Претражи Живе Речи Утехе

Сврха поста је покајање и веће удубљивање у духовни живот, што захтева одступање од уобичајеног световног начина живота, бар на неко време. Али проблем нашег друштва је што је готово немогуће потпуно побећи од света. И у далеким временима је то био горући проблем, зато су први монаси буквално отишли у пустињу. Међутим, ми нисмо у пустињи, свет нас непрестано и активно гони. Дакле, практичан задатак православног мирјанина сада није толико да побегне од света, колико да развије исправну вештину одговарања на искушења која долазе из света. Дакле, који је тачан одговор на оно што нам свет нуди сваког минута? За почетак, само треба да мало застанете. Покушајмо споља да погледамо информациону позадину нашег времена. Целокупна медијска сфера је усмерена на то да се одучи размишљању. Више чак ни не покушава да промени наше размишљање, уопште не тражи размишљање, захтева тренутне емоционалне реакције. А тамо где емоције замењују размишљање, манипулација је увек присутна. И зато, када било који спољни стимуланс упадне у нашу свест, неопходно је застати. Запитајте се: да ли су добијене информације корисне за моју душу? Буде ли ме на молитву, на љубав према ближњем, на добре мисли и дела? Ако не, онда је све очигледно. Овоме уче сви свети оци подвижници: како правилно препознати сваку помисао – да ли је она од Бога или, обрнуто, од злога. Зато за време Великог поста читамо аскетску литературу: „Лествицу“ Св. Јована Синаита, дела авве Доротеја, „Филокалија“ итд. Промишљено, пажљиво читање оваквих књига помаже нам да развијемо вештину духовног приступа свему што нам долази на памет споља. И, наравно, нема духовне заштите без молитве. Није џабе сваки час људског постојања освештан молитвом. Покушајмо да застанемо у брзом темпу нашег живота да се помолимо, да проверимо своје мисли и осећања, да се једноставно прекрстимо пре него што донесемо било какву одлуку. И тада моћ света и његових лажи више неће бити тако велика и јака. митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/ru

Сви желе да имају мир, али не знају како да га постигну. Пајсије Велики се разгневио и замолио Господа да га избави од гнева. Јави му се Господ и рече му: „Пајсије, ако хоћеш да се не љутиш, немој ништа желети, не осуђуј и не мрзи никога, па се нећеш гневити.“ Ко хоће да чини своју вољу, никада неће стећи смирење. Душа која се предала вољи Божијој лако подноси све невоље и болести, јер се и када је болесна моли и созерцава Бога: „Господе, Ти видиш моју болест. Знаш колико сам грешан и слаб. Помози ми да издржим и хвала Ти за Твоју доброту“. И Бог олакшава болест, и душа осећа помоћ Божију, радујући се и благодарећи Богу. Ако те задеси каква невоља, онда помисли: „Бог види моје срце, и ако је Њему драго, онда ће бити добро и мени и другима“. И тако ће ваша душа увек бити у смирењу. А ако приговарате: „Ово није тако и то није добро“, никада нећете наћи мир у души, чак и ако много постите и молите се. Апостоли су се потпуно предали вољи Божијој. Тако се стиче понизност. Тако су сви свети, велики људи подносили све невоље, предајући све вољи Божијој. Бог нас воли! И зато немамо чега да се плашимо, осим греха. Због греха губимо благодат, а без милости Божије враг прогони душу као што ветар разноси суво лишће или дим. Увек треба да памтимо да су демони пали због гордости и да стално покушавају да нас повуку са собом. И рече Господ: “Научите се кротости и смирења од мене, и наћи ћете покој душама својим.” Господе милостиви, дај нам смирење Твоје, као што си га дао Светим Апостолима: „Мир свој дајем ти“. Господе, дај да се и ми наслађујемо Твојим смирењем. Свети Апостоли примише смирење Твоје изливши га на цео свет. И спасавајући народ, нису изгубили свој мир, а није се ни умањио у њима. Како сачувати духовно смирење усред искушења нашег времена? Судећи по Светом писму, а и по карактеру данашњих људи, ми живимо на крају света. Дакле, треба да сачувамо душевни мир без којег се не можемо спасти, како је рекао велики молитвеник руске земље, преподобни Серафим. Док је био жив, због његових молитава Бог је чувао Русију. После њега је био још један стуб, који је сезао од земље до неба, отац Јован Кронштатски. Ја ћу се држати тога. Он је наш савременик, и ја сам био сведок његове молитве, док друге светитеље нисам видео. Он је волео народ, и није престајао да се моли Богу :„Господе, дај мир Твој народу своме“. „Господе, дај слугама Твојим Духа Светога, да љубављу Својом загреј срца њихова, и упути их на сву истину и свако добро“. „Господе, желим да Твој мир буде у свим људима Твојим, које си толико волео, дајући Сина Свог Јединородног да спасе свет“. „Господе, дај им благодат Своју, да Те у миру и љубави познају и заволе“. И да као таворски апостоли кажу: „Добро нам је, Господе, бити с Тобом“. Тиме је непрестано се молећи за народ, сачувао и своје духовно смирење. Ми га, пак, губимо, јер у нама нема љубави према људима. Свети апостоли и сви свети хтели су да се народ спасе и усрдно су се молили за њих. Дух Свети им је дао снагу да воле људе. Ако не волимо свог брата, не можемо имати смирења. Размисли о овоме! Слава Господу који нас не остави сирочадима, него нам даде Духа Светога на земљи. Дух Свети учи душу неизрецивој љубави према народу и сажаљењу према свим заблуделима. Бог се сажалио на изгубљене и послао свог јединородног Сина да их спасе. А и Дух Свети нас учи да се сажалимо на изгубљене, који иду у пакао. Ко није примио Духа Светога, нема потребе да се моли за своје непријатеље. Тако се стиче смирење, и осим овога, не постоји други начин. Ако се човек много моли и пости, а не воли своје непријатеље, не може имати душевни мир. Не бих могао да причам о томе, да ме Дух Свети није научио љубави! Душа грешна, захваћена страстима, не може да буде смирена и да се радује Господу, чак и ако има сва земаљска богатства и царује над целим светом. Ако се таквом цару, који се радује са својим кнезовима и који седи на престолу у свој својој слави, каже: „Царе, сада ћеш умрети“, тада ће се његова душа огорчити и задрхтати од страха, схвативши своју немоћ. Има сиромашних, који су, пак, богати само љубављу према Богу. Они ће, ако им неко каже: „Сада ћете умрети“, мирно одговорити: „Нека буде воља Господња“. “Слава Господу, што ме се сетио, и што хоће да ме одведе тамо где је разбојник први пут ушао“. Има оних који се не плаше смрти, него је мирно чекају, попут праведног Симеона, који је певао песму: "Сад отпушташ с миром слугу Твога, Господе.” Какав је мир у души имао праведни Симеон, могу да схвате само они који у души носе мир Божији; или су то бар једном осетили. О том миру Господ је рекао Својим ученицима: „Мир свој дајем вам“. Ко има тај мир, мирно прелази у живот вечни и говори: „Слава Теби, Господе, што сада и ја долазим к Теби и заувек ћу у миру и љубави видети Лице Твоје. Твој тихи, кротки поглед привукао је моју душу да тугује за Тобом“. Душа се неће смирити ако не изучава закон Божији и дању и ноћу, јер је написан Духом Божијим. И Дух Божији из Писма прелази у душу, осећајући усхићење и благонаклоност. И она више не воли земаљско, јер оно пустоши душу и баца је у малодушје, и подивља немајући потребе да се моли Богу. Непријатељ, пак, схватајући да душа није у Богу, поколеба је и утиче на њу по својој намери. Намеће јој разне помисли, тако да цео дан проводи у смушености, неспособна да јасно созерцава Господа. Ко у себи носи мир Духа Светога, излива га и на друге. А онај ко у себи носи злог духа, он, пак, излива зло. Господ је знао је да ако не волимо своје непријатеље, нећемо имати смирења у души. И зато нам је дао заповест: Љубите непријатеље своје. Ако не волите своје непријатеље, тада ће душа бити мирна само повремено, Али ако их волимо, мир ће постојати у души и дању и ноћу. Чувајте мир стечен благодаћу Духа Светога у својој души. Не губите то због ситница. Ако се према брату понашаш смирено, Бог ће ти дати неупоредиво више. Ако ожалостиш брата, невоља ће неминовно задесити твоју душу. Ако ти падне нека развратна помисао, одмах је отерај, чувајући смирење своје душе. Ако примиш помисао, душа ће напустити своју љубав према Богу, губећи смелост у молитви. Ако пресечете своју вољу, победићете непријатеља, а за награду ћете добити душевни мир. У супротном, бићете поражени од непријатеља, и утученост ће мучити вашу душу. Душа која је познала Господа увек се труди да Га созерцава у себи, јер Он долази души тихо, смирујући је, и сведочећи спасење без речи. Краљеви и владари народа, када би осетили љубав Божију, никада не би ишли у рат. Рат се дешава због греха, а не због љубави. Бог нас је створио из љубави и заповедио нам да живимо у љубави, славећи Њега. Ако владари испуњавају заповести Господње, а људи и поданици их понизно слушају, тада ће на земљи бити велики мир и срећа. Али због жудње за влашћу и непослушности охолих пати цела васиона. Молим те, Милостиви Господе, дај свима људима од Адама до свршетка векова, да познају Тебе, Твоју благост и милост. Дај да сви народи осете Твој мир, виде Светлост лица Твога. Твој тихи и кротки поглед привлачи душу. Старац Силуан https://bigorski.org.mk/slova/pouchni/kako-da-go-zachuvame-dushevnoto-smirenie-srede-soblaznite-na-nasheto-vreme/

Створитељ је створио свемир, Васиону, људе, видљиви и невидљиви свет. Он је творио дарежљиво, са безграничном љубављу, улажући сву Своју бесконачну величину и снагу, обилно удахнуо дух вечног живота. Господ је свако своје створење обдарио исконском лепотом, украсио небеским бојама, испунио добром, тако да би се сви радовали, ликовали, дивили једни другима и Њему. Слобода, дана људима као савез вјерности и вечне љубави, постала је круна Божје доброхотности према човеку. Шта је био резултат? Господ, који највише чезне за општењем и љубављу своје деце, понизно ишчекујући наше духовно стремљење, остаје сам. Мало људи ће се током дана сећати Бога, разговарати са њим од срца. Брзо нас тера река живота и покушавамо маневрисати, хватати се за обале, позивати помоћ. Слепи смо. Заборављамо да је Бог и само Он контролише ток ове брзе реке, заповеда олујама и ветровима, отвара хоризонте и уклања непредвиђене сметње. Наша сигурна пловидба не зависи од наших напора, знања, вештина, страних људи, већ искључиво од Његове воље и плана. У било којој ситуацији, најбоље је да пожуримо до Бога, тражимо Његову помоћ и заштиту, тражимо само у Њему утеху и умиривање, само Њему веруjемо и у Њега се поуздавамо. Господ нас воли беспоговорно, савршеном љубављу, и немамо право да је одбиjемо, одбацимо, јер је наша љубав према Богу плод нашег живота. Без испољавања и показивања те љубави, ризикујемо да постанемо дрво које је посађено, неговано, донело плодове, али нико није успео да их убере са њега. Шта ће бити са плодовима уколико их баштован не убере на време? Они труле. Иста ствар се дешава и с нашом душом, која Господару није на време дала плодове — своју љубав. Не обраћамо се Богу, игноришемо Његову помоћ и знакове, остајемо глуви за Његове речи. Ми немамо захвалност и саосећање према Господу, према Створитељу, који нас је створио из ништавила, удахнуо живот у нас, дао Себе за нас. Време лети неумољиво. Сва наша дела и догађаји пре или касније ће пасти у Лету, а само ће главни плод целог нашег живота остати за вечност — љубав према Богу. https://pravlife.org/sr/content/glavni-plod-celog-nasheg-zhivota

Другим речима, „хајде да упутимо Господу молбу за нашег архиепископа, за поштоване свештенике, за ђаконе наше Цркве и за сав клир и народ.“ Зашто је толико важно, па чак и неопходно и обавезно молити се за епископа на свакој литургији? Пре свега, то је важно због свештено-канонских разлога. Јер управо узношење имена надлежног архијереја сведочи о томе да се у датом храму обављају истинске тајне. Знамо да је први савршитељ Свете Евхаристије био Господ наш Исус Христос. Он је за време Тајне Вечере у горњој одаји обавио прву Евхаристију и дао нам је заповест: „Ово чините у Мој спомен“ (Лк. 22, 19), чините то да бисте Ме се сећали. Од тада за Цркву главно сећање на Христа представља Света Евхаристија, чији причесници учествују у тајни спасења и вечног живота. Свети апостоли су постали Христови наследници. На почетку су управо они служили Евхаристију, о чему читамо у Делима (в. Дап. 2, 42). Апостоли су окупљали вернике, поучавали су их у вери, молили су се и обављали тајну Евхаристије после чега су се сви причешћивали Телом и Крвљу Господњом. Број хришћана је стално растао, апостоли физички нису могли свуда да стигну и због тога су ради обављања Евхаристије рукоположили епископе и презвитере. У првим годинама Христове Цркве Евхаристију су служили само епископи, а презвитери су били њихови помоћници. Ни данас ниједан јереј нема права да служи Евхристију, нити било које друго свештенодејство без благослова надлежног архијереја. Као што видите, директна апостолска наследност епископа представља једну од битних страна истинске Цркве. Још је у I веку свештеномученик Игњатије Богоносац писао: „Истинском треба сматрати ону евхаристију коју обављају канонски рукоположени епископи, односно наследници апостола.“ Црква је врло брзо постала свесна потребе за тим да се на богослужењу изговара име канонски рукоположеног епископа, и ова традиција се поштује и данас. Дакле, апостолско наследство има велики значај. Црква га и данас врло брижљиво поштује. На који начин? Чувајући канонско рукоположење. Само канонски епископ може да рукополаже презвитере и ђаконе. А њега самог рукополажу најмање тројица епископа који су, са своје стране, канонски наследници самих апостола. Канонски рукоположени епископ у Цркви стоји на месту Христа, он представља Спаситеља, независно од тога какав је по свом карактеру и понашању (може бити грешан и проклет, после смрти може доспети у пакао – то је његова лична ствар). Место епископа се налази у олтару иза престола. Кад ту стоји и гледа према храму он као да надгледа све хришћане. Због тога се и назива епископ, као човек који нагледа целу Цркву. 2) У свим вековима било је много лажних епископа и лажних презвитера. На пример, код нас на Кипру се могу срести људи који носе расу и представљају се као свештеници, иако немају хиротонију. Они тако поступају или зато што се налазе у стању духовне обмане, или зато што су психички болесни или зато што су просто преваранти. Могу се срести и они који изгледају као православни јереји, али су у ствари расколници. Ко су расколници? То су људи који су се због неких питања црквеног поретка, чина или Устава одвојили од канонске Цркве. Расколнички јереји нису канонски свештеници и тајне које они обављају су неважеће. Постоје још и јеретици – на пример, римокатолици и протестанти – они су потпуно отпали од Православне Цркве, створили су сопствену, такозвану цркву, имају своју хијерархију, своје бискупе и презвитере. Вероватно сте чули за Унију и унијате. Недавно је нашу епархију посетио митрополит Христофор 3) поглавар Православне Цркве Чешке и Словачке. Он је у својој поздравној беседи говорио да унијатство представља огроман проблем за Чешку Цркву. Зашто? Зато што у Чешкој и Словачкој на хиљаде људи улази у храмове који се по својој архитектури нимало не разликују од православних цркава; виде свештенике у истим одорама које носе православни клирици; виде да ови свештеници служе литургију исто као православци, по истим богослужбеним књигама. Постоји само једна разлика између унијатске и православне службе. Која? Свештеници-унијати на богослужењу помињу римског папу. Разлика је само у томе. Нема никакве друге. Тамошњи православни хришћани падају у замку, а да тога нису свесни. Католици варају вернике приказујући као православни храм заправо храм друге вере, католички. Овде, у Лимасолу, на пример, има расколника-старокалендараца. Један од њих себе назива епископом нашег града. Ако одете на њихову литургију видећете да је потпуно иста као наша, само што на њој старокалендарци не помињу канонског епископа 4), већ свог. Наши старокалендарци тврде: „Код нас је све исправно. И у Јерусалимској Цркви, и на Светој гори, и у Русији се служи исто као што ми служимо, по старом календару.“ Они оваквим изјавама варају људе. Њихове речи су потпуно лажне. Зашто? Зато што ако старокалендарци оду у Јерусалим, нико их неће причестити и ни са ким неће моћи да служе. Јерусалимски патријарх не општи са староверцима. Исто тако их не прима ниједан митрополит или презвитер Јерусалимске Цркве. Наравно, притом се канонска Кипарска и Јерусалимска Црква налазе у евхраистијском општењу. Кад служимо литургију ми помињемо јерусалимског патријарха Теофила. А он, кад служи, помиње поглавара Кипарске Цркве. Дакле, ми смо једна Црква. Кад човек пита старокалендарце: — Да ли верујете у Благодатни Огањ? — Наравно. — Да ли Благодатни Огањ може сићи по молитвама јеретика? — Не. 5) — Па ако Огањ не силази по молитви јеретика, то значи да је патријарх Теофил православац. А ако је он православац, значи да смо сви ми који се налазимо у општењу с њим и који га помињемо, и које он помиње – чланови јединственог Тела Православне Цркве. Значи, онај ко се не налази у општењу с патријархом Теофилом, не служи с њим и не помиње га и они које он не помиње – налазе се ван Православне Цркве. Јер да би човек био православни хришћанин није довољно само да верује у оно чему учи Црква. Треба да буде члан Цркве кроз Свето Крштење и учествовање у осталим тајнама, посебно у тајни Светог Причешћа. Можеш да верујеш у све учење Православне Цркве не одступајући ни за јоту, али да не будеш православац. Пример за то су староверци. Они верују у исто што и ми, али су се одвојили од канонског епископа, а то значи и од Цркве, налазе се ван ње. Они су у расколу. Постоји још једа разлог због којег се име епископа узноси на литургији. Који? Епископ је отац Цркве која му је поверила ово служење. Као добри пастир он иде испред своје пастве, а верници иду за својим епископом. Они га слушају и испуњавају оно што им говори. Неколико епископа формира Помесни Сабор који, са своје стране може да сазове Сабор целе Православне Цркве, а ми, чланови Цркве, прихватамо одлуке Сабора. Треба да се молимо за своје епископе како би их Господ просветлио да „тачно преносе реч истине“ (2 Тим. 2, 15). На основу сопственог искуства вам кажем: епископска служба је велики-превелики крст о којем свет често ништа не зна. Не можете ни да замислите с колико тешкоћа се епископ свакодневно суочава! Скандали, искушења, невоље, и страдања, она која сви виде и скривена од туђих очију о којима човек никоме ништа не може да каже... Апостол Павле учи хришћане да буду послушни првима међу њима, односно епископима и презвитерима и да их не ометају. На основу свог малог искуства рећи ћу да сам у протеклих 13 година свог епископског служења највеће тешкоће доживео од људи који долазе у храм, а не од оних који су ван Цркве: инсистирају на свом, неће да слушају и да схвате оно што им говорим, прете, вичу и не понашају се нимало јеванђељски. Наравно, имамо много невоља од нецрквених људи: и раније су нас вређали у пљували, а то се наставља и сад. Сетите се светитеља Лука Кримског – сви сте читали његово житије. И данас се издају књиге о новомученицима – епископима, свештеницима, ђаконима, монасима, монахињама и мирјанима који су пострадали за Христову веру у земљама у којима је владао атеистички режим. Читајући ове књиге човек види какве су све прогоне трпели сви ови људи. И не тако давно, пре света 20–25 година, може се рећи данас. У Албанији је један епископ жив закопан у земљу. А колико је мучења претрпео свештеномученик Хризостом, епископ Смирне! 6) Ископали су му очи, одсекли руке, одсекли су му језик, вукли су га градским улицама и рашчеречили. И велико мноштво других епископа је пострадало на сличан начин. Нико не зна кад такве ствари могу да се понове. Има људи који смртно мрзе епископе, свештенике и клирике. И не зато што имају нешто конкретно против њих. Нипошто. Само због тога што свештенослужитељ представља Христа и Цркву. Док сам студирао у Солуну десио ми се следећи случај. Једном сам се враћао кући с факултета. Носио сам расу. Иза мене је ишла нека жена. Грдила ме је и псовала на све начине. На улици је било много света, а она ме је сустопице пратила и није хтела да ме остави на миру. Прво нисам схватио кога грди. Мене? Али одакле ме познаје? Можда сама са собом разговара? Нагло сам скренуо у једну уличицу – она је скренула за мном. Скренуо сам још једном – скренула је и она. Господе, помилуј! Шта да ради? Пролазећи поред излога књижаре одлучио сам да застанем. И она је застала поред мене. — Тебе грдим, — каже ми. — Јеси ли чуо како сам те грдила? — Јесам. — Све си чуо? — Да, све. Хвала. — Добро! — на крају је рекла задовољно, окренула се и отишла је. Уопште ме није познавала. Једноставно је видела пред собом клирика у раси и то је у њој изазвало мржњу. Могао бих да испричам много других сличних догађаја... Треба саосећајно да се односимо према људима који носе крст свештенства. И ожењени свештеници се суочавају с великим бројем недаћа! На колико потешкоћа наилазе њихова деца! Понекад их у школи задиркују: „Твој татица је свештеник! Поповска кћери! Поповски сине!“ У новинама се објављују разни бесмислени чланци с „бомбастичним“ насловима. На пример, „Кћерка свештеника претукла комшиницу!“, а у ствари, просто су се посвађале две комшинице – колико се комшиница свакодневно свађа? Или: „Свештеников пас је ујео пролазника!“ „Свештеникова мачка...“, „Свештеников миш...“ Шта год да радиш постајеш мета разноразних напада. Међутим, једна је ствар кад се са сличним тешкоћама суочавамо од људи који су ван Цркве. Човек може на неки начин да се утеши: људи поступају тако зато што не знају Бога. Али кад се проблеми појављују у окриљу Цркве и од људи из Цркве – то је много теже. Сваки епископ тежи ка добробити Цркве и људи око себе. И несумњиво, сваки владика се подвизава великим подвигом за који ми не знамо. А пошто не знамо, немојмо никога осуђивати, боље је да се молимо за оне који су на себе добровољно прихватили овај подвиг и добровољно су се посветили Цркви. Сви ми, остали чланови Цркве, желимо добре духовнике, добре свештенике и добре проповеднике. Сами нисмо изабрали крст свештенства ни за себе, ни за своју децу, ни за своју унучад. Мислимо: нека се неко други тиме бави. А нама дајте добре свештенике и епископе! Али они не падају с неба, већ се рађају у породицама, од родитеља. Наравно, не можемо сви да се бавимо истим послом, сви ми имамо различите жеље и немамо исте могућности, али молимо се једни за друге и макар немојмо правити препреке онима који су на себе преузели епископски крст. Не будимо строги према њиховим грешкама. И епископи су људи, и нема сумње у то да чине мноштво грешака. Већ сам вам много пута говорио да се љутим кад ме људи из околине сматрају непогрешивим, кад мисле да не чиним промашаје и грешке. Ко сам ја? Ванземаљац? Несумњиво је да имам и грешака, и грехова, и страсти. И мене ђаво напада као све остале људе. Огромна је прелест кад неко тврди: „Ја немам искушења, ни у чему не грешим, немам сагрешења.“ Ко највише греши? Онај ко каже да не греши. Дакле, као прво, немојмо правити разноразне препреке својим клирицима и не саплићимо их, а као друго, помажимо им својом молитвом. Молимо се за наше епископе, свештенике и ђаконе, за оне који служе у Цркви. Веома су им потребне братске молитве. Због тога нам Христос и заповеда да се молимо за оне који се труде на жетвеном пољу. Ако сам не можеш да ореш, не можеш да сејеш и не можеш да жањеш њиву, барем немој бацати камење у поље и моли се за оних 5-10 „ненормалних“ који раде на овом пољу, помози им својом молитвом. И ми смо могли да се оженимо и да имамо породицу да носимо одело, возимо кола, да после вечере шетамо по обали, да идемо у викендицу кад имамо слободне дане... Али смо се добровољно посветили Цркви због љубави према Христу. Кад се у Цркви дешавају саблазни и скандали, кад епископ греши, кад доживљава искушења и тешкоће, ми, верници, треба да се понашамо онако као што се понашамо кад се проблеми појаве у нашој кући, у нашој породици, код наше деце. Јер онда се не радујемо, не излазимо на балкон и не објављујемо о својим тешкоћама. Напротив, трудимо се да сакријемо породичне проблеме, да не откривамо наготу блиског човека, да не понижавамо његово достојанство, лечимо их својом љубављу и молитвом. На сличан начин не треба да поступамо само према клирицима, већ и према сваком човеку: не ширимо причу о неуспесима и патњи другог човека, не будимо злуради и не тријумфујмо. Рецимо, имаш проблема с комшиницом. Кад је оговараш с другим комшиницама, искушење се само повећава и ствари се погоршавају. И комшинице постају горе и сама ти постајеш гора. Како исправно да поступиш у сличној ситуацији? Да ћутиш и да се молиш Христу за своју комшиницу. Само не овако: „Опрости јој, Христе мој, због тога што ми чини толико зла. Ја сам невина голубица незлобиво јагње, а она је тигар који ме прождире... Али јој ипак опрости, Христе мој.“ Наравно, немам у виду такву молитву. Молитва за време тешкоћа које су нас задесиле ублажава искушења, просвећује нас, делује као балзам, као уље које омекшава ране. Осуда, злурадост и сплетке, напротив, погоршавају ситуацију и претварају нас у оруђе сатане: ми осуђујемо, а наши ближњи страдају. И знате шта је најстрашније? То што се често може десити да осуђујемо свете или потпуно невине људе. Христос нам у Јеванђељу забрањује да било кога осуђујемо. Зато треба с љубављу и благонаклоношћу да се односимо према свим људима из своје околине, а посебно према онима који су добровољно преузели Христов крст, крст епископске или свештеничке службе. Увек се молимо за њих. Митрополит лимасолски Атанасије https://srpska.pravoslavie.ru/147022.html

Невероватне глупости можете прочитати у српским медијима, посебно на великим порталима што је потпуно нејасно да они као велики извори преносе овако велика сујоверја и лажи! Огњена Марија не кажњава, не бави се тиме. Она је светитељка Божија, она је узвишенија од анђела, она стоји пред престолом Божијим, зашто би једна света жена, светог живота кажњавала? Потпуно ритуални и секташки приступ празнику од стране српских медија. Огњена Марија је дете безбожних родитеља, решила је да се крсти да се у Христа обуче, а имала је само 12 година, отац је се одрекао због тога и пострада у 16 години због вере у Бога нашег. Молите се и не плашите се, Огњена Марија неће донети зло у ваш дом, не плашите се. Свети старац Пајсије је говорио, када год осетите страх знајте да није од Бога, не може светитељка да буде “ђаво”. Ово се такође односи и на све остале угоднике Божије, које је Господ прославио у Царству небеском. Првенствено мислим на светитеље као што су Свети пророк Илија, Свети великомученик Пантелејмон, Свети апостоли Вартоломеј и Варнава, где Вартоломеју ни име не изговоре како треба. За хришћанске празнике пре свега се иде у храм на Литургију и причешће и друге алтернативе једноставно-НЕМА. Немања Мартиновић https://www.facebook.com/martinovic.nemanja

За време црквене службе људи нису увек потпуно укључени у богослужење и многи примећују ту важну особеност. Деси се да сат времена неко стоји у храму просто као посматрач свега што се догађа. Готово као посматрач са стране. Желели бисмо да појаснимо када тачно посматрач постаје учесник у богослужбеним молитвама. Како бисмо избегли бесциљно фантазирање на ту врло важну тему, постараћемо се да размишљамо на тему молитава у храму у руху аскетског учења, које су разрадили свети оци. У нашој Цркви постоји једно такво, аскетско учење о мислима. Мисли нису само грешне Рекли бисте, шта ту раде мисли, када разматрамо молитву. Добро питање. Можемо да пратимо повезаност молитве с мислима у подвижничким књигама: савршена молитва је она која је очишћена од грешних мисли. И не само од грешних мисли, већ и од свих споредних мисли. Стоп! Да ли то значи да су све мисли лоше, чак и оне које нису грешне? Нису све. Постоје и мисли, суштински добре, али које су неумесне за време молитве, јер отежавају молитву, спречавају човека да се обрати Богу. А у тренуцима када се не молимо те мисли нам могу помоћи, усмерити нас ка духовним добрим делима, међу којима је и молитва. Тојест, такве мисли су нам од помоћи пре молитве, а за време молитве су неприкладне. Ево шта је Свети подвижник Исак Сирин говорио о тим мислима: «Један старац је на зидовима своје келије исписивао разне речи, и када су га људи питали шта то значи, он је одговарао: „То су праведне мисли, које су ми дошле од Анђела, док они са мном пребивају. Тада они у мени буде истинске и праведне мисли и ја их записујем, како би ме оне, у мрачним тренуцима, избављале од заблуда“». Ето какве су то мисли. Чак и сама молитва може бити окарактерисана као праведна мисао, ако је довољно кратка. Подвижник је позван да одбаци све споредне мисли како би сачувао молитвену мисао: Господе Исусе Христе, помилуј ме. Из испосничког предања светих отаца познато је да се грешне мисли често постепено укорењују у души. Испрва се мисао рађа, потом се спаја са умом и срцем, касније се боримо са страсним мислима, које нас заробљавају и обузимају, на крају те мисли без икаквих препрека потпуности овладају нашом душом. Постоје и стадијуми формирања праведних мисли, које противрече страсним и све ћемо их по реду размотрити. Праведне мисли, се развијају кроз молитву, а на црквеној служби се укорењују у души. И тако човек дође у цркву на службу... Црква се моли и позива на молитву човека који ступа у храм Служба почиње величанственим прогласом: Благословен Бог наш! Свештеник се обраћа Богу с молитвеним благословом и позива све окупљене да славе Бога. После се у храму читају и друге молитве. Шта се дешава? Црква сеје у души човека молитвене мисли – праведне и истините мисли. Као у Христовој причи о сејачу: једно семе падe на камену земљу, а друго на земљу добру (см.: Мт. 13: 3–8, 18–23). «У миру Господу се помолимо», – то је непосредни позив свештеника, којим се он обраћа људима. Шта на то одговара хор? «Господи помилуј» – то је спасоносна молитвена мисао која се састоји из само две речи. То је Божанско сејање, које Црква хоће да урони у душу човека. Хор није позван да само лепо отпева «Господи помилуј», већ да молитвено отпева те две речи и да одговори на позив свештеника. То исто се односи и на све нас. Да ли ће свако ко је дошао на службу одговорити на позив свештеника: «У миру Господу се помолимо»? Није обавезно, Господ не приморава људе да се моле. Човек се у тој прилици може понашати на различите начине. Претпоставимо да он не игнорише започету службу. Шта даље? Човек чује тај црквени позив То још не значи да се човек моли, бар не у пуном смислу те речи. Он је још увек на нивоу пажљивог посматрача. Он посматра како се други моле, прати све својим умом. Али не само умом. Молитва утиче на људе емоционално и естетски. Хармонично, спокојно и свакодневно молитвено певање на служби може некоме да буде пријатно. Али то још није духовни доживљај, већ чисто музички, естетски, психолошки. Понекад се и атеисти свиђа да мало постоји у цркви и слуша хор. И тако, човек стоји у храму и посматра богослужење, али се не моли. Али молитва других људи већ почиње да утиче на њега. Наравно, у овом тренутко тај утицај није баш дубок. Али ако човек сам направи један мали, али одлучан корак и одазове се својом молитвом, тада ће се успети на први степен духовног пута и утицај црквене службе на њега ће се увећати. Од пуког посматрања, он ће прећи на учешће у служби. Али то је већ следећа етапа, коју ћемо ближе објаснити. Човек се одазива позиву на молитву Тај одзив се не састоји обавезно у томе што човек пева уз хор: «Царе Небески... дођи и усели се у нас, и очисти нас...» Није обавезно. Форма може бити и другачија. Иначе, молитвено појање свих парохијана се ретко дешава на службама. У већини храмова је замишљено да народ два-три пута пева током дугог Свеноћног Бдења или целе Литургије. Међутим, људи се много чешће одазивају на молитву у храму. Само се она изражава у другим облицима, мање упадљивим од општег појања. У каквим облицима се она тачно изражава? После појања „Господи помилуј“ човек чини молитвени покрет руке, осењава себе крсним знамењем. То је древни молитвени гест. Он изражава нашу чврсту веру у спасилачки подвиг Богочовека Исуса Христа. Својим крсним знамењем ми такође учествујемо у храмовној молитви, макар и ћутећи. Навешћемо још један пример. После појања «Господи помилуј» човек у себи изговара једну реч – «Помилуј». Једна његова реч представља одјек молитвеног појања хора, које је он чуо. Он је на ту реч обратио пажњу и после је своју кратку молитву присајединио општој молитви. На тај начин. човек прима молитвене мисли од хора («Господи помилуј»), он општи са том спаситељском молитвеном мишљу («Помилуј»). Он више није посматрач богослужења и почиње да учествује у црквеној служби. Борба за истинско молитвено учешће у служби Када човек већ једном почне да учествује у служби, креће борба са споредним мислима. Није лако одвојити се од њих, одбацити те споредне мисли. Није тако лако «култивисати», чувати молитвене мисли, пустити их да живе, «гајити их», сакупљати снагу унутар наше душе. За време Херувимске песме Црква нас све позива да: «Всјакоје ниње житејскоје отложим попеченије – Јако да Царја всјех подимем». Треба прво да одложимо све наше животне бриге и помисли (чак и те које су умесне у било које друго време), како бисмо служили Богу на Литургији – подигли и величанствено носили на својим плећима Христа Цара до Престола Бога Небеснога. Наша молитва постаје богоносна, ако успемо да се одрекнемо животних брига и мисли и да истовремено чувамо и негујемо молитвене мисли, које нам Црква пружа на служби. Све те свакодневне животне мисли у нашој души, кроз читав низ година, укорениле су грешне страсти, које је тешко победити. Наш ум стално муче зачеци грешних мисли, оне покушавају да се са њим споје. Те грешне мисли узнемирују нашу душу, нарушавају унутрашњи, душевни мир. Грешне мисли, попут корова, покушавају да преплаве наше молитвене мисли. На стадујуму борбе с животним бригама можемо приметити паритет моћи: људи се боре против животних мисли са променљивим успехом. Таман када неком успе да сачува молитвене мисли, кроз одређено време његов ум се удаљава далеко и већ је заузет животним мислима, тојест губи молитву. Потом, схвативши то, човек опет почиње пажљиво да прати службу и да учествује у заједничкој молитви. Молитвене мисли се укорењују Ако је борба против животних мисли успешна, уз Божију помоћ, онда се молитвене мисли укорењавају у души. Оне надвладавају свакодневне мисли и добијају своју пуну снагу и та спасоносна сила може да заглуши све што нам одвраћа мисли. Тада се човек на служби моли са «пажњом срца». Онај који постаје део тока молитве на богослужењу, слушајући и учествујући у заједничкој црквеној служби, устремљује се ка Богу. Подсетимо се како се Црква у заносу на Литургији устремљује ка Богу: – Горе имамо срца, – позива свештеник. – Имамо их ка Господу, – одговара хор. – Благодаримо Господу, – тако звучи евхаристичка молитва у Престолу. На овом стадијуму човек није само део заједничког тока молитве, нити само разуме то молитвено устремљење, већ активно учествује у њему. Другим речима, човек сам уграђује своју снагу у то опште молитвено устремљење, колико год може. На тај начин, он не само да «букти» у оквиру заједничке молитве, већ долази до тога да он може да предаје другима тај «молитвени пламен». То не значи да он добија неко позамашно духовно вођство над другима. То може бити мало приметан и не нарочит утицај, који се остварује у славу Божију, иако сам човек то не примећује и не сматра себе духовним учитељем. Молитвене мисли доносе плодове Кратко смо објаснили како Црква сеје молитвене мисли, како их човек опажа, прихвата и одазива се на њих, општи са њима и са Богом и како се молитвене помисли укорењавају, дубоко у нама, пробијају се са обода нашег живота у само срце наших мисли, осећања и тежњи. И коначно долазимо до тренутка када све то доноси плодове: једно по сто, а једно по шездесет, а једно по тридесет. (см.: Мт. 13: 8). Молитва постаје средиште нашег живота. То чудо које се дешава на служби допире далеко изван саме цркве. И оно траје и после богослужења. Пламен молитве који је добио у цркви, човек пажљиво носи кући и пали своје кандило. То подсећа на Велики четвртак када људи кући носе огањ из цркве. Благодат молитве у цркви помаже човеку да код куће прочита задате вечерње и јутарње молитве. Молитвено расположење траје читав дан, не само пред сан, после буђења, или пре и после оброка. Молитвене мисли се понављају више пута дневно, док радимо било који посао, нарочито ако је он тежак и одговоран: «Господе помози», «Благодарим Ти Боже», «Господе, опрости и благослови». Тако се моли човек када схвата да је лоше поступио. Молитвене помисли које су нам усађене у цркви многострано нам помажу. Оне оснажују човека у борби са страстима и подстичу на покајање. Молитва утиче на наш однос са другим људима, јер ми често осуђујемо и вређамо друге из гнева, гордости, зависти... Молитва ,такође, мења однос човека према својој породици, послу или школовању и чини га одговорнијим. Молитва преображава наш живот. Ђакон Павле Сержантов https://srpska.pravoslavie.ru/98082.html

Беседећи на Видовдан 2022. године на светој архијерејској Литургији у манастиру Грачаница, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је на почетку беседе рекао да смо се сабрали овде на Видовдан „да се обратимо св. кнезу Лазару за духовну подршку“ и додао да „овде пред светом Грачаницом, сабран је читав српски народ. Сви су овде данас сабрани кроз свету Литургију, кроз молитву, кроз благодат Божију“. „Када благодат сабира, чак и онда када смо разасути на све стране, ми не само да смо једно, него смо и на једном месту, јер то једно место зове се Христос“ рекао је Његова Светост. Кад год дођемо на овај дан у свету Грачаницу или ходочастимо до српских светиња на Косову и Метохији, „на нама се остварују слике али и лик сина из приче о блудном сину, испуњавају се речи јеванђелисте на нама које гласе 'да изгубљен беше и нађе се' а "када смо овде, на овом месту, знамо, да где год да смо били, колико год да смо се удаљили од овога места – изгубљени бејасмо и нађосмо се“, рекао је Патријрх српски. „Косово и Метохија јесу место нашег рођења“ рекао је Његова Светост и наставио: „Овде смо поникли, овде смо се родили за Христа, родили смо се за Цркву Његову, Јеванђеље Његову, овде смо добили своје име, овде смо добили свој печат – родили смо се за 'систем вредности' који је другачији од многих који нас окружују, који хоће да нам се наметну, који нас саплићу, боље рећи“. Овде смо се родили за систем вредности Јеванђеља, нагласио је Патријарх Порфирије и напоменуо да без Грачанице и Видовдана и свих светиња на Косову и Метохији „ми напросто нисмо оно што јесмо, нисмо оно на шта нас је Господ позвао“, јер ми овде јасно видимо ко смо. „Видовдан је наше око, свети Лазар је наше ухо, светиње косовскометохијске су наш ум – овде видимо, овде чујемо, овде разумемо не само нашу прошлост, не само наше порекло, него разумемо и то шта је наш циљ, зашто смо позвани у овај свет и крштени у име Свете Тројице, које је наше крајње назначење“ рекао је Свјатјејши. А све то јесте тако „искључиво и само због тога што је Христос извор живота, што је Он корен живота и вечности, што с Њим и у Њему ми јесмо оно што јесмо као појединци али и као заједница“ рекао је Патријарх и додао да нам је „у Христу, Његовој речи, Његовом Јеванђељу - дат нам је начин постојања а дефинисан кроз реч о љубави, кроз позив на љубав“. „Љубав је, браћо и сестре, лична карта, најважнија карактеристика“ рекао је у наставку Његова Светост појашњавајући да је „то дато и задато сваком човеку и свима заједно“. „То је заправо једини нормалан и природни идентитет наш, љубав читавим својим бићем према Христу али и љубав према ближњем своме као према самоме себи. А ко је Христов? Онај чија је Грачаница, Дечани, Пећка Патријаршија, Богородица Љевишка – тај зна ко је ближњи. Сваки човек је позван да буде наш ближњи, јер Христос је дошао у овај свет да спасе све људе, да призове све у тајну спасења и богоспознања“, рекао је Патријарх спрски. „Ми добро знамо да волети Бога читавим својим бићем значи волети га као што је то чинио св. кнез Лазар и косовски мченици. Да волети ближњег свога као самога себе то опет исто значи - волети свакога човека онако како је то чинио и чиме је живео св кнез Лазар и мученици косовски. Та љубав св- кнеза Лазара, крстолика љубав – сажета је и дефинисана у само неколико једноставних речи – да је свети кнез лазар изабрао веру уместо вечере. „Определио се за Христа, што не значи да је презрео вечеру као символ материјалног света“ додао је Патријарх и појаснио „да Јеванђеље не одбацује овај свет и не одбацује ништа од онога што је Бог створио“, а нашим подвигом и љубављу то треба да буде преображено. „Св. кнез Лазар се определио за веру а не за вечеру зато што је хтео да и вечера добије свој смисао, да вечера не буде клањање било чему што је од овога света, да не буде ништа вредније што је од овога света, од Христа“. „Свети кнез Лазар био је хришћанин православни, православни Србин, јер је био Христов. Стога, вера јеванђељска, вера светолазаревска, сва је у парадоксу, будући да је љубав за многе системе вредности који нам се намећу, нешто што се одбацује, нешто што није корисно, нешто што није профитабилно, нешто што је сулудо и површно. То је оно што нам нуди овај свет“ рекао је Његова Светост. Св. Кнез је знао да све што имамо и јесмо „може постати вечно само ако смо у Христу“ наставио је Његова светост додајући да због тога што то знамо и јесмо „дошли пред свету Грачаницу“, „да се определимо за парадокс вере и љубави“ – да се сви спасу и имају место у нашем срцу. „Позвани смо да будемо браћа са свима, и са Албанцима наравно пре свих, јер овде живимо са њима. И једне и друге Господ је створио, сви смо икона Божија. А сигуран сам да и они знају, уколико верују у Бога, једнога Бога, да и књиге у којим највећим делом верују, на исто позивају – позивају и подсећају на то да само у заједници можемо бити на путу Божијем“ истакао је Патријарх Порфирије. Сви смо једни другима потребни, наставио је Свјатјејши, нико без никога не може и „важно је да то сами разумемо јер имамо то искуство у својој прошлости, да не дозволимо да нас други уче томе, да нас опомињу, да примењују своје методе којима хоће само да постигну да јесмо једни поред других а да они неретко остварују своје циљеве који нису у складу не само са нашим циљевима, него најчешће, што је најважније за нас, нису у складу са циљевима на које нас позива Јеванђеље, са циљевима за које се определио св. кнез Лазар, косовски мученици“, као и бројни светитељи који су „натопили ову свету земљу и молитвом и постом и покајањем и праштањем и сваком врлином“. Патријарх Порфирије је на крају беседе узнео молитву да нас долазећи овде „Господ увек благосиоља и сабира, да се увек враћамо себи из разних својих странпутица с молитвом на уснама и на срцу, с покајањем у души, са спремношћу да праштамо једни другима, са спремношћу да грлимо увек у Христу једни друге, са одлучношћу да пре свега једно и јединствено будемо међусобно“. Само тако се могу градити братства, пријатељства, јединство и заједница са другима. Једном речју, „да имамо љубави на шта нас подсећа и данашње јеванђеље“ – по чему ће нас свет и познати да смо Христови, истакао је Његова Светост. Бладорећи свештенику Бориславу Петрићу из београдског храма св. Пророка Илије у насељу Миријево, у наставку са Вама делимо беседу Патријарх Порфирија у целини. Извор: Радио "Слово љубве" Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија:

Патријарх Порфирије стигао у манастир Милешеву 9. Мај 2022 - 19:19 http://www.spc.rs/files/u5/img_114450.jpg http://www.spc.rs/files/u5/img_1114429.jpgЊегова Светост Патријарх српски г. Порфирије стигао је 9. маја 2022. године у поподневним часовима у манастир Милешеву где га је дочекао Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије са многобројним верним народом Пријепоља и суседних градова (фотогалерија). Свечаној доксологији присуствовали су преосвећена господа епископи жички Јустин, крушевачки Давид, тимочки Иларион, ваљевски Исихије, будимљанско-никшићки Методије, захумско-херцеговачки Димитрије и ремезијански Стефан, потпредседник Владе и министар одбране г. Небојша Стефановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић, представници локалних власти, Војске Србије, Исламске заједнице, културних и јавних установа (фотогалерија и видео прилози на http://milesevskaeparhija.rs/). http://www.spc.rs/files/u5/img_4434.jpg http://www.spc.rs/files/u5/img_4451.jpgУ уторак, 10. маја у 8,30 часова, на 425, годишњицу спаљивања моштију Светог Саве, Његова Светост ће служити свету архијерејску Литургију у манастиру Милешеви, у коме су мошти првог Архиепископа српског почивале 360 година. Истог дана у раним поподневним часовима, Патријарх Порфирије ће наставити боравак у Епархији милешевској, где ће му око 14 часова пред храмом Светог великомученика Георгија на Гукама у Пљевљима бити приређен свечани дочек, а планирано је и освећење црквено-народног дома. Патријарх Порфирије: Свети Сава је учинио да је Христос у темељима наше Цркве, а то значи и нашег народа 9. Мај 2022 - 21:35 http://www.spc.rs/files/u5/patrijarh_porfirije_0.jpgПреосвећени владико Атанасије, хвала Вам на топлим речима добродошлице. Браћо архијереји, браћо свештеници, преподобни монаси и монахиње, браћо и сестре, хвала и вама свима што сте с љубављу дошли у ову светињу вечерас да се заједно Богу молимо и да још увек славимо радост Васкрсења Христовог певајући васкршњу песму и узвикујући радосни поздрав: Христос васкрсе! Заиста васкрсе Господ! Нема већег благослова и веће радости од прилике коју Господ даје да се браћа састану на једном месту -поготово кад је то место, како је рекао владика Атанасије, свето! Поготово је благословено када је то место светиња каква је манастир Милешева. Тада смо заиста испуњени радошћу Васкрсења Христовог, а то значи радошћу победе Његове над смрћу, грехом и нечастивим. То значи спознају истине да у нашим животима више нема последњу реч пролазност него вечност. Такође, то значи да у нашим животима последњу реч нема смрт него живот, да последњу реч у нашем животу нема тама и мрак него светлост. То што је Господ за нас извојевао није стање ропства него реалност слободе, једном речју: Васкрсењем својим из мртвих Господ нам је не само открио него и дао могућност да и ми постанемо судеоници свега онога што јесте божанска реалност, што јесте Царство небеско. Последњу реч не само у вечности него и у историји има Бог, а не нечастиви. Отуда радост Васкрсења јесте атмосфера у којој се налазимо још увек свих ових протеклих седмица од Пасхе Господње, од Васкрсења Христовог, али то је и атмосфера која нам је у Цркви дата као трајно и непрестано стање, као могућност свакоме од нас. Господ је реално ту са нама и међу нама, али да би то Његово присуство у нама, са нама и међу нама било делатно и у нашим животима важно је да и ми – ево, прошле недеље смо славили мироносице жене – будемо као мироносице: да имамо истинску, истрајну непоколебљиву верност и поверење у Господа. У исто време да имамо и оно за шта се молимо непрестано, и у заједничким и појединачним молитвама, да чувамо и носимо у себи осећање потребе за Њим, чежњу, жудњу за Њим, толику да не постоји ништа што је од овог света што би могло да заустави ту потребу љубави и потребу заједнице за Богом, да то семе које у нама постоји непрестано расте и разраста се вулкански баш онако како је било у случају жена мироносица. Није Господ случајно своје Васкрсење најпре њима објавио и њих, мироносице, учинио да оне буду апостоли, да буду апостоли апостолима, да оне објаве радосну вест апостолима, да они онда широм васељене истину о распетом и васкрслом Христу пронесу и посведоче. Тамо, дакле, где постоји - без обзира на наше слабости, промашаје, странпутице, лутања - сачувано семе потребе за Богом, тамо где постоји сачувано семе жудње за Богом, тј. спознаја, свест о томе да ма ко да смо, ма шта да поседујемо, ма колико да смо слављени, ако нема у нама тог семена потребе за Богом - узалудно је. То ипак не значи да имати и бити поштован и заузимати неку позицију у некој заједници само по себи није добро, него само значи да и то може имати смисла, може уродити плодом, може бити простор добробити за нас и за друге тек ако је утемељено на тој свести да без Христа ми смо ништавни. Иако нас је уобличио ветар историје, стицај околности у једном тренутку, исто тако засигурно свакога од нас у једном тренутку исти стицај околности разбија у парампарчад, претвара у ништавило. Са осећањем да нам је потребан Бог, у најмању руку осећањем потребе за Њим, а камоли онда када се трудимо и да живимо у складу са оним што Он од нас хоће, онда заједно са Њим макар и да смо слабашни, и немоћни, и безначајни, и без иметка, и без славе, имамо могућност да будемо владари васељене не по свом знању и по својој врлини, не по својим моћима, него по љубави Христовој. По свом Васкрсењу Господ се јавио женама мироносицама, а оне су пренеле ту благу вест, то усмено Јеванђеље, апостолима који су га предали својим наследницима у Цркви, па преко светих отаца то исто Јеванђеље је дошло до Светог Саве, а онда је Свети Сава Јеванђеље учинио начином постојања свог рода, начином живота своје Цркве. Свети Сава је учинио да је Христос у темељима наше Цркве, а то значи и нашег народа. Зашто? Управо због тога јер је и он у своме срцу носио ту исту тежњу за Христом као и мироносице, јер је и он баш као и мироносице неустрашиво обишао све четири стране света не гледајући на тешкоће и препреке како би сабирао све оно што је вредност у Христу, а онда сам обогаћиван Христом сведочио Христа где год је био. Христос је њега прославио не због тога што би било потребно Светом Сави, као и било ком другом светом, да буде слављен и да му се обраћамо молитвом, него због тога што се Христос пројављује кроз оне који су се уподобили Њему, саобразили свој живот Његовом начину постојања, а онда су они потребни Цркви, потребни као пример за углед, али и као утеха и као заступници, као путеводитељи у живот вечни. Први и највећи у нашем роду, пример и покровитељ, молитвеник и утешитељ јесте Свети Сава. Господ га је прославио благодаћу својом, а Црква га види као светитеља Божјег. Реч светитељ значи онај који учествује у светости Христовој. Зато сваки светитељ, иако је конкретан човек, живи у конкретном времену и у конкретном народу, носи у себи све оно што је најбоље у том народу, али прожет благодаћу Христовом узраста и разраста се у универзалног човека, у човека који превазилази границе и оквире свог народа, свог времена и свог простора и као светитељ Божји припада свим људима. Зато не треба да нас чуди што су многи и многи припадници разних народа, људи који се другачије моле, а не само православно, када су долазили моштима Светог Саве бивали су исцељени. Онда када су његове мошти спаљене, када је постао мученик после свог упокојења, и онда ма ко да му се обраћа са вером, са љубављу, скромно и смирено, благодат Божја молитвама и заступништвом Светог Саве обасјава га, исцељује га, даје му утеху. Свети Сава је за свог живота посетио, разменио искуства и успоставио пријатељства са калифом багдадским, са султаном Каира и Египта, ишао на Запад, зидао цркве у Барију и Риму, а не само у Светој Гори, Јерусалиму и широм православних српских земаља. Дакле, у сваком човеку је препознавао икону Божју, у сваком човеку је тражио оно што је у њему добро и најбоље и за сваког упућивао Господе помилуј, независно од тога ком народу припада и на који начин се Богу молио. Зато, драги Владико, сигурно и молитвама Светог Саве на овом простору где живе и православни Срби и муслимани, они и молитвама Светог Саве, његовим заступништвом и његовим светим искуством засигурно проналазе путеве једни према другима. Сигуран сам да и ви, пастири стада које се налази на овим просторима, баш због тога што се бринете о духовном здрављу свог стада водите истим стазама једне ка другима као што је то чинио светитељ Сава. Радујем се што сам данас у овој светињи, у којој је, како рекосте, 360 година лежао Свети Сава, лежале његове свете мошти. Када светост хоћемо покренути злом да уништимо, да је избришемо, она се - баш зато што је она друга страна љубав - као огањ пламичцима разноси, шири и увећава. Исто тако су се и мошти Светог Саве, које су хтели да избришу спаливши их, заправо умножиле, па је тако данас на Врачару, баш на месту где су спаљене мошти Светог Саве, никао предивни заветни Саборни храм нашег народа, али и многи други храмови где год живе православни Срби у највећем броју носе име управо Светог Саве. Нека би Господ дао да молитве Светог Саве и његово покровитељство и заступништво буду заувек са нама, али исто тако да његов пример, пример подвига љубави, непрестано надахњује сваког од нас у мери у којој имамо дарове од Бога како бисмо онда разумели тајну живота, тајну света и тајну Бога и били спремни да увек и по сваку цену, као што су то чиниле жене мироносице, не бојећи се, одгонећи из себе сваку врсту страха, храбро идемо за Христом, храбро следимо Његове стопе, храбро усвајамо Његове заповести као принципе свог живота не стидећи се света, него напротив, собом и својим животом, а не речима, Њега сведочили пред свим људима знајући да реч Христова Дођи и види управо значи да онда када људи дођу и виде нас није потребно да им било шта говоримо, довољно је да препознају у нашим покретима, погледима, у нашем начину живота оно на шта смо позвани да сведочимо, а то је живи Један у Тројици Бог, Отац и Син и Свети Дух. Хвала на љубави, хвала на добродошлици, Господ нека све благослови! Христос васкрсе! Манастир Милепева, 9. мај 2022. године, о 425. годишњици од спаљивања моштију Светог Саве |

У дубини нашег бића живи судија који нас не обмањује и његов глас је много важнији од мишљења целог света. У души грешника, коју не контролише његова савест, пре или касније ће доћи време када ће глас његове савести протестовати свом снагом. То ће бити мучни тренуци, тренуци који ће трајати годинама и који ће бити само почетак, без краја. Тешко ономе ко више нагиње злу и у дубини душе му се угнезди грех. Човек се зове само онај ко познаје себе. Познавати себе је најтеже и најкорисније знање. Нема ничег лакшег него варати себе и сујетно мислити да си нешто а у ствари си ништа. Не покушавај да осуђујеш друге све док не почнеш себе да преиспитујеш; удесетостручи плач и уздисање свог срца због грехова својих, јер они могу бити десет пута гори него што мислиш. Пожури да упознаш себе и тада ћеш сазнати многе ствари. Ко види своје грехе осетиће мир Божији како улази у њега. Многи желе да знају шта се дешава код другог, али шта је у њиховим душама, не желе да знају. Нема ништа вредније од познавања својих слабости и незнања. Прва тачка ваше мудрости је да препознате своје грешке. Познавање себе и својих грешака је почетак нашег спасења. Да бисмо спознали себе, морамо свакодневно стражити над својом душом и сматрати себе одговорним за свој живот и своје понашање према свету и према Богу. Немој заспати пре него што размислиш о гресима које си починио тог дана. Нема већег победника на земљи од онога ко је победио себе и савладао своје страсти. За човека нема већег непријатеља од њега самог, и човек не треба ничег више да се плаши до себе самог. Ко влада својим чулима, тај живот проводи у миру. Постизање мира не треба очекивати прво међу људима, већ у свом телу, у свом духу и у својој души. Ако не постанеш цар над својим жељама и мислима, нећеш наследити Царство Небеско. Пошто си створен слободан и позван си на слободу, не допусти да постанеш роб својим нечистим страстима. Старац Арсеније Бока https://orthodoxia.online/orthodoxia/nisteia-kai-prosefchi-stin-orthodoxia/

Треће недеље Великог поста, Крстопоклоне, 27. марта 2022. године, Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску Литургију у Вазнесењском храму манастира Милешеве. Саслуживали су протојереј Никола Перковић и протођакон Иван Савић. Божанско сабрање верног народа својим појањем увеличале су милешевске монахиње са својом игуманијом мати Аквилином. У пастирској беседи Епископ Атанасије је говорио о значају Часног Крста за хришћане: – Крст је главно обележје нашег живота...Као што се на завршетку овог Часног поста поставило Васкрсење Христово, тако, ето, и наш сав живот тако је планиран да се заврши том победом, Васкрсењем и радошћу. Извор: Епархија милешевска Беседа Владике Атанасија у Крстопоклону недељу:

Углавном терам по свом, а у манастирима осећам. Постајем срећан што сам жив, и задовољан што нисам савршен и безгрешан, јер ко је такав, говорио је Веља Павловић, чувени београдски новинар који се упокојио у сриједу, 2. фебруара. Повезана вест: Уснуо у Господу Веља Павловић (1953-2022) Вијест о смрти познатог новинара Веље Павловића, аутора култних и утицајних емисија Ниво 23 и Духовници погодила је регионалну јавност, првенствено оне који су годинама пратили садржај који је Веља са посебном посвећеношћу стварао. Студију Б, на ком је почео да ради давне 1978. године, остао је вјеран до краја живота. Тихим гласом умио је далеко да се чује. To су препознавали и гледаоци којима су Вељине емисије доносиле смирење, али и едукацију. Био је и први уредник телевизијског програма Студија Б, ког је полиција забранила након само 45 минута емитовања, 28. марта 1990. године. Сарађивао је са културном рубриком дневног листа Политика. Био је уредник културног програма Телевизије Политика (1995-1996). Писао је за Илустровану политику, НИН, Време, Монитор, Рок, Политикин забавник, Православље и друге часописе. Посљедњих година сарађивао је и са ТВ продукцијом Епархије бачке и Верским програмом Србије који ствара емисије Верски мозаик, Верски календар и Верски недељник. Веља Павловић – стручњак за књижевност, Бога и рокенрол Довољно је било рећи „стручњак за књижевност, Бога и рокенрол“ и сви би знали о коме се ради, јер био је новинар каквих данас нема много – ненаметљив, образован, начитан. Емисије о духовности, из којих је потекла и емисија „Духовници“, почео је да ради по сопственој идеји. То су биле и прве емисије које изнутра говоре о монашком животу. Крајем осамдесетих, Веља Павловић отишао је на Свету гору. На њој је доживио, говорио је, прави културни шок, због ког је и одлучио да зађе у свијет посвећеника. О смислу монашког живота, али и православља уопште, са Вељом су говорили између осталих и Епископ јегарски, а сада патријарх Порфирије, епископ бачки Иринеј, Старац Тадеј (са којим је Веља направио посљедњи интервју), мати Иларија… Од Веље Павловића опростио се и Патријарх српски Порфирије. Он је навео да је ”са болом у срцу, али и са чврстом надом на Господа Васкрслог” примио вијест да је уснуо ”култни телевизијски новинар и дугогодишњи пријатељ”. Колико је Веља значио колективу Студија Б и колегама, најбоље је посвједочила дугогодишња новинарка овог медија Јелена Гајшек која је написала: „Каква је сад небеска Студио Б екипа, недостижна и на највишем нивоу – Нивоу 23“. Гајшекова је подсјетила и да је „у какофонији агресивних, површних, често и вулгарних појава које промичу по бројним телевизијама Веља Павловић “стручњак за књижевност, Бога и рокенрол“, био јединствена појава, као образован, посвећен новинар који је имао „стила, укуса, одмерености и поштовања за особе са којима разговара“. Углавном терам по свом, а у манастирима осећам Двије књиге са разговорима из Нивоа 23 објављене су након што су навршене двије деценије емитовања те емисије. Међу Павловићевим бројним саговорницима били су Владета Јеротић, Раша Ливада, Драган Николић, Милан Ст. Протић, Предраг Ејдус, Никола Милошевић, Светислав Басара, Драгослав Михаиловић, Ирфан Менсур, Небојша Ђукелић и Пеца Поповић. Заљубљен у рокенрол, позивао је домаће музичаре да се кроз разговор представе гледаоцима у нешто другачијем свјетлу, а давао је и шансу младим умјетницима чије вријеме је тек долазило. Одговарајући на питање млађих колега новинара, колико учи кроз своје емисије, имао је интересантан одговор: „Слабо ја учим, а лекција ми је некако пежоративан појам. Углавном терам по свом, а у манастирима осећам. Постајем срећан што сам жив, и задовољан што нисам савршен и безгрешан, јер ко је такав“, био је Вељин одговор. Невена Максимовић

У недељу пред празник Рождества Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа, коју називамо недељом светих отаца, 2. јануара 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму Светог славног и добропобедног великомученика и чудотворца Георгија у београдском насељу Лештане. У овај недељни дан када савршавамо молитвени спомен на Светог свештеномученика Игнатија Богоносца Антиохијског, преосвећеном владици Јустину саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће великог броја народа Божјег. Према богослужбеном правилу, након светописамских читања Епископ Јустин је произнео недељну омилију, у којој је указао на значај поука које Црква износи пред нас у овај дан Господњи када из Матејевог Јеванђеља слушамо родослов Господа нашег Исуса Христа. У данашњу недељу прослављамо све праоце, оце и прамајке Господа нашег Исуса Христа, објављујући и овим Јеванђељем које смо чули, и богослужбеним химнама и песмама, да се Христос заиста рађа и постаје један од нас, рекао је Епископ хвостански г. Јустин. Данашњи празник је празник нашег сродства са Христом, јер показује да је Христос био праунук, унук, брат наш, човек као и ми што смо људи, који је дошао нас ради и ради нашега спасења, иако је био превечни Бог и Син Божији, Он долази на ову земљу да би нас спасао, а то управо и значи Његово име, закључио је Епископ Јустин. Извор: Телевизија Храм

У оквиру новог издања емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитеља”, говорили смо о свештеном спомену на светог и богоносног оца нашег Мардарија Љешанско-либертивилског и Свеамериканског. Кроз емисију, која је у програму Радио-Беседе емитована из два дела, указали смо на благословени значај и врлински живот новопросијавшег светитеља Мардарија, који је био први српски православни архијереј на тлу Америке. Чудесно житије светог владике Мардарија је посебно поучно и за децу, јер је свети Мардарије за живота са амвона често молио родитеље речима: „Васпитавајте младо покољење да верује Цркви и воли Отаџбину, завештајте им завете јеванђелске и предака својих. Сејте у њиховим душама и срцима оно што је добро и разумно. Љубите једни друге као што Христос љуби насˮ. Свете и нетљене мошти светог Мардарија обретене су у мају 2017. године, у његовој задужбини – манастиру Светог Саве у Либертивилу. Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве на редовном заседању маја 2015. године, владика Мардарије Ускоковић, први српски Епископ амерички, прибројан је лику светих, а за дан његовог молитвеног спомена одређен је 12. децембар, дан његовог упокојења. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Поводом празника Светог Нектарија Егинског, у цркви њему посвећеној у никшићком насељу Хумци, у понедјељак 22. новембра 2021. служена је света Литургија. Началствовао је протојереј-ставрофор Велимир Јововић, парох страшевински и старотребјешко-кличевски уз саслужење свештенства и монаштва Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске: протојереја-ставрофора Слободана Јокића, архијерејског намјесника никшићког, протојереја Радмила Чизмовића, пароха пјешивачког, свештеника Ранка Радоњића, саслужитеља у острошкој светињи, јерођакона Зосиме, острошког сабрата. Звучни запис беседе (прилог Радио-Светигоре) У храму, који се подиже у славу Божју, а у част Светог Нектарија Егинског, одслужена је прва Литургија, управо, на празник овог великог Светитеља новијег доба, који се поштује у цијелом православном свијету. Светој служби Божјој присуствовали су бројни вјерници, који су се, из велике љубави према Светом Нектарију Егинском Чудотворцу и Исцјелитељу, сабрали у данашњем молитвеном сабрању. Литургијском проповједи обратио се протојереј-ставрофор Велимир Јововић, осврнувши се на прочитану ријеч Божју из светог Јеванђеља у којој нам Господ говори да је Он истински и прави Пастир. Господ то говори, али и потврђује - Христос Син Бога живога с Небеса дошао на земљу, узео тијело људско, живио најтежи људски живот, а показао се као истински, прави Пастир свих људи. „Данас прослављамо великог Његовог угодника, настављача дјела Христовог, Светог Нектарија Егинског Чудотоворца, слава му и милост, Светитеља који је мало прије нас живио, о коме, вјерујем, ви сви добро знате, читали сте његово житје. Смирен, кротак, тихи, добри човјек, Христов пастир који је цио свој живот уложио да помаже људима. А како су му људи узвраћали? Баш као и Христу – клеветали га, лагали на њега, били завидни, потплитали му ногу, на сваком кораку његово име је проглашавано као нечасног човјека“. „Свет човјек, а клевећу га. Шта је људска злоба, шта је наша злоба? Какву је душу и какво срце имао Свети Нектарије, баш као Христос на Голготи, кад су Га распињали, говорио је: Опрости им Оче, не знају шта раде. Зато је Бог свога слугу, свога Нектарија прославио као великог Чудотворца и помоћника код савремених тешких болести, карцинома, наркоманије и других. Све је то донијело његово велико смирење. Нема ништа веће, кажу Свети Оци, а Свети Нектарије потврдио својим животом, него бити смирен - бити смирен пред Богом, пред собом и пред другима“, бесједио је о. Велимир. Протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, у чијој парохији се гради будућа светиња је заблагодарио Богу, што их је удостојио да се окупе у храму Светог Нектарија и одслуже прву Свету Литургију. „Данас празник прослављамо Светом Литургијом, оном службом која нас окупља, у којој постајемо једно са Господом и једни са другима. Управо, овај храм је свједочанство тог благослова Божјег. Објединио нас је Свети Нектарије око ове светиње да се потрудимо, да дамо од свог живота и од свог труда, онолико снаге колико имамо и да изградимо први храм, у Црној Гори, посвећен овом великом светитељу“, навео је о. Слободан. Посебан благослов, по ријечима свештеника Јокића, јесте то што је у темељима овог храма и Црквено-народог дома, уграђено камење са Егине од манастира Светог Нектарија, којег је Светитељ својим рукама градио и гдје данас почивају његове Свете мошти. „Тај благослов смо добили од игуманије манастира Светог Нектарија и зато је то посебан благослов за нас“, казао је о. Слободан, изразивши благодарност Господу што окупља људе, који се труде око овог храма као око своје куће и уграђују себе у ово благословено дјело. „Као што је Свети Нектарије од своје плате градио храм на Егини, тако ти дивни људи, нећу их данас посебно набрајати, зна их Бог и Свети Нектарије, од својих плата, од свог труда, од рада, знања и дара који им је Бог дао, граде овај храм. Гради се полако, с анђелима, а све у славу Божју“, рекао је свештеник Јокић. Како је Света Литургија служена уз јаку кишу, у, још, незавршеном храму, тако је у овој, на први поглед, необичној служби, прота Слободан, препознао онај шатор у храму, скинија у светињи над светима, заједно са вјерним народом сабраним око имена Божјег и Светитеља Нектарија. Указао је на сличност која постоји између два велика Светитеља и Чудотворца – Светог Василија Острошког и Светог Нектарија Егинског. „Сваки пут кад нам је долазио Свети Василије била је киша, па, ево, и кад нам је дошао Свети Нектарије, мало кише да нас подсјети на наш гријех, на смирење, а, прије свега, на љубав коју дугујемо једни другима. Са љубављу да наставимо да градимо овај храм, са љубављу да се у њему окупљамо, са љубављу да се сретамо овдје и гдје год се срели да препознамо једни друге као браћу и сестре, јер одавде, са ове службе све извире и у њу увире. Поучени примјером Светог Нектарија, који није заборављао ниједног човјека, јер је био отац свих, тако и ми да гледамо у човјека, као брата и сестру своју, било гдје и било шта радио, па и ако је пао да им помогнемо да устану и да се покају. Тако да живимо свој живот и угодимо Господу, а најљепши примјер нам је Свети Нектарије“. „Кад год поменемо овдје Светог Нектарија, морамо поменути и Светог Василија, чијом љубављу и благословом се гради овај храм. Та два духовна горостаса су заштитници овог мјеста и овог града и сваког нашег дома“, поручио је архијерејски намјесник никшићки о. Слободан Јокић. Освештан је и преломљен славски колач и жито, те славски приноси вјерника, који су, из љубави и поштовања према Светом Нектарију Егинском, принијели славске колаче. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

О житију, подвизима и преданом архипастирском служењу светог и богоносног оца нашег Арсенија Сремца, другог архиепископа српског, као и о богослужбеним особеностима његовог свештеног спомена, говорили смо у новом издању празничне емисије на таласима Радио-Беседе „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ. Овај угодник Божји наследио је „престо архиепископа српских и поморских земаља“ 1233. године. Архиепископ Арсеније је подигао храм светих апостола у Пећи. Говорећи о његовом преданом служењу, у оквиру наведене емисије истакли смо његову љубав жртву коју је пројавио заједно са краљем Владиславом око преноса моштију Светога Саве из Трнова у свештену обитељ манастира Милешеве. Као што је био чудесан његов живот тако је чудесна и историја преносâ његових светих моштију, које су, услед историјских околности, више пута мењале место свога почивања. Данас светитељеве мошти почивају у свештеној обитељи манастира Ждребаоника у Бјелопавлићима, у подножју Острога, а дуго година мошти су боравиле у манастиру Косијерево, до његовог рушења 1914. године, одакле су свечано пренесене у манастир Острог, а 1920. у Ждребаоник. У току обнове манастира Ждребаоника од последица земљотреса, светитељеве мошти су привремено боравиле у храму свете Текле у Даниловграду, а 1989. године враћене су у манастир Ждребаоник, где до данас почивају дарујући исцељење и утеху свима који им са вером приступају. „Којим лепим песмама да опевамо овог архијереја Христовог? Као тиха уста и светлог проповедника Јеванђеља, као чувара Цркве и заступника српских земаља, као побожних владара наших бранитеља! Његовим молитвама ће Христос навале непријатеља разорити, јер има велику милостˮ. (Из службе Светог Арсенија Сремца, прва стихира на стиховње) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархија бачке

О свештеном спомену на преподобне и богоносне оце наше Илариона Мегленског и светог исповедника Висарина, промишљали смо и говорили у новом издању емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ, која се емитује у оквиру празничног серијала емисијâ Радио-Беседе. Један сегмент овог празничног разговора посветили смо и свештеном спомену на преподобног и богосносног оца нашег Илариона Великог, светитеља подвижника и чудотворца, чији свештени спомен богослужбено, такође, савршавамо у овај празнични дан. „Показа се као чудесна потврда, јер си засијао у делима врлина Божјих, руководећи монашким збором. Очистио си архијерејске тронове, не уплашивши се јеретичких напада, уздигавши Цркву Христову, свети Иларионе. И умро си као да си заспао, јер је тело твоје сачувано цело и нетрулежно и подаје лека болесним од разних болести и прогони демоне. Зато те молимо, моли да се спасу душе наше.ˮ (тропар преподобном Илариону Мегленском) „Ревносног Божјег изасланика Висариона величајмо духовном радошћу, празнујући данас његову часну успомену. Поштујмо његове трудове и његову велику смелост, којом је раскинуо замке окрутних гонитеља праве вере. Молимо се да његовим посредовањем будемо сачувани од сваке напасти, да бисмо му увек могли певати: радуј се, заштитниче праотачког Закона.ˮ (икос из службе празника преподобног исповедника Висариона) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Епископ Фотије: Свети Петар Цетињски - чувар вере православне у благословеној Црној Гори На празник светог Апостола и Јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског, Тајновидца Ловћенског, богослужио је Његово Преосвештенство Епископ зворничко - тузлански господин Фотије, у архијерејском намјесништву тузланском, у парохијском храму цапардском. Домаћин, јереј Пајо Тришић, дочекао је са браћом свештеницима и вјерним народом, епископа Фотија испред храма Огњене Марине, чија звона су оглашавала долазак Архијереја и чиме је свечано и почело молитвено сабрање. Епископу Фотију, који је началствовао Светом Литургијом, у Христовој оданости и братској љубави, саслуживали су о. Милош Тришић, архијерејски намјесник тузлански и парох прве парохије тузланске; о. Дражен Стевановић, парох друге парохије козлучке; о. Душко Ђурић, парох прве парохије мачковачке и о. Радан Шарић, гост из архиепископије београдско - карловачке. Да заиста буде свечана празнична Литургија, потрудили су се и дјечаци из парохије цапардске који иначе чтецирају у храму Огњене Марине, али и дјевојке за пјевницом, које су духовно поникле у овом храму појући на Светим Литургијама. Владика Фотије се, након Свете Литургије обратио вјерном народу, поучавајући их о данашњим светитељима које празнујемо рекавши између осталог: ''Свети Апостол Лука је један од дивних и великих апостола Христових, један од седамдесеторице, ученик Светог Апостола Павла и од њега нам је остало Свето Јеванђеље по Луки и Дела Апостолска, прва и рана историја Цркве Христове". Говорећи о светим фрескама и историји њиховог настанка Владика је рекао: ''Апостол Лука, кога данас прослављамо, био је први иконописац у раној Цркви, и од њега нам потиче традиција сликања светих икона, јер је он први насликао икону Пресвете Богородице, Светих апостола Петра и Павла и та традиција иконописа постоји до дана данашњег у Православној Цркви". Присјећају се живота и дјела Светог Петра Цетињског, Епископ Фотије нас је поучио и указао нам на неке од основних врлина овог угодника Божијег: ''Данас празнујемо, ми Срби, и Светог Петра Цетињског, великог учитеља наше Цркве, подвижника, светитеља, чувара вере православне, чувара православне Црне Горе. Он је као дете од 12 година, ево као ова деца овде што стоје, отишао у манастир и читав живот је тако скромно живео, монашки. Чак и када је постао господар Црне Горе он је имао само једну келију у којој је живео и ту се подвизавао. Његова скромност се видела у његовој келији гдје је живео као древни испосници у посту, молитви, метанијама, богомислију и созерцањима". У својој богонадахнутој бесједи, Епископ Фотије се присјетио и својих студентских дана када је четири године ишао и слушао предавања, сада већ годину дана блаженопочившег митрополита Амфилохија или како га он назива - Јеванђелисте нашег доба. Митрополита који је крстио Црну Гору, васкрсао је из тешког времена комунизма, митрополита које је васпоставио, умножио и ојачао монаштво православних манастира у Црној Гори. "Бог нека буде милостив његовој души и он да нас не заборавља у својим светим молитвама на небесима". - казао је Епископ на крају своје бесједе. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем је 22. октобра 2021. године, после одслужене доксологије у придворном храму Свете Тројице у Бањалуци, топлом речју добродошлице поздравио Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија, подсетивши да је Свјатјејши ранијих година више пута био у Бањалуци, али да у својству српског Патријарха долази први пут. Владика Јефрем је, пре свега, заблагодарио Патријарху Порфирију што је смерно приклонио главу и прихватио "тешки крст српског патријарха, наследника Светога Саве" и тиме отклонио могућност "да то непосилно дело и бреме падне на некога ко би то теже и са мање успеха носио". Звучни запис беседе Преосвећени Епископ бањалучки је заблагодарио и на томе што је Патријарх Порфирије попут својих претходника, блаженопочивших Патријараха Павла и Иринеја, "предузео апостолска мисионарска путовања, свуда тамо где живи српски православни народ". "Ваша Светости, потребна нам је Ваша помоћ и молитвена подршка, благослов Божији са којим почињемо свако добро и успешно дело у животу сваког појединца, тако и породице, Цркве и народа" рекао је Владика Јефрем и наставио: "Ми православни верујући Срби на овим просторима, непогрешиво осећамо да је наша снага у чврстој духовној вези са духовним и националним бићем нашег народа и Цркве у нашој Матици. Чак и сада када смо силом политичких прилика подељени, остајемо један духовни и национални простор, у томе је наша снага и надање", рекао је Епископ бањалучки у свом поздравном слову. Владика Јефрем је подвукао тешке услове у којима српски народ у Републици Српској живи, али и оценио да "ми, многострадални српски народ, имамо много врлина, али и недостатака". "Неслога и нејединство као да су наш усуд" рекао је Владика Јефрем и наставио: "Бавимо се сами собом и дајемо прилику противницима да то додатно користе против нас. Ваша Светости благословите нас и поучите како да правилно и одговорно живимо и радимо, како би и ми и други око нас, видећи наша добра дела, прославили Оца нашега који је на небесима", рекао је Преосвећени Епископ бањалучки г. Јефрем завршавајући свој поздрав Патријарху Порфирију. Извор: Радио Слово љубве

Ново издање емисије Богослужбене особености празника српских светитеља на таласима Радио-Беседе, посветили смо свештеном спомену на светог и богоносног оца нашег Пајсија Јањевца, патријарха српског. Новопросијавши светитељ из рода нашега, патријарх Пајсије Јањевац био је један од највећих поглавара Пећке Патријаршије из времена ропства под Турцима. Он је своје високо црквено достојанство и сјајну јеванђелску просвећеност спојио са божанским врлинама молитвености, дуготрпљења и смирења, а посебно трудољубља и апостолског пожртвовања за своjу од Бога поверену му паству. Његово патријарашко служење било је усмерено на распростирање јеванђелске вере, хришћанске просвећености и културе. Проповедао је Јеванђеље Христово личним примером и живом речју, али и књигом, иконом, унапређивањем лепоте храмова и богослужења, састављањем житија и светих служби; ходећи свагда стопама Светога Саве показао се његовим достојним наследником и стао у ред светих архиепископа и патријараха пећких: Арсенија, Никодима, Данила Другог, Јоаникија, Макарија и осталих који свето поживеше и Богу угодише. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Прави пастир никад не бежи од свог стада. Напротив, он „полаже своју душу за овце”. Управо тако је поступио и патријарх Порфирије – без обзира на опасност, он је одлучио да треба да буде тамо где га очекују. Петог септембра 2021. године у Цетињском манастиру у Црној Гори обављено је устоличење новоизабраног Митрополита црногорско-приморског Јоаникија. Устоличење је било под огромним притиском и до последњег тренутка је постојала опасност да ће бити отказано. Дан раније неколико десетина младића, који себе називају „патриотама“ Црне Горе, блокирали су улаз у манастир и обећали да ће да прекину свечану службу на Цетињу. Заиста, ујутро на дан устоличења, „патриоте“ и „националисти“ су организовали сукобе са полицијом, у којима су четири особе повређене, а главни организатори нереда ухапшени. Пред демонстранте је био постављен задатак да спрече устоличење митрополита Јоаникија у Цетињском манастиру, главној светињи Црне Горе. То је било потребно како би се изразила главна идеја идеолога тих нереда да владику Јоаникија народ Црне Горе не подржава, јер је он присталица „великосрпског национализма“. Спречивши устоличење на Цетињу и присиливши да се одржи у Подгорици „националисти" би вероватно касније прогласили тај чин нелегитимним. Било како било, напета ситуација на Цетињу довела је до тога да су епископи из других помесних Православних Цркава били приморани да се врате у Подгорицу, где су заједно одслужили Литургију. Власти су такође убедиле Патријарха српског Порфирија да је Подгорица најбоља опција која би гарантовала његову безбедност. На крају крајева, демонстранти су били непријатељски расположени и од њих се могло очекивати да предузму најрадикалније кораке који би неизбежно довели до насиља и физичког обрачуна. Аргументи државног врха и полиције деловали су прилично уверљиво, па чак и да их је патријарх Порфирије прихватио нико не би осудио његову одлуку. Међутим, сви рационални разлози за отказивање одласка на Цетиње били су немоћни пред једним контра аргументом: манастир је канонска територија Српске Патријаршије, а тамо се, унутар зидина манастира, увек одвијало устоличење митрополита Црне Горе. Штавише, и на Цетињу, и у Будви, и у Улцињу и у Подгорици налази се стадо Српског Патријарха. А прави пастир никада не бежи од свог стада. Напротив, он „полаже своју душу за овце “ (Јн. 10, 11). Управо је то учинио патријарх Порфирије - упркос опасности одлучио је да треба да буде тамо где се то од њега очекује и да учини оно што је његова дужност према Богу и Божјем народу. Стога је Патријарх српски ипак и упркос свему стигао у Цетињски манастир, где је началствовао Божанском Литургијом током које је обавио устоличење митрополита Јоаникија. Заиста, Патријарха је чувала војска, био је прекривен посебним штитовима који га чували од могућих снајперских метака. Стога ће неко рећи да поступак Патријарха није толико херојски. Међутим, то није случај. Прво, нема сумње да би предстојатељ Српске Цркве у сваком случају отишао на Цетиње, чак и да тамо није била полиција. Безбедност и заштита Патријарха је била иницијатива државе, а не његова лична. Друго, видео снимак Патријарховог доласка јасно показује да се не крије ни пред чим и ни пред ким. Не плаши се, већ иде тамо где треба. Његов поступак је свима за пример. На крају крајева, у нашим животима често постоје тренуци када морамо да направимо избор - да прихватимо околности и одустанемо или да ипак испунимо своју мисију без обзира на све? Поступак патријарха Порфирија јасно је сведочанство да је он прави пастир свог стада. Сваки становник Црне Горе видео је да се предстојатељ Српске Цркве не брине за себе, не брине о својим интересима, већ о Цркви и ставља на прво место испуњење Јеванђеља. Очигледно да устоличење митрополита Јоаникија још једном сведочи о истинитости Цркве и добар је пример победе Христа над земаљским силама. Искрено се радујемо што је Господ поклонио својој земаљској Цркви још једног правог пастира – патријарха Порфирија и надамо се да ће он и даље бити надахнуће и инспиративан пример за милионе православних хришћана! ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа баришевског г. Виктора (Коцабе), викара Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, објављен на https://blogs.korrespondent.net/blog/world/4395001/, превео: мр Николај Сапсај. Извор: Инфо-служба СПЦ

Устоличење митрополита Јоаникија сада је иза нас. Памтићемо га по нередима, пријетњама, запаљеним гумама и баченим каменицима, по искаљеној мржњи, али и по снази коју Српска Црква има и мора имати да би српски народ преживио и надживио своје џелате. Да смо данас попустили, попуштали бисмо довијека, а у том попуштању изгубили бисмо себе. Да смо одустали од устоличења на Цетињу, сутра би нам забранили да се обави устоличење патријарха српског у Пећкој Патријаршији, а прекосутра би тако било у Загребу, Љубљани, Призрену, Сарајеву, Петровцу... То је логика моћи овога свијета. Ако неком раније није било видљиво, од данашњег дана свима је кристално јасно да је Српска Православна Црква кичма народа српског, његова највећа снага. Кад држава закаже, Црква је ту као стуб око којег се народ окупља. Зато смо и надживјели пет вијекова ропства. Гдје год се Црква избори за свој опстанак, опстаће и Срби, опстаће ћирилица, опстаће језик и вјера. Није подгорички дахија остао усамљен у свом србофобном лудилу, већ му се придружио и новосадски аутономаш Чанак, осокољен подршком другосрбијанских квазиинтелектуалаца, исфрустрираних свакодневним јачањем државе Србије. Логистичку подршку, у виду несувислих изјава, исказао им је и сарајевски мултикултуралиста Бакир Изетбеговић, који је у предаху од лажне мултиетничности, прозвао Српску Православну Цркву да се већ два вијека мијеша у политику, не видећи, притом, да Српска Црква вијековима чува свој народ од политике коју му нуде он, Ђукановић, Чанак и њима слични. Надживјело је српско православље султане из Стамбола, подле млетаче дужде, хабсбуршке цареве, усташке поглавнике и нацистичке канцеларе, па ће надживјети и све нас, али и оне који вјерују да ће њихова мржња запечатити српске храмове и манастире, те да ће њихово насиље угасити неугасива кандила наше вјере. Узалуд се труде, узалуд се надају. Цетињска побједа, овјенчана подгоричком радошћу, не треба да нас опије, да нас уљуљка и умртви, већ да нас оснажи, како бисмо исправљали себе, у свему, сваки дан и на сваком мјесту. Никада не требамо атаковати на нешто што није наше, али исто тако, по цијену живота, требамо бранити своје светиње, огњишта и гробове. Ако нам је наш живот једина и највећа вриједност, онда смо се узалуд родили. Ако немамо живот коме и за кога дати, онда нити смо вољели нити смо били вољени, онда смо остали закључани у сопственој трулежи и ништавилу. Свака љубав се жртвом мјери! Зато нека нам данашњи дан послужи као лекција, као спасоносна поука из које ћемо црпити снагу за будуће борбе којих је препун живот свакога од нас. Ваља нам се изборити са самима собом, а потом ћемо, чувајући име српско и вјеру православну, завриједити благослов уснулих предака, којима дугујемо то што данас, са поносом, јесмо. Они су због вјере и имена на колац набијани, у јаме бацани и живи спаљивани, али нису поклекли, знајући да ће сви Богу положити рачун, за све. Да нам живе на многаја љета свјатјејши патријарх Порфирије и новоустоличени митрополит Јоаникије, а на свима нама нека је благослов Светог Петра Чудотворца Цетињског, који нам је још ономад казао: „Ко учини колико је кадар, учинио је колико је дужан!“ Епископ бихаћко-петровачки Сергије

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, изговорена на празник Преображења Господњег, на литургијском сабрању у храму Светих апостола Петра и Павла у Добоју.

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије поводом посете Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Епархији зворничко-тузланској и Граду Добоју, дао је изјаву Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке. Повезане вести: Добој и Српска шире руке патријарху Порфирију - мурал са ликом Патријарха српског Епископ Фотије: У име Господње Најава: Патријарх Порфирије у посети Епархији зворничко-тузланској Долазак нашег Патријарха Порфирија у Епархију зворничко-тузланску и Град Добој је велики догађај за нас, Православне србе наше Епархије и читаве Републике Српске, истакао је Епископ зворничко-тузлански, и додао: Када долази наш патријарх, он је духовни отац нашега народа, долази да нас поучи, долази да нас обиђе, долази да нас види, и то је увек једна духовна смотра да покажемо шта смо учинили и шта требамо да чинимо, којим путем да идемо. Радујемо се сусрету са њим, то је прилика да кренемо новим путем, да кренемо са новим снагама у заједништву и благослову, нагласио је Епископ зворничко-тузлански г. Фотије у изјави за Телевизију Храм, а поводом посете првојерарха наше помесне Цркве Епархији зворничко-тузланској и Граду Добоју. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

-Патријарх Порфирије: Љубав и пажња су једини аутентични контекст нашег постојања у којем можемо да нађемо смисао живота- Доносимо предавање Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија (тада Епископа јегарског, викара Епископа бачког) о хришћанској љубави. Предавање је у присуству Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског г. Теодосија, одржано у Дому културе Грачаница, 27. марта 2014. лета Господњег. Није могуће волети Бога ако немамо љубави према ближњем. Ко је наш ближњи? Ближњи је сваки човек, зато што је сваки човек створен по слици и прилици Божјој, у том смислу, ми смо призвани да јасно и чисто волимо свакога човека, истакао је Патријарх Порфирије. Патријарх је том приликом јасно поучио сабране како да поступају према људима који их одбијају и чине им неправду, рекавши: Ако нам неко чини неправду, зло и одбија нас и нашу љубав, ми смо тада позвани да будемо исправнији и да усрдније испуњавамо заповест о љубави коју нам Господ даје, јер ћемо тако у љубави Христовом љубављу преображавати све око себе. Најлепши пример су нам светитељи Божји који љубављу Христовом преображавају све, у чијој близини зверови постају питоми, и у чијој близини стихије се умирују. Наша љубав према Богу се потврђује и показује у односу на ближње, јер је љубав према Богу покретач нашега живота, она се на свакоме месту потврђује, а нарочито у нашем односу према свакоме човеку, поучио је патријарх Порфирије. Све што чинимо у овоме свету и животу, а тиче се наших ближњих, ми чинимо Богу. Ако смо речју увредили свога брата, ако смо му мислима завидили, ако смо му желели зло, ако смо било шта лоше учинили било ком човеку, ми смо Христу учинили, зато што је сваки човек Његова икона, закључио је свјатјејши владика. Извор: Ризница литургијског богословља и живота