Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'најбоље'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Већини нас, смрт старе особе чини се природном, међутим, питање - „Зашто Бог узима младе и добре људе?“- заокупља све који су прошли кроз искушење губитка најмилијих или бар понекад размишљају о смислу живота и смрти. Што се тиче бола, који је доживео свако ко је морао да сахрани своје вољене, теорија је овде немоћна. Само треба да трпите овај бол, научите да живите са њим, носите крст свој до краја, сећајући се да Христос страда са нама. Он је управо Бог, Који не остаје подаље од људских страдања, Који је увек близу и Ко зна из прве руке какав је осећај бити повређен. Кад нам је тешко, нема потребе за било каквим разочаравајућим утехама, потребно је само да неко буде у близини, али поред нас није само неко, већ сам Господ. Он, не само да нам помаже да носимо свој крст, него и ми кроз своја страдања постајемо подражаваоци страдања Христових. Колико год да је душа вреднија од ума, његова радозналост ипак не може остати незадовољена, јер то утиче на душу. Па зашто Бог узима најбоље? Одговор на ово питање не лежи у особинама, карактеру или врлинама особе, већ у самом испитивачу. За сваку нормалну мајку или оца, њихово дете ће бити најбоље. Ако се у браку људи воле, онда ће за мужа његова жена бити најбоља жена на свету, као и за жену - њен муж. Исто правило се може применити и на наше пријатеље, јер се дружимо са онима који су нам блиски по духу, животним принципима и циљевима. Дакле, у сваком таквом или сличном случају, покојник ће за нас бити најбољи, и ма колико то сувопарно звучало, своди се на нашу субјективну процену. У ствари, човек је далеко од тога да је увек најбољи у светлу хришћанског идеала живота. И овде има много нерешених недоумица. Најбољи у чему? У програмирању, у поправци аутомобила, у сложеним хируршким операцијама, у политичким биткама? Или можда најбољи у породичном животу, у помагању онима којима је потребна помоћ, у молитви и духовној одважности? И како то одредити, на основу којих критеријума? У стварности, сваки човек је грешник, свако је носилац порока, и сви су „заражени“ главном болешћу човечанства – смрћу, за коју лек можемо наћи само у Васкрслом Христу. Блажени Августин је писао да нема апсолутно невиних људи. Сви заједно и свако од нас понаособ непрестано доприносимо заједничкој „ризници“ зла у свету. Ми сами страдамо због себе и цео свет пати због нас. Наш универзум је један велики организам у коме је све међусобно повезано, где је целина незамислива без својих саставних делова, али и где део не може постојати без целине. Господ је обдарио овај свет законима функционисања и не преставши да брине о њему, дао му је извесну аутономију. Штавише, Бог је дао човеку слободу, чије је зло остварење довело до унакажености света. Зато, Богом створени закони, сада понекад раде против нас. Истражујући и откривајући законе, научили смо да лечимо, спасавамо и чинимо свој живот удобнијим. Међутим, створили смо оружје - и сада, чак и без војне акције, залутали метак у обрачуну на улици може погодити пролазника. Створили смо аутомобиле - и сада немаран или једноставно глуп и бестидан возач може да усмрти пешака који прелази улицу док је на семафору зелено светло. Шта рећи, чак смо створили и вештачке болести од којих данас људи умиру. Све ово није створио Бог, него руке људске, па, ко је онда крив за све ово? Да, волели бисмо да Бог својом свемоћном вољом заустави деловање зла. Али овде постоје само две опције: трансформација света и човека или уништење света и човека. Прво је могуће захваљујући Искупитељском подвигу Христовом, али подразумева остварење слободне воље и слободног избора личности. У овом случају увек постоји могућност постојања зла. Појмови светости и љубави подразумевају и бар потенцијалну могућност постојања мржње и злобе. Због спасења светих, Бог трпи зло. Али морамо запамтити да зло није изворно. У свој својој онтолошкој дубини не може се чак ни рећи да зло постоји – оно је стварно, али нема своју праву природу. Зло ће увек бити инфериорност добра. Бог жели добро, не жели зло, због чега је за Њега неприхватљиво насилно уништавање зла, јер би тада морао да уништи цео свет, до темеља засићен злом. Штавише, такво уништење би само по себи било зло. Господ брине, стара се о свету, али за сваког од нас коначна победа над смрћу тек предстоји. Угледни римски комичар Тит Макије Плаут има изреку: „Миљеници богова умиру млади“. Идеја није лоша, али ако загребемо мало дубље, видећемо да не одговара на питање: "Зашто Бог изненада узима добре људе?" – већи само погоршава проблем. У овом случају испада да је Бог кривац за смрт, а смрт је добра, јер „миљеник“ Божији одмах иде к Њему. Зашто онда туговати и плакати? Они који су изгубили своје вољене, знају да сажаљиви изговори ове врсте не доносе никакво олакшање. То може дати само живи Господ, Који је сам прошао кроз Голготу. Подсетимо се боље речи цара Соломона, који је писао да Бог није створио смрт и да се никако не радује ”таписерији” не само људи, већ и свих живих бића (Мудр. 1,13). Савршено разумем да бисмо желели да нађемо неке јасне одговоре на питање о узроцима смрти одређене особе. Можемо нешто да „предосетимо“, али то ће увек бити половична одлука. Филозоф Семјон Франк је писао да се зло, у било којој његовој манифестацији, не може у потпуности објаснити, јер би то за нас значило оправдање. Пример са Плаутовим цитатом је то јасно показао. Немогућност објашњења зла је оно што у нама изазива негодовање, одбацивање и жељу да се боримо против њега. Зло и смрт не би требало да постоје, али постоје, а разлози њиховог настанка су нам свима добро познати. На крају, на питање: „Зашто Бог узима најбоље младе људе?“ - одговорићу: "Не знам." Али једно знам сигурно: једини излаз из овог ћорсокака је да се све покрије ћутањем и страда кроз патњу. Само страдање, претрпљено заједно са Христом, губи свој искључиво негативан смисао и постаје пут повратка ка Богу, пут ка савршенству. Протојереј Владимир Долгих https://pravlife.org/sr/content/zashto-bog-iznenada-uzima-najbolje-i-mlade
  2. На празник Аранђеловдан, у недељу 21. новембра 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион началствовао је светим евхаристијским сабрањем у цркви Светог архангела Михаила у Великом Извору. Епископу су саслуживали протојереј Игор Ивковић, протојереј-ставрофор Боривоје Радојичић, јереј Новак Бојанић и архиђакон Илија (Јовановић) а појао је хор зајечарске Саборне цркве. Након свете Литургије Епископ Иларион је у својој беседи тумачио прочитани део из светог Јеванђеља о богаташу и убогом Лазару. Истичући да материјални статус појединца није никаква вредносна категорија по којој нас Господ збира у своје редове, владика је нагласио да је богатство срца оно што је важно јер нас само самилосно и племенито срце води ка Царству небеском. Ова јеванђелска перикопа, истиче Епископ, нам говори да постоји живот душе након смрти, и то живот у ком је душа свесна свог положаја у оностраности али и земаљског живота који му је претходио. За крај, владика је закључио да иако је савремени човек у сталној журби и временској оскудици, време које се проведе у молитви на светој Литургији је најбоље утрошено време које човек може да принесе Богу за своје спасење. По дељењу нафоре, спроведен је крсни опход око храма а потом је прослављање празника настављено за славском трпезом. Извор: Епархија тимочка
  3. НАЈБОЉЕ ДЕЛО КОЈЕ ЧОВЕК МОЖЕ ДА УЧИНИ Разговор са митрополитом Морфским Неофитом (Масурасом), 27. јун 2013. л.Г. Владико, из ваше биографије знамо, да сте били послушник код старца Јакова Евијског. Имате опит послушника. Шта значи бити послушник? То значи да верујеш свом старцу, зато што послушност почиње са поверењем. Пре свега то је поверење опиту старца или старице, игумана или игуманије манастира, јер када верујем духовном опиту свога старца, то значи да почињем да га слушам. Размислите, сама реч ,,послушност“ у корену има реч: ,,слушати“. И када верујем старцу и слушам га, налазим се у послушању њему, то ми на крају помаже да нађем сопствени пут и пронађем унутар себе свог личног Бога. Послушност је увек повезана са поверењем, а то можемо видети на примеру сатане, коме је најважније да поколеба послушниково поверење према старцу. Постоји пример из Старечника, када питају послушника: ,,Како видиш свога старца?“ И он првог месеца одговара: ,,Као анђела“. Годину дана касније старац пита свога послушника: „Како ме видиш?“ Он одговара: „Као човека“. Три године касније исти старац пита: „Како ме видиш, дете моје?“ Послушник одговара: „Као демона“. То значи да је послушнику демон открио своју адресу. Тако често бива у монашком животу. И не само у монаштву, то се често дешава и у браку, који започиње поверењем, а завршава се непријатељством. Они који су у браку морају себи стално постављати питање: „Како ја видим своју жену или мужа?“ – баш као што монах непрестано поставља питање: „Како ја видим својега старца?“ И иде на исповест. Другачије не може бити. А зашто су неки људи послушни, а други нису? Да ли је то посебан дар или је то резултат васпитања и самоваспитања? И једно и друго. Постоје људи посебног карактера и васпитања. Ја лично нисам рођен као послушан. Док су у другим домовима постојали послушност и учтивост, у нашем дому најважнија је била слобода мисли и изражавања. Родитељи су нас томе учили. Дешава се да монах обично долази у манастир у доби од 25 до 30 година и до тада његов карактер се већ формирао. Он доноси са собом све што већ има у себи. Али манастир постоји за сваки карактер, као што је и живот у браку за све карактере. Потврду за то видимо на примеру заједнице Апостола, јер дванаест Апостола показују дванаест потпуно различитих карактера. Шта је заједничко префињеном Јовану Богослову са ексцентричним Петром? Ја сам лично, на пример, Петар. И што је већи број браће, то видимо више различитих карактера. Стога, нарочито игимани манастира где се подвизава много браће и сестара, не би требало да имају никакве захтеве према карактерима. И ни у ком случају игуман или игуманија не би смели да мешају послушност са војним поретком. У супротном треба да отворимо немачки војни камп, другачије га не можемо назвати, то више неће бити манастир. Послушност је у човеку. То је његова сопствена, унутрашња, слободна одлука. И када се научимо својим дугогодишњим опитом, на пример, да будемо послушни мати Сергији или да будемо послушни старцу Симеону или неком другом, онда после неког времена схватамо да нисмо њима послушни, већ самом Господу Исусу Христу и да у нашим старцима видимо скривене све заповести нашега Господа. Да ли је у савременом друштву могућ такав пут послушности какав је био у прошлим временима? Не познајем толико добро модерно руско друштво. Постоји стара светогорска анегдота о разлици између грчког и руског монаха. Руски старац каже свом послушнику у руском манастиру Светог Пантелејмона: „Дете моје, скочи у море“. – „Благослови, владико“, - и одмах скаче у море. Грчки старац каже: „Дете моје, скочи у море“, а послушник пита: „Зашто?“ То нам показује какви су некада били Руси. Почињали су са потчињавањем, а то их је на крају приводило послушности. А Грци су почињали сасвим другачије. Увек им је било важно да схвате разлог, то јест објашњење зашто треба да буду послушни. Мени је сада педесет година, епископ сам и морам да кажем, да би манастир успео и да би напредовао, старци морају да буду послушни својим монасима. Баш као и у породици. Ако је породица добра и ако је у породици све добро уређено, родитељи су послушни својој деци. Када прост монах види да се старац брине о њему, мисли о њему, снисходи му на многе начине, тада он схвата да му старац даје пример Самога Христа јер је наш Господ Исус Христос дошао на земљу не да би владао, него да би служио нама људима. И тако, када видиш да старац чини апсолутно све за тебе, то изазива у теби као одговор топло осећање љубави, и ти видиш Христа у лицу свога старца и почињеш да га волиш и поштујеш. Мислите ли да заводим ред у својој епархији? Уопште не. Својим примером покушавам све време да надахњујем, а не да заводим неку врсту ригидног поретка. Често се догађа да епископу, старцу, или родитељу западне непослушни свештеник, монах, или дете који уопште не желе да се покоравају. И шта тада учинити: протерати своје дете? Наравно, не. У овој ситуацији могућ је само један излаз. Треба преклонити колена и помолити се Господу нашем, да нас просветли. Казати: „Ја не знам. Господе, помози ми да схватим шта да чиним са овим свештеником у својој епархији, или шта да чиним са овим монахом, или шта да чиним са својом ћерком у овој ситуацији?“ И само нас Господ може Својом светлошћу просветити у овом одређеном тренутку и показати нам право решење. И увек треба да имамо пред собом пример нашега Господа Исуса Христа, Бога Оца и Духа Светога, који нас учи да смо дужни увек бити у послушности и тако пројављивати своју љубав. Само ово може довести до доброг резултата. Питали сте ме за старца Јакова. Он никада није захтевао послушност. Говорио је: „Не требате мене да слушате, јер сам ја – мртав пас.“ Замислите, човек је овако говорио о себи, свети човек који је чинио чуда, који је током Литургије својим очима видео Анђеле. Његово смирење нас је учило. Био сам ђакон. Долазио сам код њега, а он је мени причао о својим проблемима! То ме је, наравно, веома смиравало. Већ тада ми је говорио да ћу бити епископ и ја сам разумео зашто је он то чинио: још тада ме је учио како бити епископ, како истински постати отац. Смирење нас много чему учи и врло добар пример за то јесте – распети Господ и Крст. Први старац са којим сам се упознао био је старац Порфирије. Имао је дар прозорљивости и када ме је видео, рекао је: „Дете моје, ти си врло активан.“ Предложио ми је: „Ако хоћеш дођи овде, разговараћемо. Али те шаљем старцу Јакову као духовнику. Будући да си рано постао сироче, отац ти је умро, у теби постоје психолошке празнине. Унутар тебе је гнев. А тај човек коме те шаљем је врло смирен, тактичан, учтив, и ти ћеш се такође смирити захваљујући његовом смирењу.“ Овога часа сам се сетио молитве коју је изговарао Свети Јустин Поповић, Србин: „Смирени Господе мој, смири ме смирењем Својим.“ И тиме је све казано. Ко има уши да чује. А ако неко нема уши, онда се испоставља да ће старац слушати, старац ће се смиравати, старац ће трпети и старац ће постати свет, а не његов послушник. Монашка служба – је покајање. И ми смо дужни да се смирено исповедамо свом старцу или нашој старици, то јест игуманији, јер не заборавите, у женским манастирима није духовни отац, већ духовна мајка. У женским манастирима улогу духовне мајке увек има игуманија и са њом се о свим проблемима мора разговарати врло отворено и кајати се. Ја такође вршим исповест у једном женском манастиру, али не дозвољавам да ме сестре зову њиховим старцем. Оне мене називају владиком. Зато што сам им рекао: „Ваш старац је ваша мајка игуманија, њој треба да исповедате своје помисли. А предамном ћете исповедати ваше грехе, ја ћу их разрешавати и такође подстицаћу, по мери својих сила, вашу борбу ка покајању.“ Најважније је својим смиреним ставом дозволити старцу да обави операцију у нашој души, не обазирући се на то што ће бити болно, јер старац у манастиру није за то да дели чоколаде и говори: „Браво!“ Старац је лекар душа и ми треба да молимо Господа нашега да Он просвети нашег старца и исцели нашу душу. Тада нам старац може много помоћи. Са мном је био такав случај да сам желео да одем на Атос, али старац Јаков је рекао: „Не, отићи ћеш на Кипар, јер ћеш тамо бити епископ.“ И то је било моје прво послушање, зато што сам тада одустао од сопствене жеље. Отишао сам код старца Пајсија на Атос и рекао му: „Па како то, мене старац шаље на Кипар, а ја то не бих желео.“ А он каже: „Не, старац Јаков је у праву. Треба да идеш на Кипар, јер је воља Господња за тебе управо то. Тамо ћеш отворити манастире мушке и женске. Рекао ми је да је потребно завршити правни факултет. „Онда, - каже, - сачекај две године, моли се, и за две године у срцу ћеш добити одговор, где тачно треба да идеш и са ким да живиш.“ И заиста, две године касније чуо сам у свом срцу одговор: „Треба да одеш на Кипар у град Ларнаку ка оцу Симеону.“ Послушао сам и отишао. Отац Симеон је био врло образован човек, сликао је иконе, био је врло префињен и душом и телом и имао је изузетну способност да проникне унутар човека. Сам Господ ме је послао к старцу који је био моја потпуна супротност. Овај старац је стрпљиво чекао четири године и није ми говорио ништа лоше. Тек четири године касније, први пут ми је рекао о једном мом недостатку. А ви предпостављате, какав је мој карактер! Хегемонистички карактер, нападан, врло гневљив, врло груб. Дакле, човек је тако дуго трпео и тек после четири године казао ми је о једном мом недостатку. Зато што је тај човек веровао да се све може постићи добрим примером, а не поретком. Када је једном строжије покушао да разговара са мном, увредио сам се и четири дана уопште нисам разговарао с њим. И да ли знате зашто сам проговорио? Четвртог дана ме је посетио сатана. Благодат ме напустила и нашао сам се као мрав у канџама огромног лава, који се зове демон. Не само духовно, него и физички сам осећао искушење у те дане. Тога дана смо прослављали сећање на Светог Спиридона епископа Кипарског и говорио сам у својим молитвама: „Свети Спиридоне, сачувај мене, као што си чувао овце своје.“ Ви знате, да је он био пастир. Тада сам решио да се смирим и то је била веома важна одлука за цео мој живот. Схватио сам да је смирење пред својим старцем – почетак покајања. Послушност старцу и смирење пред њим штите од сатане. Тако се постепено ослобађа срце од жеља, ум од мисли. Почиње да ти се свиђа да видиш своје недостатке, не твоје предности, не твоје добре особине, које можда имаш, него баш недостатке. Затим почињеш да говориш своје недостатке, исповедаш их свом старцу. Свети Исак Сирин каже: „Монах који се хвали предаје себе у руке ђаволу.“ Можете ли да замислите, ако себе хвалимо, шта радимо?! Ми сами себе можемо предати у руке ђаволу. Зато је врло важно кајати се. А да би се спознало истинско покајање мора се почети од смирене послушности своме старцу. Управо тако се отварају двери покајања. Да ли непослушност Богу увек води послушности демону или је могућ трећи пут? Сам Христос говори: Ко слуша Мене, слуша Мојега Оца, ко види Мене, види и Оца Мојега (ср. Јн. 14: 9-10). Шта је вечни живот? Следовање заповестима, јер онај ко испуњава заповести, познаје Бога. Уствари њих је само две: Љуби Бога свим својим срцем и љуби ближњега свога као самог себе. Само их је две, а из њих проистиче и трећа: љуби (ближњега као) самога себе, а како је другачије могуће љубити самога себе, него следовати заповестима Господњим? Стога никаквог трећег пута не може бити. Главни пут је послушност Христовим заповестима, а старац у манастиру – то је лик Христа. Једном сам питао оца Јакова: „Ако имам мишљење различито од мишљења старца, зар не би требало ово да му кажем?“ Студирао сам на правном факултету, имао сам такве мисли. Он је одговорио: „Обавезно говори што ти је у глави. Молићеш се и говорићеш: Исусе Христе, просвети мене, просвети мога старца. Ако се будеш молио он може прихватити твоју тачку гледишта.“ Рекао сам: „Шта ако не прихвати?“ – „Е онда треба да се молиш још топлије и после молитве још једном да му кажеш. Можда ће те тада послушати. И ако други пут старац не прихвати твоју тачку гледишта, онда заћути. И кажи тада у себи: „Исусе Христе мој, сада ме мој старац не чује, зато што није још дошло време.“ Не треба га осуђивати. Најгоре је говорити другој браћи лоше ствари о старцу. У манастиру има увек врло једноставне браће и ако изразите своја гледишта, нека мишљења, можете створити групације. Тада се наравно, духовни карактер покајања потпуно губи. Тада постајемо отворени за светске помисли. Зашто је прво непослушање Адамово наследно? Одговор на то питање даје Свети Кирило, Патријарх Александријски: Зато што смо наследили природу Адамову. У нашој природи лежи могућност непослушности, сумње пред старцем, пред Христом, пред вером по Јеванђељу. Постали смо двоједушни. Имамо једну душу, а две жеље. Два мишљења. Неки имају и три и четири... То доводи до психичких обољења. Али је од самог почетка нашег монашког живота важно правилно поставити питање, а оно се састоји у томе, како да се исцели наша људска природа од неких особина које су јој својствене? Када сам био у Атини упознао сам Светог Евменија губавца. Он ми је рекао: „Моли се: Господе Исусе Христе, подари ми кротост, смерност и једноставност (простоту).“ Питао сам га: „Ово последње, треће, заправо не разумем: да ли је толико важно да будем једноставан?“ – „Да, - одговорио ми је, - јер је једноставност врло тешка ствар.“ Рекао ми је: „Једноставан човек је свети човек. Једноставност је начин на који се човечији ум може кретати ка истини, ка Истини.“ Познате су речи Апостола: „Оно што нећу, то чиним, а оно што хоћу, не чиним.“ То је могуће јер је човек наследио природу Адамову, због чега је тако сложен. Зато Христос говори: „Ако не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско.“ А дечија особина је једноставност. Када одрастамо, ми губимо овај дар и само нам га Господ може дати. Старац Евменије увек је говорио једну јако добру ствар: „Када је у теби страст, молиш се и она се повлачи, али онда се поново враћа. Тада схваташ да је проблем много дубљи него што си у почетку мислио.“ Проблем је у томе што нема воље, то јест заправо нема жеље. Постали смо монаси, подвижници, аскете. Свети Максим поставља питање: „Шта је то аскеза?“ Па послушност и јесте аскеза. Например пост, бдење – су такође аскеза. Способност да поднесеш лоше речи које неко каже против тебе, да се смириш такође је аскеза. И Свети Максим на ово питање одговара овако: „Аскеза – то је дело воље. То јест, ти вежбаш своју вољу.“ Овим упорним понављањем покушаваш да вежбаш вољу. Али ми сами никада ништа нећемо постићи. Старац Евменије је говорио да ће наступити такав тренутак када ћеш се наћи у потпуном очају, када ћеш се разочарати у своје знање, у свој опит, шта год то било, тада ћеш пасти на колена и рећи: „Христе, ја желим да се исправим, али не успевам. Изгледа да желим мало. Помози ми да бих Те више пожелео. Хтео бих да Те више желим! Само Ти можеш, ја не могу сам.“ И када се човек потпуно ослања на вољу Божију, тада се отварају двери покајања. Тада почиње да плаче и да истински говори ове речи: „Оче наш, да буде воља Твоја, као што је на Небу, тако и на земљи.“ На земљи – то значи у мени, на мени да буде Твоја воља. И само је тако могуће излечити Адама кога носимо у себи, или Еву која је у вама, сестре. Ово је једини начин излечења, другог начина нема. И ово је најбоље дело које човек може да учини у свом животу. На Славу Божију превели са руског: Б. и М. Бановић Децембар 2020. л. Г. View full Странице
  4. Дана 27. децембра 2020. на празник Материца и недељу Праотаца, Епископ жички Г. Јустин началствовао је Светом Архијерејском Литургијом уз саслуживање архимандрита Дамјана (Цветковића), игумана рачанског Германа (Авакумовића), протођакона Александра Грујовића, ђакона Стефана Милошевског и новорукоположеног јерођакона Јулијана. Данас је литургијски догађај увеличала и благодат призива Светог Духа на новорукоположеног јерођакона Јулијана, сабрата Манастира Раче. Иако у тешким данима за све нас, Црква и даље добија нове жетеоце на њиви Господњој, радујући се тиме светлом и неисказаном дану Господњем, дану Васкрсења, дану који нас избавља и даје снаге да превазиђемо све препреке и недаће овога света. Након прочитаног јеванђелског зачала које говори о бремену богатства (Лука 18, 18-27) и призива Светог Духа на новог ђакона Свете Цркве Божије, Владика Јустин обратио се верном народу речима утехе и помоћи у времену које нас је задесило. Епископ је говорио о марљивости и огромној заслузи медицинских радника који помажу свима нама, ма какви год ми били они су увек ту за нас. По речима Владике, лекари се труде око пацијената и често кажу „колико је до мене толико сам урадио, остало је у Божијим рукама“. То потврђује чињеницу да човек науку може да изучи али да ипак све остаје на Божијој вољи, јер и сами видимо да је човек немоћан пред силама природе. Поука јесте да уз лечење треба да се и молимо Дародавцу свих добара и тако ћемо најбоље учинити за нас и наше најмилије. Нека Господ Бог и оне који знају и оне који не знају, оне који се плаше и они који се не плаше, и даље чува и крили благодаћу у све векове и сву вечност. Амин. Извор: Епархија жичка
  5. Иван Ивковић

    Најбоље правило

    Питање великом старцу (Варсануфију): „Молим те, оче и учитељу мој, да се не љутиш на мене због мојих грехова и да ми даш правило у вези тога како да пребивам у псалмопојању, посту и молитви. Реци ми да ли је потребно правити разлику у данима“. Брате, кад би ти проникао у речи твојих прозби, могао би да разумеш смисао који се садржи у њима. Признавајући ме за оца и учитеља, зашто ме у исто време сматраш и гневљивим? Отац је саосећајан и стога негневљив, а и учитељ је дуготрпељив и туђ гневу. Што се тиче правила за које ме питаш (рећи ћу ти ово): Ти хоћеш да раскрчиш пут којим се кроз уска врата улази у живот вечни (Мт.7,13-14). Христос сажето говори како треба ући тамо. Остави људска правила и послушај Рекавшег: Који претрпи до краја тај ће се спасти (Мт. 10,22). Ако човек нема трпљења, неће ући у живот вечни. Не тражи да од мене добијеш правило, јер ја нећу да будеш под законом, него под благодаћу (Рим.6,14). Апостол говори: Закон није прописан за праведника (1.Тим.1,9), а ми желимо да ти будеш у збрању праведника. Држи се расуђивања слично кормилару који управља лађом својом прилагођавајући се ветру. Када си болестан поступај у свему сагласно са оним што сам ти написао, а када си здрав (поступај) исто тако. Болесно тело не може да прима храну као обично, па се тада правило не може држати. И о данима (ћу ти рећи): Све сматрај подједнако светим и добрим. Чини све са разумом и то ће те привести у живот вечни у Христу Исусу, Господу нашем, коме слава у векове. Амин. Одговор истог великог старца истом ави (Јовану), и ави (Сериду) који је изненада опет хтео да успостави строго правило за братију. Сине мој, говорим теби и брату Јовану: Пре овога вам је већ било писано о дуготрпљењу, а и сада понављам: када се разбија млеко, излази масло, а кад руком стиснеш дојку излази крв (Прич.30,33). И још апостол Павле говори: И постадох Јудејац да Јудејце придобијем (1.Кор.9,20) и остало. А ниже он такође говори: Свима сам био све, да како год неке спасем (1.Кор.9,22). Ако неко хоће да савије дрво или винову лозу у облик обруча, он то чини постепено да се они не сломе, а ако савије изненада и снажно, они се одмах ломе. Разуми шта говорим. Исти, (тј. Јован), мислио је да узме на себе правило да за време поста никуда не излази, и старац му је то забранио да се не би жалостио уколико наруши правило кад буде принуђен да изађе због неког важног разлога. Кажи брату: Зар ниси чуо од мене да ма куда пошао, и ма шта радио по Богу, и срце моје свагда иде са тобом? И сада, брате мој, понављам исто што си чуо од мене и раније: Ништа не намећи себи (за правило) да не би, кад будеш изашао због неког оправданог разлога, био жалостан у мислима. Схвати смисао оног што ти пишем и поступај по томе, па ћеш бити спокојан. Нека ти буде мир од мене, или тачније речено, од Бога. Из књиге „Духовно руковођење“ (Манастир Хиландар), питања 23, 25 и 28.
  6. На празник Светог свештеномученика Платона Бањалучког, 5. маја 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион началствовао је светом Литургијом у манастиру Буково уз саслуживање сабраће ове свете обитељи. У свом обраћању, Епископ Иларион је најпре честитао монаху Платону имендан и свима пожелео срећан празник. Тумачећи свето Јеванђеље владика је истакао да Господ није учинио никаква чуда у Капернауму не због немоћи своје већ због неверја и равнодушности тамошњег народа. „Нека би нам Господ даровао све оно што је добро и корисно, а Он најбоље зна шта нам је и када потребно“ закључио је Епископ тимочки. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
  7. На лицима деце треба да видимо Бога и да пренесемо љубав Божју на децу. И деца треба да науче да се моле Богу. Да би се деца молила Богу, треба да имају у себи крв родитеља који се и сами моле. Греше неки који говоре: пошто се родитељи моле Богу, побожни су, изучавају Свето Писмо и подижу своју децу у „васпитању и науци Господњој" (Еф. 6, 4), природна је последица да ће им и деца бити добра. Али изволите запазити супротне резултате као последицу притиска! Није довољно да родитељи буду побожни. Они не треба да врше притисак на децу, не треба да покушавају да их силом натерају да буду добра. Може се десити да одагнамо децу од Христа када се егоистички држимо начела наше религије. Деца не трпе притисак. Не присиљавајте их да иду са вама у цркву! Можете им рећи: Ко жели, може сада да дође са мном или да дође касније. Оставите их да у њиховим душама проговори Бог. Узрок због којег деца појединих побожних родитеља, кад одрасту, постају неукротива, напуштају и Цркву и све друго, и трче у разним правцима да се духовно задовоље, јесте притисак који су на њих вршили „добри" родитељи. Тобоже побожни родитељи, ма колико да су се старали да од своје деце направе „добре" хришћане, својом људском љубављу су их изложили притиску и дошло је до супротног исхода. Другим речима, док су мала, деца трпе притисак, а кад им буде шеснаест, седамнаест или осамнаест година, тада видимо супротан резултат. Тада она, из отпора према родитељима, почињу да залазе у рђава друштва и да изговарају рђаве речи. За разлику од тога, када се развијају у слободи, истовремено посматрајући добар пример одраслих, радоваћемо се да их видимо каква су. У овоме је тајна: да би надахњивао децу, да би зрачио на њих, мораш бити добар, мораш бити свет. Живот деце је, изгледа, под утицајем зрачења од стране родитеља. Родитељи инсистирају: хајде да се исповедиш, иди да се причестиш, пођи да учиниш ово или оно... На тај начин ништа не бива. Но, дете види тебе, твој пример. Оно чиме живиш, тиме и зрачиш. Да ли Христос зрачи у теби? Ако зрачи, то прелази на твоје дете. Ту се крије тајна. Ако се тако буде дешавало док је дете сасвим мало, неће му бити потребно да улаже много труда кад одрасте. У вези са овим, премудри Соломон користи једну веома лепу слику наглашавајући значај доброг полазишта, доброг почетка, доброг темеља. Он каже на једном месту: „Ко њој [Премудрости] рано порани, неће се уморити; јер ће је [Премудрост] наћи поред својих двери" (Прем. Сол. 6,14). Уранити ка Премудрости значи бавити се њоме од најранијег животног узраста. Премудрост је Христос. Речи седи поред двери значе да се налази близу. Када су родитељи свети и када то својство пренесу на дете и пруже му васпитање у Господу, онда дете, ма како били рђави утицаји који долазе из његове око лине, неће подлегати тим утицајима јер ће се пред вратима његове душе налазити Премудрост, Христос. Оно се неће напрезати да стекне ту Премудрост. Изгледа као да је веома тешко да дете постане добар човек, али у стварности је то веома лако када се од раног детињства крене у живот са добрим духовним доживљајима. Тада није потребан напор при одрастању; добро имаш у себи, живиш њиме. Не трудиш се, доживео си га. Оно је твој иметак, који одржаваш, ако будеш пазио, кроз читав свој живот. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. Село Бабине надомак Пријепоља дочекало је и свечано прославило храмовну славу свога храма Свете преподобномученице Параскеве – Трнове Петке. Тим поводом, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету aрхијерејску Литургију уз саслужење пароха коловратског протојереја-ставрофора Богдана Кувеље, пароха пљеваљског протојереја Николе Олића и протођакона Николе Перковића. Звучни запис беседе Након заамвоне молитве предвођени својим Епископом сви су пошли у трократни опход око храма уз појање молитава заштитници храма Светој преподобној Параскеви, Господу и Богородици и читање одељака из Јеванђеља Господа Бога нашега Исуса Христа. Да нису заборавили своје претке који су им омогућили ову благодет коју имају у садашњем времену, становници Бабина су показали и тиме што су сакупили на једном месту имена свих погинулих у току Првог светског рата из њиховог села и за њих су са својим Епископом узнели молитве Богу да добри Бог упокоји њихове душе где све праведне и честите душе почивају. На крају је испред храма пререзан славски колач и освећено славско жито. Дирнут слогом и љубављу коју су показали Бабинци, Епископ Атанасије је похвалио њихов добар пут којим ходе: – Сабрани народе Божији, честитам свима вама окупљеним овде у Господу из разних крајева, из Бабина и oколних села, из Бобова, Кратова, Челебића, из Шумадије, из целе Србије, из Босне и Црне Горе. Једна од најхуманијих, најкориснијих, најлепших појава у нашем народу јесте саборовање у Господу, саборовање при храмовима Божијим. Саборовање око онога што је Божије је најчистије, најправедније и најкорисније, оно је вечно, непропадљиво. – Ово наше данашње сабрање у себе укључује више ствари. Призвали смо Божије име, Оца, Сина и Духа Светога, име Пресвете Богородице, Светих апостола, свих Божијих угодника. А то значи да су и они овде окупљени са нама. Призвали смо из рода нашега оне најдостојније, оне који су најчасније носили српско православно име. Данас смо помињали и имена ваших сродника који су пострадали на солунском фронту. Самим тим ово наше сабрање њих све сабира овде са нама. Ово наше сабрање има задатак да памтимо оно што је најбоље у роду нашем и да то никад не буде заборављено. Најбоље особине нашег народа да буду запамћене и да их опонашамо и практикујемо непрестано. – Они који су најстарији да сачувају до краја оно што је најбоље у нама, они који су у највећој снази да то најбоље одрже а они који тек расту да се томе најбољем уче. То је задатак оваквих саборовања као што је овај данас на овом дивном месту, поучио је Епископ Атанасије присутни народ. Сви сабрани, и домаћини и њихови гости из села Бобово, Челебићи и Кратово збратимљени са Бабинама, као и остали пристигли из разних крајева Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине пришли су затим да узму славско жито и парче славског колача а онда су прешли за заједничку трпезу. Домаћин овогодишње славе г. Славко Соколовић родом из Рогатице који од 1992. г. живи у Чачку, приредио је са својом породицом славски ручак за све присутне. За домаћина славе за идућу годину јавио се г. Миломир Лојаница из Бабина. Након заједничког ручка на бини постављеној испред храма приређен је културно-уметнички програм. Извођачи су били здравичари, певачи изворних песама, певачке групе, гуслари, из братских села али и уметници из Мојковца, Шавника, Увца и других места. Уз диван програм старији су оживели сећања на некадашња саборовања а млади научили нешто од обичаја и традиције свога народа са задатком да то продуже и очувају. Извор: Епархија милешевска
  9. Интервју са протопрезвитером-ставрофором Гојком Перовићем, ректором Цетињске богословије за „Православљеˮ Живот је поклон. Ред је да на тај поклон узвратимо, најбоље и највише како умијемо! * У педесети дан након Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник силаска Светог Духа на Апостоле – Света Педесетница. Замолио бих Вас да читаоцима Православља приближите суштину и спасоносни значај овог пресветлог празника? - У мом првом сусрету са Светим Писмом, једна од тема која ме је посебно збуњивала, јесу Господње ријечи упућене апостолима ”Ако ја не одем Оцу, неће вам доћи Утјешитељ”. Питао сам се – ”А шта ће мени/нама Утјешитељ”? ”Зар није боље да ти останеш Господе”? Другим ријечима, питамо се сви ”Зар је Господ морао да оде”? ”Зашто није васкрсли Господ остао међу нама”? То јесу била наивна и дјетиња питања, али и данас држим, да се у њима крије и одговор на Ваше питање о смислу празника Свете Педесетнице. Зашто је то велики празник? Шта њиме славимо? Зашто га зовемо рођенданом Цркве? Није ни логично ни нормално да човјек дискутује о томе шта Бог може – а шта не може, али слиједећи ток Господњих поука из Библије, управо видимо да је Господ Исус Христос својим Вазнесењем направио мјесто (простор) за силазак Светог Духа на апостоле. Ово не значи да Дух Свети није био присутан и дјелатан у свијету и прије Вазнесења, - али се начин КАКО дјелује, и питање ШТА ради Дух Свети, прије и послије Христовог Вазнесења, - очигледно разликују. Боље рећи, разликује се начин којим нам се Дух Свети открива, показује. Послије Вазнесења, Дух Свети нас сабира у једно Тијело. Дотадашње ученике, сљедбенике, пратиоце Господње – Дух Свети је учинио причасницима Једног Тијела. Учинио их је члановима, честицама Једног мистичног Тијела Цркве. Тијела Христовог. То је тајна празника, то је тајна догађаја који се десио. Догађаја који се једном десио, а опет се, непрестано – на свакој Светој Литургији – понавља. То је мистичан, светотајински догађај: од сљедбеника Господњег учења, од пратиоца на путу, од оданих ученика – апостоли нијесу постали партија, удружење, академија, школа, нити било што слично људским организацијама. Постали су Тијело Христово. Не - симболички, не - опонашајући нешто, не – правећи неку представу, него реално и надразумно, постали су Тијело Христово. Како се то постиже? Како су то успјели? Па не никаквом људском довитљивошћу, нити човјечанским организовањем. То једноставно долази одозго. С више. А то и јесте темељ нашег хришћанског оптимизма и надања, да сви ми, иако по много чему међусобно различити, и по природи ограничени – можемо постићи јединство са Богом и јединство међу собом, кроз то духовно сједињење црквеног сабрања. Једино право јединство јесте то јединство у Духу Светом, добијено на Педесетници. Јединство које нас чини причасницима Једног Тијела. То нам треба. Остале врсте јединства међу хришћанима: да исто мислимо, да исто изгледамо, да смо истог социјалног статуса… понекад не би биле на одмет, али нијесу нужне. Међутим, ово литургијско сједињење је нужно. Оно нас освећује. Уз велико поштовање према другим религијама, морам примјетити, да ни једно друго вјерско учење не проповједа толику могућност блискости са Богом, колика произилази из тајне сједињења људи и Бога у догађају Педесетнице. Ето, то је оно сједињење у Тијелу и Крви Христовој, на сваком мјесту и у сва времена, које – да се тако немоћно људски изразим – ”не би било могуће” док је историјски Исус, Господ наш Христос, боравио међу људима, прије свог Вазнесења. То је та Утјеха, која је, ожалошћене ученике (који гледају у одлазећег Господа) учинила сâмим Тијелом Његовим, присутним у историји, до краја свијета и вијека. * Празник Свете Педесетнице своје корене и почетке налази у истоименом Старозаветном празнику? - Тако је. Нови Завјет је у свему, наставак или испуњење старозавјетних сусретања Бога са људима. Нови Завјет је зрело доба онога што Стари Завјет чини дјетињством човјечанства. Ако је Васкрс круна и испуњење оних духовних најава старозавјетне Пасхе, да Јагњетова крв спасава од смрти и изводи из поробљености у слободу, онда је Тројичиндан (Духовдан) испуњење и остварење оног сабрања ког је Израиљ имао на Синају, у педесети дан послије Изласка. Господ Исус Христос по свом премудром плану, намјерно одабира предвечерје Пасхе да себе принесе на жртву, као Нову Пасху, Ново и Истинско Јагње. Исто тако, у педесети дан потом, Дух Свети сабира хришћане у Цркву, у Нови Израиљ, у исто вријеме кад је у Старом Завјету, Господ својим Законом, на Синају, сабрао изабрани народ. Старозавјетна Педесетница био је празник који се сјећао добијања закона на Синају, али је истовремено са тим прослављао крај жетве – један врло важан, Богом дани, животни догађај, у свакодневном животу Израиља. Његова суштина је, самим тим, била благодарење на даровима. Слављење Бога који нас чува, и који нам дарује живот. Ништа од тога у Новом Завјету није изгубљено или напуштено, само је продубљено евхаристијским карактером Духовдана. * Оче Гојко, у црквеним круговима често се за овај празник каже да је он рођендан Цркве. Лепа је прилика да нам у ширем смислу објасните овај благословени детаљ? - Цркву често, а погрешно, сводимо на институцију од националног, културног, политичког, историјског… и каквог све не, значаја. Мислим, непроцењива су и таква њена својства, али су она споредна, а често су и штетна ако у њима тражимо суштину Цркве. Зато формулација ”рођендана Цркве” није просто нека поетска слика, него суштинска догматска порука, да Црква почиње тамо гдје су људи сабрани и загледани у Небо. Тамо гдје, и тамо кад… на такве људе силази благодат Духа Светога. И тамо гдје такво људско сабрање не зна за разлике у расама, језицима, родним и социјалним подјелама. То је Црква. Све друго, - да она историјски траје, да ствара сопствену умјетност, да просвећује и описмењује бројне народе – све то стоји, али то не смије да нам замагли видик и сазнање, што је сушина јављања Цркве у историји. А суштина је, да нас Црква из историје, и кроз историју, преведе у Будући вијек. * У духу претходног питања, да ли можемо рећи да је Црква непрекинута Света Педесетница? - По својој литургијској суштини Црква јесте непрекидна Педесетница. Кад год и гдје год се служи канонска Света Литургија – ту је понављање, посадашњење догађаја Педесетнице. То је тај пролаз кроз вријеме, тај прозор у вјечност, који од скупа вјерујућих, од људи са манама и ограничењима, од смртних и грешних људи – чини причаснике (честице) благодатног Тијела Христовог. Као што је прва Педесетница сабрала у Једно, разне… ове и оне, овакве и онакве (довољно је рећи, да не говоримо о другима, да је тим скупом началствовао првоврховни апостол који се три пута бјеше одрекао Учитеља), али опет људе вјерујуће у Господње Васкрсење. Тако и сада, до данас, Црква има то својство, да окупља, да исцјељује, да нас ”враћа у првобитни потенцијал” да нас ” усмјерава ка напријед”, и да чини могућим оно што је људима немогуће. Као појединици, или као чланови земаљских удружења – немамо велике домете, али као чланови Цркве, као непрестани учесници Педесетнице, наш домет је – бесмртност! И није то никаква ”прича за малу дјецу”, никаква ”бајка”. Не. Мошти наших светитеља, чудотворне наше иконе, Светост литургијске чаше – јесу свједоци те непролазности Педесетнице у овој пролазној историји. * Темељ и врхунац прослављања празникâ у Цркви Христовој јесте Света Евхаристија. У једној од својих омилија, Свети Григорије Богослов каже да је Света Евхаристија педесетничка и Светодуховска реалност? - Управо се о томе ради. Евхаристија је оприсутњење Педесетнице. Она није подсјећање на давно прошли догађај. Она није опонашање нечега што се неповратно збило. Литургија није свечана академија којом обиљежавамо годишњицу силаска Духа Светог на апостоле. Она је, она јесте силазак Божији, ништа мањи, ништа слабији од ондашњег силаска на апостоле. С тим што смо апостоли данас ми. Да ли претјерујем? Ни најмање. То смо ми, садашњи хришћани. Такви смо – какви смо. Увјек призвани да будемо бољи. Јесмо ли слаби и недостојни својих предака? Јесмо. Али Бог може и од камења направити своју дјецу. Можда смо и најгори, али нијесмо гори од камења. Тако да вјерујемо да са нама и преко нас, преко баш нас – Господ може све. Не по нашим предиспозицијама, не по нашим заслугама, - али по Божијој љубави, даје нам се, достојанство апостола, и могућност да данас будемо исто што и они. Причасници благодати. Синови Божији по благодати. Бесмртни по благодати. Побједници, над гријехом и пролазношћу – по благодати. * После пасхалног богослужења које представља Славље над слављима, богослужење Свете Педесетнице обилује посебним благољепијем и дивном химнографијом, али и јединственим особеностима. Једна од најуочљивијих особености је вечерње Свете Педесетнице, на коме се након вечерњег входа и великог прокимена, читају три Духовске молитве, док за време њиховог читања народ Божји у храму прави венчиће од траве. Драги оче Гојко, замолио бих Вас да нам приближите садржај и значај ових Духовских молитава? - Молитве о којима је ријеч су нарочито садржајне и лијепе, читају се баш тог дана – па су по много основа јединствене. Карактерише их подједнако благодарствени и прозбени тон. Тон слављења Божије љубави према нама, и тон тражења да у тој љубави останемо. У тим су молитвама поменуте све ситуације, све околности у којима хришћани живе, поменути су и живи и упокојени, све наше наде и страхови. То је баш једно обраћање дјеце Оцу Небеском, да нас сачува под својим окриљем и да се ”ријеке воде живе” потекле најприје из празног Христовог Гроба, а потом и са Сиона на Педесетници, да те ријеке не пресуше, да се не заустављају. То су молитве да Црква настави своје постојање. Гледано логички, философски – звучи претенциозно. Не може зависити тако велика и важна ствар од грешних људских молитава. Ако Бог не жели – нећемо га ми умилостивити за тако нешто. Али наша вјера није философија. Наша вјера је Љубав. Она није наговарање Бога на нешто, нити ”потезање за рукав” – она је учешће, судјеловање пролазних у непролазном, смртних у бесмртном. А како ће човјек учествовати у Божијем послу? Не можемо се са Богом договарати, нити смо у прилици да захтјевамо или да му наређујемо. Једино што приличи и што је одувјек приличило људима који стоје пред Богом – јесте молитва. Молитва љубави. Молитва наде. Молитва повјерења. * Оче, зашто се на празник Педесетнице уноси трава у храм и зашто плетемо венце? - То је, историјски гледано, остатак старозавјетног благодарења Богу на прве приносе жетве, на прве плодове земље, које, кроз законе природе Господ дарује људима. Класје, трава, цвијеће… све су то плодови Божијих дарова, којих је у ово доба творевина препуна. На ово историјско значење вијенаца надовезује се и духовни, символички значај вијенаца. Преплитање траве и снопова, као наше међусобно преплитање и јединство различитости у Цркви, које се везује у нераскидив сноп. Преплитање Божијих дарова. Преплитање божанског и људског у Цркви. Вијенац као слика Божије благодати која долази одозго. Вијенац као награда за мучеништво. Вијенац као Божији дар и подршка. Вијенац као израз Божијег савршенства, утканог у сву природу. Вијенац – као Његошев ”Горски вијенац”, као најљепша ријеч српског језика која изражава потпуни украс и посао довршен Божијом руком. * Преподобни Јустин Ћелијски богомудро каже: Ми у Цркви Христовој непрекидно живимо у слави Духом Светим, Његовом силом, Његовим моћима. Он је Тај Који раздељује све дарове у Цркви. Он је Тај Којим расте наша вера, расте наша љубав еванђелска, расте наша молитва, расту свете врлине у нама. Према Вашем пастирском искуству и мишљењу, који су видови актуализације овог празника у нашем животу, и како сачувати радост празника када смо суочени са бројним искушењима и овоземаљски таласи нас непрестано запљускују? - Нема потребе да се бринемо ”шта ћемо и како ћемо”. Прво због тога што је Господ баш тако заповједио, да се не бринемо. А друго због тога, што нам суштина празника поручује да ништа није до нас – сâмих нас по себи, него је све одозго. А ако смо у томе што је одозго, ако се ослањамо више на благодат и на оно ”ако Бог дâ”, а мање на своје ”планове и могућности”, е тек онда постајемо активни учесници величанственог дјела. Изван Божије благодати, ми смо немоћни посматрачи ”смијешне људске судбе”, а у њој смо ”прегаоци којима Бог даје махове”. Учешће у литургијском животу је једини и незамјењиви услов ”актуализације” празника и очувања празничне радости. Оно ће нас увјек подсјећати и шта је смисао црквеног живота, да не застранимо и да се не нађемо на супротној страни од нашег Господа, који је пред Пилатом, јасно и недвосмислено рекао да Његово царство ”није од овога свијета”. Парадоксално али истинито, ко се не оптерећује земаљским, ко не брине о земаљском, него о Божијем, - њему таквом, гле чуда, Бог може дати и да влада земаљским и да побјеђује земаљско (као што је дао Светом Сави или Светом Петру Цетињском), а онај ко само згрће и броји земаљско, и уноси се само у земаљске тактике и планове, тај ће и без земаљског остати. * Оче Гојко, надахнути стихом из једне богослужбене песме у којој појемо да: „Светим Духом свака душа живиˮ, замолио бих Вас да упутите празничну поруку читаоцима новина Српске Патријаршије? - Све што имамо – поклон је. Поклон подразумјева радост. Поклон нас обавезује на љубав. Поклон тражи да и ми дајемо колико год можемо, без престанка. И то не на начин да замишљамо себе на Косову пољу, Солунском фронту или у некој изванредној ситуацији у којој нити смо били нити смо могли бити. Осврнимо се око себе. Наши ближњи су наши императиви, и наше најважније ”битке”. Ових дана, ту међу нама, један млади човјек избавио се од потопа и допливао до обале узбурканог језера. То је Дарко Вујошевић из Подгорице. Он је знао да не може наставити свој хришћански живот, ако одатле оде даље и ако се не осврне на троје људи који су се топили у води у исто то вријеме. Мислим да није ни слутио како ће се тада завршти његово учешће у литургији. Сви су тог јутра били на недјељној служби у Манастиру Врањина на Скадарском језеру. Вратио се. И живот дао за друге. Он је тако свима нама показао да Педесетница још траје. Мало ко од нас ће се наћи баш у таквој ситуацији. Али, кад мало боље погледамо, ми смо непрестано на обали узбурканог језера, у коме се топимо и ми и људи око нас. Живот је поклон. Ред је да на тај поклон узвратимо, најбоље и највише како умијемо. * Драги оче Гојко, дозволите ми да Вам у празничној радости срдачно заблагодарим на овом празничном разговору и промишљању, желећи Вам свако добро од Господа! - Хвала и Вама! Мени је ово изузетна част и привилегија, да учествујем у настанку једног од бројева нашег ”Православља”. *Објављено у Духовско-видовданском броју "Православља" - новина Српске Патријаршије (бр. 1254, 15. јун 2019) Разговарао: катихета Бранислав Илић, сарадник „Православљаˮ - новина Српске Патријаршије Извор: Православље
  10. Празник Светог великомученика и побједоносца Георгија – Ђурђевдан, молитвено је прослављен у острошком манастиру у понедјељак 6.маја 2019. љета Господњег. Свету литургију служила су острошка сабраћа началствујући јеромонах Владимир, архимандрит Мирон, јерођакони Роман и Зосима, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. http://manastirostrog.com/wp-content/uploads/2019/05/Besjeda-o.-Vladimira-na-Djurdjevdan.mp3 Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабранима се ријечим празничне бесједе обратио о.Владимир, који је казао да данас треба да се сјетимо зашто и због чега се прије сваког богослужења призива Дух Свети. – Ако се сјетимо да су апостоли, прије Педесетнице, били скупина плашљивих људи, који нису имали храбрости да исповиједе Христа и стану испод Његовог Часног Крста прије Његовог страдања, јер Дух Свети није био сишао на њих. То су били колебљиви, плашљиви људи, све док Господ није на Педесетници послао на њих Духа Светога и испунио их божанственом Силом. Плодови Духа Светога се поготово пројављују у оним који су животе своје положили за Христа, као и Великомученик и Побједоносац Георгије. Он се зове Побједоносац јер је побиједио све људске страхове, сво невјерје и уз помоћ благодати Духа Светога одрекао се свога имања, све раздијелио сиромасима и у страшним мукама крвљу својом и главом својом посвједочио Његово васкрсење – казао је о. Владимир и додао да Христово васкрсење најбоље свједоче свети мученици. На крају богослужења саслужитељи су благосиљали и пререзали славски колач који су у славу Божију, а у част Светог Георгија, крсне славе, принијели острошка сабраћа протосинђел Сергије, монах Матеј и послушник Димитрије, као и славске колаче сабраних свечара. Извор: Манастир Острог
  11. Управо ту фотографију агенција Getty Images је на свом Инстаграм налогу објавила у избору 9 најбољих из цијелог свијета. Недељник је ове године са митрополитом Амфилохијем урадио интервју у древној Дукљи, крај Подгорице. На Томину недељу, а митрополит је тамо служио литургију. Послије је приређена светковина са вјерницима из свих крајева Црне Горе који су долазили у великим групама.
  12. Митрополит Амфилохије је у интервјуу за Недељник опширно говорио о свом животу, односу са свим властима са којима је имао додира, а фотограф Игор Павићевић је забиљежио тренутак када су ђеца дошла код митрополита на сликање и по благослов... Управо ту фотографију агенција Getty Images је на свом Инстаграм налогу објавила у избору 9 најбољих из цијелог свијета. Недељник је ове године са митрополитом Амфилохијем урадио интервју у древној Дукљи, крај Подгорице. На Томину недељу, а митрополит је тамо служио литургију. Послије је приређена светковина са вјерницима из свих крајева Црне Горе који су долазили у великим групама. View full Странице
  13. Croatian International Airshow Varaždin (CIAV) 2018. održan je osmi put prethodnog vikenda. Uz prisustvo 11 zemalja u zvaničnom letačkom i statičkom programu lokalna inicijativa Aerokluba „Varaždin“, Ministarstva odbarane i drugih ministarstava Hrvatske isporučila je događaj za pamćenje. Pozdrav publici na kraju spektakularne rutine. EF-18A iz 12. Winga baziran u Torrejónu došao je da prikaže šta sve može uraditi sa viškom snage na malim brzinama / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Preambiciozno zamišljen, na mišiće izveden, uz jedno vanserijsko iznenađenje, podosta egzotike i već na CIAV-u viđenih nastupa, letelica i letača, ovogodišnja manifesticija definitivno je nadigrala simpatično lokalno rivalstvo koje je dostiglo vrhunac prošle sezone. Lokalna civilna ekipa koja je poslovično bila pogubljena veličinom onoga što su zamislili bila je većinom rukovođena bivšim vojnim licima koji su ih doveli u red i koji su izneli celu priču. Ostaće zabeleženo da su, svi zajedno, uspeli da, uz pomoć CROCONTROL-a i drugih službi, koordinišu skoro sedmočasovni letački program prvog dana na praktično dva aerodroma – većina ozbiljnijih letelica doletala je u svoj dinamički slot sa Plesa. Uspeti da pozoveš i da ti se pojavi većina od pozvanih tog kalibra poduhvat je vredan divljenja. Poduhvat koji na delikatan i uvek zabavan način izbalansira propuste u organizaciji kojih je i ovaj put bilo. Za početak, pogledajte video najzanimljivijih momentata ovogodišnjeg CIAV-a: Međunarodna vrela gužva Verovatno do sada najposećeniji CIAV. Laici su imali dovoljno hrane i piva, vremenski uslovi ni za trenutak nisu pokvarili odličan porodični open-air događaj / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Ako izuzmemo teror nefiltriranih informacija sa Wikipedije od strane nepripremljenog najavljivača programa, publika je uživala / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Kao CIAV veterani (ovogodišnji nam je četvrti sa kojeg smo izveštavali) možemo sa visokim stepenom sigurnosti konstatovati da je poseta civila (opšte laičke populacije) bila na rekordnom nivou, možda čak i najveća do sada. Bilo je lepo pozdraviti se sa svim prisutnim entuzijastima i profesionalcima ali i videti da je došlo dosta „svetine“ koja je imala veliku šatru, hranu i pivo. Vremenski uslovi su kao i pre dve godine bili pakleni. Curili smo na sve strane. „Jara“ odnosno „haze“ je dodatno poružila fotografije velikog broja onih sa aparatima. Bogovi čuvanja investicija i truda organizatora aero-mitinga osmehnuli su se CIAV-u i najavljena letnja oluja nije se materijalizovala prvog, najbitnijeg, dana. Kratke kišice je bilo pred kraj ali je par nastupa obavljeno i nakon nje tako da je sve na kraju ispalo savršeno. Ove godine nije bilo previše štandova i drugog komercijalnog sadržaja ali je zato prostor za opštu publiku, sa kojima su spotteri bili embedovani na njihovu ličnu i porodičnu tragediju, bio dupke pun. Čini se odgovarajuće veličine i za sve buduće iteracije događaja. Po broju stranaca, pre svega spottera sa prijateljima i porodicama, može se konstatovati da je ovogodišnji CIAV imao značajnu inostranu posećenost. Publika se bazirala i na okolnim putevima i njivama / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Bilo je letanja a bio i je Španac sa svojim Hornetom Na ovogodišnjem CIAV-u prema zvaničnom podatku organizatora bilo je prisutno više od 50 letelica. Višemesečno najvljivanje sa ponekad suvišnim viškom ponosa i nadmetanja nije se materijalizovalo u potpunosti. Bilo je otkaza, pomeranja rasporeda ali sve u skladu sa očekivanom dinamikom ovako kompleksnog hibrida general aviation/vojnog/warbird događaja. Ministarstva odbrane i unutrašnjih poslova Hrvatske poslale su skoro sve što imaju. Pored MiG-ova, Pilatusa, akro grupe HRZ-a „Krila Oluje“, Air Tractora, Kanadera, helikopterska flota je pored Mi-8MTV i policijske 212-ce bila obogaćena „novim“ Kiowama koje su prvi put nastupile iznad Varaždina. Solo nastup UMD-a na radost stranaca / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six „Novi“ Amerikanci u HRZ-u prvi put iznad Varaždina za publiku / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six …i u paru kao CSAR podrška / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Kompletna rutina „Krila Oluje“ sa jednim avionom manje / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Polivanje piste. Izgovor za nekoliko brisanjaca i prisustvo ovog izuzetnog aviona / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Hrvatski MUP došao je sa Bellom i EC-135 / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Raznovrsnost generalne avijacije i warbird gostiju je zaista bila praznik za oči. CIAV ali i komšijski Čakovec zaista znaju da pozovu sve i svašta na radost publike. Ove godine na Varaždinu statiku je krasio UH-60A European Air Servicesa, kompanije koja se nada da će uspeti da se nametne kao provajder obuke za eventualnu HRZ nabavku američkih helikoptera ovog tipa. Priredba ni ove godine nije mogla da prođe bez Galeba YU tabli iz Slovenije ali i šarenolikih, modernijih, mlaznih aviona namenjenih za obuku vojnih pilota. UH-60A zauzeo je centralno mesto na statici / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six SAAB 105 Ratnog vazduhoplovstva Austrije / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six PZL-130TC-2 Turbo Orlik Ratnog vazduhoplovstva Poljske / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Beechcraft, Beech 18 „Southern Comfort“. Dok je bio u USAF službi nosio je oznaku C-45H. Proizveden 1950. godine / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Andrej Perc, stariji od dva redovna akro-Slovenca koji nastupaju iznad Varaždina / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Čovek sa najkvalitetnijim imenom u akrobatskoj areni / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Na radost stranaca koji koriste svaku priliku da vide MiG-21 u letu, pa još na aero-mitingu, HRZ nije razočarao sa prikazom. Solo nastup UMD-a je bio sve ono što non-display piloti mogu i treba da urade: brisanjci, izvučeni stajni trap, valjci sa izvučenim trapom. Druga interesantna tačka kasnije u programu bila je formacija dva naoružana jednoseda dežurnog para sa Plesa i Pilatusa u okviru scenarija air policing presretanja. Kiowe su štitile CSAR pokazanu rutinu, Kanader je, da prostite, istresao svoj tovar. Nekarakteristični air policing / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six …i odpozadi / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Najveći skandal svakako se dogodio kada je RAF-ov Tajfun odlučio da izvede „a sad nešto sasvim drugačije“ rutinu. Da li je pokazao srednji prst Hrvatima u trenutku preleta Varaždina zbog izbacivanja Engleske u fudbalu nećemo nikada saznati jer je umesto prikaza pilot jednostavno uhvatio pravac piste, dao gas, povukao palicu na sebe, otišao gore. I to je to. Objektivi su se spustili, spoteri se pogledaše međusobno sa užasom na licima, usledio je smeh. Da li je sve vreme zapravo prelet ka prebaziranju do Rumunije bio planiran? Zbog čega organizator to tako nije najavio? Potpuno razočarenje. …aaaaaaand he’s gone / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Zatim je na scenu stupio EF-18A Ratnog vazduhoplovstva Španije. Najspektakularniji nastup u vazduhu CIAV-a, lokalne i regionalne scene nešto je što će se još dugo prepričavati i po čemu će ovogodišnji aero-miting u Varaždinu ostati zapamćen. Radi se o praktičnom dokazu da jedino display pilot, dakle namenski, planski i koreografisano, može i treba da obavlja ovakve nastupe. Matori je došao u display box na leđima na srednjem settingu snage i od prve sekunde rekao: „Hold my beer“. Usledio je high-alpha ples višetonske mrcine sa očiglednim viškom snage, besprekorno izvežbanom rutinom, sporo, upravljivo i baš kako treba ispred publike. Entuzijasti i laici ne zatvoriše usta od prvog do poslednjeg sekunda. Nikakva repozicioniranja od pet minuta da bi uhvatio pravac diplay linea, nikakva gubljenja iz vidokruga, matori je sve uradio u dužini piste, motao ga je pod ručnom kao da je Rus, kao da ima vektorisan potisak. Promene pravca borbenim zaokretima su za žene – Španac je to radio nakon duplog snap-rolla. Spektakl. Zvezda ovogodišnjeg CIAV-a. Vađenje fleka nakon Tajfuna / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Forsaž, minimalna snaga, zaokret, maksimalna snaga, još besmisleniji zaokret, stall warning off / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Scenirana nestabilnost za „…“ kod publike / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Presuda? CAIV 2018 ostaće upamćen po Hornetu, novim HRZ elementima u nastupu, standardno šarenolikim GA prisustvom, vrućini, rekordnoj posećenosti i par sitnih negodovanja. Spotteri nisu bili adekvatno smešteni, najavljivač programa je bio skandalozno neupućen i neskriptovan, muzika je bila jeziva (Tony Braxton umesto AC/DC-a), komunikacija (posebnom putem društvenih mreža) je bila neadekvatna. Ipak, ostaće zapisano da je jedan mali aeroklub kao i svaki put do sada imao hrabrosti da sniva drastično preko svih svojih mogućnosti i da većinu toga i ostvari. Da pozovete EF-18 i da on dođe, da koordinišete toliki broj letelica na dva aerodroma – treba to izvesti. Bravo za CIAV 2018. Sami sebi ste drastično pomerili lestvicu za sledeći put. Sad nema nazad. Ili što bi Španac rekao: „Kako nema nazad, pazi sad ovo…“. Petar VOJINOVIĆ
  14. У албанској јавности и медијима се последњих месец дана све више могу прочитати наслови о озбиљним закулисним радњама између Србије, Албаније и Косова, и заједничкој дипломатској офанзиви о коначном решењу статуса Косова – подели Косова на српски и албански део. Колико се чини по млаким реакцијама, ни највећи део међународне заједнице не би имао ништа против таквог решења, које би им једном за свагда скинуо са дневног реда питање Косова и Метохије. Не једанпут се у нашој јавности чуло да је то најбоље решење ком можемо да се надамо. КОРЕНИ ЗАБЛУДЕ Корени заблуде да је подела Косова и Метохије најбоље решење вуку корене од Добрице Ћосића. У време када је он први пут изашао са тим предлогом, постојала је СФРЈ, са моћним службама које су радиле на томе да се КиМ у целости одвоје од Србије и тиме је ослабе. У тим тренуцима, ситуација је заиста била „дај шта даш“. Међутим, ситуација се од тада променила, а логика и реторика оних који то решење подржавају, остала је иста. Добрица Ћосић, иако носи мноштво несумњивих заслуга за српски народ, творац је и једне потенцијално врло погубне заблуде – да је решење поделе Косова и Метохије између Срба и Албанаца највише и најбоље што Република Србија икад може да добије. Међутим, колико је то решење заиста добро за Србију и Србе који на КиМ живе? Да бисмо ствари сагледали до краја, морамо их погледати из три угла – албанског, међународне заједнице и српског угла. АЛБАНСКИ УГАО Албанци на Косову и Метохији су у потпуно хаотичном стању. Нема независности, макар не оне којој су се они надали, нема визне либерализације, полако пресушују и стране донације, а незапосленост је, према њиховим званичним статистикама, око шездесет процената. Демографија им је у катастрофалном паду, са тенденцијама да ће се тако настави, а исељавање је и без визне либерализације масовно. Бројка од 1,8 милиона људи, колико их на КиМ никада није живело, је резултат огромних манипулација на попису из 2011. године, када су уписивани и људи који на КиМ одавно не живе или никад нису ни живели. Поред тога, та бројка, колико год да је увек била нереална, према садашњим мигрантским и демографским токовима међу Албанцима, делује као фантазија која се никада неће остварити. Албанско друштво на КиМ је у предконфликтном стању. Изгубили су значајан део подршке међународне заједнице која их је видела као превртљиве, непоуздане и неспособне да изграде одрживе институције. Социјална ситуација их притиска и на површину избацује оне са радикалном реториком и настојањима. Због замршене структуре поделе власти на КиМ између формалне – централне, и реалне – власти на терену, институције не могу да функционишу, што је све очигледније. Замршена структура поделе власти је и један од разлога због којих се решења из Бриселског дијалога не спроводе уопште или се спроводе само парцијално, и један од разлога из ког се не може очекивати да нам ико може гарантовати спровођење било којих договора који се постигну. То је друштво у опадању, чак и на средњи рок. Дугорочно, ради се о друштву које нема шанси за опстанак уколико се нешто драстично не промени, и то у наредних 5 година, за шта постоје изузетно мале шансе. Другим речима, ради се о друштву које није стабилно, нема снаге да спроведе ни оно што је већ договорено, а о неким дугорочним планирањима нема ни речи. УГАО МЕЂУНАРОДНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ Међународна заједница, а посебно највећи део Европске Уније, је уморна од косовског питања. Поред умора, имају својих нагомиланих проблема, којих се неће ослободити у скорије време. Њима би у овој ситуацији одговарало било какво решење око ког се сагласе обе стране, па све и да је то решење да се у потпуности врати српски суверенитет на КиМ. После уложених двадесет година и огромних ресурса, нису успели да од КиМ направе иоле стабилно или одрживо друштво, и не желе да се ту задрже више него што би морали. Са изузетком САД и донекле Немачке, које и даље имају снаге да се овим питањем баве, остале чланице међународне заједнице не би имале ништа против било каквог договора између представника Србије, Албаније и Косова. Све ово под условом да то не омета мир у региону, односно да тај договор нема последица на статус Босне и статус Македоније, јер не желе да се уместо једног отворе још два или више нових проблема у региону. СРПСКИ УГАО Српски политичари, највећи број интелектуалаца, а и велики део народа, сматрају поделу КиМ најбољим решењем које се може извући. Поред тога што би Србија поново успоставила суверенитет над севером КиМ, у преговорима би се обезбедиле гаранције за Србе и Српску Православну Цркву јужно од Ибра, а у игри је и отварање питања Републике Српске. Поред тога, Србија би била на убрзаном курсу ка ЕУ. Међутим, ово је све далеко од реалности и плод је краткорочног посматрања ствари, заблуда које корене вуку још из бивше Југославије, као и нереалног сагледавања тренутне ситуације. На првом месту, питање Републике Српске би се отворило, али никако у пакету са решавањем ситуације на КиМ, јер је став међународне заједнице у том погледу кристално јасан. У тој ситуацији, када је ситуација са КиМ завршена, свако даље отварање питања Републике Српске би било у правцу унитаризације Босне и Херцеговине. Оправдање за недозвољавање нове промене граница би било једноставно: подела Косова би била резултат воље обе стране. Воље какве у БиХ не постоји. Уколико би се косовско питање затворило, следеће на „европској агенди“ Србије, која је гарант Дејтонског споразума, би био „неодржив“ статус Републике Српске, која кочи напредак БиХ ка ЕУ и НАТО. Размена територија на целом Балкану не долази у обзир, јер међународна заједница неће да прихвати самосталну муслиманску БиХ, и неће, макар још увек, да отвара питање федерализације и распарчавања Македоније. Срби преко Дрине, од којих многи здушно гурају ову причу, не би од ње дочекали било шта добро, јер, макар за сада, не постоје шансе да се дозволи цепање БиХ. Срби са Косова и Метохије би нестали. И они северно и они јужно од Ибра. Они јужно од Ибра би, заједно са СПЦ, били изложени новом кругу притисака, а када би једном питање Косова постало за међународну заједницу „решен проблем“, нико се више не би освртао на било какве гаранције које су дате у преговарачком процесу. За то имамо и пример Срба у Републици Хрватској, чија је судбина, поред гаранција из Ердутског споразума, позната. Једном када би Србија признала нове границе, изгубила би свако право да реагује било како, сем саопштењима и дипломатским нотама, на које се нико не би освртао. Северно од Ибра, прво би нестали политичари и бизнисмени које тренутно подржава Република Србија, јер би у новим околностима њихов утицај био несразмеран важности територије на којој држе власт и моћ. Изгубили би се сви фондови намењени Србима северно од Ибра, и сва места северно од реке Ибар би постала варошице без икаквог реалног значаја. То би од тих места направило варошице без икакве економске перспективе, попут многих у Србији, што би даље довело до убрзаног исељавања људи који би своју срећу потражили другде. Све ово би, у неком периоду од двадесeтак година, довело до тога да на подељеном КиМ, и северно и јужно од Ибра, Срба више не буде, а да културна баштина Српске Православне Цркве буде у стању сталне угрожености, јер би гаранције за њен опстанак, као што је већ појашњено, остале мртво слово на папиру једном када се Косово изгуби из фокуса међународне заједнице. На крају, шта би добили Београд и централна Србија? Добили би краткотрајно славље „историјског решења косовског чвора“, добили би хрпу обећања за бржи пут ка ЕУ, и то је све. Већ сутрадан, схватили би да нису добили никакве гаранције од стране Савета министара ЕУ, које је једино тело способно да такве гаранције пружи. Затим, суочили би се са тим да на путу ка ЕУ морају да се испуне и остала поглавља, пре свега поглавље 23, које ће нам улазак у ЕУ одложити макар за седам до осам година. Даље би се суочили са чињеницом да у ЕУ не постоји реална жеља за проширењем у догледном периоду. Даља условљавања би се тицала статуса Републике Српске у БиХ, односа са Русијом, али и Кином, а комшије које су у ЕУ већ спремају подугачак списак захтева. На крају, Србија ће, са Косовом које је део Уједињених Нација (самостално или као део Албаније) сигурно моћи да очекује и тужбу за геноцид и још неке поступке који ће се против ње повести, што није ништа непознато, јер су косовски политичари и до сад тражили путеве да ту тужбу поднесу. Подела Косова и Метохије, ма колико краткорочно била привлачна нашој страни, довела би само до поништења скоро целог двадесетог века, и свих жртава које смо дали. Иако тако на први поглед не изгледа, ради се о најгорем могућем решењу, које би значило не само крај Србије на Косову и Метохији, већ и крају постојања Срба на Косову и Метохији. Из те перспективе, чак и тренутни статус преговора око решавања техничких питања, са остављањем решења коначног статуса по страни, дугорочно је далеко боље решење. Упоредо са тим решењем, постоји и мноштво ствари које се у међувремену могу урадити, о чему можда неком другом приликом, и на другом месту. Дејан ДAВИД
  15. Српска академија наука и уметности (САНУ) приредила је свечани пријем на којем су уручене новчане награде ученицима средњих школа из Србије који су током 2017. године освојили награде на светским такмичењима. Извор: Телевизија Храм View full Странице
×
×
  • Креирај ново...