Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'највећа'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Знате ли шта ја мислим да је највећа вулгарност нашег времена? Овај покушај да се Црква „популаризује“. Неки људи мисле да се ово зове мисионарски рад. Али када покушавамо да уметнемо људима у умове да је Црква нешто што она заиста није, када мислимо да су сва средства у том циљу добра, то се зове „пропаганда“. Највећа вулгарност је када промовишемо Цркву као средство за побољшање живота. И ова пропаганда нам изгледа као мисија, евангелизација, добра вест. Да ли желите да избегнете болести? Или да се брзо излечите? Да ли сте изгубили наду у традиционалну медицину? Идите у цркву! Ваше здравље је у Божјим рукама. овде имамо мошти, овде су чудотворне иконе, има света водица, а у свећари се може купити чудотворно миро! Да ли желите да имате јаку породицу? Верног мужа? Брижну жену? Идите у цркву! Црква је та која учи да су бракови неуништиви, а прељуба, чак и под изговором изненадне нове љубави, је злочин пред Богом. Када се сав народ окупи у Цркви, бићемо земља здравих породица. Речи „развод“ и „издаја“ заувек ће остати у речнику архаизама. Да ли желите да имате осетљиву, послушну децу? Идите у цркву! У Цркви ће ваша деца бити научена заповестима да поштују своје родитеље. Ако сва деца одрастају у Цркви, сви фројдовци ће бити укинути, а изгледа да чак ни пубертет никоме неће пасти на памет. Имамо ли демографски проблем? Само Црква може да реши овај проблем. Када људи дођу у Цркву, сви ће желети да рађају деце колико им Бог да. И то колико треба држави. А какви абортуси, нико неће желети да користи ни контрацептивна средства. Корупција, сукоби, неправда, лоши закони, крађе... Када сви људи постану чланови Цркве, све ово ће нестати. Људи ће бити бољи. Православни државни службеници ће престати да краду. Православни владари ће доносити само спасоносне законе. На све понуде мита, православни џелати ће одговарати: – Спаси, Господе! Овај новац ћу свакако однети у Божији храм! Сви ће постати љубазни, поштени, емпатични и одговорни. Доћи ће мир и благостање. Шта је са одбраном и јачањем државе? Национално јединство и патриотизам су такође немогући без Цркве. Овде се Црква проглашава за јединог поузданог и делотворног гаранта. Само Црква може понудити идеју за уједињење људи. Па која је то идеја? Идеја јаке, велике земље, поносне на своју прошлост и са самоувереношћу која гледа у будућност. И чим наша земља почне да се зове „Отаџбина“, одмах се ова идеја проглашава црквеном, и одмах постаје јасно да се ни овде не може без Цркве. Сва наша званична црквена реторика последњих година, као и званичне беседе у хиљадама парохија, постала је чиста пропаганда. Мучимо се и трудимо се да докажемо: Црква је корисна.Ефикасна је! А наш живот је и даље несређен, само зато што људи ово нису разумели, нису схватили. Али када се сви окупе у Цркви, тада ће доћи благостање! Сећам се да сам, као искушеник у вери, са неофитским жаром убеђивао једног од својих неверних сродника: „А ти иди к блаженој Ксенији. Погледај колико је људи тамо излечено!". „Али не сви“, одговорио је. Времена су технолошка. А Црква је нискотехнолошка. Односно, покушавамо да је „продамо” нашим суграђанима као најпоузданији и најтехнолошкији алат за решавање свих наших проблема, али не иде. Ево, на пример, здравље. Промовишемо православна чуда исцељења. Али оних излечених антибиотицима, кардиоваскуларним таблетама, новим технологијама лечења рака, новим хируршким техникама је вишеструко, много пута више него што можемо да забележимо у нашим аналима исцељења. Ко ће ићи код Ксеније Блажене да снизи крвни притисак ако може да прогута само једну таблету? Ово с једне стране. А с друге стране, колико се људи није утешило и никада није нашло исцељење код православних моштију и чудотворних икона! Не вреди, не функционише! Или породица. Можете објавити у томовима животе Петра и Февроније или Ане Кашинске и принца Михаила. Али наша властита црквена статистика нам говори како ствари заиста стоје. На пример, у граду Сант Петерсбургу последњих година у просеку, са 57 хиљада грађанских бракова, има око 27 хиљада развода годишње. Од тога, од 1.650 црквених бракова, има око 850 развода. Однос је потпуно исти као и ван Цркве. Не функционише. Да видимо послушну децу. Одавно смо се навикли на приче деце из црквених породица која су детињство провела у црквама и када су одрасла - једноставно су се охладила на редовни црквени живот и све чешће су постајали њени непријатељи.Колико оваквих прича има у свакој парохији! Од рођења су му говорили: „Устани!“. Рекли су му: „Моли се!“. Рекли су му „Учи добро!“. Сваке недеље идемо у цркву. Телевизор - у ђубре! Интернет је зло! А дете напуни 15 година, напусти школу, иде да пере аутомобиле и са првим новцем купи телевизор, па конзолу за игру, па компјутер. А када га замоле да иде у цркву у недељу, пред носом мајке која јеца, он закључа врата своје собе. Демографија. У православним круговима нема толико великих породица. Искуство показује да је велика породица сиромашна породица, са мајком коју мучи свакодневица и оцем који није ништа мање мучен у потрази за храном, која живи од помоћи других - ово искуство је добро познато. Нисам ни најмање против плодности и добровољног давања. Нико не жели да завири у ничији кревет, али изгледа да се и овде не може без различитих метода прилагођавања наталитета у свакој појединачној породици. Осим тога, поставља се питање, да ли православац рађа децу за државу? Не. Православни рађају децу за Бога и за себе. Па држава као да у томе види неку издају, па у реду, сами одлучујете о рађању, онда преживите сами . А ево још једног проблема. Долазак деце рођене употребом савремених технологија, без обзира на то како се према њима односимо, мора се упоредити са доласком деце зачете после молитве блаженој Матрони. И видећемо опет да је већа делотворност ту, у њиховим клиникама, а не код светих моштију! Велика и моћна држава. У овом случају увек желим да наведем, извините, Америку као пример. Да ли је православље постало лепак који је створио ову моћну државу? Да ли грађани ове земље, пуни патриотизма, певају своју химну под православним заставама? Да ли се због православне идеје ту окупљају милиони проналазача, инжењера, научника, писаца, уметника и других вредних људи из целог света? А зашто шест милиона наше православне браће, америчких грађана, страсно воли своју неправославну отаџбину Америку, а не православну Русију, на пример? Зар нису довољно православни? А зар није и сам најправославнији руски народ пре 100 година погазио сопствено Православље и скоро уништио своју Цркву? О овоме се може много рећи и расправљати. Али увек желим да питам на почетку расправе: да ли је Христос био патриота? Идеално друштво. Многи људи мисле да је сврха Цркве да чини људе добрим. Били смо лоши, али смо дошли и почели да напредујемо. Мало ко жели да схвати да је Црква заједница грешних људи, људи који се кају. То не значи да се људи не поправљају. Многи се поправљају. И ту долазимо до најважније ствари. Шта је узрок неуспеха свих наших обећања о практичној користи Цркве? Ово што ми чинимо, нудећи људима Цркву, није само вулгарност. То је и лаж. Намећемо нешто што није предвиђено. И зато не ваља! Црква није за здравље, ни за јаку породицу, ни за послушну децу, нити да лоши људи постану добри, нити да држава буде јака. Црква је само за Христа. Можете доћи у цркву по здравље и не добити га. Можете доћи због породичне среће, због деце и не добијете ни једно ни друго.Овде можда нећете добити материјално благостање или леп, занимљив посао. Можда нећете добити стан, ауто, праведну одлуку на суду или победу над неправедним непријатељем. И вероватно нећете постати добра особа. Погледајте светитеље, ко је од њих себе сматрао добрим човеком? Али, није Бог крив за ово. Криви су они који су вас лажним надама намамили у Цркву – они који су Јеванђеље заменили пропагандом! И сада се осећате превареним јер сте заиста били преварени. Бог вам може дати све ово ако је добро за вас, или ускратити ако је штетно. Али постоји обећање које је Бог заиста дао и зато се увек испуњава: „Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се; јер сваки који иште прима, и сваки који тражи налази; и ономе који куца отвориће се." Постајемо огорчени, јер нам Бог не даје све што тражимо. Али, сам Господ нам објашњава шта значи обећање: „Отац небески ће дати Духа Светога онима који Га замоле“. Ово је обећање самог Бога. Бог нам даје Духа светог, то је важно! У Цркви Христовој не можете добити ништа од онога због чега сте тамо дошли. Али ћете Њега увек имати у њој. Христос је суштина Цркве, Он је смисао Цркве, Он је сама Црква. Црква није средство. И да се не усуђујете да га промовишете као средство! Црква је Циљ и само Циљ. Јер, циљ је Христос! Зато је наша проповед узалудна, јер ми проповедамо земаљско, а треба да проповедамо оно небеско. Ми проповедамо славу земаљску, а треба да проповедамо славу небеску. А када вичемо на телевизији или са говорница, убеђујемо друге колико смо ми, Црква, корисни у овоземаљском животу. Али људи нам не верују. Иначе, зашто нисмо у реду испред Свете Чаше? И с правом нам не верују. Једино што треба да донесемо у умове и срца овога света јесте Христос Распети. https://hristianstvo.bg/най-голямата-пошлост-е-да-се-пропаганд/
  2. У житијима светих видимо да човек чак занемарује заповести ради разборитости. Једноставна заповест, на пример, "не лажи", учињена непромишљено, значи да ћете повредити многе људе у свом животу. Када неко дође и пита: Овај, који је малочас разговарао са тобом, да ли ме је оптужио? Јеси ли рекао нешто против мене? Па, можда је рекао ствари против њега. Безобзирно поштење захтева да му кажете: да, окривио те је! Међутим, шта тражи разборитост – да му кажеш: Не, брате мој, он те није оптужио, већ напротив, изговорио је много лепих речи о теби, хвалио те, овај човек те воли и говори најлепше речи о теби. Је ли то лаж? Ако судимо споља, то је лаж. Али ако расуђујемо и духовно, као што су чинили свети, онда је истинито, благословено и неопходно, јер истина је да сви треба да будемо уједињени у Божјој љубави. Свети оци кажу да се свака врлина мора вршити свесно. Шта ово значи? На пример, ћутање је врлина и свети оци кажу: волите тишину изнад свега, она ће вам помоћи да уђете у духовни простор. Тако је, тишина је заиста велики кључ који отвара многа врата Божијим тајнама. Међутим, можете ли замислити ако муж или жена примени тишину, шта ће се догодити? Чим жена почне нешто да ти прича, ти јој кажеш: Ћути! Не говори, јер морамо имати врлину ћутања! Дете почиње да ти говори, а ти: не говори, јер морамо имати врлину ћутања! Пример још једне врлине. Христос је рекао: не скупљајте блага на земљи! Али, имате ли снагу вере да сносите последице свог поступка? Нисте сами у кући. Ако постоји заједнички договор у целој породици да све продате и живите као птице небеске, не брините се и бавите се молитвом, да, заиста је ово добро дело. Међутим, мораш имати и снаге да без роптања сносиш последице својих дела, јер врлина није само у чињењу једне ствари, већ и у подношењу свих њених последица. На пример, када постите, морате и да подносите немоћ, односно да не можете да стојите на ногама или вам се заврти у глави. Морате имати ту снагу да наставите, без обзира на последице ствари које чиниш. Врлина разборитости покрива читав спектар духовног ратовања и истовремено је веома опасна. Зашто? Јер, док с једне стране пазимо да не паднемо у претерану жестину, са друге можемо пасти у опуштеност. Не идите у крајност! Морамо, дакле, пронаћи средњи пут, то је права разборитост. Средњи и царски пут који те не баца ни у једну крајност. То се може постићи разборитошћу искусних духовника и зато је потребно послушање. Не можемо да спознамо духовни живот читајући књиге. Не можете узети књиге Отаца, читати их и живети духовно, ово није могуће. Читајте колико желите, слушајте колико год беседа хоћете , али не можете напредовати ако не станете пред духовног лекара, изложите му свој духовни пут и прихватите његов мудар савет о путу ваше борбе. Много пута чујемо како људи говоре: Оче, пре свега здравље! Здравље на првом месту! Сећам речи старца Пајсија, који ми је једном рекао: "Болест ми је донела више користи него здравље! Када сам био здрав нисам био толико користан као када сам био болестан." Говоримо Богу: Боже мој, дај нам оно што је добро и корисно за душу нашу. И одмах долазе искушења, болести, туге и преокрети, а ми кажемо, па, зар се за то молимо? Да, то је оно за шта се молимо. Јер се молимо за добро и корисно душама нашим. Бог је мудрији од нас и зна шта нам треба. Ово није фатализам, већ напротив, најисправнији третман судбине. Сећам се када су млади дошли старцу Пајсију и рекли му: Оче, моли се да нађемо неке добре девојку за брак! А старац рече: Добро, децо, а шта ће бити са лошим девојкама?! Сви желите добре девојке, а шта ћемо са лошим? Неко мора да узме лоше, а ово привидно спољашње зло је велико добро, јер освећује и духовно помаже. Дакле, оно што је добро и корисно за нашу душу може бити лоше, погрешно и супротно од онога што желимо. Малопре смо рекли да се често молимо: Боже, дај нам здравља! Ако нам здравље заиста духовно користи, онда је оно добро и корисно, али ако, уместо да нам духовно користи, оно нас духовно уништава и чини робовима греха, онда је болест пожељнија. Сваки дан говоримо – хоћемо слободу! Слобода је добра ствар, али само онда када се користи на добар начин. Иначе ће постати инструмент који ће нас духовно уништити. И новац је добра ствар, лепо би било да смо сви богати, да имамо пара, да можемо да градимо храмове, друштвене установе, манастире, да нема сиротиње. Али он постаје зло и катастрофа ако се не користи у добре сврхе. Под овим мислим да не треба да судимо споља, јер све што тражимо од Бога, све молбе у нашој молитви су захтеви који утичу на духовни живот и треба да нам помогну у духовном животу. Другим речима, 20 година напорне молитве има више вредности за Бога него да добијете нешто за шта се молите. Као и када се у тешкоћама, болестима, и искушењима каже Хвала Богу - то има велику моћ! "Хвала Богу!" рече Јов и посвети се. Разлучивање нас наводи да ставимо духовне наочаре и видимо ствари како нас учи Свети Дух и да бежимо од две крајности — строгости и опуштености — које нас уништавају. Такође нам помаже да стекнемо здрав ум, којим на крају разабиремо шта да тражимо од Бога... https://atanasijlimasolski.wordpress.com/2014/01/20/разсъдителността-най-великата-добро/ адаптација Поуке.орг
  3. У току Свете Литургије, у молбеној јектенији, ђакон се моли „за добро и корисно за душе наше“. Наравно, на први поглед и с обзиром на савремено познавање језика, неко ће рећи – ево, тражимо оно што нам је корисно, у нашем интересу, али ове речи, у ствари, које погрешно тумачимо, прати још једна реч која одређује њихов прави садржај: тамо се каже „на добро и на корист душама нашим“. За добро – јер има много схватања шта је добро, а шта лоше и свако тумачи овај појам према свом схватању, идеологији, страстима, гресима, духовном стању и знању. Црква дефинише да је добро оно што је добро за нашу душу. То не значи да је добро увек добро и корисно за нашу душу, односно да је могуће да нешто буде добро, заиста, али не на корист нашој души. Да будем јаснији. Постоји једна врлина у Цркви, у духовном животу, коју оци не либе називају највећом врлином од свих других, па и од врлине љубави. Љубав се сматра венцем врлина, али Оци кажу да је највећа од свих врлина разборитост. Пост је, на пример, врлина, добра ствар, духовно оруђе, Божија заповест, нешто што су нам Оци предали као једно од оруђа у духовном животу. Међутим, ако се ово оруђе не користи како треба, оно се из доброг претвара у лоше, тј. ако човек безобзирно пости и уместо да помогне свом телу, да га освети, он га убија, убија себе, тако да оно престаје да буде добро и постаје лоше. Љубав је такође добра ствар, али без дискретности може постати веома опасна. У Цркви има светих људи, који су достигли духовне висине бестрасности и заправо, горећи великом љубављу према људима, свима постају све. Не устручавају се због љубави да се излажу свакојаким опасностима, да би спасили брата свог. Али ако некоме недостаје дискретност у љубави, а оптеретио се радњама и теретима преко својих снага, онда знај да ће себи наудити, иако је мотив био добар, а случај изгледао добро дело љубави, на крају дође до пропасти јер није разумео да ова ствар није за њега. Колико пута се јављају проблеми, па чак и греси који су кренули из хришћанске љубави. Лекар не може да каже: Жао ми је што пацијенту пробијам кожу иглом и дајем му ињекцију! Хирург не може да каже: жао ми је што сам му одсекао ногу или извадио крајнике - нема кајања. Ова тема је веома важна. Свети Оци су рекли да су многи људи, многи подвижници, уништавали своја тела кроз аскезе без расуђивања и тако уништавали себе. Тема разлучивања је огромна и потребно је много проучавања и времена у духовном животу да би се то разумело. Сви ми имамо своје страсти и, како кажу Оци, пре него што се наше срце очисти, не смемо слушати шта нам оно говори. Не смемо веровати својим осећањима јер, на пример, када други дође и вређа ме, то ми даје прилику да и ја вређам њега. Чак и више него он мене. Хоћу да га увредим јер ми је нанео неправду! И док притискам себе да то не урадим, осећам велики унутрашњи отпор, односно долази до сукоба у мени. То се исто дешава и са гневом и са пожудом. Дакле, на почетку духовног живота човек не треба да верује у оно што му срце и осећања говоре, већ треба да истражује све те ствари на два начина. Прво сито кроз које се просијавају та осећања и жеље, јесу Божије заповести. Нешто што је категорички одбачено Божијим заповестима, не можемо и не треба да прихватимо. То уопште није за дебату. Чак и не расправљамо о томе. Након што Божија реч покаже да је грех, да је безакоње, да штети души, да је заправо убија, ми то одбацујемо. Биће рат, битка у нама, дићи ће се мисли и страсти у нама да нас угуше. Међутим, ми ћемо се одупрети и нећемо пристати да радимо оно што страст жели. Ово је прва фаза, оно што ми зовемо порицањем себе. У том часу мораш послушати Божије речи да се одрекнеш себе, нећеш пристати да идеш куда хоћеш, једеш шта хоћеш, поступаш како хоћеш, јер те кочи заповест Божија која није закон у правном смислу него лек. Ако не можемо знати да ли је та ствар добра помоћу Божијих заповести, шта онда да радимо, како да знамо да ли је то заиста корисно и добро за нашу душу? Пошто се прво помолимо и затражимо вољу Божију, замолићемо духовне људе, нашег духовника, изнећемо догађај какав јесте, и прихватити његов одговор као израз воље Божије. Када човек овако живи, навикава се да се покорава и држи заповести Божијих, и тако постепено стиче и разборитост. Треба имати ум Христов, тј. ум очишћен од својих предрасуда, од својих страсти, и онда стичеш енергију благодати која долази од Бога. Када човек духовно сазри – очисти своју душу од грубих страсти и разјасни у себи свој пут ка Христу, Бог постаје средиште његовог живота, човек сваку помисао подреди Христовом послушању, тј.сви његови поступци, покрети, мисли, жеље, све што жели и тражи, имају за крај сједињење са Богом, улазак у царство Божије – тада ће, кроз своје духовно осећање, моћи да разликује у свом срцу све што ради да ли је добро или лоше. Чак и једноставне свакодневне ствари. Када се постепено усавршавамо у духовном животу, онда не можемо прихватити многе ствари које смо раније радили. Наша душа се опире, одбацује их, јер већ постоји духовно чуло, чуло душе, којим она суди о разним стварима које свакодневно видимо. То је заиста производ чисте савести. https://atanasijlimasolski.wordpress.com/2014/01/20/разсъдителността-най-великата-добро/
  4. Избацићу, драги моји, један лаконски слоган. И молио бих све вас, мушкарце и жене, да обратите пажњу на њега и реагујете. Мото је: Изгледајте као хероји! Јер живимо у тешким временима. Ви изгледате као хероји! А кад кажем хероји, на шта мислим? Свет има један језик, ми хришћани имамо други; један је речник света, другачији је речник Бога. Херој светским језиком је онај ко се храбро бори у оружју, брани отаџбину, побеђује и тријумфује, а захвална земља му подиже споменик. У језику Божијем, у језику вере, јунак добија друго значење, добија дубину и ширину, своди се на виши и духовнији ниво. Херој овде није онај који једноставно побеђује спољашње непријатеље, већ онај који побеђује три велика непријатеља човека: тело, свет и ђавола. Највећа победа је победити своје страсти. Како су наши преци говорили, највиша победа је „победити себе“, победити своје лоше ја. У том смислу, хришћански борац је херој. И као што је војник наоружан оружјем, одбрамбеним и офанзивним, тако је хришћанин онај кога привлачи јунаштво светости; јер је јунак једнак свецу, а светац је једнак јунаку, највиша врста јунаштва је светост. Дакле, ко хоће да постане херој светости, мора бити наоружан светим оружјем. А једно од овог оружја, које хришћанин мора да има, је стрпљење! Када култисти, атеисти и неверујући чују ову реч, они се ругају и исмевају хришћанство, јер оно у свом речнику укључује стрпљење. Али немојмо бити под утицајем њиховог мишљења. Јеванђеље стрпљење сврстава међу прве врлине, сматра га основним. Оптужитељи кажу: Нема стрпљења, нећемо стрпљења и кротости; ми проповедамо побуну, тврдњу, сукоб, насиље; то је једини начин којим ће свет кренути напред... Шта ми морамо да одговоримо, драги моји? Одговарамо да стрпљење није слабост робова, како кажу. То је моћ слободних и истински херојских душа. То је издржљивост душе у суочавању са недаћама, која чини да се не тргне пред искушењима и препрекама, већ их све прескочи и изађе као победник. Стрпљење, у комбинацији са упорношћу, води до успеха. Трпљење је врлина коју је препоручио Господ када је рекао: „Ко истраје, на крају ће се спасти“ (Мт. 10, 22; 24, 13). Па, изгледајте као хероји са оружјем стрпљења. Без стрпљења се ништа не постиже... Ако се упоредимо у стрпљењу са мултиатлетским Јовом видећемо, драги моји, да смо нестрпљива генерација. Млади желе све спремно и без одлагања. Уопште немају стрпљења. Мала деца, размажена, лупају по столу и траже шта им се свиђа. А мајка, лоша учитељица, даје им шта год траже, уместо да их научи да ограниче своје захтеве. И дошли смо до тога да посматрамо самоубиства деце и младих. Зашто? Зато што у детињству нису навикли на вежбање стрпљења. Управо зато што недостаје стрпљења, пољуљана је и породица. Некада су жене биле јунаци, а данас оне не трпе свог човека. Јер, жена украшена стрпљењем осваја мушкарца, а нестрпљењем, љутњом и свађама кућу разбија. Озбиљан узрок развода данас је недостатак стрпљења, којег наравно и мушкарац мора имати. Због тога сам, драги моји, изговорио паролу „Изгледајте као хероји!...“, која важи и на ширем плану. Ми смо, као што сам рекао, у тешким временима. Светом владају себични интереси. Угрожена је и наша Црква, наше православље, споља и изнутра. Споља, од атеиста и неверника, од учитеља који предају материјализам, од радија и телевизије који се ругају побожности, од новина и часописа који поткопавају веру. Изнутра је поткопавају недостојни клирици и првосвештеници који издају светиње и верне. Али, ви децо Цркве, изгледате као хероји! Идите у цркву, читајте Библију, причешћујте се, идите на ходочашћа. И не само то. Донесите херојску одлуку да се потрудите да задобијете трпљење светих. Докле год има таквих бораца, будите сигурни, неверници и безбожници неће победити; победиће Црква, победиће Христос; њега, децо, хвалите и величајте заувек; амин. Епископ Августинос Кантиотоу Надахнуте беседе православне исповести и светоотачко дисање, публикације „Ортходокос Кипсели“, Солун 2011. https://www.vimaorthodoxias.gr/eipan/aygoystinos-kantiotis-i-megalytera-niki-einai-na-nikisei-kaneis-ta-pathi-toy/#
  5. Гост новог издања емисије "Гостопримница" на таласима Радија Епархије шумадијске, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" и аутор документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења". У оквиру разговора који је водила новинар Ана Брзаковић, катихета Бранислав је говорио о свом филмском остварењу. Звучни запис разговора Целокупни хришћански живот подразумева учествовање у животу Цркве, пре свега у молитвеном и богослужбеном учествовању, али и свих оних сегмената који подразумевају хришћанско живљење. Тако и овај филм о Светом Василију Острошком јесте наставак овог етоса васколиког хришћанског живота, истакао је катихета Бранислав Илић у уводном делу разговора. Катихета Бранислав је указао да је Свети Василије Острошки дубоко уткан у биће нашег народа, те да је свима нама Острошки чудотворац молитвена потпора у свим данима нашега живота. Свети Василије нас је својим животом и делом научио да је Богу најугоднија благодарствена молитва, подсетио је катихета Бранислав и додао: наше молитвено заједничарење највећа је школа побожности, а највећи наставник те школе је Свети Василије Острошки, слава му и милост, закључио је катихета Бранислав Илић у емисији "Гостионица" на таласима Радија "Златоусти".
  6. У свима књигама Новог Завета љубав је стављена изнад свих других врлина и заповести, као свеобухватна. Познате су речи апостола Павла о љубави: „Ако језике човечије и анђелске говорим, а љубави немам онда сам као звоно које звони и прапорац који звечи, ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вијеру да и горе премијештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже. Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича; не надима се; не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу; не радује се неправди, а радује се истини... А сад остаје вјера, нада и љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима". /I Кор. 13/. Никад лепша химна љубави није човечијим језиком изречена. Свети Владика Николај Велимировић Преузето из књиге Касијана-Стослов љубави, Беседа, Нови Сад, 1997. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. У смирај празничног дана када савршавамо свештени спомен на преподобну мајку Ангелину, 12. Августа 2020. Лета Господњег благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, емитовано је уживо из Саборног храма Христова Васкрсења у Подгорици девето издање емисије "Живе речи". Специјални гост девете по реду емисије био је протопрезвитер Предраг Шћепановић, парох подгорички и настојатељ Светомакавејског храма у подгоричком насељу Толоши. Музички део емисије милозвучним појањем које је наликовало на ангелско славословље употпунила је наша драга гошћа Бранка Зечевић, уметница из Подгорице, уз пратњу наше сестре Јане Обрадовић. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Након одслуженог акатиста Часном и Животворном Крсту Господњем, који је у крипти подгоричког Саборног храма служио протопрезвитер Предраг Шћепановић, разговор је реализован у студију васељенског радија Светигора. У уводном делу разговора прота Предраг је казивао о историјату и великом значају храма Христовог Васкрсења, који се по величини налази одмах после храма Светог Саве у Београду, и који је бисер над бисерима међу православним храмовима. Отац је посебно истакао да је велелепни Саборни храм у Подгорици једини храм у историји који су освештали васељенски и московски патријарх. Незаобилазни детаљ приче о освећењу Саборног храма била је Светосимеоновска лоза из Хиландара, чију су младицу својим рукама, а као израз саборности и љубави, засадили патријарси Вартоломеј, Кирил и Иринеј. Та лоза поред храма данас већ рађа плодове. Небо се радовало великом догађају освећења Саборног храма у Подгорици, а како и да се не радује када су многе христочежњиве душе своје биће уградиле у овај храм, који је изграђујући себе, нас духовно изграђивао, речи су проте Предрага. У закључку разговора о Саборном храму, прота Предраг се са љубављу сетио великог човека и најбољег историчара проф. Предрага Вукића, који је живео за своју Цркву. Почивши професор Предраг Вукић је брижљиво и вредно сакупљао евро по евро за изградњу ове велике и значајне светиње која сведочи да је храм крајичак неба на земљи. Будући да се наш гост налази на послушању настојатеља Светомакавејског храма у подгоричком насељу Толоши, он нам је исцрпно изложио историјат и значај ове подгоричке светиње која својим постојањем пројављује велико чудо и постаје весник свеопштег васкрсења, будући да се налази у средишту толошког гробља. Причу о толошкој светињи, која ће за два дана прославити престони празник, њен настојатељ је употпунио сведочанством о једној знаменитој и чудесној композицији која се налази на северном зиду овог храма. Васељенски радио Светигора врши своју мисију, шири реч Божју и тако на посебан начин доприноси мисији наше Цркве, истакао је прота Предраг говорећи о васељенском радију на чијем се челу налазио десет година. Са пуно љубави наш гост је поменуо многе значајне личности међу којима неколико архијереја, који су били и остали делатници на Светигори. Присећајући се почетака рада најстаријег црквеног медија у СПЦ, некадашњи директор радио Светигоре је истакао да благослов патријарха Павла прати и руководи мисионарско-информативни рад. Други део наше емисије посвећен је детаљима из живота оца Предрага који је преко бављења фудбалом и глумом дошао до спознаје Бога. Говорећи о свом животном путу прота је нагласио своју љубав према Светом владици Николају и преподобном Јустину ћелијском, као и према великом старцу Тадеју витовничком са којим се сусрео неколико пута у животу. Према речима оца Предрага, читање дела светих отаца Николаја жичког и Јустина ћелијског, је од изузетног значаја за хришћански етос, јер нас упућују да ходимо стазом правом. Отац Предраг је одговарао на занимљива и важна питања наших гледалаца, међу којима посебно истичемо наше сестре мр Смиљу Влаовић, Љубицу Гојковић и Силвију Ромић, које су поставиле видео питања и на посебан начин допринеле да наша емисија буде употпуњена лепим констатацијама и важним питањима на које је отац Предраг мудро и са пуно љубави одговорио. На самом крају протопрезвитер Предраг Шћепановић је произнео пастирску реч поуке и укрепљења узносећи молитвене жеље да Господ благослови мисионарске подухвате који сведоче реч љубави Божје. Ово девето издање наше емисије својим умилним појањем одјавила је наша сестра Бранка Зечевић која је постала драгоцени део наше емисије. Бранкино милозвучно појање употпунила је тиха и мелодична пратња талентоване Јане Обрадовић. Благодаримо редакцији васељенског Радија Светигора на чијем челу се налази уредник протопрезвитер Никола Пејовић, на прилици да се емисија емитује из студија васељенског радија, као и нашем брату Срећку Радовићу, тонском реализатору који се побринуо да у техничком смислу све протекне у најбољем реду. Приредио: Катихета Бранислав Илић
  8. Свештеник Велибор Џомић за руски Регнум о актуелним догађајима у Црној Гори: Много су потценили Цркву и ту им је највећа грешка. Није лако с Богом ратовати! 20. маја 2020. Сукоб између црногорских власти с једне стране и Српске православне цркве и њених верника с друге стране поново се погоршао након што је 12. маја, на дан светог Василија Острошког, једног од најцењенијих светитеља у Црној Гори, ухапшен епископ Јоаникије Будимљанско-никшићки. Заједно са владиком полиција је привела остале свештенике из града Никшића, град у чијој близини се налази светски познати „манастир у стени“, где се чувају мошти светог Василија. Повод за привођење(епископа и светеника) био је то што су учесници литије, која се тог дана одвијала у граду, нису поштовали прописе за борбу против коронавируса. Након истека времена притвора, владика Јоаникије и остали свештеници пуштени су на слободу. Ипак, док су свештенство Српске православне цркве власти држале у притвору 72 сата, још више грађана изашло је на улице црногорских градова, захтевајући правду. Дописница РЕГНУМ-а Татјана Стојановић разговарала је о најновијим догађајима око Српске православне цркве у Црној Гори са протојерејем ставорофором Велибором Џомићем, координатором Правног савета Митрополије црногорско-приморског СПЦ. Протојереј ставрофор Велибор Џомић Молимо Вас да прокоментаришете последња хапшења владике и свештеника у Црној Гори? Шта је власт хтела тиме да постигне? – Хапшење Владике Јоаникија и никшићких свештеника јесте само један у читавом низу неуспелих покушаја секуларног утицаја режима на Цркву репресивним методама. Морам да нагласим да овде нису у питању Јоаникије Мићовић и свештеници као грађани него Епископ и свештенство Српске Цркве у Црној Гори. Кренуло се у угоњење страха у народ после истинског духовног ослобођења у литијама током претходних неколико месеци. Циљ је био да се понизи Црква и упрља њено достојанство, а да се сваки или највећи број учесника литија запита шта ли тек чека њега када се овакве ствари догађају једном епископу и свештенству и то баш на празник Светог Василија Острошког у сред Никшића. Ипак, није добачено до режимског циља. Народ се истински, изнутра ослободио тако да је режим добио контраефекат и снажну поруку у лицима оних хиљада храбрих људи који су изашли пред судове и на улице јасно поручујући да не дају светиње, владику и свештенике. И још нешто! Режим је око главе Владике Јоаникије и свештеника ставио ореоле и трајно их уписао у незавршено, трајуће житије Светог Василија Острошког. Да ли имате вести о томе како се осећају владика Јоаникије и други свештеници који су били ухапшени са њим, а сада пуштени на слободу? – Имао сам прилику да се чујем са њима. Владика и највећи број свештеника су добро, али здравствено нису добро пројереј-ставрофор Слободан Јокић, Архијерејски намесник никшићки, и протојереј Жељко Ројевић, парох Никшићки. Отац Слободан је још увек у никшићкој болници. Не треба губити из вида да је у децембру прошле године имао врло озбиљну кардиолошку интервенцију, али то није занимало тужиоца када му је одредио тродневно задржавање у полицијском подруму. Може ли се њихово ослобађање из притвора сматрати крајем гоњења од стране режима? – Једино се тако може посматрати, јер је то истина. То се уклапа у претходно двоструко привођење Митрополита Амфилохија и нас свештеника у полицију и тужилаштво због службе Божје. Прогон Цркве Христове у Црној Гори кроз гоњење, шиканирање и прогањање свештенства и монаштва је константа током претходних десетак година. Мислили смо, почетком 90-их година ХХ века, да је завршено са гоњењем Цркве и њеног свештенства и монаштва. Митрополија је у Другом светском рату и после рата платила велику цену. Убијен је од комуниста 1945. године Митрополит Јоаникије са око 120 најбољих свештеника тако да им се до данас не зна гроба ни мрамора. После рата, свештеници су силом гоњени да напусте парохије и пређу у државну службу као матичари и наставници. Оскрнављено је и опогањено преко 600 храмова. Уништено је огромно духовно и културно благо. Довољно је да напоменем да су комунисти 1952. године на 700. годишњицу Манастира Мораче запалили скоро све рукописне средњовековне књиге. Ни то није било довољно, па је 1954. године Митрополит Арсеније (Брадваровић) осуђен на 11 година тешке робије. Заједно са њим су суђена и четворица цетињских свештеника. А у народу је убијан Бог и то посебно у омладини. И уместо да се наставило путем духовне, моралне и свеукупне обнове Црне Горе добили смо на крају прошлог и почетку овог века нове, софистициране видове гоњења свештенства и монаштва. За време социјализма је Црква гоњена у име дијалектичког материјализма и бескласног друштва, а данас у име стварања новог ”црногорског” идентитета”. Био бих срећан када бих могао да кажем да је случај гоњења Епископа Јоаникија и никшићких свештеника последњи, али се бојим да није. Од момента хапшења владије Јоаникија и других свештеника ситуација на улицама многих црногорских градова је више него забрињавајућа? Може ли се по вашем мишљењу на тај начин решити конфликт који је настао по доношењу спорног Закона о слободи вероисповести? – Народ је препознао велику неправду и у спорном закону и у спорној примени мера током епидемије вируса корона и на то је реаговао. То може да чуди само некога ко уопште не познаје Црну Гору. Овде постоји изрека: ”Није ми криво на мали део него ми је криво на криви део”. Тај криви део је овде увек резервисан за Митрополију и епархије Српске Цркве. Отуда толики дивни, честити, добри, упорни, истрајни и мирни народ на литијама као молитвеној борби против спорног закона. Били смо под медијском ватром режимских медија. Само је против мене за два месеца објављено преко 20 ауторских текстова на режимским порталима са најгрубљим могућим квалификацијама. И то само зато што сам демантовао лажну вест да се у Манастиру Дајбабе код Подгорице налазе заражени свештеници. О броју текстова против Митрополита да не говорим. Све је народ трпељиво истрпео, а онда су помислили да је то мало и да треба још, па су кренули да верницима бране да уђу у храм, да запале свећу, да се помоле, да се причесте, да прекаде славски колач и да их при том легитимишу до зуба наоружани полицајци испред црквених врата. Зато више нико није хтео да слуша никакве мере, јер се видело да се оне селективно и дискриминаторно примењују само према нама. Позната старлета се за две веће кривице казни тако што јој се нареди да уплати 500 евра у добротворне сврхе. А широј јавности непознати свештеник се казни са 4500 евра за једну кривицу. И тако редом. Нисам се зачудио што је у Никшићу народу, како се каже, пукло трпило на празник Светог Василија. Да није било селективне и дискриминаторне примене мера према нашој Цркви и да су правила једнако важила за све не би било проблема. Проблем са законом се мора решити. Ми смо позвали на дијалог и дијалог је почео, али је на молбу Владе заустављен у време епидемије и ми смо то прихватили. Митрополит Амфилохије је премијеру Душку Марковићу 11. маја упутио писмо у коме је тражио да се дијалог хитно настави. Видећемо одговор. Колико је велика вероватноћа избијања правог грађанског конфликта уколико власти и даље буду инсистирале на примени свог „закона“? – Ја не волим да користим тешке речи попут грађанског сукоба, конфликта или рата. Али знам да проблем, и то озбиљан и дубински, постоји због спорних одредби закона, а не због закона као таквог. Тај проблем протеком времена, а посебно једностраном применом спорних законских одредби никако не може бити мањи него само већи. Закон није унапредио верске односе него их је сурвао у амбис. Пољуљани су и темељи верске толеранције због нарушавања једнакости правног положаја цркава и верских заједница. Грубо је прекршена уставна одредба о једнакости њиховог правног положаја. Није проблем када се права признају верским мањинама, али је проблем када се грубо крше права верске већине. Црна Гора је и по томе специфична, јер се овде крше права и слободе верске већине, а то су православни хришћани и то све у име ”државности, суверености и евро-атланских интеграција”. И зато проблем са дискриминаторним Законом треба решити на начин на који и озбиљне међународне адресе јавно указују – дијалогом уз поштовање међународних стандарда о слободи вероисповести. Представници Митрополије Црногорско-приморске су се већ састајали са представницима владе. Било је договорено да експертске групе преговорима покушају да реше спор између цркве и државе. Колико су по вашем мишљењу намере владе тада биле озбиљне? – Ја са овом темом живим деценијама и могу да препознам доста тога, али о намерама и скривеним осећањима, било чијим, тешко могу да говорим. Једно је сигурно, а то је да је Влада водила разговор са нашим епископима на највишем нивоу. Камо среће да смо дијалог, али прави, а не симулирани, водили пре доношења закона. Ми смо то тражили, али није имао ко да чује. Много су потценили Цркву и ту им је највећа грешка. Није лако с Богом ратовати! На ком становишту стоји Црква, а на ком Влада и постоји ли шанса да се ова гледишта приближе? Каква варијанта Закона би била прихватљива за Митрополију Црногорско-приморску? – Сада смо сви на становишту дијалога о спорним одредбама Закона, а не о примени, како је истицано из Владе као ултиматум. Ми смо предложили решење које је правно утемељено и цивилизацијски прихватљиво. И лако применљиво. Прво, изменаодредбе о прекиду стеченог правног субјективитета Цркве и верских заједница. Друго, измена три члана којим се атакује на имовинска права Цркве на Светињама и то у управним поступцима пред Владиним органима. Не бојимо се ми аргумената и доказивања, али тражимо да то искључиво буде пред надлежним судовима, а не пред Владиним подређеним органима који су под непосредном политичком, идеолошком и кадровском контролом Владе. Ако се Црква не боји суда зашто би се бојала Влада? Регнум Извор: Свештеник Велибор Џомић за руски Регнум о актуелним догађајима у Црној Гори: Много су потценили Цркву и ту им је највећа грешка. Није лако с Богом ратовати! | Видовдан Магазин | Српска традиција и национални интерес VIDOVDAN.ORG Сукоб између црногорских власти с једне стране и Српске православне цркве и њених верника с друге стране поново се погоршао након што је 12. маја, на дан светог Василија... View full Странице
  9. Свештеник Велибор Џомић за руски Регнум о актуелним догађајима у Црној Гори: Много су потценили Цркву и ту им је највећа грешка. Није лако с Богом ратовати! 20. маја 2020. Сукоб између црногорских власти с једне стране и Српске православне цркве и њених верника с друге стране поново се погоршао након што је 12. маја, на дан светог Василија Острошког, једног од најцењенијих светитеља у Црној Гори, ухапшен епископ Јоаникије Будимљанско-никшићки. Заједно са владиком полиција је привела остале свештенике из града Никшића, град у чијој близини се налази светски познати „манастир у стени“, где се чувају мошти светог Василија. Повод за привођење(епископа и светеника) био је то што су учесници литије, која се тог дана одвијала у граду, нису поштовали прописе за борбу против коронавируса. Након истека времена притвора, владика Јоаникије и остали свештеници пуштени су на слободу. Ипак, док су свештенство Српске православне цркве власти држале у притвору 72 сата, још више грађана изашло је на улице црногорских градова, захтевајући правду. Дописница РЕГНУМ-а Татјана Стојановић разговарала је о најновијим догађајима око Српске православне цркве у Црној Гори са протојерејем ставорофором Велибором Џомићем, координатором Правног савета Митрополије црногорско-приморског СПЦ. Протојереј ставрофор Велибор Џомић Молимо Вас да прокоментаришете последња хапшења владике и свештеника у Црној Гори? Шта је власт хтела тиме да постигне? – Хапшење Владике Јоаникија и никшићких свештеника јесте само један у читавом низу неуспелих покушаја секуларног утицаја режима на Цркву репресивним методама. Морам да нагласим да овде нису у питању Јоаникије Мићовић и свештеници као грађани него Епископ и свештенство Српске Цркве у Црној Гори. Кренуло се у угоњење страха у народ после истинског духовног ослобођења у литијама током претходних неколико месеци. Циљ је био да се понизи Црква и упрља њено достојанство, а да се сваки или највећи број учесника литија запита шта ли тек чека њега када се овакве ствари догађају једном епископу и свештенству и то баш на празник Светог Василија Острошког у сред Никшића. Ипак, није добачено до режимског циља. Народ се истински, изнутра ослободио тако да је режим добио контраефекат и снажну поруку у лицима оних хиљада храбрих људи који су изашли пред судове и на улице јасно поручујући да не дају светиње, владику и свештенике. И још нешто! Режим је око главе Владике Јоаникије и свештеника ставио ореоле и трајно их уписао у незавршено, трајуће житије Светог Василија Острошког. Да ли имате вести о томе како се осећају владика Јоаникије и други свештеници који су били ухапшени са њим, а сада пуштени на слободу? – Имао сам прилику да се чујем са њима. Владика и највећи број свештеника су добро, али здравствено нису добро пројереј-ставрофор Слободан Јокић, Архијерејски намесник никшићки, и протојереј Жељко Ројевић, парох Никшићки. Отац Слободан је још увек у никшићкој болници. Не треба губити из вида да је у децембру прошле године имао врло озбиљну кардиолошку интервенцију, али то није занимало тужиоца када му је одредио тродневно задржавање у полицијском подруму. Може ли се њихово ослобађање из притвора сматрати крајем гоњења од стране режима? – Једино се тако може посматрати, јер је то истина. То се уклапа у претходно двоструко привођење Митрополита Амфилохија и нас свештеника у полицију и тужилаштво због службе Божје. Прогон Цркве Христове у Црној Гори кроз гоњење, шиканирање и прогањање свештенства и монаштва је константа током претходних десетак година. Мислили смо, почетком 90-их година ХХ века, да је завршено са гоњењем Цркве и њеног свештенства и монаштва. Митрополија је у Другом светском рату и после рата платила велику цену. Убијен је од комуниста 1945. године Митрополит Јоаникије са око 120 најбољих свештеника тако да им се до данас не зна гроба ни мрамора. После рата, свештеници су силом гоњени да напусте парохије и пређу у државну службу као матичари и наставници. Оскрнављено је и опогањено преко 600 храмова. Уништено је огромно духовно и културно благо. Довољно је да напоменем да су комунисти 1952. године на 700. годишњицу Манастира Мораче запалили скоро све рукописне средњовековне књиге. Ни то није било довољно, па је 1954. године Митрополит Арсеније (Брадваровић) осуђен на 11 година тешке робије. Заједно са њим су суђена и четворица цетињских свештеника. А у народу је убијан Бог и то посебно у омладини. И уместо да се наставило путем духовне, моралне и свеукупне обнове Црне Горе добили смо на крају прошлог и почетку овог века нове, софистициране видове гоњења свештенства и монаштва. За време социјализма је Црква гоњена у име дијалектичког материјализма и бескласног друштва, а данас у име стварања новог ”црногорског” идентитета”. Био бих срећан када бих могао да кажем да је случај гоњења Епископа Јоаникија и никшићких свештеника последњи, али се бојим да није. Од момента хапшења владије Јоаникија и других свештеника ситуација на улицама многих црногорских градова је више него забрињавајућа? Може ли се по вашем мишљењу на тај начин решити конфликт који је настао по доношењу спорног Закона о слободи вероисповести? – Народ је препознао велику неправду и у спорном закону и у спорној примени мера током епидемије вируса корона и на то је реаговао. То може да чуди само некога ко уопште не познаје Црну Гору. Овде постоји изрека: ”Није ми криво на мали део него ми је криво на криви део”. Тај криви део је овде увек резервисан за Митрополију и епархије Српске Цркве. Отуда толики дивни, честити, добри, упорни, истрајни и мирни народ на литијама као молитвеној борби против спорног закона. Били смо под медијском ватром режимских медија. Само је против мене за два месеца објављено преко 20 ауторских текстова на режимским порталима са најгрубљим могућим квалификацијама. И то само зато што сам демантовао лажну вест да се у Манастиру Дајбабе код Подгорице налазе заражени свештеници. О броју текстова против Митрополита да не говорим. Све је народ трпељиво истрпео, а онда су помислили да је то мало и да треба још, па су кренули да верницима бране да уђу у храм, да запале свећу, да се помоле, да се причесте, да прекаде славски колач и да их при том легитимишу до зуба наоружани полицајци испред црквених врата. Зато више нико није хтео да слуша никакве мере, јер се видело да се оне селективно и дискриминаторно примењују само према нама. Позната старлета се за две веће кривице казни тако што јој се нареди да уплати 500 евра у добротворне сврхе. А широј јавности непознати свештеник се казни са 4500 евра за једну кривицу. И тако редом. Нисам се зачудио што је у Никшићу народу, како се каже, пукло трпило на празник Светог Василија. Да није било селективне и дискриминаторне примене мера према нашој Цркви и да су правила једнако важила за све не би било проблема. Проблем са законом се мора решити. Ми смо позвали на дијалог и дијалог је почео, али је на молбу Владе заустављен у време епидемије и ми смо то прихватили. Митрополит Амфилохије је премијеру Душку Марковићу 11. маја упутио писмо у коме је тражио да се дијалог хитно настави. Видећемо одговор. Колико је велика вероватноћа избијања правог грађанског конфликта уколико власти и даље буду инсистирале на примени свог „закона“? – Ја не волим да користим тешке речи попут грађанског сукоба, конфликта или рата. Али знам да проблем, и то озбиљан и дубински, постоји због спорних одредби закона, а не због закона као таквог. Тај проблем протеком времена, а посебно једностраном применом спорних законских одредби никако не може бити мањи него само већи. Закон није унапредио верске односе него их је сурвао у амбис. Пољуљани су и темељи верске толеранције због нарушавања једнакости правног положаја цркава и верских заједница. Грубо је прекршена уставна одредба о једнакости њиховог правног положаја. Није проблем када се права признају верским мањинама, али је проблем када се грубо крше права верске већине. Црна Гора је и по томе специфична, јер се овде крше права и слободе верске већине, а то су православни хришћани и то све у име ”државности, суверености и евро-атланских интеграција”. И зато проблем са дискриминаторним Законом треба решити на начин на који и озбиљне међународне адресе јавно указују – дијалогом уз поштовање међународних стандарда о слободи вероисповести. Представници Митрополије Црногорско-приморске су се већ састајали са представницима владе. Било је договорено да експертске групе преговорима покушају да реше спор између цркве и државе. Колико су по вашем мишљењу намере владе тада биле озбиљне? – Ја са овом темом живим деценијама и могу да препознам доста тога, али о намерама и скривеним осећањима, било чијим, тешко могу да говорим. Једно је сигурно, а то је да је Влада водила разговор са нашим епископима на највишем нивоу. Камо среће да смо дијалог, али прави, а не симулирани, водили пре доношења закона. Ми смо то тражили, али није имао ко да чује. Много су потценили Цркву и ту им је највећа грешка. Није лако с Богом ратовати! На ком становишту стоји Црква, а на ком Влада и постоји ли шанса да се ова гледишта приближе? Каква варијанта Закона би била прихватљива за Митрополију Црногорско-приморску? – Сада смо сви на становишту дијалога о спорним одредбама Закона, а не о примени, како је истицано из Владе као ултиматум. Ми смо предложили решење које је правно утемељено и цивилизацијски прихватљиво. И лако применљиво. Прво, изменаодредбе о прекиду стеченог правног субјективитета Цркве и верских заједница. Друго, измена три члана којим се атакује на имовинска права Цркве на Светињама и то у управним поступцима пред Владиним органима. Не бојимо се ми аргумената и доказивања, али тражимо да то искључиво буде пред надлежним судовима, а не пред Владиним подређеним органима који су под непосредном политичком, идеолошком и кадровском контролом Владе. Ако се Црква не боји суда зашто би се бојала Влада? Регнум Извор: Свештеник Велибор Џомић за руски Регнум о актуелним догађајима у Црној Гори: Много су потценили Цркву и ту им је највећа грешка. Није лако с Богом ратовати! | Видовдан Магазин | Српска традиција и национални интерес VIDOVDAN.ORG Сукоб између црногорских власти с једне стране и Српске православне цркве и њених верника с друге стране поново се погоршао након што је 12. маја, на дан светог Василија...
  10. У суботу, дана 14. марта 2020. године, када Црква слави свету преподобномученицу Евдокију, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у храму Преноса моштију Светог оца Николаја у Тењи. Епископу Херувиму саслуживали су протонамесници Драгослав Шалајић и Ненад Лазић и ђакон Војислав Николић. Беседа Епископа Херувима: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Господ каже ,,Ја Сам Пут, Истина и Живот и ко иде за мном неће живети у тами“. Заиста, тај позив нас је данас, драга браћо и сестре, сабрао у овај храм Светог Оца нашег Николаја у Тењи. Да се једнодушно саберемо у молитви и да примимо благодатне Дарове за живот вечни у виду Тела и Крви Христове. Јер, када човек живи тим начином живот и када прима Тело и Крв Христову као најлепше дарове које је Господ човеку оставио онда он има живот и врлину у времену у којем живи. Може да се бори против свих искушења која се намећу, а које једино сабрани у молитви можемо да победимо и да превазиђемо. У недељама свете Четрдесетнице на човека свакако долазе различита искушења желећи да га одврате од Цркве Божије, од благодатне заједнице Светога Духа која се испуњава у Телу и Крви Христовој. Човечанство је данас заокупљено новим вирисум, новим искушењем које је задесило целокупно човечанство. Завладао је страх, али ми хришћани не требамо бити малодушни и маловерни. Требамо имати вере у Бога. Све можемо превазићи заједничком молитвом. Требамо да се молимо да Господ пошаље свој благослов да се целокупно човечанство избави од искушења које је дошло да би обмануло род људски и одвојило га од љубави и милости Божије. Не требамо да се одвајамо од Цркве Божије без обзира на сва упозорења и све оно што се препоручује као обавезујуће. Једино молитва. Када су највећа искушења Црква позива на молитву. Тако то треба да буде и у овоме тренутку, и у овоме часу. Да се молимо да Господ пошаље Своју милост. Како каже молитва коју читамо у великом Канону светог Андреја Критског : ,, Где Бог хоће Он побеђује поредак природе“. Заиста, ако смо у молитви и ако смо у благослову Божијем онда побеђујемо поредак природе и све оно што природа са собом носи. Али и природа треба да се спашава кроз човека. Човек је господар природе, Господ му даје блсгослов да господари. Ово што се десило, овај вирус је плод људског малоумља. Пуштен је у овај свет да би заиста упао у искушење. Молитвама Господу Богу, једнодушно сабрани једни са другима можемо да победимо ту пошаст и да достојно у молитви превазиђемо ово искушење које нас је задесило. Дубоко верујем и дубоко се надам да ће то тако и бити, да ће Господ послати свој благослов и избавити човечанство од ове пошасти која нас је снашла. Нека би Господ Бог дао да то тако и буде и нека благослов Божији буде на свима нама. Да нас штити и чува и да нама руководи у овом животу, да увек вером, надом и љубаљу можемо побеђивати сва искушења која ће нас задесити кроз Четрдесетницу, али и кроз целокупан живот. Све што долази постављено је тако да одвраћа човека од Цркве Божије и од Светога Сабрања. Овде је љубав и милост Божија, овде се проповеда Јеванђеље које нас упућује управо на тај пут Истине и Живота којима нас је учио Господ. Свакако да ми морамо бити одговорни према своме телу, јер је тело храм Духа Светога. Не будимо маловерни, будимо народ Христов, јер као такви можемо да следимо пут Васкрсења. Господ долази због човека, Оваплоћава се и Васкрсава да би показао човеку Пут. То требамо увек имати на уму. Да нас вера краси и да она буде круна нашега живота. Да Црква буде уз народ и да потврђује веру свакоме човеку. Требамо да стремимо томе да заједница буде чврста, да вера буде јака. Вером ћемо победити сва искушења и недаће. Јер ако смо маловерни ни у чему не можемо напредовати и ништа добро не можемо учинити. Не смемо да упаднемо у маловерје и у панику и страх који је завладао и да се понашамо као да нема Господа. У свему томе нема наде, нема љубави и све је засновано на људској умотворини која не познаје пут Христов. Као Хришћани требамо да творимо супротно од онога што нам овај свет намеће. У Цркви Божијој ми проналазимо наду и утеху, ту се испуњава љубав. Нека благослов Божији буде на свима нама од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  11. Молитва Цркве је увек библијска – тј. изражена језиком, сликом и символима Светог Писма. Ако је Библија за човека Божанско Откривење, она је такође човеков инспирисани одговор на то Откривење. Прошло је, на пример, хиљаде година од састављања псалама. Па и данас, када човек осети потребу да изрази покајање, узбуђење целокупног бича и призив божанске милости, он у псалму налази одговарајући израз покајања, који почиње са „Помилуј ме, Боже!…“ Свака Ситуација у којој човек може да себе представи пред Богом, светом и другим људима, од свеобухватне радости Божије присутности, па до безграничног очаја изгнанства, греха и отуђења, нашла је свох савршени израз у Књизи, која је увек сачињавала свакодневну храну Цркве, смисао њеног богослужења и самоизградње. За време Великог поста посебно је наглашена библијска димензија богослужења. Може се рећи да је четрдесет дана поста, враћање Цркве у ситуацију Старог завета – у време пре Христа, време покајања и очекивања, време „историје спасења“, која се креће према испуњењу у Христу. Ово је враћање неопходно зато што ми – иако припадамо времену после Христа, познајемо Га и „крштени смо у Њему“ – стално отпадамо од новог живота који смо од Њега примили, ато значи падамо поново у „старо“ време. Црква је, са једне стране, већ „код куће“ јер је „она благодат Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Духа Светог“. Са друге стране, она је као путница такође „на свом путу“ дугом и тешком – у правцу испуњења свега у Богу, повратка Христовог, и краја времена. Велики пост је време када се остварује овај други аспект Цркве, њеног живота као очекивања и пута. Баш у овом њеном аспекту Стари завет добија свој пуни значај: као књига пророштва која су се испуника, али и књига свега отвореног „на путу“ у Царство Божије. Употребу Старог Завета у богослужењу за време поста опредељују два главна принципа: двократно читање Псалтира и lectio continua, тј. потпуно читање трију књига – Постања, пророка Исаије и Прича. Псалми су уве заузимали и јединствено место у хришћанском богослужењу. Црква у њима види не само најбољи, него најадекватнији и најсавршенији израз човекове молитве, кајања, слављења и хваљења, а такође и речима насликану истиниту икону Христа и Цркве, откривење у Откривењу. За свете Оце, каже један тумач њихових дела, „самХристос и његова Црква се моле (плачу) и говоре у овој Књизи. Псалми су, од самог почетка, сачињавали основ Црквене молитве и Њен „природни језик“. Употребљавали су се у богослужењу као „утврђени псалми“ тј. као постојани материјал свих дневних служби: „Вечерњи псалми“ (Пс. 104) – на вечерњи; на јутрењи шест псалама (Пс 3, 38, 63, 88, 103, 143), и псалми хвала (Пс 148, 149, 150); групе од три псалма на Часовима итд. Из Псалтира су изабрени Прокимени, стихови за алилуја за све празнике и славља током године. И најзад цео Псалтир, раздељен на двадесет делова или Катизама, пева се у потпуности сваке недеље на вечерњама и јутрењима. Овај трећи вид употребе Псалтира удвостручава се за време Великог поста; Псалтир се у пости испева не једанпут, него двапут сваке недеље, а један део Псалтира укључен је у Трећи и Шести час. „Непрестано читање“ Постања, Исаије и Прича води своје порекло од времена када је пост био Црквом одређено време пре примања свете тајне Причешћа, када су службе биле претежно катихетског карактера и посвећене поуци катихумена. Свака од три књиге одговара једном од три основна вида Старог Завета: историји Божијих делатности, стварању и моралним поукама. Књига Постања је „оквир“ вери Цркве. Она садржи причу о стварању, паду и најзад, о обећању и почетку спасења преко Божијег Савеза са његовим изабраним народом. Он нам саоптаватри основне димензије вере Цркве у Бога Створитеља, Судију и Спаситеља. Она открива основе хришћанског поимања човека створеног „слици и прилици Божијој“, отпалог од Бога и човека, који је остао објекат Божије љубави и старања и, најзад – спасења. Књига Постања објављује тајну Цркве кроз слику и реалност Народа Божијег, Савеза, Ковчега завета итд. Исаија је највећи од свих пророка. Читање из његове књиге за време Поста означа да је страдањем и жртвом Христовом поново откривена велика тајна спасења. Најзад, књига Прича је epitome моралних поука Старог завета, моралног закона и мудрости. Ако их не прихвати, човек не може да разуме своје отуђење од Бога, чак неможе ни да чује добру вест праштања, преко љубави и благодати. Одељци из три наведене књиге се читају за време поста свакодневно – од понедељка до петка: Постања и Прича на вечерњима, а Исаије на Шестом часу. Иако је пост већ одавно престао да буде катихуменско доба Цркве, основа наведених читања задржала је првобитни значај. Нашој хришћанскох вери потребно је да се сваке године вратимо библијским изворима и основама. Библија није збирка догматских „предлога“ које треба прихватити и за свагда запамтити. Она је живи глас Бога који нам, поново и поново, говори уводећи нас у све дубље неисцрпно богатство своје Мудрости и Љубави. Нема веће трагедије у нашој Цркви од скоро потпуног незнања Св. Писма од стране њених чланова, а што је још горе, од стварно потпуне равнодушности према њему. Оно што је за Оце Цркве и учитеље представљало бесконачу радост, интересовање духовнии интелектуални раст, данас је за многе православне хришћане застарели текст без значаја за њихов живот. Стога треба се надати да ће се поновни откривањем духа и значаја Великог поста бити поновно откривено и Свето Писмо као истинита духовна храна и заједничарство са Богом. Из књиге Велики пост, оца Александра Шмемана View full Странице
  12. Молитва Цркве је увек библијска – тј. изражена језиком, сликом и символима Светог Писма. Ако је Библија за човека Божанско Откривење, она је такође човеков инспирисани одговор на то Откривење. Прошло је, на пример, хиљаде година од састављања псалама. Па и данас, када човек осети потребу да изрази покајање, узбуђење целокупног бича и призив божанске милости, он у псалму налази одговарајући израз покајања, који почиње са „Помилуј ме, Боже!…“ Свака Ситуација у којој човек може да себе представи пред Богом, светом и другим људима, од свеобухватне радости Божије присутности, па до безграничног очаја изгнанства, греха и отуђења, нашла је свох савршени израз у Књизи, која је увек сачињавала свакодневну храну Цркве, смисао њеног богослужења и самоизградње. За време Великог поста посебно је наглашена библијска димензија богослужења. Може се рећи да је четрдесет дана поста, враћање Цркве у ситуацију Старог завета – у време пре Христа, време покајања и очекивања, време „историје спасења“, која се креће према испуњењу у Христу. Ово је враћање неопходно зато што ми – иако припадамо времену после Христа, познајемо Га и „крштени смо у Њему“ – стално отпадамо од новог живота који смо од Њега примили, ато значи падамо поново у „старо“ време. Црква је, са једне стране, већ „код куће“ јер је „она благодат Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Духа Светог“. Са друге стране, она је као путница такође „на свом путу“ дугом и тешком – у правцу испуњења свега у Богу, повратка Христовог, и краја времена. Велики пост је време када се остварује овај други аспект Цркве, њеног живота као очекивања и пута. Баш у овом њеном аспекту Стари завет добија свој пуни значај: као књига пророштва која су се испуника, али и књига свега отвореног „на путу“ у Царство Божије. Употребу Старог Завета у богослужењу за време поста опредељују два главна принципа: двократно читање Псалтира и lectio continua, тј. потпуно читање трију књига – Постања, пророка Исаије и Прича. Псалми су уве заузимали и јединствено место у хришћанском богослужењу. Црква у њима види не само најбољи, него најадекватнији и најсавршенији израз човекове молитве, кајања, слављења и хваљења, а такође и речима насликану истиниту икону Христа и Цркве, откривење у Откривењу. За свете Оце, каже један тумач њихових дела, „самХристос и његова Црква се моле (плачу) и говоре у овој Књизи. Псалми су, од самог почетка, сачињавали основ Црквене молитве и Њен „природни језик“. Употребљавали су се у богослужењу као „утврђени псалми“ тј. као постојани материјал свих дневних служби: „Вечерњи псалми“ (Пс. 104) – на вечерњи; на јутрењи шест псалама (Пс 3, 38, 63, 88, 103, 143), и псалми хвала (Пс 148, 149, 150); групе од три псалма на Часовима итд. Из Псалтира су изабрени Прокимени, стихови за алилуја за све празнике и славља током године. И најзад цео Псалтир, раздељен на двадесет делова или Катизама, пева се у потпуности сваке недеље на вечерњама и јутрењима. Овај трећи вид употребе Псалтира удвостручава се за време Великог поста; Псалтир се у пости испева не једанпут, него двапут сваке недеље, а један део Псалтира укључен је у Трећи и Шести час. „Непрестано читање“ Постања, Исаије и Прича води своје порекло од времена када је пост био Црквом одређено време пре примања свете тајне Причешћа, када су службе биле претежно катихетског карактера и посвећене поуци катихумена. Свака од три књиге одговара једном од три основна вида Старог Завета: историји Божијих делатности, стварању и моралним поукама. Књига Постања је „оквир“ вери Цркве. Она садржи причу о стварању, паду и најзад, о обећању и почетку спасења преко Божијег Савеза са његовим изабраним народом. Он нам саоптаватри основне димензије вере Цркве у Бога Створитеља, Судију и Спаситеља. Она открива основе хришћанског поимања човека створеног „слици и прилици Божијој“, отпалог од Бога и човека, који је остао објекат Божије љубави и старања и, најзад – спасења. Књига Постања објављује тајну Цркве кроз слику и реалност Народа Божијег, Савеза, Ковчега завета итд. Исаија је највећи од свих пророка. Читање из његове књиге за време Поста означа да је страдањем и жртвом Христовом поново откривена велика тајна спасења. Најзад, књига Прича је epitome моралних поука Старог завета, моралног закона и мудрости. Ако их не прихвати, човек не може да разуме своје отуђење од Бога, чак неможе ни да чује добру вест праштања, преко љубави и благодати. Одељци из три наведене књиге се читају за време поста свакодневно – од понедељка до петка: Постања и Прича на вечерњима, а Исаије на Шестом часу. Иако је пост већ одавно престао да буде катихуменско доба Цркве, основа наведених читања задржала је првобитни значај. Нашој хришћанскох вери потребно је да се сваке године вратимо библијским изворима и основама. Библија није збирка догматских „предлога“ које треба прихватити и за свагда запамтити. Она је живи глас Бога који нам, поново и поново, говори уводећи нас у све дубље неисцрпно богатство своје Мудрости и Љубави. Нема веће трагедије у нашој Цркви од скоро потпуног незнања Св. Писма од стране њених чланова, а што је још горе, од стварно потпуне равнодушности према њему. Оно што је за Оце Цркве и учитеље представљало бесконачу радост, интересовање духовнии интелектуални раст, данас је за многе православне хришћане застарели текст без значаја за њихов живот. Стога треба се надати да ће се поновни откривањем духа и значаја Великог поста бити поновно откривено и Свето Писмо као истинита духовна храна и заједничарство са Богом. Из књиге Велики пост, оца Александра Шмемана
  13. Данас је у капели Сретења Господњег при Институту за Мајку и дете на Новом Београду, молитвено прослављена слава капеле - светом архијерејском Литургијом коју је служио Преосвећени викарни Епископ ремезијански г. Стефан уз саслужење старешине капеле протојереја-ставрофора Лазара Манигоде, његовог сабрата свештеника и протођакона Младена Ковачевића. Звучни запис беседе На богослужењу се са директором ове значајне установе г. др Радојем Симићем, сабрало мноштво здравствених радника, сестара и лекара, као и верни народ. Епископ Стефан је произносећи упечатљиво слово, нагласио да треба да заблагодаримо Господу што смо сви заједно и што се поново у овој болници узносе молитве Господу која је тако, као и друге, добила свој пуни сјај. Извор: Радио Слово љубве
  14. Архимандрит Данило Љуботина из Митрополије загребачко-љубљанске служио је данас, на празник Света три јерарха са цетињским свештенством и свештеномонаштвом Свету литургију у Цетињском манастиру. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи рекао је да се данашњи празник у свијету празнује као дан свих хришћанских школа. „Мислим да је код Грка и национални празник, да се празнује као празник школског научног система. Данас празнујемо три највећа ума, највећа стуба хришћанске Цркве и хришћанске цивилизације уопште, непревазиђена до наших времена. Прослављамо Светог Василија великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог“, казао је отац Данило. Додао је да су то три стуба који у свом раду заокружују пратично све оно што јесте хришћанство. „Четврти вијек хришћанства довршио је сву хришћанску мисао, написао скоро све што је требало да се напише, формирао Символ вјере, у што ми хришћани вјерујемо. И написао све литургије које ми до дан данас служимо, као што је Василијева, као што је Златоустова, а и друге које су изашле из те црквене реторике и из тог књижевног и духовног жанра“, рекао је он. Отац Данило је нагласио да нас данашња искушења на неки начин подсјећају на вријеме Диоклецијана и Нерона. „Подсјећају нас на оне који нијесу знали да читају и да пишу оно што је њихов народ дубоко научио“, казао је он и додао да је све чудо у Црној Гори. „Чудо је и ова Богословија из пепела и згаришта, из мучеништва црногорског свештенства убијеног на правди Бога. Они су свјетила на небу. Митрополит Амфилохије, који није имао подршку данас има подршку коју није имао нико никада. Не вјештачку подршку, него подршку љубави, коју нико никада на овим просторима није имао. Он има подршку љубави свога народа“, закључио је отац Данило Љуботина. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. На празник Светог Климента Римског, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Светог архангела Гаврила у Драгаљевцу. На светој Литургији у братској љубави саслуживали су протојереј-ставрофор Ђорђе Симеуновић, архијерејски намесник угљевичко-јањски протојереј Александар Тешић, јереј Немања Ерак и архимандрит Лука, игуман манастира Карна код Сребренице. Током свете Литургије Владика је рукоположио вероучитеља Небојшу Ерака у чин ђакона. -Велика је радост данас за Цркву јер је смо добили још једног сабрата и саборца који ће заједно са осталим клиром служити у олтару и ширити Реч Господњу, поручио је владика Фотије. Пошто је подељена нафора, игуманија Теодора са сестринством је припремила трпезу љубави у манастирској трпезарији. Игуманија је изразила велику захвалност Преосвећеном Владици што је посетио манастир Светог архангела Гаврила у Драгаљевцу и члановима византијског хора „Роман Мелод“ из Брчког који је својим благољепним појањем учини богослужење лепшим и торжественијим. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  16. Поводом храмовне славе, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 24. новембра 2019. године светом архијерејском Литургијом цркве Светог Стефана Дечанског у Железнику. Саслуживали су архијерејски намесник београдско-посавски протојереј-ставрофор Бранко Митровић, протојереј Никола Гаврић, протонамесник Александар Грујић, јереј Милош Виленица и ђакон Марко Станковић. Током богослужења, Патријарх је рукопроизвео г. Стефана Јелића у чин чтеца. Светој тајни причешћа приступили су ученици Основне школе Стефан Дечански из Железника као и многобројни верни народ. Малишани из Железника и Сремчице сабрани на светој Литургији са вероучитељима г. Мирославом Тасићем и г. Михајлом Микићем и богољубивим народом певали су песме хвале и славе Господу уз хор Света Јелена Дечанска који води Тијана Николић. Славски колач Патријарх је преломио са кумом храмовне славе г. Миодрагом Јелићем. После славског обреда, патријарх Иринеј је надахнуто говорио о чудесном и мученичком животу Светог краља Стефана подсетивши да се његово чудотворно и нетљено тело налази у његовој задужбини у манастиру Високим Дечанима у Метохији који је понос српске културе и историје. -Господ ће помоћи нама и у овом тешком времену ако будемо заслужни и достојни и пребивали у непрестаној молитви са Господом, истакао је Патријарх. Црква Светог Стефана Дечанског у Жечезнику слави 114 година постојања. У овој години старешина храма прота Драган Анђелић испунио је четири деценије свештеничке службе. Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. Највећа 5Г мрежа на свијету почела с радом Поменути оператори су лансирање 5Г мреже првобитно планирали за наредну годину, али су ипак убрзали своје планове. Комерцијалне 5Г услуге сада су доступне у 50 градова, укључујући Пекинг, Шангај, Гуангџоу и Шенжен, јавља ЦНН позивајући се на кинеску новинску агенцију Синхуа Од ИН4С - 02/11/2019 5G Кина је данас и званично пустила у рад највећу 5Г мрежу на свијету, а телекомуникациони оператори у тој земљи нуде корисницима 5Г услуге по почетној цијени од 18 долара мјесечно. Три кинеска оператера – Чајна мобајл, Чајна телеком и Чајна јуником – понудили су 5Г пакете по почетној цијени од 128 јуана (18 долара) за 30 ГБ података мјесечно, што кинеским корисницима интернета омогућава приступ ултра-брзој услузи мобилног интернета. Поменути оператори су лансирање 5Г мреже првобитно планирали за наредну годину, али су ипак убрзали своје планове. Комерцијалне 5Г услуге сада су доступне у 50 градова, укључујући Пекинг, Шангај, Гуангџоу и Шенжен, јавља ЦНН позивајући се на кинеску новинску агенцију Синхуа. Више од 10 милиона корисника пријавило се за 5Г пакете три локална кинеска оператора уочи лансирања, објавили су локални медији почетком октобра. Недавно објављен извјештај међународног удружења за мобилну индустрију ГСМА предвидио је да ће Кина до 2025. предњачити у глобалној 5Г револуцији са више од 600 милиона 5Г претплатника. Си-Ен-Ен подсјећа да су и друге земље, укључујући Сједињене Државе и Јужну Кореју, раније ове године покренуле услуге 5Г у одабраним областима, али да је кинеска комерцијална мрежа највећа, према истраживању компаније „Бернштајн рисерч“.
  18. Филми о научној психологији Кинсеи / Кинсеи; Билл Цондон, САД - Немачка, 2004. Када је Ниетзсцхе плакао / Када је Ниетзсцхе заплакао; Пинцхас Перри, САД, 2008. Моје име је Билл В / Моје име је Билл В; Даниел Петрие, САД, 1989. Опасан метод / опасан метод; Давид Цроненберг, Немачка, Канада, Велика Британија, Швајцарска, 2011. Принцесс Мариа Бонапарте / Принцессе Марие; Беноит Јацкуот, Аустрија, 2004. Рагин; Кирилл Серебренников, Русија, 2004. Сабина / Соул Кеепер, Тхе; Роберто Фаенза, Француска - Велика Британија - Италија, 2003. Фројд и побожна Марта; (Документарна и историјска реконструкција), Татиана Малова, Русија, 2009. Фројд / Фројд; Моира Армстронг, Велика Британија, 1984. Фројд: Тајна страст / Фреуд; Јохн Хоустон, САД, 1962.
  19. Мијешањe политичара у вјерске послове представља највећу пријетњу међурелигијским односима у Црној Гори сматра највећи дио испитаних грађана, показало је истраживање које је за потребе пројекта „Истраживање улоге религије у друштвима западног Балкана“ приредила организација „Институт за демократију и медијацију“ из Тиране. У истраживању су још и недостатак образовања и дијалога, као и нови предлог Закона о слободи вјероисповијести наводе као пријетња хармоничним односима вјерника различитих религија нашег мултиконфесионалног друштва. У истраживању је дато више репрезентативних одговора који осликавају оно што испитаници виде као пријетњу вјерској толеранцији у нашој земљи. Тако се у једном од одговора каже: „Нови Нацрт закона могао би да буде веома проблематичан по питању имовине вјерских заједница и створио би проблеме и тензије у читавом региону, не само у Црној Гори“. Неки од испитаника су такође истакли да власт има тенденцију да се мијешају у вјерске послове и политичари „капитализију религијски осјећај Црногораца у циљу добијања гласова“. Већина испитаника се слаже да је образовање лијек за вјерску нетрпељивост. „Било би важно у неком облику укључити вјерску наставу у основно и средње образовање“ каже се у једном од одговора и додаје да би то подигло ниво знања о својој, али и о другим религијама. Са овим ставом слаже се чак 18% испитаника Као веома важна препрека изграђивању стабилних међувјерских односа препознати су и медијски извјештаји који су усмјерени на извјештавање о инцидентима, а не о добрим примјерима складних односа. Грађани Црне Горе сматрају да заједничке иницијативе вјерских заједница које су усмјерене ка решавању проблема у друштву попут сиромаштва или других облика друштвене неједнакости могу водити ка вишем нивоу социјалне кохезије. Резултати овог истраживања штампани су као посебна публикација и представљени на регионалној конференцији „Религија у друштвима западног Балкана“ која је одржана у Тирани у јуну текуће године. Павле Божовић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. У суботу 6. јула 2019. године, када наша Света Црква прославља и празнује Свету мученицу Агрипину и спомен иконе Пресвете Богородице Владимирске, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Светом цару Константину и царици Јелени у селу Влашка. Нашем Архијереју саслуживали су: јеромонах Петар (Драгојловић), протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, протојереј Александар Марковић и ђакони Небојша Поповић и Урош Костић. Литургијско сабрање увеличали су појањем “Српски православни појци” из Београда. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juli2019/vlaska06072019.mp3 Своју Богонадахнуту беседу Епископ Јован је посветио тумачењу јеванђељског одломка о слушању и извршавању Речи Господње и упоређивањем Богу послушног човека са мудрим који дом свој сагради на чврстим темељима. Епископ је подсетио да Бог својом моћном и силном Речју све ствара и чини. Личност која нема темеља нестаје када и он нестане са земље. Са друге стране, сваки који чини Богоугодна дела остаје запамћен и после свог живота, јер ће дела остати да живе и сећају на њега. “Ми морамо живети и хранити се Речју Господњом. Јеванђеља нам је остављено не да бисмо га само помињали и истраживали, већ превасходно да бисмо Јеванђељем живели. Човек је са својом Боголиком душом позван да узраста, а узрастање је могуће једино када човек своје биће гради на једином чврстом темељу, на истини која је само једна, на Христу! Када дође до човековог пада услед гордости и лажи, лажи у које сам себе убеди да су темељи, тај пад је велики. Нема изграђивања без слушања и извршавања Речи Божије”, подучио је Епископ Јован. “Када човек реши, браћо и сестре, да гради кућу, он прво копа и утврђује темеље. И, што има намеру да већу кућу прави, он све дубље и јаче темеље гради да би се кућа могла одржати када је подигне јер, ако не буду темељи добри узалуд је цела грађевина за коју ће се он трудити. Тако бива у обичном животу а тако је и у духовном животу. Највећа грађевина коју човек гради у своме животу јесте дом душе његове, јесте спасење душе. Пошто је то толико значајно дело и за Бога и за човека, потребни су добри темељи да се поставе тој грађевини. И Бог је са своје стране, заиста, учинио све да та грађевина буде и складна и чврста и вечита, да је ништа не може ни порушити ни поткопати. Јер рекао је Господ: “Сваки онај који гради кућу на камену он је мудар човек”, јер, када дуну ветрови и наиђу воде и ударе кише та кућа опстаје јер је на камену утврђена, а ако се зида кућа на песку, то јест без добрих темеља, онда, када дуну ветрови, надођу воде та кућа бива поткопана и сруши се. Тако је Господ то објашњавао. Пошто је дело спасења душе наше најважније дело у нашем животу и Света Црква нам помаже и брине о томе и цело Небо ради на тој грађевини нашој, онда смо и ми дужни, браћо и сестре, да се потрудимо и да поставимо добре темеље.”, истакао је наш Владика. Након Свете Литургије заједничарење је настављено на трпези љубави, коју је надлежни парох протојереј Бранислав Јеремић припремио. У наставку дана Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован обишао је, у пратњи настојатеља манастира Павловац монаха Гаврила (Гардаша) и председника Градске општине Младеновац господина Владана Глишића, земљане радове који претходе изградњи темеља новог конака поменутог манастира и дао упутства за наставак радова. Након манастира Павловац наш Владика је посетио храм Светих апостола Петра и Павла у селу Јагњилу и обишао радове на изградњи монашког дома. Надлежни парох јереј Бојан Вићовац упознао је Епископа Јована са наставком радова на конаку, али и плановима у вези са обновом ове древне цркве. Извор: Епархија шумадијска
  21. Благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, у недељу, 30. јуна 2019. године, прослављена је слава параклиса Св. Јована Шангајског у Институту за ортопедско – хирушке болести „Бањица“. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово преосвештенство викарни Епископ ремезијански Г. Стефан уз саслуживање протојереја – ставрофора Небојше Тополића и Николе Трајковића, протођакона Младена Ковачевића и ђакона Драгана Неђића. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/Beseda ep. Stefana, Ortopedija.mp3 После одслужене Свете Литургије и причешћа еп. Стефан је са верним народом, медицинским особљем Института и пацијентима пререзао славски колач у главном холу института, где се и налази капела. Домаћин овогодишње славе биле је г. Жељана Морача. Затим је владика Стефан предао део славског колача домаћинима за следећу годину, мајки и ћерки, Зори и Милени Дамјановић. Након чега је, владика Стефан, одржао беседу у којој је рекао да ми када се налазимо на оваквим светим местима где се помаже човеку ми треба да учимо од људи који служе на таквим местима. А за то је веома важно када имамо основни темељ свог тог труда, капелу или храм божији у таквом једном склопу као што је ова Установа. Тако имамо све могућности да помогнемо човеку, а највећа је помоћ када у свој невољи и муци схвати да постоји Царство Божије. Извор: Радио Слово љубве
  22. У манастиру Савина данас је молитвено прослављен Тројичиндан. Бесједом се великом броју сабраних вјерника на Светом богослужењу обратио игуман ове Свете обитељи јеромонах Макарије који је вјерни народ поучио о смислу и значају празника Силаска Светог Духа на апостоле. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора
  23. Дана 14. марта 2019. године, у четвртак прве недеље Великог поста, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Господин Кирил служио је велико повечерје с читањем Великог покајничког канона преподобног Андреја Критског у Сретењском ставропигијалном мушком манастиру у Москви. По завршетку богослужења поглавар Руске Православне Цркве је одржао проповед. „Дух же цјеломудрија, смиреномудрија, терпјенија и љубве даруј ми, рабу Твојему.“ Овим речима свети преподобни Јефрем Сирин усмерава наша срца ка Богу с молитвом за стицање набројаних врлина. Међутим, треба обратити пажњу на то да љубав, која се у низу ових врлина налази на последњем месту, ово место не заузима зато што је то најмања врлина, већ напротив, зато што је најузвишенија и највећа врлина. То је највиши степеник на лествици врлина које воде у Царство Божије. Свако на основу сопственог искуства зна колико је тешко имати љубав према ближњем у срцу. Крвно сродство и породичне везе стварају одговарајуће услове за то да човек открива своје срце ближњима. То се дешава и у животу породице, и у животу релативно малих група људи удружених заједничким идеалима, заједничким трудом, као на пример у монашкој заједници. Љубав је нешто прилично схватљиво и реално остварљиво. Али како заволети човека којег називамо ближњим, али који нам у ствари није ближњи? Где да узмемо снагу и како да учинимо да у нашем срцу заиста буде љубав, а не изнуђена жеља да волимо, иза које се заправо не крије ништа осим гордости и жеље да у очима људи стекнемо изузетно поштовање и захвалност? Да бисмо заволели човека треба да имамо добро срце. Постоји одличан начин да човек одреди да ли може да заволи другог човека, да ли љубав према ближњима може постати удео његовог живота или не. Свако може да одговори на ово питање: ако се у срцу не одазива бол другог човека, ако није могуће осећати састрадавање с другим човеком (не неким од најближих, већ с једним од оних које у црквеном животу називамо ближњима) – то значи да није могуће заволети ближњег. Свети ава Доротеј је размишљајући на ову тему рекао једноставне речи које ће можда свакоме помоћи да по милости и благодати Божијој стекне љубав према ближњима. А савет аве Доротеја гласи: „Никоме немој чинити зло.“ Ово је први и обавезан услов. Никаква љубав не може да израсте на тлу које је нађубрено злом. То није хранљиво ђубриво, већ је то отров који убија људску душу. Ако човек чини зло свом ближњем, он није у стању да воли. И други услов, који је преподобни ава Доротеј врло јасно формулисао гласи: „Научи да чиниш добро.“ Немој чинити зло, већ учи да чиниш добро. Задај себи у задатак да чиниш добра дела у оној мери у којој је то могуће за тебе. Не треба да постављаш себи неоствариве задатке – али покушај да решиш најједноставније, полазећи од оних животних ситуација у којима се налазиш. И ако будемо успели да поставимо себи реалан задатак и да га испунимо, осетићемо изузетно дубоко унутрашње задовољство. Осетићемо способност да чинимо добро, а то значи и да волимо другог човека. Зато што љубав не расте на пустом месту, она расте само на тлу које је припремљено добрим делима, делима милосрђа, која називамо делима љубави. Светоотачки свети су врло једноставни. Да бисмо их схватили не треба чак да завршавамо школске установе (иако је, наравно, добро школовати се, између осталог, у богословским школама, уколико је то могуће). Али никаква посебна знања човек не треба да има да би усвојио једноставне, али важне истине које нам преносе свети оци помажући нам да пронађемо пут ка усхођењу на највиши степен духовног савршенства – стицање у срцу љубави према нашим ближњима. Амин. Извор: Православие.ру
  24. У другу недјељу пред Васкршњи пост – Месопусну, 3. марта 2019. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. У току службе Епископ је рукоположио у чин јереја досадашњег ђакона др Николу Маројевића, уредника Издавачко информативне службе Епархије и сабрата никшићке Саборне цркве. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству је саслуживало више свештеника и монаха Епархије уз молитвено учешће бројног вјерног народа. Литургију је појањем пратио хор Светог новомученика Станка и пјевница Саборне цркве. У току свете службе Божје Преосвећени Епископ у чин јереја рукоположио је ђакона Николу Маројевића из Никшића. Архипастирском бесједом сабраним вјерницима обратио се Владика Јоаникије, који је казао да се спремамо за наступајући Велики Часни пост. За свако добро дјело, додао је он, треба припрема, а када се ради о спасењу душе потребна је највећа припрема. „Молимо се Господу Богу да прими наше молитве, да нас ослободи од наших страсти, лоших мисли, злих дјела и намјера, да идемо правим Божјим путем, да нас оспособи да чинимо добра дјела ближњима, да угађамо Господу, да радимо на свом и на спасењу својих ближњих. Данашње јеванђеље нас поучава о томе како ћемо се најбоље припремити и удостојити тога да Бог прими нашу молитву“. „Господ Исус Христос каже да ако учинимо некоме, нарочито, онима којима је то потребно из љубави према Господу и према ближњем, Он ће то примити као да је самом Њему учињено. Ако не учинимо ако ближњима својим не покажемо љубав онда Бог неће примити нашу молитву коју Му приносимо“, бесједио је Епископ. Господ каже, додао је Владика, „Наг бијах, и не одјенусте ме; болестан бијах, и не обиђосте ме; у тамници бијах, и не дођосте ми; жедан бијах и не напојисте ме...“, а око нас је, свуда и сваког дана, много оних којима треба наша љубав. „Због наших ограничења нијесмо спремни да учинимо свима, али, ако учинимо било коме од ближњих, којима треба наша љубав, не само у породици, него много шире, Бог ће то примити као да је Њему учињено. Ако не учинимо одбиће нам молитву коју Му приносимо“, нагласио је Владика Јоаникије, поучавајући да треба непрестано да имамо у виду човјекољубље и братољубље које Господ од нас тражи, и за које ће, ако смо спремни да их посвједочимо, Бог примити наше молитве као миомир, као лијепи дар од наше душе и нашег срца. Новом свештенику, оцу Николи Маројевићу, пожелио је да буде благословена света служба коју је примио, да је врши са страхом Божјим, љубављу и стрпљењем према народу. „Веома образован човјек, вриједан, педантан, честит, сад ће морати и да носи бреме које до сада није носио. Научио је он да се труди. Он је уредник нашег часописа „Свевиђе“, сва црквена издања на којима радимо, ту је његова рука, његова памет, његово образовање. Његово дјело многи нијесу видјели, ни примјетили, али оно је, већ, велико. Замолићу га да када разговара са народом буде стрпљив и саслуша свакога. Много честит и благородан човјек, велике интелигенције и великих дарова, али мора да снисходи, да се прилагођава“. „Он је сад отац и мора да покаже љубав према дјеци, а дјеца Божја су сви не само дјеца мала, а они су најједноставији и најбољи. Нека му је Бог на помоћи, нека га Христос Господ укријепи силом свог живоносног крста, нека оснажи његову вјеру и његову ријеч, његова дјела и његове руке на дјело ове узвишене службе“, рекао је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  25. Црква Светог Симеона Мироточивог у Загарачу код Даниловграда данас је прославила своју храмовну славу, а племе Загарач свог небеског заштитника – Светог Симеона Мироточивог. Свету архијерејску литургију, у Недјељи блудног сина, служио је Епископ диоклијски г. Методије са свештенством уз молитвено учешће вјерног народа. Звучни запис беседе Честитајући празник и храмовну славу, владика Методије је казао да је људски его највећа препрека човјеку да види Бога и да живот у заједници подразумијева служење и давање, о чему говори и данашња јеванђељска причи о блудном сину који је пожелио да изађе из заједнице и од оца свога тражио свој дио имања како би удовољио својим жељама. Владика Методије је казао да је син, као и сви ми, о себи извлачио закључак из спољашњих ствари и на основу својих жеља. Подсјетио је кроз каквеје муке, глад и патњу, понижења, пролазио кад је имање, које му је отац дао, потрошио: „Кад човјек дође до те граничне линије и те ситуације кад се његова мисао, илузија о томе ко је он, сломи и угаси због животних искушења и недаћа на које човјек наиђе, онда се он врати самоме себи.“ Преосвећени владика је појаснио да је у тренутку кад је син дошао себи, сагледао положај у ком се налази, као и ситуацију у којој је некад био у дому оца својега и горко се покајао. Промјенио је своју психологију и пожелио да се врати не у пуноћи и слави, као син и један од насљедника дома оца својега, него као посљедњи најамник : „Сагледао је сву ништавност сопствене илузије, шта је и ко је он у овоме свијету. Он се враћа дому своме, макар да се наједе, и тиме и показују љубав према дому и оцу, да буде и најамник, али близу дома оца својега.“ Јеванђеље каже да је отац очекивао сина јер није гледао његов его и илузију коју је он имао о себи и свијету око себе, него је, објаснио је владика, отац гледао у њега кроз его: „Наиме, ми кад видимо недостатке других, судимо на основу њихових сагрешења и недостатака. То говори его из нас, јер его гледа у его, а љубав гледа кроз его. Зато се отац обрадовао сину и потрчао му у сусрет, примио и обукао, вратио му достојанство које је некад имао, мада син у свом покајању то није ни тражио, ни очекивао.“ Отац је заклао теле да прославе синовљев повратак, али брат, који је био исправан и испуњавао све заповијести очеве, кад је видио то ражалостио се и замјерио оцу што њему, који га вјерно служи, није чак ни јаре дао да се провесели са пријатељима а блудноме сину, који је потрошио имање, све је опростио: „Он је био фарисејског духа, о коме је Господ говори ученицима Својим, који споља гледају да буду исправни, тачни, што је потребно и добро, али он није дубље спознао какав човјек треба да буде кроз све те врлине. Не треба да мисли да је посебан у односу на некога другога већ треба да схвати да је једно и са оним који је у заблуди и илузији. Да му је то једнако брат, и да треба да се радује туђем добру и исправљењу.“ Отац, који је видио да је његов син, који је споља исправан, био у већем проблему и искушењу него његовог пали блудни син, који се покајао, вапи и за њим и каже: „Све је моје и твоје. Требало се развеселити и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се“. Овим ријечима, појашњава владика, Господ опомиње фарисеје због којих прича ту причу: „Људски его је највећа препрека познању, враћању себи, заједници и познању Бога – створитеља неба и земље. То је највећа препрека човјеку да види Бога. Живот у заједници подразумијева само служење и давање јер кад се он вратио себи ушао је у заједницу, да себе да заједници, а не да узима. “ Епископ је тумачећи јеванђељске ријечи „ко се не одрекне себе“, казао да то значи одрећи се наших илузија о себи и свом животу: „То значи изгубити тај живот, да би добили истински божански који већ имамо, који нам је Бог дао да га откријемо у себи, јер је Царство небеско у нама. Не треба ићи нигдје, већ треба дођи себи, пробудити се. На то нас опомиње и данашњи празник и Свети Симеон, истински просветитељ свога народа, не по свјетлости људскога разуме и памети, него по божанским благодатним енергијама.“ На крају бесједе владика Методије је пожелио да нам Господ да да се појединачно на духовном плану ослобађамо заблуда и илузија изведених из нашега мишљења о себи, да се просвјетљујемо божанским енергијама и преображавамо на Светој литургији и тиме стичемо љубав непролазну, славећи Оца и Сина и Светога Духа са свима светима. Након што је владика Методије освештао и пререзао славски колач, заједничарење је настављено за трпезом љубави коју су припремили домаћини славе Жељко и Милован Оташевић са породицама. Испред парохијана др Велизар Вељо Велимировић је пожелио свима добродошлицу истичући да је Црква Светог Симеона Мироточивог, која је претпјела многа страдања и недаће, те да је била толико оштећена да се у њу није могло улазити, обновљена по пројекту Републичког завода за заштиту споменика културе у Црној Гори, а уз благослов Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. Он је казао да је оно што је најзначајније то што су сачували веру, љубав и слогу племенску: „Сачували смо чистоту овог храма, наше вјере и духа, који желимо да сачувамо, као и традицију наших предака који су се такође уградили у овај храм. Нека би благослов владике Методија ушао у сваку породицу у племену Загарач“, казао је др Велизар Вељо Велимировић и пожелио да са овог заједничког празника сви присутни понесу мир Духа Светога у своје и комшијске домове . Извор: Радио Светигора
×
×
  • Креирај ново...