Претражи Живе Речи Утехе

Скрнављење храма Светих апостола Петра и Павла у селу Брод је јасна порука да нисмо пожељни на овом подручју, казао је владика рашко-призренски Теодосије. „Потребно је велико трпљење, вера и велика љубав према нашој светој земљи да би могли да поднесемо све оно што нам се дешава. Случај Србољуба Веселиновића показује да су Срби спреми на трпљење и жртву, рекао бих да је то и наша цена у времену у коме живимо. Надамо се од Бога да ће свакоме дати по делима и надамо се да ће бити праведни судија свима који чине недела“, рекао је владика Теодосије. Владика је додао да је јасно да починиоци, као много пута пре, нису пронађени и да неће ни бити пронађени. „Светиње деле судбину нашег народа и оне бивају скрнављене, а ми их поново освећујемо молитвом, светом литургијом и водицом. За нас је најважније да истрајемо, да те светиње не буду само камен и споменици, него да то буду живи манастири и цркве, где ћемо да служимо свету литургију и молимо се Богу“, рекао је он. Србољуба Веселиновића (80) је косовска полиција јуче привела на прелазу Јариње. На манастирском имању у Грачаници га је сусрео директор Канцеларије за Косово и Метохију Петар Петковић. Веселиновић је, у обраћању медијима, навео да је саслушан у призренском суду. „Казали су ми да су ме привели због струје коју нисам платио. На документу који су ми показали стоји моја лична карта, не знам како. Кажу да сам крао струју са далековода“, рекао је Веселиновић и додао да на Косову није боравио од 1952. године. Петковић је оценио да је Србољубов пример „још једна злоупотреба приштинског правосуђа“. „Да ли може да се каже да је у питању парадокс или опет, са друге стране, када говоримо о Косову и Метохији нешто што је чињеница, а то је да Срби страдају од приштинског правосуђа. Између осталог и тако што се оптужују за ствари које нису починили“, рекао је Петковић и додао да се овим примером интерно расељеним лицима шаље порука да се не враћају на Косово и Метохију. „Ако наши људи који су протерани са својих вековних огњишта виде како пролазе Веселиновић, Драгица Гашић, Никола Перић, Ранко Бацић који је на Петровдан испребијан код Клине – свима је онда јасно зашто је стопа повратка мања од два одсто. Ово мора да стане“, казао је Петковић. Храм Светих апостола Петра и Павла у селу Брод је седамнаести храм који је оскрнављен на подручју Косова, а на дечијем игралишту у Сушици исписани су увредљиви графити, подсећа Петковић. „Зато се ми плашимо безбедности нашег народа на Косову“, закључио је он. Према подацима Канцеларије за Косово и Метохију, од почетка године у српским срединама на Косову забележено је више од 80 инцидената. Економија манастира Грачаница: Све што имамо поделићемо са народом Директор Канцеларије за Косово и Метохију Петар Петковић је у оквиру своје дводневне посете Косову обишао економију манастира Грачаница која се простире на више од 55 хектара. За две године на манастирском имању су изграђени објекти за узгој крава, телади и свиња. Планирана је и изградња фарме за козе и овце, наговестио је владика Теодосије. „Поред онога што као црква уносимо Богу молитвом и духовно бринемо о нашем народу, човек није само душа него је и тело. Ми производњом хране и стварањем оваквих економија бринемо о нашем народу. Све оно што имамо – поделићемо са нашим народом, људима који живе овде. Има оних којима је потребна храна, помоћ и посао да остану овде“, рекао је он. Петар Петковић је обећао је да ће Канцеларија за Косово и Метохију наставити да помаже ово пољопривредно добро и Српску православну цркву на Косову. „Канцеларија за КиМ је учествовала у изградњи једног фантастичног добра које, између осталог, треба да преставља и један затворен систем самооодрживости. Са друге стране, може да послужи, када погледате пољопривредне машине и зграде које су изграђене, као пример фукционисања и производње“, рекао је Петковић. Изградњу нових објеката на манастирској економији помогли су Канцеларија за Косово и Метохију, те организације: Солидарност за Косово, Срби за Србе, Делије и Сви за Космет, али и Срби из дијаспоре. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Узнео си се у слави, Христе Боже наш, који си обрадовао ученике обећањем Светога Духа, пошто су били утврђени благословом, да си Ти Син Божији, Избавитељ света. (тропар) Свети Григорије Палама: Беседа на Вазнесење Господње Свети Владика Николај охридски и жички: Беседа на Вазнесење Господње Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на Вазнесење Господње Свети Димитрије Ростовски: Поука на Вазнесење Господње Архиепископ Аверкије (Таушев): Богослужење Вазнесења Господњег Протојереј Александар Шмеман: Вазнесење Господње Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић: Вазнесење Господње – испуњење свих празника Катихета Бранислав Илић: Вазнесење Господње – испуњење свих празникâ Емисија о богослужбеним особеностима празника Вазнесења Господњег - Спасовдана ТВ Храм: Тропар Вазнесења (1) ТВ Храм: Кондак Вазнесења (2) ТВ Храм: Величаније Вазнесења ТВ Храм: Тропар Вазнесења (2) ТВ Храм: Кондак Вазнесења (2) ТВ Храм: Стихире на стиховње Вазнесења ТВ Храм: Стихире на хвалине Вазнесења ТВ Храм: Входни стих на празник Вазнесења ТВ Храм: Ирмос 9. песме Вазнесења Испунивши Божје промишљање о нама и ујединивши земаљско са небеским, вазнео си се у слави Христе Боже наш, не одвајајући се никако, већ остајући присутан, Ти говориш онима који Те љубе: Ја сам с вама и нико не може против вас. (кондак) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Дође дан светлога славља, и град Барски радује се, и са њим васељена сва ликује песмама и певањем духовним, јер данас свештено славље, у част преноса чесних и многоцелебних моштију светитеља и чудотворца Николаја, као незалазно сунце засија светозарним зрацима, разгонећи таму искушења и невоља, од оних који верно кличу: спасавај нас као заступник наш, велики Николаје. (тропар) Кренуше као звезда од истока до запада твоје мошти светитељу Николаје, море се освети проласком твојим, и град барски получи тобом благодат: чудодејствујући нама показао си се као чудотворац прекрасни, предивни и милостиви. (кондак) Препоручен садржај: Свети Николај чудотворац – правило вере и образац кротости Емисија о богослужбеним особеностима празника Светога Николаја Мирликијског Чудотворца Пренос моштију Светог оца Николаја Године 1087, при грчком цару Алексију Комнену, и при цариградском патријарху Николи Граматику, би најезда Измаиљћана на грчке покрајине. Почевши од Херсона ови непријатељи крста Христова покорише хришћанске земље све до Антиохије и до Јерусалима; притом мачем и огњем опустошише све градове и села и цркве и манастире, а што преостаде људи, жена и деце, то одведоше у ропство. Тада би опустошен и град Мире у Ликијској покрајини (у Малој Азији), у коме почиваху чесне мошти светитеља Христовог Николаја. А то се догоди по попуштењу Божјем, због грехова наших којима разгневљујемо Господа веома и дуготрпељивост Његову доводимо до огорчења, као што се говори о грешницима у псалмима: Огорчише Вишњега (Пс. 77, 17). Јер када људи који живе без покајања много ожалосте и огорче Бога, тада он не штеди ни светиње, нити услишава молитве угодника својих. Са тог разлога Господ једном приликом рече пророку Јеремији: Да стане Мојсије и Самуило преда ме, не би се душа моја окренула к томе народу; отерај их испред мене, и нека одлазе. И ако ти реку: куда ћемо ићи? тада им реци: овако вели Господ: ко је за смрт, на смрт; ко је за мач, под мач; ко је за глад, на глад; ко за ропство, у ропство (Јерем. 15, 1-2). Пошто таким праведним гневом Божјим бише опустошене многе покрајине грчке, међу њима и Ликија са градом Мире, Господу би угодно да се чесне мошти његовог угодника светитеља Николаја пренесу из опустошеног града Мире у многољудни град Бари. А то би са два разлога: прво, да свете мошти таког светила света, чија света душа живи у неисказаној светлости на небу, не би остале на земљи под поклопцем и без поштовања, и да овај непресушни извор чудесних исцелења не би остао неискоришћен од људи; и друго, да и Запад не би био лишен доброчинстава Божјих, која бивају молитвеним заузимањем овог великог архијереја. То пренесење светих моштију би извршено на овај начин: једном христољубивом, побожном и праведном презвитеру који је живео у граду Бари, јави се ноћу свети Николај и рече му: Иди и реци грађанима, и свему збору црквеном, да иду у ликијски град Мире, узму отуда моје мошти, пренесу их у овај град Бари, и ту положе, јер не могу да боравим тамо, у опустошеном месту. Ово тако хоће Господ Бог мој. После тог виђења презвитер устаде, оде изјутра у цркву и исприча црквеном клиру и свему народу како му се те ноћи јави свети Николај и шта му рече. Они се сви веома обрадоваше томе, и рекоше: Данас Господ обилно изли милост своју на нас људе своје и на град наш, јер нас удостоји да примимо угодника његовог, светог Николаја. О они одмах спремише три лађе, изабраше угледне и богобојажљиве људе и прикључише им неколико чесних свештених лица, да иду по свете мошти великог светитеља Божјег Николаја. Но да би избегли сметње које би их могле снаћи путем, ови људи напунише лађе житом, и као трговци кренуше на пут тобож ради трговине. Пловећи срећно, они допловише најпре у Антиохију. Ту продадоше жито, и као трговци накуповаше неке друге ствари. Али ту сазнадоше од неких људи да су пре њих стигли у Антиохију инострани трговци, Венецијанци, са намером да иду у Ликију и узму мошти светог Николаја. Стога они хитно отпловише и благополучно стигоше у Ликију, и пристадоше у пристаништу града Мире. Пошто се добро распиташе за цркву и мошти светога Николаја, они се наоружаше, јер се бојаху да не наиђу на сметње које би онемогућиле остварење њихове намере. Тамо нађоше четири монаха и упиташе их где се налазе мошти светог Николаја да им се поклоне. Монаси им показаше гробницу у цркви, у којој под поплочаним патосом лежаху целебне мошти светитеља Христова. Барјани онда раскопаше патос црквени, нађоше светитељеву раку, и кад је отворише видеше да је пуна миомирисног мира које је текло из светих моштију. Они онда покупише миро у своје судове, а светитељеве мошти с радошћу узеше, и свештеници их на рукама до лађе однесоше и тамо чесно сместише. Са њима пођоше и два монаха, а двојица остадоше при цркви. Са тако добром и неисказано скупоценом робом Барјани испловише из мирликијског пристаништа 11 априла, и срећно стигоше у свој град Бари у недељу вече 9 маја. А када житељи града сазнадоше да су им стигле чесне мошти великог угодника Божјег, одмах са епископима и свештеницима и иноцима и целокупним клиром црквеним изађоше у сусрет сви: и људи и жене и деца, и старо и младо, и велико и мало, са свећама и тамјаном, певајући и славећи Бога и његовог светог угодника. И тако дочекавши радосно и веома свечано ову неизмерно скупоцену ризницу духовну, положише је у цркви светог Јована Претече крај мора. И одмах се стадоше збивати многа чудеса од светитељевих моштију. Донесене у недељу вече, у понедељак изјутра већ беху исцељени од њих четрдесет и седам болесника, људи и жена, међу којима су били и хроми и слепи и глуви и бесомучни и разни други болесници; у уторак се исцелише двадесет и два болесника; у среду – двадесет и девет; а у четвртак рано свети Николај исцели глувонемог човека, који је пет година био болестан од овог недуга. Затим се светитељ Христов Николај јави једном богоугодном црнорисцу и рече: Ето, по вољи Божјој дођох у овај град у недељу у три сата по подне, и већ благодаћу Божјом дадох исцелење стоједанаесторици људи. – О овом јављењу светитељевом овај црноризац причаше свима у славу Божју и ради прослављења угодника Божјег. Но и после овога сваки дан се непрестано даваху од светитеља Николаја чудесна исцелења, а и сада се дају свима који му с вером прибегавају. Видећи где се тако чудотворна благодат излива обилно из моштију светог оца Николаја као из неког извора, грађани града Бари сазидаше у име његово велику и прекрасну цркву и веома је скупоцено украсише. Затим направише кивот од сребра, па га позлатише и драгим камењем окитише. И треће године по пренесењу чесних моштију из ликијског града Мире они позваше околне архиепископе и епископе са њиховим клиром ради пренесења моштију светог Николаја у нову цркву. Ови дођоше, положише светитељеве мошти у сребрни кивот, па чесно пренесоше свете мошти великог чудотворца Николаја из цркве светог Крститеља у нову цркву, подигнуту у његово име, и поставише их у олтару, деветога маја. Пренеше они и стари кивот светитељев, у коме он беше донесен из града Мире, поставише га у цркви и метнуше у њега део руке од моштију светитељевих. И од тога времена би установљено да се сваке године деветога маја празнује пренесење чесних моштију светитеља Христова Николаја, и то двоструко пренесење: и оно из града Мире у град Бари, и ово из цркве светога Претече у цркву светога оца Николаја Чудотворца. И отада многи народ одлази тамо на поклоњење светитељу, и целива његове свете мошти и кивот. Неколико година после пренесења чесних моштију светитељевих, сам се светитељ Николај јави једноме монаху у граду Бари и нареди да се његове мошти ставе под свети престо у олтару. И бише положене тамо чесне мошти које точаху из себе свето миро. То се и сада може видети тамо, и то миро се даје на исцелење од сваковрсних болести, у славу Христа Бога нашег, прослављеног у светитељу његовом, са Оцем и Пресветим Духом Његовим, сада и увек и кроза све векове, амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Свети и богоносни отац наш Василије Чудотворац, исцелитељ острошки и тврдошки, предивни је украс Цркве Христове, а његове нетљене и целебне мошти које небеским сјајем обасјавају душе наше и својом љубављу греју хладне острошке стене, сведочанство су наше вере у Васкрсење. Свети Василије родио се недуго након спаљивања моштију Светога Саве. Бог је промишљао и подарио нам светог Василија. Како се некад наш народ сабирао крај кивота Светога Саве у Милешеви, данас то чини крај кивота светога Василија. Свети Сава се, као светогорски монах, често повлачио у Карејску испосницу, потом у Студеницу, непрестано тежећи подвигу. Својој пастви враћао се обновљеног духа. Свети Василије одлазио би у тада неприступачне острошке греде ради молитвеног тиховања. Свети Василије имао је пред собом лик преподобног Исаије, а био је у данима искушеништва у манастиру Завали, надахнут исихастичком духовношћу Светогораца, поред чувеног иконописца Георгија. Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно, благодаћу Божјом, догађају у острошкој обитељи, која, ваистину, постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа. Великим трудом и љубављу блаженопочившег митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Амфилохија, острошка светиња је у последњих неколико година доживела велику обнову, а врхунац те обнове је обретење моштију ђакона светог Василија Острошког, чије име нам није познато. Према предању, светитељев ђакон је мученички пострадао (а то сведоче и зрна која су пронађена са његовим моштима) и сахрањен је од стране светог Василија Острошког. Многа чуда светитеља острошког објављена су у књигама и предочена нама ради укрепљења и сведочанства, али много је важнија истина коју свако од нас носи у своме срцу, да се из острошке светиње сви враћамо исцељени, утешени, укрепљени, препорођени и, светитељевом љубављу, озарени. Светитељ острошки је сведок васкрсења јер је својим животом нама показао да је наш живот динамизам који подразумева реалност распећа, али увек врхуни и завршава се у радости Христовога Васкрсења, које је постало догађај над догађајима, чудо над чудима и једини истински смисао људскога живота и делања, јер ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша (1 Кор 15, 14). Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима који су у гробовима живот даровавши! (тропар Пасхе). Синаксар у Свету и Велику недељу Пасхе Васкршње слово Светог Јована Златоуста Светоотачке беседе о Васкрсењу Христовом Свети Симеон Нови Богослов: Васкрсење Христово Свети Теофан Затворник: Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу! Васкрсење Христово као основ разликовања Хришћанства међу осталим светским религијама Свети Владика Николај: Христос Васкрсе! Петар Други Петровић Његош: Химна Васкрсењу Васкршњи интервју катихете Бранислава Илића за Радио "Српски Сион": Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу Катихета Бранислав Илић: Небоземна радост и торжественост Пасхалног богослужења Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић: Ово је дан који створи Господ, обрадујмо се и узвеселимо се у њему! (Пс 117,24) Емисија о богослужбеним особеностима Празника над празницима - Васкрса Васкрсење је победа над победама! Молитвено правило о Васкрсу Васкрс у литургијској години Васкрсење – смисао живота Васкрсење – слобода од свих зависности Васкрсење Христово - Коме се јавио Васкрсли Христос? Младић у празном гробу (Мк 16, 5) О Пасхалном јутрењу Васкршње појање Зашто се за Васкрс фарбају јаја? Деца певају Васкрсу Васкршње посланице и поруке патријарха и архијерејâ Српске Православне Цркве Васкршња посланица Патријарха српског Иринеја и поруке архијерејâ СПЦ, о Васкрсу 2020. Лета Господњег Васкршња посланица Патријарха српског Порфирија и поруке архијерејâ СПЦ, о Васкрсу 2021. лета Господњег Недеље по Васкрсу Недеље по Васкрсу: Друга недеља по Васкрсу - Недеља Антипасхе (Томина недеља) Недеље по Васкрсу: Недеља Светих жена мироносица Недеље по Васкрсу: Четврта недеља по Васкрсу - Раслабљеног Недеље по Васкрсу: Пета недеља по Васкрсу - Самарјанке Недеље по Васкрсу: Шеста недеља по Васкрсу - Слепорођеног Недеље по Васкрсу: Недеља светих Отаца првог Васељенског Сабора Ако си и у гроб сишао, Бесмртни, но разорио си силу пакла и васкрсао си као победитељ, Христе Боже, женама мироносицама говорећи: Радујте се! и Својим апостолима мир дарујући, Ти који палим смртницима дајеш Васкрсење! (кондак) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Као посебан дар за празник Васкрсења Христовог, Регионална Телевизија "Исток" је својим верним гледаоцима припремила интервју са предстојатељем Цркве Божје у Епархији тимочкој - Његовим Преосвештенством Епископом тимочким г. Иларионом. "Васкрсење је мера и смисао нашег живота", истакао је владика Иларион. Извор: Епархија тимочка

Опште васкрсење пре страдања Свога потврђујући, из мршвих подигао јеси Лазара, Христе, Боже. Стога и ми, попут деце знамења победе носећи, Теби, Победитељу смрти кличемо: Осана на висинама, благословен Који долази у име Господње! (тропар) Улазак Христов у Јерусалим - Цвети Свети Григорије Палама: Беседа у цветну недељу Свети Јован Златоусти: Беседа у цветну недељу Свети Игњатије (Брјанчанинов): Беседа у цветну недељу Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа у цветну недељу Свети Владика Николај: Срце уз Часни пост (Цветна недеља) Свети Владика Николај: Цветна недеља Катихета Бранислав Илић: Благословен који долази у име Господње! Емисија о богослужбеним особеностима суботе Праведног Лазара и празника уласка Христовог у Свети Град Јерусалим – Цвети Извор: Ризница литургијског богословље и живота

Архијерејски намјесник никшићки протојереј-ставрофор Слободан-Бобан Јокић је најприје тумачио причу из Светог Јеванђеља о узетоме, коју наша Црква предлаже на Пачисту, другу недјељу Часног поста, посвећену Светом Григорију Палами. Звучни запис емисије “Из данашње јеванђелске приче видимо да је јака вјера у Бога, љубав ових људи који су донијели узетога да га Господ исцијели, њихова несебичност, вјера, узајамна љубав и покајање управо она ,,добитна комбинација“ која исцјељује наше гријехе и отвара врата Царства Божијег“- каже отац Бобан. Архијерејски намјесник никшићки је у наставку говорио о духовној и техничкој страни Часног поста. О томе колико се често треба исповиједати и причешћивати у току овог поста, а осврнуо се и на питање наше слушатељке зашто се свештеници данас све рјеђе одлучују да одреде епитимију за гријехе које чују на исповијести. Отац Слободан је одговарао и на питања о богослужењима у току Васкршњег поста и колико је значајно учествовање у њима, као и о пређеосвећеним литургијама и покајном канону Светог Андреја Критског. Одговарао је и, на веома често питање слушалаца у овој нашој емисији, како наћи духовног оца. Отац Слободан Јокић је говорио и о томе шта је слобода у духовном смислу, и има ли истине у томе да човјеку име које добије на крштењу доста тога одреди у животу. Он се осврнуо и на своју књигу ,,Ломљење хљеба” која је недавно изашла из штампе, у којој се између осталог може наћи и то како је он добио име Слободан. ,,Књигу ,,Ломљење хљеба“ посветио сам блаженопочившим Митрополиту Амфилохију и оцу Лазару Острошком, који су нас научили да је смисао нашег постојања управо у литургијском ломљењу хљеба када постајемо једно са Господом“-каже отац Слободан-Бобан Јокић. Отац Слободан свима нама препоручује за читање књигу ,,Тамо гдје се Бог не види“ Митрополита месогејског Николаја (Хаџиниколау). Извор: Радио Светигора

Уређивачки одбор „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, благословом главног и одговорног уредника презвитера др Оливера Суботића, покренуо је нову рубрику коју је изнедрило вишегодишње представљање званичног мисионарског гласила у медијима. Императив нашег живота је христолика љубав, јер смо ми деца љубави Божје, указао је катихета Бранислав Илић, гостујући на Радију Епархије сремске. Звучни запис разговора Тим поводом, разговарали смо са катихетом Браниславом Илићем, чланом уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задуженим за односе са медијима, коме благодаримо на издвојеном времену и што је, између осталог, премијерно, за радио Епархије сремске „Српски Сион“ говорио и о новом, мартовско-априлском броју „Православног мисионара“ . Извор: Радио Српски Сион

Редакција „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила СПЦ за младе, планира отварање рубрике „Читаоци о часопису“ у оквиру које ће редакција објављивати кратке поруке читалачке публике, најавио је у јутарњем програму Радија Глас члан уређивачког одбора задужен за односе са медијима, катихета Бранислав Илић. Звучни запис разговора Са господином Илићем разговарали смо и о шездесет година дугој историји „Православног мисионара“ и упутили позив свим слушаоцима да доставе кратке поруке и утиске на мејл [email protected]. Часопис „Православни мисонар“ могуће је пронаћи у већини храмова СПЦ, црквеним продавницама, али је препорука господина Илића да се читаоци определе на годишњу претплату како би сваки број имали у својој кућној библиотеци. Све информације могу се добити на званичној интернет страници часописа misionar.spc.rs Извор: Радио Глас

Твојим Рођењем Христе Боже наш, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти! (тропар празника) Архиепископ Јован у божићном интервјуу за „Православље“: Без оваплоћења Сина Божијег човек остаје без правог смисла живота, сви његови циљеви и сав његов смисао завршава се у гробу! (О Божићу 2019. Године) Божићни интервју катихете Бранислава Илића за Радио "Светигору": Божић је Празник у којем опитујемо пуноћу доброте и милости Божјe Катихета Бранислав Илић: О богослужењу на празник Рођења Господа нашег Исуса Христа О Царским часовима у навечерје празника Рождества Христова Емисија о богослужбеним особеностима празника Рождества Христовог - Божића Свети Јован Златоуст: На дан рођења нашег спаситеља Исуса Христа Свештеноисповедник Доситеј Загребачки: Беседа на Божић 1927. године А кад се наврши вријеме... Слава Теби Господе што си се родио! Рождество Христово Проф. Јоанис Фундулис: Божић – возглављење све твари у Христу Христос се рађа Рождество Христово у светлости Христолошких догмата Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Благи дани Даница Црногорчевић: Христос се роди! Сабор Пресвете Богородице Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на сабор Пресвете Богородице Све што је Господ Христос учинио у овоме свету, од Ње је Христо Јанарас: Пресвета Богородица Катихета Бранислав Илић: Пресвета Богомајка – заштитница васцеле творевине Свети славни и добропобедни Апостол, Првомученик и Архиђакон Стефан Преподобни Јустин ћелијски: Беседа на празник светог Првомученика и Архиђакона Стефана Катихета Бранислав Илић: Радуј се Свети Стефане Првомучениче Христов! Дјева данас Натприродног рађа, а Земља пећину приноси Неприступном. Анђели с пастирима прослављају у песмама, а мудраци са звездом путују, јер се ради нас роди Дете мало, Превечни Бог. (кондак празника) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Царство Твоје, Христе Боже, царство је свих векова и власт Твоја над сваким је нараштајем. Оваплотивши се од Духа Светога и очовечивши се од Марије, увек Дјеве, светлошћу нас обасја када дође Христе Боже, Светлости од Светлости, Сјају Очев који сву творевину озари. Све што дише хвали Тебе, одраз славе Очеве. Боже који си онакав какав си био, какав си из Дјеве засијао, помилуј нас! (Трећа стихира на вечерњем Рождества Христовог) Рождество Господа нашег Исуса Христа највеће је чудо Неба и Земље, историје и вечности. Своју љубав према нама Бог је показао пославши Сина свог Јединородног у овај свет, те тако предвечни Син Божији постао је историјски Син Човечији, да нâс људе, који смо до Његовог доласка седели у тами и сенци смртној, учини синовима Божијим. У 16. беседи на Рождество Христово велики свети и богоносни Григорије Палама вели: „Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и сâмо Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небескоˮ. Друга пак литијска стихира празника јасно и сликовито описује да се рођењем Христовим небо и земља сједињују и постају једно: Небо и земља данас су сједињени јер се Христос родио. Данас се Бог на земљи јавио, а човек се до небеса уздигао. Данас је, због човека, видљив у телу Онај који је по природи невидљив. Стога Му и ми одајмо славу Ангелским ускликом: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Између дванаест великих Господњих празника посебно и значајно место заузима празник Рођења Господа нашег Исуса Христа као извор и темељ свих празникâ. У првим вековима празник Рождества Христовог прослављан је заједно са празником Богојављења те су тако чинили један празник под називом епифанија (грч. επιφάνεια) или теофанија (грч. Θεοφάνια) који је прослављан 6/19. јануара. У оквиру овог јединственог заједничког празника прослављана су и величана сва Божија јављања и знамења која је чинио: Његово Рођење, Крштење, поклоњење три мудраца, чудесно умножење хлебова, претварање воде у вино у Кани Галилејској итд. Из празника епифаније као колективног празника издвојен је празник Рождества Христовог и премештен је на 25. децембар/7. јануар. По сведочанству уваженог професора Лазара Мирковића, празник Рождества Христовог засебно је почео да се прославља најраније на западу у Риму. На истоку најраније засебно прослављање увео је Свети Григорије Богослов у Цариграду. Празновање Рождества Христовог у Кападокији увео је Свети Василије Велики, а у Антиохији Свети Јован Златости, који је празник Рождества Христовог назвао мајком свих празника: „Долази празник који код свих изазива велико страхопоштовање и свети страх, који се са слободом може назвати: мајком свих празника. Који је то празник? Телесно рођење Христово. Јер из њега су произашли празници Богојављења, Васкрсења, Вазнесења, Духова. Да се Христос није родио телом, Он не би био крштен, не би страдао и васкрсао, не би послао Духа утешитеља. Из овог празника телесног рођења Христовог као реке теку сви остали празници“. Величање и прослављање сваког празника садржано је у светом богослужењу цркве које и јесте центар нашег општења са Богом и свима светима. Богослужење празника Рождества Христовог богато је дивном химнографијом кроз коју прослављамо Име Божје и Његову неизмерну љубав коју је изобилно показао према роду човечјем пославши у овај свет Сина свог Јединородног. Претпразништво Рождества Припреми се Витлејеме, отвори се свима Едеме, радуј се Еуфрате, јер Дрво Живота у пећини процвета од Дјеве: Мислени Рај се показа у њеној утроби, и у њему божански Плод. Од Њега једући живи ћемо бити и нећемо умрети као Адам: Христос се рађа, да обнови пали људски лик. (Тропар претпразништва) Светли празник Рождества Христовог има пет дана претпразништва које одликују неке богослужбене особености. Једна од главних карактеристика божићног претпразништва јесте сличност са богослужењем страсне седмице. Наиме, канони на повечерју састављени су по образцу канонâ страсне седмице. Тако нпр. 20. децембра на повечерју имамо два канона (трипеснеца) који су настали по угледу на каноне (трипеснеце) Великог понедељка и Великог уторка, 21. децембра по угледу на канон Велике среде, 22. децембра по угледу на канон Великог четвртка, 23. децембра по угледу на канон Великог петка, као и 24. децембра по угледу на канон Велике суботе. Занимљиво је истаћи да је чак и припев канона исти као у данима страсне седмице (Слава теби Боже наш, слава теби!) Ова богослужбена повезаност страдалне седмице и Рождества Христовог свакако није случајна. Ова богослужбена веза наглашава Христово предавање вољи Очевој, које у исто време представља почетак ношења Крста који свој врхунац добија управо у данима страдалне недеље и у трагици Светог и Великог петка. Дјева данас иде да неизречено роди превечно Слово у пећини: Весели се Васељено, слушајући, и прослави са Ангелима и пастирима, превечнога Бога, који је желео да нам се јави као мало Дете. (кондак претпразништва) Богослужбене особености навечерја празника Рождества Главне богослужбене особености навечерја Рождества јесу служење царских часова, изобразитељне, као и служење Литургије Светог Василија Великог која почиње вечерњим богослужењем. Царски часови: Грчки минеји не познају титулу „царски“, како се ови часови код нас називају, већ их називају „велики“, док им црквенословенски минеји не дају никакав епитет, мада је извесно да је назив царски код нас, као и цела богослужбена терминологија, руског порекла. Схватање које порекло оваквог титулисања овог богослужења доводи у везу са присуствовањем византијских царева, па по угледу на њих руских, изузетно на овим часовима (само на навечерје Божића и Богојављења те на Велики Петак) нема потврде у Порфирогенитовом делу о дворским церемонијама. Штавише, у грчком богослужењу на овим часовима није предвиђено многољетствије, док у црквенословенском јесте. То се може узети као знак да је порекло назива царски за ове часове руско, а да је присуство царева на њему руска пракса која је по идеолошком концепту „трећег Рима“ довођена у везу са византијским двором. Поуздан одговор, међутим, тражи испитивање литургијских рукописа. [1] У току једне богослужбене године царски (велики) часови служе се само три пута: у навечерје Рождества, у навечерје Богојављења, као и на Свети и Велики петак. Поредак Царских часова навечерја Рождества Христовог прилагођен је тематици празника. Тропар и кондак навечерја празника заједнички су за све часове: Беше некад у Витлејему на попису Марија заједно са старцем Јосифом – јер он беше из Давидова потомства – а била је у трудноћи без семена зачетој. Утом јој дође време да се породи, но нигде не беше места да одседне. Али, као удобна палата, указа се царици пећина. Христос се рађа да палог човека опет уздигне у свој лик. (тропар навечерја) Дјева данас иде да превечну Реч у пећини неизрециво роди. Играј васељено чувши за ово, прослави са Ангелима и пастирима Онога који изволе да се јави као млађано детенце, а превечни је Бог. (кондак навечерја) Светописамска читања како Старог, тако и Новог Завета чине темељ последовања Царских (великих) часова. Из Старог Завета читамо такозване паримеје, док из Новог Завета читамо одељке из посланица Светог Апостола Павла, као и одређене Еванђелске перикопе. Редослед Светописамских читањâ на Царским часовима у навечерју Рождества: На првом часу: Из књиге Пророка Михеја (гл. 5,2‐5,3) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (гл. 1,1‐1,12; зач. 303) Из Еванђеља по Матеју (гл.1,18‐1,25;зач.2) На трећем часу: Из књиге Пророка Варуха (гл. 3,36‐4,4) Из посланице галатима Светог апостола Павла (3,23‐29; зач. 208) Из Еванђеља по Луки (гл. 2,1‐20; зач. 5) На шестом часу: Из књиге Пророка Исаије (гл. 7,10‐16; 8,1‐4; 9‐10) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (1,10‐2,3; зач. 304) Из Еванђеља по Матеју (2,1‐12; зач. 3) На деветом часу: Из књиге Пророка Исаије (гл. 9, 6‐7) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (2,11‐18; зач. 306) Из Еванђеља по Матеју (2,13‐23; зач. 4) Литургија Светог Василија Великог: Света Литургија Василија Великог у навечерје Рождества почиње вечерњим богослужењем, које је богато дивном химнографијом особито у стихирама на Господи возвах. У случају да навечерје Рождества падне у суботу или недељу уместо Василијеве служи се Литургија Св. Јована Златоустог. Ходите, обрадујмо се Господу, разматрајући тајанство које је пред нама! - Преградни је зид порушен, пламени се мачеви дају у бег и од дрвета живота уклања се херувим, а ја рајском храном се частим, које бејах лишен због непослушности. Јер непроменљив лик Оца, одраз његове вечности, узима обличје слуге излазећи из Мајке која не окуси брака, а не подлеже промени. Јер какав је био, такав је и остао, будући истински Бог, а какав није био прихвата да буде, да постане човек из љубави према човеку. Њему ускликнимо: „Боже, који си се родио од Дјеве, помилуј нас! (прва стихира на Господи возвах). Након входа са Еванђељем и појања химне Свете тихиј и појања прокимена читају се Старозаветни одељци (из књиге постања, бројева, Пророка Михеја, Пророка Исаије, Пророка Варуха, Пророка Данила). Након ових чтенија поје се Трисвето после чега се читају Апостол (Јев. 1,1‐9; 1,10‐2,3; зач. 303 и 304) и Еванђеље (Лк. 2,1‐20; зач. 5). Богослужбене особености на сâм дан празника Рождества Господа нашег Исуса Христа Твојим Рођењем Христе Боже наш, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти! (тропар празника) Према богослужбеном уставу, на празник Рождества Христовог предвиђено је служење великог повечерја и јутарњег, а као круна и врхунац богослужбеног прослављања служи се света Литургија. Грчки богослужбени устав предвиђа почетак свеноћног бденија великим повечерјем када навечерје празника рођења Христовог није у суботу или недељу, тј. сâм празник у недељу или понедељак. Према типику проте Василија Николајевића када навечерје празника падне у суботу или недељу - Бденије се служи почев са Вечерњим богослужењем без Литије (како је изложено у служби празника), а затим се служи Велико повечерје, а потом празнично Јутрење.. На великом повечерју након уобичајеног уводног дела поје се химна С нами Бог… после које следи читање малог славословља и појање литијских стихира празника. За време појања ових стихира сабрани народ предвођен свештенослужитељима одлази у припрату храма. Небо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Ангели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем дарове доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на Ангеле, хвалу му одајмо: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Дође очекивање многобожаца, дође, и спасе нас од робовања ђаволу. (прва литијска стихира) Потом као и на великом вечерњем следи појање стихира на стиховње. Међу овим стихирама по свом садржају посебно треба истаћи стихиру коју појемо на славу: Весели се, Јерусалиме! Светкујте сви који љубите Сион! Данас је раскинута привремена уза Адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија – јер ону коју превари некад спази да је сад Мајка Створитеља. О силнога богатства мудрости и познања Бога! Она преко које се, као оруђа греха, у сваком телу удомила смрт поста зачетак спасења свему свету преко Богородице. Из ње се рађа детенце a свесавршени Бог. Својим рођењем Он њено девичанство запечаћује, Својим пеленама узе греховне дреши, а Својом детињом слабошћу порођајне болове ожалошћене Еве лечи. Да игра и плеше сва творевина! Христос је дошао да је Себи дозове и да спасе душе наше. На празничном јутарњем богослужењу након катизми и сједалних, поје се полијелеј након чега презвитер поје величаније празника: Величам Те, Христе, Даваоче живота, ради нас сада рођени од безневесне и пречисте Дјеве Марије! Пре читања јутарњег еванђеља празника (Мт. гл.1,18‐1,25; зач.2) поје се празнични прокимен: Пре Данице родила Те утроба моја, заклео се Господ и неће се покајати. (Пс. 109, 3‐4). Празник Рождества Христовог има два канона, први канон саставио је Свети Козма Мајумски, док је други канон празника дело Светог Јована Дамаскина. Након појања канона и мале јектеније са возгласом, поје се сјетилен празника: Посетио нас је са висина Спаситељ наш, Исток истока, и ми који смо у тами и сенци смртној нађосмо истину. Јер од Дјеве родио се Господ. Уколико је празник рођења Христовог у недељу или понедељак, онда се на сâм дан празника служи литургија Светог Василија Великог, док дан уочи празника бива Литургија Светог Јована Златоустог. Особености Свете Литургије на Божић јесу празнични антифони, затим празнично входноје (Пре Данице родила Те утроба моја, заклео се Господ и неће се покајати, Ти си свештеник до века по чину Мелхиседековом. (Пс. 109,3‐4)) Уместо трисвете песме поје се „Ви који се у Христа крстистеˮ након чега следе Светописамска чтенијâ из посланице Светог апостола Павла галатима (4,4-7; зач. 209) и јеванђеља по Матеју (2,1-12; зач. 3). Уместо достојно поје се ирмос празника, док се као причастен поје псаламски стих Избављење посла Господ народу свом. (Пс. 110,9). Међу писцима химнографије празника Рождества значајно је истакнути пре свега Светог Романа Мелода који је написао чувени велики кондак Рождества, који нажалост данас није у потпуности сачуван. Свети Герман патријарх цариградски написао је прву стихиру на Господи возвах, и ниње на литијским стихирама, прву и другу стихиру на стиховње, као и славу на хвалитним стихирама. Анатолије је саставио три стихире на Господи возвах и трећу стихиру на стиховње. Славу на Господи возвах написала је монахиња Касија. Свети Јован Дамаскин саставио је: прве три литијске стихире, као и славу на стиховњим стихирама. Затим други канон и и ниње на хвалитним стихирама. Свети Козма Мајмски саставио је први канон, док је Свети Андреј Критски четири стихире на хвалитне. Празник Рождества Христовог има шест дана попразништва. Дјева данас Превечнога рађа и земља пећину Неприступном приноси. Ангели са пастирима славослове, а мудраци са звездом путују. Јер се нас ради роди као дете Превечни Бог. (кондак празника) катихета Бранислав Илић [1] Служба празника телесног рођења Господа нашег Исуса Христа, стр. 4, Крагујевац 2000. године. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Нека нас Господ тајном Христове близине, показане и дароване ради нашег спасења, учини свједоцима свјетла и гласом који разглашава Радосну вијест о Божјем Царству, каже се у божићној честитики загребачког надбискупа. Поводом празника Рођења Христовог – Божића, надбискуп загребачки кардинал Јосип Бозанић упутио је честитку Митрополиту загребачко-љубљанском Порфирију, свештенству, монаштву и православним вјерницима у Хрватској, у којој захваљује на честитци коју је добио од Митрополита поводом Божића, те истакао: „У божићној ноћи небо је почело куцати људским срцем Дјетета, а шутња чекања проговорила је радошћу, јер у људску се повијест и у нашу стварност спустила звијезда која у изазовима свакодневице показује исправан и сигуран пут, обасјава људску повијест те све људе позива на братско заједништво, солидарност и суосјећање с потребнима. Нека нас Господин отајством Kристове близине, очитоване и дароване ради нашег спасења, учини свједоцима свјетла и гласом који разглашује Радосну вијест о Божјем краљевству. Бременитост времена у којем нам је дано живјети, усред пандемије коронавируса и потреса, са свим ограничењима и неизвјесностима, јача нас близина Божића. Kао баштиници вјере у Исуса Kриста радујемо се што је и ово наше вријеме благословљено Божјом присутношћу. Вама, Вашем свећенству, монаштву и православним вјерницима у Хрватској желим сретан Божић, рођење нашега Спаситеља Исуса Kриста и благословљену нову 2021. годину, испуњену Божјим благословом и божићном надом!”, поручио је кардинал Бозанић. Кардинал Бозанић: Нека нас Господ учини свједоцима свјетлости – Митрополија загребачко-љубљанска MITROPOLIJA-ZAGREBACKA.ORG Митрополија загребачко-љубљанска – Српска православна црква

У смирај празничног дана када смо савршавали свештени спомен Преподобних мученика игумана Пајсија и ђакона Авакума, у среду 30. децембра 2020. лета Господњег емитовано је тридесет и друго издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић, координатор правног савета Митрополије црногорско-приморске. Уметнични гост у овонедељној емисији била је проф. др Катарина Станковић, диригент певачког друштва спомен храма Светог Саве. Аутор и водитељ емисије је катихета Бранислав Илић. Повезан садржај: Др Катарина Станковић: Хорско певање је заједнички откуцај срца Важно обавештење о емисији: Обавештење: У току јануара неће бити емитована емисија "Живе речи интевју" средом од 20ч Дан емитовања емисије био је инспирисан тридесетогодишњицом устоличења блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. У уводном делу емисије наш уважени гост је са нама поделио своја аутентична и жива сећања на блаженопочившег митрополита, који је према његовим речима био човек велике ширине. Митрополит је разгорео духовни огањ, онај који је видљив и жив у овом народу Божјем који је поверовао у Христа и крстио се. Митрополит се у својој служби ослонио на Христа, а бољи му ослонац није требао, истакао је прота Велибор. Један који је попут Јована Крститеља приправио пут у одређеној мери, био је блаженопочивши отац Лазар игуман острошки. Нема камена у Црној Гори на којем није стала архипастирска нога Митрополита Амфилохија. Нема обурдане и оскрнављене цркве у којој бар по десетак пута није служио. Нема црквине или црквишта које су још турци рушили у одмаздама, а да митрополит у њима није сабирао свештенство и народ, нагласио је отац Велибор Џомић. Говорећи о видљивој обнови блаженопочившег митрополита Амфилохија, отац Велибор је указао да је обновитељски рад био израз његове живе вере. Видљива обнова била је плод његове велике молитве, тврде вере и велике жртве. Најважнија је била метафизичка димензија митрополита Амфилохија, зато што је он схватио да овде ратују видљиви и невидљиви светови, схватио је да ране у Црној Гори нису биле зацељене, због тога је говорио да нам нема будућности и успеха док је не помире мртви са мртвима и живи са живима, закључио је наш уважени гост. Верујемо да је пред Богом митрополит Амфилохије измирио мртве са мртвима, а на нама је сада да следимо његов путим и пример који нам је оставио. Та митрополитова порука је ушла дубоко у Црну Гору, он је чинио оно што је било до њега, а нама остаје да наставимо то дело. Митрополит је обновио једну колективну меморију нашег народа, подсетио је протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић. У даљем току емисије отац Велибор је говорио о данима када је митрополит Амфилохије као професор и јеромонах заорао дубоку бразду у Београду, подсећајући да су тада јеромонаси Амфилохије, Иринеј и Атанасије одиграли важну улогу у погледу наставка градње храма Светог Саве на Врачару. У свом казивању прота Велибор се осврнуо и на чудесне литије које су задивиле људе на све четри стране света. Обновитељски дух митрополита Амфилохија видљив је не само у обновљеним и саграђеним храмовима, већ пре свега у овом народу Божјем који је сабрао на овим чудесним литијама које су изродиле све оно најдивније, закључио је прота. Пред крај емисије прота Велибор Џомић је на њему својствен јасан и прецизан начин указао на правилно поимање избора новог поглавара СПЦ. Природно је и разумљиво интересовање јавности о избору новог патријарха, али није добро када се уђе у спекулације и неименоване изборе који збуњују људе. Треба сачекати дан избора и све препустити Богу и нашим архијерејима, а на нама је да се помолимо Богу, да Господ благослови тај сабор и да добијемо новог патријарха који ће засигурно бити по мери нашег народа и нашег времена, указао је отац Велибор. У уметничком делу емисије разговарали смо са уваженом професорицом др Катарином Станковић, диригентом певачког друштва спомен храма Светог Саве. Наша драга гошћа нас је упознала са њеним вишедеценијским радом, као и са свим појединостима певачког друштва храма Светог Саве. У даљем току разговора др Катарина Станковић је говорила о значају хорског певања. Хорско певање буди стваралачке склоности и способности, а уједно ствара могућност за неговање и стварање естетских и културних мерила. Поред свега наведеног, хорско певање развија осећање припадности заједници, тако долазимо до чињенице да хорско певање има своју образовно-социјалну функцију, нагласила је наша уважена гошћа. Од диригента се очекује једно темељно и широко музичко образовање, а затим и добро познавање богослужења. Диригент мора да прати ток богослужења, зато је важна припрема за свако богослужење, како би се ваљано испратило све што типик предвиђа за одређени дан. Хор никада није целина за себе, већ је ту да буде у једном живом дијалогу са свештеником, истакла је наша позната професорица и диригент певачког друштва храма Светог Саве. На самом крају емисије прота Велибор Џомић је упутио једну пастирску поруку у духу претпразничне радости. Налазимо се у предбожићним данима, желим Вам срећне и Богом благословене дане који нам престоје, да се сетимо и страдалника који су тешко пострадали у Хрватској. Позвани смо да хришћанску љубав покажемо на делу кроз помоћи како страдалима од земљотреса, тако и нашим лекарима који неуморно на делу сведоче љубав. Позвани смо да учинимо онолико колико до нас стоји, а Бог више од тога не очекује од нас, поручуио је на крају емисије отац Велибор Џомић. Аутор и водитељ: катихета Бранислав Илић Фото: Душица Васиљевић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије синоћ је гостовао у емисији ТВ Нови “У жижи” и одговарао на актиелна питања из живота СПЦ и црквено-народног живота у Црној Гори. Уредник и водитељ емисије: Перица Ђаковић Извор: Митрополија црногорско-приморска

-Богу хвала, сад се добро осећам. Нажалост, својим очима сам гледао како се људи пате у болести. Волео бих да у свима нама ова криза покрене оно што је најбоље, каже Владика милешевски Атанасије. Владика милешевски Атанасије Ракита прележао је коронавирус. Неко време је провео и у болници, где је, како каже, гледао како се медицинари надљудским напорима боре за сваког човека. Истиче и да би волео да ова криза у свима нама покрене оно што је најбоље. Прележали сте коронавирус, били сте и у болници… Како сте сад и какво је то искуство било за вас? – Богу хвала, сад се добро осећам. Много сам захвалан лекарима и целокупном медицинском особљу које се надљудским напорима, у овом ванредном стању, пожртвовано бори за здравље сваког човека. Нажалост, својим очима сам гледао како се људи пате у болести и молио сам се Господу да их исцели, као и да медицинском особљу подари снаге да истрају у њиховој племенитој мисији. Волео бих да у свима нама ова криза покрене оно што је најбоље, да се према Богу отворимо, поправимо свој однос са Њиме и на Њега положимо наду, имајући у виду речи апостола Павла: Сваки који у Њега верује неће се постидети. СПЦ је, током ове пандемије коронавируса, поред осталих изгубила патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, који су, како је то рекао академик Матија Бећковић, били два важна, носећа стуба Српске Цркве. Колико је ово уздрмало Цркву? Да ли се може сагледати колико је то велики губитак? – Имајући у виду да су блажене успомене патријарх српски Иринеј, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, а са њима и епископ ваљевски Милутин, живели светачким начином живота на земљи, предано служећи Богу, цркви и роду, верујем да су и сада њихове светообразне душе у реду са Светим Савом, Светим Василијем Острошким, Николајем Жичким и авом Јустином Ћелијским, коленопреклоно се молећи за нас којима су у аманет оставили бригу о нашим верницима у овом тешком времену. Како је изгледао ваш последњи сусрет или разговор с патријархом Иринејом? По чему ћете памтити недавно преминулог патријарха? – Блаженопочивши патријарх српски Иринеј је имао и дар очинског старања који сам лично дубоко осећао у свом срцу приликом сваког нашег сусрета и разговора. Много ће ми недостајати његови брижни савети, који су се најчешће тицали тема о унапређењу и развоју црквеног и духовног живота. Он је располагао вишедеценијским искуством служења Цркви, и то у различитим друштвеним приликама у земљи и свету. Свака његова поука је била врло драгоцена. Какав је ваш став о вакцинисању против короне? СПЦ, односно председавајући Синода СПЦ митрополит Хризостом ових дана је изразио наду да ће ускоро вакцина, уз поруку да чувамо себе и друге, те да се придржавамо прописаних мера… – О том питању руководићемо се мудрим упутствима Светог Архијерејског Синода и Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског и местобљуститеља патријаршког трона, који у овој ситуацији стоички носи терет великих обавеза и тешких послова. Молимо се Господу да му подари крепко здравље и неисцрпну помоћ у сваком подвигу. Цркву наредних месеци чека избор новог патријарха. Колико велики изазови чекају оног ко дође на чело СПЦ? – Наш народ мудро збори да „свако време носи своје бреме“. Унапред говорити о изазовима с којима ће се суочити нови поглавар наше Свете Цркве није захвална тема. Пре бисмо скренули пажњу јавности, када је о том питању реч, да молитвено и достојно испрати избор новог патријарха српског, коме ћемо сви заједно да будемо верни и трудољубиви сатрудници у свим изазовима с којима се буде суочио у бризи за паству Господњу. Извор: Епархија милешевска

Поводом упокојења Патријарха српског Иринеја света заупокојена Литургија биће служена у недељу, 22. новембра 2020. године, у храму Светог Саве на Врачару са почетком у 9 часова. Началствоваће Његово Преосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом уз саслужење више архијереја и свештенства Српске Православне Цркве и гостију из других помесних Православних Цркава. Појаће Прво београдско певачко друштво и хро Бранко из Ниша. Током свете Литургије беседиће Његово Преосвештенство Епсикоп бачки г. Иринеј. У наставку свете Литургије биће служено опело после кога ће се од блаженоупокојеног патријарха и оца нашег Иринеја беседама опростити старешина Саборног храма Светог архангела Михаила у Београду протојереј-ставрофрор Петар Лукић, Митрополит дабробосански г. Хризостом, председник Републике Србије г. Александар Вучић и српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик. Патријархово тело биће сахрањено у крипти храма Светог Саве. * * * Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода: Стриктно се придржавати мера које су због тешке епидемиолошке ситуације прописали наделжни државни органи Извор: Инфо-служба СПЦ

Постоје људи чија неочекивана кончина, постаје тако огроман губитак, да не можемо наћи праве ријечи да то искажемо. Такав је за мене био и остаће заувијек митрополит Амфилохије. Велики праведник нашег времена. Гигант духа. Духовни вожд свога народа. Ја ћу се тек сабрати и обавезно о њему написати више. Али сада не могу. Боље је једноставно ћутати и молити се. И благодарити Бога за то што ми је послао на животном путу правога светитеља. Не знам зашто је сада тако пуно ненадокнадивих губитака. Одлазе најбољи. Можда није иза много гора то вријеме, када ће живи завидити упокојенима? Нама није дано то да знамо. Нама је дано вријеме да се молимо, да стојимо на страни истине Божије, да опраштамо, волимо. Онако како је то чинио новопрестављени, митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

26. септембар Ада Циганлија, Београд Светосавско звоце је као један од суорганизатора учествовало и ове године на Седмом Спортском Сабрању Свете Србије, које је одржано на Ади Циганлији, под слоганом: ”"СПОРТ ЈЕ НАША АЗБУКА". Са благословом Његове Светости Патријарха Српског господина Иринеја, Православно Спортско Удружење “Свети Срб и ја” (ПСУСС) седми пут за редом окупила је велики број малишана на теренима Аде Циганлије. Овакав догађај се чекао дуго и са нестрпљењем! Манифестација је почела Светом Литургијом на бини у 9. часова коју су служили дивни свештеник Немања Петровић који врши службу војног свештеника при Генераштабу Војске Србије и ђакон Мирослав Митровић, уз пратњу мешовитог хора под диригентском палицом професора Богословије Бранка Тадића. Литургији су прислуживали млади вероучитељи и богослови, који су својим присуством улепшали свештено богослужење. Као домаћин Аде Циганлије у 11 часова са бине речима доброшлице обратио се председник Општине Чукарица, господин Срђан Коларић. Господин Коларић, поздравио је најмлађе речима подршке, да гледајући у њих, све више имамо разлога да се боримо за надолазеће нараштаје. Са напоменом да је манифестација опстала свих 7 година, и да је она прави пример како се баштине вредности васпитања најмлађих на спортским теренима учећи се витешком односу у спорту и приказујући на најлепши начин синергију духа и тела тј “хармоничног васпитања”. Указујући на најузвишеније вредности које ова манифестација носи, истичући вредност образовања, културе и спорта г. Срђан истиче да ће Општина Чукарица увек настојати да помогне манифестацију која из године у годину окупља све већи број људи. Сам програм свечано је отворио доказани човекољубац и хуманитарац, “Арчибалд Рајс нашег доба”, Француз по рођењу, а Србин по опредељењу, господин Арно Гујон. Овом приликом Арно Гујон, примио је захвалницу у име ПСУСС, за немерљив допринос у помоћи деци на Косову и Метохији. Господин Арно је са својом фондацијом помогао фудбалској секцији Свете Србије у Пасјану на Косову и Метохији, где се налази 50 деце на челу са својим тренерима Мирославом и Петром Цветковићем. Господин Гујон се обратио свим присутнима речим благодарности за љубав и радост која му је учињена. Обраћајући се најмлађим нараштајима, подсетио их је да је најважније да из спорт извуку поуку и када губе и када побеђују. Истичући да у сваком тренутку живота морају да нађу мотив за сваки наредни успех којем теже. Спорт пре свега представља упознавање себе, упознавање противника, учење победи и поразу. Речи захвалности које сте ми упутили желим да упутим вашим тренерима на Косову и Метохији, чијом љубављу деца тренирају у Косовском Поморављ- завршава Гујон. Свеукупан културно-уметнички програм водила је прослављена глумица Даница Тодоровић. Око 11:15 сва деца учесници програма направили су заједничку фотографију и симболично поздравом "СА ВЕРОМ У БОГА ЗА СВЕТУ СРБИЈУ" отворили 7 спортско Сабрање. Након тога почео је програм на свим спортским станицама уз културно-уметнички програм на бини. Манифестација је одржана под покровитељством компаније “Телеком Србија”, као пријатеља манифестације и њених партнера: Банка “Поштанска штедионица”, компанија “Дунав осигурање” и “ВодаВода, медијски покровитељ РТС, а подршку су још дали : Град Београд, Министарство омладине и спорта, Канцеларија за КиМ, Градске општине Чукарица и Палилула, Градско Саобраћајно Предузеће (ГСП), ЈП “Ада Циганлија”, Нафтна индустрија Србије (НИС), ЈП “Београдски сајам”, Светосавско звонце- званично гласило СПЦ за децу, Верско добротворно старатељство (ВДС), Српски атлетски савез, Рукометни савез Србије, Спортски савез Србије, Спортски савез Београда, Фудбалски савез Србије, Одбојкашки савез Србије, Тениска Академија Обрадовић, Свибор савез Србије, Војска Србије, Министарство унутрошњих послова Србије, “Нектар”, “Бамби”, “Лидо”, Нелт, “Курур”, Радио “Слово љубве”, Телевизија “Храм”, Телевизија “Коперникус”, РТВ “Студио Б” Извор: Поуке.орг Погледајте фотографије на нашем фб профилу ОВДЕ

У току су завршни радови на уређењу платоа и унутрашњем уређењу Храма Светог Саве на Врачару. Остало је још двадесет и девет дана до отварања храма. О овим и другим актуелним темама за Телевизију Храм говорио је настојатељ храма, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан. Извор: Телевизија Храм

-Радио Беседа: У сусрет прославе Патрона Епархије бачке- На дан спомена на Чудо које је архистратиг Михаило учинио у граду Хони (Колоси) у Малој Азији, 19. септембра по новом, а 6. по старом календару, пунота Епархије бачке прославиће Патрон. Ове, 2020. године, прослава ће бити уприличена у храму Рођења светога Јована Претече у Сомбору. О догађају који се збио у Колоси, о томе шта је Патрон, у чему је смисао његовог прослављања и како ће ове године бити прослављен, говорили су протонамесници Саво Николић, архијерејски намесник сомборски, и Срђан Нешић, парох при Светојовановском храму, као и г. Милан Степановић, публициста и историчар. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

„Господ Христос је срцезналац и познаје дубину људског срца. од рођења нас познаје у мери у којој ни ми сами себе не познајемо… Отуда је и Светом апостолу Петру препознао чврсту веру, иако је знао да ће Га се Петар одрећи три пута у судбоносним тренуцима. Он је био „само“ човек и Христос је то знао“, рекао је протонамесник Филип Јаковљевић, тумачећи одломак из Светог јеванђеља по матеју, зачало 67, који говори о о разговору Господа Христа са рибаром Симоном Јониним, потоњим Светим апостолом Петром. Обећање Спаситеља да ће на њему саградити Цркву „коју ни врата пакла неће надвладати“ символично наговештава бројне прогоне, којима ће кроз двомиленијумску историју Црква бити изложена. Данас, указао је отац Филип Јаковљевић, сведоцимо смо напада на Свету тајну причешћа, на сам смисао хришћанског живота. Христова порука Светом Петру и нама је данас утеха, да се не плашимо прогона и да не очајавамо. Јер, очајање је живо блато из ког нас само Господ може извући, истакао је протонамесник Јаковљевић. Извор: Радио Источник

О Косову и Метохији, Епархији рашко-призренској и косовско-метохијској, црквама и манастирима, страдању и васкрсењу, људима и актуелним дешавањима на Косову и Метохији и Црној Гори, разговарамо са Епископом ове богомспасаване Епархије г. Теодосијем (Шибалићем). Ваше Преосвештенство, можете ли за почетак нашег разговора да нам кажете како је изгледао Ваш сусрет са Косовом и Метохијом, са светињама, монасима које сте затекли и монашким животом? Са Косовом и Метохијом, први пут сам се сусрео доласком у манастир Високи Дечани, после одслуженог војног рока, у лето 1983. године, када сам имао свега 20 година свога живота. Тада сам чврсто одлучио да се у тој светињи посветим монашком позиву, јер сам целим својим бићем осетио да њој припадам и да је то мој истински дом. Околности су биле такве да сам тада, по благослову мог надлежног Епископа жичког, као и мојих родитеља, убрзо по послушању послан на студије на Богословски факултет у Београд. Потом сам, на Бадњи дан 1987. године, желећи да постанем део општежитељне заједнице, дошао у манастир Црну Реку и ту се, након три године, замонашио. Воља Божија је била да се опет вратим у манастир Високе Дечане, за који сам и даље био посебно везан, где сам, по одлуци тадашњег Епископа рашко-призренског, са још седморо црноречке братије прешао, у марту 1992. године, и постао игуман. Заправо, као што видите, цео мој духовни живот, нераскидиво је био и остао везан за Косово и Метохију, нарочито за дечанску светињу и Светог Краља Стефана Дечанског, као и за наш косовско-метохијски народ, и за све наше косовске светиње. Ту је велику улогу у мом опредељењу имао тадашњи игуман Манастира Дечани, блаженог спомена, отац Јустин Тасић, јер сам у његовој личности видео истинског монаха и служитеља Божјег, а он ме је научио како се воли и како се човек целим својим бићем предаје у службу Богу, Цркви и светињи у којој се живи. Истакао бих и то да ме је у мојој намери да постанем монах и да служим на Косову и Метохији, нарочито подржала мајка, која је и сама пошла мојим путем и од 1998. године, у монашком лику, живи и подвизава се у манастиру Гориоч, чији је ктитор управо Свети Краљ Дечански. Зато ми и данас није тешко да своје служење, као Епископ рашко-призренски, осећам као велику обавезу да заједно са мојим свештенством и монаштвом свесрдно послужимо сви заједно Богу, у овој древној и светосавској епархији, нарочито у овим тешким временима великих искушења и страдања. Манастир Дечани је постао Ваш дом. Били сте игуман ове велике немањићке лавре. Поделите са нама неку причу из тог периода о светињи, моштима, народу који је долазио. Непуних деветнаест година мога живота у манастиру Високи Дечани за мене су, као монаха и игумана манастира, биле кључне године мог духовног формирања. Дечани су по много чему специфичан манастир, јер у њему већ вековима духовно столује сам Свети Краљ Стефан Дечански, који непрестано брине о манастиру и његове молитве су нас стално штитиле. У овом манастиру живели су и духовно стасавали многи делатници наше Цркве кроз векове и сви ми који смо се везали за ову светињу осећамо да остајемо нераскидиви део тог великог дечанског братства. Сви смо били сведоци бројних чуда Светог Краља, исцељења болесних, обраћења људи који су променили свој живот и никада, чак и у најтежим тренуцима, посебно у време рата и послератног страдања, просто нисмо осећали ни бригу ни страх, знајући да нас невидљиво држи и крепи рука Дечанског Светог Краља. Зар највеће чудо није и сама чињеница да је овај манастир, и то на оваквом месту који је проживео толике потресе у историји остао такорећи недирнут и сија вековима ширећи утеху нашем верном народу, као залог и показатељ бриге наших светих предака који нас непрестано молитвено заступају пред Богом. Дечанска звона, молитве, и монаси вековима су били ослонац нашем народу и живи показатељ духовног пута. Као игуман дечански били сте сведок страдања нашег народа на Косову и Метохији. Колико је и на који начин сам манастир са братством страдао? Знамо да су у манастиру проналазили уточиште многи који су доживљавали свакојаке невоље. Када би дечански зидови могли да проговоре о свим страдањима нашег народа на Косову и Метохији, у турско, у доба два светска рата, али и у новије време, била би то никада испричана прича, пуна тешких али и радосних сведочанстава, како један народ уз своју Цркву и уз своје светиње непоколебиво остаје на својим вековним огњиштима. У ратно време 1998-1999, али и у послератним годинама изолације, живо смо осећали како се у манастиру стално осећао неописиви мир, иако је око нас беснила олуја људске мржње и безумља. Нисмо то само ми осећали, већ и бројни посетиоци. Просто, цела околина манастира била је оаза духовног спокоја. Чим су почела страдања, имали смо потребу да се нађемо при руци онима који пате и да им помогнемо. Међу првима били су то Срби из околине Дечана који су били протерани од комшија, екстремних Албанаца. Такође и Срби, избеглице из Враке у Албанији, који су били смештени недалеко у старом Дечјем одмаралишту и о којима смо такође бринули, али и сами Албанци из Дечана и околине, којима смо пружили уточиште у најтеже време страдања, када је у једном тренутку, њих око 200, нашло уточиште под кровом дечанске светиње. Увек смо осећали да је кућа Светог Краља уточиште за све људе добре воље, а посебно за оне који страдају. Зато смо и после рата уз помоћ Владе Републике Србије, Међународне православне организације ИОЦЦ, Норвешке владе и других добротвора, покренули активан добротворни рад за помоћ нашим повратницима али и нашем народу који је живео тежак живот изолације у преосталим енклавама. Свети Архијерејски Сабор Вас је изабрао прво за викара, а потом и за Епископа рашко-призренског и косовско метохијског. Као владика ове богомспасаване Епархије сведок сте многих догађаја који су обележили живот у Цркви и живот уопште на Косову и Метохији. Који догађаји су на Вас оставили посебан утисак и посебан траг у Вашој души? Само у последњих двадесет година након рата, толико се много тога издешавало да се стиче дојам да је реч о дугом временском периоду, а опет све се чини као да је то све било јуче. Нарочито нам је остало урезано у сећање Мартовско страдање 2004. године, али и радост почетка обнове и повратка нашег народа. Заправо, одлука наше Цркве да крене са обновом светиња за коју сам био задужен, прво као викарни Епископ, а потом и као епархијски Архијереј, највећа је радост, јер обнављајући оно што је порушено постали смо учесници васкрсења, обнове новог живота и нове наде. Са радошћу се сећам сваке обновљене цркве, првих служби, обнове манастира: Зочишта, Девича и Светих Архангела, и посебно других призренских цркава и Богословије Св. Кирила и Методија. Још је остало наших светиња у рушевинама и ако Бог да доћи ће време да се и то обнови, али важно је да је кроз ту материјалну обнову покренута и духовна обнова нашег народа, који је показао да нас ратно и поратно страдање није обесхрабрило. Показали смо да рушитељи не могу да сруше Цркву, јер Црква се стално обнавља и све порушено поново ће бити подигнуто. Посебно бих поменуо значајну подршку коју смо као Епархија имали из Црне Горе и Херцеговине, од стране Митрополита Амфилохија и Епископа Атанасија, који су са својим духовним чадима, сада Епископима, остали наша истинска браћа у невољи и који су нам својим примером показали како након сваког распећа долази Васкрсење. Колико данас има живих манастира на Косову и Метохији, колико их је обновљено у последње време? Има ли монаха, монахиња, долазе ли млади (да буду монаси) у манастире? Тренутно у нашој Епархији, која обухвата Косово и Метохију и Рашку област, имамо активних 13 мушких и 9 женских манастира. Са радошћу могу да кажем да је живот обновљен и у већини манастирима који су страдали у ратно или поратно време. Нераскидив део нашег монашког општежића је и ставропигијални манастир Пећка Патријаршија, који пастирски припада Његовој Светости Патријарху Српском, али који је са свима нама делио све радости и туге и кроз историју и у новије време. Кроз наше манастире у последњих 30-так година прошло је много монаха, монахиња и искушеника, али остају само они који су истински, и без имало резерве, остали верни пре свега својој Светосавској Цркви и дубоко везани за наше светиње. Манастири се стално обнављају и материјално и духовно и места су где је све више поклоника, који долазе да се напоје живом водом, коју је Господ тако обилато излио на овим крсно-васкрсним просторима. Посебно охрабрује да у свим манастирима имамо и млађих кандидата за монаштво. Дубоко смо уверени да Господ неће дати да се ниједна наша светиња угаси, већ штавише да монаштво у њима буде још бројније. Из историје Цркве знамо да бројност никада није било мерило силине Цркве. Тако и данас, православних хришћана на Косову и Метохији нема много, али они који су остали и желе да остану, дубоко су уткани у живот наше Цркве, уз коју су расли и опстајали. За Вашег епископствовања вратили сте и свештенике у многе градске средине, где једва да има нашег народа. Зашто је важно да цркве и свештеници буду и у градовима као што је Приштина, Урошевац, Пећ, Исток…? Зато, што тамо где делује парохијски свештеник, где се служи света Литургија, стварају се и услови за повратак нашег народа. Црква је увек окупљала наш народ, била му уточиште и помоћ у свим невољама. Иако ових година није дошло до масовног повратка нашег народа на просторе одакле је прогнан, ипак постојање парохија представља стални позив народу, на повратак и окупљање. На пример у Пећи, иако немамо нашег народа, наша црква Св. Јована Крститеља главно је место окупљања Срба који, иако расељени, често долазе на Косово и Метохију и бораве у свом родном граду. Откупили смо пар кућа око цркве, које су биле на продају, и сада постоји могућност да наши људи тамо преноће. Годишња слава Усековања главе Св. Јована Претече, прави је сабор наших Пећанаца који не заборављају свој родни крај. Истовремено наше парохије су и живо сведочанство да не одустајемо од наших вековних простора и да их не заборављамо. Тамо где се више не служи Света литургија, све полако одлази у заборав. Један од највећих успеха наше Цркве у деценији за нама је и обнова Призренске богословије. Ви сте један од најзаслужнијих за обнову те установе од великог значаја за наш народ, културу, просвету и за повратак ученика и професора у Призрен. Кажите нам нешто о тој обнови, почетку рада и о раду Богословије данас? Заиста, обнова Призренске богословије, један је од највећих успеха свих наших напора. Ова школа, не само да је поново почела са радом, већ је поново постала једна од најцењенијих богословија у нашој Цркви. Захваљујући добротворима, све је обновљено и опремљено како би могло да функционише. Створени су одлични услови за живот и рад професора и ученика. Данас имамо 10 професора и око 50 ученика. Богословија је иначе активна у сваком смислу. Наши богословци учествују у свим важнијим догађајима у Епархији, развијена је издавачка делатност, организују се предавања и културне манифестације. Богословија је постала духовни центар који живо чува душу наше древне Душанове престонице и негује традицију ове школе која је како у турско време, тако и данас остала расадник нових посланика на њиви Господњој. Обнову је између осталих помогла и Руска Православна Црква, посебно Сретењски манастир из Москве. Да ли постоји сарадња са Руском црквом и посебно Богословије са Сретењским манастиром? Благодарни смо Митрополиту Тихону псковском, који је као игуман Сретењског манастира, благословом Руског патријарха Г. Кирила, са својим монасима помогао да се заједно са верним народом у Русији прикупи део средстава који је био од великог значаја за завршетак обнове. Иако због политичке ситуације постоје потешкоће за долазак свештенства и верника из братске нам Русије, везе су живе, посебно захваљујући јеромонаху Игњатију из Сретењског манастира који је одлично научио наш језик и много је допринео у изградњи ових веза. Уосталом, прва богословија је и отворена захваљујући залагању тадашњег руског конзула у Призрену, Ивана Степановича Јастребова. На месту зграде руског конзулата, данас је владичански двор у Призрену и у Богословији чувамо живо сећање на подршку Руске Православне Цркве. Такође имамо и добре везе са Грчком Православном Црквом и неколико наших свршених богослова наставило је своје студије теологије у Солуну и Атини. Често сте међу људима у свим срединама на Косову и Метохији и сусрећете се са разним проблемима. Осим неслободе кретања, један од водећих проблема у многим срединама је сиромаштво. Епархија помаже сиромашнима и потребитима на разне начине. Реците нам како успевате да обезбедите новац, храну и друга потребна средства и ко највише помаже? Добротворни рад био је и остао један од приоритета у раду наше Епархије. Посебно након страдања народа од 1999. године, Епархија је била једина српска институција која је у континуитету остала са народом, посебно јужно од Ибра. Посебан допринос даје епархијска добротворна организација „Мајка девет Југовића“ која делује већ скоро две деценије захваљујући посебном личном труду и жртви протинице Светлане Стевић, која је радила на отварању првих народних кухиња и данас руководи овом организацијом. Тренутно имамо шест народних кухиња у којима се свакодневно спрема топли оброк за више од 2000 социјално угрожених лица, често стараца и старица којима се, колима, храна свакодневно из кухиња допрема до њихових изолованих села. Веома је много последњих година учињено на томе да кухиње добрим делом постану самоодрживе, тако да имамо фарме за стоку, пољопривредно газдинство и око 60-так људи који су запослени на производњи и дистрибуцији хране, чиме су створени и услови за опстанак њихових породица. Пет кухиња ради у Косовском Поморављу где је сиромаштво најтеже, а једна у општини Клина. Захваљујући помоћи Владе Републике Србије и бројних институција, међународним донаторима и појединцима који доприносе раду кухиња, међу којима истичем нашег осведоченог пријатеља и брата у Христу, Г. Арноа Гујона, наш рад се наставља без застоја. Такође, помоћ за сиромашне се прикупља и преко Дечанског хуманитарног фонда, који преко 20 година води архим. Нектарије Серфес из Грчке православне Архиепископије Америке и пожртвовано прикупља прилоге од верника из разних православних јурисдикција. Организација „Пријатељи Дечана“ коју је покренуо Италијан Франческо Скарфи, сада монах Бенедикт, посебан допринос даје у лечењу болесне деце са Косова и Метохије у Италији, као и у организацији разних друштвених и културних активности нарочито у Великој Хочи. Бројне су хуманитарне организације из Србије, Републике Српске, Црне Горе и наше дијаспоре које стално помажу наш народ у сарадњи са Епархијом. Велику благодарност осећамо и према нашој браћи Архијерејима са наших простора и дијаспоре и многобројним донаторима, посебно из наше дијаспоре, који не жале ни средстава ни труда да покажу своју братску солидарност у овим тешким временима. Србима који су остали на Косову и Метохији је Црква велики ослонац, а свакако ту је и та веза са светим прецима и Косовски завет. Косовски завет је укорењен у крви и памћењу свих честитих Срба. Са друге стране за појединце из нашега народа Косовски завет је само мит, или терет који нас оставља у прошлости и не да да идемо у ,, европску будућност“. Шта Ви мислите о томе? Косовски завет је еванђелско опредељење које је нашло посебан историјски израз у жртви Светог Кнеза Лазара и његових витезова у чувеној Косовској бици 1389. године. Али ово није само историјски догађај, већ пре свега једно надахнуће које вековима уобличава и чува светоставску, православну свест у нашем народу, где год он живео. Отуда Косово надилази појам територије и постаје суштински део нашег народног и духовног бића. Онима који то не разумеју или неће да разумеју то ће вазда бити мит, а Косово само део територије, али не смемо да изгубимо из вида да било какво одрицање од Косова и Метохије, где је наше историјско и духовно памћење, не би било ништа друго него ампутација срца из нашег народног бића. Св. Кнез Лазар и његова војска бранили су тадашњу хришћанску Европу од исламског продора Турака. Зато, Косовски завет, сагледан и у том историјском и културном контексту, представља предање које није супротно аутентичним европским вредностима, које пре свега почивају на хришћанским темељима. Годинама уназад светски моћници са влатима наше државе и властима у Приштини покушавају да нађу решење за коначан статус Косова и Метохије. До нас долазе различити предлози, понуде од оних да читава покрајина буде отцепљена од матице Србије и припадне косовским Албанцима, преко различитох подела и размена територије. Шта је по Вама најбоље решење? Чврст став наше Цркве, потврђен на три последња заседања Св. Архијерејског Сабора, јесте да је неприхватљиво било какво признање Косова и Метохије као засебне државе, али и било каква територијално-етничка подела. Овај став је заснован пре свега на бризи наше Цркве за свој народ који би, и у једном и у другом случају, био доведен у крајње тежак положај, нарочито на просторима јужно од реке Ибра. Увек наглашавамо да прича о тзв. подели Косова, како се обично говори у медијима, не би била ништа друго до подела територије Србије по којој би се Србија морала одрећи својих најсветијих простора, на којима је саздана наша историја и наш идентитет. Решење треба тражити у дијалогу у коме Србија мора да има и задржи јасно опредељење. Најважније у овом тренутку јесте да се створе услови за нормалан живот свих грађана, очување наших светиња, развоју привреде и владавине закона и права, и да се ради на помирењу и успостављању поверења колико је то могуће. Било какво територијално или политичко решење у постојећим условима било би жариште новог сукоба и дестабилизујући фактор за цео регион и Европу. У последње време сем проблема на Косову и Метохији наш народ потресају дешавања у Црној Гори која су уследила након најаве и доношења спорног Закона о слободи вероисповести. Колико је доношење тог закона и одузимање светиња од Српске цркве у Црној Гори опасно и за Српску цркву на Косову и Метохији? За нас, опстанак нашег народа на Косову и Метохији је неодвојив од опстанка наше Цркве и верног народа у Црној Гори, Републици Српској и свуда где наша Црква делује. Проблем у Црној Гори је посебно болнији јер је реч о злом семену раздора у једном народу који је поникао на светосавским темељима православног предања, које су вековима неговали и чували цетињски митрополити. Заправо црногорску државу утемељила је Црква коју би садашњи властодршци да замене једном сектом и одузму наше највеће светиње за које су њихови преци гинули бранећи их кроз историју. Осећамо велику братску солидарност са нашим Митрополитом Амфилохијем, Епископом Јоаникијем и осталим архијерејима који делују на просторима Црне Горе. Они су били са нама да нам овде помогну у најтежим тренуцима, заједно са Владиком Атанасијем из Херцеговине, и осећам са целим нашим народом у Епархији да и ми морамо да будемо са њима у овим пресудним тренуцима њихове борбе да опстану у условима отвореног државног прогона. Уколико би се идеје садашњег подгоричког режима оствариле, последице би биле тешке за нашу Цркву, не само на Косову и Метохији, већ и у свим другим крајевима где наша Црква представља главни стуб опстанка верујућег народа. Да власт у Црној Гори не преза од спровођења закона видели смо недавно и у примени силе на недужни народ у Световасилијевској литији и хапшењем владике Јоаникија и свештеника. На који начин наша Епархија може да помогне Митрополији црногорско-приморској и на који начин је пружила подршку? Активно смо са нашим свештенством и монаштвом учествовали у литијама за очување наших светиња, од јесени прошле године па све до њиховог привременог обустављања због пандемије корона-вируса. Истовремено, дали смо снажну подршку ухапшеном Владики Јоаникију и његовим свештеницима, служили смо молебане за нашу Цркву, тј. За клир и верни народ у Црној Гори. Трудимо се да на све начине укажемо и међународним представницима да је у Црној Гори на делу отворени прогон на верској и етничкој основи и да он представља додатни дестабилизујући фактор за цео регион. Борба ће потрајати, али на крају ће победити истина и правда Божија, што се много пута могло видети када год би неко водио рат са Црквом и Богом. У периоду смо између два велика празника Васкрсења Господњег и Спасовдана. Знамо да су ове године Васкрс, и празнике који су му претходили, а и оне који су уследили па до данашњег дана пореметила дешавања везана за пандемију корона вируса у свету и код нас. Страх од болести, жеља да се заштите ближњи и поштовање мера које су донете у спречавању ширења вируса, спречило је многе да учествују у богослужењима а неке да уопште и дођу до својих храмова. Где сте Ви и како прославили Васкрсење Господње­­? Каква је сада ситуација, и да ли сте Ви као епископ подржали мере које су власти препоручиле? Тренутна пандемија корона-вируса видно је отежала богослужбени живот не само на Косову и Метохији већ и свуда где делује наша Црква. Ситуација је јако тешка и у другим помесним Црквама. Суочавамо се, не само са болешћу која може посебно да угрози старије и здравствено осетљивије особе, већ и са различитим мерама које постојеће власти, сваке на свој начин, спроводе са низом ограничења окупљања. Иако је ситуација кренула изгледа на боље, ризици још постоје и пажљиво ћемо пратити развој ситуације и поступати у складу са препорукама Светог Архијерејског Синода, здравствених радника, и условима у којима живимо на Косову и Метохији. Хвала Богу, литургије нису прекидане сво време пандемије и служене су не само у свим манастирима, већ и у већини парохијских цркава. Људи су такође несметано могли да се причесте. У дијаспори, на пример, ни то није било могуће због рестриктивнијих мера тамошњих власти. Важно је да се понашамо са расуђивањем и не прекидајући богослужбени живот Цркве показујемо потребан степен одговорности и опреза како не бисмо угрозили друге људе, односно ближње. Наша вера нас учи да и Бог чува онога који се чува. Вероватно ће масовнији верски скупови бити тешко могући још неко време, због постојећих мера здравствене заштите, али нас то не сме зауставити да посећујемо своје храмове када смо у могућности, да се молимо у кућама и да, што је посебно важно, водимо рачуна о најугроженијима и покажемо братску солидарност у несрећи која је захватила цео свет. Васкрс смо радосно прославили у манастиру Грачаница, уз наше монаштво и неколико десетина верника, који су учествовали у Литургији. Било је и тежих момената за време рата и непосредно након њега, али пре или касније, чврсто верујемо, ситуација ће се нормализовати. Која би Ваша порука народу у Епархији и шире била, и када је ова болест у питању, а и уопште када је у питању опстанак на Косову и Метохији, како да се понаша да би победио искушења? Шта је најважније да чини и како? Као и свака друга невоља, ратови, страдања и ова епидемија последица је наше одвојености од Бога и прилика је да се у покајању вратимо Богу и једни другима. Свако страдање нам показује како су блага овога света привремена и да треба да сабирамо она која остају заувек. То је суштина нашег живота у Христу. Ми јесмо у овом свету и живимо у њему, али нисмо од њега и само смо путници који, за време док ходимо овим светом, треба да сведочимо своју веру у Господа и потврђујемо је љубављу према ближњима. Зато се молимо Господу да нас поштеди искушења, али и да нам да снаге да све што нас у животу снађе, будемо у стању да примимо са благодарношћу, и да не будемо малодушни, знајући да све што Бог допушта бива по Његовом чудесном промислу љубави и Његовој жељи да се сви спасу и да дођу у познање истине. Извор: Митрополија црногорско-приморска