Претражи Живе Речи Утехе

Шта нас, хришћане који идемо у цркву, разликује од оних који у њу не иду и од нехришћана? Да ли је Христос Својим Доласком учинио нас, Његов народ који носи његово име, бољим од других? Да ли је Христос, када је дошао на земљу, створио бољег човека? Показао да су хришћани бољи од других, пагани, на пример, или Јевреји? Љубљени верници, да бисмо ово разумели, на све треба да гледамо другачије. Морамо да спознамо себе онаквима какви јесмо, и пре свега, да упознамо себе, а затим да разумемо дело спасења које је Бог извршио. Ми себе називамо хришћанима, називамо се створењима Божијим, која се састоје од тела и душе. И мислимо да ћемо, ако ставимо јачи акценат на душу, постати духовни људи. А ако не, онда ћемо остати плотски. Да ли је духовни човек оно што разумемо под овом вербалном формулом? Можда сте приметили да у Православној Цркви избегавамо да духовни живот називамо духовним. Зашто? Због неразумевања које смо унели у овај појам, будући да духовни живот схватамо са психолошке тачке гледишта. Сматрамо да је дух оно што је у стварности само суптилнији део тела, оно што се односи на „одеће од коже“ (уп. Пост. 3:21) које је Адам примио после пада. Стога не чуди што данас толико психолога заузима место исповедника, не чуди што данас остајемо далеко од Христа, не чуди што у свом животу не показујемо добре последице Христовог оваплоћења, не изненађујемо сввим што се дешава. Не показујемо самим својим животом да смо хришћани. Трудимо се да постанемо бољи, али ти „бољи“ људи нису духовни људи. Видели сте да свети Павле прави јасну разлику када каже да постоји „ човек природан и човек духовни“ (уп. 1. Кор. 2,14-15; 15,44; Рим. 8). :5-9). „Духовна личност“ је морална особа која се придржава принципа морала, поштује их и покушава да постане боља него што је била. А „духовна особа“ је она која следи живот Духа. Христос својим оваплоћењем није створио „бољег” човека, Он је створио другог човека (уп. Еф. 2,15; 4,24). Савремени човек је огорчен када чује да у Цркви Божијој говоре: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас проклињу“ (Матеј 5,44) итд. Он је огорчен и каже: „Ко то може? Каква особа може ово да уради?" И у праву је. Нико не може ово да уради. Међутим, савремени људи заборављају да су ове речи изговорене хришћанима – новом човеку створеном по лику Христовом (уп. Кол. 3,9-10). Ако не схватимо да је Дух Бог и да не можемо постати духовни људи, осим повезујући се са овим Духом Божијим, тако што дозвољавамо духу који је у нама и који је слика Божија да ступи у општење са његовим Створитељем, са Богом, – остаћемо на овом телесном нивоу. Зато данас не можемо да спојимо небо и земљу, не можемо рећи да теологизирамо, не можемо рећи да смо схватили Бога и да Његов живот и смрт нису били узалудни. Ми, као телесни људи, навикли смо да видимо Христа или као Човека или као Бога, одвојено. Али Он је недељив! Он је у потпуности Човек и потпуно Бог у исто време. И урадио је то за нас. Треба да научимо да видимо Божанско на људски начин, и да судимо људском на Божански начин, јер је човек, љубљени хришћани, између неба и земље. Човек није само земља, човек није само небо, он је између неба и земље, већ има силу коју му је дао Христос у оваплоћењу. Човек тако има моћ да уједини небо и земљу. Наша вера, ако остане на земљи, не може постати више од морала испуњеног гордошћу, и не се може даље преобразити у било шта друго осим у идолопоклонство. Вера, обешена негде на небу, не може бити више од доконе филозофије . Зато је Евагрије Понтијски рекао да је богослов онај који се моли. А филозоф Константин Ноика, који није био теолог, изнео је, пак, једну веома занимљиву мисао: „Нигде се о човеку не говори више него тамо где се говори о Богу. А у ствари, теологија је разговор не о Богу, већ о човеку. Јер наши животи су делови теологије." Дакле, љубљени хришћани, када чујете да неко говори узвишене речи о Богу, теологизира о Богу, а заборавља на човека, не идите за њим. Ово није теолог. Теолог није онај који говори о Богу, теолог је онај који говори Богу. И, говорећи са Богом, не може да чује од Њега другу реч осим оне коју је рекао светом апостолу Петру када му је пренео меру своје љубави: „Напасај овце Моје“ (Јн. 21, 16-17). Вера, суспендована на небу и која је остала тамо, је филозофија, празна, без садржаја; вера која остаје на земљи је идолопоклонство, морал без садржаја. Садржај се не може појавити осим комбиновањем оба. Садржај се не може дати осим љубављу између човека и Бога. Раније смо рекли да се уз заповест „љубите непријатеље своје“ Христос окренуо новом човеку. Сам Христос је Својим оваплоћењем показао да су и нама доступне заповести – због тога што се оваплотио, као и ми. Он је постао Човек, како каже свети Апостол Павле, помиривши се са људима када смо били у непријатељству са Њим (уп. Рим. 5, 8)! Својим оваплоћењем Христос је победио свако непријатељство. Погледај око себе: човек може да победи једно непријатељство, два, три, али не може победити непријатељство у целини, не може га потпуно победити. Он прашта, али се стално сећа грешака других због којих је патио итд. Он прашта, али не благосиља оне који га клевећу и проклињу. Он донекле испуњава Божију заповест, а онда се спотакне. Зашто? Јер не усуђује себе да сматра чедом Божијим. Он не разуме да је Христос спустио небо на земљу да би ову земљу подигао на небо. Ако људски расуђујемо, ми, наравно, никада нећемо имати смелости или чак слабе наде да можемо постати синови Божији, богови по милости . Зашто? Јер ми све видимо одвојено: човек је човек, а Бог је Бог. Али то није истина! Човек има моћ да веже небо и земљу. Човек треба да схвати да земља може постати небо. И тако се Бог удостојио да то учини и послао Христа да се овплоти, да би у нама, који смо тело, пробудио свест синова Божијих. Не покушавајући да претерано теологизирамо о природи Спаситеља, покушајмо ипак да мало спустимо веру на земљу како бисмо видели да је Христос то показао својим ученицима. У својој првосвештеничкој молитви, Он је рекао Богу Оцу: „Дело које си ми поверио, извршио сам. Ја сам открио име Твоје људима“ (уп. Јн. 17,4.6). Које је ово име? Име је - "Отац". Ниједна друга религија није знала ово име. Никада, нигде човек се није усудио да помисли да ће једног дана бити могуће да човек заиста постане син Божији; да се Бог – Творац свега, нествореног, беспочетног, бесконачног – од нас може назвати Оцем. Ова молитва, коју ћете наћи у 17. поглављу Јеванђеља по Јовану и коју вас свесрдно подстичем да поново прочитате, није ништа друго до откровење људима о намери Божијој, о намери коју је Он имао када је створио човека , наиме, да шири љубав Његовог Оца према нама, да шири ову љубав у свету, да се заједно са Христом радујемо љубави Његовог Оца и сами Му одговоримо, попут Христа, синовском љубављу. У љубави као таквој, Божија брига за Његову творевину, оно што називамо Промисао, испољава се – на овај или онај начин, очигледније или тајније. Али тек у хришћанству, тек после силаска Христовог и Његовог оваплоћења, ми људи смо сазнали шта је истински Промисао. Промисао, или брига Божија, није само, како смо раније мислили, брига Бога који је изван нас, не само брига коју Бог показује према нама кроз нешто спољашње. Истинска Промисао је и оно што се дешава у нама. Христос није само узео људско тело, него је и ушао у нас. Ми Га прихватамо кроз Свете Тајне, а Он се брине за нас, подржава, помаже, даје нам доказ своје љубави. И ми, љубљени хришћани, треба да искористимо ову силу, искористимо благодат Христову – и почнемо да размишљамо као синови Божији. Као хришћани! Као нови људи . Оваплоћење Христово је доказано и проповедано много пута кроз векове. Па ипак, ако погледате око себе, може се чинити да оваплоћење Христа није било успешно, јер око себе – мислим на хришћане – не видимо нове људе . Не видимо људе који би волели своје непријатеље, не видимо људе који би заборавили на себе и бринули о својим ближњима. Ми то не видимо. И рећи ћу вам још: незнабошци за нас православне кажу да нас вера уопште није променила. Да, ако погледамо оне који се још боре, истина је: видимо – ако видимо – само неколико знакова победе. Али ако погледамо оне који су победили, светитеље који су угодили Богу, који су, како је сам Христос рекао, чинили чуда већа од оних која је Христос чинио на земљи, онда ћемо видети нешто друго (уп. Јн. 14, 12). Што се тиче нас који се боримо, важно је само како на све гледамо и у Кога се уздамо, у Кога полажемо наду да ће нам помоћи да постанемо оно што желимо. Како рече један отац, Бог очима своје милости гледа, не на оно што јесмо, па чак ни на оно што смо били, већ на оно што желимо да постанемо. Оваплоћење Христово мора бити видљиво у нашим животима. Неопходно је да се ми, земаљски људи, усудимо да преобразимо земљу у небо. Шта мислите шта друго може бити милостиња која се даје у име Христово ако не претварање парчета хлеба, супстанце, у небо, у духовна блага, у вечни живот? А шта значи кад постиш, да то чиниш у име Христово? Шта значи када једете, чинити то у име Христово? Шта уопште значи реч светог Павла која каже: једете ли, пијете ли, или шта год чините, све чините на славу Божију (1. Кор. 10,31) – шта значи то значи? Зар то не значи да се усудимо да направимо рај на земљи такви какви јесмо? Христос је узео тело да би нас људе одвео на небо. Као што каже свети Павле, „као што је и сам страдао када је био искушаван, може помоћи онима који су кушани“ (Јевр. 2,18). Имамо Христа поред себе, имамо Христа у себи, свуда имамо Христа, само да се пробудимо. Не остављајмо своју веру обешену негде на небу, као што рекосмо, него погледајмо на Божанска дела - људски, а на људска - Божански. И учинимо Христа Учесником у нашем свакодневном животу. Ставимо Христа поред себе. Рецимо Му све. Учинимо Га Учесником у свим нашим свакодневним проблемима, чак и оним најмањим. На крају крајева, ако Га учинимо Учесником у нашем земаљском животу, онда ће нас учинити учесницима у свом небеском животу. И ако то урадимо, ако се усудимо да градимо свој однос са Христом као деца Божија и покушамо да Га упознамо, и да Он упозна нас, онда ћемо бити заштићени од страшних речи, можда најстрашнијих речи коју човек може чује од Онога који му је показао савршену љубав : „Иди од Мене, проклети, јер те не познајем!“ (уп. Мат. 25, 41, 12). Да нам се ово не би десило, хајде да се усудимо ! Враћам се овој речи јер је веома важна. Своју вечност треба да проведемо са Христом. Дакле, учинимо Христа Учесником у нашем земаљском животу, да би и Он нас учинио учесницима у Своме Божанском животу. И тако да у нашим животима буде она светлост за коју је Христос рекао: „Нека светли ваша светлост пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима“ (Матеј 5:16). На крају крајева, ако тако учинимо, припремићемо своје душе за Силазак Светог Духа у њих. Дакле, нека се у нама види она светлост која се описује речима: „Ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин“ (Матеј 28:20). Протосинђел Хризостом (Чучу) https://pravoslavie.ru

У цетињском насељу Медовина, у близини Владиног дома, убијено је 11 особа, док је 6 повређених, међу којима је и припадник полиције, потврђено је данас Јавном сервису Црне Горе из Управе полиције. Овим трагичним поводом обратио се Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије: "Данашњи трагични догађај потреса и небо и земљу. Помисао да су страдали наши најближи не остављају никог равнодушним. Изражавамо најдубље саучешће породицама, широј родбини и свим нашим суграђанима на Цетињу, поводом незапамћене трагедије која се десила у домовима наших драгих и блиских комшија. Нека Господ упокоји душе свих пострадалих и да сачува животе рањених, а ожалошћенима да подари укрепљење у овим тешким моментима. Коленопреклоно стојимо пред ћивотом Светог Петра Цетињског Чудотворца са молитвом да се ова трагедија више никада и нигдје не понови и да се врати међу нама братска слога и мир", поручује Владика Јоаникије, а преноси Митрополија црногорско-приморска. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Помислим да се нећу више никад сјећати, то је човјече било прије 23 године замисли како се небо окомило на нас, неки ће војници да нам чувају главе и да нас уче како да будемо тихи и гле сви они бранише наше куће и окућнице имајући вриједност у грудима, калемише нам мисли да ће све бити добро једног дана. Остали смо проналазачи људске пакости, терора, и још понекад затајимо на час кад треба да се исплачемо. 24. март је једини дан у години кад због туђе савјести и изричите злобе, страдају наша тијела и тргну се на звук свирене која више не ствара језу, претворила се у тромбове и сваки је детонација срца. Не замишљам 1999 годину као круну лијепих дана и постојања али се присјетим ђеда како се са молитвеником окретао према небу, био је много гласан, старац је пркосио немилосрдном анђелу, Отац наш га је услишио, свака нас је граната мимоишла с обзиром да је кућа с кршом херцеговачким била сједињена, није нам препознао вриједност од искона, тај надри „анђео“. Од шесте године престах да вјерујем у „анђеле“ да они чувају наше снове, и да је све оно „ајде с анђелима“ позив да се уништи небо над Југославијом. НАТО је једина ријеч, једино непочинство у људској историји, једина недимензија и деменција гдје се пали анђео уздиже и постаје немилосрдан. Немојте нам те приче да можемо након свега из истог тањира да једемо, јер нама су пред очима лобање и страдања. Немојте нам политику мјешати у чинијама презасићења, препили смо се жучи, немојте више никад да нас питате јесмо ли за потврду или осуђивање. Како да вам опростимо тек проходале дјечије осмјехе које сте уништили… Колијевке погибије сте нам ставили у наручје. Јесте ли ви од оних „измирења“ које нас учи како је живот лијеп и да гледамо све најљепше у њему, јесте ли ви онај калуп који по броју страдалих ставља ордење на прса злобљива. Знамо да јесте! Препознали смо вас и немојте нам више пребројавати мртве, а ни живе. Оставите наше часне похабане трање и десет прстију неупрљаних да достојанствено одживе што се живјет још може. И знате, још увијек имамо најљепше подруме на свијету, топле, препуне осмјеха, не дирајте нашу „срећу“. Не заборављам, нити опраштам, сви смо ми данас Саша, Милица… Сви смо ми жртве НАТО агресије, само се редом копамо. Aутор: Николина Ковачевић, сарадник Патмоса https://patmos.rs/2022/03/23/nikolina-kovacevic-nebo-nad-jugoslavijom-1999-ne-zaboravljam-pamtim-svi-smo-sasa-milica/

-Мирјана Миловановић и катихета Бранислав Илић: Највеће чудо је што Господ на Литургији низводи небо на земљу- Гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" задужен за односе са медијима. У оквиру емисије "Живоносни источник", у среду 15. децембра 2021. лета Господњег, катихета Бранислав представио је садржај новог, новембарско-децембарског 382 броја "Православног мисионара". Разговор је водила Мирјана Миловановић, новинар Телевизије Храм. У првом делу разговора катихета Бранислав је говорио о значају Пресвете Богородице, о њеном свештеном примеру побожности, преданости служби Богу, као и о њеном молитвеном посредништву. Пресвета Богородица нас својим благословеним примером позива да од душа својих начинимо храмове Духа Светога, трудећи се да целокупно своје биће предамо у службу Богу и ближњима, баш како је то учинила наша молитвена покровитељка која је шира од небеса, нагласио је катихета Бранислав говорећи о Пресветој Богородици. Ми често тражимо чуда негде далеко, а заборављамо да је људски живот у свеукупности велико чудо. Дар живота је већ велико чудо. Овај наш сусрет је чудо, што смо могли овога јутра да дођемо овде и будемо заједно, а највеће је чудо што Господ на свакој Литургији низводи небо на земљу и ми бивамо учесници небеске реалности, иако живимо овде у историји, а благодарећи том највећем дару и чуду ми окушавамо са трпезе Царства небеског, поучио је катихета Бранислав Илић. У даљем току разговора новосадски катихета је наставио да говори о правилном погледу на чуда и подсетио да је нама потребно чудо од вере, а не вера у чуда. Верујем Господе, помози моме неверју, исконски је вапај свакога од нас. У том духу позвани смо да васколики свој живот предамо Христу Богу, да се не бојимо и не бринемо се за много, истакао је катихета Бранислав. Гост Мирјане Миловановић је говорио и о хришћанском погледу на смрт, између осталог рекавши: На улазу у један светогорски манастир читамо једну чудесну реченицу у којој је садржана велика порука, а она гласи: "Ако умреш пре него што умреш, нећеш умрети када умреш". Хришћани већ у Тајни крштења умиру, али и васкрсавају, знајући да је овај наш живот у свету који је пролазан, само припрема за оно вечно и непролазно. На крају овог надахнутог разговора који је умешно водила Мирјана Миловановић, катихета Бранислав Илић је гледаоцима Телевизије Храм упутио поруку: Овај пост у сусрет празнику Рождества Христова, прилика је да победимо сами себе и свој егоизам, да победимо своју самодовољност, како би се Господ уселио у нас. Према речима Светог Јована Златоуста Божић је најрадоснији празник, јер да није било рождества Христовог, не би било ни Васкрсења. Утврђени у тој истини, желим вам да истрајете у овом посном подвигу, да припремите дом своје душе за Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа, да се Господ роди у срцима вашим, закључио је катихета Бранислав Илић гостујући у овом издању емисије "Живоносни источник". Извор: Телевизија Храм

Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви… Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка. – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња. Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте. – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом. Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило. – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада. Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина. – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник. Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница. ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници. Извор: Новости

Из беседе Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија на Спасовданској литији, 10. јун 2021. године -Данас је Бог, Син Божји, узневши се на Небо, заједно са собом узнео и нашу људску природу, узнео своју Цркву. И ми смо испуњени данас тим сазнањем, испуњени слављењем Бога. На данашњи дан нама постају јасне речи Светог Јустина Поповића који наш поглед на свет назива богочовечанским погледом на свет. То је поглед не само на тварну природу и токове у њој, то је поглед на своје постојање, на смисао постојања ближњег, на смисао наших међусобних односа. На смисао свега онога што нас чини радоснима, што нас испуњава, али исто тако и на смисао у свим беспућима и урвинама овога света, на смисао када се налазимо на крсту, када пролазимо искушења. -Господ нас је на Спасовдан узнео на Небо и наша ограничења покидао. Господ је нас обезграничио, ми смо у Њему постали без почетка и краја, неограничени. И зато у нашој близини има места за свакога. Али не само у блиизини, у нашем срцу, у нашој души, у нашем наручју има места за свакога, јер се ми налазимо на грудима Савиним. А он је нас спустио на груди Христове. -Родитељи, волите своју децу, немојте само да им испуњавате жеље како вас не би болела глава од њихових несташлука. Децо слушајте своје родитеље, служите им нарочито кад постану стари. Не заборавите сузу мајчину и зној очев. Немојте говорити има времена за то. Има времена за све друго, а и за то је мало времена увек. -Верујем да ћете и ви бити радосни овог тренутка када кажем да су у овој молитвеној литији са нама узели учешће игуман манастира Хиландара отац Методије и игуман манастира Студенице отац Тихон. Молим посебно оце игумане да се са својом братијом моле за овај град и људе који живе у њему, за читав свет, да нам Бог да што више молитвеника - јер духовно здравље једног народа мери се по броју монаха у том народу - да се моле да овај град увек, да као што Београд у грбу има отворену капију, вазда има не само отворене капије него и отворена срца и душе, да се сви који дођу у овај град осете као домаћи и да сви људи независно како се моле, ком народу припадају осете не само да су добродошли него да су наша браћа. Извор: Инфо-служба СПЦ

Много увода ми се мота по глави када треба започети реч о тако слојевитом човеку, са бројем живота у једном који би одговарао трајању живота дугог два века. Да бих у овом писању бар колико толико била оригинална схватила сам да не треба да измишљам велику мисао, већ само да пишем о ствараоцу великог дела што је, признаћете, много теже. У једном од интервјуа Петера Хандкеа новинар пита: „Чувате ли нешто у фиоци?“, на шта Хандке одговара: „Ја немам фиоку.“ Можда најтачнији опис блаженопочившег митрополита Амфилохија Радовића јесте управо овај. Он никада ништа није скривао у фиоци, једноставно је није имао. У хришћанском етичком смислу га је то чинило посебним док је, са друге стране, онима који служе илузији постојања измереног и опипљивог, управо нескривеност мисли и дела давало повод да га површно тумаче као контроверзног учитеља. Ако завиримо код Витгенштајна, видећемо да је етика истраживање питања шта је добро, али и истраживање питања шта је вредно, или шта је заиста важно. Можда је етика једноставно истраживање питања шта је смисао живота, или питања шта чини да је живот вредан живљења? Истраживање питања који је начин живота прави? Хришћанска етика коју је митрополит сведочио је племенитост изабраног пута, јер само племенит пут спасава човека. Знајући да је највеличанственија људска особина храброст, а најдивнија људска потреба јесте потреба за стварањем, крчио је путеве тим врлинама, ходајући полако, никуда не журећи, застајкујући да види и чује. Човек који је не само историји него и свакодневном животу завештао стварање и подизање, путем своје сопствене духовне снаге, уникатног искуства сусрета са другим човеком, јер су сви ти сусрети били драга пристаништа кроз које је душа васкрсавала, где је „говорити, значило бити вечито на путу“. Oбгрљавајућег погледа, реалног искуства живота, доброте и вечности, напустио је ову планету у тренутку када се његова визија, инспирисана његовом вером најјаче чула и највише осећала. Митрополит Амфилохије Радовић је био историјско херојска фигура, метафизичких увида, који је трансцендирао све категорије, у класичном смислу тих речи. Озбиљан мислилац, способан да из серије животних искустава извуче оно најбитније и да из разноврсних знања „исцеди“ суштину смисла о човеку и призвану слику његове егзистенције. Његов лик је један од архетипских, због чега је имао и наставиће да има тако снажан чак и нарастајући одјек. Богословље и политику је тешко раздвојити у животу Цркве јер и једно и друго носе поруку, али као човек Цркве он је умео да јасно артикулише поруке у времену тешких искушења нашег народа. Имао је углед и кредибилитет који је многим политичким лидерима против којих је проговарао недостајао. За разлику од оних о којима је гласно проговарао људским духом и исконским снагама истине и вредностима човека, онима који ће остати на маргинама историје јер су се везали за пролазно, он ће остати сведок њихове недовољне снаге за сопствене путеве и кораке у правцу духа, духа затеченог лепотом звезданог неба и лепотом бескраја. Експлицитном или метафоричном критиком, тек никога није остављао равнодушним. Било оне који су га разумели, било оне који су се љутили на истину јер су препознавали властите заблуде. Стално се упире у прошлост, стално се тобоже раскринкава изречено, све док не дођемо до оне да хиљаду пута поновљена лаж постаје истина. А можда су та силна писања оних који тачно знају кад који став и позу заузети, оних који се увек и свуда осећају „као код куће“, непогрешиво њушећи шта је у моди, оних недефинисаних, неодређеног властитог животног програма. Племенита је жеља да се буде свима све како нам говори Апостол Павле. Али бити свима све смислено је само онда када је вођено љубављу. Уколико је пак овај императив само себични израз појединаца да се прилагоде и остваре овоземљске успехе, онда такви нити живе, нити могу разумети биће Цркве. Потреба које диктира пут онога што се данас рачуна у успех није само одлика оних који не живе кроз Цркву. Тужно је када верници, који би требало да истим духом дишу, не умеју да виде ширину људске личности, тј. излазак једног човека из уских оквира дневног политиканства. Како нам тек изгледају пак верници који одбијају да „стварају мит“, јер желе да буду политички коректни и друштвено одговорни верници. Другим речима, они желе да буду верници тачно у оној мери у којој је то допуштено и друштвено исправно. Отуда је потпуно јасно да сусрет са великим човеком, и његово препознавање, зависи готово искључиво од отворености и спремности, али и способности да га видите и ишчитате. Њима је неважно верују ли у доктрину коју пропагирају, и онако нису аутори властитих идеја, само је представљају, промовишу, додуше на ванредно убедљив начин, а не проживљеним искуством и аутентичношћу. Митрополит је знао да бити хришћанин једнако је бити онај који се идентификује са човечанством. Хришћанин није сањар, није фанатик, он је хуманиста, он верује. Хришћанин воли и поштује живот. А живот се огледа у Човеку. Христос се пројављује кроз човека, у човеку, за човека. Потпуно свестан личне и друштвене стварности, деловао је свакодневно, служећи Богу и човеку и тако у тами стварао ново светло. После Христовог васкрсења, смрт више и није неминовно непријатељ човека, можда сасвим супротно. Она као да увек даје повод за преиспитивање и први додир са пролазношћу, али пролазност није категорија Вечности. Пролазност није ни категорија историје за велике људе са великим делима. А ми бар толико тога можемо учинити, у оваквим ситуацијама. Можемо замолити наше уплашене душе да признају постојање великих људи и великих дела! Историја ће већ одговорити на питање колико је могуће љубављу и приврженошћу „лечити“ нечије дубоко укорењене нетрпељивости. Да ли је љубав достатан одговор? Да ли ћемо се икада довољно приближити разумевању не само специфичности нечијег бића, него да на његове најдубље делове унутрашњег бића можемо одговорити онако како заслужује? Без љубави нема ничег другог, осим „обмане, улога и маски.“ Јелена Петровић Извор: Митрополија црногорско-приморска

БЕСЕДА БЛАЖЕНОПОЧИВШЕГ МИТРОПОЛИТА ДР АМФИЛОХИЈА НА СЛАВСКОЈ ЛИТУРГИЈИ У БОГОСЛОВИЈИ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ У КРАГУЈЕВЦУ, 26. НОВЕМБАР 2002. ГОДИНЕ “Благодат заблиставши из уста твојих као свијетлост огња, просвјетли васељену.” Ово су ријечи, часни оци, браћо и сестре, којим прослављамо и којим се сјећамо Светог Јована Златоустог, великог Божијег угодника, живога свједока живога Христа, којим се сјећамо златних уста Цркве Христове. Много је било у историји Цркве даровитих, богонадахнутих учитеља њених. Није мало ни пророка, велики су и апостоли Христови, сваки на свој начин и сваки према своме дару. Црква је испуњена свјетилима као што је небо испуњено звијездама, али међу њима свима Свети Јован Златоусти заузима прворазредно мјесто. Није случајно да су се у једном времену хришћани препирали из љубави према светитељима – ко је већи, да ли је Јован Златоусти, да ли је Григорије Богослов, да ли је Василије Велики? Наравно, и један и други и трећи су пред Богом велики. Зато је и Црква установила онај дивни празник – Света Три јерарха. Сваки од њих је према своме дару обогатио Цркву мудрошћу, био живи свиједок живога Бога овде на земљи. Дубокоумни Василије, храбри и неустрашиви свједок Христов Григорије Богослов, пјесничка душа дубока. Он је заједно са Јованом Богословом и Симеоном Новим Богословом, трећи који је добио тај велики назив Богослова Цркве Христове. Сјећам се, када је и како у Атини, у Катедралном храму, о Светом Јовану Златоустом беседио један велики јелински богослов, Панајотис Трембелас. Иначе, Панајотис Трембелас је писац бројних богословских списа, велики догматичар, апологета, литургичар, пастиролог. Нема богословске области којом се он није бавио. Па ће рећи са амвона атинске цркве: Када сам писао догматику (а написао је велику догматику у неколико томова), мислио сам да треба да трагам код Светог Василија Великог, Григорија Богослова, Кирила Александријског и других богонадахнутих учитеља Цркве за догматским истинама. Међутим, када сам завирио у списе Светог Јована Златоустог, онда сам тек схватио колико је био надахнут мудрошћу Божанском, колико је мудрости у његовим списима, нарочито у његовим тумачењима Старог и Новога Завјета. А када сам, каже, кренуо да се бавим тумачењем Светог Писма (а бавио се тумачењем и Старог и Новог Завјета), опет сам завирио у списе Светог Јована Златоустог и нашао сам да је ненадмашан тумач Ријечи Божије. Није случајно остало предање о светом Јовану Златоустом: док је тумачио посланице апостола Павла да је виђен сам апостол Павле како му шапуће и открива смисао својих посланица и све оне мудрости. Зато се често и слика Свети Јован Златоусти са апостолом Павлом иза њега док он пише и тумачи Ријеч Божију. Наравно, још каже Трембелас: Када сам почео да се бавим проучавањем омилитике, науке о бесједништву, нашао сам да је Свети Јован Златоусти ненадмашни бесједник. Зато је назван златним устима. И заиста, кад данас читамо његове бесједе има се утисак као да их је јуче изговорио. Нема ниједне ријечи за коју би човјек рекао да је она условљена временом у којем је он то изговорио. Такав је он био дубок зналац, не само свога времена, него онога што је надвремено, онога што је дубље од времена, онога што не може време да прогута. Изузетни је зналац људске природе, као ретко ко је прворазредни психолог. Зналац је људског тијела и људске душе, анатомије тјелесне, да не говоримо о његовом чудесном познавању природних збивања и природних феномена и догађања које је користио приликом својих бесједа на библијски, на јеванђелски, на Христов начин. Као што Христос користи дивне примере у својим причама, у својим параболама, тако и Свети Јован Златоусти на један Богом надахнути, Духом Светим озарени начин, природу обасјава дубљом мудрошћу, мудрошћу Духа Светога, којом живи природа и над којом се носи Дух Свети од самога настанка свијета. И тако каже Трембелас: када сам се почео бавити литургиком, не само Литургија Светог Јована Златоустог, него и остали његови списи су пребогати знања и мудрости о литургијском животу Цркве. Није онда случајно што је ево до данас његова Литургија главна Литургија коју Црква Божија приноси Христу Богу на дар. Велике су и дивне Литургије Светог Василија, Светог апостола Јакова и она Литургија што је зовемо пређеосвећених дарова, али је Литургија Светог Јована Златоустог тако концизна, тако прецизна, тако свеобухватна. У њој је садржана тајна Старог Завјета и тајна Новог Завјета, целокупни домострој спасења и есхатон, оно што ће бити, оно што јесте и оно што је било. Тако је умно, тако је дубоко сажео Златоусти сву истину Откривења Божијег у својој светој Литургији. Када сам се хтео бавити подвижништвом Цркве, каже блажене успомене умни учитељ Цркве Христове Панајотис Трембелас, онда сам рачунао да треба да трагам код ревносних пустињака, подвижника, међутим, кад сам почео да проучавам Светог Јована Златоустог, видео сам колико је дубок његов подвижнички опит и колико је дубоко његово знање које је стекао кроз лични духовни подвиг и борбу. Нема области црквеног живота коју није обогатио Свети Јован Златоусти, велики борац за истину Христову. Свима нам је познато како је окончао живот мученички, а и цео живот му је био мученички. Јован Златоусти не само што је имао златна уста, него је био човјек огромне милости, човекољубља и доброте. Целог себе и цео живот свој, до последњег остатка, он је принео Христу Богу на дар као хљеб миомирни, као што смо ми данас принијели свете дарове Христу Богу, као што смо принијели овај славски колач Господу на дар као жртву, тако је и он себе принијео Господу на дар. Мученички је потврдио своје мучеништво и потврдио своју вјерност Христу. И као што је то било у прошлим временима, и данас је Свети Јован Златоусти заиста испуњен свјетлошћу огња, просвијетљује васељену. Учитељ је био у бесједништву, учитељ је у поимању дубоких истина Цркве Христове, учитељ у поимању откривења Старог и Новог Завјета, учитељ је и у начину живљења овде на земљи, у подвигу, у подвижничком служењу Христу Богу. Све је у њему сабрано, а свега је центар свето причешће, света Евхаристија. Свети Јован Златоусти је писао не једанпут да се често треба причешћивати, али додавао је – не било како, само они који се припреме, који непрекидно служе Господу, они треба да приступају светињи над светињама и да се њоме ослађују и да постану једни са Господом живим и кроз Њега и у Њему да постану једно једни са другима, са свим људским покољењима. Велика тајна Цркве Христове има великог и дивног свједока у личности Светог Јована Златоустог. Није случајно да су многи који су се бавили проучавањем тајне Цркве прибегавали Светом Јовану Златоустом како би се од њега научили шта је то Црква. Велики ученик великог учитеља апостола Павла, преточио је посланице апостола Павла на нови језик и оставио нам је дивно свједочанство кроз вијекове до данас - своју свету личност, свети пример, велико учење своје, златно своје беседништво, да се надахњујемо како треба о Богу са страхом и трепетом говорити, како треба Богу служити, како се треба Њему клањати. Сам Господ је надахнуо блаженог спомена Епископа шумадијског Саву што је ову школу посветио Светом Јовану Златоустом. Није случајно, да управо овдје, у срцу Србије, та школа је ево заживјела и почела, хвала Богу, да доноси плодове своје. Сигуран сам да ће у будућности доносити све богатије и богатије плодове. Гдје би друго ако не у Шумадији, овдје гдје је срце нашег народа, овдје гдје су темељи његови, овдје на овим просторима гдје је Вожд Карађорђе, а ево приближава се и двије стотине година од његовог устанка, гдје је кренуо на устанак за слободу. Онај Вожд Карађорђе, који је своју главу, попут Јована Златоустог, уградио у темеље бића нашега народа, своју златну главу, трећу главу. Прва је она глава Светог Јована Владимира, зетског краља мученика. Друга је глава великог мученика косовског Лазара. Трећа је глава Вожда Карађорђа, овдје рођеног. Коријење му је негдје тамо гдје је Свети Јован Владимир својом мученичком крвљу запечатио своју вјерност Христу. Овдје је уродио богатим плодом и зато није случајно што је овдје настала ова школа Светог Јована Златоустог. Нека би, дјецо Божија, Свети Јован Златоусти био ваш надахнитељ у проучавању свете науке, богословља, најдивније науке од свих наука. Науке која је сабирно сочиво свеукупног људског знања и људског умовања. Јован Златоусти је заиста путовођа и вама и свима нама и нека би његовим молитвама Господ и нас укријепио у све дане нашега живота да останемо вјерни Христу Богу нашем и светињи Његовој, светој Цркви, да би се у нама и кроз нас прослављало име Божије као што се прослављало кроз Светог Јована Златоустог. Његовим молитвама Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј и спаси нас. Амин! Извор: Епархија шумадијска

У четвртак, 28. маја 2020. године, када Црква Божија прославља празник Вазнесења Господњег - Спасовдан, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Саринaц. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали свештеници и игумани манастира Епархије шумадијске: игуман манастира Јошаницa архимандрит Евтимије, игуман манастира Денковaц архимандрит Серафим, игуман манастира Ћелије јеромонах Доситеј, протојереј Срђан Кандић, јереј Слободан Савковић и протођакон Иван Гашић. Литургијско појање увеличали су дивни гласови монахиња манастира Липара, које је предводила игуманија мати Тавита. На Светој Литургији присуствовао је већи број верника који су се на крају свете Литургије сјединили са Васкрслим Господом кроз Свету Тајну Причешћа. По прочитаном Јеванђељу, верном народу се обратио надахнутом беседом Преосвећени Владика Јован, најпре честитавши празник Вазнесења Христовог игуману и братству манастира, као и свим сабраним на Светој Литургији. Преосвећени Владика је говорио о значају и смислу празника Спасовдана за сав род људски, а који слави васцела Православна Црква: “Срећан празник овоме свештеном манастиру и нека је благословен ваш долазак, да се данас Богу помолимо, да данас од Спаситеља света затражимо и да Га замолимо да нас спасе... Овим празником прослављамо догађај вазнесење или узнесење Христа са земље на небо. Али Господ својим Вазнесењем није оставио и препустио нас саме себи, већ чусмо Његове речи и обећање “Ја сам са вама у све дане до свршетка века”, а кад је Господ са нама, ко може против нас? Господ се свих чедрдест дана јављао својим ученицима припремао их и учио о Царству Божијем. Свето Писмо сведочи о тим јављањима Спаситеља апостолима, мироносицама, као и другим људима попут онога пута за Емаус Луки и Клеопи. После, дакле, ових четрдесет дана, Он се вазнео на небо и сео где? – тамо где је увек и био, са десне стране Бога и Оца. Господ се родио и дошао на овај свет и проживео тридесет и три ипо године, али се никад није одвајао од Оца. Он сада оставља овај свет физички, али је присутан кроз Цркву, Литургију, Јеванђеље, кроз Духа Светога. Два пута је Господ говорио о своме Вазнесењу, једном Никодиму, а други пут на Тајној Вечери када је рекао “Ја изиђох од Оца и дошао сам на свет и опет остављам свет и идем Оцу своме”. Шта је тиме хтео Господ да каже? Хтео је да нам каже да је то и наш пут, пут нашег узношења на небо, нашег вазнесења. Јер вазнесењем Христовим, људска природа је узнета на небо и спашена. Након овог догађаја читаво небо постало је достижно човеку. Али ком човеку? Оном човеку који живи по Богу и у Богу. Ето нам радости Вазнесењем Господњим, јер је и нама отворено небо. Но од нас зависи да ли ће оно бити затворено, нашом саможивошћу, нашом гордошћу, или ћемо врлинским животом да га задржимо отвореним када пођемо к њему. По речима Светог Јована Златоустог Вазнесење Господње је потврда да се Бог спријатељио са људима. Да би се узнели на небо потребно је да збацимо терет греха са себе, злобе, мржње, себичности, одвојености, да се покајемо да се исповедамо. Јер ако се не ослободимо оваквог терета, он нас вуче ка земљи и не да нам да идемо горе. Вазнесење Господње има и морални значај, да имамо на уму да не припадамо само земљи него и небу, не само времену већ и вечности, не само материји већ и духу. Ако то осећамо и ако тако живимо бићемо вазнесени. Док живимо на земљи да се мислима и срцем уздигнемо изнад свега што је приземно чулно и грешно. Овим празником ми славимо растанак Господа са својим ученицима, а ми знамо да је сваки растанак са оним кога волимо болан. А управо овај растанак је једини растанак који је описан као радостан. Због чега? Због тога што су Апостоли поверовали и веровали у све оно што је рекао Господ да ће се збити и што се збило. Да ће испунити Очево обећање и да ће им послати Духа Светог, који води и руководи Цркву и све нас у Цркви“. Извор: Епархија шумадијска

На празник Вазнесења Господњег мноштво вернога народа Новога Сада сабрало се 15/28. маја 2020. године у Световазнесењском храму на Клиси. На светој архијерејској Литургији началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, а саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештеници и ђакони Епархије бачке. Звучни запис беседе Беседећи после прочитане јеванђелске перикопе, владика Иринеј је казао да је оправдано народно име данашњег празника – Спасовдан. У самом том називу исказана је суштина и смисао празника. Када кажемо Вазнесење Господње – то је опис самог догађаја, онога што су ученици, апостоли доживели, чега су били сведоци, али то је догађај који сведочи о пуноћи спасења рода људскога и творевине Божје. Овај свети храм данас слави своју славу и ми сви заједно, једним устима и једним срцем, прослављамо Господа Који се вазнео на небо, вазносећи и нас – уколико смо Његови, уколико у Њега верујемо, Њему се молимо, Њега призивамо. У Његовој Личности и ми смо вазнесени, и ми смо не више – како каже Свето Писмо – туђини него домаћи Божји, укућани Божји, житељи Новог, Небеског Јерусалима, поучио је Епископ бачки. У току свете Литургије, Преосвећени владика Иринеј је рукоположио ђакона Светониколајевског храма у Новом Саду Огњена Верића у чин презвитера. Благосиљани су славски колач и кољиво, а потом је, у порти Световазнесењског храма на Клиси, откривено спомен-обележје блаженопочившем владици будимском Данилу Крстићу. О архијереју Српске Православне Цркве – великом духовнику, научнику, професору, говорили су Епископ бачки г. Иринеј, г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, и г. Синиша Јокић, директор Завода за заштиту споменика културе. Звучни запис обраћања градоначелника Новог Сада Звучни запис обраћања г. Синише Јокића Говорећи о владици Данилу, Епископ бачки је истакао да је блаженопочивши архијереј један од највећих теолога 20. века. То је, нажалост, познатије у другим помесним Православним Црквама него у нашој, Српској Цркви. Школовање своје је завршио најпре на Институту Светог Сергија у Паризу, онда је био у Америци, где је даље учио од проте Георгија Флоровског, који је такође уз нашег светог Јустина Поповића био други најзначајнији теолог протеклог века. Владика је пронео име Новога Сада широм хришћанскога света, а самим тим и име своје родне Клисе. Данас почива на другом месту, али кроз ово спомен-обележје он подсећа и вас све на своје присуство овде, нагласио је владика Иринеј. Звучни запис обраћања владике Иринеја На предњој страни постамента исписан је текст: „Епископ будимски др Данило Крстић, 1927 – 2002, од Клисе до Харвардаˮ, док је на доњем делу постамента текст: „Захвални Клисаниˮ. Спомен-биста је уметничко дело признатог вајара Ђорђа Лазића. Епископ будимски Данило Крстић рођен је 1927. године у Новом Саду, а упокојио се у Господу 2002. године у Сентандреји. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На празник Ваведења Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин је служио свету архијерејску Литургију у манастиру Ваведењу под Овчаром. Саслуживали су архимандрит Сава (Илић), архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник љубићки јереј Никола Вучетић, старешина храма Светог Саве у Краљеву протојереј Радоја Сандо, јеромонах Иларион из манастира Преображења, протојереј Милан Филиповић, парох ваведењски јереј Радоња Мирковић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Ђорђе Петровић. -Пресвета Богородица коју данас прослављамо је лествица која повезује небо и земљу. Она је та која је приближила небо земљи, Она је у утроби примила Несместивога. Догађај који се збио на данашњи описује како је Богородица праћена девојкама доведена у Храм. Првосвештеник је прима за руку и уводи у Светињу над светињама – ту где само првосвештеник улази једном годишње, и то не без крви за опроштење грехова својих и грехова народних из незнања. Богородица, иако је најзначајнија личност у историји рода људскога, она се мало помиње у Светом Писму. Сву славу и сво славословље дала је Сину своме. Славословећи Њега Она је и себе удостојила да буде узнесена на небо и да буде постављена крај Сина свога. То је пут свих нас православних хришћана који смо сведоци Христови, који се трудимо да познамо вољу Његову, а воља Његова је да се сви људи спасу и да дођу у познање истине. Ако не дођемо у познање истине, не можемо се спасити ма колико ми себе убеђивали да смо хришћани, да се причешћујемо, да се трудимо. Ако ум Христов не буде ум наш, и ако воља Његова не буде воља наша, ништа нисмо учинили, можемо само да будемо задовољни тиме да ће нас свет признавати да смо и ми хришћани, да љубимо Христа, некада само речима а не делима. А Господ Бог каже: „Онај који ме истински љуби, он ће држати заповести моје.“ После ломљења славског колача Преосвећени Владика је честитао славу настојатељици ваведењске свете обитељи монахињи Ангелини са сестринством. Извор: Епархија жичка

Слава храма Вазнесења Господњег на Топло у Херцег Новомј, свечано је данас прослављена Светом архијерејском литургијом коју је служио Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Српске и Руске православне цркве. Након причешћа Владика Јоаникије је освештао и пререзао славски колач и пастирском бесједом се обратио вјерном народу. Рекао је да је Господ Христос својим вазнесењем на небо узвисио и нашу људску природу. „Наша природа већ је прослављена на небесима до те мјере да говоримо да Господ сједи с десне стране Оца, невидљивога Творца неба и земље. Онај који сједи с десне стране Цара над царевима има исту част као и Онај који сједи на своме престолу“, казао је Епископ будимљанско-никшићки. Владика је нагласио да је Вазнесење пуноћа Васкрсења. „Као неки печат и завршетак свега Христовога дјела спасења рода људскога. Али, треба имати у виду да је Господ обећао да ће послати Духа Светога утјешитеља тек када се вазнесе на небо, када оде ка Оцу својему. И Он је, усавршивши људску природу дајући јој славу сједења с десне стране Бога и Оца, тада послао Духа Светога на Цркву Божју. А дарови Духа Светога су пуноћа истине и вјере, правде и љубави, новог живота, нове радости у Христу Исусу, Господу нашем. Тада се Христос открио као глава Цркве, а ми са Њим као једна грађевина, као тијело Његово“, објаснио је Владика Јоаникије. Пожелио је да свима сабранима данашња служба буде на спасење и радост, и на духовно окрепљење. „Нека буде на здравље и на спасење, на благослов вашим породицама, вашим домовима, да од овога храма Божјег, од овога дома Божјег сиђе благослов и на ваше домове, ваше породице и потомтво. Срећан празник и на многаја љета“, закључио је Владика Јоаникије. Потом је архијерејски протопрезвитер херцегновски протојереј-ставрофор Радомир Никчевић заблагодарио Владици Јоаникију и свему свештенству на учешћу у овој светковини и у име архијерејског протопрезвитеријата подарио Владици , свете сасуде, поводом његовог јубилеја двадесет година архијерејске службе. У порти храма приређен је и духовни програм у којем су учествовали чланови Црквеног хора „Свети Сава“ и полазници вјеронауке из Херцег Новог. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Данас су у Бијелом пољу у Зети сахрањени земни остаци дванаестогодишње Нине Кумбуровић и њене мајке Јане, које су 3. фебруара пострадале у таласима Скадарског језера, по повратку са Литургије у манастиру Врањина. Са њима је пострадао и њихов отац и супруг Ратко Кумбуровић и њихов пријатељ Дарко Вујошевић, за чијим земним остацима рониоци још трагају. На сахрани је протојереј Предраг Шћепановић, ожалошћеној породици Кумбуровић и Лутовац, пренио молитве и најдубље изразе саучешћа Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија, који је у Бразилу и Аргентини, владике будимљанско- никшићког г. Јоаникија и диоклијског г. Методија, који су ван Црне Горе. Прилог радија Светигоре Истакао је да Митрополија црногорско-приморска и манастир Врањина нијесу имали у својој крстоваскрсној историји тужнијег дана и да би требао да има ријеч и снагу Марка Миљанова, који је сахрањивао сина јединца од непуних 12 година, колико је Нина имала, па да каже ријеч достојну туге која је већа од Ловћена и Румије: „Је ли то Божије око, које је недремљиво, заспало или је ђаво, који је мрзитељ човјека од искона, пожелио да искористи прилику да из овога свијета истргне најбоље међу нама. Шта рећи о Ратку? Шта рећи о Јани?…Шта рећи о Нини? Оно мало материјалног што су имали давали су светињи, Богу, потребитима. Читав живот Јанин и Нинин је у Светом писму. Као она удовичина лепта, која је дала више од свих богаташа овога свијета, тако су и они давали Богу и добрим људима и зато их данас испраћамо не као сиромахе, него као богаташе који су нам показали како се живи.“ Отац Предраг је казао да није Божије око заспало, него да их је Господ призвао јер су били чисти за овај свијет који живи између добра и зла – два пола људског карактера: „Као сунце су били чисти, као анђели, зато молим породицу да стисне срце и буде поносна јер их данас пратимо као најбоље синове, а овдје смо у Зети, костурници соколова, која је покапана крвљу младића и дјевојака који су се вјековима борили за слободу и част.“ Подјсећајући на ријечи Господње: У чему те нађем у томе ћу ти судити, отац Предраг је казао да они нису били ни у каквом нечасном дјелу него су земаљски живот завршили са пјесмом на устима. Помолимо се да их Господ Бог још данас сретне са ријечима: Дођи добри слуго, на земљи си ми био вјеран, уђи у радост Господа свога! „Сви смо на овој земљи гости и путници, проживимо викенд вјечности кратко, али остају дијела. Остаће Нинин златни лик, Нинино срце и Нинина жртва, Јанина жртва… Нека њих двије измоле Господа да и Ратка, његово часно и честито тијело, његове руке намучене, поштене, људске који су сваки свој динар овдје на земљи зарадили часно, заједно са дивним и племенитим Кучем, Дарком Вујошевићем, ставимо у земљу да чекају трубе Судњега дана и други Христов Долазак.“ Парох подгорички захвалио се у име породице Кумбуровић, Дарку Вујошевићу који је био близу спасења, али је дао живот знајући за какву светињу га даје. Захвалио се свима који су са часном породицом Кумбуровић и Лутовац у болу и тузи, а њих замолио да буду јаки и пуни вјере као што су били Нина и Ана. Бог да им душу прости! Претходно је у Манастиру Светог Јована Владимира у селу Курило служена Света заупокојена литургија. Началствовао је парох подгорички протојереј Бранко Вујачић, уз саслужење зетских пароха јереја Младена Балаћа, Златка Васића, Блажа Петровића и ђакона Ивана Црногорчевића. Отац Бранко је у бесједи подсјетио на ријечи Светог апостола Павла: Нећу да тугујете као они који немају наде. „Сасвим је природно да тугујемо за нашим ближњима и вољенима када се од њих привремено растајемо овдје на земљи, али ми хришћани имамо велику наду. Јер, како каже Јеванђеље – као што умиремо сви у Адаму, у Христу ћемо васкрснути. Као што је кроз човјека ушао гријех и смрт, тако се кроз Богочовјека Христа објавио живот вјечни и царство Божије“, рекао је отац Бранко. Додао је да ћемо се сви ми призвани на живот вјечни кроз Христа васкрлога поново срести једнога дана са смрћу. „Али, ми смо они који вјерујемо у васкрсење, и који га исповиједамо. Јер је Христос, будући Бог, постао човјек, наш брат и вјечни сабрат, један од нас, и Он је првенац васкрсења. Он је побиједио смрт, а ми, Његова дјеца смо дјеца васкрсења и живота вјечнога“, подсјетио је он. Рекао је да су и страдали Ратко, Дарко, Јана и Нина, дјеца васкрсења и вјере у васкрслога Христа: „Они су несебично живјели за Христа, били су дио Тијела Његовога, удови Цркве Христове. Они су свој живот живјели са Христом и у Његовој Цркви непрестано о Христу мислили, Њему се предавали. Они су истинска дјеца васкрсења.“ Рекао је да је њихово страдање само умножило њихов мученички вијенац. „Сама породица Кумбуровић није имала лаган крст Христов. И њихов живот је био прожет мучеништвом. Тако, како им је Бог дао, живјели су са Христом. Али њихово страдање само је увјенчало њихово досадашње мучеништво. И Бог их је тим вијенцем обдарио“, нагласио је отац Бранко. Подсјетио је на Господње ријечи да нема веће љубави од оне да неко положи живот за ближњега. „Тако су, они једно за другим, у трен положили живот за ближњег свога и стали пред Христа васкрслога. Земља тугује, али се небо радује. Нека им се душа спаси, а спомен на земљи никад не угаси“, поручио је отац Бранко Вујачић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова Светост Патријарх српски г Иринеј освештао је 27. октобра 2018. године, на празник Преподобне Параскеве - Свете Петке, храм Светог Саве у Габорону, престоници Боцване. У надахнутој беседи, коју преноси Радио Слово љубве, Патријарх је поручио: -Данашњем дану радују се и небо и земља, сам Бог и угодници Његови, а посебно Свети Сава и српски просветитељи, јер се и у овом времену и простору подиже нови свети храм у коме се не скупљају само православни Срби него сви који припадају светој Цркви Православној. -ФОТОГАЛЕРИЈА- -Права историја српског народа, његовог живота и културе, почиње од тренутка када је постао члан Цркве Христове и ушао у свет културних хришћанских народа, што је и остао а надамо се да ће заувек опстати као такав. Наши преци су прво, у коме год крају света да су се затекли , градили цркве и манастире. Лепотом тих великих светиња не поносимо само ми, већ и други хришћански народи. Управо је Црква водила наш народ кроз читаву нашу историју, показивала пут нашега живота и живљења. Све вредносно и трајно у нашој историји дошло је преко Цркве и кроз Цркву, рекао је патријарх Иринеј. -Благодарећи Цркви ми смо опстали као народ, јер да је нисмо имали, изгубили бисмо се током пет векова ропства под Турцима и нестали са лица историје, подсетио је Патријарх и додао да се то односи и на новије периоде историје српског народа. Говорећи о обнови и подизању храмова у Србији и широм света, патријарх Иринеј је истакао_ -Србија се духовно подигла и нашла свој прави пут којим ће, надамо се и у будућности, ићи. Подсетивши на историјске сеобе и везаност српског народа за своју Цркву која га је и чувала, Патријарх је заблагодарио Богу што и у Габорону живе људи који су сачували своју веру, име, културу и језик, „да покажу свету ко смо, шта смо и какав смо ми народ“. -Овај свети храм остаће за свагда, за читаву будућност, као вредност за вечност и вечно памћење, подвукао је патријарх Иринеј и дубоко захвалио свима „који су се потрудили, одвојили од својих уста и потреба да помогну градњу овог храма“. -Ктитор цркве, г. Миливоје Николић са породицом, јесте успешан у свом послу, али није заробљен од тога, него је мало шире и више мислио и покренуо градњу ове цркве, рекао је Патријарх и подсетио на пример Светог краља Милутина напоменувши: -Ми смо људи привремени у овоме свету, али оно што учинимо за славу имена Божјег, за своју веру и за своју Цркву, остаје вечна вредност и вечно сећање. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован прочитао је одлуку Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, који је на предлог Патријарха српског г. Иринеја, одликовао г. Миливоја Николића, ктитора храма Светог Саве у Габорону, високим признањем Српске Православне Цркве, орденом Светог краља Милутина за делатну љубав према светој Мајци Цркви нарочито показану његовим давањем материјалне помоћи приликом градње цркве Светог Саве у Габорону. Патријарашке грамате са иконом Господњом, односно иконом Пресвете Богородице, додељене су г. Радомиру Кнежевићу, г. Жики Коцићу, г. Ивици Пушкашу, г. Владимиру и гђи Ани Прибил и г. Миловану Пејовићу. Патријарашке Грамате додељене су и господи Рајку Луковићу, Дејану Луковићу, Веселину Поповићу, Ранку Ракочевићу, Влади Рубежићу, Давору Дураћу и Велимиру Радовићу. Свјатјејшем Патријарху Иринеју на Литругију су саслуживали Митрополит Габорона и Боцване Г. Генадије из Александријске Патријаршије, чланови делегације наше Цркве - Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован, протојереј-ставрофор Драги Вешковац, јеромонах др Амвросије Весић и ипођакон Владимир Јелић, као и други свештенослужитељи. Литургијском и молитвеном слављу присуствовали су амбасадор Србије у Јужноафричкој Републици Њ.Е. г. Божин Николић и амбасадор Руске федерације у Боцвани Њ.Е. г. Виктор Сибилов, први саветник и конзул Амбасаде Србије у Преторији г. Саша Март, као и велики броја Срба који живе и раде у овом делу Африке. Извор: Српска Православна Црква

Представа је „пуна динамике и покрета, али све изражава мирноћу физиономије и одмјереност покрета, осјећа се величина и свечаност тренутка у коме се спаја небо са земљом“. На слици је мноштво фигура. Изображени су анђели, апостоли, јерарси, јерусалимске жене. На лицима им је бол и жалост. Догађај је смрти, упокојења, успења. Смрт је страх, растанак, мрак… Али, “савршена љубав изгони страх напоље”, а не постоји створење које је икада живело савршенију љубав од ње, Марије Богомајке. Она том љубављу смрт претвара у живот, растанак у сусрет, мрак у вјечну и незалазну свjетлост. Она је “смрт украсила”, како пјева пјесник, “потиштеност укинула и смрт као радост показала”. Тихо и непримјетно. Као што је и током свог живота, како свједочи еванђелска повијест, тихо и повучено ходила, увијек упућујући на свог Сина. Она која је Спаситеља свијета држала у рукама, преселила се у Његово наручје! * * * Радуј се, Благодатна! Господ је с тобом! Благословена си ти међу женама! Као и тада тако и сада, Марији се јавља исти благовјесник. Доноси јој вијест о скором уснућу. Ову објаву прима једнако смјерно као и прву. Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по ријечи твојој. По промислу Божијем, апостол Тома није међу осталима са уснулом Богомајком. Накнадно одлази на њен гроб и не налази је. Тако свједок Христовог Васкрсења, постаје свједок и вјесник и о Богородичином Васкрсењу. Смрт оне која је родила Побједитеља смрти постаје стожер наше наде у живот вјечни. Она, која је једна од нас, удостојена је васкрсења прије другог доласка, да би као “прва после Јединог Првог”, била наша неуморна заступница и молитвеница пред Богом. Тијана Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поводом великог народног страдања у Пиви, које се догодило од 6 – 12. јуна 1943. године, Веселин Матовић је у продукцији Српске радио-телевизије из Подгорице снимио документарну емисију под насловом „Кад се Пива на небо селила“. Нацистичкa Принц Еуген дивизија, заједно са муслиманским усташама из СС Ханџар дивизије, побила је тих дана 1290 Пивљана, међу којима 549 дјеце и омладине до 20 година. Само у Долима 7. јуна страдало је 522 нејачи, од којих 109 дјеце млађе од 15 година. Братство Благојевића је тог дана изгубило 220 чланова. У Гојковића долу изнад Плужина дан раније су затворили 46 мјештана у колибу и све их живе спалили. Дола су, као највеће стратиште у овом крају, постала мјесто саборног спомена свих пивских новомученика. У њима је 2004. године подигнута црква – копија срушене ловћенске цркве Светог Петра Цетињског посвећена Трећем обретењу главе Светог Јована Крститеља, који се прославља 7. јуна. У спомен на страдање Пивских мученика, који наша Црква такође свршава 7. јуна, данас објављујемо први дио Матовићеве емисије: http://mitropolija.com/2018/06/07/kad-se-piva-na-nebo-selila-1-dio-video/

Звучни запис предавања Извор: Радио Слово љубве