Претражи Живе Речи Утехе

Радуј се, Николаје жички, пети еванђелисте и велики пророче православља! Епископ Николај (у свету Никола Велимировић) рођен је 23. децембра 1880. године у селу Лелићу од родитеља Драгомира и Катарине. После основне школе, гимназије у Ваљеву и Богословије у Београду уписао се на Старокатолички богословски факултет у Берну, Швајцарска, где је 1908. одбранио докторску дисертацију Вера у Христово васкрсење као основна догма апостолске цркве. Идуће године одбранио је дисертацију о Берклију у Женеви. Двадесетог децембра 1909. замонашен је у манастиру Раковици и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха. По жељи митрополита Србије Димитрија, јеромонах Николај проводи извесно време у царској Русији, коју ће доживотно носити у души и са Русима у Југославији и Америци бити у сталној и тесној вези. Желећи да упозна западни свет о нечувеним страдањима српскога народа за време Првог светског рата, и о праведној борби коју је Србија водила за своје ослобођење, српска влада је одлучила да упути у Енглеску и Америку јеромонаха др Николаја (Велимировића). Осврћући се на своју мисију у Америци у току Првог светског рата, епископ охридски Николај је пет година доцније писао: „Пре пет година ја сам био у Америци. Тада сам био послат од Српске владе да посетим многобројне југословенске колоније у овој земљи, те да иашем народу објасним значај титанске борбе, коју је водила малена Србија са великом Аустријском царевином. Својим многобројним резолуцијама народ југословенски тада се изјаснио за Србију и њене идеале." Пре избора за епископа јеромонах Николај је био сугшент Богословије светога Саве у Београду. Свети архијерејски сабор Краљевине Србије изабрао га је за епи-скопа жичког 1919. године. Већ 1920. године епископ Николај по властитој жељи прелази у Охрид. После доношења Устава Српске православне цркве, 1931, спроводи у дело сједињење епархија Охридске и Битољске у јединствену Охридско-битољску епархију са седиштем у Битољу. За време свог архипастирствовања у овој епархији епископ Николај ствара у манастиру Калишту центар женског монаштва, који ће поред манастира Хопова и Кувеждина бити расадник српског монаштва и попунити многе празне и опустеле, за време Првог светског рата, српске манастире. Охридски пустињак, како је епископа Николаја назвао један од најумнијих Срба нашега времена, из Охрида, и касније из Битоља, управља у име Српске православне цркве целокупним богомољачким покретом. „Магнетизмом своје личности он је привукао и усмерио латентну религиозност народних маса. И тако је, под његовим утицајем, двадесетих година овога века организован тај верски покрет, превасходно сељачки, који је импресионирао побожношћу и молитвеном ревношћу." Богомољачки покрет дао је „само Хиландару двадесетак искушеника и монаха. Од чланова НХЗ створене су монашке матице „у многим нашим манастирима. Захваљујући овом покрету епи-скоп Николај је обновио монашки живот у запустелим манастирима у Овчару и Каблару. Поред мисионарских курсева епископ Николај организовао је саборе Хришћанске заједнице „на којима је долазило хиљадама богомољаца из свих крајева и на којима је изузев два случаја увек присуствовао и говорио вођа покрета епископ Николај. Поред неколико часописа Православне народне хришћанске заједнице објављиване су сваке године књиге и књижице." До 1941. године издато је у тој библиотеци преко стотину већих или мањих књига верске садржине. Три године по смрти епископа жичког Јефрема, епископ охридско-битољски Николај изабран је 21. јуна 1936. за епископа жичког. Након његовог поновног доласка, Жичка епархија је доживела свој духовни препород. Обновљени су многи манастири и подигнути нови парохијски храмови. На сваком кораку осетила се снажна рука епископа Николаја. „С њим почиње једна нова епоха. Он није привукао Цркви само народне масе него је надахуо и једну духовну елиту (...)".'" Епископ Николај ,је знао да се успне на врх сваке духовне области или књижевног рада кога би се дотакао. У свему и вазда први или међу првима: као беседник и песник не мање него као мисионар, мислилац и пророк. Владика Николај је обновио српско црквено беседништво и сам је био највећи беседник у историји Српске цркве." Његова дела, до сада сабрана, „износе тринаест томова, мисионарски рад владике Николаја био је по обиму огроман, а по садржају свестран и може се само поредити са делатношћу светог Саве. У својству мисионара Српске цркве, путовао је између два Светска рата на Запад, првенствено у Енглеску и Америку, но и у околне балканске земље, у Цариград, али највише у Грчку, где је редовно посећивао Свету Гору и залагао се за обнову хиландарског општежића. Учествовао је на бројним међународним и међуцрквеним састанцима, јер се интересовао за екуменизам и спријатељио с представницима англиканске и епископалне цркве. Сарађивао је 1930. на предсаборној конференцији православних цркава, одржаној у светогорском манастиру Ватопеду. У земљи се залагао за рестаурацију ста-рих цркава, манастира и других споменика. Одликовао се такође својом хуманитар-ном акцијом, подизао дечје домове и хранилишта, од Битоља па до Чачка, Горњег Милановца, Краљева и Крагујевца ." Приликом конкордатске борбе, 1937, епископ Николај је устао у заштиту жи-вотних интереса Српске православне цркве живом и писаном речју, а онда је дошао рат. Одмах после немачке окупације епископ Николај је интерниран у манастир ЈБу-бостињу, да би касније био премештен у манастир Војловицу. Овде је био заточен заједно са патријархом српским Гаврилом. Из манастира Војловице Немци су их 14. септембра 1944. године одвели у логор Дахау. Ослободили су их Американци када су ушли у Кицбил 8. маја 1945." После свога ослобођења епископ Николај се није вратио у комунистичку Југославију. Извесно време је живео у Енглеској, а затим се преселио у Америку. „У Америци је до последњег даха наставио мисионарску активност. Поред многих беседа и књига написаних у емиграцији, радио је као професор православних богословија. Предавао је у српској Богословији св. Саве у Либертивилу, али је највише живео у руској средини, као предавач у Академији св. Владимира у Њујорку, Богословији св. Тројице у Џорданвилу, Св. Тихона у Саут Канану (Пенсилванија, где је и умро 5. (18) марта 1956. Био је сахрањен покрај српског манастира Св. Саве у Либертивилу"," а 1991. године пренет је у свој родни Лелић. Тропар глас 8. Златоусти проповедниче Васкрслога Христа путовођо рода Српског крстоносног у векове, распревана Лиро Духа Светога, поносе и љубави монаха, радовање и похвало свештеника, учитељу покајања, свенародни Владико, человођо богомољне војске Христове, Свети Николаје Српски и Свеправославни, са свима светима Небеске Србије моли Јединог Човекољубца: да подари мир и слогу роду нашему. Кондак глас 3. Родио се јеси у Лелићиу Српском, архипастир био у Охриду Светонаумском, на престолу Светог Саве у Жичи си столовао, народ Божји Јеванђељем учио и просветио, за Христа и страдање у Дахау претрпео; тога ради прослави Те, Светитељу, Николаје Нови Богоугодниче! Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Светом архијерејском литургијом коју су са многобројним свештенством СПЦ служили Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г Амфилохије, Епископ полошко-кумановски г. Јоаким и умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије, у цркви Светог Николаја Мирликијског у Радованићима на полуострву Луштица 24. децембра је прослављен велики јубилеј – девет вјекова од градње и освећења ове светиње. Прилог Радија Светигора Уз молитвено учеше великог броја православних вјерника појали су чланови Српског пјевачког друштва „Јединство 1839“ из Котора под управом ђакона Михаила Лазаревића. Митрополит Амфилохије је у току Литургије у чин протопрезвитера рукопроизвео старјешину овог храма, пароха луштичког Николу Урдешића. Он је рекао да је отац Никола из свештеничке породице Урдешића, једанаести по реду. „Дакле, свештеничка лоза Урдешића, из које је он изникао овдје на овом светом полуострву. Поријеклом је јелинскога рода, као и многи овдје и са те стране он у себи обједињује древна предања Истока и наших народа јелинскога и српскога“, рекао је Владика Амфилохије. Рекао је да је отац Никола чувар осамнаест луштичких храмова, саграђених кроз вјекове. „Тебе и твоју породицу Бог да укријепи и благослови на многаја љета“, казао је Митрополит Амфилохије. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, Владика Атанасије је казао да је Свети Николај Мирликијски био велики добротвор. „Он је започео да дели деци пред Божић поклоне. А онда су безбожници Запада, – а сво безбоштво је дошло отуда -, измислили неку непостојећу фигуру, неку фикцију деда мраза. Тобож он даје поклоне деци. Полудео је цео свет, од Београда до Калифорније, и не знам где све не… А уствари Свети Никола је дао поклоне. Сироти родитељи су имали три девојке. А за удају су требали да дају неки мали мираз. И он је тајно ставио кесице са златом, кроз прозор, а девојке их ујутро налазиле и тако се удавале. И од тога је почело то давање поклона деци. Ми Срби то славимо три пута: прошле недеље су били Детињци, данас су Материце, а идуће недеље су Оци. То је од Светог Николе“, казао је Владика Атанасије. Након причешћа вјерних бесједио је Митрополит Амфилохије, рекавши између осталог да је храм Светог Николаја храм откривања и јављања Божанске љубави. „И непрекидни приизив нама овдје на земљи да љубимо једни друге, да љубимо свако људско створење, да љубимо свако створење, да љубимо свеукупну Божанску творевину преко које Бог открива и јавља себе. Деветстотина година има овај храм. Старији је од многих држава, старији је и од оних најмоћнијих које мисле да су моћне. И показује се данаљс да је овај храм моћнији од оних моћника и силника који су кроз вјекове овуда пролазили, господарили, и који су прошли и незна им се ни мјеста гдје су били“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да ће такви бити заборављени зато што свој живот нијесу градили на тајни љубави народа земаљских. „Само Господ знаде колико је овдје било оних који су се укључили у ту свету заједницу Божју, Цркву Христову кроз вјекове. Сви су прошли кроз ову светињу и кроз друге светиње овдје, обновили се оном новином вјечном и непролазном, Божјом новином, новином онога који све чини новим, који је обновио и овај свети храм овдје и ово наше данашње свето сабрање“, рекао је Митрополит Амфилохије. Након Литургије је приређена славска трпеза хришћанске љубави. Светковини у Радованићима присуствовали су и градоначелник Херцег Новог Стеван Катић и генерални конзул Србије у Херцег Новом Зоран Дојчиновић. Храм Светог Николаја Мирликијског у Радованићима саграђен је 1117. године и обнављан је три пута – 1219. године, 1669. године и 1892. године, када је и постављен иконостас који свједочи о датуму градње. У току је и нова обнова, у оквиру које је поводом јубилеја обновљен и освештан иконостас, а биће настављена током наредних година. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

На дан када се наша Света Црква молитвено сећа Светог Николаја Мирликијског Чудотворца, 19. децембра 2017. године, манастир Бања код Прибоја је торжествено прославио храмовну славу. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије уз саслужење протојереја-саврофора Драгана Видаковића – архијерејског намесника прибојског, архимандрита Теофила – настојатеља манастира Сељани код Пријепоља, јеромонаха Петра – настојатеља манастира Бања, јеромонаха Јеротеја и јерођакона Романа из Световасилијевске острошке обитељи и протођакона Николе Перковића. У овом светом сабрању учествовао је бројни народ, а посебну радост донели су ђаци из Основне школе Никола Тесла у Прибојској Бањи, директор школе Никола Тошић и наставно особље. Током Свете литургије Епископ је благословио славки колач и жито. Владика Атанасије се пригодном беседом обратио сабранима, рекавши да се Свети Николај највише препознаје по томе што је био добар човек, што има све најбоље људске особине: правдољубивост, милосрђе, дружељубивост, саосећајност са онима који страдају и којима треба помоћ. На крају беседе Владика је пожео да се деца развију у добре људе и стекну све врлине, а сви старији да обнове доброг човека у себи, уз помоћ и молитвено заступништво Светог оца Николаја. Након Свете литургије приређена је трпеза љубави и послужење за све присутне госте. Беседу Епископа Атанасија можете послушати овде: Преузмите аудио датотеку View full Странице

Благодарећи Радију Беседа доносимо звучни запис надахнуте беседе Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, коју је изговорио на данашњем литургијском сабрању у новосадском саборном храму поводом празника Светог оца Николаја чудотворца. View full Странице

Зоран Ђуровић: Нека нота на наше свеце, Јустина и Николаја, а поводом англиканаца Како је општепознато, артемити не подносе Авине укоре, а уредно воле да се ките перјима од Николаја и Јустина, мада то личи на жабу која дигне ногу јер је видела да се коњи кују. У оквиру ових 2-3 осврта, даћу само напомене које благоразумнима су јасне, а овим другима могу бити, од помоћи, мада Бог увек и од човека очекује одговор. Нама је познато да се св. Николај Велимировић причешћивао код старокатолика и англиканаца, као да је касније радио на томе да се они споје са Православном Црквом. Јустин и англиканци Николајеву линију је следио и млади Јустин. Читамо код њега (моје интерполације у плавом): „Интересантно је да је у Агенда Арх. Сабора ушло и питање признања Англиканске Цркве (Вели, Англиканска Црква, што су скоро талибани оспоравали као легитимни назив. Јер је Црква само Православна, Једна). Тим се питањем наша Црква до сада није ни бавила у званичној форми. Чак није се успело ни да се створи одсек Англиканско-Источног Црквеног Удружења које постоји у другим православним Црквама ради узајамног упознавања између англиканаца и православних. Међутим питање признања Англиканске Цркве за англиканце је од пресудног значаја и веома је нужно да га наша Црква темељно и свестрано проучи. Зато би било потребно да Арх. Сабор образује комитет од људи, који су се овим питањем бавили на извору. Поред тога од велике би користи било ако би наша Црква затражила један званичан меморандум од представника Англиканске Цркве о статусу Англиканске Цркве и англиканском погледу на уједињење. На тај начин би дискусија били олакшана. Истина је да су ту уплетени многи проблеми и да се неће брзо доћи до решења и због размимоилажења источних цркава у основним питањима ове ствари. Многи руски богослови не примају да је у опште било поделе цркве и да према томе не може бити говора о каквом уједињењу цркава (Ово је став који имају и католици, тако да они не учествују у Светском савезу цркава, јер је црква једна. Мало су олабавили). Проблем није мали, али би га баш зато требало решавати темељно и беспристасно (Сјајан Јустинов предлог: Поћи из минус позиције. Темељно истражити ствари, али на основу објективних мерила; беспристрасно. Зато он говори у наставку о „уједињењу Цркава“, а не само о неком бесплодном дијалогу и коегзистенцији). Од уједињења Цркава могло би бити огромних користи по међународни положај Хришћанства и делатност цркве у свету. Ми би сматрали за благослов Божји ако би наша Црква успела да постане мост између Истока и Запада (Јасан позив на који се ја одазивам и радим на томе да источни и западни одложе оружје и стану за исти сто). Ми стојимо на гледишту да нас од Англиканске Цркве не двоји ништа што би могло остати као непремостива препрека признању Англиканске Цркве (Јустин, као сваки добар екумениста „није знао“ да су пред нама непремостиве разлике. Кукала душа талибана...), и ми ћемо се доцније вратити на ово питање“. Несрећни артемит, Марко Пејковић, тврдио је како Јустин није био ни за какав дијалог. Овај текст сасвим супротно вели, а што је најгоре, и англиканце назива црквом. И то не у неком ШЛБ контексту. И говори о „сједињењу цркава“. Што би било на добробит хришћана. Још је потреснији моменат кад Јустин ставља Англиканца изнад наших владика. Читамо: „Долазак Др. Хедлама, епископа Глостерског... и бившег декана теолошког факултета Оксфордског Универзитета, изазвао је код нас, његових ученика, радост и пријатне успомене на прошле дане нашег црквеног избегличког живота (Један пас и ујеретичка свиња да у Јустину изазове радост!). Др. Хедлам је један од првих људи у Енглеској, који је у тешким данима за Српску Цркву пришао на помоћ њој и њеној богословској омладини, оснивајући поново православну богословију у Каџдону и помажући као председник одбора за издржавање наших студената српске студенте теологије у Оксфорду. Велики научник (Ово је неопростиво! кајо једно англиканско псето може да буде велики научник!) нарочито у области Новог Завета, он је дао својим студентима солидни основ за свако истраживање у тој области (У Јустина је ушао Белзебуг чим је тврдио да овај нешто зна о Новом завету, а поготово да је могао дати солидан основ за богословствовање!). Његова су предавања класична. Његове студије о апостолу Павлу (тумачење посланице Римљанима и дело "Св. Павле") као и његов "Живот и учење Исуса Христа (који ће код нас бити ускоро преведен на српски) јесу научни обрасци признати у целом свету (Шта нас боли дупе за то што је нешто признато у целом свету!), а неки од њих узети и у међународни библијски критички коментар (The International Critical Commentary: Romans, Sunday and Headlam, 1895). Др. Хедлам је дошао у нашу земљу да види своје пријатеље (Како може да злотвор има пријатеље у СПЦ?) и да види специјално Српску Цркву. Он је велики пријатељ (Јао, Јустине, какав пријатељ?!) и радник на уједињењу између Православне и Англиканске Цркве (Какво уједињење цркава кад су англиканци јеретичко збориште?); он је написао и једну књигу о уједињењу; он је шта више дао и једну пропозицију за остварење тог уједињења, а у својој земљи води најширу акцију у корист Православне Цркве (Наивни, Јустину, само да би уништио СПЦ!). Зато нам је његов долазак у толико милији и зато му се више радујемо и поздрављамо га (Па ниси ти, Јустине, Ава Римски Зоран, патријарх Иринеј, Иринеј Буловић, Амфилохије, Атанасије, Лаврентијре Богомрски, Порфирије и не знам које екумењаре па да му се радујеш и још га поздрављаш!). Но на жалост, и ако нас је његов долазак толико обрадовао, он нас је не мање ожалостио. Где је дошао Др. Хедлам? У какву Српску Цркву? Шта је видео у њој: неред, нерад и неморал. Ко га је дочекао од представника Српске Цркве? Нико (Ја сам плакао кад су дошли католици у Ниш и нико од владика за Константинов едикт није дошао! Туга наша. Не само неред, нерад и неморал, него и кукавичлук и фарисејство и небратољубље, а о аврамовском гостољубљу ни речи! Испали смо бедници да нас све реке Србије неће опрати!). Но од представника Државе указана му је достојна пажња. Држава се увек боље брине о црквеним интересима него ли сама Црква. Дошао је Др. Хедлам и у Ср. Карловце, у Патријаршију, да и ту изближе осмотри Српску Цркву. И шта је нашао? Ох, тешко нам је говорити; боље би било да овамо није ни долазио (Амин, Јустине, земо преко жене ми!)“. Николајево причешћевиње код англиканаца и старокатолика Сигурно је да не треба узимати ове случајеве интеркомуније као потврду и званичног општења између цркава, али као један знак, треба га узети за озбиљно. Ти случајеви се дешавају, али су цркве преспоре. И држе позиције да би могле да тргују у светским оквирима. Тако дан-данас Грци немају праву аутономију у односу на Константинопољ. Николај, Јустин и СПЦ тог доба у принципу држе англиканске и старокатоличке тајне као валидне, али су - не за тајне као такве - резервисани у погледу римокатолика и на ратној нози су са овима. У том одмеру снага православни гледају да отму англиканце и старокатолике, а римокатолици да поунијате све оне православне где светском силом могу да допру. Све је било у молитвама светих отаца и великом братољубљу, тако да се и дан данас пролива крв међу нама. Ми имамо џепове са овим најнесрећнијима међу свима, ткз. грко-католицима, којима ни сам Рим не верује, а код нас су омражени. Уније су се испоставиле као промашени пројекти. Само озбиљан дијалог може довести до неког резултата. Мада се мени не чини промашеним ни предлог Атинагоре: Почнимо да се причешћујемо, а онда нека теолози узму да се расправљају!

У среду, 8. новембра 2017. године, на дан сећања на светог Димитрија Солунског Чудотворца, Епископ крушевачки Господин Давид служио је Свету Литургију у крипти базилике над моштима светог Николаја Мирликијског Чудотворца у граду Барију (Италија). Владици Давиду су саслуживали јеромонах Нектарије (Андрејев) и протођакон Андрија Јелић. Након Свете Литургије, сви присутни су били у прилици да се поклоне моштима светог Николаја. Извор: Епархија крушевачка View full Странице

У суботу 21.октобра 2017.г. Његово Високопреосвештенство Митрополит Дабро-босански Господин Хризостом служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Успења Пресвете Богородице манастира Добруна. Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: архимандрит Јован (Гардовић), настојатељ манастира Светог Николе у Добрунској Ријеци, Лазар (Лазаревић), ректор Српске Православне Богословије Светог Петра Дабробосанског, протојереј ставрофор Богдан Станишић, протојереј ставрофор Владимир Ступар, синђел Михајло (Боровић), синђел Кипријан (Топаловић) и јерођакон Гаврило (Ђурић). -ФОТОГАЛЕРИЈА- Животопис блаженопочившег Митрополита дабробосанског Николаја (Мрђе) Фотогалерија блаженопичившег Митрополита дабробосанског Николаја (Мрђе) Светој Литургији, осим свештенства митрополије Дабро-босанске, присуствовали су ученици петог разреда богословије Светог Петра Дабробосанског и студенти Богословског факултета Светог Василија Острошког из Фоче, као и начелници општина Вишеград г.Младен Ђуревић и Требиња г.Лука Петровић. Такође су присуствовали и посланик у вијећу народа г.Перо Петровић и директор хидроцентрале Вишеград Недељко Перишић, као и благочестиви народ. Његово Високопреосвештенство, у пригодној бесједи, истакао је значај архипастирског рада блаженопочившег Митрополита Николаја и његову жртву за епархије у којима је службовао, као и велику бригу и труд на утемељењу богословије и факултета у Фочи. По свршетку Свете Литургије, на гробу блаженопочившег митрополита Николаја служен је парастос. Његовом Високопреосвештенству Митрополиту Хризостому саслуживали су, осим служашчих свештеника на Светој Литургији, и остали присутни свештеници. Након парастоса братија манастира Добруна припремила је трпезу за све присутне. Извор: Митрополија дабробосанска View full Странице

Као плод сусрета папе Франциска и патријаха Кирила, услишена је молба руске пастве да се део моштију Светог Николаја Мириклијског привремено из Барија, први пут пренесе у Русију. Поводом дочека моштију великог светитеља, Свјатејши патријарх Кирил обратио се архијерејима, духоновенству и духовној деци Руске православне цркве. Преосвећени архијереји, свечасни оци, драга браћо и сестре! Милошћу Свешчедрог Бога и Спаситеља света, Господа Исуса Христа, нашој Цркви пружена је неизрецива радост: у нашу Отаџбину доноси се део моштију великог светитеља, поштованог у целом свету - светитеља и чудотворца Николаја, архиепископа Мирликијског. Овај дивни угодник Божији био је погребен у граду у коме се подвизавао у Винограду Христовом током многих година. У времену, када су земље Византије пале под власт иноверних завојевача, постала је реална опасност оскрнављења светиње, и промислом Божијим мошти светитеља су пренесене на територију савремене Италије, у град Бари, и положене у месном саборном храму. Током готово хиљаду година хиљаде људи је ишло на поклоњење моштима, из најразличитијих земаља и делова света, како би задобили благодат, која истиче од моштију васељенски поштованог угодника Христовог. Особито је поштован светитељ Николај у пределима историјске Руси. Њему је посвећено мноштво храмова. Непребројно мноштво православних хришћана наречено је у његову част приликом Светог Крштења или монашког пострига. Све то сведочи о томе, колико је усрдни представник и брзи заступник био и остао Мириклијски чудотворац за оне који му прилазе с молитвом у најразличитијим невољама и стањима. Светитељ Николај поштује се у нашем народу као поуздани помоћник у најтужнијим и наизглед безазленим ситуацијама, као покровитељ оних који желе да живе целомудрено, као заштитник оних који тврдо чувају веру православну и апостолско предање, завештано нам од Отаца, који су се трудили на њиви Господњој пре нас. Памћење свих тих благодејанија светитеља Николаја побуђује хиљаде људи да предузму пут ка његовим моштима, не само да изразе почаст, већ и да принесу топле и усрдне молитве ономе кога Православна Црква назива правилом вере и образом кроткости. Многи наши саоотечественици немају могућност да изврше ходочашће у Бари и због тога се у Русију доноси значајан део мироточивих моштију светитеља. Од 21. маја до 12. јула светиња ће се налазити у Москви, а од 13. до 28. јула у Санкт Петербургу. То је заиста уникални догађај за свих 930 година пребивања часних моштију у Барију. Клањајући се чудотворним и многоцелебним моштима овог великог угодника Господњег, неопходно је да схватимо, да смо призвани да будемо подражаваоци добродјетељи Мириклијског светитеља, и помоћ, ниспослана нам његовим заступништвом, биће очигледнија и издашнија, што му се будемо више уподобљавали у љубави према Христу и свим људима. Дај Боже да овај важан догађај у историји наше Отаџбине и свега руског Православља буде на духовну ползу архипастирима, клирицима, монаштву и свим верним чедима Руске Православне Цркве, да би се заступнишвом чувара благодати Христове испуниле на нама речи молитве: "Да мирно овде проживимо живот и удостојимо се да видимо блага у земљи живих, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици слављеног Бога, сада и увек и во веки веков. Амин." +КИРИЛЛ, ПАТРИАРХ МОСКОВСКИЙ И ВСЕЯ РУСИ Москва, 19 мај 2017 г. View full Странице

Завршена је изградња и унутрашње опремање Храма Васкрсења Христовог и Новомученика Руских у московском Сретењском манастиру. То је још један Храм на Крви, будући да се налази у непосредној близини злогласне тамнице Лубјанка. Фотографије предивног новог храма можете да погледате овдје: Његова светост московски и сверуски патријарх господин Кирил благословио је освећење Храма на дан Вазнесења Господњег 25. маја о.г. када ће бити обиљежена и десетогодишњица васпостављања јединства Московске патријаршије и Руске Заграничне Цркве. Прва литургија у простору испред храма биће одслужена 15. марта, а њен историјски значај објашњава у писму пастви епископ јегоровски Тихон (Шевкунов). Извор:http://www.pravoslavie.ru/101727.html Драга браћо и сестре! Када смо приступили изградњи Храма посвећеног Васкрсењу Христовом и Новомученицима Руским, спремали смо се да у њему одржимо прво богослужење на стогодишњицу почетка руске смуте (преврата). 2. марта 1917 (15. марта по новом календару) револуционари су принудили Господара-Страстострепца Николаја II на одрицање од престола. Сто година касније ми дочекујемо тај дан осмишљавајући своју историју, пређени пут и прослављајући Новомученике и Исповједнике Христа Спаса. /.../ По благослову Свјатејшег патријарха, на тај дан, 15 марта о.г., одржаће се прва литургија испред храма у простору предвиђеном за спољашње служење. То је и дан јављања Иконе Мајке Божије "Державнаја" и сриједа када се по обичају Сретењског манастира Литургија Пређеосвећених дарова служи увече од 18 часова. Како ова литургија подразумијева и земне поклоне, можете понијети простирку за кољена какву користе браћа старообредници. Они који желе да се причесте треба да се, по црквеном уставу, уздржавају од узимања хране и течности од поноћи, а у случајевима нарушеног здравља од поднева тог дана. Епископ јегоровски Тихон View full Странице

?? ???? ?????? ?? ? ???? ??????? ?? ?????? ?????????? ??????????? ?? ?? ????? ??????? ???????? ??????????? ????? ???? ???????? ??????. ??? ?? ????? ?? ?????????? ??????? ?? ????? ? ?????????????? ??? ????? ??? ?? ?? ''?????? ?????????''... ???? ?? ????? ?? ?? ?? ?????? ?????? ??????? ?????? ?????? ??? ? ????????? ?? ?? ?????????? ?????? ????? ?????? ????? ??????? ????????.