Претражи Живе Речи Утехе

У уторак 16. јула 2019. године, када Црква Божија прославља Светог мученика Јанкита и преподобног Анатолија, верни народ парохије течићко – рабеновачке је дочекао свог Првојерарха. У храму Светог архангела Гаврила Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслуживање протојереја-ставрофора Саве Арсенијевића, јереја: Слободана Савковића, Бојана Стојадиновића, Александра Јаћимовића, Милоша Павића и ђакона Далибора Нићифоровића и Уроша Костића. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juli2019/rabenovac16072019.mp3 Овом приликом Владика Јован је крстио ћерку надлежног пароха Горана Јовановића. За певницом су појали чланови певачког друштва “Србски православни појци” из Београда. Након прочитане перикопе из Светог Јеванђеља, Епископ је својом надахутом беседом поучио све окупљене, нагласивши: “Сваки крштен човек је постаје члан заједнице, Божанске заједнице, Црквене заједнице и сваки крштен човек је Духом Светим просвећен и освећен. Дух Свети води и руководи Црквом. Дух Свети надахњује цркву, али Дух Свети надахњује и крштеног човека, који сачува у себи Свету тајну Крштења. Причешће је круна крштења. Крстити се, а не причешћивати се никакве користи нема. Црква – Заједница Бога и људи тражи нашу сабраност и тражи наше сабирање. Без заједнице ми се не спасавамо. Апостол Павле каже: Ко поквари заједницу Цркве, њега ће Бог покварити. За све што човек чини у животу, за сваки његов грех, за сваки преступ, за сваку мржњу, злобу, мора да да одговор. Људи када себе хвале, мисле да то није грех; али то је опасан грех. Чим почињеш себе да хвалиш, ти не можеш себе похвалити а да се не уздигнеш, да другога не покудиш. Самохвала је велики грех, а све што је грех је велико бреме.Човек има и бреме савести. Савест га опомиње, да то није добро да уради. Човек затрпа ту савест и иде даље. Имамо и бреме душе наше. Душа хоће Бога, она хоће да иде ка Богу. Душа је претежнија од целога света. Имамо и бреме слободе. Слобода је бреме, када је злоупотребиш. Слобода није да ја учиним шта хоћу, да говорим шта хоћу. Слобода тражи одговорност да одговарам зашто сам то учинијо или зашто то нисам учинио. Слобода без одговорности није достојна ни Бога ни човека. Сва ова бремена почињу од једнога греха – греха осуђивања. Апостол Павле нам каже: не осуђујмо више један другога. Ми смо у данашњем времену заробљени тим тешким грехом осуђивања. Грех неда човеку да се спасава. Онај који осуђује незна за опроштај. Без опроштоја нема спасења. Без праштања не можемо да решимо ни међуљудске односе. Каквим судом судите, онаквим ће вам се и судити. Суд не припада човеку. Суд припада Богочовеку. Једино Он зна шта је у човеку. Човек не може да зна шта је у другом човеку, јер је слаб. Суд човеков није исправан, јер човек је ограничен. У односу на Бога човек мало зна. Зато је Бог свезнајући. Оно што је у човеку скривено, то је пред Богом откривено. Господ не забрањује нама да исправљамо друге него да их не осуђујемо. Право да исправља друге има онај који стално ради на своме исправљању, који стално ради на своме покајању. Исправи себе, па ћеш исправити и дугога.” Након отпуста литургијско сабрање је било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличио парох рабеновачки јереј Горан Јовановић са својом породицом. Извор: Епархија шумадијска

Слава храма Вазнесења Господњег на Топло у Херцег Новомј, свечано је данас прослављена Светом архијерејском литургијом коју је служио Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Српске и Руске православне цркве. Након причешћа Владика Јоаникије је освештао и пререзао славски колач и пастирском бесједом се обратио вјерном народу. Рекао је да је Господ Христос својим вазнесењем на небо узвисио и нашу људску природу. „Наша природа већ је прослављена на небесима до те мјере да говоримо да Господ сједи с десне стране Оца, невидљивога Творца неба и земље. Онај који сједи с десне стране Цара над царевима има исту част као и Онај који сједи на своме престолу“, казао је Епископ будимљанско-никшићки. Владика је нагласио да је Вазнесење пуноћа Васкрсења. „Као неки печат и завршетак свега Христовога дјела спасења рода људскога. Али, треба имати у виду да је Господ обећао да ће послати Духа Светога утјешитеља тек када се вазнесе на небо, када оде ка Оцу својему. И Он је, усавршивши људску природу дајући јој славу сједења с десне стране Бога и Оца, тада послао Духа Светога на Цркву Божју. А дарови Духа Светога су пуноћа истине и вјере, правде и љубави, новог живота, нове радости у Христу Исусу, Господу нашем. Тада се Христос открио као глава Цркве, а ми са Њим као једна грађевина, као тијело Његово“, објаснио је Владика Јоаникије. Пожелио је да свима сабранима данашња служба буде на спасење и радост, и на духовно окрепљење. „Нека буде на здравље и на спасење, на благослов вашим породицама, вашим домовима, да од овога храма Божјег, од овога дома Божјег сиђе благослов и на ваше домове, ваше породице и потомтво. Срећан празник и на многаја љета“, закључио је Владика Јоаникије. Потом је архијерејски протопрезвитер херцегновски протојереј-ставрофор Радомир Никчевић заблагодарио Владици Јоаникију и свему свештенству на учешћу у овој светковини и у име архијерејског протопрезвитеријата подарио Владици , свете сасуде, поводом његовог јубилеја двадесет година архијерејске службе. У порти храма приређен је и духовни програм у којем су учествовали чланови Црквеног хора „Свети Сава“ и полазници вјеронауке из Херцег Новог. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Започета изградња крова на српској православној катедрали Светог Саве у Њујорку. После више од 165 година, знаменити неимар Френк Сијами надгледа највећу рестаурацију изгорелог црквеног здања. Грађевински oдбор за обнову Српске православне катедрале Светог Саве у Њујорку саопштио је 20. маја 2019. године, дан после празника Преноса моштију Светог Саве, да је отпочео са радом сложеног процеса подизања новог крова на историјској цркви која је првобитно саграђена 1854. године.Завршни корак у текућој фази стабилизације и затварања, довешће до уградње нових челичних греда, које ће образовати структуру оригиналног стрмог крова катедрале са пратећом металном плочом и хидроизолационом мембраном. Упоредо са кровом, поставиће се и нови челични армирани бетонски под, као и привремени прозори и врата за континуирану заштиту од временских непогода. Његово Преосвештенство Епископ источноамерички Српске Православне Цркве г. Иринеј је казао: -Скромнога срца и са дубоком благодарношћу Васкрслом Господу коначно смо започели видљиви рад на обнови нашег Катедралног храма Светог Саве на Менхетну. Упркос многим препрекама дуж пута, ова фаза реконструкције уистину је предзнак почетка његовог васкрснућа од пожара, који га је уништио на Васкрс 2016. године. Још важније, овај свети задатак остварује се у време јубиларне прославе 800-годишњице аутокефалности Српске Православне Цркве (1219-2019) и посвећења Светог Саве за првог Архиепископа српског. Пројекат ће надгледати један од најистакнутијих неимара на Менхетну и у околини Њујорка, Френк Сијами. Сијами је бивши председник њујоршкe Институције за заштиту старих здања (New York Landmark Conservancy), одређен 2006. године од стране гувернера Патакија и градоначелника Блумберга да предводи напоре за изградњу Светског трговинског спомен центра. Председник Грађевинског одбора храма Светог Саве Мичел Благоје Мићић је рекао: -Интегрисање Френка Сијама доноси значајну додатну стручност већ знатном пројектном тиму. Френково искуство се развило у његовом раду са разноврсним клијентима као што је Централна синагога, црква Свете Тројице, Гугенхајм, Музеј уметности и дизајна, Нови музеј, Музеј покретних слика, Библиотека Морган, као и Универзитет Фордам (Линколн центар) и резултирао је бројним наградама и јединственом репутацијом за обнову великог дела њујоршке етаже. Ова пројектна фаза координирана је у сарадњи са Комисијом за очување знаменитости и њујоршким Одељењем за изградњу. Њен завршетак предвиђен је за јесен 2019. године, после чега ће наступити наредна фаза рада на обнови Катедрале којом ће се омогућити повратак верника и коришћење зграде за повремене верске обреде у месецима који следе. -Катедрала Светог Саве светиња је свих Срба, где год они живели, посебно имајући на уму да је она део наслеђа које нам је оставио Свети владика Николај. Стога, користимо ову прилику да са очинском љубављу позовемо све православне хришћанске Србе и све људе добре воље, који у својим срцима и душама осећају и имају радост Васкрслог Господа, да се молитвено и заједно усресреде ка обнови наше драгоцене светиње, знајући да, према речима нашег светог заступника владике Николаја Жичког и Свеправославног, наша катедрална црква може да васкрсне само ако се ми Срби обожимо, сложимо и умножимо, закључује епископ Иринеј. Катедрала (некадашња капела Свете Тројице) је првобитно изграђена руком Ричарда Апџона, и представља значајни историјски споменик града Њујорка и Националног регистра историјских места. Изузетно важне канцеларије Одељења за изградњу и Завода за заштиту споменика биле су од огромне важности за истрајне и пожртвоване црквене напоре да катедралу врати на место које јој припада - у еминентну породицу великих њујоршких богомоља. Апџон, који се често сматра највећим америчким црквеним архитектом, одговорним за успостављање покрета Готичког препорода у Сједињеним Америчким Државама, пројектовао је постојећи храм Свете Тројице на Вол Стриту, а убрзо после тога је наставио са пројектовањем и изградњом капеле Свете Тројице за вернике цркве Свете Тројице горњег дела града, као и подручја Медисон Парка на Менхетну. Парохија је деценијама напредовала, и између осталог била сведок прве православне Литургије у Сједињеним Америчким Државама, и друштвеног венчања познате локалне житељке Идит Вартон, све док демографске промене нису учиниле своје, када ју је после свега, на позив епископалног владике Њујорка и ректора цркве Свете Тројице, бискупа Вилијама Т. Менинга 1943. године, добила српска православна њујоршка заједница, променивши њено име у Српска православна катедрала Светог Саве, у част оснивача Српске Православне Цркве. Суседни Парохијски дом је последња, у потпуности преостала зграда у Сједињеним Америчким Државама коју је пројектовао Џејкоб Вреј Моулд, који је био кључан у довођењу Високе британске викторијанске архитектуре у Сједињене Америчке Државе, један од архитеката и твораца фонтане Витезда и тврђаве Белвидер у Централном парку. Заједно са Апџоном, Моулд је био један од оснивача Америчког института архитеката. Извор: Српска Правослана Црква

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј беседио је вечерас, 24. марта 2019. године, у Нишу на почетку државне церемоније обележавања двадесет година од почетка НАТО агресије на Србију. Уз звуке сирена за узбуну и гашење светла, у Нишу је одржано централно обележавање 20. годишњице од почетка бомбардовања. Сећањем на жртве одата је почаст страдалима, уз поруку: "Опростићемо ако будемо могли, заборавити само ако нас не буде било". Централно обележавање почетка НАТО бомбардовања 1999. године почело је тачно у 19.45, када су НАТО авиони бацили прве бомбе. Окупљенима у Нишу обратио се Патријарх српски Иринеј, који је поручио да се данас сећамо најтрагичнијих дана у историји, истичући да тако нешто не треба да се понови никада и нигде у свету. Напоменуо је да су звуци сирена за узбуну и данас присутни у нашим животима. "Чујемо их у сновима, у својим сећањима, то су дани најтрагичнији у нашој историји, дани за које бисмо желели да се никада више не понове нашем народу, али не само нашем народу него нигде у овоме свету. То су звуци пакла, звуци мржње који излазе из дубине човекова бића, које разарају, које предају смрти и најтужнијим сећањима", рекао је патријарх Иринеј. Истакао је да 78 дана бомбардовања представљају дане страха. "Да су то су били дани радости и они би били веома дуги. Замислите да ти трагични звуци и страх, који смо сви доживљавали, трају 78 дана. Питамо се данас одакле тај извор мржње, да се уништи оно што је највредније на овом свету под сунцем, да се уништи људксо биће ни криво ни дужно – али са једним јасним планом и циљем да се остваре земаљски планови, а ја бих мирне душе, то назвао пакленим плановима", рекао је патријарх. Истиче да је још трагичније то што су нас бомбардовали "наши бивши савезници и пријатељи, који су своје савезништво претворили у непријатељство према нашем народу". "Планови које су хтели да остваре потичу од моћника овог света, са једним циљем да један народ и мирољубиву државу униште и раскомадају у најмање делове и парчади, да би остварили своје циљеве и намере. Зато су предузели кораке од којих ће се поколења сигурно стидети и рећи оно што заслужују...", навео је патријарх. Поручио је да је ударено на миран народ који је читаву своју историју провео у великом страдању и искушењу, народ који воли слободу за себе и жели је другима. "Да би остварили своје жеље осудили су нас да смо народ који чини зло, који смишља зло другима и то везали за један крај наше отаџбине, са народом са којим српски народ живи стотинама година како зна и уме, показујући своје право људско лице и хуманизам. Оклеветали су нас и са том клеветом и мржњом подигли су свет", рекао је патријарх. Моћне земље усмериле силу ка малом народу Поручио је да је 19 моћних држава усмерило силу према једном малом народу и учинило оно што добар човек никада не би урадио. "Нанели су нам велика зла, порушили су нам наше фабрике, индустрије, путеве, железнице, а чак нису ни болнице поштедели. Нису поштедели ни малену децу, која су са радошћу ушла, а са тугом и плачем напустила овај свет. То је нешто чему се само ђаво може радовати", истакао је патријарх. Додао је да нас је бомбардовање уназадило за више од 50 година – да су "напредну земљу претворили у прах и пепео". "Нека им Бог суди по правди својој, а познато је да зло добро неће донети", рекао је патријарх Иринеј . Додао је да је на нама да "пригрлимо отаџбину" и да будемо јединствени. "Оно што видимо данас на улицама није добро, то даје снагу нашим непријатељима. Зна се како се долази до положаја и до власти, на овај начин не могу доћи, нити наудити, али могу наудити своме народу и својој држави. А, верујем да то не желе. Можда су друге жеље јаче од њих, али морају да размисле шта чине и да се са мало више љубави обрну своме народу, својој отаџбини и својој будућности", рекао је патријарх. Истакао је да је данас најпотребније јединство, да би се одбранила светиња на Косову и Метохији. "Ту свету земљу не смемо никоме поклонити, морамо је бранити свим допуштеним средствима, а не дај боже да се користимо и неким другим. Ми то не желимо и молимо се Господу да не дођемо у такву прилику", каже патријарх. Напоменуо је да наш народ одлукује љубав према другим народима, те да нас и историја и вера уче да у сваком човеку видимо лик Божји и да се односимо према њему као према рођеном брату. Вучић: За опстанак важно да не заборављамо животе Председник Србије Александар Вучић поручио је да је за опстанак српског народа важан један услов - да не заборављамо никада никоме наше животе, посебно не дечије. "Све остало је нешто што се да поправити", додао је председник. Истакао је да су на месту рушевина изграђене нове болнице, школе, путеви, али да ништа не може да врати људске животе, међу којима су трудница Љиљана Спасић из Ниша, ученица Сања Миленковић из Варварина, породица Милић из Алексинца, двогодишњи Марко Симић из Новог Пазара, брат и сестра Стефан и Дејана из Раље, мала Милица из Батајнице... "Нико није одговарао за ове злочине. Српски цивили, наша деца, били су дозвољена мета агресије НАТО-а и за њих је то била само грешка. За нас никада неће бити грешка и та деца и ти људи никада неће отићи у заборав", рекао је Вучић. Поносан је, каже, на слободарски дух нашег народа, који нас је натерао да не заборавимо да будућност можемо градити само на таквим основама - чувајући слободу, независност и самосталност као највише вредности. Навео је да се пет година на овакав начин обележава годишњица агресије НАТО-а на "малу, слободољубиву и никада покварену земљу". Цитирајући Мартина Лутера Кинга, Вучић је истакао да у то време нисмо имали пријатеље. "Хвала онима који нису били против нас, али нам помагао није нико. Били смо сами суочени са највећом војном силом на свету, са коалицијом богатих и моћних, са 22.000 тона бомби и ракета и њиховим јасним циљем - да нас понизе и део наше територије предају неком другом", рекао је Вучић. Нагласивши да данас поново имамо пријатеље, али и оне који нам више нису непријатељи, председник је нагласио да остаје јасна разлика у мишљењу о ономе што се догађало. "Смрт 2.500 цивила, смрт 79 деце, девастирање земље, штете које се мере дсетинама милијарди долара за нас ће увек бити злочи. За њих је, чак ако и толико хоће да признају, грешка уз коју, ту и тамо, додају израз 'трагична'. Њихове грешке за нас су значиле губитак најважнијих од свих живота, дечјих живота. Немамо право на то да погнемо главу", навео је председник. Додао је да Србија данас и сме, и може, и мора да каже да су грешка није српски народ који је страдао, већ они који су га бомбардовали. "Ма колико радили против Србије, Србија је данас јача и снажнија него што је икада била", каже Вучић и каже да је гледање у будућност најсветија обавеза коју имамо и према жртвама и према сећању. Додик: Српски народ сврстан на страну лошег Председавајући Председништва БиХ Милорад Додик обратио се окупљенима и поручио да је НАТО бомбардујући Србију начинио велики злочин над српским народом, што је било у континуитету са бомбардовањем Републике Српске. "Стравчина страдања у Србији и Републици Српској било је дело западних држава које су Србију и српски народ сврстали на страну лошег и ономе коме треба начинити штету", рекао је Милорад Додик. Истакао је да је НАТО агресија давно припремана и да она и даље траје и додао да су му од оних који су командовали операцијом само гори они који агресију покушавају да оправадају и нађу разлоге, јер, како каже, њих никада неће бити. "Та штета је огромна, та штета је цивилизицијска, а они нису сматрали да терба да се извине. Њихови војници, генерали, нису они који су процесуирани за злочине, већ је то опет остављено за нас", истакао је Додик. Комеморативним манифестацијама широм земље обележене су две деценије од почетка НАТО агресије на СРЈ. За 78 дана НАТО агресије погинуло је између 1.200 и 2.500 људи. Одлука о бомбардовању тадашње СРЈ донета је, први пут у историји, без одобрења Савета безбедности УН, а наредбу је тадашњем команданту савезничких снага, америчком генералу Веслију Кларку, издао генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана. Деветнаест земаља Алијансе почело је бомбардовање са бродова у Јадрану, из четири ваздухопловне базе у Италији, подржане стратешким бомбардерима који су полетели из база у западној Европи, а касније и из САД. Најпре су гађане касарне и јединице противваздушне одбране Војске СРЈ, у Батајници, Младеновцу, Приштини и на другим местима. Готово да нема града у Србији који се током 11 недеља напада бар неколико пута није нашао на мети снага НАТО-а. У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено. Извор: Српска Православна Црква

Ансамбл “Венац” поводом двадесетогодишњице бомбародвања наше земље снимио спот у коме поручују да је једина ствар коју желе мир. – Тог пролећа одузели сте нам све. Одузели сте нам две хиљаде невиних живота, а био је и 79 невино настрадале деце. Ваше немилосрдне бoмбе су раниле 12 000 људи и протерале 230 000 Срба и другог неалбанског становништва са КиМ и уништиле сваки педаљ наше прелепе земље. Али и после свега ми Вас не мрзимо већ жалимо због вашег греха према нама и вашег зверства и зла које је дубоко усађено у вама и знајте да нашу спрску земљу нећемо напустити никада. Текст који изговара прелепа девојчица у народној ношњи, коло око манастира Грачаница као и снимцима других светиња на КиМ, песмом “Ово је Србија” али и порука да “једино што желимо јесте мир” чине спот који је поводом двадесетогодишњице бомбародвања наше земље снимио професионални ансамбл из Грачанице “Венац”. Овај спот који траје 3 минута и 28 секунди изазвао је бурне емоције, а његова порука уз ваздушне сирене и звоњаву звона гласи да се “Не заборави” и “Слава херојима“. Извор: Новости

Другог дана посјете Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкоj, Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је отпутовао у Мадриагу. Тамо је, у мјесту Валерија дел Мар, прво посјетио породицу потомака наших исељеника Петра Драгојевића, гдје се сусрео и са Ником Латковићем. У Мадриаги су Митрополита Амфилохија дочекали Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило и мјесни парох Стефан Јовановић са парохијанима. Након вечерње службе са петохљебницом, Владика Амфиилохије је рекао да наши преци, који су у потрази за земаљским хљебом дошли у Јужну Америку, нијесу у њу дошли као просјаци, већ су са собом донијели и свете Божије људе. „И у Сјеверној Америци наша света Православна црква је дала светитеље. Прошле године смо канонизовали Светог Мардарија из Љешанске нахије, и Светог Себастијана Дабовића Џексонског. Прво смо њега дали, па онда и Светог Владику Николаја Жичког, који је такође био мисионар у Америци, затим Светог Варнаву Настића, који се тамо родио, а убијен је од комуниста 1964. године у Војводини“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Подсјетио је да је СПЦ у Сјеверној Америци саградила и велики број храмова и манастира. „Па ево и овдје, хвала Богу, код вас у Аргентини имамо храм у Венадо Туерту, који има и свога свештеника, у Маћагају је храм Светога Николе, а положили смо и камен-темељац у Резстенци за храм Свете Тројице“, рекао је Владика. Додао је да СПЦ има и своје храмове у Бразилу. „Тамо имамо Бразилијанце који су примили православље, имамо четири свештеника и један манастир у Бразилу. Имамо и нашег свештеника у Перуу, који сакупља тамо наше исељенике, у Чилеу такође… У Перуу смо добили један манастир. Упокојио се један руски јеромонах који је предао манастир вашој епархији, епархији Владике Кирила“, казао је Владика Амфилохије. Рекао је да је СПЦ присутна и у Гватемали, у Централној Америци. „У Гватемали имамо манастир Свете Тројице. Тамо је мати Инес са сестрама, она такође припада вашој епархији на челу са Владиком Кирилом. Владика је рекао да је жеља и Његова и Владике Кирила да се у Мадриаги сагради храм посвећен Светом Петру Другом Ловћенском Тајновидцу. „Овдје постоји његов клуб, али то није довољно. Треба му овдје подићи један храм. То је ради вас, ваше дјеце и њихове будућности, и њихове истинске везе са вашим родним крајем. Сверти Петар то чека од вас“, рекао је он. Владика Амфилохије је подсјетио да је у Резистенци градоначелник Хорхе Капитанић дао земљиште за градњу храма. „Већ су му урађени темељи, и надамо се, ако Бог да, да ће у току ове године храм бити саграђен“, рекао је Владика и обећао да ће Митрополија црногорско-приморска помоћи и градњу храма у Мадриаги. Владика се потом задржао у разговору са парохијанима, потомцима наших исељеника, међу којима се издвајају породице: Мирковић, Марковић, Латковић, Булајић, Јовановић… Митрополит Амфилохије је Југословенском исељеничком клубу „Његош“, основаном сада већ далеке 1936. године, и нашој црквеној заједници у Мадриаги поклонио гусле. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици данас, 2. децембра, 27. седмице по Педесетници, одслужена је Света литургија. Овим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Драгомир Сандо, уз саслужење протојерејâ-ставрофорâ : Драгана Митровића, Далибора Милаковића, као и протојереја Мирчете Шљиванчанина и ђакона Леке Вујисића. Звучни запис беседе Протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо ванредни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду и предсједник Одбора за вјерску наставу Архиепископије београдско-карловачке на позив Његовог Високопресовештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија као и протојереја Мирчете Шљиванчанина координатора Катихетског одбора Митрополије, борави у вишедневној посјети Црној Гори. Професор Сандо је јуче учествовао на величанственом семинару вјероучитеља Митрополије црногорско-приморске у манастиру Стањевићи. Сабранима који су торжествено прославили недјељни празнични дан, отац Драгомир је говорио о значају благодарности и захвалности Богу, као и о значају живота испуњеног добродетељи, састрадавањa, старања о ближњима, као и љубављу, будући да на тај начин најбоље градимо и уграђујемо себе у живот вјечни – непролазни са Оним који нас највише воли, а то је Бог љубави, Света Тројица: Отац, Син и Дух Свети. У првом дијелу своје пастирске бесједе, отац Драгомир је нагласио колико је битно да поштујемо природни поредак који је Бог установио и уградио у овај свијет и наш живот. По његовим ријечима потребно је да знамо да Господу узвратимо захвалношћу за Његове многе дарове, а то ћемо најбоље учинити вјером, личним подвигом и слободом којом ћемо Бога вољети: „Бог од нас очекује да узвратимо на Његов савршени поредак. Ако знамо да је ријеч космос, ријеч васиона, другим ријечима, у преводу, оно што је хармонија, оно што је поредак, што је домаћински, од нас се онда очекује да поштујемо кућни ред овога свијета и његовог поретка. То Бог од нас тражи. А како и чиме да узвратимо Богу? Свакако вјером, подвигом нашим личним и слободом. Вјером, као начином и смислом нашега живота.“ Истичући да Бог неће ништа на силу да тражи од нас, прота Драгомир је подсјетио на ријечи једног од отаца Цркве, да је Богу све могуће, осим једног: Да натјера човјека да Га воли. „Свакао је дао човјеку дар – слободу, што не постоји ни у једном природном феномену овога свијета и овога поретка. А шта још Господ тражи? Па не тражи ништа посебно. Тражи да му будемо благодарни на ономе што нам Он даје. А зато се и Света литиргија зове Евхаристија, што значи тајна над тајнама благодарности Богу“, казао је протојереј-ставрофор Драгомир Сандо Нагласио је да је веома важно да поштујемо и вријеме у којем живимо. Ако будемо свјесни контекста времена у нашем животу, онда ћемо схватити колико је важно да вријеме које овдје испуњавамо нашим животима треба правилно и мудро да искористимо: „Господ тражи да поштујемо вријеме у којем живимо. Немојмо заборавити да смо времешни и да су људи створени једном, али, створени једном за свагда у заједници са самим Богом. Не заборавимо да је вријеме само један полигон, један простор у коме се рађамо, пребивамо, живимо и по подобју долазимо Господу, опет са оним даровима, колико смо знали, колико смо могли, хтјели или не знали и нисмо могли. Али, доћи ћемо дакле једног дана пред лице Божије да донесемо и дамо одговор на она животна питања која су овдје и сада стављена пред нас.“ У даљем излагању, отац Драгомир се осврнуо и на важност преиспитавања и сусрета са самим собом, кроз сагледавање свог живота и својих дијела: „Господ од нас тражи још и чисто и незлобиво срце наше. Зато би било добро да свакога трена, свакога дана и сваке вечери када легнемо – да упитамо срце своје: Срце моје, јеси ли било отворено данас за Господа? Срце моје, да се не крије у теби можда зло овога свијета и времена, па да избацим сво зло из тебе, да би ујутру нови дан почео са чистим срцем, најдубљим и најважнијим органом који у мени пребива и које је сабирно сочиво можда мог читавог бића. Зато вас молим и позивам да и ви кад год имате прилику преслишате себе пред Господом и пред светом Црквом.“ Прота Драгомир је изразио и своје нескривено дивљење и одушевљење када је у питању преображај и васкрсење духовног живота у Црној Гори, а који се дешава и совршава протеклих 28 година, од доласка Његовог Високопреосвештенства Митрополита Амфилохија. „Први пут служим у овоме Храму и морам да изразим своје дивљење пред оним што се у само неколико деценија доживљава у Црној Гори. Ово је највећи духовни препород који је могао само да се сања у она времена када је само било пет или шест активних свештеника у цијелој Црној Гори. Па ето је Бог послао нашега Митрополита Амфилохија, и немојте заборавити да је он Богом послат човјек који је дошао да поврати, обнови и сабере оно што је било изгубљено, у тим и таквим временима. То је без сумње највећи интелектуалац и духовник истовремено, па можда и у Православној цркви уопште“, закључио је протојереј-ставрофор Драгомир Сандо. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ја мислим да је важно и да у евентуалном споразуму са Албанцима и једни и други знамо да смо понешто изгубили, и да би тада могло да обе стране буду задовољне. Ако они мисле да они треба да добију све, а ми да изгубимо све, нема ништа од тог договора. „Ја имам пуно поверење у патријарха српског господина Иринеја, у многе владике, неке владике мисле другачије, неки црквени оци другачије. Веома поштујем нашу цркву и нећу да улазим у то,“ казао је даље српски председник, одговарајући на питање да игуман манастира Високи Дечани, отац Сава Јањић, како је један од новинара оценио – „подржава албанско руководство, а напада Србију и београдску власт“. „Ја не могу да кажем да сам неко ко иде сваки дан у цркву, али припадам српској цркви и ако од мене очекујете да говорим лоше о нашој цркви ја то нећу, чак ни о онима који се каменом на мене бацају на сатном, да не кажем на дневном нивоу,“ додао је Вучић. Председник тврди: Соле памет, држе патриотске придике, носају кишобране, продају земљу Албанцима, у Косову Пољу нема Срба Најсмешнији су ми они који ми причају о Чаглавици, а распродали пола Чаглавице Албанцима. И кад ми се појаве Мома Трајковић и такви који ми о томе говоре, онда само да се ухватим за главу и да кажем шта је ово људи? Ви који сте буквално препродали пола српске земље у околини Приштине – да нам данас солите памет како и на који начин да штитимо интересе. Је ли ви знате да у Косову Пољу немамо Срба? У Косову Пољу који је био симбол и срце српске државности, немамо Србе. Имамо у Бресју, нешто мало преосталих Срба у Угљару. У Чаглавици све мање, управо због таквих стручњака који су носали кишобране Мадлен Олбрајт и бранили нам Србију, данас држе патриотске придике,“ казао је Председник Републике, наводећи и да је важно да „будемо рационални, одговорни, да будемо озбиљни“: „И да размишљамо шта је то што можемо да сачувамо и одбранимо од виталних државних и националних интереса, а затим шта је то што можемо да урадимо за своју земљу у будућности.“ Вучић је навео и да је у току тихо исељавање које држава „покушава и новцем и коповином земљишта и на све начине да спречи“, али и да то „тешко иде“. Коментарисао је и јучерашње наводе из косовских медија да су представници Албанаца са југа Србије разговарали са албанским премијером, Едијем Рамом. Зери је јуче јавио да је требало да разговарају о „границама“ и „Прешевској долини“. Косовски председник, Хашим Тачи, залаже се за то да се она припоји Косову. Јуче је поново из косовског председништва наведено да ће управо то и да буде тема предстојећих разговора у Бриселу. „Ја за разлику од многих других у нашој земљи немам страхове од кандидовања тема и немам страхова од жеља многих које се нису мењале. Нису њихове жеље другачије од оних какве су имали пре десет-двадесет година. Заборављате шта смо имали и 2001. и 2002. године и у Бујановцу и у Прешеву, шта смо имали и колико дуго нисмо могли да уђемо у Велики Трновац, тек данас можемо да уђемо и наплатимо струју,“ казао је данас Вучић. „Али ако неко мисли да је то што ће дати више изјава у којима ће нешто да покуша да уради за себе, а против Србије и да ће то бити директно пропорционално резултатима које ће да постигне, ја не верујем у то. Зато сам рекао да сачекамо резултате, па да онда судимо о томе ко је шта добио и ко је шта изгубио,“ додао је. „‘ајд’ сад, ја одо'“ Председник Републике је јавности описао и како су текли разговори са Приштином: „А ја се иначе насмејем, они тако кад нешто кажу, е добро, све је у реду, ‘ајд’ сад, ја одо и онда они мене једно шест сати враћају на састанак, и то тако. Па се онда мало умире и то тако траје већ годинама. Слушам им ја исте приче. Нема од Севера ништа, нема од Ранилуга ништа, нема Срба овде, нема Срба онде; Добро ако нема. ‘ајд’ довиђења. Онда ме моле да се опет враћам за сто, и тако то траје, а договор далеко.“ А, ако неко мисли да се плашим Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја, тај не познаје мене и не познаје српски дух. Мислим да је време да размишљамо главом“, закључио је Вучић. Изјаву о „носању кишобрана“ Председник Републике дао је у истом дану када је таблоид Информер на својој насловној страници најновијег листа објавио наслов „Сава Јањић носач кишобрана Мадлен Олбрајт“ са фотографијом Јањића и Олбрајтове, а тик уз наслов о Председнику Србије и његовом доласку на Косово. Мадлен Олбрајт је тада посетила Косово у својству државне секретарке САД. На порталу Информера и Пинка данас је објављен и текст ‘ЕВО С КИМ САВА ЈАЊИЋ „ЧУВА“ ДЕЧАНЕ! У загрљају са портпаролком ОВК Вљором Читаку!’ Вљора Читаку је посетила манастир Високи Дечани у својству косовске министарке европских интеграција. Извор: Kossev

Саслуживали су му свештеник Лука из Сремске епархије, јереји Радмило Чизмовић пјешивчки парох и Александар Орландић из Бара. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је ријечима празничне бесједе поучавао о. Данило, који је подсјетио да је чудновати, велики и свети пророк Илија живио 900 година прије Христа и додао да име Илија на ромејском језику значи „мој Бог је истинит“. -Он је заиста служио истинитом Богу. Није се одвајао од божанске славе, од истинитог, тешког и трновитог пута. Ако ходамо Божијим путем, Бог помаже и не да да скренемо странпутицом и паднемо у безбожништво или да славимо туђе, неваљале или измишљене богове – казао је о. Данило. Он је подсјетио да је у времену Светог пророка Илије Израиљ био у страшном стању, гдје се народ подијелио у два царства и пао у тешко идолопоклонство. -Изгубили су правац, силу и моћ свога Бога, Бога истине, Бога творца и Бога љубави. Приносили су боговима телад, драго камење, злато, жртве свакојаке, клањајући се пустим, неправедним и никаквим боговима, боговима овога свијета којима је човјек често склон да се клања. То је трајало, али Бог је дао свога пророка Илију, праведнога који је од младости већ осјећао нит истинитог Бога. Он није могао да трпи пропаст свога народа. Да би опаметио народ његовом молитвом затворило се небо и није било кише три године и шест мјесеци – казао је о. Данило и додао да је Свети Илија то урадио да би свој народ вратио Богу Аврама, Исака и Јакова. Ми као народ, а посебно као православни хришћани имамо обавезу да држимо истински жртвеник првога Бога. -Нашу вјеру потврђују наши светитељи свакога дана. И на овом мјесту гдје се сакупљамо око Светог Василија Острошког исто као што су се стари Јевреји окупили око пророка Илије и тиме били спасени – казао је о. Данило. Сабрани који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће. На крају Богослужења о. Александар и о. Радмило благосиљали су славске колаче, које су у славу Божију, а у част Светог пророка Илије принијели браћа Чизмовићи, о. Радмило и Миодраг са својим породицама поводом приславе и Игор Ђуровић са породицом из Београда коме је Илиндан крсна слава. Извор: Манастир Острог

У име Оца и Сина и Светога Духа! Блажењејши владико Онуфрије, Митрополите кијевски и целе Украјине! Сабраћо архипастири! Драга браћо и сестре, који сте се ове ноћи у великом мноштву окупили испред места где је пре сто година почињен страшан злочин – људи који ни за шта нису били криви, који су цео свој живот посветили служењу домовини, убијени су због зле људске воље! Овај злочин и данас рањава нашу савест, и данас нас наводи да се у мислима вратимо у ово време и да покушамо да схватимо шта се дешавало с нашом земљом, с нашим народом. Одакле ова помраченост ума и ова напаст? Гледајући са дистанце од сто година и поред све жеље не можемо да видимо све нијансе националног живота нашег народа које бледе у сећању и које не види чак ни најпроницљивији поглед. Међутим, злочини као што је овај који је овде учињен не могу бити случајни. Иза овог злочина је нешто стајало, постоји ту извесна колективна кривица целог народа, нека прекретница у историјском животу Свете Русије која је довела народ у тешки и страшни ћорсокак. Шта се то дешавало с нашим народом? Јер земља је била препуна храмова и манастира, апсолутна већина људи је била крштена и храмови су били пуни људи. Зашто се то десило? Зашто су убице повукле ороз не задрхтавши због онога што чине? Значи, није све било добро. Значи, сунчева светлост која се одражавала у позлаћеним куполама није се увек преламала у људским срцима јачајући у њима веру у Господа. И ми знамо како су се у току најмање 200 година које су претходиле трагедији у дому Ипатјева одвијале извесне промене у свести људи које су постепено, али стално многе водиле ка одступању од Бога, заборављању заповести и губитку стварне духовне везе са Црквом и вишевековном духовном традицијом. Зашто се то догодило нашем народу? Зашто је он у извесном временском тренутку постао као воз чији машиновођа није израчунао брзину и који је ушао у оштру окуку јурећи ка неминовној несрећи? Кад смо као народ ушли у ову окуку? Ушли смо онда кад су и интелигенција, и аристократија, па чак и део клира туђе мисли, туђе идеале, туђи поглед на свет који се формирао под утицајем философских и политичких теорија које немају ништа заједничко са хришћанством, ни са нашом традицијом и културом, почели да прихватају као напредне мисли захваљујући којима се живот народа може променити набоље. Заиста, идеја о промени народног живота набоље рађа се сваки пут кад се појави замисао о наглој промени тока историје. Знамо да су се најстрашнији и најкрвавији преврати увек дешавали због људске тежње ка бољем животу. Вође ових преврата сугерисале су људима да не постоји друга могућност за побољшање живота, већ да се то може учинити само крвљу, само кроз смрт, само кроз уништење устаљеног уређења. И у извесном тренутку, одрекавши се свог духовног првородства, изгубивши реалну везу са Црквом и Богом, интелигенција, аристократија, и чак, као што сам већ рекао, део клира, стекли су помрачен ум, били су заражени мишљу о потреби за наглом променом националне историје и желели су да што пре изграде свет у којем ће владати правда, где неће бити некадашњег раслојавања по имовинском стању, у којем ће људи живети мирно и срећно. Тако су многи људи обузети овом идејом дошли до тога да чине злочине. Поставља се питање: „А да ли је уопште могуће изградити срећан живот посредством злочина, крви, насиља и рушења светиња?“ Историја јасно сведочи: није могуће! И вероватно је прва и најважнија лекција коју данас треба да усвојимо из трагедије од пре сто година – никаква обећања срећног живота, никакве наде на спољашњу помоћ, од стране наводно образованијих и напреднијих људи, не треба да саблажњавају наш народ. Треба да запамтимо трагедију из прошлости. Треба да створимо имунитет на све позиве остваривања људске среће посредством уништења постојећег. Тешко да би било ко од оних који су позивали на уништење народног живота уништио сопствени живот и одрекао се сопственог благостања. Али како јаросно су целом народу предлагали да то чини! И људи су усвојили ову лаж, и венац одступања од најсветијег и најдрагоценијег што су имали било је страшно погубљење царске породице, невиних људи који нису прекршили закон. А и о каквом закону је могло бити говора ако је за изградњу срећног живота требало убити цара и целу његову породицу? Знамо да није било никаквог успеха и научени горким искуством треба да створимо стабилан отпор према свим идејама и свим лидерима који нам предлажу да уништимо свој народни живот, своју традицију и своју веру и да стремимо ка некаквој непознатој „срећној будућности“. Данас, окупивши се овде у таквом мноштву, сетили смо се трагедије дома Ипатјева. Узносили смо молитве Господу, молили смо се цару-страстотрпцу Николају и онима који су пострадали заједно с њим да се на небу моле за нашу земаљску отаџбину, за наш народ, да се православна вера учврсти у свакој наредној генерацији Руса, да верност Богу и љубав према отаџбини прате живот наше омладине и оних који ће доћи после ње, и да се овакве трагедије никада више не дешавају у нашој земљи. Нека Господ чува нашу руску земљу, руски народ који данас живи у разним државама, које носе различите називе, а и наш народ се различито зове, али је то исти онај народ који је изашао из кијевске крстионице и који је прошавши кроз најтеже историјске околности до данас сачувао православну веру. И нека благослов Божији буде с нашим народом, с нашом отаџбином и нашом мученицом Руском Православном Црквом. По молитвама новомученика и исповедника Руске Цркве нека се преображава народни живот – без икаквих потреса и крви, већ на чврстом темељу вере и наде у то да је Бог с нама! Нека нас Господ све чува по молитвама светих царских страстотрпаца и свих новомученика! Амин. Извор: Православие.ру

Отварајући изложбу, министар одбране г. Александар Вулин, у присуству начелника Генералштаба Војске Србије генерала Љубише Диковића, истакао jе да је српски народ древан народ, са дугом историјом, са дугом традицијом, који далеко и дуго памти. -Можда су баш зато што је историја нашег народа тако древна и тако препуна догађаја који наш народ чине поносним, а понекад и тужним, можда баш зато су ратови за ослобођење Србије, српско-турски ратови, ратови без којих не би било Берлинског конгреса, ратови без којих не би било ни самосталне српске државе, 140 година након њиховог војевања, сасвим неправедно скоро заборављени. О њима знамо мало. Не сећамо се команданта, не сећамо се имена ратова, не сећамо се где су се водили, колико је српских глава пало у њима, не сећамо се ко нам је тада био пријатељ, једва знамо ко нам је био и непријатељ, не сећамо се скоро ничега. Прошло је само 140 година у истoрији нашег древног и стрпљивог народа, а ми смо дозволили себи да о српско-турским ратовима с краја 19. века не знамо скоро ништа. Заправо знамо, али у времену које je окренуто само себи, окренуто само времену које траје, у времену у којем су праве вредности често заборављене, допустили смо себи да не учимо своју децу како је Србија постала независна, како је извојевала своју слободу, нагласио је министар Вулин. Према његовим речима, допустили смо себи да не учимо своју децу ко су нам били пријатељи, а ко непријатељи, допустили смо себи да не знамо ништа о оним драгим, далеким прецима који су, не жалећи своје животе, падали негде на Јавору, остављали своју младост, убеђени да све има смисла само ако Србија једног дана поново буде слободна. -И та реч слобода заправо одређује српски народ, одређује наше сећање, нашу прошлост, али и нашу будућност. Напустимо ли сан о слободи, заборавимо ли његову вредност, престанемо ли да будемо спремни да платимо сваку цену да бисмо били слободни, онда не можемо да се надамо будућности у којој вреди живети и у којој вреди трајати. Прошло је 140 година, а ми смо заборавили и допустили себи да не учимо своју децу када и како су Пиротски, Hишки, Топлички, Врањски округ постали део Србије, када смо добили и изборили своје право, јер слобода се заправо никада не добија, слобода се увек избори, када смо изборили своје право да се зовемо Србија, да живимо по својој вољи, да сами одлучујемо о себи. Народ који заборави своју прошлост не може се надати да ће имати будућност. Генерација која не памти своје претке, њихове успоне и њихове падове, не може се надати да ће једног дана неко памтити њене, поручио jе министар Вулин. Он је додао да је управо због тога ова изложба важна и да зато Војни музеј има своју сврху чак и у овом времену брзих информација, друштвених мрежа, екрана осетљивих на додир, ова изложба има смисла, има своју сврху. -Треба да доведемо своју децу, да им покажемо како су се ти, драги давни, скоро заборављени преци борили за њихово право да овде говоре својим језиком, да своју земљу зову по свом имену и да сами одлучују како ће у њој живети. Народ жељан слободе, народ је који не можете победити. Народ који је те 1876. године изашао са необученом, једва организованом, чак од странаца вођеном и командованом војском, изашао пред древног и вековног непријатеља, сигуран у само једно – да ма колико тада био невешт у војевању и ратовању, да је вешт и сигуран да ће слободу упорношћу и храброшћу изборити. И тако је и било. Свака следећа борба и сваки следећи рат, сваки сукоб у коме смо уведени, о коме су други одлучивали, показао је бољу, организованију, сигурнију, опремљенију војску, војску која је знала куда иде, зашто се бори и како се бори, истакао је министар Вулин, додајући да је у сваком сукобу који је уследио, наш народ показао да је у стању да се избори за једину вредност коју нису могли да поделе ни са ким другим – за слободу. Подсећајући на историју српско-турских ратова начелник Војног музеја потпуковник Градимир Матић истакао је да изложба има за циљ да посетиоцима приближи те важне догађаје новије српске историје у оквиру шест композиција које сведоче о почетку решавања велике источне кризе и устанку српског народа. -Више од сто репродукција фотографија и литографија са мотивима ратних попришта, портрети команданата српске војске, министара и дипломата Кнежевине Србије, као и савезника и турских војсковођа сведоче о прохујалим временима и бурним историјским приликама. Фотографије су снимали ратни дописници, фотографи и сликари аматери, који су махом стизали са добровољцима и слали вести са српско-турског ратишта, нагласио је потпуковник Матић. Према његовим речима, приказани су и ретки примерци униформи, оружја, војне опреме, одликовања и повеља зараћених држава и савезника из времена када се оружјем још увек могло витешки ратовати, а изложено је и неколико ретких сачуваних застава из тог периода. Посетиоци ће бити у прилици да виде драгоцена сведочанства из овог важног периода српске историје, када је Кнежевина Србија, после два рата извојевала слободу на Берлинском конгресу 1878. године и стекла међународно признање након безмало пет векова ропства. Аутор изложбе је музејски саветник Војног музеја Анђелија Радовић, а поставка ће за све посетиоце у галерији Војног музеја бити отворена до 31. маја. Отварању изложбе присуствовао је главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Правосласвне Цркве протођакон Радомир Ракић. Извор: Српска Православна Црква

Анђео Господњи јави пастирима који чуваше стада своја надомак Витлејема да се ту у њиховој непосредној близини ''родио Спас'' и да је ОН - Спаситељ ''Христос Господ'' (Лк.2,10-11). А они, чивши ову за њих изненађујућу вијест, одлучише да пођу до пећине и провјере да ли је та вијест тачна. ''И дођоше и нађоше Марију и Јосифа и дијете гдје лежи у јаслама. А кад Га видјеше, објавише све што им је казано за то дијете'' (Лк.2,16-17) Ту радосну вијест, рођеног Спаситеља свијета и човјека као круне створења божијих, ми, браћо и сестре, славимо, радујемо се и пјевамо, као некада анђели у Витлејему: ''Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља'' (Лк. 2, 14) Рођење Спаситеља свијета и човјека, који је сам по себи СВИЈЕТ У МАЛОМ - Микрокосмос, уистину је разлог наше радости. Пуноћа те родости је сам Спаситељ - оваплоћена Љубав божија, Љубав божија која се преизобилно излила према нама људима и читавом свијету. Празник рођења Господа Исуса Христа није само празник нас хришћана, како би могао неко помислити, већ је то празник цијелога свијета, - сваког човјека и свих народа. Управо то нам потврђује свети Јован Богослов ријечима да ''Бог тако завоље свијет, да је дао Сина својега Јединороднога, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни'' (Јн.3,16). Обратимо пажњу, браћо и сестре, на сваку ријеч ове божанске поруке. Бог воли свијет, којег створи, и којег видје да је веома добар. Овај је свијет - космос, објек трајне божанске љубави. Бог га је нама повјерио да га благословено као мудри економи божанског добра, обдјелавамо, чувамо и користимо, а све ради спасења свих и свега, али не и да га уништавамо. Божић је празник да се сјетимо те преизобиљне љубави божије, али исто тако и наших обавеза како према себи-самима, тако исто и према другима који су са нама и око нас, али и о нашем односу према свеукупној творевини божијој. Браћо и сестре, Дочекајмо Богомладенца Христа Емануила. Припремимо срца своја за Њега и смјестимо Га у срца наша како би Он постао и био Срце наших срца, Душа наших душа, Живот наших живота. Само тако ће Он уистину бити Емануил, а што преведено на српски језик значи -Бог је снама-! Осим наших празничних славља и весеља Он Емануил очекује да нашу љубав према Њему подјелимо са нашима ближњима, али не у контексу само наше уже или шире породице и родбине, већ свих људи који са нама живе у нашим селима, насељима, градовима, Држави и свијету. То је смисао наше хришћанске улоге и мисије како би се испунила божанска и вјечна порука свима и свакоме ''Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља'' (Лк. 2, 14) Ми, православни Срби, имамо диван божићни обичај, а то је мирбожење. Суштина мирбожења јесте да свима и свакоме благовјестимо РАДОСНУ ВИЈЕСТ о рoђењу Спаситеља свијета, и да подјелимо са свима оно што нам је СПАСИТЕЉ донио, а то је МИР БОЖИЈИ НА ЗЕМЉИ. Затим, да молимо Господа да Љубав и Добра воља буду и владају међу људима. Ово нам је као свом Наслијеђу оставио као богатство наше вјере Господ наш Исус Христос. Окупљени око Богомладенца Христа у нашим црквама, нашим домовима познајмо Га и славимо Га као некада анђели, пастири и мудраци са Истока и објавимо Га свима. Да би нам вјеровали они којима јављамо ову радосну вијест обратимо пажњу на све што и како чинимо и радимо, да не би, не дао Бог, недостојно славећи Христа били попут Адама и Еве избачени ван - из Царства небеског. Мир Божији и Срећан празник рођења Господа Исуса Христа желимо браћи свештеницима, монасима и монахињама, свим православним Србима наше Дабро-босанске митроплије, свим прогнаним са њихових вјековних огњишта, свим избјеглим и интерно расељеним нашим епархиотима. Посебно се данас пред Богомладенцом Христом молитвено сјећамо свих обесправљених у овој и оваквој напаћеној Земљи, свих сиромашних, гладних, жедних, болесних и неправедно заточених. Срдачно их поздрављамо и желимо да сву своју наду положе у Боголаденца Христа, али и у људе добре воље и пуних љубави божије. Истовремено, као Митрополит ове древне Светосавске митрополије молимо Власти ове Државе: правду за обесправљене, државни социјални програм за сиромашне, гладне, бескућнике и болесне, за незапослене. Све ове и овакве појаве тешко компромитују како нас грађане ове земље тако исто и још више саму Државу. Зар је могуће да у овој Земљи поред оволиких природних богатстава и ресурса, које благословом божијим има ова земља, у њој има толико гладних, сиромашних, незапослених и социјално поврјеђених људи. Апелујемо и молимо, да се чим прије Држава окрене својим грађанима и да постоји за њих, да раде за њих. У име великог празника Љубави божије према свима и свакоме очекујемо и захтјевамо од Власти ове Државе да укину све облике дискриминације и сегрегације по било којој основи, а прије свега по основи вјере и нације. Жалосна је чињеница да ми у 21. вијеку морамо помињати и говорити о овим неприхватљивим друштвеним, а прије свега политичким девијација. Управо, Христос Господ - Спаситељ и Искупитељ свијета својим рођењем, својим животом и науком својом показао нам је да се овај свијет увијек и непрестано мора мијењати и обнављати Љубављу и Добротом, Истином и Правдом Божијом да би био по мјери Бога и човјека истовремено! Срдачно честитамо Божић и свим неправославним хришћанима, који су га већ прославили по грегоријанском календару, молећи се Милостивом и Човјекољубивом Богу нашему да нам Он отвори путеве хришћанског зајеништва у сваком погледу. Срећан Божић и свима онима који се осјећају или изјашњавају као агностици, и онима који због страхова од овога и оваквог свијета дискриминације и сегрегације бораве скривени у својим скровиштима, који пате и страдају у својим самоћама. Позивамо их да се охрабре и изађу и да нам се придруже у слободи којом нас је Христос ослободио својим рођењем и васкрсењем. И још једанпут желимо срећан и благословен Божић свима Вама браћо и сестре радосним поздравом: МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Истовремено желимо Срећну и благословену Нову 2018. годину Благости Господње! Нека буде срећна и благословена свима људима и читавом свијету. Амин Боже! На многа и благаја љета! +Митрополит Хризостом дабро-босански У Сарајеву, О Божићу, 2017 (2018). године Извор: Митрополија дабробосанска