Претражи Живе Речи Утехе

„Мој највећи страх је да завршим сама, без икога да ме воли и брине о мени“, рекла је једна дама на ово питање. На први поглед бисмо рекли да је овај одговор добар и тачан. Али ако стварима приступимо духовно, открићемо да то садржи много себичности. Највећи хришћански страх не треба да буде да ли ће бити вољен или збринут. На питање „Који је ваш највећи страх?“ хришћанин који живи у Христу одговара сасвим другачије. „Мој највећи страх је да не могу да волим друге. Мој највећи страх је да постанем неспособан да волим друге као крст, без ичега заузврат, без икакве рачунице. Мој највећи страх је да се не покажем недостојним љубави мога Христа. Мој највећи страх је да не живим у егоцентричности, да обожавам свог самоидола, занемарим свог ближњег, ко год он био. Не плашим се да ме неће волети одређена особа. Оно што ће ме скупо коштати је да престанем да га волим”. *** Не, није страшно што су ти упутили примедбу, што те то погодило, што су те вређали и понижавали. Страшно је што ти то не можеш заборавити, не можеш опростити, не можеш се понизити. Ваш ум жваће оно што ваше срце не може заборавити, било добро или лоше. Да се не бисте удавили у својим мислима, избаците из свог срца све отровно и штетно и пустите да се у њему укорене оне ствари које вас маме на осмех. Немојте све толико анализирати. Сместите добре мисли и не дозволите да се лоше угнезде у вашем срцу. Не заборавите да на крају не можете ништа променити нити се уклопити са свима. То је живот. Будите флексибилни у вези са оним што долази у ваш живот јер нас себичност чини неспретнима. Скроман човек лако напредује. Не зато што је безосећајан, већ зато што је прихватио да његове моћи не иду тако далеко и да не може натерати некога да га воли или да се слаже са њим. Немојте себи ускраћивати прилику да доживите срећу остајући у прошлости и у фиксацији вашег погођеног егоизма, јер срећа може бити у вашој будућности. Дајте себи прилику да се ослободите прошлости, несреће, гунђања и малодушности и отворите се будућности која вас позива да доживите Рај. Прошлост је корисна само ако се користи да нас учини мудријима, избегавајући грешке које смо направили. Сви смо створени за Небо. Сви смо ту да доживимо срећу. Немојте се правдати затварањем у лоше мисли и лоше ситуације из прошлости. Не заборавите да вас неко увек воли и брине за вас. Не заборавите да без обзира на тешкоће које окружују ваш живот, постоји тиха оаза која се зове Христос. Он те увек воли. Он ти увек опрашта. Он ти даје будућност без краја, без бола, без патње, са само једним вечним пољупцем прихватања. архим. Павлос Пападопоулос https://www.bogonosci.bg

Браћо, кроз оно што ја називам „наш принос Богу“ можемо се свакодневно уздићи ка Богу и положити своје поверење у Њега; можемо комуницирати са Њим као пријатељ са пријатељем и тражити од Њега све. Тако Му предајемо своје животе и можемо Му причати о свом болу, својој жељи, својој муци, својој сумњи. Можемо да Му причамо о свом бићу, нашој жртви, па чак и о смраду нашег греха, који Христос мора да преузме на себе и очисти га. То је наше уздизање ка Богу, наш повратак Њему након што смо Га напустили; то је наше исцељење, наше опроштење, наше спасење — сва ова значења могу се сажети у реч „уздизање“ ( анафора ). Најбољи и најдиректнији начин на који можемо свакодневно – па чак бисмо рекли и сваког минута – да се уздигнемо ка Богу, јесте да изговарамо Исусову молитву. Све тешкоће и искушења кроз које је Црква прошла и који су је скоро расцепили, били су повезани са њеним настојањем да сачува ову молитву, која нас одмах чини боговима: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног“. Сви знате ову молитву. Ви сте верујући људи и немогуће је да верник не зна ову молитву. Хајде да видимо због чега је она толико важна. Речи „Господ Исус“ употребио је апостол Павле у свом опроштајном говору презвитерима у Ефесу (Дела 20:24-25). Речи „Исус Христос“ користио је апостол и јеванђелист Јован, посебно у својим посланицама. Речима „Христос, Син Бога Живога“ апостол Петар исповеда да је Христос Син Божији (Мт. 16,16). Црква узима речи и обраћања ова три главна апостола и ставља их у наша иначе духовно нечиста уста. Стога су ове речи богонадахнуте и апостолске. Сада да догматски приступимо значењу речи „Господ“. Када кажемо „Господе“, исповедамо Христову божанску природу. Исповедамо да Христос никада неће недостајати у нашим срцима, иако у исто време Он у потпуности пребива на небу са Својим Небеским Оцем и Светим Духом. Стога је онај који улази у мене сав Бог; речју „Господ“ исповедам Његово божанство. А пошто сам ја тај који изговара молитву, Он је Тај који улази у мене, и онда постајемо једно. По учењу Цркве, пошто Христос пребива на небесима и ја сам са Њим тајанствено сједињен, сједињујем се и са Светом Тројицом. „Исус“ је Његово људско име. Када изговарамо ово име, признајемо да је Бог потпуно човек. Реч „Христос“ је име које указује на сједињење Његовог божанства и Његовог човечанства; ово име сведочи да је Христос Богочовек. Видите да са ове три речи одмах исповедамо да смо православни хришћани и да у нашим срцима нема ни трага јереси. Ова молитва је заправо молитва Православне Цркве. Недавно су и неке друге деноминације покушале да искористе ову молитву и да је учине својом, али знање и вера која им је потребна да то ураде нису део доктрине коју су изабрали. Хајдемо сада да размотримо молитву са антрополошке тачке гледишта. Зашто кажемо „Господе“? Јер, створивши нас по свом лику, Он нас је учинио и господарима. Стога, када кажемо „Господе“, ми показујемо да се молимо својом слободном вољом, да се свесно молимо. Такође показујемо да смо свесно згрешили и да се свесно кајемо. Реч „Исус“ сведочи о обнављању човека који је пао својом вољом. Показује пад човека, од кога је избављен Христом. Тада кажемо „Христос“ јер је као Богочовек Христос узео на себе наш пад, нашу смрт, тугу нашег срца и обновио нас за нови живот. „Господ“ је име Бога у Старом завету. „Исус“ је име Христа, нашег истинитог Бога, у Новом Завету. Реч „Христос“ се у Новом завету користи углавном после Вазнесења Христовог. Стога, речима „Господе, Исусе Христе“ обухватам целокупну историју наше Цркве у једну фразу и постајем део живота Старог и Новог Завета и Цркве. Ова фраза сведочи о постепеном откривању Христа у историји. „Господ“ је најлепша химна, „Исус“ је најдивнији облик захвалности. Чак и када бисмо изговорили милион других речи захвалности, ниједна од њих не би се могла поредити са овом речју. „Христос“ је наша теологија. Овим именом исповедамо Његово човечанство и Његово божанство. „Помилуј“ је наша молба Његовој нествореној енергији. А додатак „грешник“ је наше исповедање пред Њим. Пророк Данило каже: „Клањам се пред светим храмом Твојим и хвалим име Твоје за милост и истину Твоју, јер си узвисио реч Своју изнад свега имена Свога“ (Пс. 137,2). Ово је милост Божија, ово је Његово божанство. Дошло је време да схватимо значење Давидових речи! Са овом молитвом која испуњава цео свет, израз који користимо је заиста истинит: „Светлост Христова све просветљује“. Светлост Христова сија свуда. Где год да изговоримо молитву, оно је испуњено светлошћу, а у овој божанској светлости и ми постајемо светлост. То јест, постајемо престо Божији, јер нас је Он сам посетио. И Дух Свети постаје неодвојив од нас од тренутка када почнемо да изговарамо ову молитву. На тај начин можемо да комуницирамо са Богом током целог дана. Ако то не чинимо, осећамо се празно. Молитвом славимо Христа, узносимо се на небо, учествујемо у Његовој слави и у Његовом присуству. А пошто Христос обитава у Светој Тројици, тако и ми обитавамо у Светој Тројици. С друге стране, када изговарамо молитву, налазимо се у јединству са Оним који је у свему, стога се и сједињујемо са свиме. За оно кратко време када кажемо „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног“, живимо пуним животом – земаљским и небеским. Ми превазилазимо време и улазимо у вечно царство. Ми улазимо у Царство Божије са силом олујног ветра (уп. Дела 2,2), и Царство улази у нас (уп. Лк.17,2). Као да смо се укрцали у огњена кола пророка Илије и путујемо ка невидљивом Богу Који обитава на небесима. Пењемо се у овој пламеној, сјајној кочији и улазимо у светла пребивалишта Божија (уп. 2 Сам. 2,11). Када изговарате молитву, постајете светлост, постајете бог. Хватате се за Онога који је неухватљив и тако постајете чистилиште Старог Завета (Изл 25:17-22; Рим. 9:5), принос Новог Завета (Рим. 10:12) и олтар Откривења (Откр. 6:9). Када изговарамо молитву, из нашег срца извиру духовна светлост и миомирис. Одмах осећамо присуство Бога и повезујемо се са Духом Светим. Ми постајемо Исусова радост, а Христос постаје наша радост. Као што „у Њему обитава сва пуноћа Божанства телесно“ (Кол. 2,9), тако кроз молитву, која испуњава наше биће Христом, ова пуноћа Божија обитава у нама. Браћо моја, молитва је веома лак начин да бисмо могли да се узносимо ка Богу свакодневно и из минута у минут. То је једноставна алатка, али је истовремено продорна и узвишена. Она је прожимајућа као што је Бог прожимајући, и онолико узвишена колико је Он узвишен! Молитвом се одвајамо од земље, јер нисмо земаљски прах, него деца Божија. Молитвом постајемо способни да живимо литургијски позив: „Подигнимо срца своја Господу“, постајемо способни да закорачимо на Свету земљу срца наших, на Синај срца наших, где су ноге Бога и Исуса Христа некада ступиле. Да ли се сећате када су јерусалимски свештеници и левити питали светог Јована Крститеља: „Ко си ти? Можда си ти Христос?“, одговорио је: „Ја нисам Христос (...) али постоји Један међу вама кога не познајете. Он је онај који долази после мене, који је претходио мени.” (Јован 1:19-20, 26-27). Има Један међу вама, рече им, Кога не познајете, али ћете се уверити да је Он Христос. Он је Бог, Који је рођен пре мене, јер је Он Син Божији, Који је био нестворен физички у свом божанству, а рођен је у телу у свом човечанству. Ви Га не видите, али „овде стоји Онај кога не познајете“. Сетимо се Господа и поменимо име Његово изговарајући молитву. Такође, не заборавимо да чак и ако смо у паклу, Он је у нашој средини, иако Га не видимо. Он је наш истинити Бог, Кога су свети видели и Кога ми доживљавамо у себи. Иако сам се трудио да о овој теми говорим што једноставније, она је ипак крајње теолошка. Наравно, нисмо у стању да разумемо све богословске нијансе, али наша душа може да се загледа у њих и наш ум полако и постојано почне да их схвата, посебно ако их испитујемо. Вера се не може стећи знањем, нити разумевањем; међутим, наша духовна чула то могу осетити. Стога, колико год да је ова тема тешка, она је наша тема. Као што је дете у материци наше дете, тако је и наш лични однос према Богу наша лична ствар, наш сопствени живот, који се рађа у утроби Бога, Оца нашег. архимандрит Емилијан Симонопетриски https://www.bogonosci.bg

Ако пажљиво погледамо живот око нас, не можемо а да не уочимо занимљиву и значајну законитост – наш однос и осећања према Богу се преносе и одјекују у нашем односу према људима. Онај ко верује у Бога обично има поверења у своје ближње; ко воли Бога, воли ближње своје. Ако човек држи заповести Божије, он испуњава и законе људске; ако поштује Бога, поштује све људе; ако је његова душа испуњена осећањем захвалности Богу за Његове безбројне милости према нама грешним људима, он никада не заборавља да захвали и људима за услуге које су му учињене, ма колико оне мале биле. Ово оплемењујуће и васпитно дејство које вера има на нас је једна од њених највећих снага. Људи су некада живели веома близу Бога. Осећали су Његово присуство не само у свету око себе, већ и дубоко у својим душама, које су биле испуњене не само страхом и страхопоштовањем према Његовом величанству, већ и захвалношћу за Његову љубав и благодат. Осећај света древног човека био је прожет осећањем синовске захвалности према Оцу Небеском, Који људима – и добрима и злима – дарује безбројне користи и милости. И ово осећање захвалности Свевишњем учинило је човекову душу меком и добром, дало му је осећај оне сигурности коју дете има када пружи руку родитељу да га води. Колико смо ми људи данас различити! Наши преци су мало познавали свет и уживали су у делићу његових благодати, али њихова срца су била преплављена великом захвалношћу Свемогућем Богу. А ми, савремени људи, открили смо многе тајне природе и грабежљиво и непромишљено користимо огроман део њеног богатства, али у нашим срцима нема ни трунке захвалности Ономе који је створио све видљиво и невидљиво и који нас је поставио да управљамо Земљом и да будемо њени добри господари. Незахвалност је толико дубоко усађена у нама да је постала наша друга природа. Мислимо да смо све сами постигли, а не пада нам на памет да се некоме за нешто захвалимо. Не схватамо да све што смо постигли, што имамо и што јесмо - дугујемо само Богу. Јер нас је Он створио и унео у нас чежњу за светлошћу и тежњу ка савршенству; Он нас је даровао душом (лик Божији у нама) и слободном вољом, вечно трагајућим умом и незаситном радозналошћу. Наша незахвалност Богу најбоље се показује у јеванђелском читању о десеторици губавих (Лк. 17,12-19). На једном од Његових путовања, Христа је једном срело десет људи који су боловали од тешке и неизлечиве болести губе. Издалека су вапили ка Господу, молећи Га за милост и исцељење. Христос им је рекао: „Идите и покажите се свештеницима“, пошто су само ови могли да потврде да ли је неко већ заиста исцељен. Губавци су кренули и на путу осетили да су већ здрави. Али само се један од њих вратио и, славећи Бога, пао ничице пред Исуса и топло му захвалио за његову велику милост. А Христос тужно упита: „Десет се очисти; а где су деветорица?“ Захвалност је једна од најлепших манифестација људске душе. У осећању захвалности леже извори доброчинства. И обрнуто – незахвалност је једна од најружнијих људских мана. Не будимо незахвални. Увек захваљујмо свима за добро које су нам учинили. И не заборавимо да са искреним синовским осећањем заблагодаримо Свемилостивом Богу за безбројне доброте којима нас је тако великодушно подарио. Захвалимо Му и што нам је дао срећу да живимо искре из Његовог безграничног и дивног универзума. о.Александар Лашков https://hristianstvo.bg

Патријарх Порфирије и чланови Сабора код председника Републике Србије Објављено 17/05/2023 Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, са господом архијерејима окупљеним на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, посетили су данас у Генералном секретаријату г. Александра Вучића, председника Републике Србије. Првојерарх Српске Православне Цркве и архијереји су разговарали са председником Републике о неколико за наш народ веома важних питања, а посебно о текућим и предстојећим притисцима који се тичу дијалога о Косову и Метохији. У разговору је наглашено да је јединство народа, поготово у временима великих искушења, стуб очувања државе и националних интереса, а да Црква има изузетну улогу у очувању тог јединства. Том приликом, патријарх Порфирије је истакао: – Уважени господине Председниче, Блажењејши, високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, уважени господо и госпође министри, драга браћо и сестре, За нас је радост што можемо да будемо заједно са вама у Председништву Републике Србије, које осећамо заиста не као своју кућу, него осећамо да јесте наша кућа. Осећамо са једне стране потребу да искажемо да све оно што се овде чини за добро нашег народа где год да он живи, за добро Србије, има нашу подршку. Са друге стране осећамо одговорност, јер нисмо само посматрачи збивања, него осећамо сами да имамо одговорност за свако добро нашег народа где год да он живи, а нарочито у Републици Србији, као и за добро свих људи, јер једно друго не искључује. Где год желимо добро нашем народу то подразумева добро и свима онима који су са њим. Као Црква ми знамо шта је вера у Бога, али и то да је човек, поред свих осталих потреба које има, пре свега биће које има потребу за, да тако кажем, метафизичким утемељењем свога постојања. Није само искуство вере и нама не треба то говорити и доказивати, него је чињеница коју препознаје наука и то не од јуче, дефинишући човека као homo religiosus, дакле, биће које поред осталога има потребу за Богом, бави се питањем Бога. И пред саборским оцима сам се сетио једне приче везане за Анштајна. Њему је један гост, кога он поштује, поставио питање: Шта је смисао и циљ живота? Он је знао да је Анштајн човек који има и памети и знања, неко ко може да одговори на многа питања. Одговор великог научника је био: Ако се питамо о циљу и смислу живота онда припадамо људима који се баве питањима вере. Саговорник је тада закључио: Ако је то тако, онда је сувишно и можда боље да се уопште питамо о смислу и о циљу постојања. Анштајн је на то додао: Могућ је такав један пут. Међутим, ако би се тако поставили у односу на питање смисла и постојања живота тада бисмо били људи којима не само да је тешко да живе него би било немогуће да живе. Дакле, да парафразирам самог Ајнштајна, без питања вере, без Бога, човеку не само да је тешко живети, него је и немогуће. Шта сам овим хтео да кажем? Хтео сам да кажем следеће: да – разговарали смо не једампут на ту тему. Сви ми из Цркве, јавно смо износили не једампут, оно што сматрамо да је важно. Чињеница је да је веома важно да се боримо на сваком пољу живота једног народа и државе, као што су економија, безбедност… да тражимо решења за разне изазове са којима се суочавамо на пољу друштвених, психолошких, политичких и свих других изазова. Међутим, ако простор вере остане празан као фундаментални, онда и сви ови други простори, ма колико били успешни или ма колико са више успеха или мање успеха покривали наше потребе, остају ипак у најмању руку или у најбољем случају краткорочни. Ових дана смо се суочили са великом трагедијом у нашем народу. После овог нашега састанка и ове трпезе љубави ићи ћу на сахрану Ангелине, која се упокојила као десета жртва масакра који је починио један дечак. Сви овај проблем покушавају да разумеју: зашто се десило то што се десило? Наравно, многи у том покушају, по сваку цену траже одговорног изван себе, оптужујући другога, ко год да је тај други, да је он одговоран за то што се десило. Као да нисмо један организам. Ја сам не једампут рекао да смо сви одговорни. Ја сам први одговоран и нећу да анализирам шта то значи, зато што размишљам о свету, о човеку и о себи у духу Јеванђеља. Међутим, било ми је интересантно да су и психолози и социолози и стручњаци разних профила, позивани на све могуће медије да кажу шта мисле о томе, зашто, како и ко је крив, изузев, у само неколико случајева на мањим медијима где су позвана два свештеника. Нигде никог од оних који би имали шта да кажу, али не само да кажу, него који би засигурно речју Христовом, речју Јеванђеља помогли свеукупном суочавању са тим изазовом и решавањем тог проблема. Мене су позвали ђаци из Земунске гимназије, најбројније гимназије у Србији у вечерњим часовима, да им се обратим. Било је преко хиљаду деце. Ниједне медијске екипе није било да то забележи. Ја немам лично проблем са тим, да ме не разумете погрешно. Напротив, верујем да би сваки епископ, вероватно и сваки човек који има неку функцију, радо изабрао да буде негде у миру и тишини, да није у вртлогу бура које, бојим се, нису само завитлане овде на нашим просторима, него да су пре свега глобалног карактера и да су тешко ухватљиве. Сви ови социолошки, психолошки, филозофски и разни други покушаји личили су ми, слушајући и гледајући то што се збива на екранима, као да неко гледајући узбуркано море види таласе и покушавајући да дефинише таласе хоће да објасни дубину мора. Враћајући се на Анштајна и чињеницу да је човек homo religiosus мислим да је важно да сви разумемо да нам је Бог свима потребан. Наш народ је православни народ и да није било православне вере која га је уобличила Јеванђељем Христовим кроз историју и кроз векове ми не бисмо били данас то што јесмо. И зато је веома важно, а разговарали смо већ и раније, да питање веронауке вратимо само у почетни положај, онако како је то било у најмању руку када је уведена и враћена у школе, како се не би десило да нам због великих искушења и изазова са којима смо суочени промакне брига о суштини онога што јесмо, јер ако одбранимо љуштуру, своју спољашњу форму, што је неизоставно важно и веома тешко, а будемо се изнутра расточили, заправо не буде нас било, шта ће нам онда и та спољшња форма, коме ће служити и шта је она. Вама хвала што разумете потребе свог народа, а то јесу и потребе наше Цркве. О суштинским и важним проблемима и темама сви морамо заједно размишљати и свако може, а и треба, да да свој допринос. Ми смо, ево, на Сабору и разговарамо пре свега као људи Цркве, црквено размишљајући о ономе што је суштина нашег постојања, о вери у Христа, о светој Литургији, о богослужењу, о молитви. Међутим, ми нисмо измештени из овога света и времена, него на тим темељима, кроз призму Христову, кроз призму Јеванђеља, сагледавамо овај свет, односно оно што јесте најнепосредније наше искуство и на шта смо позвани, а то је да Христовом речју и Христом дамо преспективу и могућност живота у нади и у вери да не можемо бити поражени. Хвала вам на овом позиву и опростите што сам можда задржао неки минут више вашу пажњу. Питање свих питања или најважније питање у овом тренутку за наш православни народ јесте тема Косова и Метохије, а највише смо времена до сада у одржавању овога Сабора посветили том питању… Ми се молимо да Косово и Метохија буду оно што јесу. То је саставни део Србије. Косово је наше срце. Косово је ум, извор нашег постојања. Косово и Метохија су наша колевка, али у исто време, стојећи на позицијама за које мислимо да су правичне, да су праведне и истините, сва братија је много више речи посветила потреби да наше молитве буду за заједнички живот на Косову и Метохији и са Албанцима и са свима другима, као и за заједнички живот са свим људима где год да живимо, са другима и другачијима, да наше молитве и наши напори буду усмерени на то да колико год можемо допринесемо разумевању других и да други разумеју нас, на показивању елементарне хуманистичко-антрополошке иситне да човек без човека не постоји, да је човек створен не да буде човеку вук, него да буде пријатељ, да је други створен Богом, вољом Божјом, да кроз њега упознамо себе и упознамо поменути циљ и смисао нашег постојања. И то је негде једногласно не само размишљање него и осећање свих браће архијереја и читавог нашег Сабора. Хвала и опростите! Извор: СПЦ.РС

Можда би души лакши и подношљивији наслов био рецимо, „Бог наш, перач прозора“, јер ти храбри људи које смо на ТВ-у гледали како перу прозоре на америчким облакодерима изазивају поштовање. То баш и не би могао свако, висина, ризик, ваља се дрзнути и стајати на уској дасци са свим оним реквизитима, док вјетар дува заносећи конопце и платформу на којој стоје. Само тренутак, зао час, непажљиво заквачена закачка на сигурносној сајли… и фљас! Прати ноге може готово свако, то је задатак којим се не ризикује ништа. Или пак да? Оно што се ризикује јесте лични интегритет, достојанство, статус. Још ако то чиниш некоме коме не мораш, ко је савршено способан да сам обави тај тривијални задатак свакодневне хигијене, једноставан и за стари свијет, сасвим обичан и неславан, тим прије. Свети Боже, Свети Моћни, Свети Бесмртни, помилуј нас! Побједничке ријечи, исти такав напјев којим у цркви појемо трисвету пјесму. Радостан, охрабрујући, величанствен, помало дрчан, гласан и одсјечан. Химна Богу Творцу, Господару свијета и нашег живота, Судији Праведном свима које не волимо, Ономе горе, и у исто вријеме и Ономе доле, и Ономе лијево, и десно, и у дубину и ширину и наше душе и душе свијета. Силноме Богу! Свебогу! У свим епитетима силе и моћи, који се могу ређати до сутра и прекосутра, трагајући за њим по и за њима, изоштримо оптику! Наш поглед, изоштравајући објектив ума и срца, пиљећи у небеса вишње силе и славе, поражено види само оно знано и празно од онога чију грмљавину у тоналитету истом са тоналитетом наше спознаје о њему очекујемо, и постаје свјестан изневјерених очекивања, као и сваки пут када тражимо оно чега нема, што смо створили сами („све што љубимо, створили смо сами“, како рече Дука). Исувише смо уплашени и од саме празнине небеса како би се дрзнули и са за нас добрим разлогом наљутили на њу. На Њега! Но ипак празни, свакако празни, док се поглед не одбија ни од њега ни од кога или чега другог, већ пустопољи до граница видокруга. Тачка времена у којој обарамо поглед неминован је крај, очекивани исход. До новог заваравања и изоштравања оптике у маглуштини будаластих очекивања да се сами себи укажемо одозго. Оборени поглед, пропраћен звуком клокота воде која, како се чини, дотиче хрбате наших стопала, пружа јасну слику. Очима! Бог нам пере ноге! Он је перач ногу! Ум и срце приковани су још уз ону малопређашњу небеску пустопољину, а нашим најобичнијим људским очима, зеницама и жутим мрљама ваља их свести до ове сцене и остати живо, поднијети призор Бога – перача ногу! Зар се одрећи снатрења о ономе горе, кога би вољели имати, чијим би се атрибутима оправдало све наше о њему, а некако прихватити овога чија сила се састоји у прању наших стопала, изглед од савијене људске прилике у чијим шакама наша боса стопала бивају умивана уз нејасно и једва чујно гргољење течности и шум пешкира којим их брише завршивши посао. Како не признати да његова Стијена говори из свих наших мозгова?! Таман посла ти то да радиш! Брука! Ни у ком случају нећеш ти прати ноге наше! Ти?! А Он, Рабин, Бог, Емануил, Перач ногу, Петру и нама: Ако вам их не оперем, немате удјела са мном! https://teologija.net/bog-nas-perac-nogu/?fbclid=IwAR3Em_xa4lVzU4-GR-hEwj2dqji23oc5dMXlOnsKhC-mm42nJJeMYbygmSo

Дешава се да сусрет са особом која емитује порицање може да нас узнемири. Његов говор постаје узрок забуне и такве унутрашње буре да је потребно време, позитивне мисли и призивање помоћи одозго да се смири. Зашто? Шта је погрешно што човек може да поремети мир и спокој наших срца? Лако је кривити друге за сопствена „погрешна дела“. Али то нам заправо не помаже, већ нас оставља неизлечивим, отврдњава нас против њих и самооправдава нас – што одбија нашу промену. Поремећај који може изазвати нечије присуство или говор показује рањивост нас самих, која крије себичност и друге страсти. Уравнотежено унутрашње стање је плод благодати Божије, као резултат духовне борбе. Односно, онај ко вежба на начин који предлаже Црква, који се срдачно моли, који са љубављу учествује у божанском општењу, који несебично служи ближњему, доживљава нормално стање. Не покрећу га ирационалне жеље, не живи без контроле, не „дише“ без љубави. Различити вируси и микроби који постоје око нас утичу на рањиве организме и чине их болеснима. А то показују симптоми: грозница, дрхтавица, итд. Јаки организми прихватају вирусе и микробе, али их не потискују. Из наведеног примера јасно је да сметња изазвана понашањем, говором или присуством неких људи показује рањивост нашег духовног стања. Ко има понизност, сматрајући себе нижим од других, а друге бољим од њега, прихватајући њихову равнодушност или одбацивање као средство личног исправљања, не узнемирава се. Он се узда у промисао свог Господа, који тихо и тајно развија његову зрелост кроз догађаје које дозвољава да се догоде. Дакле, не потцењујући особу која се, заиста, може понашати другачије од онога што очекујемо, он види „токсичног човека“ као средство да се открије ономе ко нема љубави, који се није понизио понижењем Христовим, који не трпи братову тешкоћу. Наш сусрет - редовно или повремено - са "токсичним људима" може се манифестовати на следећи начин: Боримо се са њима, понашајући се као они – „око за око“. Презиремо их, укључујући тврдоћу наших срца. Прилазимо им са расположењем љубави, увидевши болест коју имају и самим тим скривени бол кроз који пролазе као и усамљеност коју доживљавају. Прва два приступа нас удаљавају. Трећи нас спаја и тако нам даје радост и слободу деце Божије. https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/p-andreas-agathokleoys-i-synantisi-mas-me-toxikoys-anthropoys/#

Како старим, живот ме учи да се понекад слажем, а понекад не слажем са нечијим мишљењем. Будите спремни са опрезом да се не сложите или слoжите са било ким. Овако започињем своја размишљања јер осећам да данас нико ништа не жели да мења а они који то наводно желе да ураде, чине то са превише непажње, површности и ризика. Морате стално да обликујете дискусију јер данашње друштво не зна за дијалог, слагање и сарадњу. Све ово говорим зато што се у данашњој стварности, све што се „креће креативно“, аутоматски покушава истребити. Сваки напор и иницијатива нових облика мишљења и дијалога се клевета, окаља и уништава. Ствара се рефлексивна самоодбрана која не дозвољава да дише ништа што је другачије. Аутоматски се активира невероватан механизам осуде, клевете и испитивања мишљења, личности, организације, институције без способности разликовања и суштинске аргументације. Афористичке фразе, безвредне идеологије, етикете и описи - јеретик, атеиста, нововаарламиста, аријевац, западњак, екумениста, издајник, итд., покушавају да обележе сваког ко отвара прозор ка новом, ка стварању, ка дијалогу са историјом и њеним непосредним питањима. Многи парадирају у „рецензијама“ објављеним на блоговима, сајтовима, новинама и часописима, са очигледним елементима незнања, анксиозности, најгоре злобе и самодеструктивне емпатије. Тешко је у свим овим текстовима и коментарима пронаћи непристрасан критички став који ће одговорити на суштину мисли и питања која у јавној расправи постављају мислиоци, филозофи, теолози итд. Напротив, наилази се на порицање и селективно читање, хроничне стандардизоване одговоре, застареле речи, појмове и термине у облику идеологија без валидације у животима људи. Савремени човек испољава психолошки унионизам, таквог облика и унутрашњег интензитета, да не жели ништа да промени ни у једној области свог живота. Исти видовњачки свет порицања, несигурности и невољности стварања, који негира промене у друштвеној организацији нашег живота, је онај који не жели и не може да се суочи са важним питањима која дотичу културну структуру нашег живота и нашег менталног живота. Осећам да је ово порицање заправо страх. Егзистенцијални страх. Несигурност народа који је изгубио везу са собом и временом, који није научио да живи са питањима већ са спремним и често „божански надахнутим“ одговорима и решењима. Неуки смо у слагањима, у дијалогу. Хранимо се мртвим институцијама, устаљеним улогама, облицима и структурама друштвеног организовања, за које видимо и логично схватамо да сада воде у ћорсокак, али се плашимо да их променимо. Желимо да све буде неометано јер смо забринути и нервозни што треба да преузмемо одговорност. Одговорност подразумева особу, контакт са самим собом и стварношћу, временски период непосредне реализације а не одлагања. Само особа која има суштински однос са собом може одговорити на питање садашњости. Синдром затворених бића, било друштвених, етничких, расних или верских, духовних, јесте страх и егзистенцијална несигурност. А ово је разлог за недостатак себе. Страх пред новим. Плашимо и не можемо да верујемо непознатом. Лакше се сналазимо у познатом, у препознатљивом јер има примитиван осећај сигурности. Одговорност има ризик. Односи одговорности, које је Христос донео у свет, претпостављају односе поверења, вере и наде. Желимо да контролишемо стварност. Чак смо и Бога претворили у објективну стварност, као сат који носимо на руци. Тако Га контролишемо. Претворили смо Га у једноставан потрошни осећај. Ми не улазимо у однос са Њим, јер веза претпоставља ризик и авантуру. А фобично друштво, култура страха не ризикује. Више воли да остане у мочвари и ужасно мирише. Не излази, јер сваки потез представља одговорност. Више волимо сигурно, познато, па макар било и болесно. На овај начин не ризикујемо, а као резултат тога, ми не живимо. Живимо само у преувеличавању наше необуздане емоције. Карактеристично за депресију. Мислиоци и духовни људи, својим животом и писањем, покушавају да отворе дијалог. Покрећу нас на другачије тумачење и разумевање. Они нас доводе до погледа на стварност који је другачији од онога који смо имали, који смо научили и на који смо навикли. А то нас заправо толико брине, да бисмо радије да их спалимо у ватри него да их слушамо. Јер ако их послушамо, закорачићемо у сопствени потлачени унутрашњи глас. Ми смо у 21. веку и још увек не можемо да зрело и одговорно станемо пред нови космолошки и антрополошки модел мишљења и предлога који се отварају за шири дијалог, у новој реалности која се непрестано развија. Нема потребе да се слажемо или чак компулзивно не слажемо, јер само наилазимо на другачији приступ нашој стварности. Морамо да одрастемо као појединци у друштву суочени са дијалогом. Будите спремни да слушате, да се не слажете и да се слажете. Експериментишите и окусите искуство стварања, које је радост, и удаљава нас од интроверзије и фобија. Отвара наше биће и истовремено наше друштво за нешто другачије што жели да се роди а наш ментални унионизам то не дозвољава. о. Ливиос извор: antifono.gr

Сваки пут када читам Библију, стичем утисак да je Бог често бираo људе, који нису били најбоља деца свог времена, да пошаљу поруку, да доврше план, да манифестују Његову славу. Не само да су били грешници, јер смо сви ми грешници, већ су били и на маргинама друштва у коме су живели. Проститутке, сиромашни и презрени, сви непожељни у друштву били су блиски Њему. Не заборавимо да је једна од највећих оптужби, које су фарисеји упутили Христу, била да се дружи са свим маргинализованима. У Јеванђељу Христос започиње разговор са једном таквом женом. Упутити јавно речи жени, негде на пустом месту, то је био преседан. Али Христа није било брига шта људи говоре, нису га интересовала њихова веровања и схватања, њега је једино занимала Његова мисија. Дакле, Христос игнорише ум света да би спасио постојање. Он то није урадио само тада. Он то увек ради. Да би вас приближио Себи, Он ће оставити по страни све оне који стоје на путу сусрета са Њим. Ова жена је жедна и одлази у врелини поднева да сипа воду из Јаковљевог бунара. Изашла је када није било људи јер су је коментарисали, оптуживали и шамарали очима и речима. Речи често боле више од ножа. Христос види њену жеђ, види оно што ми не видимо, да се иза таме њених грехова крије жеђ за истином и светлошћу. Будите опрезни, јер много пута у позадини наших грехова, грешака и неуспеха ми у ствари тражимо Бога. Тражимо савршенство, истину и светлост, али на погрешном месту и посебно на погрешан начин. Христос види њену душу и зато јој се открива. Она се не држи чврсто својих грехова ни свог мрачног живота, зна да јој је срце светло. Зато је Он бира за своју мисионарку. И долазимо до нашег почетног питања. Зар није Христос могао да изабере скромне, достојанствене и моралне жене да им подари своју благодат ? Могао је, али нешто му је ту сметало. Сметала му је њихова самодовољност. Лажна самодовољност врлине. То што су се осећале испуњено. Где улази светлост када не дозвољавате да се виде ваше пукотине? Како доћи код лекара и прогласити се здравим? Самарићанка је имала пукотине. Страсти, грех и злоба света су је исцрпели. Она је уморна, и тек када смо уморни од лажи света, можемо се одморити у наручју Христовом. Христос је могао изабрати „скромну“ и „моралну“ даму да је претвори у своју мисионарку. Али није. Хтео је да се открије сила и слава Духа Светога. Односно, како Он наше страсти и слабости узима и претвара их у дарове и врлине, како блудницу чини чистом, разбојника исповедником, прогонитеља апостолом, болесног јаким, тамног светлим. Тада се наша рационалност разбија и ми узвикујемо - Како је велики Бог наш ! о. Хараламбос Пападопулос facebook.com/p.libyos

Већина људи трчи лети да се расхлади у дару званом море. Радују се као мала деца и уживају. Треба се увек захвалити на овом дару, не смемо заборавити. Један светитељ је говорио:“Благодат Божја остаје дуже у нама када имамо две ствари, скромност и захвалност. Научимо да кажемо: хвала ти, Боже мој, и слава ти...ове искрене речи нам доносе много јер тада у милости и радости Дух цвета у нама." Дакле, већина нас има искуство мора. Замислимо онда живот баш као море. Онако како то представља Јеванђеље. Живот попут мора, понекад мирно и тихо, а понекад у олуји. Христос помиње у Јеванђељу да може да хода по води. Зашто? Да импресионира? Наравно да не. Зашто онда? Да покаже да је апсолутни господар стварања и живота. Доминира и дефинише, даје живот и пулсира у њему. Ходање по води открива Христа који је господар света. Док хода по води, зове Петра, који је у чамцу са осталим апостолима, да му приђе. Да хода по води. Да живи у пуноћи. Христос му са великом радошћу каже:“Дођи!“ И Петар почиње да хода по води. Море није увек мирно, и то нас све узнемирава. Има олуја, малих и великих бродолома. Дакле, при првом удару ветра, при првом подрхтавању , односно на првом тесту, Петар као и сви ми, почиње да се губи. Кад се изгубимо, почињемо да се плашимо и шта се онда дешава?!Тонемо. Када сте остављени у води, утопите се. Када научимо да пливамо? Када се опустимо. Опустите се и бићете спасени, плашите се - утопићете се. Остало нам је поверење у Божју промисао. Он ће нас научити да се боримо са најбеснијим море, а да се не утопимо. Оно што је шокантно у догађају из Јеванђеља је то што се Христос расправља са Петром јер га при првом налету ветра губи, а истовремено разуме да је рањив и слаб. Шта онда ради? Пружа му руку. Христос нас никад неће напустити, не заборавимо то. Чак и у највећим нашим грешкама, у најстрашнијим греховима, када су животне олује спремне да нас прогутају до дна очаја и смрти, Христос је спасилац нашег постојања. Пре него што изгубимо последњи дах нашег стрпљења и снаге, Он ће нам дати пољубац живота. Такав је наш Бог, најсигурније острво у бродоломима живота... o.Хараламбос Пападопулос http://plibyos.blogspot.com

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас на централној свечаности у Бијељини поводом обележавања Дана српског јединства, слободе и националне заставе поручио да је застава у начелу симбол јединства и знак суштинског и дубинског индентитета једног народа, пренела је РТРС. „Наша застава је видљиви знак нашег јединства и упућују на то ко смо и шта смо као један народ и којим путем смо се запутили и треба да идемо“, поручио је Патријарх Порфирије и додао да српско духовно јединство није у бројкама и математици, није засновано на крви и тлу и није у квантитету већ у квалитету. Навео је да значење наше заставе и свих наших претходних застава има свој корен у Констатиновој христоликој застави победе и слободе. „Зато треба да буде јасан знак да је наш културни и духовни идентитет изграђен и утврђен на истом оном на којем је грађена и Константинова застава – то је идентитет који се зове црква Христова и тај идентитет има своје темеље у православној вeри“, истакао је Патријарх Порфирије у Бијељини поводом обележавања Дана српског јединства, слободе и националне заставе. Извор: РТРС

Хуманитарни концерт "За наш Ораховац" одржаће се у недељу, 4. септембра 2022. године, на Летњој позорници на Палићу са почетком у 20 часова, известио је портал "Subotica.com". На најлепшој отвореној сцени наступиће ансамбл "Косовски божури", Бранка Зечевић из Подгорице, девојчица Павлина Радовановић из Ораховца, хор СКЦ "Свети Сава", дечји хор "Србских православних појаца" и ОКУД "Младост". Концерт чији је циљ прикупљање средстава за помоћ српском народу у Ораховцу организује Фондација "Делије", уз подршку Града Суботице и предузећа "Парк Палић". Цена улазнице је 500 динара и може се купити у просторијама СКЦ "Свети Сава" у Суботици, као и на благајни Летње позорнице на само вече концерта. А сви који желе да буду део овог племенитог чина, новчана средства могу и да уплате на рачуне Фондације "Делије": 160-6000001037224-40 (Банка Интеса) и 105-3206-14 (АИК банка). - Фондација „Делије“ је званично основана 2013. године, али наш хуманитарни рад датира још од почетка 2000. године. Већ тада се код нас пробудила свест да и на тај начин можемо да се боримо за Косово и Метохију и уопште за нашу земљу. Први хуманитрани концерт смо одржали 2007. године у Београду и од тада смо одржали 35 концерата широм Србије и ван њених граница – каже Мирјана Павловић, управитељ Фондације "Делије" и наставља: – Концерт на Палићу је први на територији северне српске покрајине. Целокупан приход је намењен куповини куће у Ораховцу, градском насељу у Призренском округу. У њему живи неколико стотина Срба, у неколико улица око цркве, практично у гету. Зато смо одлучили да у тој зони откупимо једну кућу и дамо је некој породици која нема решено стамбено питање да ту живи. По речима г. Петра Пантелинца, Град Суботица је са задовољством подржао овај догађај. - И раније смо подржавали овакве догађаје. Суботица је већ годинама домаћин деци са Косова и Метохије, а ту су и други програми – додаје Пантелинац. Извор: Subotica.com

"Речи Косово и Јасеновац у свима нама буде посебна осећања, нарочито у овим данима када сви ми хитамо ка празницима који следе. Ти празници су означили наш живот и темељ нашег идентитета у сваком погледу", рекао је на почетку своје беседе Преосвећени Владика рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије, отварајући вечерас аудио-изложбу "Јасеновац. Логор смрти, земља живих" у галерији Дома културе Грачаница, бележе новинари радија "Слово љубве", уз звучни запис Владикине беседе на крају вести. Преосвећени Владика је нагласио да "Косово и Јасеновац јесу наш Велики Петак, али они су и наш Васкрс". "Без страдања нема васкрсења, нема вечнога живота, али не било каквог страдања" рекао је Владика појаснивши да је реч о страдању "за правду, за истину, за истински живот" и додавши да је то "страдање koje извире из чисте вере, љубави, и наде у Бога"- "Косово и Јасеновац за нас православне Србе и за нашу Цркву јесу темељи, они су наш завет", наставио је Владика Теодосије истакавши да "захваљујући Косову и Јасеновцу ми постојимо као народ - захваљујући Косову које се темељи на Новом Завету, Христовој жртви и захваљујући Јасеновцу који се темељи на Косову, Косовском Завету и Новом Завету Христовом - ми Срби јесмо оно што смо сада". Владика Теодосије је напоменуо да "ако би одступили од тог пута, ако би заборавили на наш завет пред Богом и родом, ми више не би били оно што смо сада, и зато ова аудио-изложба има свој велики значај". Од Бога нам дано чуло слуха, којим као и оком можемо да распознајемо, како је рекао Преосвећени, основа је ове мало другачије изложбе него што смо навикли, јер је она "у неком смислу модернија, одражава наше време, оно што смо ми, како живимо, али је веома значајна, јер на свој начин помаже да сачувамо сећање - сећање na невину жртву и на све оне који су страдали јер су били људска бића и нису се као такви могли уклопити у калуп озлоглашене НДХ", нагласио је Владика Теодосије. Све жртве, свих вера и народа, „треба да поштујемо и да их се сећамо, да нама буду светионик, да и ми добро знамо свој пут" и без гледања лево или десно "ходимо ка правом циљу" истакао је Епископ рашко-призренски. Владика је посебно заблагодарио аутору, Дарку Николићу, који је „препознао важност свега онога што је урадио и тиме је нама пружио оно драгоцено, неопходно, да и ми у нашем времену, не само чувамо наслеђено - него и да допринесемо свему томе и ономе што треба, у будућности, наши потомци и деца да знају и да сачувају“, рекао је Владика Теодосије проглашавајући изложбу отвореном. Звучни запис беседе Епископа Теодосија начинили смо благодарећи директном преносу овог догађаја преко "Фејсбук" странице Дома Културе "Грачаница". Извор: Радио "Слово љубве" Беседа Епископа Теодосија:

Слобода је дар од Бога. А пошто смо створени по слици Божијој, не можемо бити лишени тога. Њена употреба, наравно, може пратити два главна пута. Један пут води ка Богу и другим људима, односно да се повезујемо у љубави и постајемо сапутници на путу ка царству Божијем. Други је живот са нама самима у средишту, као нашим сопственим Богом, где се наше размишљање, наше расуђивање, наше границе, наша очекивања и наши критеријуми обликују искључиво на основу наше воље, наших жеља, нашег приступа и убеђења. Тада нам постаје лако да користимо друге људе. Али чак и у овом случају, не можемо стати на пут љубави коју нам је Бог дао. Као људи, створени смо да будемо слободни и да волимо. Библијско предање Цркве описује овај пут кроз слику и приповедање о Рају. По божанском надахнућу, писац Петокњижја ову историју света ставља у књигу Постања. Он описује велику башту у којој су људи створени директном Божјом вољом, а не само по његовој речи (што је важило за остатак створења), да би могао да ради са нама и да нас чува. Били смо позвани да живимо у заједници са Богом и другим људима, да разговарамо са њим сваке вечери, као показатељ љубави и као деца са својим родитељима. Цео дан ми смо са другим људима и са светом. Само у сумрак Бог нам даје знак свог живог присуства, кроз своју реч. Не постоји ништа што нас спречава да идемо даље како желимо. Имамо могућност да се хранимо дрвећем у Рају, осим једног, знања о добру и злу. Не зато што је сам плод смртоносан, већ зато што имамо избор да будемо са Богом или да правимо богове од себе. Друга опција води у духовну смрт, јер се тада намећемо свету силом. Нећемо бити у уравнотеженом односу са другим људима, заједно, као деца Божја и Његова слика, него ћемо бити увучени у искушење да се изједначимо са Богом, не у погледу његове љубави, већ његове моћи. То резултира сукобима, ратовима и поделама. Мир тада неће бити норма. Наш избор је јасан. Можда нам Бог није потребан као приоритет љубави. У том случају, бићемо везани оковима неуспеха да се одрекнемо пута његове љубави – а то је слобода – и да изаберемо да се наметнемо другима и свету, кроз своју непослушност Божјој вољи и самом Богу. Наша Пресвета Мајка, Богородица, је пут којим наш преступ престаје да има моћ ропства над нама. Нисмо у обавези да грешимо. Духовна смрт није наш избор; можемо оживети наш однос са Богом, који је постао једно са нама када је узео нашу природу у њеној утроби. Уместо да буде извор нашег отпора, свет може поново постати Рај, јер се лепота овога света чува нашим односом са Богом. А лепота не мора да има везе само са приметном лепотом. То је препознавање Божје љубави у сваком аспекту овог света, чак и у болу живота који је телесна смрт. Јер нада није изгубљена, чак ни тамо. Пре оваплоћења Бог је био невидљив, и у овом животу и у вечности, јер како су створена бића могла да се повежу са нествореним? Али сада је нестворено узело нашу природу, постао је сличан нама у свему, осим у греху. Син Божији нам је поново дао предност љубави која нас ослобађа и својом добровољном смрћу показао потпуну послушност Божијој вољи, отварајући нам пут у вечни живот. Можемо да учествујемо у Богу јер је Христ постао човек. Можемо да учествујемо у њему у овом и следећем животу, јер је он један од нас. Историја овог света, чији смо ми део, иде ка коначном елиминисању зла, окова греха, и духовне и телесне смрти. Богородица је наша представница, преко које је ново стварање имало свој почетак, оваплоћењем Сина и Речи Божије. Треба нам нешто њене вере, нешто њене љубави према Богу, неке њене врлине, било да је то њена послушност Божјој вољи, оданост или стрпљење. То укључује и наш улазак у Цркву, да бисмо и ми постали чланови ове нове творевине. Ланци наших окова су се ослободили. Немојмо их поново закључавати кроз нашу егоцентричну вољу, поделе и рат. Не можемо променити свет. Али можемо да променимо себе, заступништвом Мајке Божије. Протојереј Темистокле Мурцанос Извор: pemptousia.com https://mitropolija.com/2022/03/31/raduj-se-jer-se-tobom-otpusta-nas-greh-raduj-se-jer-se-tobom-raj-otvara/

Митрополит бориспољски и броварски г. Антоније (Паканич), управитељ администрације и организације Украјинске православне цркве Московске патријаршије, обратио се пастви: “Током било ког од најдраматичнијих, најстрашнијих догађаја, морамо пре свега да се сетимо да смо хришћани. И мисао о Господу мора да претходи свим другим нашим мислима. Главно оружје хришћанина је молитва. И што је ситуација очајнија, молитва мора бити јача. Сада Црква остаје са својим народом и моли се за мир. Молитва за људе, молитва за мир је оно што је сада најважније. Понављам оно што проповедамо у последње време: помозите слабима, уплашеним, беспомоћнима. Уједините се у молитви за наш народ.” Извор: Рravlife.org

Ми сви људи, верни људи свих времена, излазимо у сусрет, дочекујемо, поздрављамо Спаситеља света са љубављу и благодарношћу, али никада не заборављамо да је први пошао у сретање са нама и први је сусрео нас – Господ Христос. Наше сретање је само узвратно, накнадно. Самим Својим Рођењем, доласком у свет у људскоме телу, у људској природи, Он је већ извршио најважнији сусрет у историји свих времена. Чак и пре Његовог рођења – кроз целокупну припрему спасења у Његовој личности, у Његовом делу – Он непрекидно излази у сусрет паломе човеку, сусреће га, сједињује га са Собом и спасава га. И поред пада човековог у грех, отпадништва од Бога, Бог није напустио дело руку својих, нити заборавио створење своје, него је, у сваком нараштају, чинио све што је било потребно да би био омогућен овај чудесни и спасоносни сусрет који данас прослављамо, а који и доживљавамо на сваком месту и у свако време, посебно на светој Литургији где се не само сусрећемо лицем к лицу са Господом нашим, него се и сједињујемо са Њим на најприснији могући начин – причешћујући се Телом и Крвљу Његовом. Овај празник је не само спомен давног историјског догађаја, него је он путоказ за наш живот овде на земљи. Треба свој живот тако да замишљамо, тако да га водимо да он увек буде излажење у сретање, у сусрет са Господом, Који је већ нас сусрео и никада се од нас не одваја. Из беседе Епископа новосадског и бачког др Иринеја, на празник Сретења Господњег, 2021. године

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 14. фебруара 2022. године, на празник Светог мученика Трифуна, свету архијерејску Литургију у храму посвећеном том Божјем угоднику на Топчидерском гробљу. -Браћо и сестре, данас смо овде сабрани у храму који је посвећен Светом Трифуну, светитељу који је био из скромнога рода, из сиромашне породице, који се бавио једноставним послом – чувао је гуске. По свему, дакле, спољашњем био је сиромах. Али Свети Трифун, као и сваки светитељ, на шта смо и ми позвани, изнутра је имао богат, бујан, плодан духовни живот. Био је богат Богом и зато је Бог благодаћу својом кроз њега дејствовао где год је то било потребно. Господ је кроз Светог Трифуна, кроз његове молитве, чинио исцељења над многим болеснима, па и онима за које се не би очекивало, споља посматрано, да ће Бог дејствовати, над онима који нису прихватали реч Божју, подсетио је патријарх Порфирије. -Ради љубави и подвига и тог унутарњег богатства Светога Трифуна благодат Божја је дејствовала, јер је он био тај који ту благодат спроводи. Пре свега благодат станује тамо где постоји смирење и то је оно што је почетак и крај сваког духовног подвига. То је сигурна гаранција када чезнемо за Богом да ћемо ићи путем истине и правде, путем спасења. Наиме, хвала Богу, сви ми водимо рачуна о ономе што Господ од нас тражи. Трудимо се да колико можемо живимо, да кажемо и за себе ту реч, у подвигу, да постимо и трудимо се да живимо у покајању, тј. да препознајемо и своје слабости и своје грехе. Трудимо се да тражимо опроштај онда када смо се огрешили о некога. Трудимо се, наравно, и да праштамо не само онда када неко од нас тражи опроштај, него и пре тога. Трудимо се да се боримо против гнева у себи и свих других страсти. Опет, хвала Богу, Господ даје замахе и с времена на време успевамо у тој својој намери и опредељењу. Међутим, чим мало кренемо да испуњавамо заповест Божју, рецимо, да постимо, да постимо споља, чим држимо Велики пост, не једемо мрсну храну, вршимо неко молитвено правило у својој келији, дамо и милостињу некоме, ми почињемо да осећамо да смо добри, да смо на правом путу, да смо бољи од других. Шта више дајемо себи за право да држимо другима лекције, а не знамо шта се скрива у њиховом срцу, тј. ми онда већ у самом старту улазимо у оно што укида сваки духовни плод, а то је гордост, то је преузношење. Без смирења сваки наш труд не доноси велике плодове. Без смирења често сваки наш духовни подухват и труд може бити контрапродуктиван, нагласио је патријарх Порфирије и истакао: -Јуче смо слушали причу о царинику и фарисеју. Не треба ту више никаквог објашњења: смирење, смирење и смирење. То је оно што нам је потребно. То је оно што гради заједницу. Смирење гради заједницу, јер у смирењу ми се клањамо достојанству другога, икони Божјој у другоме. Ми прихватамо другога. И ево, у данашњем Јеванђељу, Свети апостол и јеванђелист Лука наводи причу која је изречена из уста самога нашега Спаситеља који каже да може бити да ћете чинити велика дела, па и чуда, али не треба то да вам буде циљ, него да будете записани у Књизи живих, у наручју и загрљају Божјем. Нажалост, ми баш због тога често што нема те соли смирења у нашем духовном животу, ми често и оно што градимо губимо или ако смо и нешто изградили то је крхко и нестабилно. Све што имамо јесте у Богу. У Богу је почетак и крај и молитва и пост и сваки други подвиг. Врлина за којом чезнемо не треба да има за циљ да бисмо се приказали и показали пред другима, баш онако како је то учинио фарисеј из јучерашњег одломка из Јеванђеља, јер онда смо плату своју добили у тајности, у клијети срца свога, далеко од очију других. Наш подвиг треба да буде интензиван. Ако је то подвиг покајања онда је тај подвиг прожет истинским сузама, благодатним сузама, не сузама лажним, психолошким. -Дакле, да нам Господ да смирење Светога Трифуна који је подвиг молитве, покајања и љубави вршио у смирењу, у тајности срца свога. Господ га прославља, али он се опет и када служећи Господу помаже другима враћа свом једноставном и простом животу пастира. Нека би нам Господ дао његово смирење и љубав да бисмо онда могли да живимо у неочекиваној и скривеној радости срца свога која јесте плод сусрета нашега са Богом, али и у потврди те радости у сусрету са ближњим, где никад нећемо претендовати да доминирамо, да нас славе, да будемо учитељи, да коригујемо и критикујемо друге, него широм отвореног срца, у молитви и љубави, бићемо спремни да сместимо све и свја у душу своју, да од свих тражимо опроштај унапред, свима све праштајући, закључио је Његова Светост. Извор: Инфо-служба СПЦ

Закхеј иако малога раста, иако цариник, он такав није затрпао и није заборавио у себи потребу за Богом. И зато чини све када је Христос наишао да би могао да чује Његову реч и види Га. Сваки сусрет са Христом и Његов улазак у наш дом је наше спасење. Али исто тако, сваки сусрет са Христом јесте промена нашег унутрашњег бића и живота, поучио је Патријарх српски Порфирије беседећи на евхаријском сабрању у храму Светог Саве на Врачару. У недељу о Закхеју, 6. фебруара 2022. године, када се богослужбено савршава молитвени спомен на преподобну Ксенију римљанку, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије предстојао је евхаристијским сабрањем у заветном спомен-храму Светог Саве на Врачару. Првојерарху Српске Цркве саслуживао је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, као и пречасни презвитери и часни ђакони Архиепископије београдско-карловачке, у молитвеном присуству великог броја благочестивог народа Божјег. Након прочитаних светописамских зачала која се пред литургијску заједницу износе у овај недељни дан, који се сходно јеванђелској перикопи назива Недеља о Закхеју, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије надахнутом беседом поучио је сабрано свештенство и верни народ указујући на значај ове јеванђелске приче о Закхеју, која нас уводи у припремни период за Велики пост - свету Четрдесетницу. -У току припреме за Велики пост кроз догађај сусрета између Закхеја и Христа Црква нас припрема тако што подсећа да је важно да без обзира какав је наш живот и без обзира како нас људи третирају, да ли препознају то што је у нама или не, важно је да никада не изгубимо жељу, тј. потребу за Христом, рекао је Патријарх српски говорећи о припремном карактеру ове јеванђелске приче у којој Црква наглашава значај зеље за сусрет и заједницу са Господом, јер је жеља први ступањ духовне припреме за Велики пост - свету Четрдесетницу. Настављајући тумачење ове јеванђелске перикопе која нам нуди изобиље духовних порука које су од изузетног значаја за нашу духовну припрему, предстојатељ Српске Цркве је рекао: Закхеј иако малога раста, иако цариник, он такав није затрпао и није заборавио у себи потребу за Богом. И зато чини све када је Христос наишао да би могао да чује Његову реч и види Га. Сваки сусрет са Христом и Његов улазак у наш дом је наше спасење. Али исто тако, сваки сусрет са Христом јесте промена нашег унутрашњег бића и живота, поучио је Патријарх. Нека би Господ дао, да идући у сусрет Великој четрдесетници, полако се припремамо за њу, како бисмо онда њом путујући ка тајни победе живота над смрћу - ка тајни Васкрсења Христовог, били истински спремни. Нека пример Зкхејев буде подстрех и нама инспирација како бисмо увек сачували потребу за Христом, а када то постоји онда смо на сигурном путу који води у Царство небеско, закључио је Патријарх српски г. Порфирије беседећи на тему јеванђелске перикопе о сусрету Христа и Закхеја. Извор: Телевизија Храм

У Недељу светих отаца 2. јануара 2021. године, када наша света Црква молитвено прославља сећање на Светог Игнатија Богоносца, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Буково уз саслужење протосинђела Симеона, протојереја Игора Ивковића и јерођакона Марка. У току Литургије Епископ је преломио славски колач који је принео монах Игнатије, сабрат манастира Буково, прослављајући свог небеског заштитника. Беседећи о данашњем празнику владика Иларион је рекао да старозаветни Христови преци по телу нису могли да се причешћују и сједињују са Господом онако како ми то данас чинимо, те је њихова вера почивала на ономе што је записано а не на ономе што су својим очима видели или што су могли да окусе својим чулима како ми то данас чинимо причешћујући се. Управо та њихова непоколебљива вера у једнога Бога завређује да их се Црква сећа и молитвено их прославља. Подстичући вернике да чешће долазе на свету Литургију и причешћују се, владика је закључио – Црква Христова је наш дом много више него што су то куће у којима смо рођени. Тамо где смо рођени, рођени смо за смрт и пролазност а Црква је наш дом где се рађамо и обнављамо за живот вечни. Извор: Епархија тимочка

Доносимо текст писма Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, које је упутио поводом упокојења Епископа западноевропског Луке. На литургијском сабрању у Саборном храму Светог Саве у Паризу, 23. децембра 2021. године, писмо је прочитао патријархов изасланик на овом молитвеном сабрању, Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин, викар Патријарха српског. Повезане вести: Упокојио се у Господу Епископ западноевропски Лука (1950-2021) Патријарх Порфирије поводом упокојења епископа Луке: Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову Архимандрит Данило (Љуботина) о почившем Епископу западноевропском Луки: Владика Лука ће бити вечна суза пред Богом за наш народ Обавештење о сахрани новопрестављеног Епископа западноевропског Луке Молитвени испраћај новопрестављеног Епископа западноевропског Луке Крај нашега живота се не мора неминовно поклапати са даном наше смрти. За неке он наступа много раније, али за онога ко у Христа Васкрслог верује он никада неће ни наступити, јер ко Живот Христов учиним својим животом, онда ће и сама његова смрт постати усхођење у живот. У само предпразништво светог оца Николаја, којег је славио као своју крсну славу, узе Господ себи душу драгог нам брата и саслужитеља епископа западноевропског Луке, да тамо горе у Царству небеском, заједно са светим Николајем, светим Анђелима и свима светима узноси вечни славопој Христу победитељу смрти, којем је читавог свог живота, тихо, скромно и ненаметљиво служио. Може неко да буде увек ћутљив, да не прича много, да не беседи, али истовремено да се дотиче срца људи, да улази дубоко у нечије срце, да постане драги човек и искрен пријатељ. Јер некада нису ни потребне многе речи, ако наша дела објављују нашу доброту, смирено срце, снагу вере и љубави. Владика Лука је са мало речи могао много тога да каже. Био је мудар, искусан, разуман, рекли бисмо једноставан и топао човек, спреман сваког да саслуша, посвети једнаку пажњу и буде равноправан саговорник било да се ради о обичном вернику, свештенику, епископу или неком интелектуалцу. Ведрог духа, смиреног срца, али одлучног става живео је скромно, монашки, без да је и једног тренутка сматрао да то мора неком бити познато. Од далеке Аустралије где је започео своје монаштво и епископство, па до западне Европе био је онај који је дошао да служи Богу и своме роду, а не да му служе. Знао је и живео тако: да Епископ ниси ни влашћу, ни првенствовањем, ни господарењем, већ христоликим служењем у Цркви на спасење народа Божијег. Задњих година свога живота суочен са искушењима телесних болести, које су нападале његово тело, остајао је крепког духа, вазда радостан и на свему благодаран. Владика је јововски- трпељиво прихватио своју телесну болест као Богом даровану лествицу духовног узрастања, кao своју личну Гетсиманију, кроз коју се уподобљавао Христу Гетсиманском, у којој он лије крвави зној срца, у којој се моли да га „мимоиђе ова чаша, ако је могуће да је не пије“, у којој схвата да је тело слабо, а дух срчан, у којој се кроз агонију бори за Амин свога спасења: не како ја хоћу, него као Tи Господе... нека буде воља Твоја! Данас испраћамо Владику Луку у нашу земаљску отаџбину, у мајку Србију, да тамо у манастиру Пресвете Богородице у којем је и хиротонисан за епископа 1992. чека Васкрсење мртвих и живот будућег века. Испраћамо Га у наручје Божије, у “Дом Оца небеског”, у „место где нема болести, ни жалости ни уздисаја“, да почине и одмори своје уморно тело, да се утеши и радује гледањем Лица Божијег и да се моли за нас који остајемо, још мало овде на земљи. Сећање и молитва за Тебе драги брате наш Лука, биће једна вечно пламтећа воштаница за покој Твоје душе, док се поново не сусретнемо у Дану без краја, у Царству небеском. Хвала Ти за све што си учинио за своју свету Цркву и свој народ: својим зрачењем, љубављу, вером и побожношћу, скромношћу, честитошћу и својом боголиком човечношћу. Нека Tи је, драги брате и саслужитељу, вечан помен и Царство Ти небеско. Амин. ПАТРИЈАРХ СРПСКИ + ПОРФИРИЈЕ

На програму Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, поводом упокојења Епископа западноевропског Луке (Ковачевића), уприличена је емисија у спомен на овог знаменитог јерарха Српске Православне Цркве. Са гледаоцима једине црквене телевизије у нашој помесној Цркви, своја сећања о новопрестављеном Епископу Луки поделио је архимандрит Данило (Љуботина). Разговор је водила теолог Миланка Тешовић, новинар Телевизије Храм. Повезане вести: Патријарх Порфирије поводом упокојења епископа Луке: Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову Упокојио се у Господу Епископ западноевропски Лука (1950-2021) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Благодарећи Телевизији Храм, доносимо видео запис надахнутог и надасве поучног разговора са знаменитим старцем Никодимом светогорцем, сабратом свештене светогорске обитељи манастира Светог Павла. У разговору који је водила теолог и новинар Миланка Тешовић, старац је говорио о значају правилног поимања мисије Цркве, о значају Пресвете Богородице, како за Свету Гору, тако и васколики живот у Цркви. Поред тога, један од најпоштованијих светогорских стараца говорио је о савременим искушењима са којима је суочен човек 21. века, указујући да је сваки вид искушења и тешкоће плод нашег малаксавања у вери, с тога је старац Никодим поучио да смо призвани да свакога тренутка живимо аутентичним хришћанским животом, који подразумева да васколики свој живот предамо Христу Богу. Ризница литургијског богословља и живота: Старац Никодим светогорац: Наш циљ је Царство небеско BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM Благодарећи Телевизији Храм , доносимо видео запис надахнутог и надасве поучног разговора са знаменитим старцем Никодимом светогорцем, сабра...

Протосинђел Петар (Богдановић): Наш највећи проблем јесте проблем смрти Сведоци смо да искуство нашег живота наилази на један проблем, а тај проблем јесте проблем раздвајања једних од других, који ми називамо СМРТ. Време и простор тако функционишу у овоме свету да смо ми раздвојени од наших предака, да смо раздвојени једни од других, да нас удаљује раздаљина, простор, да нас удаљује време једне од других. Али Господ нам је зато дао Свету Литургију, која сабира све у једно а Литургија је икона будућег Царства Божијег, када ћемо сви бити заједно окупљени, и сви бити заједно са Господом и кад нас ништа неће удаљавати једне од других. Као што се ми браћо и сестре причешћујемо овде на Литургији, овде и сада у манастиру Туману, и сви широм православнога света који се причешћују, причешћујемо се сви од једнога Христа. Дакле укидамо на неки начин раздаљину и ту подељеност. Сви ми примамо једног истог Господа у себе иако се налазимо у више храмова у различито време. Значи, све нас Господ обједињује. Наш највећи проблем јесте проблем смрти јер нас смртност на један трагичан начин удаљује од наших ближњих. Зато и данашњи дан јесте дан када се Црква посебно сећа упокојених. Али упокојени јесу такође део живе Цркве, јер у Господу нема те подељености, нема те временске раздвојености. Онај који је у сећању Божијем, тај је и жив. И зато је браћо и сестре јако битно да се ми сећамо наших ближњих. То није само освежавање неких наших емоција, него то је тежња дубинска да ми оприсутнимо њих поново ту. Наравно, ми људи, ту силу немамо, али Бог има ту силу. Дух Свети који се излива на нас на Литургији, Он укида те раздаљине и та раздвајања, укида време и простор и Он управо чини, овде присутним све оне упокојене, које ми помињемо у нади на Васкрсење и живот вечни. Ту су са нама и Светитељи Божији иако су раздвојени од нас временски. Ту је мајка Божија, ту су све оне иконе које на Литургији постају живе и сведоче о реалном присуству Господа међу нама. Ми њих не можемо на материјалан начин да осетимо и видимо, али они су ту Духом Светим. То је наша вера и ми знамо да је тако, а у Царству Божијем ће се то остварити на један пунији начин, где ћемо сви опет бити заједно. То је зато, браћо и сестре, јер смо ми слободне личности и ми не поистовећујемо наш живот само са нашим биолошким трајањем. Ми желимо да живимо вечно. Ми желимо да будемо апсолутно слободни. То је оно божанско у нама, божанска тежња. И смрт нас раздваја, грех нас разваја, наша пропадљивост нам не дозвољава да се тежње нашег духа ка вечности остваре и да се наш дух вине. Међутим, ми осећамо да је то оно што је најбитније – живот вечни и љубав која нема границе. Али, као слободне личности ми можемо да се определимо за такав начин живота и можемо са Богом, који је такође слободна личност, да успоставимо однос заједнице и љубави и зато треба да бирамо увек Господа. Бирамо га управо када долазимо на Литургију. То је избор наше воље да се определимо за Господа, да се причешћујемо, јер на тај начин ми исказујемо нашу љубав и жељу да будемо заједно са Господом. Управо ту видимо истинитост речи које смо чули у Јеванђељу када Господ каже - И онима који мисле да нешто имају, узеће им се оно што уствари немају. То је оно, када ми бирамо браћо и сестре, у овом животу, да се поуздамо у некакве пропадљиве ствари. Заборавимо на вечност, заборавимо на Бога, заборавимо на смрт као непријатеља који стално вреба и који је стално присутан међу нама. Имамо можда мало новца, имамо неку сигурност, имамо неки свој ушушкан кутак, и одмах ми у својим очима некако порастемо, мислимо да смо недодирљиви, да смо необориви, заборавимо на суштински проблем смрти и везујемо се за пропадљиве ствари. Мислимо да нам то може продужити живот у векове. Мислимо да је то поуздање. То је тренутно. Јер кад дође смрт и оно што смо имали, више га немамо, одузима се од нас: и то благо и та земља и то имање и све што смо стекли. Моћ, било каква пројава моћи, силе, нечега што смо мислили да имамо у својим рукама – губимо. А чули смо у Светом Јеванђељу, и то је наша вера, да ако верујемо у Господа, да и ако умремо – живи смо. То је истинско поуздање, истински темељ на коме треба зидати – вера у Господа. Зато да се не плашимо да дамо свој живот Господу, да се не плашимо да страдамо за друге, да се не плашимо да волимо друге без обзира што они некад буду лоши према нама, да се не плашимо да праштамо, јер неће нâс други оштетити у крајњој мери, као што то ми можемо да оштетимо себе, ако се затворимо у своју себичност. Ако дамо срце своје Господу, чак и ако умремо, живи смо. То сведочи Света Литургија, то сведочи наша вера, то сведочи Господ Бог наш. И зато се сећамо наших упокојених јер они који су уснули у нади на живот вечни, у нади на Васкрсење, у нади на Господа, који су положили свој живот у нади на Господа, они заиста бораве у сећању Божијем. А кога се Бог сећа, тај је вечно жив и тога ће у дан Другог и Страшног доласка Христовог васкрснути и даровати му живот вечни. Тако да, увек кад се нађемо на раскрсници, када нас наша логика овосветска и земаљска тера да се заштитимо од другога, са друге стране имамо Господа који нас упућује на друге, више вредности. Немој да се уплашимо ако нас Црква учи да постимо, та нећемо умрети од глади! Ако нас Црква учи да опростимо, нећемо ми изгубити, чак и ако тај непријатељ жели да нас убије. Ако смо са Господом, не може нам душу убити. Увек бирајмо да чинимо дела Господња, увек бирајмо љубав колико год да је некад тешка. Љубав у овоме веку јесте крсна. Љубав носи страдања. Ако хоћемо истински да будимо пријатељи, истински да будемо добри родитељи, добра деца, верна чеда Цркве морамо да страдамо за другога. Нема праве љубави без жртве. То да знамо. Не плашимо се жртве, јер жртва у име Господње јесте жртва која нас узводи у живот вечни.