Претражи Живе Речи Утехе

Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је данас свету архијерејску Литургију у Манастиру Часног Крста у Сувом Пољу код Бијељине поводом манастирске славе - Воздвижења Часног Крста. Његовом Преосвештенству су саслуживали игуман Симеон, из манастира Бишња код Дервенте, презвитер Ведран Бардак, парох у Трнови, протођакон Славољуб Милошевић и многи народ, као „царско свештенство, народ свети, народ задобијени“ који је дошао да са нама увелича овај Дан, а уједно и да посјети светињу. Владика Фотије је истакао да Воздвижење Часног крста подсјећа на суштину вјере - а то је крст и васкрсење. "Битка крста и васкрсења непрестано се одвија у нашем срцу, бићу, души - све зависи шта ће побиједити", рекао је Владика Фотије. Он је напоменуо да су хришћани од Часног Крста имали велику корист јер су се, захваљујући њему, исцјељивали од болести и сваке муке. "Господ Исус Христос је изабрао да на крсту спасе људски род, цијели свијет и управо је крстоликим путем показао свима да је то пут спасења. Зато свештенство васпитава наш народ да иде крсто-васкрслим путем и да приноси себе као жртву ради ближњих и Бога, не би ли ишао путем спасења", рекао је Владика Фотије. Он је као примјер доброг дјела навео недавно асфалтирање пута до Манастира Часног Крста који су финансирали општина Угљевик и град Бијељина. "Њихов примјер показује како слога чини чуда, поготову у српском народу. Ту гдје смо сложни велика дјела чинимо и тако смо у вријеме Турака дизали манастире и цркве, а били смо поробљени 500 година. Заједништво нас је очувало", поручио је Владика Фотије. Начелник општине Угљевик Василије Перић изразио је задовољство реализованим пројектом асфалтирања пута до манастира. "Изградња пута је значајан посао, а посебно јер води ка светињи. То је примјер да заједно можемо учинити добра дјела", истакао је Перић. Он је подсјетио да је општина Угљевик и раније помагала овај манастир изградњом и уређењом платоа. "Важно је да очувамо нашу културу, традицију и вјеру, јер нас је вијековима очувала управо она и наша Српска православна црква", рекао је Перић. Као и недјељама, а и другим празницима овдје у манастиру, гдје се народ причешћује скоро сваке Литургије, и данас смо били свједоци те жеље да приступе на свештенички позив: „Са страхом Божијим и вјером приступите “, како би касније једним устима и једним срцем слободно пјевали: „видјесмо свјетлост истиниту, примисмо Духа Небескога, нађосмо вјеру истиниту поклањајући се нераздјељивој Тројици, јер нас је Она спасла...“ Након Литургијског сабрања, опхода око цркве и резања славског колача, услиједила је и трпеза љубави коју је кум Стојан Којић приредио за све присутне. Овом прилоком хтјели бисмо захвалити се свим добротворима који су нас подржавали како физички, тако и материјално, док су трајали радови на реконструкцији цркве као и уређењу порте. Многи су притицали у помоћ. Неки су од њих свештеници, неки начелници, неки власници предузећа, неки радници у предузећима, али нећемо помињати овдје њихова имена, руковођени светим Јеванђељем, гдје стоји: „а ти када чиниш милостињу, да не зна љевица твоја шта чини десница твоја...и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно.“ (Мт. 6. 3-4) Стога, нека их Господ помилује по великој милости својој, а народ чувши или видјевши њихова добра дјела нека прославе Бога који је на Небесима, па да се сви преко њих опоменемо ријечи апостола Павла који каже: “добро чинити да вам (никада) не досади...“ (Гал. 6. 9) Извор: Епархија зворничко-тузланска

У понедељак 15. по Духовима, када Света Црква прославља свете мученице Минодору, Митродору, и Нимфодору, Преосвећени Епископ шумадијски господин Јован служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Преосвећеном су саслуживали: протојереј-ставрофор Милан Борота, протојереј-ставрофор Живота Марковић, протонамесник Немања Младеновић и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су богослови: Милан Јелић, Никола Караклајић, и Александар Бојанић. За певницом је било братство храма Светог Саве и верни народ који је одговарао на прозбе. Звучни запис беседе По прочитаном одељку Јеванђеља по Марку и причи о исцељењу крвоточиве жене, Преосвећени је протумачио верном народу речи Јеванђеља. Он је истакао да је одељак из Светога Писма веома поучан... Да је једна жена била болесна од течења крви. Она је свих ових дванаест година ишла од лекара до лекара и да је сву своју имовину потрошила и било јој је још горе... Ова жена дванаест година болује од тешке болести, али она кроз свих дванаест година, иако се суочавала са тешким ситуацијама, она је у дубини душе гајила веру да ће неко њу исцелити ако нису могли лекари. И дошао је. Ко? Нико други до Бог. Са дубоком вером ова жена дотиче се Христове одеће и добија исцељење. Каква је то радост морала бити за ту жену. За њу је то много теже било друго. Њу је народ као крвоточиву сматрао нечистом. Она није могла нигде да буду у друштву са осталим људима. Ако би им пришла, њој би рекли: ти си нечиста не можеш са нама да се мешаш. Она је имала ту душевну болест, али није изгубила наду, није изгубила веру. Ма колико год да паднемо не смемо да изгубимо веру. Све можемо да изгубимо. Не губе само богатство него и породицу, али ако не изгубиш веру брате и сестро не бој се. Онај који види и твоје и моје смирење и веру, Он зна како ће то да удвостручи. Пуно је примера из историје хришћанске цркве, имате таквих примера и у Новом и у Старом Завету. Имате пример Јова који је толико страдао али веру није изгубио. Да браћо и сестре, ова жена јесте себе сматрала грешницом, али искрено. Није лицемерно. Зато је она говорила да се није усуђивала да додирне Тела Христовога и крај од Његове одеће. Зато је говорила, само ако се дотакнем ресе хаљине Његове ја ћу оздравити. Оздравиће ме Онај Коме ја идем да га дотакнем и целивам, оздравиће Онај у Кога ја верујем. Уједно овај пример нам показује како нестварне божанске енергије и прожимају материју и чине је освећеном и спасоносном да се преко њих пројаве и чуда. Због тога ми целивамо иконе, свете мошти, носимо одеће неког светитеља... У наставку је Преосвећени подсетио и на још једно чудо. “Када је жена осетила силу, осетио је и Господ. Зна Он коме иде та Његова сила, али пита своје ученике: Ко ме се дотаче? Ученици, несавршени рекоше: Видиш колико те гурају, а питаш ко ме се дотаче? Божанска сила када се усмери према људима она је сва међу људима. Само треба људи да је осете. А осетиће је људи ако верују, и ако стално иду у сусрет ка Христу, да се сретну са Христом и да траже оздрављење прво духовно а иза духовног и телесно... Потребно је да постепено прилазимо Христу, са вером, са добрим мислима, речима и делима. Да не мислимо да можемо да скочимо са неке платформе на неки спрат. Можда можеш ако си физички јак, али не можеш да осетиш ништа, попећеш се, ниси се намучио да се пењеш ка горе. Коме горе? Па ономе који седи на престолу, каже апостол Павле. Христос је са својом божанском силом сав на земљи, и да је Његова сила откривена за служење људском роду. Зато се сила Божија открива. Он нас позива да дођемо кад год хоћемо да је узмемо и да се користимо том силом божанском. Шта је Господ рекао овој жени? Видевши њену веру Он јој рече: Кћери, вера твоја спасла те је, иди у миру. Иди у свет, али и проповедај дело Божије које се десило данас у теби. Видимо да је вера основ нашег живота и нашег правог знања. Вера је како кажу свети оци “свевидеће око”, душа која види Бога и преко Бога види човека. Вера је лични сусрет са Господом Христом. Колика ти је вера такав ти је сусрет са Богом. Нема ли вере нема ни сусрета са Богом, нема ли вере нема ни поверења у Бога, а кад човек нема поверења у Бога он нема поверења ни у људе. Једног Епископа Цркве Христове у Француској упитали су: “Владико да ли Бог верује у некога?” А он је одговорио: Бог верује у човека.” Преосвећени је на крају закључио да: “Бог верује да се човек може поправити, ако хоће, ако није огрезао у гордости и сујети, у нечему што мисли је за нешто веће од онога што га је Црква поставила. Ја сам за нешто веће и узвишеније. За веру није потребна ни нека наука, ни велика трговина, ни богатство, само је потреба добра воља да се верује у Спаситеља света. Нека нам Господ помогне и овај пример Јеванђеља да и ми хрлимо у сусрет са Господом, да га се дотакнемо мислима, срцима умом својим. На крају је ова жена рекла, само да га се дотакнем ресе крајева Његове хаљине и оздравиће се. А ето ти и ја, брате и сестро, дао нам је Бог не да се дотакнемо само крајева хаљине него да га целога примимо у себе кроз Тајну Причешћа. За то нам је потребна вера, али вера која се претаче у дела. Не вера која је на језику, него вера која је на делима. Бог вас благословио.” Извор: Епархија шумадијска

Дана 21. септембра лета Господњег 2019. године на Малу Госпојину, сестринство Манастира Каменца, који је прошле године јубиларно прославио шест векова постојања, је имало велику част да угости Епископа Јустина. Он је началствовао Светом Архијерејском Литургијом, а саслуживали су му архимандрит Јаков из Манастира Жиче, духовник каменачког сестринства, протојереј-ставрофор Радован Стевановић, јереј Младен Стевановић, нови парох каменачки, и протођакон Александар Грујовић. После читања Светог Јеванђеља Владика је одржао беседу у којој је говорио о томе да у животу треба да нам је најбитнија молитва, молитва за Царство небеско. Указао је на то да треба да се молимо Пресветој Богородици, чије рођење данас прослављамо, да нас “води и руководи“ и све наше трудове и напоре усмери на задобијање вечних блага и да нас својом милошћу заступа пред Господом не би ли били уписани у књигу вечности. Рекао је да не треба да се бојимо недаћа које нас сналазе и које нас чекају, већ да храбро уз Господа стојимо, јер кад смо уз Њега „никаква мука не може на нас“. Као прави духовни отац оснажио је своју паству речима Господњим: „ Не бојте се, ја сам победио овај свет.“ Нагласио је да је важно да опстанемо као добри људи, да ревнујемо и да свако својим трпљењем принесе жртву и труд „и за државу и за цркву и за народ у целини“, угледајући се на своје претке и настављајући оно, што су они „крвљу својом, жртвама својим и животом својим дали“. Епископ је окончао беседу честитањем славе игуманији Марини и сестрама и подсетио нас да ове године Српска Православна Црква прославља осам векова аутокефалности са централном прославом 06. октобра у Манастиру Жичи. По завршетку Свете Литургије, Владика је пресекао славски колач, онда је уследио кратак културно-уметнички програм, који су добровољно припремили уметници, који су прошле јубиларне године учествовали у свечаној академији за прославу. Програм је осмислила наша драмска уметница Биљана Ђуровић. Уз помоћ верног народа и вредних парохијана, сестре су припремиле и скромну трпезу љубави и угостиле верни народ. За време трпезе, нови парох јереј Младен Стевановић, се обратио Епископу, пожелео му добродошлицу и захвалио на указаном поверењу. Позвао је Епископа, као домаћина ове светиње, да поново посети манастир и рекао да се нада да ће га следећи пут затећи у сваком послушању и благочешћу, уз речи: „Нека би моје послушање било на изградњу цркве и спасење свих и свега.“ Извор: Епархија жичка

Његово Преосвештенство Владика ремезијански г. Стефан служио је Свету архијерејску Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Земуну поводом храмовне славе. Његовом Преосвештенству су саслуживали многобројни свештеници и ђакони из архиепископије, уз присуство заменика директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама г. Марка Николића, представника општине Земун, званица и многобројних парохијана. После причешћа, верници предвођени свештенством на челу са епископом Стефаном обишли су храм славском литијом. Пред крај Литургије, Његово Преосвештенство је испред храма пресекао колач, а потом се обратио верном народу и између осталог истакао да је празник Рођења Пресвете Богородице почетак нашега спасења. Извор: Радио Слово љубве

На дан када молитвено славимо Светог Романа Ђунишког, у четвртак, 29. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније началствовао је Светом архијерејском Литургијом у манастиру Светог Романа у Ђунису. Преосвећеном Владики саслуживали су монаштво и свештенство нишке и крушевачке Епархије уз мноштво верног народа, који су током Евхаристијског Сабрања испунили манастирску порту. Звучни запис беседе Након заамвоне молитве уследио је обход око храма и освећење славских дарова. Преосвећени Владика нишки Арсеније одржао је надахнуту беседу у којој је говорио о Преподобном оцу нашем Роману Ђунишком. За све поклонике и трудбенике ове Светиње припремљена је трпеза љубави, око које су се побринули игуман ове свете обитељи архимандрит Дамаскин (Грабеж) са својом у Христу братијом и свечарима који су се прошле године прихватили ове дивне обавезе. По традицији и ове године је у част празника уприличен богат културно- метнички програм. Извор: Епархија нишка

Архимандрит Сава (Јањић): ,,Наше Светиње на Косову и Метохији су живи свједоци нашег идентитета који непрекинуто траје и који је литургијско- духовног катактера, указујући да су Срби узведени на ниво народа Божијега“. Звучни запис емисије Други дио разговора са архимандритом Савом (Јањићем) о манастиру Високи Дечани, Немањићком светионику смјештеном у живописној долини ријеке Бистрице. Отац Сава говори о томе како се ратне 1999. године љуљало кандило пред фреском Мајке Божије у припрати дечанског манастира и како је Мајка Божија успјела да сачува ову Светињу и дечанско монаштво. Дечански игуман се осврнуо и на актуелна дешавања око покушања отимања храма Светог Николе на Новом Брду нагласивши да су наше Светиње на Косову и Метохији живи свједоци нашег идентитета који непрекинуто траје и који је литургијско духовног катактера, указујући да су Срби узведени на ниво народа Божијега. Извор: Радио Светигора Косметска кандила VIII • Радио ~ Светигора ~ SVETIGORA.COM Манастир Високи Дечани Архимандрит Сава (Јањић): ,,Наше Светиње на Косову и Метохији су живи свједоци нашег идентитета који непрекинуто траје и...

На празник свете мученице Параскеве 8. августа 2019. године, у народу познате као Трнова Петка, освећен је новоподигнути храм посвећен овој дивној светитељки у Оснићу код Бољевца. Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион освештао је храм уз саслужење свештенства и монаштва Епархије тимочке и Епархије сремске. Под сводовима новог храма служена је света архијерејска Литургија. Изградња храма је завршена залагањем надлежног пароха протојереја Дејана Миливојевића, који је својим ангажовањем објединио све донаторе и приложнике у овом богоугодном делу. Заслужнима за довршетак храма Епископ Иларион је уручио захвалнице г. Милети Радојевићу, директору Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, др Небојши Марјановићу, председнику општине Бољевац и г. Банету Крачуновићу, председнику МЗ Оснић. Владика Иларион је у беседи поздравио све присутне, а посебно др Милету Радојевића и др Небојшу Марјановића без чије истрајне дугогодишње помоћи овај храм не би био довршен. Захвалио је и мештанима села Оснић, који су помогли и добили своју цркву у којој ће моћи да се моле и долазе на богослужења. Владика је нагласио да је циљ нашег земаљског живота стицање благодати Духа светога и милости Божије. Онај који је стекао милост код Господа, он је стекао све у овом животу и живот у вечности. Уз молитве светој Петки, владика је рекао да светитељи припадају свима, без обзира из ког народа су потекли и да градњом храмова ми обезбеђујемо њихову помоћ и заштиту. У светитељима се огледа Бог наш, који је „диван у светима својим“, јер се пројављује кроз њих и чини чудеса. Хиљаде људи долазе к њима, чак и они других вероисповести. Нека молитвама светих Господ нама дарује благодат своју, мир, дуготрпљење, љубав, и све што је потребно за Царство Божије. У данашње време нема много верника у нашим храмовима, али се молимо да све њих Господ призове к себи на било који начин. У сваком призиву је љубав Његова, а не казна. Нека је слава Господу и Светој Тројици сада и у све векове векова. Амин – поручио је владика. Извор: Епархија тимочка

Село Бабине надомак Пријепоља дочекало је и свечано прославило храмовну славу свога храма Свете преподобномученице Параскеве – Трнове Петке. Тим поводом, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету aрхијерејску Литургију уз саслужење пароха коловратског протојереја-ставрофора Богдана Кувеље, пароха пљеваљског протојереја Николе Олића и протођакона Николе Перковића. Звучни запис беседе Након заамвоне молитве предвођени својим Епископом сви су пошли у трократни опход око храма уз појање молитава заштитници храма Светој преподобној Параскеви, Господу и Богородици и читање одељака из Јеванђеља Господа Бога нашега Исуса Христа. Да нису заборавили своје претке који су им омогућили ову благодет коју имају у садашњем времену, становници Бабина су показали и тиме што су сакупили на једном месту имена свих погинулих у току Првог светског рата из њиховог села и за њих су са својим Епископом узнели молитве Богу да добри Бог упокоји њихове душе где све праведне и честите душе почивају. На крају је испред храма пререзан славски колач и освећено славско жито. Дирнут слогом и љубављу коју су показали Бабинци, Епископ Атанасије је похвалио њихов добар пут којим ходе: – Сабрани народе Божији, честитам свима вама окупљеним овде у Господу из разних крајева, из Бабина и oколних села, из Бобова, Кратова, Челебића, из Шумадије, из целе Србије, из Босне и Црне Горе. Једна од најхуманијих, најкориснијих, најлепших појава у нашем народу јесте саборовање у Господу, саборовање при храмовима Божијим. Саборовање око онога што је Божије је најчистије, најправедније и најкорисније, оно је вечно, непропадљиво. – Ово наше данашње сабрање у себе укључује више ствари. Призвали смо Божије име, Оца, Сина и Духа Светога, име Пресвете Богородице, Светих апостола, свих Божијих угодника. А то значи да су и они овде окупљени са нама. Призвали смо из рода нашега оне најдостојније, оне који су најчасније носили српско православно име. Данас смо помињали и имена ваших сродника који су пострадали на солунском фронту. Самим тим ово наше сабрање њих све сабира овде са нама. Ово наше сабрање има задатак да памтимо оно што је најбоље у роду нашем и да то никад не буде заборављено. Најбоље особине нашег народа да буду запамћене и да их опонашамо и практикујемо непрестано. – Они који су најстарији да сачувају до краја оно што је најбоље у нама, они који су у највећој снази да то најбоље одрже а они који тек расту да се томе најбољем уче. То је задатак оваквих саборовања као што је овај данас на овом дивном месту, поучио је Епископ Атанасије присутни народ. Сви сабрани, и домаћини и њихови гости из села Бобово, Челебићи и Кратово збратимљени са Бабинама, као и остали пристигли из разних крајева Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине пришли су затим да узму славско жито и парче славског колача а онда су прешли за заједничку трпезу. Домаћин овогодишње славе г. Славко Соколовић родом из Рогатице који од 1992. г. живи у Чачку, приредио је са својом породицом славски ручак за све присутне. За домаћина славе за идућу годину јавио се г. Миломир Лојаница из Бабина. Након заједничког ручка на бини постављеној испред храма приређен је културно-уметнички програм. Извођачи су били здравичари, певачи изворних песама, певачке групе, гуслари, из братских села али и уметници из Мојковца, Шавника, Увца и других места. Уз диван програм старији су оживели сећања на некадашња саборовања а млади научили нешто од обичаја и традиције свога народа са задатком да то продуже и очувају. Извор: Епархија милешевска

Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је Свету архијерејску литургију данас, 08. августа, када наша Света црква молитвено прославља Преподобномученицу Параскеву Римљанку у храму, посвећеном овој дивној угодници Божијој, у селу Буновићи, надомак Мориња. И ове године Преподномученица Параскева призвала је велики број завјетних јој Бокеља, али не само Бокеља већ и вјерника широм васељене. И ове године, на Буновићима су се сусрели, православни Срби и Руси, којима од 2013. године, своје несебично гостопримство указује сестринство ове свете обитељи, наше драге сестре из Русије, које су своје молитвено тиховање пронашле управо под сводовима овог манастира. Да подсјетимо да је Храм Преподобномученице Параскеве до 2005. године био парохијски храм, те је 2005. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије поставио темеље за изградњу конака и оснивање монашке обитељи. Конаци су освећени 2012. године, а следеће године су дошле монахиње које се од тог дана подвизавају на Буновићима. И баш када је ово село почело да изумире, када је спало само на једну старицу, Господ је, Духом Светим дошапнуо Митрополиту Амфилохију и ту је основан манастир. И село је поново почело да живи. Данашњем сабрању претходило је вечерње богослужење које је служено у навечерје овог празника, а служили су их пароси околних парохија, парох бијељско-крушевички отац Предраг Видаковић, парох рисански отац Момчило Глоговац, парох кумборски отац Гојко Мрачевић, парох јошички отац Небојша Вуловић и парох морињски отац Шпиро Живковић. Након вечерњег богослужења, уследила је академија у амфитеатра манастира, које су својом игром, плесом и појањем увечали Донски козаци, који су нам дошли из Москве. На сам дан манастирске славе, сестринство и народ су са радошћу дочекали владику Методија, ком је ово први пут да као архијереј Цркве Божије посјети овај храм. На крају Свете литургије, учињена је литија око храма, пререзан је славски колач и благословљено славско жито. На самом крају вјерницима се обратио надахнутом бесједом Преосвећени владика Методије, који је свима присутнима честитао славу и благословио сабрање. Владика је истакао да су људи од вајкада стремили овом храму и скупљали се око имена Господњег. „И скупљао се народ вјерни око храма који је посвећен Његовом имену и онима који су ишли и ходили Његовим путем. И сви људи који су живјели на овом простору имали су за узор Свету Параскеву коју су у свом животу подражавали и ишли и знали су шта је основно и главно у људском животу“, казао је владика Методије. По његовим ријечима у животу сваког од нас је најважније „изградити и одржавати однос са Господом. „Али кроз тај однос, Господ нас позива да изградимо однос са свим људима и свом творевином Божијом. Круна нашег односа са људима је међусобно праштање које нас доводи до оног најсавршенијег а то је Свето причешће.“ Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије је истакао да нам о томе свједочи и данашње Свето јеванђеље, да ко има љубави, томе ће се сви гријеси опростити. Колико будемо имали љубави према Богу и својим ближњем, толико ћемо успоставити онај исконски и истинити однос са Богом и свом творевином Његовом. Након Свете литургије у манастирској гостопримници уприличена је трпеза љубави, коју су спремиле сестре ове свете обитељи, уз помоћ људи добре воље. Нека би нам жртва и страдање Преподобномученице Параскеве, али и подвиг сестара који се подвизавају на Буновићима и својом молитвом подражавају вјеру ове дивне угоднице Божије, као и надахнуто слово Истине, владике Методија, био светионик, који ће нам освјетљивати онај прави пут, којим су одвајкада ходили босоноги Бокељи, предавајући, сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недељу 30. јуна 2019. године Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у храму светог Николаја чудотворца у манастиру Буково. Салуживало је братство ове свете овитељи. Уз благослов верницима владика је беседио о прочитаном јеванђелском зачалу, у коме Господ позива свете апостоле да пођу за Њим и постану Његови ученици. На Његов први позив они су све оставили и кренули за Господом, и свети апостол Петар и брат му свети Андреј, као и свети Јован Богослов и његов брат свети Јаков. До тада само обични рибари, они постају носиоци Христовог јеванђеља. Владика је подсетио да многи верници ово зачало само прочитају кући и о њему не размишљају много, али не треба тако чинити, јер све има много дубље значење и смисао, и зато треба тумачити правилно оно што је прочитано. Јеванђеље је сам Господ Исус Христос, и оно је једино мерило нашег хришћанског живота, јер је оно богомоткривена истина овоме свету. Ако упоредимо себе данас, видимо колико смо далеко од таквог самоодрицања, колико је данас човеку тешко да пође за Христом, видимо да на светим Литургијама нема пуно верника, јер људи данас нису спремни да се одрекну ни један сат свога слободног времена да би дошли на богослужења и помолили се Богу, а да не говоримо о другим унутрашњим много суптилнијим духовним жељама и напредовању у духовном животу, истакао је владика. Када кажемо : „..горе имајмо срца..“, тада све своје мисли и молитве треба да усмеримо ка небу и Богу, који ће нас видети, нас и наша срца и познати и признати као своје. Нека би нас Господ и његова пречиста Богомајка учврстила у вери, нади и трпљењу, у човекољубљу и Богољубљу, и да овај пост свима нама буде на духовно узрастање, радост и спасење – рекао је владика. Извор: Епархија тимочка

На празник Вазнесења Господњег Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у истоименом храму у Белој Паланци, која данашњи празник светкује као славу општине. Његовом Преосвештенству саслуживали су протосинђел Серафим (Живковић) из Манастира Дивљана, протојереј Ненад Стојановић, јереј Славиша Смиљић, архијерејски намесник белопаланачки, јереј Душко Видачић, архијерејски намесник пиротски, јереј Бобан Димитријевић и протођакон Стеван Кричка. http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190606-113834-185_27_128_46-607.mp3 Поред мноштва верног народа, у евхаристијском сабрању учествовао је и председник општине Бела Паланка, господин Горан Миљковић са сарадницима. Након читања Јеванђеља, Преосвећени Владика је беседом поучио верни народ о празнику Вазнесења Господњег. Кроз Белу Паланку је потом кренула величанствена литија која је завршена у порти храма, где су освећени славски дарови и преломљен славски колач, а за све присутне припремљен је богат културно-уметнички програм. Извор: Епархија нишка

Ко води бригу о људским правима и узда се у солидарност, а не зна или не хаје за децу Ораховца, нека ме се прође. Ако те бар једном пут нанесе… видећеш срећне, добре људе како ти бескрајну љубав нуде. „Енклава – то ти је кад људи живе на једном малом простору и не смеју да мрдну јер их са свих страна окружују непријатељи. Кад кажем људи, мислим на мале и велике. У овој енклави живи – знам тачно – 70 деце. Ево задатка: ако 49 иде у предшколско и основну школу, а 12 у гимназију, колико има беба и ових баш малих?“ – препричавам деци догодовштине са ретких путовања на која не идемо заједно и узгред проверавам је ли надрибанда вежбала математику. Ово је други пут да им говорим о Грачаници, Призрену, Дечанима, Великој Хочи, Ораховцу… Ах Ораховцу!! „Знаш какве фудбалерке имају! Када смо ушли у енклаву, на том тргићу који је минијатуран, седело је њих петоро, играли фудбал па се уморили. И пази, питам ја ко је најбољи голгетер, а дечаци сви покажу на једну девојчицу. Опа, кажем, браво, гоглетерко! А ко је најбољи голман? А они сад покажу на ону другу девојчицу. И стварно, од свих њих, она у дресу. И тако, онда сам их питала ко је који разред. Ко кога нервира… па ко је у кога заљубљен… знаш већ којим питањима одрасли смарају децу… „И онда?“ „Онда сам их замолила да се сликам с њима јер када они једном порасту и буду неке страшне светске фаце, да ја могу да се хвалим да су баш мени давали голове кроз ноге.“ „А чекај, где они играју фудбал?“ „Играју ту, у улици или у једном дворишту. Имају на врху улице игралиште, али не играју тамо, не смеју да иду, гађају их камењем, па да не би добили батине од брже, јаче и старије деце. То ти је енклава. Двеста метара горе-доле и крај. Схваташ да је то као кад бисте ви само могли да одете до школе и назад. И да будете испред зграде на паркингу. Значи нема скитње, нема деда, баба, нема музичка, нема тренинга, ништа биоскоп, Ада, Калемегдан, Таш, прослава рођендана… ма не можеш да одеш до нашег максија… само штрафта до школе и назад, с тим што нипошто не може преко парка. Разумеш? „Како је то страшно. Ја то не бих издржао… да не возим бициклу с другарима, знаш колико ми далеко одемо…“ „Имају ли макар интернет, играју ли они понекад игрице?“ – ево га овај што за све има утешно решење. „Шта ти мислиш, да се само ваши родитељи с вама надмудрују око игрица? Имају, и могу ти рећи одлично се разумеју у конфигурацију компјутера, то је тако ин… Да, јесте страшно. Али издржао би. Ево да вам покажем.“ На снимку видимо петнаестак деце; кад би се поређала у врсту, све једно другом до увета. Иза њих је хармоникаш, њихов чика Гавра. Ори се порта ораховачке цркве од ораховачке химне, коју је он написао и компоновао и која певајући о лепоти, срећи и доброти – на најпотреснији начин сведочи о злу и неправди које ни у једном уздаху, а некмоли стиху, не помиње. И то је оно што избезумљује и због чега се публика неконтролисано умива сузама. „Зашто овај чика плаче? Види, и овај, и овај…“ Коме фали катарза, нек послуша овај хор који не иде на пробе, не гостује по телевизијама, нема назив, не путује на такмичења – ништа од тога јер је њихово певање њихов живот, а живот се не тренира и нема генералну пробу, то само узмеш и живиш. У двеста метара? У двеста метара. Између хитаца камењем? Уз свакодневне вербалне увреде и претње? Без поштовања основних људских и дечјих права? Нек дакле послуша хор, али на лицу места. Недавно је мрежама кружила фотографија снимљена на сиријским рушевинама – она када су двојица глумаца поставила кулисе и приређују луткарско позориште на пустом камењу пред децом која усрдно прате представу. Емоција коју тај призор изазива сажела бих, без имало цинизма, у коментар „уфф, од овога не може да се не рикне“. Позориште је важно да се преживи. Уметност одржава у животу. То зна и чика Гавра и зато је песма ораховачке деце увек дужа од нашег плача. После распамећујуће Ораховцу, башто рајска, чика Гавра одмах прелази на следећу уз коју се осећања умирују и продубљују. Многа су питања без одговора. Најтеже и највеће је међу њима, зашто деца пате. Али не! Зоки, студент коме из очију блиста детиња наивност а из речи бритка памет сева, заверенички дошаптава да не треба плакати, да збуњујемо децу, она певају и гледају у нас чудећи се шта нам је, па песма је лепа… И ти њихови гласови, мили, чисти, наивни и непоколебљиви њему дају уверење да ће доћи бољи дани. Не проваљују они нашу катарзу, то су бића чистих душа, не треба им прочишћење. Слажем се да ми њих збуњујемо, али када одрасту и буде где год да буду (а биће) – нека имају ту успомену. Једном је неко долазио да их слуша, и они су певали, а ови су плакали, они ништа нису разумели, но сад им је јасно… Ораховац је место где све маске, античког и сваког другог театра, падају. Ко води бригу о људским правима и узда се у солидарност, а не зна или не хаје за децу Ораховца, нека ме се прође. О временској прогнози, пак, увек ћемо моћи водити дијалог. „Ако они тако добро играју фудбал а видиш како добро певају, онда бисмо могли, пошто сам ја фудбалер а ти свираш, да идемо заједно код њих?“ – из мисли ме прену њихово домунђавање. „Ја бих више волео да они дођу код нас. Али они не смеју да мрдну.“ „Смеју они да мрдну кад их неко ко их воли позове у госте… Смислићемо нешто, децо, смислићемо…“ Али најпре да научимо песму. Док је читате, имајте на уму да ова деца живе у граду којим за свог живота још никада нису прошетала, да је њихов завичај простран двеста метара, да људску доброту изузев међу најрођенијима нису још спознала, да њихови родитељи велики део својих најплодороднијих винограда годинама не могу да обрађују, да је најлепша поезија настала у најтежим временима и – да ће лепота спасити свет… Извор: Детињарије

О острошком чуду и игуманским данима проведеним крај кивота Светог Василија Острошког; о значају богословствовања у Цркви Христовој, као и о својој новој књизи „Богословље празника”, у оквиру специјалног разговора на таласима радија Беседе говорио је Његово Преосвештенство Епископ др Јован (Пурић). „Ми смо непрестано учесници и ученици богослужења, јер учешће подразумева слушање и памћење поруке богослужења. Све што се поје у храму има богословски и духовни смисао. То је препевано Свето Писмо, ту имамо богословље за певницом коме се учимо непрестано. Управо томе нас је учио патријарх Павле који је имао велику љубав према богослужењу и та љубав га је држала до последњега даха”, рекао је Владика Јован. Пред крај разговора Преосвећени Владика је упутио и пастирску поруку: „Није лако бити стваралац и служитељ у нашем народу, али има наде јер има честитих и добрих људи који читају и много знају. За њих вреди живети и жртвовати се. Треба се молити Богу и да ради Васкрсења опростимо једни другима, са очинском жељом, да се сви радујемо и дочекамо Васкрсење живота, као и да се сви спасу и уђу у Царство небеско. То је моја очинска жеља, а верујем да је то благослов и Његове Светости нашег Патријарха, као и благослов драгог владике Иринеја, коме се искрено захваљујем овим путем за све што је учино у мом животу”. Са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем) разговарао катихета Бранислав Илић. Извор: Радио Беседа

Предавање Митрополита др Порфирија (Перића) на тему "О ХРИШЋАНСКОЈ ЉУБАВИ". Значај Љубави важан је за сваког човека. Љубав, једини аутентични контекст нашег постојања у којем као људи можемо да нађемо смисао живота, што није случајно, јер сам Бог јесте Љубав. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

На празник Благовијести Пресвете Богородице у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици уз сабрање вјерног народа, служена је Света литургија којом је началствовао је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Драган Митровић, протојереји: Миладин Ккнежевић, Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз. У славу Божију, а у част Пресвете Владичице Богородице, током Свете литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Сабраном вјерном народу, поучним пастирским словом обратио се началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. У својој празничној бесједи, отац Далибор је говорио о дубљем значају и смислу овог великог празника којег данас торжествено прослављамо. Наглашавајући притом, да је празник Благовијести, радосна вијест – објава и почетак нашега спасења. Као и да је самим актом, дјелом оваплоћења Бога Логоса, Бог постао човјек, да би човјек постао Бог. Благовијести – то је празник када светкујемо долазак Архангела Гаврила који је јавио Богородици благу вијест да ће она зачети од Духа Светога (без мушкарца) и родити Сина Божијег као Сина Човечијег, са именом Исус Христос. Пресвета Дјева Марија је пристала на то тек пошто је провјерила Архангела. Јер она се тајно заветовала Богу да ће увек бити дјевојка, а то је знао само Бог, њен тобожњи муж Јосиф и она сама. Дјева Марија је знала из Библије да се и ђаво може јавити у облику светлог ангела. Зато није била лаковјерна, као наша прамати Ева. На празник Благовијести, Богородица је својом послушношћу Богу исправила Евин гријех непослушности. Ева је употријебила своју слободу на зло и на радост ђавола, а Богородица је употријебила своју слободу на свету службу Богу и смирено ускликнула „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по твојој ријечи!“ Зато, по ријечима оца Далибора, Благовијести су почетак домостроја спасења којег је Бог планирао, као и почетак онога што је Бог најавио, првенствено кроз Стари завјет, преко пророка и људи Божијих, људи праведних и свега онога што су Израиљци као одабрани народ Божији ишчекивали. Такође, овом приликом отац Далибор је најавио и пројекцију филма о Преоподобном Јустину Ћелијском у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења. Пројекција филма поводом 40 година од упокојења Преоподобног Јустина Ћелијског почеће у 19 часова. Светим тајнама Тијела и Крви Христове, приступио је и присајединио се вјерни народ у великом броју. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У оквиру свечаности поводом прославе Светог Симеона Мироточивог, патрона Митрополије црногорско-приморске, синоћ, 22. фебруара, у препуној крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици одржано је Косовско-метохијско вече на којем су представљене књиге „Меморандум СПЦ о Косову и Метохији“ и „Писма и апели за Српско Косово и Метохију“, Епископа Атанасија (Јевтића). Прилог радија Светигоре (звучни запис) Промоцији су присуствовали Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски чувар најсветијег Трона пећкога г. Амфилохије, Њихова преосвештенства господа епископи милешевски Атанасије, захумско-херцеговачки и приморски Димитрије, умировљени захумско-херцеговачки Атанасије и архимандрит Сава (Јанић), игуман манастира Високи Дечани, бројно свештенство и монаштво, вјерни народ. Епископ милешевски Атанасије казао је да је поимање Косова и Метохије одређено самим поводом окупљања око личности Светог Симеона Мироточивог и Светога Саве и њиховог дијела, 800-годишњице самосталног организовања Српске православне цркве односно, како је невео, 800 година зрелости управљања собом. „Наш народ српски, просторе на којима живи доживљава у свјетлости Јеванђеља Христовог с обзиром да су наши преци током 800 година организованог живота и дјеловања на овим просторима изабрали да слиједе задатак који је Господ Исус Христос дао својим ученицима: Ви сте свјетлост свијету.“ Он је казао да када говоримо о Косову и Метохији треба да имамо пред собом оно шти су наши преци већ створили на том простору, имајући на уму Христове ријечи: Ко хоће за Мном да иде нек се одрекне себе и узме свој крст и иде за Мном. „Ми смо на испиту, али то је одговоран испит који није само за нас јер слиједимо Христову мисију- спасење свијета“, казао је владика и рекао да је врло битно да се сабирамо око онога око чега су се окупљали и наши преци. Књиге „Меморандум СПЦ о Косову и Метохији“ и „Писма и апели за Српско Косово и Метохију“ је представио протојереј-ставрофор др Велибор Џомић који је подсјетио да је Меморандум СПЦ о Косову и Метохији Свети архијерејски сабор усвојио 2003. године, и да је он од тада званични документ наше Цркве. Прво издање је објављено убрзо по усвајању, док је друго издање објављено 15 година касније: „Меморандум, о КиМ Светог архијерејског сабора СПЦ је један од најбољих, а свакако и најсажетији документ о косовско- метохијској рани и проблему. Сав саткан од чињеница и истине, лако провјерљивих, али и потресних података, Меморандум служи српском читаоцу, али и иностраном како би се лакше упознао не само са ставовима и предлозима СПЦ о КиМ, него и са његовом историјом и проблемима, о којима не само говори него и свједочи Српска црква кроз свој епископат, свештенство и вјерни народ вјековним присуством, животом, страдањем и старањем за живот, безбједност, опстанак и напредак Срба, али свих осталих на КиМ.“ Говорећи о књизи „Писма и апели за Српско Косово и Метохију“, отац Велибор је казао да косовско- метохијски циклус Епископа Атанасија започет прије шест деценија, није завршен и да управо то потврђује ова програмска књига о КиМ у којој је објављено десет писама и апела: „Епископ Атанасије и овом приликом, на свој начин, али из новог угла зацјељује живу косовско- метохијску рану свог народа кроз јасно указивање на погубан наум дириговане режимске трансформације КиМ као срца Србије у некакав “ Гордијев чвор“ или „канцер Србије“. Епископ Атанасије је један од ретких, чак и у нашој Цркви, који је то међу првима препознао и јавно реаговао.“ Прота Велибор је истакао да су „Апели и писма“, без сумње, зборник новијих историјских извора о КиM у једном од најтежих периода у његовој историји, чији смо тужни, али не и безнадежни савременици. Од десет објављених докумената један је из 1982. године и један из 1999. а остали су новијег датума, од 2012 до 2018, што се поклапа са доласком Српске напредне странке и Томислава Николића на власт у Србији коме је у писму 2012. године указао на смисао и значај КиМ: „Још тада је, иако у том тренутку то нико није помињао, готово пророчки скренуо пажњу да се косовско- метохијско питање не може решавати референдумом и упозорио да ниједна Српска Влада, најмање Председник Србије, нема право да потпише било какву одлуку којом би судбина КиМ била предата у руке пљачкашима, окупаторима, злочинцима над Српским народом и његовим Светињама.“ Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је нагласио да су „Апели и писма“ програмска књига за очување Србије на КиМ, али и Срба на КиМ и кроз њих свих нас који смо, како је истакао, недостојни тог великог залога и благослова који смо наслиједили од предака и задужили од потомака: „У овој књизи се налазе одговори и на питања шта треба и шта никако не треба радити на КиМ.“ Сабранима се обратио и архимандрит Сава, игуман манастира Високи Дечани, који је пренио поздраве и благослове Епископа рашко-призренског г. Теодосија и дечанске братије, а прије свега благослов Светога краља Стефана Дечанског. Свједочећи о стању на КиМ, отац Сава је говорио о забринутости нашега народа који је, поред свих страдања, храбар и одлучан да остане на својим вјековним огњиштима. „Забринут је наш народ због опасности, можда и први пут у својој историји, да се сами сагласимо са одсјецањем КиМ једном заувјек, не само политички већ од бића самога нашега народа. Суочавамо се са наставком раније, посебно за вријеме комунизма, започетог процеса тјерања да се сами одрекнемо КиМ и да народ и Црква прихвате то као најбоље рјешење.“ Игуман дечански је казао да владика Теодосије са свештенством и монаштвом свједочи све што се дешава на КиМ и да је њихов посао да пале свијетло, а да народ мора да нађе начина да не дозволи да се одрекнемо КиМ. „КиМ није питање политике и територије. За нас је Косово и Метохија ризница нашег хришћанског идентитета. Без њега можемо лако да престанемо да будемо народ Божији јер се на њему налазе светиње које стално казују и опомињу нас ко смо били, шта јесмо и шта треба да будемо“, казао је архимандрит Сава и додао да су косметске светиње и светитељи обиљежили КиМ као свештени простор који је наш ДНК. Црква о КиМ говори вјековима, својим дијелима и молитвама, а у новије вријеме је врло јасно изнијела и свој став кроз Меморандум о Косову и Метохији и саопштења Светог архијерејског сабора СПЦ, који су јасно и недвосмислено рекли шта не би смјело да деси: „Ми тиме не преузимамо улогу политичара, нити намјеравамо да водимо револиције, али не смијемо да ћутимо и да се саглашавамо са оним што обесхрабрује наш народ. Људи су заплашени, збуњени….Већ су спремили кофере, бојећи се шта ће они, од којих су очекивали да буду заштитници Срба, не само сјеверно већ и јужно од Ибра, да договоре на тајним састанцима са онима са којима се добро разумију и кроје нам судбину. А они хоће да подијеле КиМ – тијело српскога народа.“ Он је казао да је то само увод у једaн шири пројекат и процес расрбљивања, рассветосављења нашега народа и нагласио да је КиМ за нас Свети олтар коме се приноси хљеб и вино: „Хљеб са косовских житница а вино из метохијских винограда. Сво КиМ је у знаку хљеба и вина – Тијела и Крви Господње и зато је то простор који нико нема право да отуђи, преда, да га се одрекне. Ако треба вјековима да чекамо слободу борићемо се за бољи живот. Треба разговарати, радити на унапријеђењу нашега живота, али никада на овај начин када се говори о коначном рјешењу који ће неки договорити на тајним састанцима и онда обавјестити народ и Цркву. “ Архимандрит Сава (Јанић) је упозорио да ћемо понијети велико проклетство, и као народ и појединачно, уколико будемо ћутали и позвао на молитву Богу да спријечи оне који одлучују о КиМ да учине зло. Његово преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије је у свом слову о КиМ указао на дугогодишњу комунистичку забрану, коју је усвојио и садашњи режим у Србији, помињања назива Метохија због тога што се из самога имена закључује да се ради и манастирском посједу. „Ријеч КиМ испуњује цијело биће, срце и душу нашега народа. У овим књигама се бавимо њиме. Меморандум је био поклич једног слободарског, поносног и јуначкога народа, док власт жели да питање КиМ ријеши издајом. Најновија је тврдња да ћемо добити Републику Српску. Али не можемо мијењати, давати срце наше за једну покрајину.“ Владика је нагласио да је посебно важно да наш народ остане на КиМ и да треба да помажемо свој народ. Указао је на недомаћинско понашање власти у Србији и лицемјерство Европе која је створила гасне коморе за дјецу, и сад ћути над свим што се дешава православним хришћанима у срцу Европе. „Сада на КиМ имамо око 1300 цркава и манастира, а највеће и најважније су у Метохији. Иако је власт избрисала Метохију, она се не може избрисати јер је дубоко укоријењена у наше биће заједно са Косовом и зато увијек треба говорити Косово и Метохија“, казао је владика Атанасије и додао да ћемо издржати, само треба да се стално молимо Богу да буде: Догодине у Призрену. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је благословио Косовско-метохијско вече истичући да косовско-метохијски разговор траје без прекида већ 600 и више година: „КиМ је у жижи свјетских збивања од 1389. године када су звонила звона у Нотр Даму у Паризу, а тако је то и у ово наше вријеме. На Косову је настављена битка свјетских размјера и представља почетак оног што се данас догађа у Украјини, Блиском истоку, Палестини. Та збивања су, дакле, наставак онога што се догађало на КиМ.“ Осврнуо се на признање тзв. независног Косова од стране актуелне власти за коју је рекао да је рођена из Брозове Црне Горе: „Нема срамнијег чина за Црну Гору од тог признања, а следбеници истога, бившег, господара у Србији настављају ту причу. Кад ствари мјеримо историјски, мислим да Црна Гора и Србија никада нијесу пале на тако ниске гране као сада у ово наше вријеме.“ Додао је да Црква, која је 500 година чувала душу и образ КиМ, нашега народа и цијелог Балкана, наставља то да ради и данас а да је ово што се догађа данас наставак пето вјековног ропства: „Наставља се шесто вјековна прича на Балкану, ми смо носиоци тога, а ове књиге које вечерас представљамо су свједочанства онога што је Црква радила и што ради и данас“, казао је Митрополит и подсјетио да не треба изгубити из вида још једно изузетно свједочанство, Задужбине Косова и Метохије које су доживјеле допуњено издање. Он је казао да је утјеха у мрачном времену издајства, али и смушености народа, то што никада није толико написано значајних дјела о КиМ као посљедњих 30 година. „Толико је написано драгоцјених свједочанстава о КиМ из којих проговара изворна душа народа. Црква је све вријеме робовања и под турском влашћу, и прије ових савремених следбеника султана Мурата, била уз народ и чувала његову душу. Носећи крст, наша Црква чува душу хришћанске Европе Светих Петра и Павла, Светих римских епископа … душу Европе Фрања Асишкога.. Виктора Игоа, Шарл де Гола… То је Европа која је сада нестала.“ Своје обраћања, на представљању књига „Меморандум СПЦ о Косову и Метохији“ и „Писма и апели за Српско Косово и Метохију“, Епископа Атанасија (Јевтића), Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је завршио стиховима Ловћенског Тајновидца: Нада нема више ни у кога, до у Бога и у своје руке. Надање се (не безнађе) наше закопало на Косову, у једну гробницу: „Нема светије, пророчкије ријечи од те ријечи владике Рада записане 1847. године када су Косово и наш народ били у много тежем положају него што је данас, али народ није изгубио наду, него је на тој косовско- метохијској гробници саградио наду и будућност.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Царство Твоје, Христе Боже, царство је свих векова и власт Твоја над сваким је нараштајем. Оваплотивши се од Духа Светога и очовечивши се од Марије, увек Дјеве, светлошћу нас обасја када дође Христе Боже, Светлости од Светлости, Сјају Очев који сву творевину озари. Све што дише хвали Тебе, одраз славе Очеве. Боже који си онакав какав си био, какав си из Дјеве засијао, помилуј нас! (Трећа стихира на вечерњем Рождества Христовог) Рождество Господа нашег Исуса Христа највеће је чудо Неба и Земље, историје и вечности. Своју љубав према нама Бог је показао пославши Сина свог Јединородног у овај свет, те тако предвечни Син Божији постао је историјски Син Човечији, да нâс људе, који смо до Његовог доласка седели у тами и сенци смртној, учини синовима Божијим. У 16. беседи на Рождество Христово велики свети и богоносни Григорије Палама вели:„Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и сâмо Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небескоˮ. Друга пак литијска стихира празника јасно и сликовито описује да се рођењем Христовим небо и земља сједињују и постају једно: Небо и земља данас су сједињени јер се Христос родио. Данас се Бог на земљи јавио, а човек се до небеса уздигао. Данас је, због човека, видљив у телу Онај који је по природи невидљив. Стога Му и ми одајмо славу Ангелским ускликом: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Између дванаест великих Господњих празника посебно и значајно место заузима празник Рођења Господа нашег Исуса Христа као извор и темељ свих празникâ. У првим вековима празник Рождества Христовог прослављан је заједно са празником Богојављења те су тако чинили један празник под називом епифанија (грч.επιφάνεια) или теофанија (грч. Θεοφάνια) који је прослављан 6/19. јануара. У оквиру овог јединственог заједничког празника прослављана су и величана сва Божија јављања и знамења која је чинио: Његово Рођење, Крштење, поклоњење три мудраца, чудесно умножење хлебова, претварање воде у вино у Кани Галилејској итд. Из празника епифаније као колективног празника издвојен је празник Рождества Христовог и премештен је на 25. децембар/7. јануар. По сведочанству уваженог професора Лазара Мирковића, празник Рождества Христовог засебно је почео да се прославља најраније на западу у Риму. На истоку најраније засебно прослављање увео је Свети Григорије Богослов у Цариграду. Празновање Рождества Христовог у Кападокији увео је Свети Василије Велики, а у Антиохији Свети Јован Златости, који је празник Рождества Христовог назвао мајком свих празника: „Долази празник који код свих изазива велико страхопоштовање и свети страх, који се са слободом може назвати: мајком свих празника. Који је то празник? Телесно рођење Христово. Јер из њега су произашли празници Богојављења, Васкрсења, Вазнесења, Духова. Да се Христос није родио телом, Он не би био крштен, не би страдао и васкрсао, не би послао Духа утешитеља. Из овог празника телесног рођења Христовог као реке теку сви остали празници“. Величање и прослављање сваког празника садржано је у светом богослужењу цркве које и јесте центар нашег општења са Богом и свима светима. Богослужење празника Рождества Христовог богато је дивном химнографијом кроз коју прослављамо Име Божје и Његову неизмерну љубав коју је изобилно показао према роду човечјем пославши у овај свет Сина свог Јединородног. Претпразништво Рождества Припреми се Витлејеме, отвори се свима Едеме, радуј се Еуфрате, јер Дрво Живота у пећини процвета од Дјеве: Мислени Рај се показа у њеној утроби, и у њему божански Плод. Од Њега једући живи ћемо бити и нећемо умрети као Адам: Христос се рађа, да обнови пали људски лик. (Тропар претпразништва) Светли празник Рождества Христовог има пет дана претпразништва које одликују неке богослужбене особености. Једна од главних карактеристика божићног претпразништва јесте сличност са богослужењем страсне седмице. Наиме, канони на повечерју састављени су по образцу канонâ страсне седмице. Тако нпр. 20. децембра на повечерју имамо два канона (трипеснеца) који су настали по угледу на каноне (трипеснеце) Великог понедељка и Великог уторка, 21. децембра по угледу на канон Велике среде, 22. децембра по угледу на канон Великог четвртка, 23. децембра по угледу на канон Великог петка, као и 24. децембра по угледу на канон Велике суботе. Занимљиво је истаћи да је чак и припев канона исти као у данима страсне седмице (Слава теби Боже наш, слава теби!) Ова богослужбена повезаност страдалне седмице и Рождества Христовог свакако није случајна. Ова богослужбена веза наглашава Христово предавање вољи Очевој, које у исто време представља почетак ношења Крста који свој врхунац добија управо у данима страдалне недеље и у трагици Светог и Великог петка. Дјева данас иде да неизречено роди превечно Слово у пећини: Весели се Васељено, слушајући, и прослави са Ангелима и пастирима, превечнога Бога, који је желео да нам се јави као мало Дете. (кондак претпразништва) Богослужбене особености навечерја празника Рождества Главне богослужбене особености навечерја Рождества јесу служење царских часова, изобразитељне, као и служење Литургије Светог Василија Великог која почиње вечерњим богослужењем. Царски часови: Грчки минеји не познају титулу „царски“, како се ови часови код нас називају, већ их називају „велики“, док им црквенословенски минеји не дају никакав епитет, мада је извесно да је назив царски код нас, као и цела богослужбена терминологија, руског порекла. Схватање које порекло оваквог титулисања овог богослужења доводи у везу са присуствовањем византијских царева, па по угледу на њих руских, изузетно на овим часовима (само на навечерје Божића и Богојављења те на Велики Петак) нема потврде у Порфирогенитовом делу о дворским церемонијама. Штавише, у грчком богослужењу на овим часовима није предвиђено многољетствије, док у црквенословенском јесте. То се може узети као знак да је порекло назива царски за ове часове руско, а да је присуство царева на њему руска пракса која је по идеолошком концепту „трећег Рима“ довођена у везу са византијским двором. Поуздан одговор, међутим, тражи испитивање литургијских рукописа. [1] У току једне богослужбене године царски (велики) часови служе се само три пута: у навечерје Рождества, у навечерје Богојављења, као и на Свети и Велики петак. Поредак Царских часова навечерја Рождества Христовог прилагођен је тематици празника. Тропар и кондак навечерја празника заједнички су за све часове: Беше некад у Витлејему на попису Марија заједно са старцем Јосифом – јер он беше из Давидова потомства – а била је у трудноћи без семена зачетој. Утом јој дође време да се породи, но нигде не беше места да одседне. Али, као удобна палата, указа се царици пећина. Христос се рађа да палог човека опет уздигне у свој лик. (тропар навечерја) Дјева данас иде да превечну Реч у пећини неизрециво роди. Играј васељено чувши за ово, прослави са Ангелима и пастирима Онога који изволе да се јави као млађано детенце, а превечни је Бог. (кондак навечерја) Светописамска читања како Старог, тако и Новог Завета чине темељ последовања Царских (великих) часова. Из Старог Завета читамо такозване паримеје, док из Новог Завета читамо одељке из посланица Светог Апостола Павла, као и одређене Еванђелске перикопе. Редослед Светописамских читањâ на Царским часовима у навечерју Рождества: На првом часу: Из књиге Пророка Михеја (гл. 5,2‐5,3) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (гл. 1,1‐1,12; зач. 303) Из Еванђеља по Матеју (гл.1,18‐1,25;зач.2) На трећем часу: Из књиге Пророка Варуха (гл. 3,36‐4,4) Из посланице галатима Светог апостола Павла (3,23‐29; зач. 208) Из Еванђеља по Луки (гл. 2,1‐20; зач. 5) На шестом часу: Из књиге Пророка Исаије (гл. 7,10‐16; 8,1‐4; 9‐10) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (1,10‐2,3; зач. 304) Из Еванђеља по Матеју (2,1‐12; зач. 3) На деветом часу: Из књиге Пророка Исаије (гл. 9, 6‐7) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (2,11‐18; зач. 306) Из Еванђеља по Матеју (2,13‐23; зач. 4) Литургија Светог Василија Великог: Света Литургија Василија Великог у навечерје Рождества почиње вечерњим богослужењем, које је богато дивном химнографијом особито у стихирама на Господи возвах. У случају да навечерје Рождества падне у суботу или недељу уместо Василијеве служи се Литургија Св. Јована Златоустог. Ходите, обрадујмо се Господу, разматрајући тајанство које је пред нама! - Преградни је зид порушен, пламени се мачеви дају у бег и од дрвета живота уклања се херувим, а ја рајском храном се частим, које бејах лишен због непослушности. Јер непроменљив лик Оца, одраз његове вечности, узима обличје слуге излазећи из Мајке која не окуси брака, а не подлеже промени. Јер какав је био, такав је и остао, будући истински Бог, а какав није био прихвата да буде, да постане човек из љубави према човеку. Њему ускликнимо: „Боже, који си се родио од Дјеве, помилуј нас! (прва стихира на Господи возвах). Након входа са Еванђељем и појања химне Свете тихиј и појања прокимена читају се Старозаветни одељци (из књиге постања, бројева, Пророка Михеја, Пророка Исаије, Пророка Варуха, Пророка Данила). Након ових чтенија поје се Трисвето после чега се читају Апостол (Јев. 1,1‐9; 1,10‐2,3; зач. 303 и 304) и Еванђеље (Лк. 2,1‐20; зач. 5). Богослужбене особености на сâм дан празника Рождества Господа нашег Исуса Христа Твојим Рођењем Христе Боже наш, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти! (тропар празника) Према богослужбеном уставу, на празник Рождества Христовог предвиђено је служење великог повечерја и јутарњег, а као круна и врхунац богослужбеног прослављања служи се света Литургија. Грчки богослужбени устав предвиђа почетак свеноћног бденија великим повечерјем када навечерје празника рођења Христовог није у суботу или недељу, тј. сâм празник у недељу или понедељак. Према типику проте Василија Николајевића када навечерје празника падне у суботу или недељу - Бденије се служи почев са Вечерњим богослужењем без Литије (како је изложено у служби празника), а затим се служи Велико повечерје, а потом празнично Јутрење.. На великом повечерју након уобичајеног уводног дела поје се химна С нами Бог…после које следи читање малог славословља и појање литијских стихира празника. За време појања ових стихира сабрани народ предвођен свештенослужитељима одлази у припрату храма. Небо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Ангели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем дарове доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на Ангеле, хвалу му одајмо: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Дође очекивање многобожаца, дође, и спасе нас од робовања ђаволу. (прва литијска стихира) Потом као и на великом вечерњем следи појање стихира на стиховње. Међу овим стихирама по свом садржају посебно треба истаћи стихиру коју појемо на славу: Весели се, Јерусалиме! Светкујте сви који љубите Сион! Данас је раскинута привремена уза Адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија – јер ону коју превари некад спази да је сад Мајка Створитеља. О силнога богатства мудрости и познања Бога! Она преко које се, као оруђа греха, у сваком телу удомила смрт поста зачетак спасења свему свету преко Богородице. Из ње се рађа детенце a свесавршени Бог. Својим рођењем Он њено девичанство запечаћује, Својим пеленама узе греховне дреши, а Својом детињом слабошћу порођајне болове ожалошћене Еве лечи. Да игра и плеше сва творевина! Христос је дошао да је Себи дозове и да спасе душе наше. На празничном јутарњем богослужењу након катизми и сједалних, поје се полијелеј након чега презвитер поје величаније празника: Величам Те, Христе, Даваоче живота, ради нас сада рођени од безневесне и пречисте Дјеве Марије! Пре читања јутарњег еванђеља празника (Мт. гл.1,18‐1,25; зач.2) поје се празнични прокимен: Пре Данице родила Те утроба моја, заклео се Господ и неће се покајати. (Пс. 109, 3‐4). Празник Рождества Христовог има два канона, први канон саставио је Свети Козма Мајумски, док је други канон празника дело Светог Јована Дамаскина. Након појања канона и мале јектеније са возгласом, поје се сјетилен празника: Посетио нас је са висина Спаситељ наш, Исток истока, и ми који смо у тами и сенци смртној нађосмо истину. Јер од Дјеве родио се Господ. Уколико је празник рођења Христовог у недељу или понедељак, онда се на сâм дан празника служи литургија Светог Василија Великог, док дан уочи празника бива Литургија Светог Јована Златоустог. Особености Свете Литургије на Божић јесу празнични антифони, затим празнично входноје (Пре Данице родила Те утроба моја, заклео се Господ и неће се покајати, Ти си свештеник до века по чину Мелхиседековом. (Пс. 109,3‐4)) Уместо трисвете песме поје се „Ви који се у Христа крстистеˮ након чега следе Светописамска чтенијâ из посланице Светог апостола Павла галатима (4,4-7; зач. 209) и јеванђеља по Матеју (2,1-12; зач. 3). Уместо достојно поје се ирмос празника, док се као причастен поје псаламски стихИзбављење посла Господ народу свом. (Пс. 110,9). Међу писцима химнографије празника Рождества значајно је истакнути пре свега Светог Романа Мелода који је написао чувени велики кондак Рождества, који нажалост данас није у потпуности сачуван. Свети Герман патријарх цариградски написао је прву стихиру на Господи возвах, и ниње на литијским стихирама, прву и другу стихиру на стиховње, као и славу на хвалитним стихирама. Анатолије је саставио три стихире на Господи возвах и трећу стихиру на стиховње. Славу на Господи возвах написала је монахиња Касија. Свети Јован Дамаскин саставио је: прве три литијске стихире, као и славу на стиховњим стихирама. Затим други канон и и ниње на хвалитним стихирама. Свети Козма Мајмски саставио је први канон, док је Свети Андреј Критски четири стихире на хвалитне. Празник Рождества Христовог има шест дана попразништва. Дјева данас Превечнога рађа и земља пећину Неприступном приноси. Ангели са пастирима славослове, а мудраци са звездом путују. Јер се нас ради роди као дете Превечни Бог. (кондак празника) катихета Бранислав Илић [1] Служба празника телесног рођења Господа нашег Исуса Христа, стр. 4, Крагујевац 2000. године. Извор: Српска Православна Црква

Уколико у духовном животу не разумијемо оно што нам се говори, уколико то примамо кроз неки филтер, може врло лако да се деси да нас то кошта странпутице, врло болне, или, не дај Боже, губљења душе, рекао је у суботу увече протосинђел Андреј Дечанац у крипти барског храма Светог Јована Владимира гдје је одржао предавање на тему „Појмови о духовности у српском језику- монашка перспектива“. „Речи које су везане за духовност су у српском језику махом старогрчког порекла. Превођене су на црквенословенски, па онда на српски. Постоји у лингвистици једна теорема по којој оно што се каже на једном језику, онај који не зна тај језик заправо никада не може до краја да разуме, ма колико год се трудио. Тако, да бисмо овладали појмовима духовности, ми морамо да потпуно усвојимо тај контекст, да тај језик постане наш матерњи језик“, казао је он. Додао је да је потребно да у свом искуству морамо да имамо те термине, а не да их само рационално језички дефинишемо. „То је потребно да бисмо тим терминима обележили праве појмове, а не нешто што ми можда сматрамо да би тим терминима требало обележити“ казао је отац Андреј. Отац Андреј је рекао да су одређена неуролошка истраживања показала да се код људи-полиглота, када говоре неким од других језика, дешава нешто што им мијења личност. „Укључи им неке потпуно друге делове мозга, почну да се потпуно другачије понашају. Дакле, од тога како говоримо, зависи ко смо. И због тога је важно да чувамо језик који имамо. Јер, његовим насилним мењањем, у последње време англизацијом, а овде у Црној Гори имате и другачије проблеме – сви знамо које, и ми се мењамо. Губимо оно што је основа нашег идентитета, постајемо неко други“, упозорио је отац Андреј. Подсјетио је да Свето писмо почиње позивом на покајање. „Али, ова реч – покајање, шта, заправо, значи? О њој се много говорило у задње време. Профанисана је: шта значи покајати се… Покајао сам се што сам урадио ово или оно… А овдје се ради о нечем много дубљем и озбиљнијем. Значи: преумити се, односно променити начин размишљања, променити ум или променити памет. Другим речима ‘покајте се’ би могло да се преведе као: распаметите се, уразумите се, дођите к себи“, рекао је он. Додао је да су, исто тако, код нас многи сматрали да је оно што са собом носи покајање, прије свега, ношење скрушености, туге и жала због онога што је учињено погрешно. „И то је тачно. Ова реч подразумева – то знамо из духовног искуства наше Цркве – и жал за учињеним, али подразумева и још многе друге ствари. Подразумева чврсту одлуку, чврсту вољу да се прекине са погрешним начином живота, подразумева и отварање очију, један нови поглед на свет, да човек другачијом памећу прилази животу. И оно што је можда најважније, а што су мноиги људи који ову реч користе изгубили из вида: подразумева радост због тога што самим тим што смо се покајали, приближило нам се Царство небеско“, рекао је између осталог, протосинђел Андреј Дечанац. На крају излагања отац Андреј је одговарао на питања публике која су се тицала теме, али и тога како се данас живи на Косову и Метохија. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је данас, на празник Светог Николаја – Никољдан, Свету архијерејску Литургију у Јагодњаку у цркви посвећеној овом Божјем угоднику и чудотворцу. Архијереју су саслуживали: протојереји-ставрофори Владо Кљајић и Михајло Марјанац, умировљени пароси, протојереј-ставрофор Слободан Мајкић, парох јагодњачки и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. У својој беседи Преосвештени Владика поучио је народ: -У Име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, драга децо Божија, нека је на здравље и спасење Света Литургија и данашњи празник светог Николаја Мирликијског Чудотворца. Данас смо прославили славу Јагодњачког храма и принели смо бескрвну жртву Богу од свих и за све. Псалмопојац Давид каже: „Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљев“. Заиста је Бог диван у светима својим, диван је свети Николај Мирликијски који је својим животом и жртвом за Цркву Божију дао Богу велики принос. Из живота овога светитеља можемо видети да је био велики борац за чистоту наше православне вере. Учествовао је на Првом васељенском сабору када су се доносили догмати од животног значаја за нашу Цркву. На Првом васељенском сабору формиран је Символ Вере на којем је свети Николај Мирликијски као владика био веома заслужан за борбу против аријанства, чувајући тако чисту веру наше свете Цркве. У тропару посвећеном светом Николају славимо га као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Заиста нас свети Николај учи уздржању и истинској, чврстој и непоколебивој вери. Данас као народ очекујемо чудеса од Бога не испитујући при томе дубину свога срца. У дубини нашег срца треба стајати вера, јер је она темељ свега у нашем животу. Ако немамо вере не можемо очекивати благослов и чудо Божје. На то нас упућује Свето Јеванђеље у којем нам Господ у причама говори како да задобијемо Царство Небеско. На разне начине нас Господ Исус Христос преко светих Јеванђелиста како можемо сачувати чврстину вере и задобити Царство Божије. Данас смо у Светом Јеванђељу по Луки могли чути какав је пут човека који жели да задобије Царство Божије. „Блажени кротки јер је њихово Царство Небеско“ - управо тако, уколико смо кротки и незлобиви, ако једни према другима имамо љубави и не изграђујемо мржњу која нас одваја од љубави и милости Божије, бићемо на путу спасења и Царства Божијег. Света Црква нас на то упућује и увек нас томе учи. Икона Царства Божијег је Света Литургија на којој смо се данас сабрали. Видимо како је све лепо, свештеници служе, приносимо Богу бескрвну жртву, народ се причешћује – то је заиста иконизација Царства Божијега. Данас смо били сведоци Васкрсења, Љубави и Милости Божије. Свака Литургија је сама по себи јединствена и непоновљива, то је велика жртва коју ми Богу можемо дати. Када год смо на службама Божијим требамо приступати Светој Чаши, Телу и Крви Христовој, јер је то печат нашега живота овде на земљи. Свако од нас треба да се труди у подвигу, али суштина је Света Чаша – Тело и Крв Христова. Требамо да приступамо Извору Живота – печату наше вере и нашега Васкрсења. На Литургији ми пролазимо кроз све догађаје које су обележили овоземаљски живот Господа нашега Исуса Христа. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан и ваша крсна слава, нека вас Господ Исус Христос сачува молитвама светога оца нашега Николаја и вашега другог заштитника светог Нектарија Егинског, од сада и кроз сву вечност. Амин. После амвоне молитве уследило је резање славског колача. Овогодишња кума била је госпођа Слађана Пандур из Јагодњака а своје кумство предала је госпођи Стани Чучковић из Јагодњака. Трпеза љубави уприличена је у парохијском дому ЦО Јагодњак. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли са страхопоштовањем да дочекамо Сина Божијег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење. Утемељитељем хришћанскога подвига сматра се сам Господ наш Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом. И сви подвижници, почињући да служе Господу, наоружавали су се постом и нису друкчије ступали на пут Крста но спроводећи пост.

На дан када наша Црква прославља Сабор светог архангела Михаила, Преосвећени Епископ зворничко-тузлански господин Фотије служио је архијерејску Литургију у храму Светих апостола Петра и Павла у Горњој Толиси код Модриче. Ово је била прва посјета Епископа Фотија овој парохији. Преосвећеном Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Јово Лакић, архијерејски намјесник модричко-градачачки, протонамјесник Недељко Горановић, парох гаревачки и протођакон Славољуб Милошевић. На крају богослужења Преосвећени Владика се са надахнутом бесједом обратио присутнима честитајући им празник и поучивши их како нам је Свети архангел Михаило путевођа и како ми треба да се боримо и да непрестано будемо са Богом, да не отпадамо од Лица Божијег и пута Божијег, да не падамо у разне гријехове него да непрестано живимо богоугодним животом како живе и анђели на небесима. На Литургији је било присутно много вјерника а посебно радује велико присуство дјеце. Радује и чињеница да су многи приступили Причешћу и сјединили се са Христом. По завршетку свете Литургије Епископ је у дому свештеника обавио освећење славских дарова, хљеба, пшенице и вина, у част данашњег празника који је крсна слава протонамјесника Слађана Савића и његове породице. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 3. новембра 2018. године, на Задушнице, светом архијерејском Литургијом у храму Светог апостола Томе у Јоханесбургу, јавља Радио Слово љубве. Прилог радија Слово љубве Његовој Светости Патријарху саслуживали су Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован, протојереј-ставрофор Драги Вешковац, јеромонах др Амвросије (Весић) и ипођакон Владимир Јелић, као и други свештенослужитељи. У продужетку свете Литургије, Патријарх је, у молитвеном присуству старешине храма оца Исајла (Марковића), служио општи помен и произнео Господу молитве за све упокојене. По благослову патријарха Иринеја, сабранима се бираним речима обратио Епископ шумадијски г. Јован који је говорио о важности свете Литургије која је „највеће дело које је Бог могао да да човеку, јер она своди Небо на земљу а земљу уздиже на Небо“. -Литургија све сабира - и прошлост, и садашњост и све претвара будућност, поручио је владика Јован. -За нас хришћане важно да гледамо у будућност, јер испред свакога од нас јесте Господ наш Исус Христос. Литургија је радост, кроз њу улазимо у Царство Небеско. То нам је најбоља учионица, учитељица и веронаука, учи нас како да живимо, како да љубимо Бога и човека, рекао је између осталог епископ Јован. За звучни запис беседе и фотографије благодаримо ипођакону г. Владимиру Јелићу, управнику Патријаршијског двора у Београду. Извор: Српска Православна Црква