Претражи Живе Речи Утехе

Ову тему сам отворио да поделимо знање на ову тему. Дали Немањићи потичу од Римског Цара лицинија или не потичу? Не наводи се да потичу од Цара Константина чију сестру је Лициније оженио и са њом имао децу. Што значи да рачунају да је Лициније предак по директној мушкој линији. Срби долазе у 5-6 век после Хрста на балкан по званичној историји данас. То се заснива на запису Византијског Цара који позива Србе да се доселе у данашњу Грчку Македонију да би је штитили. Не постоји пре тога запис о досељвању Срба који није грађен на том запису. Наводи се да ти Срби долазе из данашње Русије-Украине... Подједнако се наводе напади Срба на Солун. Суштински ако су Немањићи Срби који оснивају аутокефалну Српску Цркву, не немачку, влашку, илирску... Како онда имамо наводе да Немањићи потичу од Римског Цара који је рођен на територији данашње Србије, Цара: Флавија, Галерија, Валерија, Лицинијана, Лиција. Е сад, име Цара је Лиције, али ови који се наводе у његовом имену су преци тог Цара. Тако да Немањићи се везују преко Лиција и за Флавија. Лиције је рођен око 250-те године после нове ере, што је далеко пре од наведеног доласка Срба. Притом, Лиције за супругу узима сестру Светог цара Константина и не прихвата Хришћанство. Лиције се наводи као прогонитељ Хришћана, имао је кћер Ирину за коју се наводи да је стварала чуда јер је 130.000 људи од идолопоклоника направила хришћанима. Цар Константин је Лиција због мучења Хришћана, преселио у Солун где је овај и умро. Имам неки извор, који тумачи историјске документе на ту тему и наводи да Лициније није предак Немањића. Извор је монтенегрина, енциклопедија, онда сам читао и наводе да је Лиције Србин на википедију Српску о цару лицинију. мсм. да је корисан овај чланак за тему, па ћу га цитират целог. Са сајта је Требиње лајв (извор) Za rimskog cara Licinija (308-324) vezana je jedna legenda koja ga na neobičan način povezuje sa srpskom istorijom. Naime, u nizu starih srpskih ljetopisa i rodoslova Licinije se pominje kao Srbin i predak vladarske loze Nemanjić. Zašto se smatra da je bio Srbin? Jedan od razloga leži vjerovatno u činjenici da je on poticao iz plemena Tribala. Vizantinci i Grci su Srbe nazivali Tribalima, stalno su slovo S zamjenjivali slovom T ( Srbali, Srbi). U svjetskoj istorijskoj literaturi ima mnogo nejasnoća oko njegovog porijekla. Ipak, najviše izvora kaže da je iz ovih naših prostora. Kao što je poznato, koliko god je puta pisana istorija srpskog naroda nikada kao mogući izvori saznanja nisu korišćeni domaći rodoslovi i ljetopisi. Takav je slučaj i sa rimskim carem Licinijem, čija se srpska narodnost pominje u mnogim domaćim izvorima, što je dosadašnja istorijska nauka odbacivala, s obzirom na to da je Licinije ubijen 324. godine, a Bečko-berlinska škola (opšteprihvaćena kod nas) tvrdi da Srba na Balkanu nije bilo prije VII vijeka. Međutim, čuveni srpski istoričar Relja Novaković pronalazi i argumentovano dokazuje da tvrdnje u srpskim rodoslovima o Liciniju kao Srbinu imaju i te kako osnova. KARLOVAČKI RODOSLOV: "Glagoljut istini spisatelji jako Likiniju Srbinu biti rodom, Jelinu mudrovanijem i sva srbska idolu služaše Dagonu. Od sudu i Dagoni i Daki imenujut se Sera ze Srblje." VRHOBREZNIčKI RODOSLOV: "....Imaše (misli se na Konstantina Velikog) boljarina nekojega Srbina po imenu Likinije. I dajet jemu sestru svoju Konstanciju za ženu." KONSTANTINOV RODOSLOV: "Ovaj Likinije beše dalmatinski gospodin, rodom Srbin i rodi od Konstantije sina Bela Uroša." PAJSIJEV RODOSLOV: "...Po srede će ih carstvujušću Likiniju mucitelju severnimi i zapadnimi stranami,jeze Srbin jest." OBŠTI LIST PATRIJARHIJE PECKE: "Ovaj Likinije imao je dva sina koji su sa majkom posle smrti Likinijeve (324) pobegli iz nekada slavnog grada Sirmijuma .Iz toga grada oni su preko Bosne pobegli u Zahumlje u otečestvo svoga oca Likinija... Loza koja je od njih vodila dala je prvog blagocestivog cara našeg Nemanju ,koji se u monaštvu prozvao Simeon." RUVARČEV LETOPIS: “Car Konstantin pošalje svoje vojnike koji Likiniju odsekoše glavu. Sin Likinijev Beli Uros vide veliki strah i užas i pobeže u tvrdu zapadnu stranu u Zahumsku zemlju i tamo je porastao." Međutim, jedan ključni argument definitivno potvrđuje srpsko porijeklo Licinija. Borba između Konstantina i Licinija je išla u korist ovog prvog, pa je Licinije bio prinuđen da traži pomoć od "podunavskih varvara", a i Zonara nam svjedoči da je Licinije potražio zaštitu u srpskim planinama (Montes Serrorum) koje se još nazivaju i "šume slovenskih Vana" (Venda). Drugi dokaz je sigurno i to što je njegova žena, poslije njegove smti pobjegla u Zahumlje i tu pronašla zaštitu i utočište među zemljacima svog muža. Njegova žena Konstanca bila je sestra Konstantinova. Po najnovijim istraživanjima naših istoričara, Licinije je rodom od Likina koji su porijeklom iz Popovog polja. A i njegovo puno ime nam to potvrđuje Flavius Galerius Valerius Licinianus Licinius. Jedan detalj iz ovog teksta je interesantan. Otkud Zonara pominje Montes Serrorum, u prevodu srpske planine, kada po našim “istoričarima” mi Srbi tada nismo boravili na ovim prostorima. Veoma važno je istaći, da autori ovog teksta, kao i prethodnih, ne pokušavaju da nametnu apsolutne istorijske istine, ali navode detalje koje treba istražiti radi dobrobiti Trebinja, a koji do sada nisu predstavljeni u zvaničnoj istoriji. Takođe, na stručnim licima je da nastave da utvrđuju i dokazuju svoje teze.

Поштовани, Замолила бих да уколико неко има информацију ме упути на проверени извор. У књизи Чедомира Попова ,,Велика Србија: стварност и мит" пронашла сам следећи цитат: ,,посебно важна мера Карловачке митрополије било је проглашавање свих владара лозе Немањића (осим цара Душана) за православне светитеље, чиме се високо уздизао спомен на славну историјску прошлост српског народа“. Зна ли неко када се десило то проглашење? Корисна би ми била и информација где могу наћи тачне датуме када су канонизовани чланови владарске куће Немањића.

Приредио Бошко Антић, адмирал у пензији Немањићи су скоро два века владали Боком и Приморјем. За то време имали су развијену трговачку и ратну морнарицу. Било је то време процвата поморства Боке. Приморски градови имали су потпуну аутономију, па је то било време када је српска држава била на врхунцу своје моћи. Бодинов велики жупан Вукан и његови наследници припремили су терен Стевану Немањи да створи српску државу, која је по њему и добила епитет "немањићка". Постоји сумња да је Немањин отац Завида из рода жупана Вукана.Немања је ширећи стално своју државу, 1185 године припојио Зету, укључујући и Боку. У почетку владавине Немањића овим просторима Немањим брат кнез Мирослав управљао је Захумљем које је у другој половини 12 века ушло у састав српске феудалне државе. До пропасти српског царства тежиште српске трговине било је углавном усмерено преко Јадрана, што се наставило и после освајања пространих области.Српски жупан Немања је, држећи у својој власти читав обални појас од Макарског приморја до Љеша, покушао да освоји и Дубровник, без византијске заштите. Немања није успео да га заузме због његове топографије и фортификације, као и због Немањине слабости на мору. Његов покушај је спречила дубровачка флота од 11 бродова, која је августа 1184 године победила флоту од 13 бродова Немањиног брата Мирослава крај села Пољица, код Колочепа. То је била прва поморска битка коју је Дубровник самостално водио.Немањићи су владали и Скадром, а с њим и Скадарским језером. Међу насељима око Скадарског језера постојао је у то време жив саобраћај с већим или мањим лађама. Од старих времена су се пловила на Скадарском језеру делила на "лађе"(на арбанашком "лундра"), "лађице"("фркет") и "чунове"("суља"). Лађе и лађице су обично имале четири или више весала и често су употребљавале једра и кормило. ДВА ВЕКА НЕМАЊИЋА Читава Бока је припадала Немањићима и под њиховом влашћу остала је све до 1371 године. Котор са непосредном околином остао је у византијској власти све до краја 12 века. Врхунац своје аутономије постигао је у држави Немањића. Которска општина је у средњем веку обухватала полуострво Врмац и Доброту до Љуте, а припадали су јој још Пераст и Превлака с полуострвом Луштица. Тиват је у средњем веку био летовалиште которске властеле. Доњи Јадран и Зета су под влашћу Немањића напредовали у привредном и културном смислу. Вести из тог доба о Захумљанима и њиховом поморству несумњиво се делом односе и на Пељешчане. Немањин брат, кнез Мирослав, је владао Захумљем. Прве вести о бродарству Пељешца донео је у 12 веку арапски географ Ел Идриси, у свом путопису, који каже да су становници Стона имали бројне бродове. И у корчуланском архиву има потврда о средњовековним пељешким бродовима, који су долазили на Корчулу, понекад и због пљачке. Осим Стоњана, превозима соли из Стона бавили су се и становници свих села на северној обали полуострва, према Неретви (Малом мору). КОТОР ГЛАВНА ЛУКА Котор је у то време био главна лука и први трговачки град у Србији. Био је познат као "краљев двор" и тако исто и као"столни и славни" град, како га назива цар Душан. Немања је утврдио Котор и имао је у њему двор. У њему је живио његов син Вукан. Стеван Првовенчани је посећивао Котор, а и најмлађи Немањин син Растко - Свети Сава, када је оснивао Зетску епикскопију на Превлаци код Тивта. Краљица Јелена Анжујска, мајка Драгутина и Милутина, била је нарочито наклоњена Котору и преко ње многи Которани долазе до високог положаја на двору Немањића. Краљ Драгутин је походио Котор, а исто тако и краљ Милутин неколико пута. Стеван Дечански поверио је которском фрањевцу фра Вити зидање своје задужбине Високих Дечана. Душан је поверио државну функцију Николи Бући, а затим Павлу Пасквалићу, а његов син Урош имао је два министра финансија(протовестијара)."Историјски документи, чију веродостојност потврђују Константин Јиричек, Константин Манасес и Кристијан Енгел", пише Живорад Тасић у часопису «Наутичар", говоре о благу Великог жупана - Немање, "родоначелника краљевске и царске куће на Балкану". У то време крајем 12 века када су Срби, практично, били под влашћу Византије, велики жупан Немања склопио је тајни уговор са Венецијанцима о савезништву против византијског цара Манојла Комнина у замену за декларацију о независности Србије. Велики жупан Немања, по овом аутору, био је преко своје сестре (којој историја није забележила име) у родбинским везама са венецијанским дуждом Витолом Другим Микијелијем, која је била удата за дуждевог сина кнеза Леонарда Осорског.Чињеница да је Котор припадао римској цркви није сметала Немањићима. У оно доба то је била њихова економска и политичка рачуница, пошто им је главни циљ био да одрже Котор и Боку у својој власти без сукоба и трзавица и зато су Которанима давали повластице. Немањићи уопште нису дирали у аутономију града и у његово комунално уређење. Котор је сачувао своју градску управу, кнеза, Велико и Мало веће, свој статут, ковницу и свој новац. РАЗВИЈЕНО ПОМОРСТВО И БРОДОГРАДЊА Поморска трговина је под Немањићима добила још јачи подстицај. У доба Немањића, Котор је имао своје бродоградитеље, бродоградилишта и бродове. Међутим, подаци о тим бродовима су оскудни и само у неколико списа се помињу. Помиње се и бродоградилиште у Перасту. Много је више података о поморско- трговачким трансакцијама, куповању и продаји бродова, те грађењу бродова.После смрти последњег Немањића попустила је централна власт у Србији и са распадом српске државе почело је и осамостаљивање и приморских крајева. Котор и Бока су привремено били под заштитом Угарске, а потом краља Твртка Првог.У време Немањића Превлака, мало полуострво овалног облика у источном делу Тиватског залива, имала је посебно место и значај. Са копном је била везана природним уским ниским земљоузом, који је море плавило за време плиме, па се стиче утисак да је Превлака острво и полуострво. У 13 веку на Превлаци је било седиште Зетске епископије. Не зна се тачно када је изграђена Зетска епископија, али има доста података о превлачком манастиру. Најчешће је реч о његовој метохији, а о имањима која су имала одређене обавезе према манастиру. Манастир је престао да постоји у 15 веку, када су ови крајеви пали под млетачку власт. По усменом предању манастир су разорили топови са млетачких галија зато што су попови помагали устанак у Грбљу. Манастир је обновљен, али му се више никада није могао повратити стари значај. Остаци манастира су, изгледа, највише страдали у 19 веку, када је са њега узиман материјал за градњу цркве Свете Тројице. СЕДИШТЕ МИТРОПОЛИЈЕ Да би се имала потпуна слика о изгледу Митрополији зетско-дукљанској и манастиру арханђела Михаила на Превлаци у 13 и 14 веку треба знати да је то била једна од највећих, а и најрепрезентативнијих, грађевина у Боки Которској у средњем веку. Без двоумљења у њој је била црква где је служио православни зетски епископ.Постоје подаци да је на Превлаци постојало бродоградилиште у коме су грађени и поправљани и трговачки и ратни бродови. У литератури о бокељском поморству, за цара Душана углавном се везује Котор, али се нађу подаци по којима изгеда да је бродоградилиште на Превлаци користила и ратна флота цара Душана, поготово његови нови бродови купљени у Венецији 1348 и 1349 године. Ту су бродови из флоте цара Душана још више наоружавани и припремани за комбиновану борбу пешадије и морнарице у нападима на Босну и њено приморје (1350). Постоје подаци да је неко време на Превлаци био сидрен део флоте цара Душана. Треба имати у виду да је некада појам "наоружавање бродова" подразумевало и снабдевање бродова посадом.Црква Светог Ђорђа у Ораховцу помиње се 1446 године, али се сматра да је она из периода Немањића. Интересантна је повеља цара Стефана Душана од 1351 године којом потврђује старија даровања и спомиње и ову цркву са њеним метохом. То значи да је Ораховац спадао у метох овог манастира. По једном тврђењу црква је подигнута за време Стефана Првовенчаног, који је по легенди ловио по Ораховцу и некако, да би могао осмотрити околину, попео се на стену где се данас налази црквина. Пао је са те стене, осносно није могао сићи, па му се указао коњаник на белом коњу и рекао му да пође за њим. Стефан га послуша и идући за њим срећно се спаси. Уверен да је коњаник који га је спасио Свети Ђорђе, Стефан у спомен свом чудесном спасењу подиже на том месту цркву у част великомученика Ђорђа. Касније је нађен натпис изнад врата цркве на којима се налази име Стефана Првовенчаног.За ову цркву се тврди да ју је градио Симеон краљ Србије, а тај Симеон је баш Стефан Првовенчани, који се у калуђерству прозвао Симон. Према томе, ова теорија би се слагала са тврдњом народа и легенди о настанку ове цркве.Данчуловина на Брдима до Превлаке је средњовековни дворац, чија старост није утврђена, али се предпоставља да је стар колико и манастир на Превлаци код Тивта.Предање говори да је цар Душан боравио у овом дворцу и да је за успомену на тај боравак направљен његов лик који је у дворцу Данчуловина био све до почетка Првог светског рата, када су га аустроугарски жанадри уклонили. Приликом посете Превлаци (вероватно 133. године) наводно је богато подарио манастир и похвалио монахе због гајења пријатељства с Дубровчанима. У Боки, нарочито у Грбљу, веома је распрострањена легенда, односно веровање и чврсто уверење, да је цар Лазар рођен у Грбљу и да није из Прилепца од оца Прибца. По њој он није Хребељановић већ Грбијановић. Рођење и отац су му измишљени само да би се прикрила истина по којој је Лазар незаконити син Руже, сестре цара Душана. Цар Душан је сестру протерао са двора и она се обрела у Грбљу, где се родио Лазар. При навраћању цара Душана у Боку, у манастиру је било за њега припремљено његово омиљено јело, које је знала да припреми само његова сестра Ружа. Тако је цар Душан сазнао где је она боравила и да је родила сина. Он се цару одмах допао и узео га је са собом. Кад је цар Душан 1348. гдоине заузео Епир, држао је у својој власти (изузев Драча) читаву јадранску обалу Балкана до Дубровника. за своје планове у освајању Цариграда морао је да има јаку морнарицу и због тога је био пријатељ Венеције, током своје владавине. Везивало их је непријатељство према Угарској, али око заједничког освајања Царигарда нису могли да се договоре. Немањићка Србија се осалањала на бродове својих приморских градова, као и на помоћ Дубровника. Зато је цар Душан одлучио да организује своју флоту, али у томе није успео. У својим великим освајачким походима, којима је било обухваћено и освајање Цариграда, цар Душан је имао потребе и за јаком флотом. Он је свакако пре него што ће затражити ратне бродове од Венеције, којој је још 1346. године предлагао савез у рату против Византије, позвао Которане да опреме што је могуће већи број галија. Сигурно је било опремљено у Котору више галија у тренутку кад је млетачки Сенат 15. новембра 1348. године био донио одлуку да се цару Душану додели, поред ранијих три, и четврта галија. Пошто су Которани вероватно били ангажовани са својим галијама , српски владар је приликом поновног тражења галија од Венеције, тражио од ове да му за њих да и људство. У одговору млетачког Сената од 20. јуна 1349. године пише: "Извињавамо се што нисмо у стању удовољити вашем тражењу људи због нарочите наше потребе". Ако се и за ово време Душановог великог припремања ратне флоте не може утврдити број которских галија, може се с правом тврдити да их је тада било највише. За припремање што је могуће већег броја которских галија, сигурно је био посебно ангажован Которанин Никола Бућа, Душанов протовестијар, који је у име српског цара, и као његов посланик у Венецији, заговарао и прибављање галија од млетачког Сената. Которска галија БОКЕЉСКА "БРАТОВШТИНА ПОМОРАЦА" У ВРЕМЕ НЕМАЊИЋА Организована делатност бокељских помораца јавила се још почетком деветог века. Она је мењала своју структуру током векова. Прво је имала војни карактер и служила је не само за одбрану територијалних вода већ и као борбена снага у оквиру византијске флоте. Тај исти карактер задржала је и у доба српске немањићке државе. Уживајући атутономију најширег типа у оквиру српске намањичке државе, Котор је, развијајући разноиврсне делатности привредног карактера, постао један од најзначајнијих градова српске средњовековне државе и њена главна поморска лука. У ово време јача и његова морнарица. Тада су у Котору, почетком 14. века, донешене и законске одредбе које су регулисале и службу на ратним галијама, за то време најјачим и најефикаснијим пловним борбеним средствима. У Душановим плановима за освајање Византије, а посебно Цариграда, биле су предвиђене и ратне галије, чији је стрешински кадар и посаду могла обезбедити једини организована которска морнарица. Баш у време највећег средњовековног економског и културног успона Котора и Боке, под окриљем владавине Немањића, долази до измене карактера Которске морнарице и она постаје сталешко удружење "Братовштина помораца". Предпоставља се да је већ тада имала свој статут.БУДВА И ПАШТРОВИЋИ На подручју Јадранског мора на коме се простирала средњовековна српска држава укрштали су се њени интереси са Византијом, која је била поморска држава и за одбрану свог царства имала је јаку и велику флоту. Бокељски залив је био идеалан као природна лука где су се склањали бродови. Византијска флота имала је у њој одличну базу за операције на Јадранском и Средоземном мору. Византија је због својих интереса водила благу политику према многим поморским областима и градовима далеко од Цариграда, па је у том духу давала разне самоуправне повластице. Многи византијски цареви су Паштровићима давали привилегије за поморску службу коју су обављали у корист Византије. Многе луке су постајале стециште трговине. Цар Хераклије је увео прве мере одбране, а цар Никифор (802 - 811) је извршио јаку организацију тако да су градови на јадранској обали чинили поморске базе, чији је задатак био одбрана поморских путева. Паштровићи и Будва су имали посебан положај у односу на Боку. Ту није било предуслова за развој поморства, јер читава обала је отворена према мору. Доласком Словена ови крајеви добијају словенски карактер. Током средњег века ови крајеви припадају Византији, затим зетским владарима и Немањићима. Тада Будва гради своје зидине, да би се одбранила од пирата, док остали део Паштровића остаје отворен и незаштићен. У доба Милутина и Душана, Будва добија аутономију и ствара своје темеље поморског живота. Немањићи се и данас помињу у Паштровићима. У то доба манастири су били метох манастира Дечани, а многе паштровићке одлуке су биле засноване на Душановом законику. Користили су ћирилицу. После смрти цара Душана централна власт је попустила, Балшићи су завладали Зетом и држали ове крајеве у свом поседу. Ђурађ Балшић заузео је Будву 1367. године и она је у поседу Балшића остала до смрти последњег Балшића 1421. године. Будву је поседовао босански војвода Сандаљ Хранић од 1391. до 1398. године. Њом је управљала његова жена Јелена, кћерка кнеза Лазара. Будва је у то време била главна поморска лука.Извор: Восток.рс

Стефана Првовенчани или Стефан Немањић велики српски жупан а потом и српски краљ (1217.-1228), владар српске државе Рашке који је успео да је подигне на статус краљевине, крунисан је на данашњи дан 8. августа 1217. Прије осам стотина једну годину у ,,седмовратој Жичи“ крунисао га је његов рођени брат Свети Сава први српски Архиепископ. Звучни запис разговора О историјском и светитељском лику лику Стефана Немањића, поводом овог важног датума наше историје, када је Рашка постала краљевина разговарали смо са са историчаром Предрагом Вукићем са Цетиња Осим што је подигао српску државу на ранг краљевине, Стефан првовјенчани се такође показао и као добар писац биографија наших владара. Стефан се упокојио 1228. као монах Симон. Његове мошти се чувају у манастиру Студеници. Српска православна црква га прославља 7. октобра по грегоријанском а 24. септембра по јулијанском календару. Многа су и неизбројива чудеса која су се дешавала и до данас се дешавају над моштима овог преподобног Краља и Монаха, јер он цјелебно помаже свима онима који са вјером приступају његовом светом и нетљеном телу. Због тога и до данас не престају потоци верног народа православног да притичу са свих крајева Српске земље и са вером да припадају светом Краљу и Оцу нашем Стефану Симону у светој лаври Студеници, а такође и ка светом месту његовој задужбини у Дому Спасовом у Жичи. Извор: Радио Светигора View full Странице

Археолози открили монументалну средњовековну цркву на падинама планине код Аранђеловца. По времену градње ктитори би могли бити краљеви Милутин, Стефан Дечански или сам цар Душан. Фото Борис Субашић Музеалци су на локалитету Дворине трагали за остацима двора последњег српског деспота Павла Бакића из 16. века, а нашли рушевине два века старијег храма, с остацима фресака осликаних руком великог мајстора. Археолог, доцент др Дејан Радичевић, са Филозофског факултета у Београду, сматра да је реч о задужбини неког високог племића или самог владара, а по времену градње то би могли бити краљеви Милутин, Стефан Дечански или сам цар Душан. - Нигде у Шумадији до сада није пронађена овакав монументални храм у српско-византијском стилу - каже Владан Миливојевић, кустос Народног музеја у Аранђеловцу. - По народном предању овде су се налазили двори деспота Бакића, а Народни музеј из Београда је више пута изводио њихова ископавања. Међутим, арехолози тада нису ни слутили да се право откриће крије неколико десетина метара даље у шумском густишу. Међутим, кад је у остацима двора Бакића откривен камен с остатаком фреске, аранђеловачки музеалци су посумњали да потиче из неке оближње цркве. - Открили смо запис генерала Јована Мишковића, јунака српско-турских ратова и великог истраживача из 19. века, који бележи предање да се на Дворинама налазила црква посвећена Светом Илији - каже. - Анализирали смо конфигурацију терена и надгробне споменике, међу којима је било много мемерних средњовековних монолита. Почели смо да копамо око њих и наишли на велике зидове и остатке изузетних фресака. Засада се може рећи да је црква била широка најмање 13 метара и дужа од 20 метара, што је чини врло великом за доба средњег века. Вест о открићу је прострујала кроз Аранђеловац и у помоћ музеалцима су прискочили многи грађани. Археолошки локалитет на Венчацу је посетио и владика шумадијски Јован, а по његовом мишљењу откривена црква била је седиште Венчачко-руднике митрополије у 17. веку. - Та спонтана помоћ и интересовање показују љубав нашег народа према својој баштини - каже Дарко Павловић, директор Народног музеја у Аранђеловцу. - У рашчишћавању и уређењу локалитета учествовала су удружења грађана "Павле Бакић" и "Трагови", студенти Високе технолошке школе, фирма "Геопирамида" обавила је геодетска снимања, огромну помоћ дале су фирме "Омиа Венчац" и "Грини" из Орашца. Они тиме раде и за будућност Аранђеловца, јер смо уверени да ће Дворине постати изузетна туристичка дестинација. ОПУСТЕЛИ ДРЕВНИ ВИНОГРАДИ ДАНАС изгледа загонетно зашто је тако монуметална црква на Дворинама прављена у шуми, далеко од насеља, али у средњем веку овај простор није изгледао тако. - Стари мештани Бање сећају се да је још у њиховом детињству простор око Дворина био тересасто уређен и под старим виноградима. У средњем веку ово је био густо насељен крај, а неки извори наводе да је поред Венчаца пролазила важна саобраћајница, Доњобеоградски друм са Рудника - каже Владан Миливојевић.

Упишимо себе у прослављаче светих Немањића! Објављено 05 јул 2017 УПИШИМО СЕБЕ У ПРОСЛАВЉАЧЕ СВЕТИХ НЕМАЊИЋА И ЛАЗАРЕВИЋА!!! Поштовани читаоци, позивамо вас да помогнете издавање књига, које су темељна дела србског православља, основна духовна лектира сваког православног Србина, које су, на нашу велику жалост, данас запостављене, као што су запостављене и темељне хришћанске вредности у Срба. Ове књиге житија светих Немањића, Лазаревића и светих архиепископа србских свако од нас треба да прочита, без обзира је ли дуго члан Цркве Христове или јој тек приступа, јер оне дају сигуран путоказ у Царство небеско и обилно расипају његову духовну светлост онима који их читају, а притом призивају и молитвено заступништво ових наших највећих светитеља на њих. За разлику од "стиропорске теологије" (израз Владе Димитријевића), која не може да нахрани душе гладне Бога, већ доводи до немилих изопачења, којих смо сведоци данас и у нашој помесној цркви (екуменизам, Зизјуласовштина, Дарвинизам...), ова житија доносе светлост чистог, изворног хришћанства души Србиновој, гладној Бога. Упознајмо наше најстарије и највеће светитеље, научимо се од њих темељним хришћаским врлинама и обратимо им се са молитвом да нам помогну у овој тами и безнађу, као што су им се молили сви Срби у тешким временима, од Косовског боја, преко Првог и Другог Србског устанка, до Првог и Другог светског рата, после којих су, неправедно, пали у заборав. Помолимо им се да нам они помогну да изградимо поново самодржавну краљевину са самодржцем на челу, који ће владати по оним принципима по којима су они владали и које су они и установили, а који су записани у Законоправилу Светог Саве (које је касније преузео цар Душан). Основа те свете, Немањићке државе била је чиста вера православна, исповеђена у Никео-Цариградском Символу вере - "Вера чиста и молитва честа", како је говорио Свети Сава. Позивамо све који могу да помогну издавање ових неопходних књига у наше време, да помогну брату Мирославу да их изда, Небеска Србија ће их за то сигурно стоструко наградити! Сваки прилог значи. Није много скупити 2.000Е за 1000 комада књиге, то је 2Е по књизи. 1000 људи по 2 евра и скупиће се! Брат Мирослав је наш познати богомољац, поникао на духовном руковођењу чада св. Владике Николаја и светогорских стараца, човек у кога ми имамо потпуно поверење. Књиге које он хоће да поново изда су: 1. књига житија: 1) Светог Мученика Стефана Дечанског од Григорија Цамблака, 2) Светог Цара Уроша V (Нејаког) од патијарха Пајсија Јањевца 3) Светог Деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа 4) и као додатак - Законик Св. Деспота Стефана Лазаревића (Закон о Новобрдским рудницима). Извор је издање СКЗ из 1936. Под насловом „ Старе српске биографије XV и XVII века“ у преводу проте др Лазара Мирковића. 2. књига : 1) Житије Светог Краља Драгутина 2) Житије Светог Краља Милутина и њихових светих родитеља: 3) Житије Светог Краља Уроша Првог 4) Житије Свете Јелене Анжујске, односно у монаштву Свете Јелисавете Немањић 5) и житија светих архиепископа српских из тог времена. Извор је издање СКЗ из1935. под насловом „Животи краљева и архиепископа српских“. Житија је написао Свети Архиепископ Данило Други, а превео на савремени српски језик прота др Лазар Мирковић. У наставку преносимо његово обраћање... Часни оци, побожна браћо и сестре, помози вам Бог! Недавно, о Богојављењу 2016. л.Г. је угледала светлост дана књига „Житија Светог Симеона и Светог Саве“. Књига је квалитетно реиздањe издања Српске књижевне задруге из 1924. под насловом „Старе српске биографије“ у којој се налазе два житија Светог Симеона Мироточивог и једно житије Светог Саве, преведена трудом Миливоја Башића тадашњег професора старословенског на Богословском Факултету у Београду. То је уједно први превод тих житија на савремени српски језик, са најстаријих доступних рукописа у то време. Књига садржи три житија и то: 1.) Житије Светог Симеона Мироточивог (Стефана Немање) од Светог Саве. Написано је у XIII веку у ман. Студеница на почетку Студеничког Типика 2.) Житије Светог Симеона Мироточивог од Светог Краља Стефана Првовенчаног 3.) Житије Светог Саве од Монаха Теодосија Хиландарца Издавач књиге је фрушкогорски манастир Кувеждин, а суиздавач „Аз Буки“ издавачка кућа иу Крагујевца, са благословом Епископа Сремског господина Василија. Иначе, манастир Кувеждин из XVI века је наш најстарији манастир у СПЦ који је посвећен Светом Сави. Архаично изражавање преводиоца Миливоја Башића, средњовековни стил писања и поредак у реченици дочаравају дух времена у којем су живели Свети Симеон и Свети Сава. Корист од објављивања ове књиге је и та што нас повезује са говором Србаља с краја 19. и почетком 20. века. Књига има непроцењиву историјску, државотворну, културну, књижевну и Црквену вредност за српски народ. Погодна је за мисионарење у свим структурама и профилима народа, посебно код деце и омладине, која су нам „осакаћена“ незнањем пуноте делања поменутих светих богоугодника. Иначе књига је добила високу оцену црквених великодостојника, ректора богословија СПЦ , познатих духовника и професора средњовековне српске књижевности на Филолошком Факултету у Београду др Томислава Јовановића. Три богословије у Сремским Карловцима, Београду и Нишу су откупили књигу за све своје ученике као књигу за основну духовну надградњу и додатно наставно средство за три предмета, агиологију, химнографију и средњовековну српску књижевност. Књига се налази у продаји широм СПЦ, а посебно морам да истакнем Храм Светог Саве у Београду, Хиландар, Жичу и Студеницу итд. Књига има 264 стр. формата А5, укоричена тврдим корицама у пуном колору ,шивена. Величина слова је 12, на благо жутом папиру, па је услед тога веома пријатна за читање. Ширећи мисионарску делатност у плану је штампа још две књиге, које би биле обима као ова прва и подсећала фонтом, дизајном и папиром на прву. То би била својеврсна „Српска православна триологија“ . Књиге би се продавале појединачно, а и у полуотвореном картонском пакету заједно, наравно са попустом. У односу на садржину и технички квалитет књиге, цена издате књиге стварно је мисионарска – 500 динара, а велепродајна 400 динара. У Храму Светог Саве у Београду се продаје за 600 дин. Шта би садржале две нове књиге, како би се звале и који су извори? Прва књига би садржала житија: 1) Светог Мученика Стефана Дечанског од Григорија Цамблака, 2) Светог Цара Уроша V (Нејаког) од патијарха Пајсија Јањевца 3) Светог Деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа 4) и као додатак - Законик Св. Деспота Стефана Лазаревића (Закон о Новобрдским рудницима). Извор је издање СКЗ из 1936. Под насловом „ Старе српске биографије XV и XVII века“ у преводу проте др Лазара Мирковића. Друга књига би садржала житија: 1) Житије Светог Краља Драгутина 2) Житије Светог Краља Милутина и њихових светих родитеља: 3) Житије Светог Краља Уроша Првог 4) Житије Свете Јелене Анжујске, односно у монаштву Свете Јелисавете Немањић 5) и житија светих архиепископа српских из тог времена. Извор је издање СКЗ из1935. под насловом „Животи краљева и архиепископа српских“. Житија је написао Свети Архиепископ Данило Други, а превео на савремени српски језик прота др Лазар Мирковић. Молио бих вас да помогнете издавање ове две књиге и упишете се у ред прослављача поменутих светих. За тираж од 1000 ком. минимални који је исплатив, да би се добила мисионарска цена по комаду, потребно је 2000 евра, тим који би радио на књизи би све урадио бесплатно и имали би трошкове плаћања самог штампања књиге. По одобрењу уредника сајта Православна породица написаћу вам рачун на који можете да прилажете новац за штампање књиге, а уредник се обавезао уредно да објављује на сајту ко је и колико уплатио, ради избегавањa подозрења и, не дај Боже, манипилације. У случају да скупимо више новца од предвиђеног, новац ћемо утрошити на понављање тиража (који је при крају) књиге „Житија Светог Симеона и Светог Саве“ и даље штампање нових књига осталих житија српских светих. КАКО ПОШТЕНО РАДИЛИ, ТАКО НАМ БОГ ПОМОГАО! Приређивач књиге - Мирослав Павловић из Љига. Бр тек. динарског рачуна је: BANCA INTESA 160-5700100999862-87 Miroslav Pavlovic Девизни рачун: IBAN RS35160573020055601895 Swift kod: DBDBRSBG MIROSLAV PAVLOVIĆ, GUKOŠ B.B. , 14240 LJIG, SRBIJA Извор: http://православнапородица.орг.срб/index.php/pravoslavna-porodica/1481-upisimo-sebe-u-proslavljace-svetih-nemanjica