштење грехова. Јер, у томе је превасходна улога ових Дарова. По чему то можемо знати? По томе што је Господ, показујући на Хлеб, рекао апостолима:“ Ово је тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова“ ; а слично је рекао и над Чашом. 3. Помени, Господе, по мноштву милосрђа Свог, и моју недостојност; прости ми свако сагрешење вољно и невољно, и немој због мојих грехова отклонити благодат Светога Духа Твога од ових Дарова који су пред нама. 4. Дух Свети дарује опроштај грехова онима који се причешћују овим Даровима. Нека ми благодат од тих Дарова, каже свештеник, не буде ускраћена због мојих сагрешења. Јер, на два начина се о благодати говори у вези са часним Даровима: један је када благодат освећује Дарове, а други је када благодат преко Дарова освећује нас. 5. Према томе, да благодат на онај први начин делује на часне Дарове, то не може бити осујећено човековим гресима; као што њихово освећење није дело човекове врлине, тако није могуће да буде осујећено човековим гресима. 6. Али, за онај други начин деловања благодати потребан је и наш труд. Због тога оно нашим немаром и може бити осујећено. Јер, благодат нас освећује кроз Дарове ако нађе да смо наваљан начин спремни за освећење; но, ако нас затекне неспремне, не само да нам никакву користне доноси, него безбројне штете на нас товари. Свештеник се моли да нам та благодат – било да она дарује само отпуштење грехова, било да са њим даје и друге дарове онима који се са чистом савешћу причешћују са свештене Трпезе – не буде ускраћена у часним Даровима, јер због човечанских греха она може бити осујећена. 7. Исту молитву свештеник нешто касније упућује заједно са свим присутним народом. Наиме, пошто се помоли да сви буду у једномислију како би једним устима и једним срцем славили Бога, и пошто им у таквом духовном расположењу обећа милост великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа, свештеник позива верне да, призивајући у помоћ све свете, упуте Богу поменуту молитву, коју је и он сам малочас упутио. Јер, речи: Поменувши све свете, значе: призвавши их, помоливши се са њима. 8. Па шта каже? За принесене и освећене часне Дарове, Господу се помолимо; не да часни Дарови приме освећење (због тога сам их и назвао освећенима, да не би ти тако нешто помислио), већ да то освећење они нама предају; јер то значе речи: Да човекољубиви Бог наш, примивши их (… ), ниспошље нам за то божанску благодат. Помолимо се, каже свештеник, за часне Дарове, да њихова благодат и на нас делује; да не ослабимо у тој благодати као онда кад је то свесилно Тело Господње било међу људима и кад у неким градовима, због неверја њихових житеља, није могло да учини чудеса. 9. Узгласивши ове речи према народу, свештеник се и сам тихо помоли, тражећи од Богато исто, како би се сви са чистом савешћу причестили страшним Тајнама и како би са ове свештене Трпезе задобили опроштај сагрешења, заједницу Светога Духа, наследство Царства(… ) не на суд или на осуду. 10. Затим, пошто затражи за све помоћ и заступништво од Бога, он позива све верне да се моле да сав дан савршен, свет, миран и безгрешан проведу имајући као чувара анђела мира, верног – а вели верног због анђела лажи, коме не можемо поверити своје потребе. Молимо се, дакле, за анђела чувара не да нам тада буде дат, јер свакоме од верних анђео је већ на самом почетку дат, него да буде делатан и да чини што му припада, те да нас чува и води правим путем, и да се не удаљи од нас разгневљен због наших сагрешења. 11. Осим тога, свештеник нас позива да се помолимо за отпуштење грехова и за све што је добро и корисно душама нашим и за мир у свету, а затим за безбедну будућност, да остало време живота свога у миру и покајању проведемо, тако да крај живота нашега буде хришћански; а затим да сами себе и једни друге, и сав живот свој Богу предамо, измоливши јединство вере и заједницу Светога Духа. 12. У чему су садржани јединство вере и заједница Светога Духа и зашто се овде за њих молимо, о томе смо раније опширно говорили. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Зашто свештеник, ради освећења Дарова, не призива Сина, Који је Свештеник и Који освећује, као што је већ речено, него призива Оца? Зато да би ти научио да силу освећења Спаситељ не поседује као човек, већ као Бог, и то због божанске силе коју у заједници са Оцем поседује. 2. То је и Сам Господ хтео да покаже кад је, савршавајући свету Евхаристију, гледао ка небу и показао Хлеб Оцу. Из тог истог разлога може се видети да Он нека од чудеса чини у виду молитве упућене Богу, да би тако показао како она не припадају Његовој човечанској природи, по којој је имао Мајку на земљи, већ да припадају Његовом Божанству, по коме је Бог Његов Отац. А опет, кад је требало да буде подигнут на крст, желећи да покаже обе своје воље – божанску и човечанску – вољу Своје божанске природе приписао је Оцу, а вољу Своје човечанске природе назвао је Својом властитом, рекавши: „Не како ја хоћу, неГо како Ти“, и „не моја воља, но Твоја нека буде“. Но, да је воља коју је приписао Оцу била и Његова властита, то је очито и из самих речи којима Он наизглед раздваја Своју вољу од воље Оца. Јер речи: „Не воља моја, но Твоја нека буде“, доликују ономе ко је сагласан са вољом онога другога и који то исто жели. То се види и из прекора Петру, који је желео да Га одврати од крста и од смрти, као и из речи: „Веома зажелех да ову Пасху једем с вама пре него пострадам“. Зажелео сам, вели, Пасху пре страдања; као да каже: Зажелео сам много да угледам сама предворја страдања. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Зашто свештеник, ради освећења Дарова, не призива Сина, Који је Свештеник и Који освећује, као што је већ речено, него призива Оца? Зато да би ти научио да силу освећења Спаситељ не поседује као човек, већ као Бог, и то због божанске силе коју у заједници са Оцем поседује. 2. То је и Сам Господ хтео да покаже кад је, савршавајући свету Евхаристију, гледао ка небу и показао Хлеб Оцу. Из тог истог разлога може се видети да Он нека од чудеса чини у виду молитве упућене Богу, да би тако показао како она не припадају Његовој човечанској природи, по којој је имао Мајку на земљи, већ да припадају Његовом Божанству, по коме је Бог Његов Отац. А опет, кад је требало да буде подигнут на крст, желећи да покаже обе своје воље – божанску и човечанску – вољу Своје божанске природе приписао је Оцу, а вољу Своје човечанске природе назвао је Својом властитом, рекавши: „Не како ја хоћу, неГо како Ти“, и „не моја воља, но Твоја нека буде“. Но, да је воља коју је приписао Оцу била и Његова властита, то је очито и из самих речи којима Он наизглед раздваја Своју вољу од воље Оца. Јер речи: „Не воља моја, но Твоја нека буде“, доликују ономе ко је сагласан са вољом онога другога и који то исто жели. То се види и из прекора Петру, који је желео да Га одврати од крста и од смрти, као и из речи: „Веома зажелех да ову Пасху једем с вама пре него пострадам“. Зажелео сам, вели, Пасху пре страдања; као да каже: Зажелео сам много да угледам сама предворја страдања. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  5. Оно што у потпуности оповргава њихове тврдње јесте то што ни у Латинској Цркви, на коју се они, тобоже, позивају, после речи Господњих не изостају молитве за освећење Дарова. Превидели су то зато што они не упућују молитве одмах после речи Господњих и зато што не траже изричито освећење Дарова и њихово претварање у Тело Господње, него користе друге изразе који ка истоме воде и исти смисао имају. 2. Која је то молитва? Заповеди да уздигнути буду ови Дарови руком анђелском на Твој наднебесни Жртвеник. Нека нам кажу, дакле, шта значе речи: да уздигнути буду ови Дарови! Молим ли се овим речима за просторно премештање Дарова са земље и доњих простора на небо, или за промену њихове вредности – од онога што је ниже ка ономе што је узвишеније? Ако је реч о овоме првом, каква нам је корист од такве молитве која тражи да буду узети од нас свети Дарови за које се молимо и верујемода су са нама онако како је Христос са нама „у све дане до свршетка века“! Ако знају да је то Тело Христово, како онда не верују да је оно истовремено и са нама, и да је изнад небеса, и да седи са десне стране Оца, на начин који је само Њему познат? Како би нешто што још није постало наднебесно, могло бити наднебесно Тело Христово? И како ће руком анђелском бити уздигнуто оно што је изнад сваког началства и власти и силе, и што је изнад сваког имена? 4. Ако се, опет, моле за некакву промену вредности набоље, не знам како ће избећи крајњу хулу, јер знају да је то Тело Христово, па ипак верују да ће доспети до нечег бољег и светијег? 5. Отуда је јасно да они знају да су то хлеб и вино који још увек нису примили освећење. Због тога се моле за њих имајући на уму да је Даровима још увек потребна молитва, и моле се да ови буду уздигнути јер се још увек налазе доле и нису жртвовани, те помињу Жртвеник како би овибили положени на њега и принесени на жртву. За то је потребна и рука анђела, јер друго свештенство, ово човечанско, како вели божански Дионисије, не може без помоћи првога, анђелскога свештенства. 6. Ова молитва нема за циљ ништа друго до претварање Дарова у Тело и Крв Господњу. Јер, зацело, не треба мислити да је Жртвеник, на коме треба принети жртву, некакво место на небу које је посвећено Богу. Тако се не бисмо умногоме разликовали од оних који су говорили да је у Јерусалиму или на Самаријској гори место где треба да се клањају Богу. Али, пошто је, по блаженом Павлу, „један Бог, један и посредник између Бога и људи, Исус Христос“, само је Спаситељ Тај Који нам је у свему истински посредник и Који нам доноси освећење. Кроз шта то Он посредује и освећује? То је свештеник, свети Принос, Жртвеник… Јер, и Жртвеник, према речима Господњим, освећује жртву: „Жртвеник, који дар освећује“. 7. Према томе, пошто је само Христос Тај Који освећује, само Он може бити Свештеник и жртвени Принос и Жртвеник. Да Христос заиста јесте Свештеник и жртвени Принос, Сам је то рекао: „Ја посвећујем себе за њих“. А да је Он и Жртвеник, о томе сведочи преблажени Дионисије: „Исус, богоначално посвећење божанских духова, јесте наш пребожанствени Жртвеник, којему, сагласно са речима Писма, приступамо и посвећујемо се, и на тајанствен начин предајемо као жртва паљеница. Осмотримо својим натприродним очима тај пребожанствени Жртвеник“. 8. Свештеник се, дакле, моли да свети Дарови буду узнесени на тај наднебесни Жртвеник, што значи да буду освећени, те да буду претворени у само наднебесно Тело Господње а да притом не мењају своје место нити да са земље пређу на небо, јер видимо да су они и после молитве пред нама као што су били и пре ње. Пошто Жртвеник освећује Дарове који су на њега положени, молити се за њихово освећење исто је што и положити их на Жртвеник. 9. Какво је то освећење којим Жртвеник освећује? То је освећење принесених Дарова;оно којим је Сам Свештеник (= Христос) осветио Себе тиме што је принео Себе Богу на жртву. 10. Но, пошто је Он Сам и Свештеник, и Жртвеник, и жртвени Принос, то је као да су они свети Дарови освећени од стране онога Свештеника, да су претворени у онај жртвени Принос и да су положени на онај наднебесни Жртвеник. Због тога, ако си молитвено заискао једно од ово троје, заискао си све и добио си оно што иштеш, односно принео си жртву. 11. Гледајући на Христа као на жртвени Принос, ваши свештеници се моле да свети Дарови дођу на оно место, односно на наднебесни Жртвеник, молећи се другачијим речима и појмовима за оно исто за шта се и ми молимо. Због тога наши свештеници, пошто се помоле да се свети Дарови претворе у божанско Тело и Крв, кад помињу наднебесни Жртвеник, не ишту у молитви да Дарови на њега буду узнесени, него пошто су они тамо већ узнесени и примљени, моле се Богу да нам као уздарје пошаље благодат и дар Светога Духа. За принесене и освећене часне Дарове, каже свештеник, Господу се помолимо. Да се освете? Свакако да не, јер су већ освећени, него да буду нама на освећење; да Бог, осветивши Дарове, кроз њих освети и нас. 12. Очито је, дакле, да омаловажавање молитве за освећење Дарова, која се упућује после речи Господњих, није став Латинске цркве у целини, већ само појединаца, и то малобројних и склоних новотаријама, који су јој и по другим питањима наносили штету; то су људи који ништа друго не ишчекују „него да што год ново говоре“. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Неки од Латина се по овом питању хватају у коштац са нашим учењем. Кажу, наиме, да после речи Господњих „Узмите, једите“, и оних које затим следе, није потребно додавати више никакву молитву да би Дарови били освећени јер су они освећени речима Господњим. Због тога, по њиховом схватању, они који и након понављања ових речи називају Дарове хлебом и вином, као да ови још нису освећени, и моле се за њихово освећење, они не само да болују од неверја него и чине нешто што је залудно и сувишно. Да ове речи Христове заиста освећују Дарове, о томе, веле они, сведочи блажени Златоусти, који каже да је стваралачке речи, „Рађајте се и множите се“, Бог изговорио само једанпут, а оне увек дејствују; тако је и ове речи Спаситељ једанпут изговорио, а оне су засвагда делатне. Према томе, они који имају више поверења у своје молитве него у речи Господње, тиме најпре Њему Самоме приписују немоћ, затим изгледа да више имају поверења у себе; и треће, свету Тајну, једну толико велику ствар, доводе у зависност од нечега неизвесног као што је човечанска молитва – те тако оно у шта би требало непоколебиво да верују, они приказују као нешто сасвим неизвесно. Јер, није сасвим извесно да ће онај ко се моли бити и услишен, па макар он био и Павлових врлина. 2. Но, није тешко оповргнути све ово. И то најпре речима самога божанственог Јована на које се они ослањају. Испитајмо, заиста, да ли ове речи (Узмите, једите…) дејствују на исти начин као и стваралачке речи (Рађајте се и множите се). 3. Бог је рекао: „Рађајте се и множите се“. Па шта? Зар после тих речи немамо потреба низа чим другим, зар нам ништа више није потребно за рађање? Зар није потребна брачна заједница и сједињење мужа и жене, и све остало старање, без чега људски род не би могао да се одржи и умножи? Према томе, као што сматрамо да језа рађање деце неопходна брачна заједница, а после сједињења се ипак молимо Богу да нам подари децу, и не мислимо да тиме омаловажавамо оне стваралачке речи; јер, знамо да је Он узрочник рађања, али то остварује кроз сједињење мужа и жене, кроз храну и кроз све остало. Тако и овде, верујемо да је реч Божија оно што савршава свету Тајну – али кроз свештеника, кроз његове прозбе и молитве. Јер, стваралачка реч Божија није делатна кроз сва средства и у свим околностима, него је потребно много тога без чега она не остварује своје назначење. Па ко још не зна да је једино смрт Христова донела на земљу опроштење грехова! Али, знамо и то да су и после те смрти потребни и вера, и покајање, и исповест, и молитве свештеникове; и не може човек задобити отпуштење грехова уколико све ово не претходи. Дакле? Зар омаловажавамо смрт Христову и приписујемо јој немоћ тиме што сматрамо да она није сама по себи довољна уколико и ми не учинимо оно што је до нас? Уопште не. 4. Према томе, није оправдано упућивати такве оптужбе онима који се моле за освећење светих Дарова; јер, ако имају поверење у молитве, значи да не полажу наду у себе, већ у Бога, Који је обећао да ће дати онима који заишту. Смисао молитве управо захтева обратно. Јер, оно што молитеље подстиче на молитву јесте то што своје надање не полажу на себе, него верују да ће оно што траже задобити само од Бога. Управо то узвикује онај ко се моли, остављајући себе и прибегавајући Богу, јер је спознао властиту немоћ и због тога све Њему препушта. Ово није моје, каже он, нити припада мојим моћима, него си Ти потребан и Теби све препуштам. 5. Ово пре свега важи онда када се молимо за оно што је натприродно и што надилази свако поимање, као што је све у вези са светим Тајнама. Тада је заиста неопходно да они који се моле, полажу своја надања само на Бога. Јер, свете Тајне човек ни замислити не би могао да га у томе Бог није поучио; нити би иједну од њих пожелео да га Он на то није подстакао; нити би, опет, очекивао да их задобије да се није понадао како ће их задобити од Њега Који не даје лажна обећања. Према томе, не би се нико ни одважио да се помоли за њих да Бог није показао како жели да их иштемо од Њега и да је спреман да их дарује онима који их траже. Због тога овде ни молитва није неизвесна, нити је исход непознат, јер је Сам Господ, Који дарује, на много начина показао како ће радо дати оно што се од Њега иште. 6. Због тога освећење светих Тајни поверавамо свештениковој молитви не полажући наду у човечанску силу, већ у божанску, и у то да освећење не обављају људи који се моле, већ Бог, Који њихове молитве услишује – не зато што Га је свештеник за то молио, већ зато што је Истинити Бог обећао да ће дати. 7. Да је Христос показао вољу да нам подари ову благодат, то не треба ни доказивати. Јер, због тога је и дошао на земљу, принео Себе на жртву и умро. Због тога постоје и Жртвеници, и свештеници, и сва средства очишћења, и заповести, и учења, и савети – да би нам ова свештена Трпеза била прострта. Због тога је Господ и говорио да је зажелео да једе ону Пасху, јер требало је тада да Својим ученицима преда истинску Пасху; због тога је поручио: „Ово чините за мој спомен“ јер жели да ову свету Тајну увек савршавамо. 8. Према томе, какву сумњу још могу имати молиоци у вези с тим да ли ће добити оно за шта се моле, ако Онај Који им то може даровати, жели да дарује? Тако они који освећење Дарова поверавају свештениковој молитви, нити Спаситељеве речи презиру, нити свету Тајну доводе у зависност од неизвесне ствари као што је човечанска молитва, како нас Латини непотребно оптужују. Уосталом, и пресвето миро, које блажени Дионисије сматра равноправним са божанским Причешћем, савршава се и освећује молитвом. А да свето миро представља свету Тајну и да освећује, у то верници ни најмање не сумњају. 9. Молитвом се обавља и рукоположење свештеника и архијереја. Помолимо се за њега, да дође на њега благодат Пресветога Духа, узвикује рукоположник гласно према народу приликом полагања руку. Пошто се излије миро на главу онога који се рукополаже, и у Латинској Цркви служитељ се моли да на рукоположенога сиђе изобилна благодат Светога Духа. Кроз молитву свештеници дарују и отпуштење грехова онима који се кају. 10. Коначно, свештеничким молитвама савршава се и света Тајна јелеосвећења; то је Тајна која пружа исцељење телесне слабости и опроштење грехова онима који је примају, као што каже апостолско предање: „Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вере ће спасти болесника, и подигнуће Га Господ; и ако је Грехе учинио, опростиће му се“. 11. Дакле, шта ће на то рећи они који не одобравају молитве у светим Тајнама? Јер, ако је незнан исход молитава, као што они веле, незнано је и то да ли је свештеник оно за шта га сматрамо, незнано је и да ли миро може да освећује; а на такав начин ни света Тајна Причешћа не може да се одржи, јер нема ни истинског свештеника ни истинског Жртвеника. Но, чак ни они не могу да тврде да реч Господња савршава свете Тајне ако је изговара Сам Господ, а не свештеник, или ако то бива без Жртвеника. Јер се и Жртвеник, на који се полаже Хлеб, освећује светим миром, а свештање мира обавља се свештеничким молитвама. Осим тога, ко ће нам поуздано даровати отпуштење грехова ако сумњамо у свештенике и у њихове молитве? 12. Не преостаје нам, дакле, ништа друго него да у потпуности занемаримо хришћанство, те да следимо њихове новотарије. Чини се, наиме, да они, ако тако тврде, пре стављају под сумњу и саму врлину, а то је веома опасно јер изумевају ствари које су стране светоотачком Предању и извесности коју врлине имају. 13. Да Бог услишује оне који Му се моле и да даје Духа Светога онима који Га траже, те да ништа није немогуће за оне који Му се са вером обраћају, то је Сам Бог рекао; и нема никаквог начина да ово не буде истина. Али, да тако исто бива и са онима који само изговарају неке од свештених речи, то се нигде не помиње. 14. Савршавање светих Тајни кроз молитву и то свих светих Тајни, као што је већ речено, а нарочито свете Евхаристије – предали су нам свети Оци, који су то преузели од апостола и њихових наследника. А међу многим другима то су Василије Велики и Јован Златоусти, велики учитељи Цркве. Према томе, оне који. њима противрече, не треба ни једне речи да удостоје верници који теже ка благочешћу. 15. А да су речи Господње о свештеним Тајнама (Узмите, једите), изговорене у виду приповести, довољне за освећење Дарова, чини се да нико, ни од апостола ни од учитеља, није рекао. Но, да су те речи, као, уосталом, и стваралачке речи (Рађајте се и множите се), које је Господ једанпут изговорио, увек делатне, и то зато што их је Он изговорио, то каже и блажени Јован Златоусти. Да оне сада, међутим, изговорене од стране свештеника, имају исту моћ само зато што их је он изговорио, о томе нигде нема ни речи. Јер, ни стваралачке речи нису делатне зато што их изговара неки човек за сваку ствар која се збива, него зато што их је једанпут Бог изговорио. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. У чему је садржано наше веровање у ову Тајну? Сам Господ је рекао: „Ово је тело моје“ и „ово је крв моја“. Он је апостолима, а преко њих и целој Цркви, заповедио да то исто чине. Јер каже: „Ово чините за мој спомен“ ; а не би им заповедио да то чине да није намеравао да им подари силу којом ће то чинити. Каква је то сила? Дух Свети је сила која је с висине наоружала апостоле, сагласно са речима које им је Господ упутио: „… Седите у Граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине“. У томе је дело силаска Светога Духа. Јер, Он није сишао само једанпут, а потом нас напустио, него је са нама, и биће тако заувек. Спаситељ Га је због тога и послао, да остане са нама у све векове; јер каже: „И ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавек, Духа Истине, кога свет не може примити, јер Га не види нити Га познаје; а ви Га познајете, јер с вама пребива и у вама ће бити. Он, кроз руке и речи свештеника, освештава свете Тајне. 2. Није нам Господ само послао Светога Духа да буде са нама, него је и Сам обећао да ће са нама бити до свршетка века. Но, док је Утешитељ на невидљив начин присутан, јер није примио тело, дотле је Господа могуће и видети и дотаћи посредством страшних и светих Тајни; јер, Он је прихватио човечанску природу и довека је носи. 3. У томе је сила свештенства, а Он је Свештеник. Јер, није само једном Себе принео на Дар и жртвовао, а потом престао са свештенослужењем, него нас ради наставља ту свештену службу, и тако вечно бива наш заступник пред Богом; због тога је и речено за Њега: „Ти си свештеник довека“. 4. Због тога међу верницима нема никакве сумње у освећење Дарова, нити у друге свете Тајне, које се вољом и молитвама свештеника обављају. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. Пошто верницима овлада најуузвишеније и најпобожније расположење, шта друго свештенику преостаје него да се окрене благодарењу Богу, Даваоцу свих добара. Уосталом, он се угледа на Христа, Првосвештеника, Који је благодарио Богу и Оцу пре него што је апостолима предао Тајну Причешћа; тако и свештеник, пре молитве којом се савршава освећење Дарова, упућује благодарност Богу и Оцу Господа нашега Исуса Христа, говорећи: Заблагодаримо Господу. Па кад се сви са тим сагласе и гласно узврате: Достојно је и праведно, свештеник сам заблагодари Богу; пошто Му упути славословље и у Његову славу заједно са анђелима отпева химне и захвали Му за сва добра која нам је од самог почетка даровао, и коначно, пошто помене неизрециви и неописиви домострој Спаситељев остварен ради нас, он тада освећује часне Дарове и тако се савршава свеукупно жртвоприношење. 2. На који начин? Свештеник казује повест о оној страшној Вечери: и како ју је Христос пре Свога страдања предао Својим светим ученицима; и како је узео Чашу у руке; и како је узео Хлеб и заблагодаривши, осветио их; и како је изрекао речи којима је Тајну објавио. Па пошто понови те Христове речи, свештеник приклања главу и моли се Богу и преклиње Га да оне божанске речи Његовога Јединороднога Сина и Спаситеља нашега буду примењене и на ове предложене Дарове; а Дарови, пошто приме Његовог Пресветог и свесилног Духа, да буду претворени: Хлеб у само часно и свето Тело Његово, а Вино у саму пречисту и свету Крв Његову. 3. Пошто свештеник све ово учини и изговори, тиме се целина свештенослужења испуни и изврши; Дарови су освештани, жртвоприношење је окончано, а велики жртвени Принос, свештено Јагње које је заклано за свет, почива пред нашим очима на светој Трпези. Јер, Хлеб више не представља обличје Тела Господњег, нити дар представља образ истинскога Дара, нити он, као на каквој слици, собом изображава спасоносна страдања Христова – то је само Пресвето Тело Владике Христа, које је истински поднело све оне патње, увреде и ране; које је распето и заклано; које је посведочило пред Понтијем Пилатом добро исповедање; које је шибано, злостављано, које је подносило пљувања, окусило жуч. Исто тако, и Вино постаје сама Крв која је истекла кад је Тело било прободено. 4. Ово је Крв и ово је Тело, које је зачето од Духа Светога, рођено од Блажене Девице Марије; које је погребено, које је устало у трећи дан, узнело се на небеса и село са десне стране Оца. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Потом свештеник позива вернике да искажу све што су о Богу научили и у шта верују; а то је она истинска мудрост, о којој је апостол Павле рекао: „Мудрост говоримо међу савршенима“. Ту мудрост није познао свет, односно мудраци овога света, који ништа веће и узвишеније од познања чувствених ствари нити знају нити чак верују да постоји. Дакле, свештеник нас позива да таквој мудрости отворимо своје двери, то јест наша уста и наше уши. 2. За ту мудрост, вели он, увек их отварајте тако што ћете говорити и слушати; и не чините то немарно, већ усрдно и са великом пажњом. И тада читав народ гласно изговара целокупно исповедање, односно Символ вере. Потом свештеник узвикује: Стојмо смерно, стојмо са страхом. Останимо, каже он, и даље код исповедања и немојмо допустити да нас поколебају слаткоречива учења јеретика. Стојмо са страхом, јер велика опасност прети онима у чију се душу усели каква сумња у вези са овом вером. Када тако непоколебиво стојимо у вери, тада ће и наше приношење Дарова Богу бити у складу са оним речима. А шта то значи у складу са оним речима! То значи: у миру. Јер, свештеник каже:... Пазимо да свети Принос у миру узнесемо. Сетите се и речи Господњих: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе,… најпре се помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој“. На то верници одговарају: Приносимо не само у миру него приносимо сам мир уместо другог дара и друге жртве. Јер, приносимо милост Њему Који је рекао: „Милост хоћу, а не жртвоприношење“. Милост је, наиме, плод постојаног и чистог мира. Јер, када душу никаква страст не узнемирава, тада нема никакве препреке да она буде испуњена милошћу. И ово је из Писма, јер Давид каже: „Принеси хвалу на жртву“. 3. Пошто верници ово изговоре, свештеник се моли Богу да им подари оно што је од свега најбожанственије и највеће: Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, да буде са свима вама. А ови, молећи се да и свештеник то исто задобије, одговарају: И са духом твојим, што је сагласно са заповешћу да се молимо једни за друге. 4. Ова молитва, узета из посланица блаженога Павла, призива нам добра од Свете Тројице, односно „сваки савршени дар“; та добра назива посебним именима по свакој од блажених ипостаси: од Сина задобијамо благодат, од Оца љубав, а од Светога Духа заједницу. Јер, Син нам је понудио Себе као Спаситеља, иако ми томе ништа нисмо допринели, него смо чак и криви пред Њим: „јер док још бесмо безбожници, Христос је умро за нас“; а Његов Промисао о нама јесте благодат. Пошто се Отац кроз страдања Сина спријатељио са људским родом и заволео Своје непријатеље, Његов однос према нама се назива љубављу. Но, кад је Бог, Који је „богат у милости“, требало да Своје непријатеље, са којима се спријатељио, учини заједничарима Својих добара, то је остварио Свети Дух, Који је сишао на апостоле. Због тога се доброта Светога Духа према људима назива заједницом. 5. Могао би, међутим, неко упитати: ако су ова добра доласком Спаситељевим у свет дарована свим људима, каква је онда корист од молитве за она добра која су нам већ дата? Јасно је дасе молимо зато да их не изгубимо пошто смо их већ стекли, и да их до краја задржимо. Због тога свештеник не каже: Да се да свима вама, већ: Да буде са свима вама. Односно, да се не удаљи од вас благодат која вам је дата. 6. Дакле, пошто свештеник удостоји вернике овакве молитве и пошто на тај начин уздигне њихове душе са земље, он узвисује и њихов ум говорећи: Горе имајмо срца. „Мислите о ономе што је горе, а не што је на земљи“. А они се саглашавају са тим и одговарају да су срца њихова тамо где је благо њихово,односно тамо где Христос седи са десне стране Оца; па кажу: Имамо их ка Господу. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. Свештеник полаже Дарове на свету Трпезу; а тада, пошто се приближило време савршавања самога чинодејства, и пошто се налази непосредно пред приношењем страшне жртве, он потпуно приправља себе, очишћује се молитвама и припрема се за свештенодејство. Али, не само себе, него и присутни народ молитвом приготовљује и припрема за благодат, за стицање узајамне љубави и за исповедање вере. Наиме, у ово троје садржана је целокупна припрема, коју је Господ затражио од нас рекавши: „Будите спремни“(r). Јер, овде су присутни и вера и дела: вера се открива кроз исповедање, а дела се показују кроз љубав, која представља конац сваког доброг дела2 и врхунац сваке врлине. 2. Али, о томе ћемо нешто касније. Но, пре тога свештеник позива присутне вернике да се моле за оно за шта се у тај час треба молити. За предложене часне Дарове, вели он, Господу се помолимо. Помолимо се Богу за ове Дарове који су пред нама: да они буду освећени и да наше првоначално назначење доспе до своје кончине. Затим, придодаје и друге прозбе за оно што треба да иштемо од Бога, а на крају нас позива да сами себе и једни друге и сав живот свој Богу предамо. Потом тихо упућује Богу једну молитву чији завршетак, као што је обичај, узвикује гласно да га сви чују; тако да и он сам упућује Богу славословље, а истовремено вернике чини заједничарима тога славословља. Након тога моли се за све и позива их да имају мир међу собом. Наиме, после возгласа: Мир свима, додаје: Љубимо једни друге. Јер, да се молимо за друге, то је апостолска заповест; због тога се и народ моли за свештеников мир, говорећи: И духу твоме. Пошто иза наше међусобне љубави следи љубав према Богу, а иза љубави према Богу следи савршена и жива вера у Њега, стога свештеник, поменувши љубав и позвавши вернике да љубе једни друге, одмах позива на исповедање вере, говорећи: ... Да бисмо једнодушно исповедали. И верници објављују Бога Кога треба да исповедамо, а то је Света Тројица. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  11. Пошто свештеник возгласом упути славословље Богу, он долази до предложења, узима Дарове и, држећи их у висини своје главе, врло смерно излази. Носећи их на тај начин, он пролази кроз храм, између сабраног народа, корачајући полако и свечано, и упућује се ка Жртвенику. За то време верници певају и поклањају му се уз свако поштовање и побожност, молећи га да их помене приликом приношења Дарова. Свештеник пролази праћен свећама и кађењем, и тако ступа у Жртвеник. 2. Ово се, свакако, чини из практичног разлога: потребно је да Дарови, који ће бити принесени на жртву, буду донесени и положени на Жртвеник – и то на што смернији и достојанственији начин. Јер, тако су у старини приношени дарови Богу; чак ни цареви, кад је требало да принесу дарове Богу, нису то препуштали коме другом него су они сами то чинили, приносећи дарове са круном на глави. 3. Овај вход може представљати и последње јављање Христово, кад се нарочито распалила мржња Јевреја према Њему и кад је предузео путовање из земље Својих предака ка Јерусалиму, у којем је требало да поднесе жртву. Тада је ушао у град јашући на магарцу, уз пратњу и појање мноштва народа. 4. Треба, дакле, тада да паднемо на колена пред свештеником и да га молимо да нас помене у молитвама које следе. Јер, нема друге молитве која може имати толику моћ и који нам може пружити толико извесна надања као што је приношење ове страшне жртве, која је, не тражећи ништа заузврат, очистила непобожност и безакоње овога света. 5. Међутим, ако неки од оних који се поклањају свештенику који улази са Даровима, чине то сматрајући да се поклањају Телу и Крви Христовој, они су у заблуди због Литургије Пређеосвећених Дарова, не знајући разлику између овеи оне Литургије. Јер, на овој Литургији, часни Дарови који се носе на великом входу још нису претворени и принесени на жртву, док су на оној Литургији они већ претворени и освећени, односно они су већ Тело и Крв Христова. 6. Но, толико о овоме. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. После читања Јеванђеља, ђакон позива народ да се помоли Богу, а свештеник се у олтару тихо моли да Бог услиши молитве народа. Затим, пошто громким гласом упути Богу славословље, он и вернике прима за заједничаре у славословљу. 2. Која је то молитва целог сабраног народа која приличи после читања Јеванђеља? То је молитва за оне који држе јеванђелске заповести, за оне који се угледају на човекољубље Христово, објављено у Јеванђељу. А ко су они? То су предводници Цркве, пастири народа, народне вође. Јер, ако су верни ономе чему су се заветовали, они држе и на добар начин уче оно што је у Јеванђељу записано, и допуњују оно што Христу недостаје, као што каже Апостол, напасајући после Христа стадо Његово у складу са науком Његовом. То су и они који подижу и уређују свештене домове, као и учитељи врлине и сви они који на било који начин добро чине заједници Цркве и свештеним храмовима. Сви они имају своје место у оном збору светих и достојни су да буду поменути у заједничким молитвама. 3. Пошто свештеник сада треба да приступи приношењу жртве, којем не могу присуствовати они који у свету Тајну крштења нису посвећени, а које називамо и оглашенима јер су примили хришћанство само слушањем и као учење, он их одстрањује из сабрања верних пошто најпре прочита молитву за њих. У молитви он иште да иони постигну савршенство тиме што ће у погодно време бити удостојени бање крштења; а разлог за молитву је слава Божија; јер возглас каже: Да и они с нама славе пречасно и величанствено име Твоје. 4. Пошто узвикне гласно ову молитву као славословље, и пошто читаво сабрање верних прими за учеснике тога славословља, свештеник упућује другу молитву којом најпре благодари Богу што је удостојен да стане пред Њега и да своје руке ка Њему подигне и за себе и за друге;затим се усрдно моли да буде удостојен да то увек чини са чистом савешћу. А повод и за ову молитву је слава Божија, јер вели: Јер Теби приличи свака слава. Па пошто свештеник, као што је то обичај, заједно са народом узнесе славословље, он се изнова, са своје стране, моли за себе иза сав сабрани народ, како би он неосуђено стајао пред светим Жртвеником Божијим, очишћен „од сваке нечистоте тела и духа“, и како би народ, који се заједно са њим моли, био удостојен да се невино и неосуђено причешћује светим Тајнама еда би и они наследили Царство небеско. Повод за молитву је опет слава Божија, у чије име треба све да чинимо, како је заповедио апостол Павле говорећи: „Све на славу Божију чините“. То је наш циљ, каже он, да свагда славимо Бога. Пољоделци за циљ свога посла имају сакупљање летине, због чега толики труд и улажу, трговцима је, опет, циљ зарада, и свако има свој циљ. А ви, у свему што чините, тражите славу Божију; јер ми смо слуге и дугујемо Богу ову службу, због које нас је најпре и саздао, а касније искупио. Због тога ћеш и видети да се Црква свагда стара за славу Божију, да те речи на све стране узвикује, да славу Божију на све начине опева, да сматра да је она све, те да све у њено име чини: молитве, прозбе, посвећења, заповеди и сваку другу свештену радњу. 5. Толико о овоме. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургија" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. После Трисвете песме чита се Апостолска књига, а затим и само Јеванђеље, пошто Црква претходно отпева Богу химну (Алилуја). 2. Зашто пре читања свештеног Писма певамо химну Богу? Зато што тако ваља чинити за сва добра која нам Он у свакој прилици дарује, а нарочито онда кад стичемо какво велико добро, као што је слушање божанских Речи. Но, приликом читања Апостола, химна коју певамо бива прожета прозбом, чак јој се додаје Помилуј нас, док пред читање Јеванђеља упућујемо химну у којој нема прозбе како бисмо научили да Јеванђеље изображава Самога Христа, те они који Га пронађу, имају у својим рукама све што су искали. Јер, Женик је унутра, и нема више потребе молити се за нешто друго будући да сада имају све. Као што није благоразумно да синови Женика посте, јер је Женик са њима,[4] већ само да Му служе и да певају у славу Његову. Отуда и анђелска песма (Алилуја), како за њу веле пророци, из истог разлога представља само химну, лишену било какве прозбе. 3. Зашто се на овом месту чита Свето Писмо? Ако желиш да сазнаш у чему је практичан разлог, то је већ речено: оно нас припрема и унапред очишћује пред велико освећење Тајни. Но, ако трагаш за смислом тога читања, оно навештава јављање Господа, онако како се оно постепено збивало после Његовог доласка. Јер, најпре се Јеванђеље показује затворено, изображавајући појаву Господа, кад је Отац показао Њега Који је ћутао – тада Он није говорио, и био је потребан глас проповедника да Га објави. Ово читање сада представља Његово потпуније јављање, кад је свима јавно говорио икад је открио Себе; и то не само из онога што је Он Сам говорио, већ и из онога што је апостоле учио да говоре, шаљући их „изгубљеним овцама дома Израиљева“. Због тога се читају и апостолске посланице, а чита се и само Јеванђеље. С4. Зашто се, међутим, не чита најпре Јеванђеље? Зато што речи Самога Господа представљају савршеније јављање од онога што су говорили апостоли. Господ се, дакле, људима није открио наједном, у свој Својој сили и свој Својој доброти – јер то припада Његовом Другом доласку – него је из потпуне незнаности постепено прешао у потпуну објављеност; због тога, ако желимо да покажемо да се Његово објављивање постепено одвијало, природно је да апостолске одељке читамо пре Јеванђеља. Наиме, због тога се оно што знаменује Његово коначно јављање чува за последак, као што ће се у наставку јасно видети. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  14. Пре појања Трисветога свештеник иште од Бога да прими ову песму и да Своју благодат подари онима који певају. Какву благодат? Онакву каква приличи овој песми: да освети душе наше и тела, дарујући нам опроштај сагрешења, како бисмо Му у светости служили у све дане. И наводи разлог: јер си свет и у светима обитаваш. Наиме, ономе ко је уистину свет, својствено је да се радује са светима и да их освећује. Узвикнувши тај возглас и придодавши му славословље, свештеник као да тиме свештеном народу даје знак за појање Трисвете песме; а народ, као што је обичај, узвраћа на ово славословље речју амин, а затим започиње појање Трисветога. 2. После ове песме, свештеник свима заповеда да не стоје немарно и безбрижно, него да се умом помоле за све што се овде савршава и пева; јер, у томе је смисао узвика пазимо. Затим тражи да сви буду у миру и подсећа их на премудрост којом треба да пазе на свете Тајне. Каква је то премудрост? То су мисли које богослужењу приличе, којима они који су вером испуњени, треба да гледају и да слушају оно што се савршава и што се изговара, и у којима нема ничега што је човечанско. Јер, то је мудрост хришћана, и то подразумева возглас премудрост, који свештеник у више наврата у току Литургије узвикује према верницима, подсећајући их на такве мисли. Наиме, на тај начин се подсећамо једни на друге, те се кроз ту једну реч у душама слушалаца обнавља целокупни смисао ове свештене радње. 3. Каква је потреба за тим присећањем? Велика је тиранија заборавности, и ниједна од људских слабости не изопачује човека тако често и тако лако као ова слабост. А потребно је да стојимо и да са доличним мислима учествујемо у богослужењу, односно у свештеним призорима и слушањима; наравно, уколико не желимо да у њима узалуд учествујемо и да беспотребно губимо време. А то није лако. Због тога је потребно да ми, са своје стране, будемо будни и трезвени, али потребно нам је и туђе подсећање како бисмо били у стању да изнова саберемо свој ум, који је стално опхрван заборавношћу и склон залудним бригама. 4. То има на уму и песма која се пева у тренутку док се часни Дарови полажу на Жртвеник:… Сваку животну бригу, вели песма, сада оставимо. Такав је, дакле, смисао речи премудрост. 5. Узвик: Смерно стојмо, такође садржи опомену. У чему је та опомена? Подстиче нас да будемо спремни док стојимо пред Богом и пред светим Тајнама, и да наше општење са њима не буде немарно, него ревносно и са сваким благочешћем; било да је потребно да гледамо, или да говоримо, или да слушамо неку од свештених радњи. Први знамен који показује ту ревност и то благочешће јесте усправност тела, односно то што нећемо седети него стајати. То је, наиме, положај оних који моле, то је положај слугу, у којих је сав ум усмерен на миг њихових господара како би одмах, чим добију заповест, били спремни да похитају на служење. Ми смо и молитељи пред Богом за своја највећа добра, и слуге за сваку врсту служења. 6. Такав је смисао ових речи. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  15. Док се ове химне певају, свештеник, стојећи усправно у средишту пред Жртвеником, високо уздиже свето Јеванђеље и показује га, изображавајући тиме појаву Господа, кад је Он свима постао видљив. Јер, Јеванђељем се објављује Христос, као што се пророчке књиге називају Пророцима, у складу са речима које је Авраам упутио богаташу: „Имају Мојсија и пророке“, при чему је имао на уму књиге пророчке. 2. Кад се, међутим, покаже Онај о Коме пророштва говоре, и када се Он лично појави, нико не сматра вредним да обраћа пажњу на речи пророка; због тога са појавом Јеванђеља престају пророштва, а ми опевамо оно што Новоме Завету припада. Јер, тада песмама величамо Пресвету Мајку Господњу или неке друге светитеље, или певамо у славу Самога Христа због тога што је нас ради дошао на земљу, или због свега онога што је, дошавши, претрпео и учинио. То је оно због чега Црква сваки пут светкује. 3. Потом певамо у славу Самога Бога као Тројице; а да је Бог Тројица, томе нас је научило јављање Спаситељево. Ова Трисвета песма узета је од анђела и из књиге свештених псалама пророка Давида. Но, сабрала ју је Црква Христова и посветила Светој Тројици. Реч Свети, узвикнута три пута, припада анђелима, док речи Боже, крепки и бесмртни, припадају блаженом Давиду, који каже: „Жедна је душа моја Бога живога“. Прихватање те прве речи и спајање са овим другима, као и додавање прозбе помилуј нас, дело је Цркве оних који једнога Бога познају и проповедају као Тројицу; а то открива, с једне стране, да постоји сагласје Старога Завета са Новим, а са друге, да су са јављањем Христовим, небеским и земаљским, анђели и људи постали једна Црква и један збор. Стога, после показивања и уношења Јеванђеља, певамо ову Трисвету химну, као да објављујемо да нас је Он Који је дошао нама, поставио покрај анђела и уврстио нас у тај збор. 4. Толико о овоме. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  16. Чини се као да следећи антифон представља неку врсту сретења – као да је Господ већ дошао и указао се. Због тога се пева пред сам тренутак уношења и појављивања Јеванђеља, које изображава Христа. А да је Пророк ову химну спевао имајући пред очима своје душе јасно виђење Христа, то се понајпре може видети по радости и весељу због њега, којом је он сам очито испуњен, а у коју и све друге призива: „Ходите, обрадујмо се Господу“. Али, не би било радости за човека да Господ није дошао, јер само нам је Христос донео радост, а сваки који се радовао пре но што је Он дошао на земљу, радовао се због Његових тајни у које је био посвећен, као што Христос вели: „Авраам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде и обрадова се“. А сам Давид каже:, Дај ми радост спасења Твога“ – ону радост коју је имао у Христу пре но што је сагрешио и коју је својим сагрешењем изгубио молио је Бога да њу изнова задобије. 2. Наиме, кад би рекао: Ходите и примите светлост, Пророк би тим речима указао на присуство светлости; тако и сада, говорећи: „Ходите, обрадујмо се Господу“, показује да се појавио Онај Који радост доноси. 3. Затим Господа назива и Спаситељем. Свето Писмо Христа назива Спаситељем, Спасењем и спасоносним, јер од богоначалних ипостаси само је Син узео непосредног учешћа у нашем спасењу; и све је Сам остварио, као што каже и Павле, „… пошто Сам изврши очишћење грехова наших“. То је и Сам Господ показао на примеру Доброга пастира, који није послао друге да траже заблуделу овцу, него ју је он Сам тражио, и нашао, и узео, и подигао на Своја рамена. Због тога је Христос и добио име Исус, које показује такво Његово својство. 4. „Изиђимо пред лице Његово са хвалом“; под лицем се овде подразумева појава Христова у свету. Немојмо чекати код своје куће да Га угледамо, већ Му изиђимо у сусрет са хвалом, односно са славословљем, „и у песмама ускликнимо Му“; укажимо Му почаст која Богу приличи. Јер, Он је пристао да се појави „у обличју слуге“; а ми, опет, немојмо допустити себи да не препознамо Владику, немојмо се саблазнити тиме што је у телу, немојмо дозволити да нас обмане оно што је споља видљиво, те да о Узвишеноме ниско мислимо. Јер, Онај Који је тим телом прекривен, то је „Господ, велики Бог и велики Цар над свим боговима“.И псалам у наставку износи све што је богодолично. 5. Такве су, дакле, пророчке речи и у таквим се приликама певају. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  17. Стихови другог антифона опевају само Царство и славу и силу Сина Божијег, које је Он Својим добровољним понижењем и својим осиромашењем стекао. Али, каква је овде потреба за тим речима? И шта од свеукупног домостроја Спаситељевог оне назначују? Назначују почетак Његовог присуства на земљи, односно време кад је већ био присутан, али се још не беше открио многима; када „у свету беше… и свет Га не позна“; назначују време пре Јована Крститеља, пре но што светиљка беше упаљена. Тада Њему још увек беху потребне речи пророка. А потом се појавио и Сам Пророковани, те више није било потребе ни за самим пророцима, него Га је Јован објављивао, а пре Јована Сам Отац. Због тога се каже: „Сви Пророци… прорицали су до Јована“. Према томе, то време, односно време пре Јована, назначују пророчке речи које се певају, јер ни часни Дарови, који Христа показују, још увек не бивају унесени, него су одложени по страни и прекривени. 2. Толико о овоме. Сагледајмо сада речи псалма. 3. „Господ се зацари, у лепоту се одену“. Познање које су људи стекли о Господу, те су се Њему потчинили, псалам назива царством, јер су Га познали као славнога и лепога и силнога, као што је и требало да Га познају. То значе речи Господње:, Даде ми се свака власт на небу и на земљи“, јер су, заједно са онима који су на небу, Владику познали и они који су на земљи. Но, ако неко погледа и следеће стихове псалма, наћи ће то исто. 4. Тумачећи појам Царства и власти, Пророк каже: „Јер утврди васељену, и неће се померити“; а рекавши утврди, имао је на уму веру. Наиме, Господ је учврстио оне који се због заблуда колебају и привезао их је уза се; јер онај ко тумара, нигде не може да се заустави. А Господ каже: „Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“, што представља поуку вере. 5. Али, вера није довољна за стицање Царства, нити би се на тај начин народи у потпуности потчинили Богу. Стога је Пророк, знајући да је потребно да овоме придода и очување заповести, рекао: „Сведочанства су твоја веома тврда ; а Господ у Својој беседи о крштењу народа придодаје и речи о заповестима: „Учећи их да држе све што сам вам заповедио“. Јер, то што Спаситељ назива заповестима, Пророк назива сведочанствима. У целом Светом Писму наћи ћеш да се закони Божији називају сведочанством. 6. Затим Пророк каже:, Дому Твојему приличи светиња, Господе“; а светињом назива жртве, дарове, односно свако служење које Богу припада. Говорећи како све то Дому Божијем приличи, Пророк казује да тај дом није празан, нити је без Бога, него да је и Сам његов Домаћин у њему присутан. Јер, кад не би било Бога у њему, тада му не би приличило оно што само Богу доликује. То исто је и Господ изрекао речима које малочас поменусмо, обећавајући како ће увек бити са Црквом Својом: „И ево, ја сам с вама“. Оно што Пророк вели: „На дуго време“, то Господ изражава речима: „У све дане до свршетка века“. А апостол Павле Цркву назива домом Бога живога, јер каже: „… Да знаш како се треба владати у дому Божијему, који је Црква Бога живога“. 7. Ово појање, дакле, представља тачно пророштво свега онога што ће Спаситељ Својим Распећем и Својом смрћу остварити. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  18. Уводно појање представља подстицај за упућивање славословља какво приличи самом почетку: јер доброје, каже псалам, хвалити Господа. Химна се упућује Богу и Оцу, а односи се и на Јединороднога Сина: Добро је исповедати се Господу и певати имену Твојему, Вишњи. Вишњим, дакле, назива Оца, а Господом Јединороднога Сина: добро је, вели псалам, опевати Сина и Тебе, Оца. Какав је смисао ових речи? Оне представљају увод у све оно што ће у наставку бити речено. На који начин? Тако што ће објавити дела Синова кроз која је и Отац прослављен. 2. Шта је истински повод за овакво опевање? То је понижење и осиромашење Сина, и сва Његова дела и страдања у телу; јер њих псалам назива милошћу и истином. Милошћу их назива зато што, иако смо се налазили у крајњој беди и били непријатељи и противници Божији, ипак нас Он, због Своје превелике доброте и човекољубља, није презрео – не само да је састрадавао у нашој несрећи, него је постао заједничар наших невоља, пропадљивости и смрти. 3. И не само да нас је из тог страшног пада подигао, него нас је учинио достојнима свога Царства и свих најузвишенијих добара. Због тога Павле и каже: „Када се јави доброта и човекољубље Бога, Спаситеља нашега“, као да се она по први пут тада открила онаквом каква јесте; а Господ каже: „Бог је толико заволео свет“, показујући тим речима колико је изобилна Његова љубав. 4. Из тих разлога, дакле, Павле божански домострој назива милошћу. Истином га, опет, назива зато што је све оно што припада Староме Завету, попут каквих сенки и праобраза, ка њој окренуто. Због тога Пророк, имајући истину на уму, каже: „Господ се закле Давиду у истини“. Шта је то што му је заклетвом обећао? Долазак Господа и Његово живљење у телу. „Од порода твојега, вели, посадићу на престолу твојему“, указујући тиме на Самога Спаситеља. По чему се то може видети? Указао је на то архангел Гаврило објављујући Дјеви Марији неисказано Рођење и откривајући јој величину Онога Који ће бити рођен: „… Даће Му Господ Бог престо Давида оца Његова; и цароваће над домом Јаковљевим вавек, и царству Његову неће бити краја“. 5. Али, ова истина представља и „суд и правду“. Зашто? Зато што Спаситељ, одгонећи истином грех и усмрћујући ђавола, не чини то превеликом Својом снагом нити победном силом, већ судом и правдом, у складу са оним што је речено: „Праведност и суд су подножје престола Твојега“, као што и ми у судницама одлуком судија побеђујемо своје супарнике. Због тога Господ каже: „Сад је суд овоме свету; сад ће кнез овога света бити избачен напоље“. 6. Имајући то на уму, блажени Дионисије каже: „Неограничено човекољубље богоначалне доброте укинуло је власт коју је над нама имало мноштво одступника“, односно демона, „и то не својом силом, која је неупоредиво већа, већ судом и правдом, сагласно са учењем које нам је на таинствен начин предато“. 7. Пошто домострој Божији, који појањем славословимо, није само милост и истина, већ правда и суд, Псалмопојац је додао: „Праведан је Господ Бог наш, и нема у Њему неправде“. 8. „Добро је, вели, објављивати јутром милост твоју и истину твоју ноћу.“ Дан и ноћ, дакле, треба да певамо Богу. Јер, то значе речи јутром и ноћу. А на другом месту каже: „у свако време“. 9. Толико о значењу првог антифона. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  19. Потребно је да још једанпут, од самог почетка, сагледамо речи које сусрећемо у појањима. Но, најпре треба да кажемо то да се тајна Христовог домостроја пројављује кроз само приношење евхаристијске жртве, али се пројављује и кроз све оно што се пре и после жртвоприношења савршава и изговара. 2. Приношење жртве објављује Његову смрти Васкрсење и Вазнесење, кад се часни Дарови претварају у само Господње Тело, које је васкрсло, и које се узнело на небо. 3. Све оно што претходи самом приношењу жртве, открива чињенице које претходе смрти Христовој: Његов долазак, Његов јавни живот, Његово коначно показање; а оно што се после приношења жртве обавља, открива обећање Оца, као што је Сам рекао, силазак Духа на апостоле, и обраћење народа Богу, остварено њиховим посредовањем, као и заједницу са Њим. 4. Целокупна мистагогија као да представља некакво јединствено тело повести, која од почетка до краЈа задржава своју складност и целовитост, тако да све што том приликом бива учињено или изговорено, даје свој допринос целини. Отуда све химне које се певају на почетку Литургије, означавају први период Христовог домостроја, а оне после њих, читања из Светога Писма и остала појања, означавају следећи период. 5. Речено је, додуше, да постоји и један други разлог за читање Светога Писма и за појање, а то је очишћење и припрема за примање свете Тајне. Али, ништа не спречава да се збива и једно и друго, те да они и освећују вернике и показују домострој Христов. Као што одећа, с једне стране, задовољава потребу за одевањем и покрива тело, а са друге стране, својим изгледом показује занимање, друштвени положај и звање онога ко је носи на себи, тако бива и овде. Јер, пошто је Писмо божанско и речи које се певају и читају богонадахнуте, њима бивају освећени они који их певају и који их читају; а тиме што су управо те речи изабране и што су баш у том поретку, оне имају и друго својство и довољне су да покажу долазак Христов и Његов живот у свету. Уосталом, то својство нема само оно што се на Литургији пева и изговара, већ и свака радња која се обавља. Па иако свака од тих радњи испуњава неку практичну потребу, она истовремено символише и неко од дела или поступака или страдања Христових; као што су, на пример, улазак Јеванђеља или улазак часних Дарова у Жртвеник, и све друге свештене радње о којима смо на почетку већ говорили, а које сада не помињемо да не бисмо, наводећи изнова сваку од њих, превише одужили своју беседу. 6. Па пошто ствари тако стоје, размотримо сада детаљно целокупну Литургију као икону домостроја Спаситељевог. И то најпре размотримо појања. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  20. Док ђакон упућује прозбе и док се свештени народ моли, свештеник у олтару тихо и за себе изговара молитву за присутни народ и за свети храм, да се на њих излије богата милост и доброта Божија. Наводи и разлог зашто ово тражи, а Бог ће, по Своме праведноме суду, дати све што се од Њега иште. Али, неће дати због тога што су примаоци достојни дарова које примају, нити зато што је праведно да их ми примимо, већ зато што Њему приличи свака слава, част и поклоњење. Због Твоје славе, вели, молим Те за све ово. Јер, то што према нама недостојнима показујеш толико човекољубље, то је у Твоју славу. Такав начин прослављања Теби приличи, у складу са речима блаженог Давида: „Не нама, Господе, не нама, него имену Својему дај славу“. 2. Због тога свештеник, окончавши молитву, чита гласно овај возглас јер он представља и завршетак молитве и славословље – чита га гласно да би сви присутни учествовали у слављењу и да би сва Црква прославила Бога. И заиста, сви присутни слушајући учествују у слављењу Бога. Јер, кад свештеник изговори ово славословље, сви верни одговарају са амин; узвикујући ту реч, они присвајају себи све оно што је свештеник изговорио. 3. Затим свештеник започиње света псалмопојања, која довршавају присутни верници, појући богонадахнуте речи светог Пророка: „Лепо је исповедати Господа, и певати имену Твојему, Вишњи“. Ове речи су сасвим прикладне за почетак, јер веле како је појање дивно, што пред сваком песмом морамо имати на уму; а рекавши исповедати, Пророк мисли благодарити и појати химне. 4. За време појања ових и других стихова, ђакон подстиче вернике на молитву, позивајући их да се моле као и раније. 5. Док траје појање и док се верници моле, свештеник у олтару упућује молитве Богу за пуноћу Цркве уопште, а посебно за оне који украшавају Његов свети дом и који желе да га у свему покажу блиставог како би и они били њиме прослављени; и возглашава најзначајнији разлог: Јер је Твоја моћ и Твоје је царство. Јер, царевима, каже, припада слава, и у њих је сила да могу учинити блиставима оне које хоће. А Ти си Цар вечни, и Твоја је власт и Твоје је Царство. 6. Тај доказ свештеник као какво славословље узвикује на сав глас да би то допрло до ушију свих верника; а затим, прихвативши их као учеснике у узношењу химни Богу, као што је било и пре тога, изнова започиње појање, а верници га допуњују. Потом се верници моле Богу уз оне прозбе које ђакон упућује, у складу са оним што је малочас речено. 7. Пошто се свештеник изнова помоли за вернике који се заједно са њим моле, односно да сваки од њих задобије оно што иште од Бога и да им то буде на корист, а исто тако и да задобију вечни живот у будућем веку, он као залог наводи доброту и човекољубље Божије; и пошто то сачињава свршетак молитве, изговара га гласно како би га сви могли чути. 8. Затим започиње треће појање, током којег уноси Јеванђеље праћено свећама и кађењем, уз свечану пратњу свих који служе у олтару. Јеванђеље носи ђакон, а ако нема њега, онда свештеник. 9. Пре него што ће ступити у Жртвеник, свештеник застане недалеко од царских двери док се појање не оконча, и моли се Богу да заједно са њим у Жртвеник уђу и свети анђели, те да са њим и они учествују у свештенослужењу и постану заједничари славословљења Бога; и свештеник наводи разлог, а то је да Богу приличи част и поклоњење и од људи и од анђела. Јер се речи:... свака слава, част и поклоњење односе на све који знају да славе Бога, да Му указују част и даМу се клањају. 10. Па пошто се помоли за све то, свештеник улази у Жртвеник и полаже Јеванђеље на часну Трпезу. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  21. Почетак свете Литургије чини славословље: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа. 2. Разговор са Богом је благодарење, славословље, исповест, молитва. 3. Прво од свих је славословље, и то најпре зато што је благодарним слугама својствено да, приступајући господару, не износе одмах на почетку оно што њима припада, већ само оно што искључиво господару приличи. Такво је, заправо, славословље. 4. Наиме, онај ко иште, чини то јер хоће своје стање да учини бољим; ко се исповеда, оптужује себе јер жели да се тако ослободи од зала;а онај ко благодари, јасно је да се радује због својих добара, те због тога благодари ономе који му их је подарио; но, онај ко славослови оставивши по страни себе и све своје – славослови Господа због Њега Самог, и због Његове силе и славе. 5. Коначно, и сама природа и поредак ствари захтевају да овде славословље буде на првом месту. Јер, чим приступимо Богу, сместа постајемо свесни неприступности Његове славе и силе и Његовог величанства, те отуда долази наше чуђење, дивљење и слична осећања; стога је сасвим природно да томе следи славословље. 6. Настављајући, сазнајемо за Његову доброту и за Његово човекољубље, а томе следи благодарност. 7. Потом сагледавамо преобиље те доброте и богатство Његовог човекољубља, и налазимо да наша злоба представља довољан показатељ тог преобиља и тог богатства – јер, иако смо такви, Он не престаје да нам чини добро. Заиста, ова нас чињеница, и пре свих осталих, може поучити колико је Бог човекољубив, зато што нам је она најближа, што је у нама и што нам је пред очима. А кад се пред Богом присећамо својих грехова, то је оно што се назива исповешћу. 8. Четврта по реду је молитва. Заиста, после ових мисли којима указујемо колика је доброта Божија према нама и колико је Његово човекољубље, сасвим је оправдано сматрати да ћемо задобити све оно за шта се молимо. Бог је добар према нама чак и кад смо грешни – какав би тек према нама био кад бисмо се променили и кад бисмо, исповедајући најпре своје грехе, задобили оправдање! Јер, речи пророчке веле: „Кажи најпре све грехе своје, да се оправдаш“. 9. Отуда славословље заузима прво место у разговору са Богом. Зато свештеник, пре било које друге молитве и свештене радње, славослови Бога. 10. Зашто, међутим, слави тројичност Божију, а не Његово јединство? Јер он, уистину, не каже: Благословен Бог, или: Благословено Царство Божије, него одвојено помиње божанска Лица, говорећи: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа. Тако говори због тога што су људи, кроз очовечење Господа, по први пут спознали да је Бог у три Лица. Наиме, све што се на светој Литургији савршава, представља увођење у тајну очовечења Христовог. Отуда је и било потребно да у самом почетку ове службе заблиста и буде објављена Света Тројица. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  22. Све што је изговорено и учињено при Жртвовању хлеба, а чиме је представљена смрт Господња, имало је само снагу изображења и символа, док је хлеб и даље остајао хлеб. Наиме, једино што је хлеб попримио јесте то да је постао дар Богу, и зато представља символ Тела Господњег у Његовом првобитном узрасту, јер и оно Тело је од самог почетка било Дар, као што је већ речено. Зато свештеник набраја и приказује на хлебу она страдања која је Христос претрпео док је још био новорођенче и док је у повоју лежао. Јер, док изнад дарка поставља такозвану звездицу, он каже: И дошавши, звезда стаде над местом где беше Дете; а затим придодаје оно што су пророци још у давнини говорили, а што Њему као Богу приличи, да не би људи, због Његовог Тела и због свега што у вези са Њим могу видети, мислили о Њему приземно и на начин који је недостојан Његовог Божанства. „Речју Господњом небеса се створише.„ „Господ се зацари, у красоту се одену.„ „Врлина Његова покри небеса, и земља се напуни хвале Његове. „ 2. Изговарајући ове речи, свештеник покрива Хлеб и Чашу скупоценим прекривачем и кади их са свих страна. Јер, и сила оваплоћенога Бога испрва је била скривена, све док није дошло време чудеса и сведочанства са неба. 5 Но, они који су за Њега умели да кажу: Господ се зацари, у красоту се одену, и који су умели да кажу све оне остале богодоличне речи, они су Га признавали, поштовали Га као Бога и тражили своје уточиште код Њега. Имајући то на уму свештеник над покривеним Даровима изговара речи: „Закрили нас окриљем крила Твојих“, и кади их са свих страна. 3. Пошто све то изговори и обави, и пошто се помоли да се сва добра ове свештене Службе остваре у складу са њеним светим циљем, свештеник ступа у Жртвеник, стаје пред свету Трпезу и започиње Литургију. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  23. Свештеник наставља са приносом, и вадећи по једну честицу из сваког хлеба, користи их као Дарове. Али, не говори и не чини, као на почетку, оно што је изображавало смрт Господњу; јер, сматра се да оно што је једанпут изговорено, то важи за целу службу. Наиме, целокупно приношење Дарова бива у спомен Господа, и оно у целости објављује Његову смрт. 2. Које се речи сада изговарају? У славу Пресвете Мајке Божје, … у част и спомен овога или онога светога, … за спомен и отпуштење грехова душа живих или умрлих. 3. Шта значи све то? Благодарност Богу и прозбу, а то су разлози за приношење Дарова. 4. Овако ствари стоје: ниједан дар не даје се узалуд – било да се њиме угађа Богу, било да се он дарује људима – него се приноси зарад каквог добра које се збило, или које се очекује. Заиста, даровима или узвраћамо своме добротвору за оно што смо примили, или њима угађамо ономе који је у стању да нам подари оно што још нисмо примили. 5. Чини се да се ови Дарови Богу приносе изоба разлога: и зато што смо већ примили, и зато да бисмо примили, односно и да заблагодаримо Богу, и да Га молимо – да заблагодаримо за све добро које нам је учињено, и да Га молимо да би нам добро чинио. Према томе, Дарови су израз и благодарности и молбе. 6. Која су то добра која су нам већ дата? И која су то добра која иштемо? Свакако једна иста: отпуштење грехова и наслеђе Царства. Јер, то су она добра за која нам је Он Сам заповедио да их тражимо пре свега другог; то су она добра која је Црква већ задобила, а то су и она добра за које Црква моли. Како је она стекла та добра? Икако их то још увек није стекла, те се моли Богу да их задобије? 7. Задобила их је, најпре, тако што је стекла могућност да их прими. Јер, примили су „власт да буду деца Божија“, а то је свим хришћанима заједнички дар, који нам је дат смрћу Спаситељевом. То су божанско крштење и остале свете Тајне, кроз које примамо усиновљење од Бога и постајемо наследници Царства небеског. 8. Затим, Црква је делатно већ наследила и само Царство небеско, и то кроз безбројно мноштво својих чланова које је као какво изасланство послала на небо; те чланове блажени Павле је назвао „Црквом првородних, записаних на небесима“. На тај начин је, дакле, Црква стекла та велика добра. 9. За ону своју децу која још увек хитају за наградом, и уопште за све оне који живе у овоме животу а чија је кончина неизвесна, као и за оне који су се преставили, али не са неким великим и нарочитим надањима, Црква још увек није обезбедила Царство. Због тога се она сећа смрти Господње и сећа се светих који су доспели до савршенства, али се сећа и оних који још увек нису савршени – за оне прве благодари, а за ове друге се моли. 10. Отуда први део приношења Дарова, аслично њему и други, представља благодарење, док оно што после тога следи, представља прозбу у спомен Господа, у славу Његове Блажене Мајке и у част светих наших заступника. 11. Благодаримо Ти, вели Црква, што си нам Својом смрћу врата Живота отворио, што си Мајку од нас примио, што је толику славу стекао човек између нас, што имамо заступнике из рода нашега и што си толику слободу дао људима као што смо ми. 12. Јер, речи у славу и у част значе ради славе и ради части, као што речи за отпуштење грехова значе исто што и ради отпуштења грехова. А речи ради нечега имају двојако значење:или ради онога што је већ присутно, или ради онога чему се надамо. Ко је тај, дакле, ко не зна да слава Блажене Дјеве и част и заступништво светих представљају добра која су већ сада присутна? Приношење Дарова за добра која су већ присутна није ништа друго до чисто благодарење. Из овога што је овде речено, јасно је да и речи у спомен Господа значе некакво уздарје и благодарност Њему због Његове смрти. Због тога се, дакле, приликом приношења Дарова изговарају најпре речи које указују на то да је смрт Господња била узрочник свих наших добара. 13. На послетку, свештеник упућује прозбу молећи се за отпуштење греха, за упокојење душа, и томе слично. Јер, благодарности је својствено следеће: кад се Богу обраћамо, не износимо одмах какве су нам потребе, нити тражимо оно што нам недостаје, него се најпре присећамо свега онога што смо већ примили, те због тога благодаримо и славословимо; на тај начин славу Божију постављамо изнад наших потреба. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  24. Зашто је Господ то заповедио и шта је имао на уму кад је тај спомен од нас затражио? Да не будемо незахвални. Јер, заиста, некакво уздарје којим они што примише доброчинство узвраћају својим доброчинитељима јесте и то кад се сећају њих и њихових дела кроз која су те добродетељи примили. За такав спомен људи су многе начине смислили: гробове, кипове, споменике, празнике, светковине, борбе; сви они један циљ имају, а то је да ваљани људи не буду предати бездану заборава. 2. Тако је и са Спаситељем. Он као да каже: Људи траже неке друге лекове против заборава да би се сећали оних који су им добро чинили, а ви ово чините за мој спомен. Па као што градови на споменицима записују своје јунаке и њихове победе које су им донеле спасење и благостање, тако и ми на тим часним Даровима записујемо смрт Господњу, којом је остварена целокупна победа над лукавим. У изображеним ликовима градови имају само телесно обличје својих добротвора, док ми кроз овај принос немамо само телесно обличје, него и само Тело свога Доброчинитеља. 3. То исто што је Бог у Староме Завету кроз законе одредио – да се кроз праслике остварује сада је заповедио да се збива у истини и у стварности. Јер су Пасха и клање јагњета представљали спомен на заклање оне овце и на крв која је у Египту спасла првенце јеврејске. 4. У томе је, дакле, смисао спомена. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  25. Дакле, пошто на тај начин треба да се обавља спомен на Господа, изговоривши речи У спомен Господа, свештеник додаје оно што објављује Његово Распеће и смрт. Наиме, засецајући Хлеб, он изговара пророчанство старих пророка о спасоносном страдању: „Као овца на заклање би вођен“, и даље све што следи, те речима и појединим радњама, колико је то могуће, говори о томе. Обављајући неопходно резање Хлеба како би из њега извадио Дар, он то резање чини символом одласка Христовог из света, Његовог приступања Оцу, оствареног кроз смрт, као што је Сам рекао: „Остављам свет и идем Оцу“. 2. Кад одсеца Хлеб забадајући много пута копље у њега, свештеник дели пророчке речи на исто толико делова, те сваки део текста повезује са одређеним делом чина сечења како би показао да се свим тим радњама тумаче изговорене речи. Јер, као што је тај Хлеб издвојен из целине истородног хлеба да би био посвећен Богу и да би се на њему обавила свештена служба, тако се и Господ издвојио од људи, са којима је због Свога човекољубља делио исту природу, те је као овца на заклање био вођен, и узет је са земље живот Његов. Затим свештеник придодаје пророчанства која следе. 3. Положивши Хлеб предложења на свети дискос, свештеник обавља и изговара све оно чиме се објављује сама жртва и смрт Христова. Жртвује се, говори он, Јагње Божије, које узима Грех света. Изговара, дакле, и чини оно што изображава начин смрти Христове. Наиме, урезује знак Крста на Хлеб и тиме показује како се Његова жртва одиграла, односно показује да се то збило кроз Распеће; а после тога свештеник пробада Хлеб са десне стране, те раном на Хлебу показује рану на ребрима Христовим. Због тога се тај нож, којим се убод наноси, и назива копљем, а и начињен је у облику копља како би нас на оно копље подсећао. И док нам све то саопштава кроз свештене радње, свештеник изговара јеванђелске речи: „Један од војника прободе Му ребра копљем“. Тако исто чини и кад су у питању Крв и Вода, који су из ране потекли; о њима и речима говори и радњама их показује, уливајући у свету чашу вино и воду и говорећи: „И одмах изиђе крв и вода“. У томе је, дакле, спомен на Господа и приповест о смрти Његовој. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...