Претражи Живе Речи Утехе

Синод Константинопољског Патријархата објавио је намеру да са свим Помесним Православним Црквама размотри њему адресовано обраћање председника Украјине Петра Порошенка (недавно су то, по питању аутокефалије МПЦ која је у расколу, урадили и председник Републике Македоније Зоран Заев и Синод МПЦ - прим. превод.), о саздању у Украјини аутокефалне Цркве. Постоји ли данас општеприхваћена процедура давања Црквене независности - аутокефалије - и шта о том механизму говоре Црквени канони, подробно је за РИА Новости разјаснио заменик председника Одељења спољних Црквених веза Московског Патријархата, протојереј Николај Балашов. Оче Николаје, зашто питање о додели независности некој Цркви нема, једном за свагда, одређеног јасног одговора - нема ли одговарајућих прописа? - Заиста, услови и процедура давања аутокефалије експлицитно нису прописани у одлукама Васељенских Сабора. Стога, када је на Родосу 1961. године почела припрема Свеправославног Сабора, дата тема је по општем сагласју била унесена у каталог питања за разматрање. Ка њеном пракичном разматрању Помесне Православне Цркве приступиле су на заседању Међуправославне припремне комисије (МПК) у Шамбезију, близу Женеве, 1993. године. До тог момента, осам Помесних Православних Цркава доставиле су своје реферате на тему "Аутокефалија и начини њеног додељивања". У разноликом мишљењу било је могуће приметити две концептуално различите позиције. Константинопољска, Александријска и Јерусалимска Патријаршија и Грчка Православна Црква, истицали су приоритет компетенција Васељенских Сабора и Помесних Сабора Константинопољске Патријаршије, у додељивању аутокефалије. Московска, Румунска, и Бугарска Патријаршија, а такође и Пољска Православна Црква, полазили су од независног права сваке аутокефалне Цркве даровати аутокефалију свом канонском делу. Међутим, у ходу разматрања успело се договорити о главном: нема аутокефалије без сагласности Цркве-Мајке, то јест оне Помесне Православне Цркве којој у том моменту принадлежи онај њен део који жели добити аутокефалију. И нема аутокефалије без свеправославног сагласја, које се "изражава једногласношћу Сабора аутокефалних Цркава". При достигнутом пуном једнодушју Цркава у односу на те принципе, остало је да се договори око процедуре и детаља процеса. О каквим детаљима, на првом месту, ту иде реч? - Имајући у виду важност питања, које је у вези са одређеним догађајима сада постало посебно акутно, навешћу опширни цитат завршног документа МПК из 1993. године, који је потврђен потписима представника свих општепризнатих аутокефалних Цркава: "3. Запажена је пуна подударност погледа који се тичу неопходних каноснких услова проглашења аутокефалије било које Помесне Цркве, тј. у односу на пристанак и деловање Цркве-Мајке, а такође и других аутокефалних Православних Цркава при проглашењу аутокефалије. Сагласно томе: а) Црква-Мајка, добивши молбу од њој подчињеног региона, оцењује суштинске црквене, канонске и пастирске услове за давање аутокефалије. У случају, да Помесни Сабор, у својству вишег Црквеног органа, дарује свој пристанак, он подноси одговарајући предлог Васељенској Патријаршији за тражење свеправославног концензуса, информишући остале Помесне аутокефалне Цркве. б) Васељенска Патријаршија, сагласно свеправославним принципима, Патријаршијском Посланицом доводи све до свеопштег обзнањивања, свезано са конкретном молбом, и постиже се свеправославни концензус. Свеправославни концензус се изражава једногласјем Сабора аутокефалних Цркава. 4) Помесна Црква која је проглашена аутокефалном, уводи се у рангу равноправне у заједничарење Православних Цркава, и има све општеправославно прихваћене канонске привилегије (диптихе, помињања, међуправославне односе итд.) Напомена. Садржај тачке 3. разматраће се и у будуће, следећом Међуправославном комисијом, која је по том питању дужна наћи заједничку позицију Помесних Православних Цркава, и на тај начин завршивши рад по датом питању". На тај начин, при пуном сагласју у основним принципима, преостало је било да се договори о томе, како се управо проглашава аутокефалија, која је одобрена по свеопштем сагласју свих Помесних Цркава: ко и како потписује одговарајући документ. Међутим, после тога, процес заједничког рада се зауставио. - Шта је засметало да се у потпуности усагласи процедура и коначно реши то питање. После 1993. године Константинопољска Црква, која председава у МПК, није сазивала њену седницу шест година, а када је такав покушај направљен 1999. године - засметала је естонска црквена криза, која се разгорела три године раније. Константинопољски Патријархат затражио је учешће у заседањима, равноправно са општепризнатим Помесним Црквама, такозване Естонске апостолске цркве, која је створена на територији Руске Православне Цркве, у рангу Константинопољске аутономије. Руска Православна Црква се са тим није могла сагласити. - Но, касније су се преговори Цркава по том питању обновили. До чега се успело доћи? Прошло је још девет година, пре него се 2008. године Константинопољски Патријархат одрекао од претходних захтева. Процес припреме Свеправославног Сабора се обновио. На заседању МПК у Шамбезију, 2009. године, успео се постићи још један корак ка достизању пуне сагласности: била је састављена формулација заостале тачке, коју шеснаест година раније нисмо довели до коначног изгледа. Сада се он формулисао овако: "3. в) Изражавајући сагласност Цркве-Мајке и свеправославни консензус, Васељенски Патријарх официјално проглашава аутокефалију сведочећи о томе Цркви посредством издавања Томоса о аутокефалији. Тај Томос се потписује Васељенским Патријархом и осведочава се, потписима у њему, Најблаженијих Предстојатеља Светих аутокефалних Цркава, позваних за то Васељенским Патријархом". Овде је још више оснажен акценат на свеправославном сагласју као услову аутокефалије. Заједно са тим, остала су не формулисана до краја "питања о садржају Томоса о аутокефалији и начину његовог потписивања од стране свих предстојатеља", која су била предана следећој МПК за "изражавање јединствене позиције Цркве". -Зашто је начин потписивања Томоса о аутокефалији недефинисан до данашњих дана? Питање о начину потписивања Томоса разматран је на МПК 2011. године, но пуни консензус Помесних Православних Цркава по том питању није достигнут. А управо концензус свих општепризнаних аутокефалних Цркава био је основни принцип свих предходних састанака по питању припреме Свеправославног Сабора. Све Цркве су биле сагласне, да су Томос дужни потписати сви Предстојатељи. Сви су били сагласни да ће потпис Васељенског (Константинопољског) Патријарха, при томе бити на првом месту. Али, делегација Константинопољског Патријархата је настојала, да је потпис Васељенског Патријарха, осим тога, дужан бити још и на специјалан начин издвојен. Конкретно, предлагало се да се његов потпис допуни и речју "апофенете" (на грчком - "одлучује"), а потписи Предстојатеља осталих Помесних Православних Цркава - речју "синапофенете" ("заједнички одлучује"). Делегација Руске Православне Цркве изразила је мишљење, да је Томос дужан да се потврди истоветним потписима Предстојатеља свих Помесних Православних Цркава, при чему би Константинопољском Патријарху, разуме се, било дато место првог међу једнакима. Због непреодољених разлика по таквом, у општем смислу, другостепеном питању, тема аутокефалије није биле унесена за разматрање Свеправославног Сабора. Сагласно одлуци, донесеној на Сабрању Предстојатеља, који је одржан у Цариграду 2014. године, дато питање је било дужно додатно размотрити у оквирима наново установљене Специјалне међуправославне комисије, да би, у случају постизања концензуса, био размотрен на Сабору. Међутим, у стварности, комисија није чак ни приступала изучавању тог питања, не обазирући се на призиве реда Цркава. Тако су у 2015. години Предстојатељи Грузијске, Српске и Бугарске Православне Цркве, у преписци са Патријархом Константинопољским Г. Вартоломејом, иступили за уношење теме аутокефалије на Сабор. На новом Сабрању Предстојатеља, које је прошло у Шамбезију 2016. године, Руска Православна Црква упорно је предлагала да се доведе до краја оно мало, што је остало да се усагласи по питању давања аутокефалије, да би донели коначно решење на Сабору. Но, Константинопољски Патријарх се бојао, да би то могло довести до кашњења сазивања Сабора. Ипак, Патријарх Вартоломеј уверио је Патријарха Московског и целе Русије Кирила, да ни на самом Сабору, ни после њега, од стране Константинопољске Патријаршије неће бити предузимана дејства, повезана са легализацијом раскола на Украјини. При том услову, Руска Црква се сагласила на провођење Сабора без разматрања теме аутокефалије, о чему је Патријарх Кирил званично упознао све Предстојатеље на заседању Синаксиса (Сабрања), 24. јануара 2016. године. - Али, Сабор на Криту и није постао Свеправославни. Да ли је то коначно одложило решење питања о аутокефалији? Или постоји нада? На жалост, при даљој припреми Сабора, због узрока који нису зависили од Руске Православне Цркве, није било обраћено довољно пажње неједнократном саопштењу о несагласности Антиохијске Цркве да учествовује у њему без предходног решења спорног питања о црквеној јурисдикцији у Катару (Антиохијска и Јерусалимска Патријаршија оспоравају једна другој право на парохије у Катару), а такође оним приговорима, који су били покренути са стране Грузијске и Бугарске Цркве. Све је ово привело томе, да Сабор иако се и одржао, није постао Свеправославан. Но, то је већ друга историја. Она не мења ту чињеницу, да је по главним питањима доделе аутокефалије - о улози Цркве-Мајке као иницијатора процеса, о неопходном концензусу свих Помесних Цркава, израженим једногласјем њихових Сабора, - општеправославно сагласје, или, речима документа, "пуно подударање погледа", било достигнуто још четврт века уназад. Извор. https://mospat.ru/ru/2018/05/23/news160272/ Са руског за Поуке.орг превео, Игуман Манастира Пиносава Петар (Драгојловић) View full Странице

Данас Света Црква празнује дан Светог праведног Јова Многострадалног. Он је прошао страшни пут богоостављености и патње, прошао је пут испуњен таквим мукама да његови ближњи нису могли то ни да гледају. Прошао је пут, може бити, још страшнији, пут потпуног неразумевања и издаје од стране оних који су га окруживали, укључујући и његову жену, пријатеље. Сачувао је само наду и ослонио се на Бога да је све што му Господ шаље неопходно за нешто у свету. Неопходно и за њега самог. Или за људе који заједно са њим живе на овом свету, или за људе будућег доба. Кроз све то велико трпљење, правду и уздање у Бога, Јов је добио то о чему машта сваки поштовалац Господа – добио је општење са Богом. Бог је лице у лице разговарао са њим. Говорио му о путевима Своје Промисли. Многа покољења гледају на Светог праведног Јова као на учитеља трпљења и учитеља приближавања Богу. Праведни Јов је био на ивици страшног бездана очајања када је говорио: «Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић» (Књига о Јову 3:3). Изгубио је све: децу, здравље, дом и имовину. А после је изгубио и последњу везу са овим светом – разумевање пријатеља и истомишљеника. Три његова најближа друга, уместо да га утеше, како су искрено желели, су му нанели нове духовне ране, тражили су у њему греха због којих би га Господ тако казнио. А Јов знајући свој пут и не одричући се својих грехова свеједно је говорио: «Не, немам тако страшних грехова због којих би се на мене могле сручити тако страшне муке. Али Господ је милостив и човекољубив, не шаље ми Он све то узалуд». Пријатељи тако и нису успели да га утеше, све док га није утешио Сам Бог. Јов је спознао да је Господ увек био уз њега и да га Господ разуме, жали и воли. Иако је он, Јов, нико и ништа пред Богом. Као и сваки од нас. И на врхунцу тих страшних искушења Господ му се Сам јавио… Умножио је дане Јовове, даровао му децу и благостање… Јов, примиривши се с Богом, с животом и са самим собом, завршио је свој пут. Данас славимо дан човека о коме се воде разне расправе и распредају разне приче у народу. Данас је дан када се родио убијени Страстотерпец цар Николај Други. И данас, као некада пријатељи Јова, многи наши савременици, размишљајући о том човеку, спотичу се и не виде Промисао Божији и посебни пут тог мученика, не само да га не разумеју, већ га страшно и хуле. Данас, када се приближава време његовог убрајања у сабор Новомученика руских, када су у Русији позната многобројна сведочанства о чудима, која се дешавају по молитвама њему, када се љубав пуна поштовања и молитве њему умножавају, неки почињу да причају како не може бити ни речи о канонизацији овог свеца, новомученика, страстотерпца, исповедника и приписују му исте грехе, као и Јову. Он је тако и тако згрешио, причају, он је у том и том случају неправилно поступио. Говоре да се он одрекао од престола. И да су у његовом животу присуствовале извесне људске слабости. Зато је и њега и Русију, мисле они, задесила казна Божија. И почињу да скрећу тему са његовог животног пута, чије житије је пут великог подвижника, великог исповедника и старатеља Руске земље и Руске Цркве, почињу да скрећу тему на поље политике, која је сасвим страна том Небеском Царству, у коме пребивају људске душе, душе људи који одлазе са овога света. Баш тако као и Јов Многострадални, на чији се дан родио цар Николај Други, наш господар је знао да се ништа не дешава случајно и предосећао је да ће после благостања и мира, настати време тешких искушења за њега, за целу Русију и за његову породицу. Баш тако као и Јов Многострадални, најстрашнија искушења које је претрпео Николај била су «издаја, кукавичлук, обмана» и потпуно неразумевање готово свих који су били у његовом окружењу. Долазили су људи, покушавали да га утеше, давали му којекакве савете, али сви ти савети су били празни… недуховни. Сви су ти савети били, као савети змије, сви су ти савети убијали и њега, и Русију, и Православље. Кукавичлук, обмана, издаја – ето шта је царовало око њега, вероватно, јединог Цара Русије који је до краја разумевао свој позив Помазаника Божијег, до краја схватао да је он постављен Богом на престо, како би у скрушености, кроткости и љубави водио руски народ у Царство Небеско кроз овоземаљски пут. Допустите, нико од оних које је Господ позвао на ту узвишену службу није, у тој мери као император Николај Други, разумевао то. И наш се господар удостојио највеће милости Божије – да пострада за Христа и за Његову Цркву. За оне које муче недоумице и сумње по поводу тога да се он одрекао од престола у најстрашнијем тренутку у историји Русије напомињем: када се цар враћао у већ побуњени Петроград, био је у пуној изолацији, окруживали су га издајнички генерали, који су му давали лажне информације о томе шта се заиста дешава, који су само чекали његову абдикацију, који су мрзели руско самодржавље, који су били жедни рушилачких «слобода», чије су последице на својој кожи убрзо и осетили. «Посвуда издаја, кукавичлук и обмана», – ето шта је дан пред абдикацију записао цар. Посвуда издаја, кукавичлук и обмана. Као што је Спаситеља издао Његов ученик, а апостоли испуњени љубављу према Њему се дали у бег, тако су и раба Божијег, слугу Господњег и подражатеља Христа, Николаја издали и побегли од њега. И да ли га ми можемо зато осудити? У данашњем Јеванђељу о слепом чули смо како је Спаситељ рекао: «Мени ваља радити дела Оног Који ме посла док је дан: доћи ће ноћ кад нико не може радити» (Јн. 9:4). То исто се десило и 1917. године – настала је ноћ и већ ништа није могло да се учини, осим тога да се са скрушеношћу и трпљењем даље носи свој страшни крст. Када су 1918. године официри дошли једном од тадашњих највећих стараца јеросхимонаху Аристоклију и рекли: «Благословите нас оче, да ратујемо против побуне, како бисмо вратили Русију на претходни пут», – он им је одговорио: «То је бескорисно, гнев Божији је пао на Русију због тога што је одступила од Бога, и ништа ви не можете да учините осим да пролијете још крви». То исто је говорио и старац отац Алексеј (Мечов). И у истом том духу, духу прозорљивости, пророчком духу је боравио и наш цар у те дане. Он је разумео да се испуњава судбина коју је Господ наменио Русији и да би брзоплетост и непромишљена дејства само начинили штету. Он није напустио Русију – цар је остао да до краја са својим народом носи свој крст. Тако је и говорио: «Ако је сада Русији потребна жртва, онда ћу та жртва бити ја». Император Николај је и постао та жртва 1918. године у Ипатијевском дому у Јекатеринбургу, када је примио мученичку смрт: он сам, његова супруга и деца. Он је знао да се није случајно родио на дан Многострадалног Јова. Свети праведни Јов добио је једину праведну награду који му је Господ могао дати у време Старог Закона (тада се само на овом свету могла даривати радост праведне награде људима), – умножио се његов живот, и деца, и имање. Али следбеник Светог праведног Јова Многострадалног, цар Николај Други, који је страдао и за своје грехе и за грехе повереног му народа, добио је заслужену награду у Царству Небеском. И данас је највећа срећа за њега да се моли за руски народ, за који он и сада носи одговорност као последњи Цар и Самодржац Русије. И то страшно велико послушање он је носио кроз читав свој живот, кроз смрт и носи га у вечном животу. Зато се помолимо и ослонимо на Господа да Он просветли наше слепе духовне очи, да просвети наш ум, како бисмо могли да разликујемо неразумно, лажно благочестије од истинитог пута Божијег, који јесте крст, трпљење и жртвена љубав. Данас после Божествене Литургије служимо панихиду и чврсто ћемо се надати да ће у своје време Господ у Цркви Својој прославити мученика и исповедника, последњег руског Цара, и тада ће се његова особена молитва, верујем, на посебан начин одразити и на живот Русије, и на живот Руске Цркве, и на живот сваког од нас. Извор: Православие.ру View full Странице

1. ЗЛОЧИН ЕВРОПЕ У КИТАЈУ Било је времена кад је Европа себе рачунала најкултурнијом земљом на свету. То није било давно. То је било крајем деветнаестог века, пре једног непуног човечјег века. У то време Европа је држала под својом влашћу све народе на кугли земаљској, изузев три четири. Међу ове слободне неевропске народе рачунао се и кинески народ. Но као негда премудри цар Соломон што се није могао одржати на висини, на коју га је милост Божја уздигла, него је пао у прашину и поклонио се идолима, тако ни Европа. На вртоглавој висини, на коју се она била уздигла Божјим допуштењем, да би била светлост и заштити свих осталих мањих и слабијих народа, Европа се понела ветровима охолости, и пала је. Пала је у прашину, њеном руком натопљену крвљу осталих Божјих народа, браће своје. И још се није дигла. И Бог зна, да ли ће се икада дићи. 1897 године узбунио је Европу немачки цар Вилхелм (који сада живи као изгнаник и сужањ у туђој земљи) ускликом "Жута опасност!" То јест: Кинези су опасни по европске народе; дакле Кинезе треба притеснити, поробити и тако учинити безопасним! И на усклик тада моћног цара одазвала се сва Европа. И настало је једно страшно притешњавање, поробљавање и пљачкање кинеске земље и кинеског народа. Руке белих људи зацрвенеле су се од крви њихове жуте браће. И недужна крв Кинеза завапила је ка Створитељу свих људи, као оно у прве дане људске историје, кад је крв Авељова завапила к Богу против Каина братоубице. И рече Бог Каину: шта учини? Глас крви брата твојега вапије са земље к мени. 2. БОКСЕРСКИ УСТАНАК Но и Кинези су људи од крви и меса. При том и некрштени, без благе науке Спаситељеве. 1900 године једна група Кинеза дигла се на устанак против Европљана на њиховој земљи, које су они називали "бели ђаволи". Ти усташи назвати су боксери, отуда и њихов устанак остао је у успомени под именом боксерски устанак. Боксери су почели убијати Европљане, као уљезе, пљачкаше и таране. Њима је било мрско све што је европско, па и вера коју су им европски апостоли доносили. Мржња према белим људима била је у исто време и мржња према хришћанима. Отуда се гњев боксера окренуо и против својих хришћана, тј. против крштених Кинеза. И у том крвавом боксерском бунту погине неколико стотина само православних Кинеза, који се рачунају као хришћански мученици за веру, или - како би Срби рекли - за крст часни. Страдање и погибију тих кинеских мученика, ето, ми смо и предузели да опишемо у овој свесци "Малог Мисионара". 3. ШТА ПРИЧА ОЧЕВИДАЦ У то време постојала је, а и данас постоји, Руска Духовна Православна Мисија у Пекингу, престоници Китајског царства. Началник те Руске Мисије био је архимандрит Инокентије, доцније митрополит. Као очевидац он је овако описао те крваве догађаје: 4. ЈУНАЦИ НА МУКАМА - Према сведоџби самих незнабожаца, који су својим очима видели, неки од православних Кинеза пошли су у смрт са изумљујућим јунаштвом. Тако: ПАВЛЕ ВАН, вероучитељ, умро је у мукама са молитвом на устима. ИЈА ВЕН, учитељица у мисијској школи, била је два пута стављана на муке. Први пут боксери су је исекли по целом телу и као мртву затрпали земљом. Но она се поврати и дође к себи. Чувши њено јечање стражар је узме и пренесе у свој шатор. Но кад дођу боксери и виде је живу, они је исеку тако да је умрла. Оба пута за време мучења Ија Вен је одважно, гласно и радосно исказала своју веру у Христа Спаситеља пред својим мучитељима. ИВАН ЦЗИ, дечак од 8 година, син убијеног кинеског свештеника. Њега су боксери непоштедно израњавили и нагрдили. Шаке су му биле отсечене, и ране су му се виделе на прсима. Кад су га мучитељи питали, да ли га боли, мали Христов јунак Иван одговори са осмехом: "За Христа није тешко страдати!" Онда га злотвори опет дохвате, па му одсеку главу, а труп му сажегу на ломачи. 5. ЖИТИЈЕ МУЧЕНИКА ЦЗИ-ЧУНА Овај православни мученик родио се 1855 године. Крштен је још у детињству, а кад му је било 10 година он је постављен за учитеља. У 25 години рукоположен је за свештеника од Николаја епископа Јапанског. Руси су га звали Митрофаном. Још у детињству Цзи-Чун лишио се свога доброг оца који га је много волео, и који га је дао у старање и васпитање његовој баби Катарини. Мати му се звала Марина и била је учитељица у некој женској школи. Ондашњи началник руске мисије архимандрит руски Пападије обратио је нарочиту пажњу младом Цзи-Чуну и дао га је једном истакнутом учитељу Лун Јуану с тим, да га овај спрема за свештенички чин. Цзи-Чун је био смернога карактера, веома пажљив, обазрив и ћутљив; био је повучен и мирољубив. Кадгод се догодило да га за нешто карају или оптужују, он се није старао да себе оправдава. Никако није желео да прими свештенички чин. Отказивао се од тога непрестано говорећи: "малоспособни и малодушни човек - како би се смео усудити да прими тако велики чин?" Но принуђаван од началника мисије и убеђиван од стране свога учитеља, Цзи-Чун, из свете послушности која мора да влада у светој цркви Христовој, најзад се поклони вољи својих старијих, мада је предосећао да њему као свештенику предстоји мучна судба и мученички крај. Као свештеник Цзи Чун био је главни помоћник архимандриту Флавијану при преводу богослужбених и духовних књига на кинески језик. Петнаест година служио је он тако Богу и народу своме. При том трпео је много увреда од своје околине, но он се на то није обазирао. У време боксерског бунта 1 јуна 1900 год. (по кинеском календару 17 дана 5. месеца) буду зграде Руске Мисије спаљене од бунтовника. Многи хришћани избегавши пожар склоне се у дом оца Цзи-Чуна. Међу овима били су чак неки који нису волели овог Божјег човека, али милостиви Цзи-Чун примио је њих и није их истерао из свог дома. Видећи неке уплашене и поколебане, Цзи-Чун их је крепио и храбрио именом Христовим. Сваки дан он је излазио из куће и ходио да види спаљену цркву, и да се на пепелишту њеном помоли Богу. Јуна 10. око 10 сати увече јурну боксери на кућу Цзи-Чуна и опколе је. У кући је тада било око 70 хришћана. Неки од њих успеју да се пробију и побегну, а они који су били слабији са женама и децом остану. Наравно, остане и отац Цзи-Чун. Он се није ни крио. Седео је у дворишту свога дома, и ту је дочекао боксере. Ови незнабошци знајући да је он свештеник нарочито су били кивни на њ. Зато одмах јурну с голим ножевима и избоду га по грудима. Смртно рањен свештеник падне под једну смокву, и ту преда Богу душу. Потом јурну незнабошци у кућу и побију и све отале хришћане који су се ту затекли. Године 1903, у време мира у Китајском царству, подигнут је у Пекингу Храм Мученика. У тај храм пренето је и тело свештеномученика Цзи-Чуна и заједно са телима осталих кинеских мученика погребено под олтаром. А на месту где је Цзи-Чун погинуо постављен је велики крст. Сваке године у дан кинеских мученика, а то је 10 јуни (по правом календару), после службе у храму, иде литија до оног крста и тамо се врши свечан помен. Тако је славно окончао свој земни век овај непоколебљиви војник Христов и преселио се у Царство небеско. Из онога света јављао се Цзи-Чун осталим његовим сународницима кад су били мучени и као њихов ангел утешитељ храбрио их и тешио их указујући им на венце славе. 6. МУЧЕНИШТВО ЈЕДНЕ ПОРОДИЦЕ Свештеник Цзи-Чун имао је жену Татијану, из фамилије Ли, и три сина: Исаију, Сергија и Јована. Исаије је имао жену Марију. Сви су они пострадали у то време за Христа; остао је у животу само средњи син Сергије, који је сад протојереј. ТАТИЈАНА је имала 44 године. Оне страшне ноћи 10 јуна она се некако спасла, али је сутрадан ухвате боксери. Ухвате Татијану и још 18 Кинеза хришћана, свега 19 душа, па их изведу из града кроз капију звану Ан-Дин-Мин и доведу до боксерског стана званог Сиао Ин Фан. Ту одсеку главу и Татијани и осталима. На том месту налази се сада православни Дом Убогих, звани "Троугаоник". ИСАИЈА је био стар 23 године. Служио је у артиљерији. 7 јуна боксери га ухвате. Знајући га раније као хришћанина, они му одсеку главу на главној улици код капије Пин-Це-Мин. ЈОВАН је имао само 8 година. Оне ноћи кад му је убијен отац, свештеник Цзи-Чун, боксери су ухватили малог Јована, па му одерали леђа и одсекли нос, уши и прсте на ногама. Његова стрина Марија спасе га некако од смрти и сакрије у нужник. Сутрадан нађу га где седи без обуће и одеће на вратима, па га упитају, да ли га боли. Малишан одговори: "не боли ме ништа". Сила Христова утољавала је бол. Улична дечурлија смејала му се и викала: "Ер-мао-цза!" Ова кинеска реч значи: слуга ђавола. Тако су незнабожни Кинези називали хришћане. На то издевање одговарао је мали Јован: "Ја верујем у правога Бога и нисам Ер-мао-цза". Кад је заискао воде, они му нису дали. Протасије Чан и Иродион Сиу, тада још некрштени, посведочили су, како су видели то дете са љутим ранама на леђима и ногама. Ране су му биле с прста дубоке, но он није осећао болова. Кад су га боксери поново ухватили, Јован је мирно и без страха пошао куда су га повели, "као јагње на заклање". Виде га уз пут неки старац, па му се сажали и рече: "Шта је криво дете. Његови су родитељи криви што су га учинили слугом ђавола". Други му се ругали како рамље. Но Јован на све то није обраћао пажње као ни његове убице, боксери. који су га водили на губилиште. МАРИЈА, супруга Исаијина и снаха свештеника Цзи-Чуна, имала је 19 година. На два дана пред погром, она дође у кућу свога свекра, желећи да умре у његовој близини. Кад су боксери 10 јуна опколили дом свештеников, Марија се сва дала на то, да храбро и присебно помогне другима да се спасу. Она их је изводила из куће и подржавала да се успну на зид и пребаце. У том боксери и војници разбију врата и уђу унутра. Тада Марија храбро стане пред њих и почне их страшно изобличавати због убијања толиких људи без икаквог суда и суђења. Нападачи су стајали као окамењени и нису се усудили убити Марију. Но после су је ранили у руку и просекли јој ногу. Њен девер Сергије три пута је покушавао да је наговори, да се удаљи и избегне смрт, али му је јуначка Марија одговарала: "Ја сам рођена овде код цркве Пресвете Богородице, овде хоћу и да умрем!" И остала је ту. Доцније су наишли ту боксери и умртвили блажену Марију. Ето тако су пострадали и мученички венац примили ови кинески православни хришћани. Њихова храброст у признању Христа за Бога и Господа пред незнабошцима и њихова смрт за Христа, без страха и колебања, подсећа нас на древне хришћанске исповеднике и мученике у земљама које су ближе нама. 7. АЛБАЗИНЦИ Међу мученицима, пострадалим за Господа Исуса Христа, били су у великом броју Албазинци. То су потомци оних славних Албазинаца, који су још у 1685 години донели светлост Христове православне вере у Пекинг, престоницу Китаја. Не може свак бити Христов мученик. То је дато само онима који имају особиту љубав према живом Господу своме. То је нарочито одликовање од Христа, да неко умре мученичком смрћу као што је Он умро. Због велике љубави и преданости старих Албазинаца Господ је наградио њихове потомке мученичким венцем. Албазинци су једно монголско племе на југу руског Сибира, које је још у 17 веку примило веру православну. Албазинец КУЈ ЛИНГ и ХАЈ ЦИУАН са братом својим ВИТОМ, и Албазинка АНА ЖУИ, са многим другим Албазинцима, храбро су пошли у смрт не бојећи се оних који убијају тело а душу не могу убити (Мат. 10, 2). Најпре су били мучени а потом на разне начине убијени од незнабожаца. Необично су узбудљиви призори били, кад су ови дивни мученици на коленима молили се Богу да опрости њиховим мучитељима док су ови оштрили сабље да их посеку. Призори на почетку 20. столећа усред незнабожног Китаја истоветни су са оним из првих дана после Христа у Јерусалиму. 8. УПОКОЈ, ГОСПОДЕ Крваве 1900 године била је православна црквена општина у Пекингу малена. Она се састојала свега из хиљаду, православних Кинеза. Приликом гоњења и мучења од стране боксера неки су се од њих уплашили и отпали од праве вере, па принели жртве идолима. Али 300 њих је пострадало. Заиста ово је био велики губитак за тако малену општину. Без мало трећина. Но благословен је такав губитак. То није губитак него добитак. Јер они који пострадају за Христа, постају моћнији на небу него што су били на земљи. Они имају велику смелост, да просе од Бога што год хоће за своје сроднике и сународнике у земаљској цркви. И Бог им испуњава прошења и молбе. Молитвама кинеских мученика може се слободно приписати узраст и распрострањење православне цркве у Китају после 1900 године. Место једног храма, данас у Китају има много православних храмова. И место једног архимандрита као началника Мисије у Пекингу, данас постоје три православна архијереја на китајској земљи. Има Кинеза православних свештеника, и ђакона, и учитеља, и мисионара. Има и неколико црквених болница и домова за сиротињу и школа. И тако благодарећи крви кинеских мученика Христова вера шири се и напредује у царству жутих људи. И у Китају као и на свима другим странама показала се истинитост оних речи: "Крв мученика - семе цркве". А ми помолимо се Свевишњем за нашу једноверну браћу кинеске мученике: Упокој, Господе, слуге Твоје! И узвикнимо: Слава онима које је Христос прославио! Слава православним кинеским мученицима на век века! Амин. 9. ШТА ЗНАМО О КИНЕЗИМА Мало знамо. Знамо да их има око 400 милиона. Дакле више него свих европских народа са Русијом укупно узето. Кинези су већином земљорадници. Познати су као најбољи баштовани у свету. Намножени и стешњени веома у својој земљи, они су били принуђени да употребе превелики труд и вештину, да с малог парчета земље истерају што већи плод. После Светског Рата упутила се једна пољопривредна мисија из Америке у Китај, да научи Кинезе "рационалном" обрађивању земље. На челу те мисије био је један чувени професор пољопривредне науке. Кад су се вратили у Америку, тај учени професор изјавио је, да они "нису имали шта да науче Кинезе, али да су много научили од Кинеза". Осим тога, Кинези се баве трговином и разноврсним занатима. Највећи су им градови: Пекинг, Нанкинг, Шангај и Кантон. Хране се највише пиринчем а пију чај. Царство китајско је веома старо. По рачуну самих Кинеза њихово је царство постојало на 2000 година пре Христа. Са северне стране Китај је ограђен једним необично дебелим и високим зидом, са кулама и стражарама за војнике. По предању тај зид је зидао Чин-Ши-Хванг, 200 година пре Христова рођења. Иако је и пре њега постојало царство и било царева, њега Кинези називају својим првим царем, зато што је он успео да разједињена племена уједини и да завлада уједињеним Китајем. Велики зид на северу он је сазидао ради одбране земље од дивљих Татара. Кажу, сазидао га је за десет година. Зид је дуг преко 2000 километара. И заиста тај зид је послужио Кинезима врло добро, да кроз многе векове живе у миру. Још им је тај зид помогао да одрже свој карактер и своје обичаје од страних примеса до најновијег времена. 10. ШТА СУ КИНЕЗИ ПРОНАШЛИ? Изузев праве вере, коју ми као хришћани имамо, може се рећи, да су Кинези цивилизованији народ од Европејаца. По њиховом предању, цивилизација је њихова била развијена на 2000 година пре Христа. Њихова књижевност датира се од 1500 година пре Христа. Два столећа пре рођења Господа кинеска царска библиотека садржавала је 2705 књига. Научна "теорија релативитета", о којој се у Европи почело говорити тек пре 10 година, била је у Китају позната на 330 година пре Христа. Ту теорију објавио је философ Чванг-Тцу. Пре Европејаца Кинези су пронашли кола с точковима, точак лончарски, компас за лађе и музичке ноте. Све ове проналаске Кинези приписују једном свом великом цару који је живео на две и по хиљаде година пре хришћанског времена. Кинези су измислили и окарину. Од воћа и биља из Китаја су пренесени у Европу: бресква, мандарине и чај. Кинези су први изумели хартију и штампу. Они су први почели употребљавати папирни новац. Док је у Европи први пронашао штампу Јохан Гутенберг (+ 1468), дотле су Кинези имали штампаних књига на 500 година раније. Први сеизмоскоп (справа за одређивање земљотреса) пронађен је 132 године после Христа од кинеског астронома Чанг-Хенга. Грнчарија је код Кинеза дошла до таквог савршенства као нигде иначе у свету. Најбољи порцулан израђује се у Китају. Китај је још отаџбина и свиле. По предању, прва Кинескиња која је почела неговати свилене бубе и с њих скидати свилу била је царица Схи-Линг, на 2000 година пре Христа. Она је смислила и први разбој за ткање свиле. 11. КИНЕСКА МУДРОСТ "Кинези су имали много својих мудрих људи, од којих се за највеће сматрају: Конфуциус, Лао-Тзе и Менциус. Њихова мудрост не садржи никакву божанску истину, него се сва односи на владање људи, на управљање државом и на чување традиција. При том постоји и опширна, усмена мудрост народна, стечена из искуства. Навешћемо овде неколико кинеских изрека: 12. КИНЕСКА ВЕРОВАЊА Човека обузима туга кад помисли, да је кинески народ незнабожан и идолопоклонички. Један тако даровит народ, са тако великом културом и великом животном мудрошћу не зна ништа о једноме живоме Богу. Овај случај с Кинезима потпуно је убедљив доказ, да један народ ни са највишом културом не може сам доћи до познања праве истине, док му се истина с неба не јави. Све што се од земље могло научити, Кинези су научили одлично, али од земље се нису могли научити небеским тајнама. Њихови мудраци познали су готово до савршенства многе тајне природе, али нису могли скинути завесу са небеса и познати тајне небеске. Вера Кинеза састоји се из мађија, идола и спиритизма. Сем разних легендарних божанстава, мушких и женских, људских и животињских, они обожавају и многе претке своје. Сваки Кинез држи у својој кући или авлији кипове, од дрвета или камена, својих умрлих предака. Пред њима кади и пали свеће (од хартије). Кинези верују да дух сваког човека живи и после његове смрти. Наравно, у сравњењу са тупавим материјалистима европским који одричу постојање духа и душе, таква вера Кинеза могла би се сматрати правилном. Но та правилност простире се само на врло краткој линији, а после долазе заблуде. На име: духови умрлих људи вечно су ту на земљи, и немају другог места ван земље где би живели. Они обитавају свуда: у домовима, у ваздуху, у стењу и дрвећу, у рекама и планинама. Ти духови су обично немирни и злобни, па их треба непрестано умилостивљавати жртвама. Очигледно, да то што Кинези сматрају духовима својих предака ништа друго нису него маскирани демони. Такав је случај и са спиритизмом. Како су разна веровања код Кинеза, тако су код њих и разне науке о владању. Три су најпознатије науке о владању, и то: једна Конфуцијева, друга Лао-Тзеа, и трећа Будина. Но има и безброј варијаната. Главно су Конфуцијанизам, па Таоизам, па Будизам. Но осим тога у Китају живи и велики број муслимана. 13. ХРИШЋАНСТВО У КИТАЈУ Нешто пре 700 година била је прилика да сви Кинези као један приме веру хришћанску. У то време владао је китајским царством цар Кублај кан. Њега је посетио био један племенити Венецијанац, Марко Поло, знаменити светски путник. Марко Поло необично се допао цару Кублају, и овај га је често призивао у свој двор и с њим разговарао као пријатељ са пријатељем. Кад је цар упитао Марка Пола о вери европских народа, Марко је са великим усрђем и знањем изложио цару откривену науку Господа Христа. После дужих разговора и после дугих размишљања цар је изјавио своме госту, да је он вољан да прими веру Христову са целим својим народом. Обрадован том царевом изјавом Поло каже цару, да су зато потребни свештеници, и да је он готов ради те велике ствари вратити се дома и издејствовати где треба, да се пошаљу у Китај хришћански свештеници. Тако се он растане са царем и поврати у Венецију и у Рим. Али ту је доживео неочекивано разочарење. Кад је он почео причати о Китају као једном великом царству, већем од целе Европе и многољуднијем од Европе, о жутим људима и њиховим вештинама, о животињама и биљкама, непознатим у Европи, - сви су га почели исмевати и називати га лажовом. Његови најближи пријатељи сматрали су га полуделим. И тако овај велики човек умре у највећем огорчењу, презрен и одбачен од свију. Пре Марка Пола у Китају је проповедано Јеванђеље, но углавном међу простим народом. По предању, прву Благу Вест о Сину Божјем донели су у Китај такозвани томиста, то јест хришћани из Индије, где је проповедао апостол Тома. Но проповед томиста није се показала успешна. Нешто успешније, но не много, прошли су несторијанци, јеретици хришћански, који су као изгнаници из Византијског царства, пошли на Далеки Исток, и допрли до жутог царства. Да је Марко Поло успео да за живота Кублај кана одведе хришћанске свештенике, на сву прилику да би цео китајски народ тада био крштен. Али ваљда промислу Божјем хтело се, да то дело одложи. Римокатоличка црква је после слала неке своје мисионаре у Китај, међу овима и језуите. Најчувенији њихов мисионар био је Ксавије. Но својом међусобном свађом језуити саблазне Кинезе, те их ови једне побију а друге протерају. После римских мисионара дошли су у Китај протестантски мисионари из Енглеске и Америке. Најзад се јавила и мисија православна, руска, с којом смо раније упознали читаоце. 14. ПРОДАВАЦ БЕОГРАДСКИХ НОВИНА КИНЕСКИ ВЛАДИКА У Китају сада се броји између 20 и 30 хиљада православних Кинеза. Кад би сви православни Кинези живели у једноме граду, тај град би био колико наш Прилеп. Руска мисија тамо има сада три епископа, и то: преосвећеног Виктора у Пекигу, Јувеналија у Тианцину и Јована у Шангају. Садањи владика Шангајски, Јован, свршио је правне науке у Русији. У време безбожничке револуције он је са својим родитељима пребегао у Србију. Његов отац Борис, негда вођ дворјанства, остао је у Београду у први мах без средстава и занимања. Мајка о. Јована, Глафира Стефановић Севастијановић, порекла је српског, од Срба негда пресељених у Русију. Да би исхранио себе и своје родитеље Јован се примио за продавца београдских новина. И с тим занимањем свршио је богословски факултет у Београду 1925. год. Потом је постављен за наставника гимназије у Великој Кикинди. Затим се замонашио у манастиру Миљкову. Замонашен је од знаменитог духовника архимандрита Амвросија. Рукоположио га + архиепископ Чељабински Гаврил. За тим је дошао за наставника Богословије у Битољу 1927. год. Ту је служио до 1934. године, када је изабран за епископа Шангајског, и посвећен друге недеље по Духовима у руској цркви Свете Тројице у Београду. Спомен о оцу ЈОВАНУ остао је неизгладљив у срцима свих православних Битољчана а особито богослова. Док је био у Битољу, он је светлио као звезда својим примером. Чак ни толика удаљеност од Битоља није могла смањити сјај те звезде. У цркви Св. Благовештења где је о. Јован две године служио из дана у дан, име његово спомиње се на богослужењима као и у разговорима. Његове су молитве помагале, његова љубав очаравала, његов аскетизам изазивао дивљење. Ето, таквога мужа изабрао је Господ и упутио у кинеско царство, да буде Његов јеванђелист и лученосац. Сви му желимо здравље и многолетство. КИТАЈ, КИТАЈ — песма младих Кинеза – Велика је земља наша, Од Тибета па до мора, Пуна башти и испаша, Пловних река, зелен-гора. Китај, Китај, наш Китај, Земља дивна као рај! Велики су цари наши, Од славнога Хуанг-ти, И мудраци и зидари К'о Чин-Ши-Хванг и Конфуци. Китај, Китај, наш Китај, Земља дивна као рај! Но ево нам сада Христа Који носи кључе неба Нек' се Китај Њим заблиста И насити Живог Хлеба. Тад ће Китај, наш Китај, Бити прави Божји рај. Син Истока, Цар всељене, На Западу распет с нова, У китајске жури стене, На Истоку тражи крова. Китај, Китај,наш Китај, С Христом биће прави рај. Христос вечни, Цар небеса, Сад Истоку Царство нуди, Прво зове род Кинеза, Приђите Му, жути људи! Китај, Китај, наш Китај, С Христом биће прави рај! КИТАЈСКО ПРАВОСЛАВНО БРАТСТВО У ШАНГАЈУ Ово братство састоји се из многих чланова, Кинеза и Руса. Под мудрим руководством свога Архијереја, Њ. Пр. Владике Јована, ово братство добро напредује. Ми ћемо навести овде имена неколико чланова Кинеза и њихова занимања, да би читаоци "Малог Мисионара" видели, какви људи у Китају примају Православље, и да би њихова имена држали у молитвеној успомени: Никола Ли, свештеник; Андреј Јуј, адвокат; Илија Чан, адвокат; Илија Вен, свештеник; Петар Чан, царински чиновник; Др. Виктор Чиен, лекар; Мелетије Ши, трговац; Амвросије Јуј, драгоман; Иван Ло, преводилац са страних језика; Тока Ма, учитељ страних језика. МОЛИТВА ЗА КИНЕСКИ НАРОД Свевидећи Боже, Сунце над Сунцима, видело над виделима, који својим погледом обујимаш сва створења на небу и на земљи;који једини знаш број ангелских војски, као и мрави у прашини, тица у ваздуху и риба у води - излиј милост Твоју на народ кинески, најмногољуднији народ Твој на земљи, молимо Ти се. Господе, Ти си дао народу кинеском велику животну мудрост, да зна земљу обделавати, трговину поштено водити, власти се покоравати, родитеље поштовати, кућу своју уређивати и волети ред и поредак у свему. Но та мудрост води човека само до гроба, који је мало удаљен од колевке сваког смртног. Недостаје народу кинеском она вечна Мудрост Твоја, Господе, која се оваплотила на земљи у Сину Твом јединородном, која преноси душу преко гроба и уводи је у царство небеско. Створитељу благи, безгранична Љубави, зар Твоја љубав може имати границу према многим милионима Твога великог кинеског народа? Не и никако. Него си Ти својим чудесним промислом одредио време у које ће китајски народ прићи и поклонити се крсту Христовом и примити у себе крв Христову пречисту и силу Духа Твог Светог. Ускори то време, Многомилостиви. Помози мисионаре крста и васкрсења у земљи кинеској. Отвори врата благодати Твоје за Китај насупрот гресима нашим. Да би и земља жутих људи забрујала песмом и усклицима из безбројних људских грла: Рождество Твоје Христе Боже наш и Христос воскресе из мртвих! Тројице Пресвета, нека би тако било по молитвама свих апостола и јеванђелиста. Нека би тако било. Амин. View full Странице

Али неки Га не познаше и не примише, нити као госта, нити као пријатеља, нити као домаћина, него својим рукама дигоше камен на Њега, и својим смртним душама припремише смрт телу Његовом. Такво је божанско својство Господа Исуса, да где год се Он појавио, Бог у човечјем телу, људи су се делили надесно и налево од Њега, као што ће се поделити при Његовој појави последњега дана земаљске историје. И дан данас кад се поведе разговор у световном друштву о Господу Исусу, људи се деле надесно и налево. Како ли је тек оштра морала бити та деоба у дане Његовог телесног живота на земљи! Данашње јеванђеље описује два случаја такве оштре подељености мећу људима у односу према Господу нашем. У првом случају, на вечери у селу Витанији, присутни су се били тако поделили, да су на једној страни били апостоли, васкрсли Лазар и његове сестре, Марта и Марија, које су гостиле Господа, а на другој Јуда издајник, који је протествовао што је Марија излевала мирисно уље на главу Господа. У другом случају, на једној страни био је народ који је свечано дочекивао Господа при уласку Му у Јерусалим, а на другој фарисеји, књижевници и првосвештеници, који су се саветовали да убију не само Христа но и Његовог пријатеља Лазара. На шест дана пре пасхе дође Исус у Витанију где беше Лазар што умре, кога васкресе од мртвих. Где је био Господ пре тога? Из претходног јеванђеља види се да се Он одмах по васкрсењу Лазара удаљио близу пустиње у неки град Јефрем. А удаљио се из просте осторожности да Га старешине јеврејске не ухвате и не убију. Јер васкрсење Лазара узбунило је ове безумне старешине више од свију других чуда Његових. Види се да је овај Лазар био човек чувен и знаменит, што сведоче и многобројне посете дому његову како у време његове смрти тако и по васкрсењу. Многи од Јудејаца беху дошли к Марти и Марији да их теше за братом њиховим (Јов. 11, 19); и: многи њега ради иђаху да виде чудо сотворено на њему Господом (12, 11). Па како још није било дошло Његово време, Господ се повукао даље од Јерусалима и склонио од злоковарних непријатеља Својих. И ово је Он учинио ради нас. Прво зато, да се Његова смрт не би десила у тајности него пред стотинама хиљада сведока, који су се о Пасхи сабирали у Јерусалим; да би тако цео свет знао да је Он несумњиво умро, те да би после било очигледно и несумњиво чудо Његовог васкрсења. Друго зато, да нас научи савршеној покорности вољи Божјој, те да и ми не јуримо у смрт пошто пото, по нашим сопственим саображењима, него да испитујемо вољу Божју и да будемо готови пострадати онога часа који нам се открије. Јер ако се потпуно предамо вољи Божјој ни длака с главе наше неће погинути (Лк. 21. 18), и све ће нам се десити у оно време у које треба да се деси, а не пре и не после. Ако смо достојни да умремо мученичком смрћу за Христа Господа, и ако смо при том потпунце покорни вољи Божјој иштући при том славу Божју а не нашу, онда ће наша мученичка смрт доћи у време и на начин како је то најкорисније и за нас и за наше ближње. Не треба, дакле, мислити, да је Господ Исус избегавао смрт склањајући се испред Својих џелата: Он је није избегавао него само одлагао до онога часа који је Оцем Његовим био одређен, до онога часа када ће смрт Његова донети највише користи свету. А да Господ није имао страха од страдања и смрти јасно је из Јеванђеља као светлост сунца. Тако једном је Он прорицао Своје страдање и смрт, кад га је Петар почео одговарати од таквих мисли с уверавањем да му се то неће десити, Господ је запретио Петру и рекао страшне речи: иди од мене, Сатано, јер ти не мислиш што је Божје него што је људско (Мк. 8, 32-33)! На шест дана пред Пасху Господ се опет вратио у Витанију, где је живео Његов пријатељ Лазар, кога је Он васкрсао из мртвих. Ту је за Њега била спремљена вечера. И онде му зготовише вечеру, и Марта служаше, а и Лазар сеђаше с њим за трпезом. Јеванђелист Јован прећуткује дом где је била та вечера. Могло би се мислити на први поглед да је то било у дому самога Лазара. Но према јеванђелистима Матеју (26, 6) и Марку (14, 3) изгледа јасно, да је вечера била у дому Симона губавога, пошто се код та два јеванђелиста описује истоветан догађај као и код Јована. Иначе би се морало претпоставити да се тај истоветни догађај десио два пута у Витанији, и то у врло кратком размаку времена: једном у дому Лазаревом а други пут у дому Симона губавог, што је мање вероватно. Овај Симон указивао је своје гостопримство Господу несумњиво из разлога што је Господом био исцељен од губе. Јер се не да ни замислити, с обзиром на страшну строгост Мојсејевог закона, да би један губав човек приређивао вечере и позивао толике госте, када ни најближи његови сродници нису смели имати с њим никаква додира. А и Лазар сеђаше с њим за трпезом. Јеванђелист нарочито истиче ово, да тиме покаже стварност Лазарева васкрсења. Васкрсли мртвац живео је својим обичним животом телесних људи: кретао се, ишао у госте, јео и пио. Он није био једна тренутна сенка, која се неком опсеном појавила пред људима па убрзо ишчезла, но жив, здрав и нормалан човек какав је био пре своје смрти и болести. Господ га је васкрснуо и удаљио се из Витаније у град Јефрем на неколико дана. И у присуству и у одсуству Христовом васкрсли Лазар подједнако је био жив човек; да се не помисли и не каже, дакле, да се тобож Лазар само у присуству и под „сугестијом“ Христовом појављивао људима као жив. Сада пак када се Господ поново вратио у Витанију, ево Лазар седи с Њим за трпезом и гостује у свога суседа – а можда и сродника – Симона. Како диван призор! Господ седи за вечером са два човека којима је Он дао више него што им сва васиона може дати: једнога је подигао из мртвих а другога је исцелио од губе. Једноме је тело трулело од гроба а другоме од губе. Он је Својом чудотворном силом повратио првоме живот а другоме здравље. И сада, пред сам Свој полазак на часни крст, Он се склања код њих и налази у њима благодарне пријатеље. О, кад би сви ми знали колико нас Христос сваки дан спасава од трулежи ове земље и губе овога страсног живота, ми би Га непрестано гостили у срцу своме, и не би Га пуштали да оде испод крова наше душе! А Марија узевши литру правога нардова многоценог мира помаза ноге Исусове, и отре косом својом ноге његове, а кућа се напуни мириса од мира. Прва два јеванђелиста пишу, да је жена просула миро на Христову главу, при чему свети Марко још додаје: разбивши скленицу леваше му на главу. Најскупоценија мира држана су у добро залемљеним и тврдо запечаћеним скленицама. Жена је разбила грлић од стаклета, па је онда излевала миро најпре по Његовој глави па онда – у знак неизмерног поштовања према Њему и своје сопствене смирености – и по ногама. Она се није трудила да лагано отвори стакло него га је разбила још и зато што је имала намеру да све миро, без остатка, излије на Господа. И тако, док је Марта служила по кући и око трпезе као и увек, дотле је Марија на свој начин одавала пошту чудотворном Учитељу. Две рођене сестре изражавале су своје поштовање према Господу на два разна начина. Другом једном приликом кад је опет Марта служила а Марија седела крај ногу Христових и слушала Његове свете речи, Господ је одао већу похвалу Марији но Марти рекавши: Марија је добри дијел изабрала (Лк. 10, 42) хотећи тиме да истакне претежну важност духовне ревности над телесном ревношћу. Сада пак Марија је набавила скупоцено нардово миро и, по источноме обичају, левала га по глави и по ногама Онога који је Својом надприродном чистотом омивао и миросавао њену душу. При овоме догађају присутни су се поделили у осећају, сви су ћутали и ћутањем одобравали поступак Маријин, но један само од њих нити је ћутао нити је тај поступак одобравао. Ево како јеванђелист, који је и сам био присутан ту, описује негодовање тога једнога: онда рече један од ученика његових, Јуда Симонов Искариотски, који га намераваше издати: зашто се ово миро не продаде за триста гроша и не даде сиромасима? А ово не рече што се стараше за сиромахе него што беше лопов, и имаше ковчежић, и носаше што меташе у њ. Према првој двојици јеванђелиста није сам Јуда негодовао него и остали ученици (Матеј) или још неки од присутних (Марко). Да су још неки негодовали, било тајно у души било полугласно, јасно је и из одговора Христовог у данашњем јеванђељу: не дирајте у њу …. јер сиромахе свагда имате са собом а мене немате. Господ, дакле, одговара у множини. Но ма колико њих да је негодовало и ма како да је опажљиво било њихово негодовање, главно је да је Јуда најљуће, најгласније и најизразитије негодовао. Зашто јеванђелист Јован спомиње само њега? И то још га нарочито бележи са пуним именом, и са ознаком издајника? Да га читаоци не би помешали са другим Јудом апостолом. Јуда протествује, дакле, зашто се оно скупоцено миро изли бадава а не продаде, и новац не раздели сиромасима. Он означава и високу цену тога мирисног уља: триста пењаза, или триста гроша. То је заиста висока цена једне скенице мира; то износи неколико златних дуката. Но то баш показује превисоко страхопоштовање које је Марија имала према Господу Исусу. Ко зна колико је времена она штедела док је заштедела толики новац, да га одједном утроши, и тиме овековечи један тренутак времена? Јуду је дубоко заболело то што тих неколико златних дуката нису звекнули у његов ковчежић. Јеванђелист отворено каже да он беше лопов. Наравно, да је Господ то знао, тј. знао је, да Јуда подкрада ковчежић, у који су сабиране добровољне жртве за издржавање сиромаха. Но и ако је то Господ знао, Он никад није хтео изобличити Јуду за крађу, можда зато што је Он дубоко презирао новац, те није хтео о томе уопште да говори, а можда и зато што је чекао час, па да у једној речи каже о Јуди све што се могло казати. Ево те страшне речи, коју Господ рече о Јуди пред ученицима Својим: Не изабрах ли ја вас дванаесторицу, и један је од вас ђаво (Јов. 6, 70-71)? Нашто, дакле, називати Јуду само лоповом, кад је он заслужио да се назове ђаволом? На његово негодовање ево шта Господ одговара: Не дирајте је; она је то сачувала за дан мога погреба. Јер сиромахе свагда имате са собом а мене немате свагда. О, да дивна и дирљива одговора! Она иста уста која су изрекла: милости хоћу а не жртве, и која су казала богатоме младићу: продај све што имаш и раздај сиромасима – та иста уста сада оправдавају Марији због просипања скупоценог мира. Није ли ту каква противречност? Не, никако; јер не живи човек само о хлебу, и јер и ово дело Маријино јесте колико жртва толико и милост, и то милост према највећем Сиромаху који је икада ходио по овој земљи. Јер није толико сиромах онај ко је одувек био сиромах и чији су ђедови и прађедови били сиромаси, али је прави сиромах један цар кад се изједначи са сиромасима, а шта тек да кажемо за Цара над царевима који је од постанка царовао над бесмртним војскама ангелским, па је из човекољубља учинио се човеком родивши се у пећини и поставши слуга свима? Волови и овце позајмили су Му своју шталу као новорођеном младенцу, а по смрти ко ће Му пристојно помазати мртво тело Његово, бар онолико колико је то обичај и са сиромасима кад умру? Ево ко – Марија. Као Духом научена она унапред свршава овај чин помазања тела Христовога припремајући га тако за погреб. За њу, ово је тајна вечера, на којој она свршава једну тајну не над живим него над мртвим Господом. Као да је знала, да ће моћни Чудотворац који је њеног брата повратио међу живе и губавог домаћина вечере међу здраве кроз два три дана пасти у руке злочинаца који ће га злочиначком смрћу уморити. Зато – не дирајте у њу; пустите је нека врши погребни обред нада Мном. А сиромахе ћете свагда имати са собом, па се старајте да на њима испуните заповест Моју о милосрђу. Што учините сиромасима, учинили сте Мени; но исто тако: што учинисте Мени, учинили сте сиромасима. Оно што Мени учинисте Ја ћу троструко вратити и вама и сиромасима вашим. Још је Господ рекао: заиста вам кажем: где се год успроповеда јеванђеље ово по свему свету, казаће се и то за спомен њезин (Мк. 14, 9). Видите ли како наш царствени Господ царски награђује учињену Му услугу! Он награђује љубав стоструком љубављу, и потрошених триста гроша, за којима је Јуда толико жалио, Он отплаћује Марији бесмртном славом. За триста гроша, које би крадљиви Јуда сакрио у мрак заједно са именом Маријиним, Марија је купила неисплативи бисер, наиме једну корисну поуку милионима и милијардама хришћана, поуку о том како Господ царски плаћа онима који Њему служе. Разумеде пак многи народ из Јудеје да је (он) онде и дођоше не само Исуса ради него и да виде Лазара кога подиже из мртвих. А првосвештеници се договорише да и Лазара убију, јер многи њега ради иђаху из Јудеје и вероваху у Исуса. Ево опет људи подељених од силе Христове! Једни иду да виде чудотворца, и Лазара, чудо Чудотворчево; а други се договарају да убију обојицу, не само Христа него и Лазара. Зашто Лазара? Да би тако уништили и живог сведока чудотворства Христовог. Но зашто се онда нису договорили да побију и све остале људе, жене и децу, на којима је Господ показао Своју божанску моћ, – све слепе који су прогледали, и глуве који су прочули, и неме који су проговорили, и сумасшедше који су се уразумели, и мртве који су васкрснули, и губаве који су очишћени, и узете који су исцељени, и раслабљене, хроме, бесне, и остале и остале, који су чудом оздрављени? Сведоци Христове чудотворне моћи постојали су по градовима и селима на све стране земље израиљске. Зашто се првосвештеници не договорише, да све њих побију, него само Лазара? Не зато што су се ови зли људи бојали крви и што су жалили људе него само зато што је то било неизводљиво и по њих саме опасно. А Лазара су нарочито хтели убити зато што је његово васкрсење изазвало, изгледа, веће узбуђење по Јудеји него ма које друго чудо Спаситељево; па онда и зато што је многи народ врвео да види Лазара и видевши га почео веровати у Господа Исуса; а можда још и зато што је Пасха била сасвим блиско, па су се бојали да сав народ који се о Пасхи сабира у Јерусалим не крене за Витанију да види оживелог мртваца и не поверује у Христа. И тако док је народ тражио спасења, дотле су се његове духовне вође трудиле да му заграде и спрече пут ка спасењу. Но сав труд ових злобних вођа народних против Божјега дела остао је узалудан. Што год су више они притискивали дело Божје, то је оно више избијало на видело. То се показало јасно и доцније са црквом Христовом до дана данашњега: читаве војске противника Христове цркве нападале су ову и споља и изнутра, но сви ти напади не само што нису успели да је сруше него су јој, на против, баш тиме помогли да се рашири и да се утврди у свету. Не могу слабе људске руке војевати против Свемоћнога Творца и Његовог дела. Оно што Он хоће бива упркос свих противних сила у Паклу и на земљи. Догађај који се даље описује у данашњем јеванђељу показује колико је народ био отворенији за истину од својих вођа, и колико великодушнији и благодарнији. Тај догађај познат је под именом свечаног уласка Христовог у Јерусалим. А сутрадан многи од народа који беше дошао на празник чувши да Исус иде у Јерусалим узеше гране од палме и изиђоше ми на сусрет, и викаху му говорећи: Осана! благословен који долази у име Господње, цар Израиљев. Сутрадан, по вечери у Витанији, Господ се кренуо за Јерусалим, за град који убија пророке. Но Јерусалим није био обиталиште само тесногрудих фарисеја, и надмених књижевника, и богоборних првосвештеника, но један невиђени мравињак од људских бића, један огроман логор од хаџија и богомољаца. За време пасхе Јерусалим је у себи имао скоро онолико људских душа колико и Рим, тадашња престоница света. Та непрегледна маса људских бића сабирала се у Јерусалим, да као буде ближе Богу. Не може се рећи, да срце незаведене масе народне није видовито. У овоме случају и овога дана оно је уистини наслутио чудновату близину Бога и провидело је у Господу Исусу жељенога Цара из колена Давидова. Зато кад је Господ силазио низ Гору Маслинску, овај народ узлазио је уз ту исту Гору Њему у сретање. Једни простираху своје хаљине на путу пред Њим, други одсецаху гране од маслина и другог дрвећа и њима урешаваху пут, трећи нарочито бираху за ту сврху палмове гране, а сви заједно испуњени радошћу поздрављаху Га клицањем Осана! Осана сину Давидову! Осана на висини! Благословен цар Израиљев који долази у име Господње! Насупрот гвозденоме гњету римском; насупрот покварености и партизанском ситничарству својих старешина, душа народна веровала је у могућност чуда Божјега које ће целокупно несносно стање тренутно изменити. И народна душа је осетила да је носилац тога чуда Исус Господ. Зато Њега и поздравља тако радосно. Како ће Он извести ту темељиту промену у току ствари народ није знао; он је васпитаван да зна само за један начин извођења те промене, наиме помоћу цара из колена Давидова, који ће се зацарити у Јерусалиму на престолу Давидову. Народ је стога гледао у Исусу тога цара и поздрављао Га с радошћу и надом, да ће се Он овом приликом зацарити у Јерусалиму насупрот Риму и насупрот Јерусалиму. Но та вера народна изазвала је страх код фарисеја; и та радост народна изазвала је гњев њихов. Зато неки од фарисеја рекоше Христу, да им запрети да тако не кличу. А кротки Господ, свесан неодољивости силе Своје, одговори им: ако они ућуте, камење ће проговорити (Лк. 19, 39-40). Тако им одговори Цар над царевима, преобучен у сиромаха и јашући на магарету. Јер јеванђелисти описују да је Господ при овом величанственом уласку јахао на магарету. А Исус нашавши магаре уседе на њега, као што је писано: не бој се, кћери Сионова, ево цар твој иде седећи на магарету. Други јеванђелисти исцрпно описују, како је сиромашни Господ, без игде икакве својине, дошао до магарета. Зато свети Јован прелази преко тога, као познатог, и само вели нашавши магаре. Најисцрпније јеванђелист Лука (19, 30-35) описује чудо прозорљивости и власти Христове којом је Господ дошао до тог магарета. Идите у то село према вама, рекао је Господ неким ученицима, и кад уђете у њега наћи ћете магаре привезано на које никакав човек никад није уседао; одрешите га и доведите. Ученици су пошли по заповести, и заиста нашли су све како им је речено. С магаретом је била и магарица, матер његова. Зашто Господ није узјахао на магарицу него на магаре, на коме нико никад дотле није јахао? Зато што се магарица није дала ни јахати ни водити. Магарица представља народ израиљски, а магаре народе незнабожачке. Тако тумаче Свети Оци, и тумачење је њихово несумњиво тачно. Израиљ ће одбацити Христа, а незнабошци ће Га прихватити. Незнабошци ће углавном пронети Христа кроз историју, и заједно с Њим ће ући у Вишњи Јерусалим, у царство небесно. Али ови ученици његови не разумеше пре: него кад се прослави Исус онда се опоменуше да ово беше за њега писано, и ово му учинише. А, уопште, врло мало разумеше ученици од свега што се збиваше с њиховим Учитељем све докле им се не отвори ум да разумеју и докле их не озари Дух Божји у виду пламених језика. Тек тада разумеше све и опоменуше се свега. А народ сведочаше који беше пре с њим кад Лазара изазва из гроба и подиже га из мртвих. Зато га и срете народ, јер чуше да он учини ово добро. Овде је реч о две врсте народа: о једнима који су били присутни сведоци васкрсења Лазарева у Витанији, и о свему осталом народу, стеченоме у Јерусалиму, који чу од оних првих о чуду над Лазаром. Први сведочише, а други због тог сведочанства изађоше и сретоше Га. И док се дим од жртава дизао код храма Соломонова; док су се књижевници с досадом препирали о мртва слова закона Мојсејевог; док су отупели свештеници гордељиво распоређивали ток свечаности, док су се старешине народне пућиле и показивале народу као у самоуверењу, да се сав тај народ скупио ради њих; и док су левити тачно и задовољно одвајали делове жртава које њима припадају – дотле је народ чезнуо за чудом и Чудотворцем. Зато су сада непрегледни таласи људских бића, окренути леђима храму Соломонову у Јерусалиму, и жртвеницима и свештеницима, и целој тој немоћној машинерији извештаченог варошког друштва, окренути леђима свему томе управљали лица своја ка Гори Маслинској, низ коју је силазио Чудотворац. Јер шта могу помоћи мртве куле јерусалимске, са живим мртвацима у њима, гладној и жедној души народној, која тражи прозор на затвореном небу и виђење Бога Живога? Обе гордости, које су испуњавале и препуњавале Јерусалим, и римска и фарисејска, нису биле у стању учинити ни једну длаку белом или црном. А гле, низ Маслинску Гору спушта се Онај, који је Својим гласом изазвао четвородневног мртваца из гроба васкрснувши га из мртвих и повративши га из гробне трулежи! О, да би и ми сви одвратили дух свој од горде но немоћне машинерије овога света, и управили га ка гори небесној, попут Христа Цара! О, кад би и ми управили све наше надање само у њега! Наша душа тражи победиоца и смрти, које сва васиона сама собом не може победити. Христос је тај Победилац. Наша душа гладни и жедни за Царем смиреним и моћним, смиреним због Своје моћи и моћним због Своје смирености, за Царем пријатељем свакога од нас појединачно, за Царем чијој власти нема границе и чијем човекољубљу нема мере. Такав је Цар Христос Господ. Њему, дакле, ускликнимо сви: Осана, осана! Њему нека је слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице

18. децембра 2017. - 10:15 На празник Свете великомученице Варваре, 17. децембра, у цркви Светог Николе у Маћагају Свету Архијерејску Литургију служили су митрополит Амфилохије и Епископ Кирило, а саслуживали су им архимандрит Димитрије из Парагваја, мјесни парох, отац Бранко Станишић, свештеник Марко Обрадовић из Бразила као и протођакони Никола Радиш и Владимир Јарамаз. По благослову митрополита Амфилохија на овој недјељној служби прослављен је и празник Светог Николаја Мирликијског, коме је и посвећен маћагајски храм. На самом почетку службе митрополит је у чин чтеца постригао Александра Миловића, а у чин ипођакона Василија Вулековића. Послије малог входа петоро Аргентинаца је примило Свету тајну миропомазања, од којих су двојица, Иларион и Максимилијан Рогановић, потомци чувеног митрополита Илариона Рогановића. Маћагајска црква Светог Николаја је у новом руху, јер је прије неколико дана завршена рестаурација иконостаса, замјена кровног покривача, а постављени су и нови под и фасада, прозори и нови црквени мобилијар. За заслуге у обнови храма, Високопреосвећени Митрополит је овом приликом одликовао господина Александра Рогановића, госпођу Дару Никчевић и господина Хуана Вулековића златним ликом Светог Петра II Ловћенског Тајновидца. Храм Светог Николаја је иначе прва богомоља уопште подигнута у Маћагају, и радује то да су је регионалне власти прогласиле спомеником од посебног културног значаја. После службе сви вјерници, којих је иначе био препун храм, прешли су у такође новообновљену храмовну салу, на припремљену трпезу љубави. Протођакон Владимир Јарамаз View full Странице

Поводом празника Светог и богоносног оца нашег Николаја Архиепископа мирликијског чудотворца, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "СВЕТИ НИКОЛАЈ Николај ЧУДОТВОРАЦ – ПРАВИЛО ВЕРЕ И ОБРАЗАЦ КРОТОСТИ". „Радуј се, свети оче Николаје велики чудотворче!ˮ Свети и богоносни отац наш Николај чудотворац мириликијски, веома је поштован угодник Божји не само у нашој помесној цркве већ у васцелој хришћанској васељени. Овај светилник васцелог хришћанства рођен је у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, од побожних и благочестивих родитеља Теофана и Ноне, за време римског цара Валеријана. Свети Николај је био дете које је испрошено (измољено) од Бога, будући да су његови благочестиви родитељи били бездетни. Свети отац Николај будући дарован од Бога, од малена био је испуњен Духом Светим, још као дете показивао је необичне душевне и духовне дарове, а када је одрастао и изучио школе, слушајући своје срце и свој унутрашњи Божији призив, пожелео је да ступи у презвитерски чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за презвитера града Мира. Према светитељевом житију, када се родитељи Светог Николаја упокојише, он је од богатства његових врлинских родитеља помагао потребите, делећи им помоћ. Угледајући се на Спаситеља он је захтевао од народа да остане анониман при чињењу милостиње. По смрти његовог стрица, архијереји и презвитери из ликијске области, одлучују да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу најревноснијег у вршењу презвитерске службе. Пошто су се уверили да је управо Николај такав, изаберу га за архиепископа мириликијског. Свети Николај био је вандредан архијереј, пун љубави, милости и доброте, спреман да свакога салуша и свакоме помогне. Као архипастир он је са вером и љубављу поучавао поверено му свештенство и народ, приводећи их Господу. Био је учесник првог васељенског сабора (325. године), а будући да је царица Јелена у то доба пронашла у Јерусалиму Часни и Животворни Крст Господњи, многи почеше да обилазе света места. И архијереј Николај је обишао сва света места. На овом путу догодила су се многа чудеса у име Господње. Када се Светитељ налазио на мору, он предсказа олују. Морнари, познавајући све морске знаке, исмејавали су Николаја, говорећи да олује неће бити. Али се ускоро појавише црни облаци, задуваше јаки ветрови и ужасна бура почне да бесни. Сви се на лађи уплашише, очекивајући да свакога часа постану жртве великих таласа. Божији угодник Николај паде ничице Богу на молитву и облаци се разиђоше, ветар преста и бура се утиша, те тако до данашњег дана свети Николај остаје познат као заштитник морепловаца. Архиепископ Николај до дубоке старости управљао је Црквом Божјом у митрополији мириликијској. Упокојио се 6/19. децембра 345. године, а његово свето тело свечано је сахрањено у митрополитском саборном храму. Године 1096. Св. Николај се обрати у сну једном презвитеру из Барија и саопшти му да не жели да му мошти почивају у "безбожничком граду" и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно место. Овај тако и учини и прерушен у трговца са три брода пуна жита посети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8/22. маја, када су мошти однели у манастир светог Јована Претече. После три године подигнут је храм Св. Николи у част, у коме је Свети благоверни краљ Стефан Дечански повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром. Богослужење празника светог оца Николаја чудотворца мириликијског и значај литургијског прослављања Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, сиромаштвом богатства: Оче првосвештениче Николаје, моли Христа Бога, да спасе душе наше. (тропар) Празник светог и богоносног оца Николаја чудотворца од најранијих времена свечано је прослављан, док химнографија у његову част представља неисрпну ризницу. Литијске стихире дело су цара Лава мудрог, док је састављач канона Теофан. Славу на хвалитним стихирама саставио је Патријарх цариградски Герман. Посебно је занимљиво истаћи кондак Светом Николају који је саставио Свети Теодор студит, и у коме Светог Николаја чудотворца велича и прославља као најусрднијег помоћника свих хришћана. Други кондак Светом Николају саставио је Свети Роман.[1] Угодник Божји Николај на основу богате химнографије са слободом се може назвати општим помоћником и верним заштитником рода хришћанскога. Због великог значаја овог светилника православља у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак, поред Светих славних и свехвалних Апостола, посвећен је и њему. У годишњем богослужбеном кругу празнујемо два празника Светог оца Николаја: Главни спомен 6/19. децембра и празник преноса његових часних моштију из града Мира у Бари, 9/22. маја. Преподобни и богоносни отац наш Јустин ћелијски, у својој богонадахнутој беседи на празник Светог оца Николаја у Светоархангелској ћелијској обитељи, дивно је рекао: „Ево Празника када су сви Срби на ногама! Срби на земљи, Срби на Небу! Земаљска Србија и Небеска Србија! Све је уједињено! У чему? У молитви, коме? - Великом и чудесном Светитељу Божјем, Светом Оцу Николају Чудотворцу! Данас је много више његових свечара на Небу него на земљи. Данас око половине Срба слави Светог Оца Николаја на земљи. А на небу безброј његових уснулих свечара. А друга половина учествује у молитви, у уздасима великом Светитељу Божјем. Никад се са српске земље не диже више молитавâ, него данас! Никад се са српске земље не диже ка Небу више молитвених и вапајних уздаха, него данас! Данас је чудесан Светитељ Божји, свемилостиви, благи, кротки и добри ујединио сва срца српска. Не само српска, него широм света славе сви хришћани. Нема Светитеља међу Светитељима који је тако омиљен српском роду.ˮ Ове надахнуте речи светог старца Јустина потврђују да васцели српски народ прославља светог оца Николаја и велича га као свој духовног патрона. Када је реч о прослављању светих угодника Божјих, у овом случају светог оца Николаја кога наш благочестиви и христољубиви народ са љубављу прославља, хришћански етос нам потврђује да је једино исправно прослављање крсне славе неодвојиво од Евхаристијског славља. Свако наше учествовање у Светој Литургији кроз причешће Светим Тајнама Тела и Крви Господње, сједињује нас са Богом, али и са свима светима који су од памтивека угодили Господу, те тако центар прослављање крсне славе јесте управо у Евхаристији. Славска трпеза љубави у домовима верних није ништа друго до продужетак Свете Литургије и она на празник светог Николаја треба бити посна. Свети отац Николај чудотворац јесте образац и путоказ пута који води у живот вечни, због чега га и називамо правилом вере и образцем кротости и доброте. У свом светом животу он је испунио све еванђелске врлине, оврлинио је и поверен му народ, а својим светим примером укрепљује душе оних који га са вером и љубављу прослављају. Њега поштујемо и као великог целебника и чудотворца. Свети Николај својим чудотворством силом Божјом зацељује све греховне ране душа наших. Он је истински Христоносац и Духоносац, јер себе није богатио земаљским и пролазнним „благомˮ, већ је себе богатио Богом и постао красни сасуд Божије благодати коју богато излива на нас. Показао се јеси у граду Миру као вршилац свете службе, светитељу Николаје, јер испунивши Христово Јеванђеље, положио си душу своју за народ свој и спасао невине од смрти. Због тога си се посветио као велики познавалац тајни Божије благодати. (кондак) катихета Бранислав Илић [1] Према напоменама из: Лазар Мирковић, хеортологија, стр. 82, Београд 1961. године. Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка ПРИЛОГ ТВ ХРАМ: View full Странице

О неутемељености идеје да се свети Владика Николај причешћивао са неправославнима Данас, када релативизам царује, навикли смо да се све доводи у питање па и сасвим непотребно преиспитује. Све треба да прође кроз наше умне филтере и да задовољи нашу логику подупрту палим разумом. Баш све је добар материјал за модерну (де)конструкцију коју професори на многим универзитетима широм свијета заговарају. Тако више немамо историју. Сад имамо нови историцизам. Разне теорије и теоретичири покушавају и нашег светог Владику Николаја да угурају у уске људске оквире и доктрине. Спомињу се двије личности које су повезане са наводним тврдњама о причешћивању св. Владике Николаја са неправославнима. Једна је теоретичар екуменизма и активни учесник у екуменистичким дијалозима, швајцарски професор др Урс вон Аркс (Urs von Arx). Проф. Урс вон Аркс предаје историју старокатолицизма и Нови Завјет на институту у Берну. Од 1973 - 1978 био је консултант Старокатоличко - православне комисије за дијалог. Овако проф. др Урс вон Аркс почиње своју студију „Владика Николај Велимировић (1880 – 1956) и његов рад у Берну у оквиру христокатоличко – православних односа“. (1) „Сабор Српске Православне Цркве је 19. маја 2003. године, Владику Николаја, који је од стране вјерника већ дуго веома поштован, у једном формалном спису канонизирао, тј. списку од Цркве признатих светитеља прибројао (дан спомена 3. Мај). Тиме Христокатоличко - теолошки факултет у Берну може у своје апсолвенте убројати и једног светитеља.“ (2) Bischof Nikolaj Velimirovic (1880-1956) und seine Berner Zeit im Rahmen der christkatholisch – serbischorthodoxen Beziehungen Затим проф. цитира Валтера Херцога ("Bischof Dr. Eduard Herzog, Ein Lebensbild, Laufen") који наводи ријечи бискупа Едуарда Херцога. Едуард Херзог (1841 - 1924), бискуп из Берна, Швајцарска, ангажовао се око дијалога са англиканскнцима и православним. Ево шта се у овој студији на стр. 18-19, тачно наводи: „Шта је тада у вријеме институционизирања и бирократизирања екуменског покрета и његовог учвршћивања било могуће, показује један пасус из дневника бискупа Херцога од 28. марта, 1907. године: „ За вријеме причешћа су били присутни на Велики Четвртак у цркви у Берну Св. Петра и Павла, по први пут и два православна теолога, Радовановић и Велимировић, који на нашем факултету студирају. Обојица су питала свог епископа да ли им је то дозвољено и добили су потврдан одговор.“ (3) Израз "an der Kommunion teilnehmen", значи присуствовати причешћу, а може значити и да се учествовало у примању причешћа. На основу овога пасуса можемо само нагађати на шта се мисли. Када се на њемачком језику каже на примјер: „Es kann sein, dass Sie an der Eucharistiefeier, aber nicht zur Kommunion gehen wollen“, то значи да неко жели присуствовти Литургији и Причешћу, али не и примити причешће. Шта се овим наводом у дневнику стварно мислило, ми не можемо утврдити, јер за тај дневник проф. Урс вон Аркс даље пише у фусноти (фуснота 41): „Дневник није могуће пронаћи. Претпостављамо да је припадао оним документима који су након смрти Валтера Херцога (1877 – 1970), враћени бискупском архиву у Берну, али при реновирању бискупске зграде, 1972. године заједно са грађевинским отпадним материјалом отпремљени.“ (4) На основу ових навода видимо да је бављење питањем да ли се свети Владика Николај причестио у Берну, неосновано и на климавим ногама, нарочито када узмемо у обзир сав његов рад, животно дјело и чврсте ставове. „Ко има уши да чује, нека чује!" (Мт. 11, 15) (1) „Bischof Nikolaj Velimirovic (1880-1956) und seine Berner Zeit im Rahmen der christkatholisch – serbischorthodoxen Beziehungen“. (2) „Die Versammlung der Bischöfe der Serbischen Orthodoxen Kirche hat am 19. Mai 2003 den von den Gläubigen schon lange hoch verehrten Bischof Nikolaj Velimirovic in einem formellen Akt kanonisiert, d. h. in das Ver zeichnis (Kanon) der von der Kirche anerkannten Heiligen eingetragen (Gedenktag 3. Mai). Damit kann die Christkatholisch-theologische Fakultät in Bern einen Heiligen zu ihren Absolventen zählen.“ https://www.e-periodica.ch/digbib/view?pid=ikz-002:2005:95::11#13, стр. 1 (3) „Was damals in der Zeit vor der Institutionalisierung und Bürokratisierung der ökumenischen Bewegung mit ihren Verhärtungsfolgen möglich war, enthüllt eine von Bischof Herzog am 28. März 1907 gemachte Eintragung in sein Tagebuch: «An der Kommunion [am Hohen Donnerstag in der Berner Kirche St. Peter und Pauli nahmen zum ersten Mal zwei orthodoxe Theologen, Radowanowitsch und Velimirowitsch, die an unserer Fakultät studieren, teil. Die beiden Herren haben sich bei ihrem Bischof erkundigt, ob ihnen das gestattet sei und darauf eine zusagende Antwort erhalten.“ (41), стр. 18 - 19 (4) 41, Walter Herzog, Bishof dr. Eduard Herzog, Ein Lebensbild, Laufen, Volksfreund, 1935, 211. стр. 18 - 19 https://www.e-periodica.ch/digbib/view?pid=ikz-002:2005:95::11#13

Извор: http://www.pravoslavie.ru/108815.html Превод с руског језика: А.Ж. "Хајде да прославимо, људи, Христово Рождество." Вријеме рођендана Христовог почиње, вријеме поста и припрема за Велики празник. Али, Празник је постао прелест, потопљен у трговину Обично је Божић посебан дан, посебно вријеме у години када заборавимо на Бога. Односно, ми само доживљавамо комерцијализовани Божић. (Традиционални божићни слаткиши у Грчкој, божићни сто ..), свјетлост на улицама града, илузорни вијенци, вјештачке јелке, храна, "гурабе и меломакароно", размјена божићних поклона, предвиђање викенда, тринаеста плата ... Рождество је готово: са напуњеним стомаком и девастираним срцем. Христа нема нигде. Ово све готово нема никакве везе са истином и веома је разочаравајуће: празник је постао прелест, спуштен у трговину. И, вјероватно, неко од оних који покушавају да зараде за хљеб, могу пронаћи извињење, али ова потреба уништава изванредан смисао и дубину одмора. Преваре: "комерцијални" Божић је прва превара. Али постоји још једана, и она је подмуклија. Ово је превара "друштвеног" Божића: Божић видимо као "празник љубави, породични одмор". Празник када све се сретнемо и донирамо новац за социјалне пројекте, прикупљамо за сиромашне пакете пиринча, тестенина, кромпир, пилетине, флашу уља. То су сва добра дјела, дакле, и Црква их поздравља, и то морамо чинити, али добра дјела за Божић а не само Рождество. Можемо принјети малу милостињу да сиромашан купи нешто на пијаци, оставити неке новце на послужавнику, и, евентуално, ићи у дистрибуцији поклона сиромашним породица епископије, али не доживјети у свом животу Божић. Па шта је Божић? Како да га упознамо? Можда би требало учинити нешто још значајније ове године, што ће за неке од нас - вјероватно, за мене - пружити последњу такву могућност? Шта је значење Божића? Добра дјела за Божић не одговарају Божићу Када кажемо "Божић" или "Божић у", у нашем уму, ови концепти имају тенденцију да буду повезани са обиљем свих врста роба, размену поклона, украса, путовања, наравно ... Ови ставови наводе нас на странпутицу. Али, с друге стране, дају нам разлог да се мало променимо. Хајде да пробамо обиље - барем ове године - замијенити једноставношћу и у њему срећно живјети предстојећи Божић. Не у сиромаштву, као Христос, али без сувишка. Нека наш сто буде довољно пун да задовољи наше потребе, али не и претоварен храном. Умјесто да ми, добро нахрањени, дамо поклоне богатом храном, покушајмо да његујемо милост у нашим душама и лишимо се нечега ради нашег суседа. Ако немамо новца, узети мало времена за патње, мало стрпљења - усамљени човјек тешко живи, ради оних којима је то потребно, идите у болницу. И ово ће бити најбољи поклон Христу. Умјесто украшавања свега около, украшавајмо наше душе. Несрећа је, ако је наша кућа пуна звона, јелке и цвијећа, а наше срце покрива паучина. И како је дивно, када је срце украшено, а кућа сређена, али скромна! Умјесто дугих путовања, направићемо једно - путовање мудраца: идемо у Витлејем да видимо шта се десило тамо, шта нам је Господ објавио (Лука 2, 15). Да би разумели шта је Витлејем, потребно је мало тишине. Ово је догађај који се некада догодио у једном од палестинских села? Или је то држава коју осјећам, упоредо са уклањањем мудраца? Мало ближе разумијевању шта је Божић? О чему он говори? Како је наше спасење рођено у једноставности пећине и понизности воље? Како Бог издваја своју љубав и облачи се у људску природу? Како се Бог смањио и пружио нам највећу прилику да постанемо као и Он? Божић је благословено вријеме које се поново отвара пред нама. Отвара се као јединствена прилика за све. Ово ће нас стално подсјећати ових четрдесет дана, и цијелог нашег живота. Немамо много посла: отворимо очи, проширујемо уши и примајмо духовне поруке како бисмо могли да будемо у истинитом Витлејему и радујемо се цијелим бићем Божићу. Тада ће Божије Рождество потврдити да је "Бог у нама", а не само "са нама", него баш у нама: Божје царство је унутар у вама (Лука 17, 21). Желим да се послије четрдесет дана које је Бог дао свима нама, без изузетка, будемо достојни да видмио Христа, не само рођеног у јаслама у Витлејему, већ - што је најважније - ушушканог у јаслама наших душа. View full Странице

Благодарећи Телевизији Храм доносимо емисију Хришћански траг, аутора ђакона Радомира Врућинића, у чијем новом издању монах Игнатије (Марковић) говори о Светом и богоносном Владици Николају (Велимировићу), познатом и значајном јерарху, познатом теологу који је темеље свог теолошког образовања стекао управо у београдској богословији Светог Саве. Повезана вест: Знамените личности Богословије Светог Саве: Протопрезвитер Стеван Димитријевић (ВИДЕО) View full Странице

Владика Румунске Православне Цркве, учествовањем у Евхаристији са католицима, створио је сензацију у земљи где Гркокатолици и Православни имају историју напетих односа. Током освећења парохијске цркве назване "Краљица Мира" у граду Тимисоара, 25. маја, митрополит Банатски Румунске Православне Цркве, Николај, је затражио дозволу да се причести на миси. Митрополит је приступио Престолу и примио Хостију из сопствених руку. Присутни су били: целебрант мисе, Румунски католички бискуп Александар и апостолски нунције у Румунији, Франциско-Хавиер Лозано. Иако Католички и Православни епископи често учествују у екуменским службама, и присуствују Литургијама и Мисама једни код других, они ипак немају Евхаристијско јединство, што је показатељ раскола између Православне и Католичке Цркве, У Румунији, тензије између Православних и Гркокатолика су наглашене, што је значајно додало елементу изненађења митрополитовим поступком. Видевши згранутост Православних верника митрополитовим учествовањем у Католичкој Евхаристији, Румунска Православна Црква је издала саопштење у коме се каже да ће на следећем заседању Синода, митрополит Николај бити позван да објасни своје учествовање у Католичкој Евхаристији. Саопштење даље каже да су екуменски односи са Католичком Црквом већ довољно нестабилни, и да не би требали још више да се компликују, сугеришући на митрополитове радње. Митрополит Николај, који је један од првих Православних владика који је признао да је сарађивао са тајном полицијом под комунистичким режимом, има историју пријатељских односа са Румунским Католицима. Он је био један од првих Православних лидера који је био спреман да подржи враћање црквених објеката Католицима, који су били одузети од стране комуниста 1948. године и дати Православној Цркви. ... Прича је стара, митрополит је сад блаженопочивши, али се ипак вреди подсетити, и евентуално сазнати епилог...

Зоран Ђуровић: Митрополит Николај на Теорију еволуције Митрополит Месогејски и Лавротикијски Николај је један од ретких на светском нивоу истакнутих научника који је у мантији. Пре него што се посветио Богу владика је био научни консултант при Националној ваздухопловној и свемирској администрацији САД (NASA) и био је познат по својим иновационим истраживањима у области астрофизике, механике, медицине и биоинжењерије. На челу је првог Центра за биотику и деонтологију у Грчкој и председник је Синодалног комитета за биоетику Јеладске Цркве. На Харварду је магистрирао астрофизику и докторирао медицинску технологију, у Солуну докторирао теологију. Као хирург је смислио помоћни метод при операцији срца. Оставивши НAСА-у и велики академски успон отишао је на Свету Гору да се замонаши. Након извесног времена изабран је за епископа и данас је митрополит Месогеје и Лавротике, наставио је да се бави научним радом. У једном интервјуу одговара на Теорију еволуције. Одломак се налази у књизи Αν υπάρχει ζωή, θέλω να ζήσω (If Life Exists, I Want To Live), translated by John Sanidopoulos. Текст је кратак и јасан и добронамерним људима у цркви говори довољно какав став би требало имати око теорије еволуције, јер га предлаже човек који је ауторитет како у научном, тако и у духовном. Моја маленкост до речи потписује овакав приступ. Питање: Као особа која верује у Бога, какав је ваш поглед на некога ко жели да се бави савременим истраживањима, посебно онима која ипак на крају изазивају Бога, као што је генетски инжењеринг, космологија или неурологија? Одговор: Истраживање које се спроводи да би оспорило Бога, болује од предрасуде. Истраживање се врши да би се открила научна истину. Какав би био проблем са неким ко желе да прошире хоризонте својих мисли и знања? Богу се на тај начин боље прилази. Бог није идеологија коју би требало да свим средствима бранимо, него ми верујемо у Њега, јер је Он Истина. У том смислу, чак и научна истина открива га. Ако је Он још увек за дискусију, време је да сазнамо више о њему. Верник који се боји научног истраживање, боји се истине. Можда је он верник који не верују. Питање: Шта бисте рекли о теорији еволуције? Зар она није у супротности са учењем Цркве? Одговор: У вези са овом темом, учење Цркве се заснива на инспирисаној књизи Постања. Она није књига о физици или биологији. Важна ствар о којој се говори није да ли је Бог обликовао човека од земље и где ју је нашао, него да је човек направљен «по слици Божијој и налику». Све остало спада у детаље. Како наука може да поткопа ово? Осим тога, ако наука побољшава наше разумевање овог света и нашу слику о Њему, зашто би то било изазивање Бога? Највише што можемо рећи је да боље разумемо неке ствари. Човеково наликовање на Бога, а то је да смо начињени са божанским животом и угравирани са циљем да наликујемо божанству, то наука не може да промени. Иако неки научници то могу са арогантношћу да покушавају да провоцирају. Питање: Дакле, није битно да ли човек потиче од животиња? Одговор: Оно што је битно је божанско порекло човека и његов однос са Богом, наиме да нас је Бог створио, а не како нас је створио. Такође, није опасност да човек потиче од животиња, већ могућност да ћемо завршити као они: «Људи, упркос њиховој части, не претрајавају, они су као звери које нестају» (Псалам 49:12). И док је наш циљ да будемо као Бог, зашто покушавамо да докажемо да смо животиње? Проблем, дакле, није научна потврда еволуције, него залагање за болесног тумачење исте. Ово последње не доказује непостојање Бога, него потврђује острашћену кратковидост човека. Заменити божанску сврху са једном несмотреном дегенерацијом на животињу! Чак се ни животињама то не би допало. Питање: Али имамо битних сличности са животињама и треба да се одгонетне њихова важност. Одговор: Интересовање за нашу сличност са животињама изненађује ме. Када би било сличног интересовања за наш афинитет са Богом, колико би била другачија ствар! Ваљало би да откријемо значење овог афинитета. Што се тиче животиња, сигурно има сличности. Наше тело на овај или онај начин, подсећа на тела виших примата. Ми се чак можемо учити на основу инстинктивних врлина животиња. Имамо много примера који се налазе у Светом Писму. Христос каже у Беседи на гори да «гледамо на птице небеске» и на који начин можемо да их имитирамо. Али, шта је битно у нашем разликовању у односу на животиње? Човек је психосоматско биће. Ово је извор његове вредности. Време је да окренемо пажњу са наше сличности са животињама ка могућности наше сличности са Богом.

Ово Лето Господње обележиће свеправославна прослава Светог Мардарија Либертвилског у јулу месецу. Светитељеве мошти су почетком маја месеца обретене и ексклузивно за наш радио утиске преноси свештеник Николај Костур, председавајући Литургијског пододбора за прославу Светог Мардарија. Отац Николај каже да је необјашњив и неупоредив осећај додиривати светитеља, да је невероватно гледати његове нетљене мошти и да су потпуно очуване руке, нокти, тело доказ да је светитељ жив и да је његова благодат велика. http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/o Nikolaj Kostur o Sv Mardariju.mp3 View full Странице

Продукција Телевизија Храм 2017. View full Странице

СВЕТИ НИКОЛА КАВАСИЛА О ЖИВОТУ У ХРИСТУ ПРВА БЕСЕДА О ТОМЕ ДА СЕ ЖИВОТ У ХРИСТУ ОСТВАРУЈЕ КРОЗ СВЕТЕ ТАЈНЕ КРШТЕЊА, МИРОПОМАЗАЊА И ПРИЧЕШЋА Живот у Христу, дакако, ниче у овоме животу и у њему има свој заметак, али савршенство поприма у ономе будућем, односно када доспемо до онога Дана; па нити је овај живот у стању да га у потпуности изобрази у душама људским, нити то може онај будући - уколико он сам овде не стекне свој зачетак. Јер, телесност помрачује овај живот, те отуда и потиче тама и пропадљивост, која не може наследити непропадљивост. Због тога је апостол Павле, сматрајући да смрт веома доприноси животу уз Христа, говорио: "Имам жељу умрети u са Христом бити, што је много боље".[1] Ако би до будућега живота и доспели они који немају духовних снага ни чувстава која су за то потребна, њима он не би пружио благостање, него би онај блажени и бесмртни свет настањивали као мртви и као бедници. 2. Разлог за ово је у следећем: кад се светлост роди и Сунце пружи своје чисте зраке, тада више није могуће створити око ако га већ нема; кад се миомирис Светога Духа посвуда разлије и све преиспуни, тада не може тај миомирис осетити онај у кога нема чула мириса. Син Божији ће у онај Дан Својим пријатељима омогућити да се причесте божанским Тајнама, а оно што је Он од Свога Оца чуо, то ће и они од Њега моћи да спознају; потребно је, наравно, да доспеју донде као Његови пријатељи и да имају уши за слушање. Наиме, није могуће тамо успоставити пријатељство и отворити своје уши, или приправити свадбено рухо и приготовити све што је ономе Женику потребно, јер радионица свега тога је у овоме животу - а они који све то нису стекли пре свога одласка из овога живота, ништа заједничко неће имати са оним животом. О томе сведоче оних пет девојака[2] и узваник на свадби,[3] јер су дошли на гозбу не постаравши се ни за уље ни за свадбено рухо. 3. Свакако, тог унутарњег и новог човека, "сазданог по Богу"[4] овај свет носи у својој утроби, и тек када човек овде буде створен и задобије своје обличје, он се коначно рађа у ономе савршеноме свету, у коме нема старења. И као што заметак, још док се налази у мрачном и течном животу у мајчиној утроби, природа припрема за живот на светлости и, као по неком правилу, приготовљује га за живот који ће примити, тако исто бива и са светитељима. То је апостол Павле имао на уму кад је Галатима писао: "Дечице моја, коју опет с муком рађам, докле се Христос не уобличи у вама".[5] Још нерођени замеци, међутим, никада неће доспети до познања овога живота, док се блаженим хришћанима још овде откривају многе ствари из будућег живота. Разлог је тај што замецима овај живот није садашњи, већ дословно будући. Јер, до оних простора, у којима они почивају, не доспева никакав зрак светлости, нити ишта друго што сачињава овај живот. Но, с нама није такав случај, него се онај будући живот на неки начин улио и помешао са садашњим - оно Сунце је и за нас човекољубиво изашло, наднебесно миро се разасуло по немирисним земаљским просторима, а анћелски Хлеб је и људима дарован.[6] 4. Због тога је, дакле, светитељима могуће не само да подобно живе и да се припремају за будући живот, него да већ сада, у овоме животу, живе и делају сагласно са оним животом. "Хватај се за живот вечни",[7] пише Павле Тимотеју; на другоме месту каже: "А живим - не више ја, него живи у мени Христос";[8] а божанствени Игнатије вели: "Вода жива је у мени, која у мени говори".[9] Препуно је Свето Писмо таквих места. Пошто је светитељима обећано да ће тај будући Живот довека бити са њима ("И eвo, ја сам са вама у cвe дане до свршетка века"[10], о чему другоме онда уопште треба и размишљати? Јер, Господ није отишао одмах пошто је земљи подарио семе живота, и нама дао нож и ватру, препуштајући људима да саде биље и да се прехрањују, да пале ватру и користе нож, већ је Он Сам уистину присутан, како каже блажени Павле, и "чини у вама и да хоћете и да творите",[11] те је Он Тај Који ватру пали и налаже је, и Он је Тај Који нож држи. Заиста, "хоће ли се секира величати над оним који њом сече",[12] или може ли бити ичега доброга за оне са којима Добри Господ не пребива? Па ипак, Господ није обећао само да ће се наћи уз светитеље, већ и да ће остати уз њих и, што је и од тога веће, да ће у њима Своје станиште начинити.[13] Навешћу, свакако, и она места где апостол Павле каже да се Господ са светима толико човекољубиво сједињује да постаје једног духа са њима: ,А ко се сједини с Господом, један је дух с Њим",[14] и: "да будете једно тело, један Дух, као што сте и позвани".[15] 5. Као што је човекољубље Божије неизрециво и као што Његова љубав надилази сваки човечански разум и подобна је само божанској доброти (јер то је "мup Божији, који превазилази сваки ум"[16], тако се и Његово сједињење са онима које љуби, налази изнад сваког сједињења које се може замислити, и природно је да му нема сличног примера. Због тога су Светоме Писму и били потребни толики примери како би било у стању да покаже то јединство, јер један пример не би био довољан. Стога оно некада помиње станара и стан, некада грозд и чокот, некада, опет, помиње брак, а некада удове и главу - и ниједан од тих примера није истоветан са оним сједињењем; јер, не може се преко тих примера доспети до саме истине. 6. Природна је нужност да из љубави следи сједињење; а шта ли може бити равно божанској љубави? Затим следи оно што, како се сматра, превасходно показује јединство и заједницу - то је брак, или складан однос измећу удова и главе; но, он не може ни издалека да покаже стварност оног сједињења. Јер, брак није у стању тако да сједини двоје људи да они живе једно у другоме као што се то дешава са Христом и Црквом. Отуда је божанствени Апостол, назвавши брак "тајном великом", додао: "А ја говорим о Христу и о Цркви"[17] не указујући тиме на овај човечански брак, већ на онај који се остварује кроз чудо. Удови тела, опет, сједињени су са главом и кроз то сједињење живе, али кад се од ње одвоје, они умиру. Чини се, ипак, да су и хришћани сједињени са Христом више него са својом главом и да више живе кроз Њега него кроз складно јединство са властитом главом. То се јасно може видети на примеру блажених мученика, који су радо подносили оно прво, а за друго нису хтели ни да чују: наиме, са задовољством су давали да им главу и удове одрубе, а да се од Христа раставе - о томе није могло бити ни речи. 7. И тако долазимо до онога што је најчудноватије. Са чиме би, наиме, нешто могло да се сједини присније но са самим собом? Но, и та заједница је слабија од онога јединства. Јер, сваки од блажених духова, једно исто будући у односу према себи самом - више је сједињен са Спаситељем него са собом пошто Њега љуби више него себе. Ове речи потврђује апостол Павле кад се моли да буде одлучен од Христа ради спасења Израиљаца,[18] како би сва слава припала Христу. Па кад је човечанска приврженост толика, онда се божанска не да ни замислити! Ако грешни и лукави људи показују такву благодарност, шта би тек требало рећи о оној божанској доброти? А пошто је божански ерос толико натприродан, свакако да и сједињење ка коме он води оне који се међусобно љубе, превазилази човечански ум, те се оно никаквим примером не може показати. 8. Погледајмо то и на овај начин. Много тога нам је за живот неопходно: ваздух, светлост, храна, одећа, саме природне силе и удови тела; но, не дешава се да је човеку све то увек и за сваку сврху потребно; него он користи сад ово, сад оно - већ према томе какву корист у тренутној потреби свака од тих ствари пружа. Наиме, облачимо одећу, али нам она не може бити храна, па кад нам затреба трпеза, нешто друго морамо потражити. Светлост, опет, не можемо удисати, а ваздух нам не може бити зрак уместо ње; нити располажемо увек дејствима чувстава и удова нашега тела, нити се увек њима служимо, већ понекад бива да око или рука буду неделатни кад нешто треба чути; а опет, када хоћемо нешто да дотакнемо, довољна је рука, но кад нешто треба омирисати, или чути, или видети, она нам више није од користи, па оставивши њу, обазиремо се на друге моћи. А Спаситељ је увек и на сваки начин уз оне који у Њему живе, тако да им пружа оно што им је за сваку потребу довољно - Он постаје њима све, и не допушта да се обазиру на било шта друго нити да ишта друго и откуда траже. Тако да нема ништа што је светима потребно а да им то не пружа Он Сам: јер Он и раћа, и подиже, и храни, Он је и светлост и дисање; Он саздаје у њима око да Га могу угледати, и опет, просвећује их Собом и нуди Се како би Га могли видети. Он је истовремено и хранитељ и храна, Он је Тај Који пружа Хлеб живота, а Он је и то што се пружа; Он је Живот за живе, Мир за оне који траже предаха, Огртач за оне који се желе оденути. Заиста, Он је Тај са Којим можемо корачати, јер Он је и Пут, а поврх тога, Он је свршетак и крај Пута. Ми смо удови, Он је Глава; кад се треба борити, Он се бори заједно са нама; кад треба почаст да примимо, Он је Тај Који је уручује; кад побеђујемо, Он је истински венац славе. 9. Тако нас Он одасвуд обраћа к Себи и не допушта нам да свој ум ка нечему другом управљамо нити да имамо љубави ка неком другом бићу.Ако нам се жеља покрене овамо, Он је спутава и ублажује; ако се покрене тамо, опет Он, а ако сена неку другу страну покрене, Он и тај пут заузима и руководи оне који њиме корачају. "Да изађем на небо, вели, Ти си онде; да сиђем у пакао,онде си. Да се дигнем на крилима од зоре и преселим се на крај мора, и онде ће ме рука Твоја водити, и држати ме десница Твоја".[19] Некаквом чудесном и човекољубивом присилом Он привлачи човека само к Себи и само са Собом сједињује. А то је, сматрам, она присила којом је Оно купио у Свој Дом и посадио за Трпезу оне које је позвао, говорећи Своме слузи: "Приволи их да уђу, да ми се напуни дом".[20] 10. Нека буде. Из свега што је речено, јасно је, дакле, да је живот у Христу за оне свете који живе и делају у складу са њим, стварност не само у будућем веку, већ и у садашњем. Треба у наставку говорити и о томе на који начин свети могу живети како би, као што каже апостол Павле, "ходили у новом животу",[21] односно шта треба да чине па да се Христос сједини са њима и да им прирасте - а не знам ни како бих то исказао.

Митпополит Месогеас Николај, Саопштење поводом економске кризе Спата, 30. Септембар 2011 Саопштење 63. Благоверним хришћанима наше Митрополије: Љубљена браћо моја, Благодат и благослов Господа нашег Исуса Христа нека покрива све вас, друштво, нацију и нашу Цркву. Размишљао сам пуно да ли да саставим ово саопштење и да га упутим вашој љубави. До последњег тренутка нисам био сигуран да ли је требало да то урадим, али током последњих дана, у стању опште панике која влада нашом отаџбином, грчевитих одлука одговорних руководилаца за наш живот и нашу будућност, више пута поновљених и промењених обећања и порицања која су ранила наш морал и достојанство, поплава бескрајних пореских терећења, одговорио сам на мноштво телефонских позива и порука грађана из нашег краја који траже очајнички једну интервенцију, неку подршку у њиховом економском безизлазу, драми. Плате и пензије су смањене, доста људи је отпуштено, повећава се број незапослених, многи су економски пресушили. И одједном се уз претње и уцене тражи од нас да платимо још већи порез за кућу у којој живимо као да је држава још сиромашнија од сиромашних. Дошли смо до тога, да уместо да нам издаци буду за храну, кућу и личне потребе, све одлази на две страшне речи: порез и дугове. Није тешко да се примети осећај дављења који обузима можда и већину наших суграђана, а сигурно и велики број нас. Ко је могао да замисли да ће наш предиван и поносан народ да спадне овако (ниско)? Да је дао и последњу кап свог зноја, свог труда, своје вредности и поред свега тога да будемо тако оцрњени у целом свету? И сада, без икакве наде и гаранције да захтева наша држава од нас, притискајући нас, наше сузе и нашу крв? Очигледно је да не можемо да издржимо више. То није претеривање. Треба то и рећи. Да викнемо у уши одговорних: „ До овде! Не можемо више. Нађите друга решења. Можда тежа, али која ће уродити плодом, паметнија и сигурно људскија. Ако не можете, признајте своју немоћ. Није срамота да не може неко, али је неприхватљиво да инсистира на нашој општој катастрофи. Створили сте нам једну државу која пружа народу много мање него што од њега тражи. Морате то да схватите; нисте дужници само зајмодавцима већ и свом народу за који сте се определили да му служите. Кад већ не успевате да спасите нацију политичким консензусима, спас ће неминовно произићи из народних потреба и иницијатива“ Љубљена браћо, Дошао је час када народ мора да покаже калибар своје снаге, да покаже своје границе. Дошао је час да сви заједно узмемо у руке своје животе. Све док смо неактивни, све док смо поданици погрешним и неиздрживим изборима, толико више чинимо себе одговорнима за спору али сигурну егзистенционалну дегенерезу. Време је да устанемо. Све треба да се промени. И зато што то неће променити неко други, морамо да се ухватимо у коло сви. Ко год брине за ову ситуацију и воли истину, за њега има места у овој промени. Нико није вишак. Сви преокрети, све велике промене десиле су се од стране хероја, пре свега младих. Не од стране компромисних учесника нити бесних, али од стране здраво побуњених. Сви заједно и морамо и можемо, и намеће се да својом иницијативом променимо нашу будућност - не насиљем али снагом и одлучношћу. Не ништавним изборима већ чистотом, херојством и памећу. Сигурно и наша одговорност као народа није нимало мала. Сложили смо се са малоумним политичким изборима и њих начинили нашим навикама и менталитетом. Неискреност, равнодушност, ушушканост, лака зарада, непоштовање институција, ругање вери и традицији, непоштовање државе и закона, расипничка потраживања – сачињавала су део живота Новогрка и нису нам на част ни мало. Нису нам криви само други, како год да се зову – шпекуланти, или страни интереси, или политичари. Наш део заслуге за данашњу ситуацију није лако занемарљив. Једини пут су покајање и промене. Друге не можемо да променимо, али наш менталитет и живот имамо могућности и одговорност да мењамо. Нека почне овај устанак променом нас самих. То је најхрабрији (подухват). Признајем, да су нас и као Цркву учинили делом падајућег државног система. Зато нас и често погрешно схвата народ. Загрлили смо државу, ослонили смо се на њу и тако ранили нашу везу са народом. Ми смо га служили као немоћног и сиромаха, али га нисмо загрлили као део нашег бића, или бар нисмо успели да нас тако схвати. Загадило се млеко његове мајке, Цркве, и окренуо је своје лице од њених недара. То је најгоре што је могло да се деси. Народ је најсветије што имамо после Бога, и Црква је по природи дах народни. За овај дах смо у последње време били ускраћени (овај дах нам је био у последње време ускраћен). Дошао је час да опет почне право дојење. Не доводим у питање и чињеницу да смо и жртве. Неки су нас преварили. Неки су управљали нашим питањима са кривичном неспособношћу. Неки су нас оцрнили по свету и ставили нас у уста звери овога света, или због површности или из сумњиве прорачунљивости. И ево докле смо стигли! Спустили смо на нулу своју имовину и на ништа своје достојанство. И поред свега тога не тражимо кривца. Журимо да нађемо решења. Али, решења која не газе по народу већ васкрсавају његову част. Дошао је час да они који доносе одлуке виде шта се дешава у домовима, на улицама, у радњама, у свакодневности. Шта се дешава у нашим душама. То неће сазнати од Тројке или из њихових међусобних консултовања. Сазнаће то од народа. Не може се друкчије. Желим да кажем, дакле, онима који не могу да плате такозвани „посебан допринос за имовину“, да не падају у очајање. Да знају да ћемо се сви уједињени наћи на њиховој страни и викнућемо заједно: „Не може се узети од онога коме није дато“. Нека схвате да немамо. Не можемо. Дошли смо до ивице, али не дозвољавамо да нас униште. Ако будемо инертни, неће то схватити. Свети Козма Етолски је прорекао пре 250 година, говорећи: „Наметнуће вам тежак и неподношљив порез, чак и на прозоре и на кокошињце, али неће стићи“. Стварно, неће стићи! Немојте да се савијете пред економским банкротом. Ми у њему већ живимо. Одреците се банкрота достојанства, историје, етничке савести. За то можемо и морамо да се боримо до последње капи крви. Чак и сада у последњем тренутку. Месогеа и Лавреотики је благословен крај који је до недавно пуцао од развоја и благостања. Али у последње време све је више оних који се у очају обраћају Цркви или другде, и преклињу за подршку и помоћ. Многи су се савили, економски су поклекли. Не могу да исхране своју децу. Изгубили су сан. Живе са претњом садашњости и са страхом од будућности. Имају имовину али немају новца. Како ће они да плате? Где да нађу (новац)? Узеће им кућу? Искључиће им струју? Да ли је могуће да ће бацити у мрак Кератеју и Лаврио, места на којима се налази највећа фабрика електричне енергије у нашој отаџбини? Шта год да се деси, браћо моја, хоћу да знате да ће наша помесна Црква дати све да би била уз вас. Ако једном од вас искључе струју, ми ћемо је искључити у свим храмовима. Венчања ћемо обављати са свећама у рукама и служити литургије са сузама у очима. Ни на један начин нећемо дозволити, у тренутку кад су домаћинства осуђена на мрак, да наши храмови служе са упаљеним полијелејима. Сви заједно, дакле, сада смо дужни да притиснемо наше представнике више него што их притискају кредитори. Зато што наша потреба за преживљавањем превазилази њихову потребу за влашћу над нама. Зато што је наше достојанство изнад било које користи. Зато што је наш национални понос заснован на историји на коју су сви они љубоморни. Зато што Европу видимо више као породицу која разуме потешкоће народа него као омчу која води друштва у пропаст. Не преостаје нам ништа друго до да преобразимо опет Грчку у нашу отаџбину, њену историју у наш идентитет, примере наших предака у наше доживљаје и да се повратимо из безумног богаћења у достојанствену једноставност и скромност, из кукавичког повлачења у храброст и од светског брукања у понос и универзално признато дивљење. Тако Бог, као што каже народ, неће да нас остави, зато што га и ми на тај начин нећемо оставити. Са очинским молитвама и у нади за буђењем, МИТРОПОЛИТ МЕСОГЕАС И ЛАВРЕОТИКИС НИКОЛАЈ Извор: Ακτίνες за Поуке.орг превела Јелена Стоименова