Претражи Живе Речи Утехе

„Мој највећи страх је да завршим сама, без икога да ме воли и брине о мени“, рекла је једна дама на ово питање. На први поглед бисмо рекли да је овај одговор добар и тачан. Али ако стварима приступимо духовно, открићемо да то садржи много себичности. Највећи хришћански страх не треба да буде да ли ће бити вољен или збринут. На питање „Који је ваш највећи страх?“ хришћанин који живи у Христу одговара сасвим другачије. „Мој највећи страх је да не могу да волим друге. Мој највећи страх је да постанем неспособан да волим друге као крст, без ичега заузврат, без икакве рачунице. Мој највећи страх је да се не покажем недостојним љубави мога Христа. Мој највећи страх је да не живим у егоцентричности, да обожавам свог самоидола, занемарим свог ближњег, ко год он био. Не плашим се да ме неће волети одређена особа. Оно што ће ме скупо коштати је да престанем да га волим”. *** Не, није страшно што су ти упутили примедбу, што те то погодило, што су те вређали и понижавали. Страшно је што ти то не можеш заборавити, не можеш опростити, не можеш се понизити. Ваш ум жваће оно што ваше срце не може заборавити, било добро или лоше. Да се не бисте удавили у својим мислима, избаците из свог срца све отровно и штетно и пустите да се у њему укорене оне ствари које вас маме на осмех. Немојте све толико анализирати. Сместите добре мисли и не дозволите да се лоше угнезде у вашем срцу. Не заборавите да на крају не можете ништа променити нити се уклопити са свима. То је живот. Будите флексибилни у вези са оним што долази у ваш живот јер нас себичност чини неспретнима. Скроман човек лако напредује. Не зато што је безосећајан, већ зато што је прихватио да његове моћи не иду тако далеко и да не може натерати некога да га воли или да се слаже са њим. Немојте себи ускраћивати прилику да доживите срећу остајући у прошлости и у фиксацији вашег погођеног егоизма, јер срећа може бити у вашој будућности. Дајте себи прилику да се ослободите прошлости, несреће, гунђања и малодушности и отворите се будућности која вас позива да доживите Рај. Прошлост је корисна само ако се користи да нас учини мудријима, избегавајући грешке које смо направили. Сви смо створени за Небо. Сви смо ту да доживимо срећу. Немојте се правдати затварањем у лоше мисли и лоше ситуације из прошлости. Не заборавите да вас неко увек воли и брине за вас. Не заборавите да без обзира на тешкоће које окружују ваш живот, постоји тиха оаза која се зове Христос. Он те увек воли. Он ти увек опрашта. Он ти даје будућност без краја, без бола, без патње, са само једним вечним пољупцем прихватања. архим. Павлос Пападопоулос https://www.bogonosci.bg

Преко стотину хиљада људи, сабраних око кивота Светог владике Николаја Српског, испунило је централне улице српске престонице током Спасовданске литије коју је данас преводио Његова светост Патријарх српски г. Порфирије. Овогодишња слава престоног Београда, Вазнесење Господње, и традиционална Спасовданска литија због бола и туге услед страдања и губитка живота младих људи у градским општинама Врачар и Младеновац, протекла је у знаку речи Светог владике Николаја Жичког и Охридског: Молитвом измолимо благословени мир међу људима! На челу Литије са великим крстом Господњим у рукама били су Патријархови стипендисти, Нишлијка г-ђица Сара Димитријевић, студент друге године Православног богословског факултета, и Ужичанин г. Милан Богосављевић, апсолвент Философског факултета у Београду. У складном поретку стотине свештеника, свештеномонаха, ђакона и чтечева, црквени хорови, припадници Војске Србије и Полиције, стотине ученика веронауке са својим вероучитељима и преко стотину хиљада Београђана стигло је до раскрснице улица Краља Милана и Краља Милутина, где је Његова светост Патријарх српски г. Порфирије служио помен за упокојење душа невино пострадале деце Ане, Софије, Андријане, Катарине, Еме, Маре, Андрије и Ангелине и слугу Божјих Драгана, Немање, Лазара, Марка, Александра, Николе, Далибора, Милана и Кристине, као и свих жена жртава породичног насиља. Патријарху су саслуживали Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и преосвећена господа епископи шумадијски Јован, диселдорфски и немачки Григорије, источноамерички Иринеј, крушевачки Давид, осечко-пољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, западноевропски Јустин, ремезијански Стефан, марчански Сава, новобрдски Илиарион, јегарски Нектарије, липљански Доситеј, топлички Петар, умировљени канадски Георгије, свештеници и ђакони Архиепископије београдско – карловачке. Затим је Литија наставила Булеваром ослобођења до платоа испред Храма Светог Саве где је Патријарх Порфирије служио молебан.Патријарх Порфирије је рекао да није желео да држи беседу, али да је почео пљусак, који има посебно значење: “На словенским језицима киша се каже дажд, а то значи давање. Спасовданска киша значи давање и благослов. Али ево, да заједно са вама, благодаримо Богу што је дао кишу и пустио сузу радосницу, што је међу нас дошао велики Свети владика Николај. Добродошао, Свети владико, у српску престоницу, добродошао на Спасовдан. Завапили смо и ти си дошао, у ово смутно време, када су велике невоље навалиле на твој род и твоја чеда.” Беседећи пред кивотом Св. владике Николаја Велимировића Патријарх је нагласио важност мисионарске делатности Светог Владике: “Водио си литије широм отаџбине, и будио свој народ. Слава Богу, данас водиш и нашу Спасовданску литију. Данас се подсећамо твојих речи: “Зар нису литије безброј пута изазвале кишу у време суше, отупиле косу смрти у време помора”. Зато нас нико не може боље схватити и завидати ране, од тебе.” Патријарх се посебно осврнуо и на немиле догађаје који су дубоко и болно потресли све наше људе напомињући да се пред нама јављају безбројна питања: “У тим неочекиваним тренуцима наша питања се сједињују у једној речи. Та реч је Бог. Наш светосавски народ прошао је све своје тешкоће распећа, мученичке смрти, незамисливе голготе и страдања. Не само зато што је имао образоване и мудре људе, технике и вештине, него зато што је имао веру јеванђељску, што је знао Бога и живео по јеванђељским вредностима. Зато што је чинио све што је било до њега. А на крају, зато што је имао веру у промисао Божију.” Поглавар Српске православне цркве је рекао да наш народ зна да се не треба бринути само о спољашњем, већ и унутрашњем, те су “породица, дом и отаџбина светиња”, али и да су наша “Грачаница, Пећка патријаршија, Дечани, Сопоћани, Жича, Студеница, све наше светиње, и овај свети храм пред којим стојимо, да је то наша лична карта, наше име и презиме”. “Спустивши се у своје срце, искрено се запитајмо, да ли ми то данас знамо, или бисмо да будемо нешто друго, да се одрекнемо себе, свога кода и идентитета. Те да прихватимо нама стран систем вредности, и постанемо оно што нисмо. Али све док стојимо овде окупљени око светитеља Божијег, независно од кише и града, овај народ ће имати наду, овај народ Голготе и Васкрсења ће живети”, казао је Патријарх. Патријарх Порфирије је истакао да смо суочени са страшним злом, које је напало нашу децу, и да нас је погодило тако да смо занемели: “Ум посустаје пред покушајима логичног објашњења онога што се догодило. Зло нема име и презиме, расу и нацију. Зло је неухватљиво, и ма шта чинили, зло се не може коначно победити никаквим институцијама, техникама и знањем. Они помажу, али не избављају, све је то благословено и потребно. Али суштинска питања о циљу и смислу постојања, о страдању, радости и тузи, о животу и смрти, о добру и злу, остају без коначног одговора. Шта нам је чинити? Ниједно кључно питање човек не може решити само својим снагама.” Суочени са злом и трагедијама морамо вером и молитвом отворити врата благодети Божијој, како би нама и другима знања била на корист, закључио је Патријарх истичући да се “морамо пробудити сви заједно”: “Сви смо погођени, сви осећамо тугу и бол, сви имамо трауму. И зато смо сви потребни једни другима, као потпора и ослонац. Заједно смо на крсту, зато се заједно морамо сабирати. Не смемо дозволити себи да оптужујемо једни друге, и да тако сејемо ново семе зла. Истина, сви смо различити, различито мислимо и говоримо, али различитости су дар Божији, не да бисмо се сукобљавали, него да бисмо се обогаћивали.” На крају Његова светост је посебно нагласио да не смемо дозволити да заједничку несрећу злоупотребљавамо, оптужујући једни друге: “Иако смо различити, не продубљујмо наше раздоре, не доливајмо уље на ватру. Много је искушења пред нама. И поменућу једно. Наше око, ухо, то је Косово и Метохија. И ако нам неко узима око, ухо и срце, да ли можемо живети без тога. Знам да сви у себи знамо одговор. Потребна је молитва, и да сабирамо снаге, да бисмо као некада сачували Косово и Метохију. Као део Србије, да се не би десило на било који начин, посредно или непосредно, Косово и Метохија буду отуђени. Сабирајмо се, не доливајмо уље на ватру, потребно смо једни другима, и потребна нам је снага.” Питајући се о разлозима и кривцима за стравичне догађаје Патријарх је рекао да смо сви одговорни за оно што се догодило: “Осећам да сам и ја одговоран, не само када сам поступао погрешно, него када нисам учинио све оно што сам могао. Када сам био себичан, искључив, када нисам слушао другога. Када нисам отворио очи, уши и душу за вас. Сви смо једно, и ви и ја. Одговорни смо зато што нисмо бољи. Одговоран сам и ја што нисам бољи. Сви морамо да будемо бољи, да будемо онакви какве нас Бог хоће, како је записано у Светом јеванђељу.” Патријарх Порфирије је, осврћући се и на ауктуелне ставове у друштву, напоменуо да су се наши преци већ “500 година молили Богу на овај датум”, те да “литија није митинг, никога не дели и не искључује”. “Све позива, зато што се Црква не поистовећује само са једним делом народа, нити само са једном страном, нити само са једном странком, већ обухвата све. Поистовећује се са сваким нашим човеком. Црква је целина, а литија позива на покајање, лично преиспитивање и преображај свакога од нас. Од највишег до најнижег. То је изливање благодети Божије на све људе и читаву творевину. Зато Цркву не можемо разумети као још једну у низу институција, нити је то “трећи од два пута у нашем народу, или две Србије. Ја мислим да постоји само једна Србија. А Црква је изнад сваког пута и стране. Она је сама Пут, Живот и Истина. Црква је Христос, све сабира и обједињује. У њој има места за све, и она се моли за све. Пут љубави Христове почиње у нама самима. И сваку спољашњу поделу исцељујемо прво у своме срцу. Линија која раздваја добро од зла, није изнад нас, него пролази кроз наша срца. У нашим срцима се води борба између добра и зла. Борба једних за друге. Ко је упоран, ко се са вером бори, он ће се изборити за добро”, истакао је Патријарх. У Литији су, поред десетина хиљада грађана учествовли и градоначелник Александар Шапић, министри Милош Вучевић, Никола Селаковић и проф. др Даница Грујичић, градски менаџер Мирослав Чучковић, кошаркаш Дејан Томашевић, и многи други. Извор: Радио Слово Љубве

Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, био је гост емисије "Магазин плус" на програму "Данкос плус Телевизије" из Косовске Митровице. Разговор је водила Биљана Спасојевић. У оквиру разговора катихета Бранислав Илић је говорио о значају мисије Цркве и живота у Христу који је свецело утемељен на светотајинском и световрлинском начину живота. У наставку разговора гост Биљане Спасојевић говорио је о свом филмском остварењу "Свети Василије Острошки-сведок васкрсења", поводом 350-годишњице упокојења Светог Василија великог чудотворца и исцелитеља острошког. Свети Василије је уткан у биће нашег народа, он је светитељ који нас је и за живота, а ето и неколико векова након упокојења, он нас из острошке светиње учи да ходимо путем који води у радост вечнога живота. Свети Василије је један од најпоштованијих светитеља из рода нашега, и готово свакодневно реке ходочасника походе острошку светињу. Филм о Светом Василију поручује да је љубав светитеља Острошког из дана у дан све већа према нама недостојнима. Филм нас позива да бар део врлина које је поседовао Свети Василије, применимо у свом животу, да живимо по томе и испунимо аманет који нам је оставио Свети Василије, да не заборављамо братољубље и праштање, а особито да не заборавимо богослужбени императив и позив да сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо, као што је то чинио Свети Василије Острошки, истакао је катихета Бранислав Илић говорећи о светитељу острошком и документарном филму у његову част. Говорећи о свом животном путу и предавању у службу Цркви, катихета Бранислав је истакао важност препознавања призвања Господњег јер Господ свакога човека призива на одређену службу. Суштина овог питања је јасна, јер Господ призива свакога од нас, призива свакога човека на одређену службу, зато је важно да се одазовемо на призвање и позив Божји. Потребно је да знамо да свака служба у свом корену садржи служење. Овај живот нам је дарован као велики дар љубави Божије, дарован нам је као највећи поклон, и потребно да на тај велики дар узвратимо сваким добром, пре свега, узрастањем у врлини, узрастањем у љубави, узрастањем у праштању и у разумевању свакога човека, а што је најважније позвани смо да у лицу другога човека видимо лице брата свога, на то нас подсећају и светоотачке речи "Видео си лице брата свога, видео си лице Божије", нагласио је катихета Бранислав Илић. На крају разговора гост Биљане Спасојевић је гледаоцима упутио поучне речи о предстојећим данима Великог поста, између осталог, рекавши: Велики пост или света Четрдесетница је период духовног препорода, или богослужбеним речима казано, Велики пост је период духовног пролећа. Потребно је да се трудимо да у данима Великог поста што чешће учествујемо у свештеном богослужењу, трудећи се да наш пост буде прилика да наш однос према другом човеку буде онакав какав теба да буде, да имамо љубави, да будемо спремни на праштање, да се више одричемо лоших навика, него ли одређене врсте хране, јер пост подразумева свецело учешће целокупног бића човечијег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

"Онај који своју веру и живот у Цркви не доживљава као радост овога живота, тај онда није много схватио. Ако ми будемо мрачни, ако се будемо плашили, ако живимо у страху и стрепњи, у сталној бризи, све је то показатељ нашег маловерја", рекао је Епископ хвостански Јустин беседећи на литургијском сабрању у београдској Лазарици. У недељу по Богојављењу, 23. јануара 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму Светог великомученика Лазара у београдском насељу Звездара. У празнични дан када Црква Божја молитвено прославља великог учитеља Светог Григорија ниског, брата по телу Светог Василија Великог, Архиепископа Кесарије Кападокијске, преосвећеном владици Јустину саслуживало је свештенство и ђаконство ове београдске светиње у којој се чувају честице моштију Светог великомученика Мине и Светог великомученика Лазара косовског и свесрпског. На овом недељном литургијском сабрању молитвено је узело учешће мноштво народа Божјег, учествујући у великој Тајни љубави Христове који се на Литургији раздаје свима на отпуштење грехова и на живот вечни. Следујући одељцима из Светога Писма које Црква износи пред нас у овај недељни дан, као и химнографији која је садржана у овим попразничним данима Богојављења, Епископ хвостански је у својој надахнутој беседи говорио о правилном поимању празничне радости и значаја проницања у тајну празника. Ако смо на прави начин схватили смисао празника и ако смо на прави начин учествовали у оболежавању празника, а то значи далеко више од богате празничне трпезе, размене поклона и свега онога што треба да се чини, а није суштински важно, рекао је Епископ Јустин и додао: Све што се десило у протеклом периоду десило се да би Бог показао колика је Његова љубав за овај свет и живот који ми живимо. Овај свет и овај живот је највећи дар љубави Божије, и иако се нама често чини да у овом свету и животу ништа не ваља, и да бисмо све другачије учинили да можемо, и иако нам се чини да је овај живот непрегледни океан патње и бола, страдања и муке, ипак у тај и такав свет долази Богочовек Христос. Према речима Епископа хвостанског, живот вечни почиње већ овде и сада у овом животу: Није више важно питање има ли живота после смрти, већ, има ли живота пре смрти. Христос је дошао на земљу и исцељивао болесне да би показао вредност живота као дара Божјег који се мора живети у радости, са вером и надом у промисао Божији. Христос је Светлост која нас обасјава, греје и води, и ако Њега имамо као нашег највећег Пријатеља, чега се плашимо и кога се плашимо? Смрти? Он ју је победио. Болести? То је пред Њим ништа. Он нас се тражи само да Га прихватимо као највећег Пријатеља, рекао је надахнуто Епископ Јустин. Онај који своју веру и живот у Цркви не доживљава као радост овога живота, тај онда није много схватио. Ако ми будемо мрачни, ако се будемо плашили, ако живимо у страху и стрепњи, у сталној бризи, све је то показатељ нашег маловерја. Све што се са нама дешава, ма колико тешко било, све је то промисао Божији, и ако то прихватимо тако у свом животу биће нам много лакше и овде ћемо почети да задобијамо радост вечнога живота која ће бити Царству небеском, заједно са Христом Богочовеком Његовом Пресветом мајком и са свима светима, закључио је Епископ хвостански г. Јустин. Извор: Телевизија Храм

У недељу пред Богојављење, 16. јануара 2022. године, када се богослужбено прославља свети славни и свехвални пророк Малахија и Свети добропобедни мученик Гордије, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму Светог Саве на Врачару. Преосвећеном владици саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвени славословни дорпинос певачког друштва храма Светог Саве, под уметничким руководством др Катарине Станковић. Након прочитаних светописамских одељака које Црква износи пред литургијско сабрање у овај недељни дан, који богослужбено у духу претпразништва најављује радост празника Божјег јављања на Јордану, Епископ топлички је сабрану евхаристијску заједницу поучио речима надахнуте омилије. Говорећи о значају догађаја Божјег јављања на Јордану, Епископ Јеротеј је указао на значај Светог Јована Крститеља, између осталог рекавши: Свети Јован Крститељ је претеча, онај који припрема пут за долазак Господњи. Рођен је на чудесан и необичан начин интервенцијом Божјом, јављањем Светог архангела Гаврила у јерусалимском храму његовом оцу првосвештенику Захарији. Свети Јован је био анђео у телу зато што се још у утроби матере своје испунио благодаћу Духа Светога, а био је и анђео зато што је читав живот свој провео у пустињи строго се подвизавајући. Пре почетка свете архијерејске Литургије, Епископ Јеротеј је са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у присуству председника републике Србије Александра Вучића и верног народа, служио помен почившим Оливеру Ивановићу, од чијег трагичног упокојења се навршило четири године. Извор: Телевизија Храм

Приликом посете Епархији нишкој, 4. и 5. децембра 2021. године, катихета Бранислав Илић, аутор документарног филма "Свети Василије острошки-сведок васкрсења", дао је интервју члановима новоосноване новинарске секције у Богословији светих Кирила и Методија у Нишу. Наведени интервју емитован је на програму Радија Глас Епархије нишке у оквиру специјалне емисије. Разговор са катихетом Браниславом Илићем је водио господин Милош Гашевић, ученик наведене Богословије и члан новинарске секције. Звучни запис разговора У уводном делу овог интервјуа који је реализован у свечаној дворани Богословије светих Кирила и Методија у Нишу, катихета Бранислав је говорио о значају новинарске секције коју су покренули богословци нишке Богословије, и пожелео да делање на овом пољу свима буде на радост и корист, а особито богословцима који се уче науци Господњој и страху Божјем. У даљем току разговора новосадски катихета је говорио о Светом Василију Острошком као светитељу који је својим богоугодним животом и ревношћу удостојен светитељства које је дар љубави Божје. У духу те истине катихета Бранислав је подсетио да је светитељ острошки свима учитељ побожности и наставник у животу по Јеванђељу, али и духовни кормилар који нас својим свештеним присуством и молитвеним покровитељством учи да смо сви призвани на светитељство и да је светост живота мера нашега живота. На крају разговора који је водио Милош Гашевић, ученик Богословије светих Кирила и Методија, катихета Бранислав Илић је упутио поруку свима, а особито ученицима Богословије у Нишу. Наведену поруку доносимо у целости: "Хвала Вам на авраамовском гостопримству које сте ми указали, како ваш ректор - Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније - тако и сви ваши мудри и надахнути професори који вас уче науци Господњој и страху Божјем, учећи вас да увек будете постојани у вери, нади и љубави. За мене је ово био празник и наставак празника Ваведења Пресвете Богородице, јер гледајући вас богословце, као да видим Пресвету Богородицу која говори "Ево слушкиње Господње нека ми буде по речи Твојој". Свако од вас следи тај пример Пресвете Богородице, ви сте оставили своје домове и дошли овде да живите и припремате се за служење Цркви, управо као што је Пресвета Богородица као малена девојчица оставила све своје, и пригрлила оно вечно и непролазно. Тако сте и ви, пригрлили оно вечно, а то сведочите својим трудољубљем и сваким добрим делом које чините на нашу радост, а на корист нашој светој Цркви. Желим вам пуно успеха у овој новинарској секцији и даљем школовању и раду, са жељом да увек останемо браћа у Христу, као и да увек широко отвореним срцем загрлимо једни друге у братској љубави, бивајући спремни да заједно у сагласју корачамо овим животом. Овај живот јесте кратак, али је богат и раскошан јер нам нуди обиље великих дарова, а највећи дар је да већ овде и сада у светој Литургији предокушавамо радост Царства небеског." Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У продаји је нов 380. број „Православног мисонара“, званичног гласила СПЦ за младе, који је за слушаоце радија „Источник“ представио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора. Тема јулско-августовског броја је „Богомољачки покрет“, чији је оснивач и духовни покровитељ Свети Николај Српски. Тиме је редакција часописа дала свој допринос обележавању великих јубилеја везаних за живот и дело лелићког златоуста. Поред текстова посвећених историји окупљања верника у богомољачке покрете, наш саговорник је разговарао са протом др Дарко Ђогом који истиче да су богомољачки покрети данас више него икада смислени, те да су итекако одрживи. Ту су и стандардне рубрике, али и разговор са свештеником Немањом Кривокапићем, посвећен почившем проти Момчилу Кривокапићу, названог, не случајно, претечом почившег Митрополита Амфилохија. Извор: Радио Источник

Протосинђел Петар (Богдановић): Наш највећи проблем јесте проблем смрти Сведоци смо да искуство нашег живота наилази на један проблем, а тај проблем јесте проблем раздвајања једних од других, који ми називамо СМРТ. Време и простор тако функционишу у овоме свету да смо ми раздвојени од наших предака, да смо раздвојени једни од других, да нас удаљује раздаљина, простор, да нас удаљује време једне од других. Али Господ нам је зато дао Свету Литургију, која сабира све у једно а Литургија је икона будућег Царства Божијег, када ћемо сви бити заједно окупљени, и сви бити заједно са Господом и кад нас ништа неће удаљавати једне од других. Као што се ми браћо и сестре причешћујемо овде на Литургији, овде и сада у манастиру Туману, и сви широм православнога света који се причешћују, причешћујемо се сви од једнога Христа. Дакле укидамо на неки начин раздаљину и ту подељеност. Сви ми примамо једног истог Господа у себе иако се налазимо у више храмова у различито време. Значи, све нас Господ обједињује. Наш највећи проблем јесте проблем смрти јер нас смртност на један трагичан начин удаљује од наших ближњих. Зато и данашњи дан јесте дан када се Црква посебно сећа упокојених. Али упокојени јесу такође део живе Цркве, јер у Господу нема те подељености, нема те временске раздвојености. Онај који је у сећању Божијем, тај је и жив. И зато је браћо и сестре јако битно да се ми сећамо наших ближњих. То није само освежавање неких наших емоција, него то је тежња дубинска да ми оприсутнимо њих поново ту. Наравно, ми људи, ту силу немамо, али Бог има ту силу. Дух Свети који се излива на нас на Литургији, Он укида те раздаљине и та раздвајања, укида време и простор и Он управо чини, овде присутним све оне упокојене, које ми помињемо у нади на Васкрсење и живот вечни. Ту су са нама и Светитељи Божији иако су раздвојени од нас временски. Ту је мајка Божија, ту су све оне иконе које на Литургији постају живе и сведоче о реалном присуству Господа међу нама. Ми њих не можемо на материјалан начин да осетимо и видимо, али они су ту Духом Светим. То је наша вера и ми знамо да је тако, а у Царству Божијем ће се то остварити на један пунији начин, где ћемо сви опет бити заједно. То је зато, браћо и сестре, јер смо ми слободне личности и ми не поистовећујемо наш живот само са нашим биолошким трајањем. Ми желимо да живимо вечно. Ми желимо да будемо апсолутно слободни. То је оно божанско у нама, божанска тежња. И смрт нас раздваја, грех нас разваја, наша пропадљивост нам не дозвољава да се тежње нашег духа ка вечности остваре и да се наш дух вине. Међутим, ми осећамо да је то оно што је најбитније – живот вечни и љубав која нема границе. Али, као слободне личности ми можемо да се определимо за такав начин живота и можемо са Богом, који је такође слободна личност, да успоставимо однос заједнице и љубави и зато треба да бирамо увек Господа. Бирамо га управо када долазимо на Литургију. То је избор наше воље да се определимо за Господа, да се причешћујемо, јер на тај начин ми исказујемо нашу љубав и жељу да будемо заједно са Господом. Управо ту видимо истинитост речи које смо чули у Јеванђељу када Господ каже - И онима који мисле да нешто имају, узеће им се оно што уствари немају. То је оно, када ми бирамо браћо и сестре, у овом животу, да се поуздамо у некакве пропадљиве ствари. Заборавимо на вечност, заборавимо на Бога, заборавимо на смрт као непријатеља који стално вреба и који је стално присутан међу нама. Имамо можда мало новца, имамо неку сигурност, имамо неки свој ушушкан кутак, и одмах ми у својим очима некако порастемо, мислимо да смо недодирљиви, да смо необориви, заборавимо на суштински проблем смрти и везујемо се за пропадљиве ствари. Мислимо да нам то може продужити живот у векове. Мислимо да је то поуздање. То је тренутно. Јер кад дође смрт и оно што смо имали, више га немамо, одузима се од нас: и то благо и та земља и то имање и све што смо стекли. Моћ, било каква пројава моћи, силе, нечега што смо мислили да имамо у својим рукама – губимо. А чули смо у Светом Јеванђељу, и то је наша вера, да ако верујемо у Господа, да и ако умремо – живи смо. То је истинско поуздање, истински темељ на коме треба зидати – вера у Господа. Зато да се не плашимо да дамо свој живот Господу, да се не плашимо да страдамо за друге, да се не плашимо да волимо друге без обзира што они некад буду лоши према нама, да се не плашимо да праштамо, јер неће нâс други оштетити у крајњој мери, као што то ми можемо да оштетимо себе, ако се затворимо у своју себичност. Ако дамо срце своје Господу, чак и ако умремо, живи смо. То сведочи Света Литургија, то сведочи наша вера, то сведочи Господ Бог наш. И зато се сећамо наших упокојених јер они који су уснули у нади на живот вечни, у нади на Васкрсење, у нади на Господа, који су положили свој живот у нади на Господа, они заиста бораве у сећању Божијем. А кога се Бог сећа, тај је вечно жив и тога ће у дан Другог и Страшног доласка Христовог васкрснути и даровати му живот вечни. Тако да, увек кад се нађемо на раскрсници, када нас наша логика овосветска и земаљска тера да се заштитимо од другога, са друге стране имамо Господа који нас упућује на друге, више вредности. Немој да се уплашимо ако нас Црква учи да постимо, та нећемо умрети од глади! Ако нас Црква учи да опростимо, нећемо ми изгубити, чак и ако тај непријатељ жели да нас убије. Ако смо са Господом, не може нам душу убити. Увек бирајмо да чинимо дела Господња, увек бирајмо љубав колико год да је некад тешка. Љубав у овоме веку јесте крсна. Љубав носи страдања. Ако хоћемо истински да будимо пријатељи, истински да будемо добри родитељи, добра деца, верна чеда Цркве морамо да страдамо за другога. Нема праве љубави без жртве. То да знамо. Не плашимо се жртве, јер жртва у име Господње јесте жртва која нас узводи у живот вечни.

Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија изговрена на Спасовдан, 10. јуна 2021. године, у храму Светог Саве на Врачару, на крају највеће литије у историји српског народа и његове престонице. Повезане вести: Више десетина хиљада Београђана у Спасовданској литији Патријарх српски Порфиријe: Господ нас је на Спасовдан узнео на Небо и наша ограничења покидао У име Оца и Сина и Светога Духа, Драга у Христу преосвећена браћа архијереји, уважени Градоначелниче, домаћине овога града и први међу слављеницима данашњег празника, као и сви они који су са Вама у Вашој пратњи у чину и реду, Преузвишени Надбискупе, браћо и сестре, Небо се данас отворило! Данас је оно што су пророци проповедали и оно што су биле наше најдубље жеље и потребе постало реалност. Бог, који је дошао међу нас, који је постао човек, који је пострадао, распет и умро на крсту, али и васкрсао, данас је нашу природу узнео тамо где су одувек били уперени наши погледи, на оно место за које је непрестано наше срце куцало. Данас је Бог, Син Божји, узневши се на небо заједно са собом узнео и нашу људску природу, узнео своју Цркву. Ми смо испуњени тим сазнањем данас, испуњени смо слављењем Бога, радошћу, безобалном неисцрпном, несагледивом и неразумљивом за пролазно око овог света; радошћу неразумљивом за онога који у центар читаве васељене ставља себе, свој его, своје самољубље, који у центар васељене ставља као основну потребу своју да све своје покори, да му све своје служи, за онога који у центар васељене ставља поглед на свет и философију која се зове антропоцентризам, а то је идеологија која хоће да живот човеков осмисли без смисла, која хоће да осмисли своје постојање без Христа, без Бога. На данашњи дан нама постају јасне речи Светог оца Јустина Поповића који наш поглед на свет назива богочовечанским погледом на свет. То је поглед не само на стварну природу и токове у њој, већ је то поглед на постојање, на смисао постојања ближњег, на смисао наших међусобних односа, свега онога што нас чини радоснима, што нас испуњава, али исто тако и на смисао у свим беспућима и урвинама овога света и онда када се налазимо на крсту, кад пролазимо искушења. Ми смо се, браћо и сестре, вечерас сабрали у једно, у овој Спасовданској литији, у крсном ходу кроз улице првопрестоног нашег града Београда. Сабрали смо се под куполом овог предивног храма који је посвећен нашем родоначелнику, првом Архиепископу и архипастиру нашем, светитељу Сави. Тим ходом, том литијом кроз улице града, и сабирањем у ову жижу, у овај центар нашег града и нашега народа, ми смо показали да знамо ко смо, да знамо одакле смо, али исто тако да знамо и куда идемо. Није нама потребно да нам било ко објашњава ко смо и шта смо. Знамо ми своје име и своје презиме, знамо ко су нам отац и мајка, знамо ко су наши преци, знамо ко су наши светитељи! Знамо уосталом, браћо и сестре, ко је онај под чијим сводовима храма смо се нашли, храма подигнутом у његову славу. Знамо добро да је наше име и презиме Растко Немањић и да је то име и презиме преображено Христом постало наше име и презиме које се зове Свети Сава. То име, браћо и сестре, јесте наш заступник, али то име нас обавезује, то име нам налаже на наша бремена и плећа крст и јарам који нису тешки, крст, јарам и бреме који су благи, јер је то крст Христов. Светитељ Сава не би био нама оно што јесте и ми њим и у њему не бисмо били оно што јесмо да светитељ Сава није био Христов. Христос је његов почетак и крај, он је уобличио светитеља Саву, а он је Христом нас породио и уобличио подаривши нам пре свега савршену и чисту веру хришћанску, веру Христову. И гле чуда, баш на данашњи дан пре 800 година, у светој Жичи, у Дому Спасовом, Свети Сава је изговорио своју чувену беседу. Тада се се баш као и вечерас овде у Београду, у Жичи сабрало небројено мноштво православних Срба, предвођених својим епископима и свештеницима да чују шта је аманет православном Србину; да чују Беседу о правој вери. Та Беседа јесте, браћо и сестре, аманет који је оставио светитељ Сава. Суштина и срж речи Савиних, упућених тада сабраном роду своме, и нама сабраним данас и овде, као и свима који ће се после нас сабирати, износе суштину нашега постојања, износе суштину Јеванђеља, износе шта је то што је нама насушни хлеб да бисмо разумели поруку данашњег празника; таквог празника који кида границе између Бога и човека, али кида и све границе које ми неретко вештачки успостављамо међу собом. Свети Сава је тада у Жичи изрекао истине праве вере, вере православне, и рекао да без истинске и праве вере није могуће достићи у потпуности истински прави и аутентични живот. Али, сa друге стране и да погрешан живот, живот у злу, живот који је промашен и који је промашај, не може одражавати и не може сведочити праву веру која дарује Христа. Примера ради, Јеванђеље каже: Љуби ближњега свога као самога себе, штавише вели: Љуби и непријатеља свога - не можеш употребити лоше методе да би постигао здрав и исправан циљ. А филозофија овог света вели: Опскрби се вештинама и немој да водиш рачуна о средствима ако хоћеш да постигнеш неки циљ. Сваки циљ оправдава средства макар та средства била, једном речју, антихумана и античовечна. Такав поглед на свет никада не може да обликује хришћанина. А заповест Божја, заповест јеванђељска, она на које је Свети Сава подсетио сабране у Жичи, вели: Љуби ближњега као самога себе, али пре тога и: Љуби Господа читавим својим бићем. То је двоједина заповест. Није могуће волети Бога ако не волиш човека, ако не волиш икону Његову. Ко вели и тврди да воли Бога а не воли човека, тај лаже себе, а другима је јасан. Ми, браћо и сестре, волимо Бога слаби, немоћни и грешни. Нема тог међу нама, који кад је најсавршенији и у највећем подвигу, неће рећи као што је рекао апостол Павле: Само сам недостојни слуга Божји. Али, баш због тога што знамо да смо недостојне слуге Божје и због тога знамо да је на Спасовдан Господ нас узнео на небо и наша ограничења покидао, која су резултат самољубља, егоизма, лицемерја, осуђивања, оговарања, искључивости и ограничења која не дозвољавају да у нашој близини буде било ко - Господ је нас обезграничио! Ми смо, браћо и сестре, у Њему постали без почетка и краја. Постали смо неограничени. Зато у нашем срцу, у нашој души, у нашем наручју, на нашим грудима, има места за свакога, јер се ми налазимо на грудима Савиним, а он је нас заједно са собом спустио на груди Христове. Отуда, браћо и сестре, Христом проширеним не пристајемо на то да прихватимо оно, што неки злонамерно, па нека буде и непознавајући нас, кажу да смо најгори и да нисмо човекољубиви. Не пристајемо на то! Не зато што мислимо да смо бољи од других, него зато што знамо да нас је Господ обезграничио и зато што у Њега верујемо вером јеванђељском говорећи увек: Верујем Господе, помози моме неверју, али и: Уздамо се у Тебе, слаби и немоћни, уздамо се у Твоју љубав! Зато, браћо и сестре, Савина порука јесте порука спасовданска. Ништа није случајно у нашем животу, па није ни случајно што је Свети Сава беседу о правој вери изрекао на Спасовдан, јер на тај дан ми смо разумели Христову реч и поручили да хоћемо да будемо једно са Христом. А то значи да хоћемо да будемо једно са собом и да сви будемо једно. Уморни смо, браћо и сестре, од подела. Уморни смо од ружних и лоших вести. Песникиња је рекла: Дајте нам једампут лепу вест. А има их, хвала Богу, милијарду пута више него лоших. Па, немојте онда од нас правити будале! Опростите ми на овој јеткој речи. Ми знамо чији смо и знамо да смо Христови. Стога имамо право да ово кажемо. Морамо да будемо једно, браћо и сестре, да границе, које носимо у себи унутра, покидамо. Пре свега, у Христу да превазиђемо схизофрена своја лична стања. Родитељи, да бринете о својој деци. Волите их, али немојте само да им испуњавате жеље, како вас не би заболела глава од њихових несташлука, да бисте ви имали свој комфор. Волите их љубављу Христовом, распињући се за њих. Децо, да слушате своје родитеље. Волите своје родитеље и да их служите нарочито кад постану стари. Немојте заборавити на сузу мајчину, на зној очев. Немојте зато што су вас снашли ваши проблеми заборавити на потребу ваше мајке и оца да вам само чују глас. Немојте говорити: Има времена за то. Има времена за све друго, али за то је увек мало времена. И немојмо непрестано тражити оправдања за своје незадовољство изван себе: криви су родитељи, крива су деца, крива је школа, криво је друштво, крива је држава, криви су други народи итд. Наравно све може бити боље, али немојмо тражити разлоге за мир, за радост, за хармонију, за љубав изван себе. Немојмо се правдати што све то немамо разлозима изван себе. Није нико други крив и нема кривца, само треба примити испружену руку Христову и хтети постати бољи и постати брат и сестра свима. Неверујемо ми - рекла је недавно једна наша православна Српкиња и лекарка светског формата овде у овом храму - да је човек човеку вук. Ми знамо да је човек човеку лек! И зато је нама свако оно како смо га ми дефинисали, а не обрнуто. Јер ми Христом знамо - и хоћемо због тога да чинимо добро - да нас Бог неће питати шта су нама други чинили, него шта смо ми њима чинили. Неће нас ни питати да ли су други постали бољи, него да ли смо ми постали бољи. Хтели бисмо често да сви око нас буду савршени, али само ми да не останемо преображени и останемо у овој летаргији. Браћо и сестре, нека је благословен и нека је радостан данашњи дан! Ја сам благодаран што су овде моја у епископству браћа Давид, Пахомије, Арсеније, Херувим, Георгије и Стефан, свештеници и монаси, али сам посебно данас радостан, а верујем да ћете и ви бити овог тренутка када кажем да су у овој молитвеној литији са нама узели учешће и игуман манастира Хиландара отац Методије, као и игуман манастира Студенице отац Тихон. Молим све њих да се моле за све нас. Молим посебно оце игумане да се са својом братијом моле за овај град и људе који живе у њему, за читав свет и да нам Бог подари што више молитвеника. Јер духовно здравље једног народа се мери по броју монаха у том народу. Молим их да се моле да овај град увек, као што на свом грбу има отворену капију, има не само отворене капије, него и отворена срца и душе и да се сви који дођу у овај град осете се као домаћи, као и да се сви људи, независно како се моле и ком народу припадају, осете не само да су добродошли, него да су наша браћа. Исто тако, нека сваки сукоб и свака невоља, сваки неспоразум између појединаца, заједница, народа и држава, крене путем умањења, како би нас онда Господ, који нас је узнео на небо и поставио с десне стране Оцу, учинио сапрестолнима Њему и тако наша срца учинио простором обитавања благодати Духа Светога, простором мира, љубави, истине и правде, како бисмо ми онда истим путем којим је Господ најпре сишао међу нас, а онда отишао ка Оцу своме, заједно са Њим, свакога дана се узносили у добру, у врлини, у лепоти, у радости. У радости, јер је то наше назначење и зато што смо у радости створени! Ако нисмо у радости, то знак је да ову тајну још увек добро не разумемо и да нам треба додати вере. Додај нам Господе вере, како бисмо Те славили овде на Земљи, свакога дана и свакога трена свога постојања и онда том вером препознали у Теби нашега Спаситеља, коме нека је слава заједно са Оцем и Духом Светим сада и увек и у векове векова, амин. Срећна слава и Господ нека све благослови! Извор: Инфо-служба СПЦ

Четврти дан 5. Фестивала културе, 11. септембра 2020, почео је светом архијерејском Литургијом на темељима ранохришћанске базилике на локалитету Феликс Ромулијана. Епископу Илариону је саслуживало свештенство и монаштво Епархије тимочке. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке

О рођењу највећег између рођених од жена, Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег. Долазак Светог славног пророка, претече и крститеља Господњег Јована најављивали су пророк Исаија и пророк Малахија, а када се време његовог рођења приближило Свети Архангел Гаврил најављује првосвештенику Захарији рођење Јованово, да ће Јованова мисија бити велика и благословена и од Бога и од људи. Његова проповед претходила је доласку Господњем, а Свети Јован је последњи пророк Старог Завета и први Апостол и евангелист Новог Завета. На шест месеци пре оваплоћења логоса Божјег, Господа нашег Исуса Христа, рођен је највећи између рођених од жене, свети славни Пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован. Рођен је пре Спаситеља како би припремио пут за долазак Богочовека у овај свет. Све је у животу Јовановом било једно велико чудо, почев од промисла Божјег да он буде рођен од бездетних и светих родитеља Захарије и Јелисавете, па све до његове мученичке кончине, све је у његовом животу било свештено и благословено. Пре рођења Христовог од Дјеве Марије, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од бездетне Јелисавете, поверовали рођењу које се имало догодити од преблагословене дјеве Марије. Претечино рођење по речима преподобног оца Јустина ћелијског јесте рођење највећег човека, Човека – али више Пророка, више Ангела, више Монаха, више Апостола, више Еванђелиста. Светим Јованом се завршава Стари Завет и њиме почиње Нови Завет. Он је васцелим својим бићем послужио тајни спасења крстивши Господа у реци Јордану. У богослужбеном животу наше свете цркве у само три случаја прослављамо све догађаје из живота: У празницима Господа нашег Исуса Христа, Пресвете Богомајке, као и у част Светог Јована. Рођење Јованово је детаљно описао Свети евангелист који је међу еванђелистима био и поуздани историчар. Име Јован значи благодат и милост. Празник је установљен у четвртом веку након одређења дана празновања Рождества Христова. Сведочанства из четрвтог века имамо у виду богате химнографије, али и у беседама Светог Јована Златоуста у овај празнични дан. Јован је одрастао у јудејској пустињи у којој је живео до своје тридесете године. Проповед Јовановог покајања имало је за циљ да припреми пут Господњи и поравна стазе његове. Због силине његове проповеди многи су мислили да је он обећани Месија. Послужио је тајни спасења погружавајући Господа у Јордан и бивајући послушан у свему вољи Божијој. Спаситељ на више места говори о Светом Јовану као највећем међу рођеним од женама. Први еванђелист јер је први благовестио радосну вест приближавања царства небеског, први апостол јер је указао на Господа, значајан пророк јер је руком дотакао Господа кога је проповедао. Свети Јован је земљаски анђео и небески човек, који је својим светим животом и послушности показао да свако од нас иако телесан, може да буде изнад свог тела, да својим врлинама и богоугодним животом буде изнад свог тела. (Детаљније о празнику рођења Светог Јована послушате у разговору вероучитељице Мирјане Бановић са аутором овог прилога, који је реализован у оквиру јутарњег програма Радија Беседа 4. јула ове године). Из синаксара празника рођења Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Госпдњег Када је Незалазно Сунце Правде – Христос Спаситељ наш хтео да засија свету, и већ био савио небеса и сишао у чистију од неба девичанску утробу, требало је да се најпре роди од нероткиње Његова звезда даница – свети Јован Претеча, да би ишао испред Господа као предвесник, проповедајући и говорећи: Иде за мном јачи од мене (Мк. 1, 7). Стога, када се светој Јелисавети наврши време да роди, она роди сина у старости својој, од оматореле утробе, као што у старо време Сара роди Исака. Тако, једно чудо претходи другоме чуду: пре но што Дјева роди Христа, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од старице, поверовали надприродном рођењу које је имало бити од безбрачне девице, и рекли себи: „свемогућа сила Божја, која раздреши неплодност старице, у стању је да и чедну Дјеву учини Мајком“. – Зато чудесном рођењу Христовом претходи чудесно рођење Претече. То би тако зато, да се једним чудом свет припреми за примање другог чуда: да људи, угледавши старицу матер, лакше приме увекдевујућу Матер; да људи, поставши сведоци необичног рођења од престареле Јелисавете, припреме себе за вест о чудноватом рођењу Христа од Дјеве. Јер и у једној и у другој матери чин рођења превазилажаше законе природе, пошто је тако хтео Бог, коме се као Творцу повињава свака природа… Преглед празникâ и Свети Јован у богослужењу наше Свете Цркве У току једне богослужбене године постоји шест празника посвећених Светом Јовану: 1. Зачеће Светог Јована (6. октобра); 2. Сабор Светог Јована (20. јануара); 3. Прво и друго обретење главе Светог Јована (9. марта); 4. Треће обретење главе Светог Јована (7. јуна); 5. Рођење Светог Јована (7. јула); 6. Усековање часне главе Светог Јована Крститеља (11. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки уторак посвећен је Светом Јовану, а поред тога приликом помињања на отпусту Свети Јован помиње се одмах након Пресвете Богомајке. На литургији се помиње у ходатајственој молитви, док се прва честица на проскомидији вади у његову част. У древним литургијским типовима можемо уочити учесталије помињање Светог Јована у богослужењима, ево и једног примера из Литургије Светог Апостола Јакова брата Господњег: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ (завршна прозба велике јектеније). Химнографија у част Светог Јована У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Јованова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на Спаситељеву главу приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. О величини Светог Јована најбоље нам казују празници посвећени њему. Поред Господа и Пресвете Богородице, Света Црква само Светог Јована прославља више пута у току године и тако указује на духовну величину његове личности и незамењиви удео у искупитељском делу Господа Исуса Христа. Пророче и Претечо доласка Христовог, не умемо те достојно похвалити, ми који те љубављу поштујемо, јер неплодна тобом рађа и очева немост се ослобађа, славним и часним твојим рођењем: И оваплоћење Сина Божијега се свету проповеда. (тропар Рођења Светог Јована) Раније неплодна, данас Христовог Претечу рађа, и то је испуњење сваког пророчанства, које су пророци проповедали. На Њега (Христа) си на Јордану руку положио, јавивши се као Пророк Божијег Логоса (Речи), проповедник, уједно и Претеча. (кондак Рођења Светог Јована) Заамвона молитва на Сабор Светог Јована Крститеља Ангела у телу и највећег међу рођенима од женâ, Јована, Ти си, Владико Господе, изаслао пред лицем Оваплоћенога Јединороднога Сина Твога; преко чудесног рођења његовог показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога са неба на земљу, а тиме што је по смрти својој био проповедник умрлима показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога у ад; Удостојио си га сведочења Сина Твога да је он „и више од пророкаˮ, а уз то си га удостојио и мученичког венца; Ти сâм, Господе, обасјај и нас сјајем живота његовог, а светлошћу проповеди његове води нас путем заповести Твојих и све нас уведи у небеско царство Твоје, милосрђем Христа Твојега, са којим си благословен, заједно са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Катихета Бранислав Илић Ризница литургијског богословља и живота: Катихета Бранислав Илић: Највећи између рођених од жена (Лк. 7,28) BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM

Празнични прилог посвећен празнику Рођења Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег - протођакона др Дамјана Божића и катихете Бранислава Илића у "Православљу" (бр. 1279. 1. Јул 2020). Пророче и Претечо доласка Христовог, не умемо те достојно похвалити, ми који те љубављу поштујемо, јер неплодна тобом рађа и очева немост се ослобађа, славним и часним твојим рођењем: И оваплоћење Сина Божијега се свету проповеда. (тропар) Када је Незалазно Сунце Правде – Христос Спаситељ наш хтео да засија свету, и већ био савио небеса и сишао у чистију од неба девичанску утробу, требало је да се најпре роди од нероткиње Његова звезда даница – свети Јован Претеча, да би ишао испред Господа као предвесник, проповедајући и говорећи: Иде за мном јачи од мене (Мк. 1, 7). Стога, када се светој Јелисавети наврши време да роди, она роди сина у старости својој, од оматореле утробе, као што у старо време Сара роди Исака. Тако, једно чудо претходи другоме чуду: пре но што Дјева роди Христа, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од старице, поверовали надприродном рођењу које је имало бити од безбрачне девице, и рекли себи: „свемогућа сила Божја, која раздреши неплодност старице, у стању је да и чедну Дјеву учини Мајком“. – Зато чудесном рођењу Христовом претходи чудесно рођење Претече. То би тако зато, да се једним чудом свет припреми за примање другог чуда: да људи, угледавши старицу матер, лакше приме увекдевујућу Матер; да људи, поставши сведоци необичног рођења од престареле Јелисавете, припреме себе за вест о чудноватом рођењу Христа од Дјеве. Јер и у једној и у другој матери чин рођења превазилажаше законе природе, пошто је тако хтео Бог, коме се као Творцу повињава свака природа… (Из синаксара празника рођења Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег) У наставку празничног прилога доносимо изводе из архијерејских омилија на празник Рождества Светог Јована: Патријарх Иринеј: Свети Јован Крститељ је пророк пустиње и покајања! Покајање значи да изменимо себе од грешних мисли, да прихватимо честите и благословене мисли од Господа, то нам даје могућност да све што је од Господа разумемо. Свети Јован Крститељ и Претеча је највећи међу свим старозаветним пророцима и први апостол Христов, јер Га је први познао и указао својом светом десницом. Проповед Јовановог покајања имало је за циљ да припреми пут Господњи и поравна стазе његове. Због силине његове проповеди многи су мислили да је он обећани Месија. Послужио је тајни спасења погружавајући Господа у Јордан и бивајући послушан у свему вољи Божијој, истакао је Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Г. Иринеј у празничној омилији на Ивањдан 2019. Лета Господњег у Светојовановском храму на беогрдском Централном гробљу. Епископ Јоаникије: Свети Јован је вођен Духом Светим послужио тајни спасења! Јесте рођење Светог Јована Крститеља било на природан начин, али је било по вишем промислу и по нарочитом Божјем благослову тако да можемо рећи да је ту дјеловао Божји промисао и да има нечег изнад природе. Натприродно рођење је, у правом смислу те ријечи, било рођење Господа Исуса Христа. Ова два рођења су везана и заједнички се описују у светом Јеванђељу по Луки, прво се говори о зачећу Светог Јована Крститеља, а онда о благовијести Пресветој Дјеви Богородици. Чудесан догађај кога су анђели Божји најавили старим родитељима Захарију, свештенику старозавјетном и Јелисавети. Ово чудо које се догодило са старим родитељима Захаријем и Јелисаветом само је почетак многих чуда Божјих, а највеће од њих је услиједило касније када је анђео са неба донио благу вијест Пресветој Дјеви Богородици да ће родити сина Исуса Спаситеља свијета Богочовјека, Онога за кога ће Свети Јован Крститељ посвједочити на ријеци Јордану. Свети Јован Крститељ, који је био испуњен Духом Светим још у утроби мајке своје,имао је те духовне да препозна дјело Господа Исуса Христа прије него што се оно свршило, поучио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије на литургијском сабрању у храму Светог Јована Крститеља у Сутивану код Бијелог Поља, на Ивањдан 2016. Лета Господњег. Епископ Иларион: Свети Јован је земљаски анђео и небески човек! Господ нас позива да своје духовне очи усмеримо да гледају даље од овог пролазног времена и од овог ограниченог простора, да их окренемо да гледају у вечност, у духовно небо јер тамо нам је место заједно са свима светима. Призива нас Господ да следимо пример Светог Јована Његовог претече и крститеља. Спаситељ на више места говори о Светом Јовану као највећем међу рођеним од женама. Први еванђелист јер је први благовестио радосну вест приближавања царства небеског, први апостол јер је указао на Господа, значајан пророк јер је руком дотакао Господа кога је проповедао. Свети Јован је земљаски анђео и небески човек, који је својим светим животом и послушности показао да свако од нас иако телесан, може да буде изнад свог тела, да својим врлинама и богоугодним животом буде изнад свог тела, речи су предстојатеља Цркве Божје у Епархији тимочкој – Епископа Илариона, изговорене на литургијском сабрању у зајечарском Саборном храму о Ивањдану 2017. Лета Господњег. Епископ Арсеније: Свети Јован је у свему био први како би послужио Господу! Свети Јован је први пример аскете, монаха подвижника, последњи пророк Старога Завета, први апостол Новога Завета, први мученик који је своју главу положио за Христа. Јованова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на Спаситељеву главу приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду, истакао је Епископ нишки Г. Арсеније на литургијком сабрању у новосадском Саборном храму на празник Светог Јована Крститеља 2018. Лета Господњег. Епископ Сергије: Свети Јован Крститељ је први који је у Исусу Христу препознао Бога, иако га никада раније није видио! Свети Јован Крститељ је први који је у Исусу Христу препознао Бога, иако га никада раније није видио. Шта је то што му је открило да је Христос управо тај који треба да узме сваки гријех људи. То му открива Отац са Небеса и Дух Свети. Бог Светом Јовану, у догађају Крштења Христовог у Јордану, открива Онога који, као Јагње Божије, треба да узме на себе све гријехе овога свијета. Како је могуће то да један узима на себе гријехе свих? Он је Онај који опрашта. Он је Онај који је Спаситељ и Онај кога је Јован објавио на Јордану. Зато Јован и каже да он није достојан, не само да му приђе, него ни ремење на обући Његовој да одријеши. Христос је тај који долази да крсти Духом Светим и огњем. Духом Светим да би освештао нашу палу природу, а огњем да би је очистио, управо од гријеха. То је Христос и учинио дошавши у овај свијет и узевши на себе то најтеже бреме, које није могао да понесе нико други осим Њега, који је исунио вољу Очеву, речи су Епископа бихаћко-петровачког Г. Сергија изговорене на литургијском сабрању у Светопреображенском храму у Загребу, на празник Светог Јована Крститеља 2020. Лета Господњег. Заамвона молитва на празнике Светог Јована Крститеља Ангела у телу и највећег међу рођенима од женâ, Јована, Ти си, Владико Господе, изаслао пред лицем Оваплоћенога Јединороднога Сина Твога; преко чудесног рођења његовог показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога са неба на земљу, а тиме што је по смрти својој био проповедник умрлима показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога у ад; Удостојио си га сведочења Сина Твога да је он „и више од пророкаˮ, а уз то си га удостојио и мученичког венца; Ти сâм, Господе, обасјај и нас сјајем живота његовог, а светлошћу проповеди његове води нас путем заповести Твојих и све нас уведи у небеско царство Твоје, милосрђем Христа Твојега, са којим си благословен, заједно са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Раније неплодна, данас Христовог Претечу рађа, и то је испуњење сваког пророчанства, које су пророци проповедали. На Њега (Христа) си на Јордану руку положио, јавивши се као Пророк Божијег Логоса (Речи), проповедник, уједно и Претеча. (кондак Рођења Светог Јована) Приредили: Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић Извор: Православље

Ко може мирно да спава? Ко може за себе да каже да нема слабости и греха? А највећи грех је одсуство радости. Одсуство радости показује да имамо немир, да смо са неким у завади, да са неким нисмо у добрим односима. Да смо оптерећени мислима о њему . Да неког не волимо, па и кад није пред нашим очима да се њиме бавимо , и на јави и у сну. И зато није чудо што најнепосреднији наши ближњи, ближњи који су чланови наших породица међусобно не могу да комуницирају. Многи су већ рекли да је угрожена породица. Угрожена је заиста, браћо и сестре, зато што смо ми угрозили себе, свако од нас појединачно. Зато што нема Христа у срцу, нема Његову истину и заповест о Љубави у своме уму и пред својим очима. Како онда да не буде сукоба међу народима, међу државама? О, каква је, и авај каква је то трагедија браћо и сестре! Иста крв тече у свима нама, исти Бог нас је створио и позвао да будемо заједница – да сви једно буду – То нису случајне речи , изговорио их је нико други него наш Спаситељ Господ Исус Христос. Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим – да ли ће нам бити опроштено ако не праштамо другима? Нека свако одговори за себе , нека свако у дубини свога бића нађе одговор на то кључно и најважније питање. Ако нам Господ не опрости нема нам спасења и Царства небеског, али нема ни мира и радости овде. А да ли ће нам опростити ако ми другима не опростимо? – Нека свако одговори себи . Зато браћо и сестре, данас, да знамо да смо сви одговорни једни за друге и да је свако сам себи највећи непријатељ. Јер живот видимо као нешто што почиње овде и сада, али продужује се у вечности. Да ли ћемо ми у тој вечности бити удостојени да сретнемо Христа ако смо једни против других? Сви смо одговорни једни за друге и нико нема изговора за зло, за мржњу, за нетрпељивост. Нико нема оправдања за то, ма колико спољашње околности понекад указивале да можда можемо бити у праву . Јер, линија која дели добро од зла није нити између народа, нити између држава, нити између партија, нити између било чега споља. Линија која дели добро од зла пролази кроз срце сваког од нас – ту се бије битка . И зато свако од нас има одговорност за добро и мир у свету – свако од нас понаособ и сви ми заједно . Највећи наш непријатељ јесу наше страсти, егоизам, мржња, самољубље, нетрпељивост према другима и зато треба да победимо себе. МИТРОПОЛИТ ПОРФИРИЈЕ: Највећи наш непријатељ јесу наш егоизам, мржња и самољубље VIDOVDAN.ORG Ко може мирно да спава? Ко може за себе да каже да нема слабости и греха? А највећи грех је одсуство радости. Одсуство радости показује да имамо немир, да

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј на празник Света Три Јерарха, 12. фебруара 2020. године, служиo je свету архијерејску Литургију у храму Светог Вазнесења Господњег у центру Београда. Звучни запис беседе Његовој Светости Патријарху Иринеју саслуживали су: јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава у Кусадку код Младеновца (Епархија шумадијска), јереји: Славиша Поповић, Предраг Тимотијевић, Арсеније Арсенијевић и Ново Бојић, протођакон Ненад Михајловић, ђакони Бошко Савић и Никола Мићаковић и ипођакон Владимир Јелић. Првојерарх наше Свете цркве је у беседи рекао да је сваки наш дом – домаћа црква, благодарећи крсној слави коју је нашем народу установио Свети Сава. „Сви светитељи које славимо – велики су пред Богом. Када видимо људе који су остварили Јеванђеље у свом животу - то је прави, жив пример послушања. Показали су да је то заиста могуће у људском животу“, поручио је Патријарх Иринеј. И управо су света три Јерарха које данас прослављамо прославили Бога сваки на свој начин те су зато били: „велике облагодаћене личности“ навео је Патријарх Иринеј и закључио је да „ако су они могли славити Господа својим светим животима онда и ми то можемо да учинимо, угледајући се на њих“. Извор: Радио Слово љубве

Свему свештенству, свештеномонаштву, монаштву и благоверном народу Богомспасаване Митрополије аустралијско-новозеландске Драга ми у Богомладенцу Христу духовна децо по благодати Епископства, МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! Сабрани у овој Божићној ноћи као некада мудраци у пећини витлејемској, поклањамо се Богомладенцу Христу, и заједно са анђелима кличемо „слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!“ (Лк. 2, 14). Поклањамо се Богомладенцу Христу, узносећи благодарност Богу за неизмерну милост Његову, за Дар који примисмо - да прогледамо Богом у овоме свету. Јављање оваплоћеног Бога у свету јесте централни и највећи догађај, најзначајнија прекретница у историји рода људског, у животу човека и света. Бог се међу људима настањује на најнепосреднији начин, разапиње Свој шатор међу нама, јавља се као Емануил, како Свето Писмо богонадахнуто благовести. У овом Новозаветном јављању, Бог се јавља људима на један до тада незамислив начин. Он се рађа као младенац, дакле, постаје човек, у свему подобан нама осим греху, и проговара нама људским језиком, а не језиком посредника. Заправо, Христово рођење, ма колико против њега бунтовао огреховљени разум људски, јесте одговор на најиманентнију потребу рода људског; јесте реализација човековог дубинског вапаја за јављањем Бога на земљи; Бога кога би могли видети, опипати и чути; Бога који би нас загрлио и разумео. Желећи да нагласи величину јављања Бога у телу, преподобни Јустин Ћелијски благовести да само Бог који зна како је бити човек може да суди човеку! Ове, рекло би се, веома смеле речи Аве Јустина, заправо озвучују дубинску мисао и осећај рањеног човека, његовог вишемиленијумског упереног погледа према Небесима. Због тога, Богочовек Христос, по речима истог Светитеља, јесте основна Истина Православља, зато што су се Христом, и у Христу, решила сва питања које муче и гризу дух људски. Ово нам сведочи искуство Цркве, у којој су силом Христовом многи нашли утеху и исцељење, потпуни преображај и обожење. У јеку разних изазова, који се приметно из године у годину повећавају, јер се умножило безакоње у свету (Мт. 24,12), треба да поставимо себи питање какав би изгледао овај свет да га није обасјала светлост Витлејема? Како би се могло живети у свету без светлости Витлејемске? Без светлости Таворске? Без светлости васкрсења Христовог? У свету који све више личи на пакао него на Божји врт. Суочени са кризом у друштву и свету, са свакодневним изазовима, са суровим ватреним стихијама које су задесиле Аустралију, треба свој поглед, особито као Црква, да молитвено уперимо ка Небу, ка Богомладенцу Христу. Свети Оци нас уче да када странствује (лута) човек, када се налази у беспоретку као домаћин творевине, онда и саму творевину уводи у беспоредак, и она по Светом Владици Николају се затим човеку немилосрдно свети. Због тога треба да се трудимо да у нама заживи Христов човек, Богочовек, лик Новога Адама, да би се природа, коју Бог предаде човеку на старање, препознавши у нама свога домаћина, укротила. Молимо се и ове Бадње вечери за нашу браћу и сестре на распетом Косову и Метохији. Нека Богомладенац подари утеху и снагу нашем народу да опстану на овој најсветијој земљи српској. Потресени догађањима у Светонемањићкој Црној Гори, посматрајући систематске нападе који се спроводе према Светосавској Цркви, позивамо наше свештенство и све наше верне да се сви заједно усрдно молимо за нашу браћу у Црној Гори, да не посустану у одбрани вековних Светиња. Сведоци смо систематског и организованог напада који се спроводи против Цркве Христове широм света са жељом да се Црква ослаби. Да се Њена светлост, која обасјава путеве човечије смањи, да би Њен глас, као глас пророчког упозорења – глас савести, утихнуо. Због тога вас, драга духовна децо, као Архипастир позивам, да будемо на стражи, да се чувамо лажних „пророка“ (Мт. 7,15), који имају само „изглед побожности, а силе њезине су се одрекли“ (2 Тим. 3,5). Једна је Света Православна Црква, Саборна и Апостолска, и у Њеном окриљу једна и недељива Светосавска Црква. Будимо у љубави и миру једни са другима. Мирбожимо се и овога Божића опрашатајући једни другима увреде. Пођимо стопама наших Светих Предака! Потрудимо се да наши домови, као домаће цркве, а пре свега наше Црквене општине, буду духовне оазе, места препорођаја, духовног узрастања и снажења. Много је важно да нашој деци дамо пример, да их васпитамо и водимо путем Христовог Јеванђеља. Поздрављам целокупни Светосавски род наш Српски у Аустралији и Новом Зеланду, особито нашу драгу децу и омладину. Нека нас све и овога Божића Богомладенац Христос озари Својом љубављу, дарујући нам све што нам је потребно за наше спасење. Мир Божји – Христос се роди! Ваистину се роди! + С И Л У А Н ЕПИСКОП АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКИ Извор: Епархија аустралијско-новозеландска

У петак, 8. новембра 2019. године, на празник Светог великомученика Димитрија – Митровдан, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Зајечару. Након читања јеванђелског одељка, окупљеном верном народу обратио се протојереј Игор Ивковић који је у својој беседи говорио о животу Светог великомученика Димитрија чије крсно име слави. Потом је сабрани народ поздравио и епископ Иларион, честитавши свима овај велики празник. У свом архипастирском обраћању, владика је истакао да вера наша треба да нас доведе до љубави према Богу, док је страх Божји благословен јер нас чува од греха и усмерава ка врлини. Онај који пред собом види судију за своја грешна дела не може да мисли о другим стварима и да осуђује друге људе, већ се смирено, у покајању срца свога, моли Господу за себе и за читав свет,рекао је владика Иларион. Извор: Епархија тимочка

На почетку емисије отац Јован тумачио је два зачала из Светог Јеванђеља која су се читала на Светим богослужењима на данашњу 15. недјељу по празнику Педесетнице. Говорећи о ношењу спољашњих и унутрашњих крстова он је закључио да су самосажаљење и угађање себи је наши највећи непријатељи у духовној борби. Звучни запис емисије Отац Јован је говорио и о светим мученицама Вери Нади и Љубави које ћемо прославити сјутра, 30. септембра. Свједочећи о страдању, за Христа Господа, ових мученица Христових које су у својим младим годинама животе своје положиле за Господа свога, отац Јован се надовезао одговарајући и на питање слушалаца зашто се данас млади све више удаљавају од Цркве. Отац Јован је потом одговарао и на остала питања наших слушалаца, међу којима су се нашла питања о молитви, души, значају кумства и друга на која ћете одговоре наћи ако будете одслушали ову душекорисну емисију. Извор: Радио Светигора

Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светих Јоакима и Ане у Калуђерици поводом храмовне славе. Његовом Преосвештенству је саслуживало свештенство архиепископије уз присуство братства храма и многобројних парохијана. Звучни запис беседе Пред крај Литургије, Епископ Стефан је пресекао колач, а потом уручио црквена одликовања, орден Светог Саве трећег степена, за допринос при изградњи храма г. Страхињи Тодоровићу и г. Драгу Зељићу. На крају се Преосвећени обратио верном народу и истакао да су и данас, као што је то било и у време Светих Јоакима и Ане, деца највећи благослов за родитеље. Извор: Радио Слово љубве

Удружење ФОКУС и највећи православни фото портал Orthphoto.net расписују фото конкурс на тему "Манастири и живот у њима у светлу обележавања 800 година аутокефалности СПЦ". Изабрани радови биће приказани на фестивалу "Јесен српске културе у кантону Тићино" у Локарну, Швајцарска од 4. до 26. октобра 2019. године. Учесници конкурса могу бити како аматери, тако и професионални фотографи. Дозвољена је обрада фотографија, као и колажирање. Свака слобода у уметничком изражавању је могућа и оставља се аутору на избор и савест. Сваки учесник може послати максимално 3 фотографије, у штампаној верзији, формата 20х30цм (са минималним одступањима у + и - варијанти). Свака фотографија мора бити прописно обележена, са именом аутора и називом фотографије, местом снимања. Сваки учесник конкурса мора бити аутор или носилац ауторских права за фотографију коју пријављује на конкурс. Аутор остаје једини власник ауторских права над својом фотографијом. Организатор се обавезује да, у случају коришћења фотографије, видљиво означи аутора. Аутор се одриче накнаде за репродуковање фотографија на Фејсбук страни и сајтовима организатора. Најбољи радови биће симболично награђени. Најбољи радови наћи ће се у електронском каталогу. Максимално три фотографије у штампаном облику, димензија 20х30цм треба послати до 1. септембра 2019. на: FOKUS c/o fam. Rosarno Starovic Via V. d'Alberti 1, 6600 Locarno Switzerland

О рођењу највећег између рођених од жена, Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег. Долазак Светог славног пророка, претече и крститеља Господњег Јована најављивали су пророк Исаија и пророк Малахија, а када се време његовог рођења приближило Свети Архангел Гаврил најављује првосвештенику Захарији рођење Јованово, да ће Јованова мисија бити велика и благословена и од Бога и од људи. Његова проповед претходила је доласку Господњем, а Свети Јован је последњи пророк Старог Завета и први Апостол и евангелист Новог Завета. На шест месеци пре оваплоћења логоса Божјег, Господа нашег Исуса Христа, рођен је највећи између рођених од жене, свети славни Пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован. Рођен је пре Спаситеља како би припремио пут за долазак Богочовека у овај свет. Све је у животу Јовановом било једно велико чудо, почев од промисла Божјег да он буде рођен од бездетних и светих родитеља Захарије и Јелисавете, па све до његове мученичке кончине, све је у његовом животу било свештено и благословено. Пре рођења Христовог од Дјеве Марије, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од бездетне Јелисавете, поверовали рођењу које се имало догодити од преблагословене дјеве Марије. Претечино рођење по речима преподобног оца Јустина ћелијског јесте рођење највећег човека, Човека – али више Пророка, више Ангела, више Монаха, више Апостола, више Еванђелиста. Светим Јованом се завршава Стари Завет и њиме почиње Нови Завет. Он је васцелим својим бићем послужио тајни спасења крстивши Господа у реци Јордану. У богослужбеном животу наше свете цркве у само три случаја прослављамо све догађаје из живота: У празницима Господа нашег Исуса Христа, Пресвете Богомајке, као и у част Светог Јована. Рођење Јованово је детаљно описао Свети евангелист који је међу еванђелистима био и поуздани историчар. Име Јован значи благодат и милост. Празник је установљен у четвртом веку након одређења дана празновања Рождества Христова. Сведочанства из четрвтог века имамо у виду богате химнографије, али и у беседама Светог Јована Златоуста у овај празнични дан. Јован је одрастао у јудејској пустињи у којој је живео до своје тридесете године. Проповед Јовановог покајања имало је за циљ да припреми пут Господњи и поравна стазе његове. Због силине његове проповеди многи су мислили да је он обећани Месија. Послужио је тајни спасења погружавајући Господа у Јордан и бивајући послушан у свему вољи Божијој. Спаситељ на више места говори о Светом Јовану као највећем међу рођеним од женама. Први еванђелист јер је први благовестио радосну вест приближавања царства небеског, први апостол јер је указао на Господа, значајан пророк јер је руком дотакао Господа кога је проповедао. Свети Јован је земљаски анђео и небески човек, који је својим светим животом и послушности показао да свако од нас иако телесан, може да буде изнад свог тела, да својим врлинама и богоугодним животом буде изнад свог тела. (Детаљније о празнику рођења Светог Јована послушате у разговору вероучитељице Мирјане Бановић са аутором овог прилога, који је реализован у оквиру јутарњег програма Радија Беседа 4. јула ове године). Из синаксара празника рођења Светога Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег Када је Незалазно Сунце Правде – Христос Спаситељ наш хтео да засија свету, и већ био савио небеса и сишао у чистију од неба девичанску утробу, требало је да се најпре роди од нероткиње Његова звезда даница – свети Јован Претеча, да би ишао испред Господа као предвесник, проповедајући и говорећи: Иде за мном јачи од мене (Мк. 1, 7). Стога, када се светој Јелисавети наврши време да роди, она роди сина у старости својој, од оматореле утробе, као што у старо време Сара роди Исака. Тако, једно чудо претходи другоме чуду: пре но што Дјева роди Христа, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од старице, поверовали надприродном рођењу које је имало бити од безбрачне девице, и рекли себи: „свемогућа сила Божја, која раздреши неплодност старице, у стању је да и чедну Дјеву учини Мајком“. – Зато чудесном рођењу Христовом претходи чудесно рођење Претече. То би тако зато, да се једним чудом свет припреми за примање другог чуда: да људи, угледавши старицу матер, лакше приме увекдевујућу Матер; да људи, поставши сведоци необичног рођења од престареле Јелисавете, припреме себе за вест о чудноватом рођењу Христа од Дјеве. Јер и у једној и у другој матери чин рођења превазилажаше законе природе, пошто је тако хтео Бог, коме се као Творцу повињава свака природа… Преглед празникâ и Свети Јован у богослужењу наше свете Цркве У току једне богослужбене године постоји шест празника посвећених Светом Јовану: 1. Зачеће Светог Јована (6. октобра); 2. Сабор Светог Јована (20. јануара); 3. Прво и друго обретење главе Светог Јована (9. марта); 4. Треће обретење главе Светог Јована (7. јуна); 5. Рођење Светог Јована (7. јула); 6. Усековање часне главе Светог Јована Крститеља (11. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки уторак посвећен је Светом Јовану, а поред тога приликом помињања на отпусту Свети Јован помиње се одмах након Пресвете Богомајке. На литургији се помиње у ходатајственој молитви, док се прва честица на проскомидији вади у његову част. У древним литургијским типовима можемо уочити учесталије помињање Светог Јована у богослужењима, ево и једног примера из Литургије Светог Апостола Јакова брата Господњег: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ (завршна прозба велике јектеније). Химнографија у част Светога Јована У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Јованова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на Спаситељеву главу приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. О величини Светог Јована најбоље нам казују празници посвећени њему. Поред Господа и Пресвете Богородице, Света Црква само Светог Јована прославља више пута у току године и тако указује на духовну величину његове личности и незамењиви удео у искупитељском делу Господа Исуса Христа. Пророче и Претечо доласка Христовог, не умемо те достојно похвалити, ми који те љубављу поштујемо, јер неплодна тобом рађа и очева немост се ослобађа, славним и часним твојим рођењем: И оваплоћење Сина Божијега се свету проповеда. (тропар Рођења Светог Јована) Раније неплодна, данас Христовог Претечу рађа, и то је испуњење сваког пророчанства, које су пророци проповедали. На Њега (Христа) си на Јордану руку положио, јавивши се као Пророк Божијег Логоса (Речи), проповедник, уједно и Претеча. (кондак Рођења Светог Јована) Заамвона молитва на Сабор Светога Јована Крститеља Ангела у телу и највећег међу рођенима од женâ, Јована, Ти си, Владико Господе, изаслао пред лицем Оваплоћенога Јединороднога Сина Твога; преко чудесног рођења његовог показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога са неба на земљу, а тиме што је по смрти својој био проповедник умрлима показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога у ад; Удостојио си га сведочења Сина Твога да је он „и више од пророкаˮ, а уз то си га удостојио и мученичког венца; Ти сâм, Господе, обасјај и нас сјајем живота његовог, а светлошћу проповеди његове води нас путем заповести Твојих и све нас уведи у небеско царство Твоје, милосрђем Христа Твојега, са којим си благословен, заједно са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:

Његово Преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије служио је празнично бденије, уочи празника Благовести, у суботу 6. априла, у манастиру Ћелије. У својој проповеди, Владика је истакао да је гордост највећи човеков непријатељ и да је православна вера једина истинска и права вера. Преосвећени је позвао бројне окупљене вернике да на Благовести поново буду у манастиру јер ће више архијереја служити Литургију. Посебно је поменуо домаћина Владику Милутина и умировљеног Епископа нишког Јована, кога је замонашио у манастиру Тврдош, али и наследника Епископа Григорија на трону архијереја захумско-херцеговачких – Владику Димитрија, за кога је Владика Атанасије рекао да је честит човек, родом из племена Паштровића.