Претражи Живе Речи Утехе

Сиријци су и свети Јован Дамаскин, и свети апостол Лука, и свети Јован Лествичник, и свети Роман Мелод, и света Марија Магдалена, и свети Јефрем Сирин, као и безброј архијереја Православне Цркве Прије тачно двије године, имали смо прилику да гледамо ову језиву фотографију дјечијег страха пред странцем који је у њу уперио објектив фото-апарата, њој тако сличан цијеви аутомата каквог лудака из исламске државе. Безимена дјевојчица гледа, тако, у нас, питајући нијемо, својим ужасним погледом, све оне одрасле ратнике који данас сипају пројектиле по сиријским градовима – имају ли душе и милости. И она је Сиријка, из нама, чини се, тако далеког свијета… Али, да ли је свијет заиста тако далек као што ми то данас мислимо (као сигурно најдадобуднија и, вјероватно, најглупља, генерација од свих у српској историји?) Или нам је, ипак, много ближи него што то већина нас мисли? Да ли сте чули за икону Богородице Тројеручице Хиландарске? Ону коју је, лично, наш Свети Сава добио на дар у манастиру Светог Саве Освећеног и однео је у Србију и на Свету Гору? Св. Јован Дамаскин Али, знате ли да је ту икону сликао један Сиријац, Јован Дамаскин, највећи умјетник и химнограф свог доба (а можда и свих хришћанских времена)? И да је највећи музичар православне духовности – Свети Роман Мелод („Слаткопојац“), рођен два вијека прије Јована Дамскина – такође родом из Сирије? И ту није крај. Далеко од тога. св. Јован Лествичник Можда нијесте знали да је из Сирије најомиљенији писац свих српских монаха у средњовјековној Србији, славни игуман са Синајске горе, Свети Јован Лествичник („Климакс“) чију је инспирацијску „Лествицу“ (духовни метод самоусавршавања и преображења „у тридесет пречага унутрашњег успињања ка Христу“) са одушевљењем читао дословно сваки од наших светитеља (од њеног превода на српски, 1331. године, па све до патријарха Павла и свештеномученика Харитона Косовског) И да је Сиријка и она чувена Марија Магдалена, равноапостолска Блажена Марија, вјерна дружбеница и неустрашиви пратилац Христа Спаситеља, она која је с Богородицом туговала крај Распећа Господњег на Голготи? А тек онај безброј архијереја православне Цркве (у Антиохији, Јерусалиму, Александрији, Риму, Цариграду…) родом из Сирије? И међу њима, лично Свети Јефрем Сирин (Сиријац), побједник над слаткоречивим јеретиком Аполинаријем, уз то и писац непревазишених духовних поука и бесједа, сабрат и саборац Светог Василија Великог? А Сиријац је био и генијални псалмопјевац, математичар и филозоф, племић Вардесан „Сирски“ (из 2. вијека) један од оних јеретика који су се искрено покајали и вратили правој вјери. Ту је и велики мистик из ранохришћанског периода, једна од Светих Отаца Цркве, аскета и чудотворац Јаков Отшелник – такође Сиријац. А и Свети Апостол и Јеванђелист Лука је из сиријске Антиохије. Да ли сте знали све то? И да ли сте сад бар мало свјеснији колико нам је, вјером, близак овај само географски нам далек, сиријски народ? http://www.sedmica.me/sirijski-a-nasi-sveci2/ View full Странице

Србију на првенству Европе можда не представља најјачи тим који би наша држава могла да има за једно овакво кошаркашко надметање, али су они који тамо играју за Србију - најмотивисанија екипа на Евробаскету. Ова прича почиње пре тачно стотину година, у Гаравану, једној четврти француског градића Ментона, пограничног места са Италијом. У њему су се, те 1917, лечили и опорављали српски ђаци, војници и сирочад, после оне страшне Албанске голготе. Логика баш и није наговештавала да ће доживети некакав успех у животу, али… нису баш ни сви дигли руке од њих. Народ је, и онај наш, и онај тамошњи, веровао у те мученике. Чак и када их је туберкулоза косила, иако је српска Влада организовала систем санаторијума. Чак и када су умирали, а у том градићу их је 24 вечно остало. Остали су – издржали. Неки од њих постали и доктори наука. Да, преживели, победили смрт иако су били отписани у том Ментону, где се живело од љубави – рода свог, и оне упућене од пријатеља. А у четврти Гараван… У четврти Гараван су били они најтежи случајеви. Страшно болесни и притом – слепи. Не, не умемо да вам опишемо како изгледа живот кроз који корачате слепи, било од рођења, или од гранате, било због ватре или метка. То морате са неким комшијом, имате сигурно неког таквог, они од ваше љубави и живе. Али, стварно не знамо како је када имате болест за коју нема лека, а притом немате вид и у страној сте земљи. Не знамо ни како су се они који су ту били – опоравили, осим да их је љубав носила тамо где је то деловало немогуће. Зато ћемо на трен да скокнемо коју годину доцније. Бранислав Нушић је, поред тога што је био чувени комедиограф, писао и трагедије. Стварно. У једној од њих, коју је створио овај некадашњи управник Народног позоришта, трагедији „Наход“, у првом чину разни витезови, нормански, франачки, сицилијански и други, „пред бедемом призренскога града“ у прилично добром расположењу разговарају са царским изаслаником Никифором. Представио им је младог, врло начитаног витеза са српског двора, Момира, а њих је збунило како то да постоји нешто што тог момка више занима него „чаробне ноћи“, „борбе витешке“ и „византијске лепотице“. Никифор им појасни да мудрост коју је млади витез одабрао не значи да му је срце мртво. Нушић је то овако записао „Па, ипак, грешите, господо! Ја мислим да мудрост није тако ледена кора, под којом би се срце морало замрзнути. И у мудраца гдекад срце заигра, само што он тај осећај не исказује језиком и чува га дубоко, врло дубоко скрива га. Зар не, млади витеже? (погледа Момира) Зар ниси гдекад и сам осетио како је мудрост немоћна пред срцем?“. Бранислав Нушић и Жанка Стокић Када бисмо се држали само логике, она би рекла да у оним сто година старим временима, рецимо баш у Мантону – будућност, заправо, и није постојала. Или, када би се само модерном, површном мудрошћу руководили, онда би, да се вратимо сад у свет кошарке, сасвим логично деловала реченица коју су на прошлом Мундобаскету изговорили француски кошаркаши у полуфиналу. Након седме од осам тројки Батума у мечу са Србијом, на крају тајмаута су се поздравили речима: „За шта играмо?“, после чега је загрмело „За злато!“. Али… Победише их наши. Од тог полуфинала, ево, прођоше три године. А на овогодишњем Европском првенству неће бити неких наших јунака који су тада заблистали. Неће бити Теодосића, који је у чудесном полуфиналу био наш најбољи стрелац (25 поена). Неће бити нашег другог најбољег кошгтетера на том мечу, Бјелице (18), ни четвртог – Марковића (15), неће бити ни још једног „двоцифреног“, Радуљице (11), а ни нашег најбољег НБА играча из минуле сезоне, Јокића, који је умео и моћним Американцима у Рију да убаци 25 поена. Ма, довољно би можда било навести оно одсуство капитена, „чије лопте имају очи“ и схватити колико је логично помислити – шансе за успех готово да и не постоје. Само… То би било тачно када би у животу једина мудрост била она коју проповеда логика. То би било када ови „орлови“ не би били – из земље кошарке. А у њој се екипа никада не бодри речима „За шта играмо?“. У њој постоји дуго чувана тајна – одговор на једно друго, слично а посве различито питање: „За кога играмо?“ Једни за друге. И род свој. Овде се кошарка игра срцем. И игра се свуда. И недалеко од Нушићевог споменика, на самом Тргу испред његовог Народног позоришта… … игра се где год може да се постави нешто што личи на кош… Овде се са сетом уздише када поплава потопи кошаркаши терен… … овде има табли и у порти цркве, да се не заборави на снагу вере која уздиже таленат у висине… … овде се баскет игра и на железничким станицама, покрај којих возови, попут деценија, пролазе – али се ниједног дана не заборавља ко смо. Ма, овде се игра кошарка и тик уз гробље. Јер, ми смо са нашим старима – једно били и остали, дух њихове љубави за слободом и даље живи, као што живи та нит, која спаја давна и будућа времена вером да је немогуће – могуће. И, шта кажу ти, остали? „Хало… немате више ‘лопте које имају очи’!“? Па, ми смо и слепи побеђивали све прогнозе! „Нисте најјачи“? Па, на папиру никада и нисмо били. На папиру се, код оних који праве процене, није нашло оно што јесмо, оно што имамо а што се не мери бројем, било статистичким или на новчаници. Оно што површно мудри нису успели вековима да докуче, што их је збуњивало у скаутингу, било 1917. или 2017, када су се питали „Зар не би било логично да ови не помишљају на немогуће?!“. Имали смо увек срце. „А срце је тврдоглавије од мудрости, њему се не да наметнути разлог“, рече Нушић кроз Никифора у „Находу“. Који, бре, разлог тражиш, свете, за веру у немогуће, а да је већи од љубави? Па, не играју наши за себе, ни за град из ког су (а рођени су ови момци у, по азбучном реду, Београду, Вуковару, Добоју, Зајечару, Краљеву, Крушевцу, Лазаревцу, Лозници, Нишу, Новој Вароши, Прибоју, Приштини и Суботици), него играју за све оне из земље кошарке, који ову игру носе у срцу. И за оне што гађају на кош на железничкој станици, и за оне који пикају баскет поред гробља, и за оне што лоптом тапкају у порти цркве, и за оне што чекају да земља узме воду да би опет истрчали на терен. Јер то су они. То смо – ми. Овде се игра за цео народ. И – једни за друге. Кад овдашњи родитељи дижу децу на рамена, како би била ближа обручу… … замисли, Европо, колика су рамена оних који дижу љубав целог народа ка кошу? Колики тек мотив има та екипа којој кажеш „Лепо што си дошла, али немаш шансе“? Па, да смо се само шансама руководили, не би нас одавно ни било. Не требају нама шансе, ми се ионако не уздамо у могуће, већ верујемо у немогуће. Нису неопходне ни „лопте које имају очи“, овде се и без гледања додаје. Нема везе ни што се игра далеко од родног краја, овде се дух предака носи у себи. Није, бре, то екипа која игра за нешто, него екипа која игра за неког. И, дај, судија… баци ту лопту у вис већ једном. Стигли „отписани“. Сад ћеш да видиш шта је снага љубави. Дарко НИКОЛИЋ

Пет година пројекта Стопама наших предака -О Крфу и значају Крфа знамо и из наше историје, али оно што се види на лицу места, тамо где је историја стварана, то не може да замени ниједна писана историја, рекао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј на свечаној академији под називом Окупљање Крфљана - пет година пројекта Стопама наших предака у организацији Светосавког звонца и домаћина Градске општине Палилула.
 Патријарх је, тим поводом, захвалио Светосавком звонцу што најмлађе води на изворе наше историје, пружају им прилику да виде шта се значајно збивало на Крфу и да лично доживе ту велику улогу острва Крфа које је за нас Србе „света земља, свето острво и острво спаса“.
 Он је подсетио да су наши војници после албанске голготе спас нашли на поменутом острву и припремили се за велико дело, да се врате у своју земљу и да је ослободе.
 -За све то ми немамо речи да захвалимо грчком народу, јер је грчки народ учинио оно што један хиршћански народ може да учини другом хришћанском народу, додајући да се добре везе са Грчком негују још из доба Светога Саве.
 Председник Градске општине Палилула г. Александар Јовичић је изразио задовољство што као председник Општине има могућност да буде домаћин манифестације која окупља људе по добру који даље раде и сарађују за праве вредности за нашу земљу, град, општине и наше младе људе. -Пројекат Стопама наших предака завређује нашу пажњу и ја сам лично одушевљен овим пројектом, рекао је Јовичић. -
Оно што могу да обећам, истиче он, јесте да ће Општина Палилула заједно са Општином Стара Пазова и даље подржавати овај и сличне пројекте које заједно осмислимо, како бисмо сачували нашу историју и како би наша деца имала добру едукацију. Превасходно морамо да знамо ко смо и одакле потичемо да бисмо то могли да преносимо на будуће генерације, нагласио је председник Општине који је одушевљен утицајем Српске Православне Цркве која мотивише и врши позитиван притисак како не бисмо заборавили да верујемо једни у друге, у Бога, али и да сачувамо оно што је остало иза нас. 
 Јовичић је захвалио градоначелнику Крфа г. Костасу Николузасу и грчком народу што су били ту када нам је било најтеже, што су очували гробнице наших војника, музеје, институције, зграде, тамо где су боравили српски војници и што данас имамо шта да покажемо младим људима.
 -Показали сте да сте браћа, показали сте да сте наши пријатељи, а ми вам то никада нећемо заборавити. Приоритет нам је да наставимо да градимо наше пријатељске везе, закључио је Јовичић. 
Присутнима у Центру за културу Влада Дивљан обратио се и заменик градоначелника Београда г. Андреја Младеновић који је истакао да је на састанку са градоначелником Крфа и његовим замеником договорена богата будућа сарадња. -Мислим да ће та сарадња бити још боља и квалитетнија, а нит која данас спаја наша два града и наше две земље је и пројекат Стопама наших предака, навео је Младеновић.
 Према његовим речима, Град је одлучио да овај пројекат мора бити проширен укључивањем још деце, студената, основаца и средњошколаца зато ће Град још јаче и интензивније да буде део овог пројекта. 
Градоначелник Крфа г. Костас Николузас је захвалио на гостопримству које само потврђује чврсте везе између Срба и Крфљана, али и да оствро Крф није само део српске историје, већ је доласком српске војске 1916. постало и део грчке историје. -Наши односи су увек били добри, а у будућности биће још бољи, нагласио је Николоузас. 
На академији су учествовала деца која су део пројекта Стопама наших предака и која су својим говорима о путовањима на Крф, хорским певањем Тамо далеко и рецитацијом Плаве гробнице подсетили на један од најзначајаних догађаја у српској историји који не сме бити заборављен. У име групе која је са Светосавским звонцем ишла на Крф 2012. године говорила је Вера Арсић, грпе из 2013. Бобан Живановић, групе из 2014. Стефана Радић, групе из 2015. Сергеј Савић и групе из 2016. Милица Поњевић. Химну пројекта Осети Видо и Тамо далеко под диригентском палицом Владен Бзовски извео је Дечји хор Звонце. Музичке нумере Света Земља, Ово је Србија извели су учесници прве генерације из Александровца, музички састав ђака СШ Свети Трифун, а песму Плава гробница одрецитовала је Марија Сталетовић. Водитељ програма је био Немања Јевтић. У име организатора окупљенима су се обратили главни и одговорну уредник Светосавског звонца гђа Радмила Мишев и вођа пројекта Димитрије Стикић. Стопама наших предака Стопама наших предака је јединствени концептуални пројекат који кроз рад са талентованом децом, на образовни и практичан начин обрађује тему наше традиције, језика, писма, вере православне, са посебним освртом на истoријски период Првог светског рата и боравак наше војске и народа на острву Крфу од 1916. до 1918. године. Пројекат са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја води и реализује званично гласило Српске Православне Цркве за децу Светосавско звонце. Од 2012. године до сада, у њему је узело учешћа преко 250 најталентованијих ђака основних и средњих школа из читавог региона: Србије, Републике Српске, Федерaције БиХ и Црне Горе. Током трајања пројекта деца су смештена у кампу Митрополије крфске у месту Касиопи. Концепт је такав да се једног дана програм одвија у кампу, а сваки други се негде иде у обилазак културно-историјских споменика и спроводе се акције обнове и чишћења постојећих и постављање нових спомен обележја везаних за догађаје из Првог светског рата и живота и рада наше државе, војске и народа. Прва генерација 2012. године обновила је и очистила спомен обележје Дринској дивизији у месту Агиос Матеос. Такође га је и достојанствено обележила са јарболима на којима се вијоре српска и грчка застава и тројезичним путоказима постављеним на путним правцима који гравитирају том месту. Друга генерација 2013. године је обновила и очистила спомен обележје у луци Гувија, где се искрцавала српска војска од фебруара до јуна 1916. године. И овде су постављена два јарбола са заставама и пет тројезичних туристичких путоказа. Трећа генерација 2014. године је поставила ново спомен обележје на месту где се налазио хотел Бела Венеција у ком је од 1916. до 1918. године било седиште српске државе и њених институција. Четврта генерација је 2015. године започела формирање новог спомен обележја на месту где је био камп Моравске дивизије и надалеко чувени Гвоздени пук у месту Катокарокијана. Пета генерација је за формирање новог спомен-обележја у Катокарокијани допремила на Крф три стуба белог мермера из Старе Србије од којих је за две недеље у радионици на отвореном у кампу у Касиопију академски вајар и сликар Михаило Глигорић Глиша извајао споменик крајпуташ у славу и спомен храбрих предака припадника Гвозденог пука. Деца су уредила и припремила парцелу где ће бити постављен овај споменик потомака прецима. Извор: Светосавско звонце, www.zvonce.spc.rs View full Странице

Антирежимски протести у Београду 2. октобра! Српски народни покрет Наши подржаће предлог радника појединих фирми и пољопривредних произвођача да се у Београду 2. октобра на дан одржавања тзв. „Параде педера“ организују велики антирежимски протести због економске ситуације у земљи и политике коју води Влада Србије. Активисти Српског народног покрета Наши изаћи ће 2. октобра на улице Београда како би протествовали против режима Бориса Тадића и политике придруживања ЕУ чија је последица одржавање „Параде педера“. У циљу подршке обесправљеним радницима и сељацима активисти СНП Наши ће на више локација у Београду уредно пријавити протесте. Надамо се да режим Бориса Тадића неће и ове године прибећи масовним кршењем слободе кретања у Београду на дан одржавања „Параде педера“ што је 2010. за последицу имало ескалацију насиља. Полиција мора свим грађанима, 2. октобра, равноправно обезбедити право на слободу кретања и слободу окупљања. СНП Наши позива грађане да 2. октобра у што већем броју изаћу на антирежимски протест и да на миран начин искажу незадовољство актуелном ситуацијом у земљи. Позвамо све организације, странке, синдикате и друге да се укључе у организовање протеста 2. октобра и да пријаве своје скупове. Информативна служба СНП Наши http://nasisrbija.org/?p=2086