Претражи Живе Речи Утехе

Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем је 22. октобра 2021. године, после одслужене доксологије у придворном храму Свете Тројице у Бањалуци, топлом речју добродошлице поздравио Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија, подсетивши да је Свјатјејши ранијих година више пута био у Бањалуци, али да у својству српског Патријарха долази први пут. Владика Јефрем је, пре свега, заблагодарио Патријарху Порфирију што је смерно приклонио главу и прихватио "тешки крст српског патријарха, наследника Светога Саве" и тиме отклонио могућност "да то непосилно дело и бреме падне на некога ко би то теже и са мање успеха носио". Звучни запис беседе Преосвећени Епископ бањалучки је заблагодарио и на томе што је Патријарх Порфирије попут својих претходника, блаженопочивших Патријараха Павла и Иринеја, "предузео апостолска мисионарска путовања, свуда тамо где живи српски православни народ". "Ваша Светости, потребна нам је Ваша помоћ и молитвена подршка, благослов Божији са којим почињемо свако добро и успешно дело у животу сваког појединца, тако и породице, Цркве и народа" рекао је Владика Јефрем и наставио: "Ми православни верујући Срби на овим просторима, непогрешиво осећамо да је наша снага у чврстој духовној вези са духовним и националним бићем нашег народа и Цркве у нашој Матици. Чак и сада када смо силом политичких прилика подељени, остајемо један духовни и национални простор, у томе је наша снага и надање", рекао је Епископ бањалучки у свом поздравном слову. Владика Јефрем је подвукао тешке услове у којима српски народ у Републици Српској живи, али и оценио да "ми, многострадални српски народ, имамо много врлина, али и недостатака". "Неслога и нејединство као да су наш усуд" рекао је Владика Јефрем и наставио: "Бавимо се сами собом и дајемо прилику противницима да то додатно користе против нас. Ваша Светости благословите нас и поучите како да правилно и одговорно живимо и радимо, како би и ми и други око нас, видећи наша добра дела, прославили Оца нашега који је на небесима", рекао је Преосвећени Епископ бањалучки г. Јефрем завршавајући свој поздрав Патријарху Порфирију. Извор: Радио Слово љубве

Храм Покрова Пресвете Богородице, најстарија светиња у Ваљеву (подигнута 1856. године) и споменик културе од великог значаја, прославила је празник своје небеске заштитнице. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање епархијског свештенства и протојереја – ставрофора Стојадина Павловића и Сретена Младеновића, Ваљеваца са службом у Београду. Богослужење је појањем улепшао Црквени хор „Хаџи Рувим“ под управом Милице Степановић – Бабамилкић. Иако не спада у дванаест великих празника Господа Христа и Богородице, те је у црквену литургику придодат у новијем времену, празник Покрова Пресвете Богородице велики је, јер славећи га оживљавамо догађај из 10. века у Цркви Влахерни у Цариграду, када се Мајка Божја јавила Светом Андреју јуродивом и ученику му Епифанију. Догађај у коме се, по вери и молитви светитеља предатог „подвигу лудости за Христа“, јавила Царица небеска и показала да на земљи непрестано обитава, штитећи сав људски род својим молитвама, казао је Владика Исихије у празничној беседи утемељеној на предањском запису догађаја којег данас прославља васцели православни свет. Пресвета Богородица је заједно са свима нама и окриљује нас својим омофором. Није то само у виђењу Светог Андреја јуродивог, већ у виђењима многих светих људи. Свако од нас би могао у то да се увери, ако живимо у подвигу и ако се трудимо да живимо по јеванђељу Христовом. Пресвета Богородица је наша утеха и мајка свих нас. Не само у преносном смислу. Ми смо сви усиновљени њој преко њеног Сина, а Господа нашег Исуса Христа. Господ је, узевши на Себе људску природу, нас узео као Своју браћу и сестре. Заједно са Њиме, ми смо синови и кћери Бога Оца, а самим тим смо и синови и кћери Пресвете Богородице – казао је Епископ Исихије. Мајчинска брига и старање о Цркви Пресвете Богородице су непресушни и она је стално присутна. Зато су јој посвећени бројни храмови, међу којима и овај у Ваљеву, јер се њена заштита и посредовање пред Богом увек осећају, закључио је Владика Исихије и позвао сабрани народ да сви заједно дамо одговор на љубав Мајке Божје и прослављамо Сина њеног, Господа нашег Исуса Христа. Након Литургије је начињен литијски опход и преломљен славски колач. Братство Покровског храма, на челу са старешином протојерејем – ставрофором Зораном Јаковљевићем, приредило је свечану трпезу за све који су дошли да са њима прославе храмовну славу. У навечерје славе служено је празнично бденије, којим је началствовао протојереј – ставрофор Верољуб Младеновић, умировљени парох ваљевски, некадашњи старешина Покровске цркве. Извор: Епархија ваљевска

Ових дана, по Србији, пролазе многи лажни учитељи и пророци – индијски гуруи. Иду по Србији и хоће, наводно, да обучавају наш народ љубави. Ми имамо љубав која је у Православљу. Савршену веру и савршену истину. Нису нам потребна лажна учења нити лажни учитељи. Они су вукови у јагњећој кожи. Представљају се да су фини. Долазе у оделу јагњећем. У тој лажној хуманој науци, а у ствари су вуци грабљиви. Желе да придобију људе за своје учење и да их одвоје од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Када се овако нешто дешава, пастири словесног стада устају; као кад пастири устају да бране своја стада од вукова који их нападају. Тако и духовни пастири бране своје стадо од духовних вукова, лажних учитеља и пастира. А има их много. Представљају се као фини и хумани, а баве се ко зна чиме све. Иако истичу да је духовност њихова главна делатност, ко мало боље истражи њихово деловање, видеће да су ту примарни земаљски послови, нејасни и нечасни интереси. Зато се морамо чувати, браћо и сестре. Морамо препознавати ко је истински пастир. Да знамо свога пастира - свештеника у својој парохији, епископа у својој епархији; и свога патријарха који је на челу наше светосавске Цркве. То су наши пастири које је Бог поставио да нас воде и руководе, а не други који ће нас водити странпутицом и путем духовне погибли. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Српски патријарх Порфирије посетио је данас цркву Лазарицу у Крушевцу, граду који обележава Видовдан и 650 година од оснивања, и поручио да на данашњи дан сви морају научити лекцију кнеза Лазара који се, како је рекао, определио за веру, а не за вечеру. Определио се за веру, и то не за макар какву, већ за веру у Христа распетог и васкрслог, а не за вечеру. Наравно, није презрео вечеру, није хтео да нам каже да вечера као симбол овог света није потребна, него је хтео да каже узалуд је вечера и овај свет и било која врста победе, слава, богатство и све оно што човек може да замисли, ако нема Христа, ако није утемељен на Христу, рекао је патријарх у цркви Лазарици. Он је објаснио да је Свети кнез Лазар посведочио да је Христос тај бисер, тај угаони камен без кога не можемо и да када је он на своме месту у нашим срцима и нашим животима све остало ће бити на своме месту. И вечера и успех и слава и богатство, све ће добити свој непролазни смисао ако буде прожето Христом, ако све што будемо имали и видели као дар од Бога који смо добили да бисмо делили са другима, да бисмо своју љубав кроз то потврдили у односу на ближњег, рекао је патријарх. Он је рекао да жели да искаже велику захвалност Граду Крушевцу и свима који у њему живе у љубави Христовој и свима онима који, како је рекао, било да то знају или не знају јесу духовни потомци кнеза Лазара. "Ја сам данас био на Косову И Метохији, у Грачаници и на Газиместану, служили смо литургију. Поновићу једну реченицу коју сам тамо изрекао, наша вера је вера парадокса, онај ко хоће логички да разуме јеванђеље Христово, тај је унапред осуђен на неуспех и на промашај", навео је партијарх. Истакао је да је православна вера љубави Божије према нама и наше према Богу и да се састоји у парадоксима јер љубав је не само нелогична, она је, каже, и антилогична. Ту нема места интересу, ту има места само нашој потреби да у своје срце и душу сместимо сваког човека, а ту често наилазимо на законе који су по логици овог света неприхватљиви, то јест по законима овог света многи у нашим срцима немају места, али по закону љубави, по томе да љубите једни друге препознаће вас све”, поручио је патријарх Порфирије. Извор: РТВ

Из беседе Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија на Спасовданској литији, 10. јун 2021. године -Данас је Бог, Син Божји, узневши се на Небо, заједно са собом узнео и нашу људску природу, узнео своју Цркву. И ми смо испуњени данас тим сазнањем, испуњени слављењем Бога. На данашњи дан нама постају јасне речи Светог Јустина Поповића који наш поглед на свет назива богочовечанским погледом на свет. То је поглед не само на тварну природу и токове у њој, то је поглед на своје постојање, на смисао постојања ближњег, на смисао наших међусобних односа. На смисао свега онога што нас чини радоснима, што нас испуњава, али исто тако и на смисао у свим беспућима и урвинама овога света, на смисао када се налазимо на крсту, када пролазимо искушења. -Господ нас је на Спасовдан узнео на Небо и наша ограничења покидао. Господ је нас обезграничио, ми смо у Њему постали без почетка и краја, неограничени. И зато у нашој близини има места за свакога. Али не само у блиизини, у нашем срцу, у нашој души, у нашем наручју има места за свакога, јер се ми налазимо на грудима Савиним. А он је нас спустио на груди Христове. -Родитељи, волите своју децу, немојте само да им испуњавате жеље како вас не би болела глава од њихових несташлука. Децо слушајте своје родитеље, служите им нарочито кад постану стари. Не заборавите сузу мајчину и зној очев. Немојте говорити има времена за то. Има времена за све друго, а и за то је мало времена увек. -Верујем да ћете и ви бити радосни овог тренутка када кажем да су у овој молитвеној литији са нама узели учешће игуман манастира Хиландара отац Методије и игуман манастира Студенице отац Тихон. Молим посебно оце игумане да се са својом братијом моле за овај град и људе који живе у њему, за читав свет, да нам Бог да што више молитвеника - јер духовно здравље једног народа мери се по броју монаха у том народу - да се моле да овај град увек, да као што Београд у грбу има отворену капију, вазда има не само отворене капије него и отворена срца и душе, да се сви који дођу у овај град осете као домаћи и да сви људи независно како се моле, ком народу припадају осете не само да су добродошли него да су наша браћа. Извор: Инфо-служба СПЦ

На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег Плаче ветар са Косова равна – каже једна народна песма. Плачу милиони српских срца расејаних и изгнаних. Једна реч тешко и болно одјекује „дошљак – дошљаци“, „досељеник – досељеници“, „избеглице“. Тупо и болно одјекује јер говори да си странац међу својима, странац међу странцима, непожељан и туђ. Туђ међу својима, туђ међу онима који отеше све оно где смо припадали. Родну њиву, дедину кућу, винограде и сокаке који су спајали цркве и црквишта. Знамо да су наши и Патријаршија и Дечани и Девич и Призрен, и Хоча и свака стопа. Знамо да је наше тамо где је сада дрвеће прорасло кроз кровове и куполе. Јер да није наше, зашто би своје рушили? Стотине у једном дану! Српском народу на Косову остале су само речи псалмопевца „Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја“. Да ли ће наша деца памтити румене зоре над Метохијом? Да ли ће њихове очи сачувати зеленило косовске равнице коју таласа ветар који „плаче са Косова равна“? ПЛАЧУ, А НЕ ЗНАЈУ ЗАШТО ПЛАЧУ Упамтиће и сачуваће оно што се не заборавља. Упамтиће, јер и данас српска деца иду на Косово, па и она која се ту нису родила, која тек чуше за Косовски бој и Обилиће. Долазе, иду, не осврћу се на „богатство“, какво овде давно виђено није. Долазе и плачу, а и не знају зашто плачу, али душа зна. Враћају се у Будисавце, где нам убише Стефана јеромонаха. Нека сила, јача од смрти, развејава тмину и води српску децу од светиње до светиње. Дочекује их малобројно монаштво, ломљено недаћама. Сви живе као да су ту окамењени, као да чекају нешто што можда дочекати неће, али чекају. Опстају… постоје као споменици и сведочанство. Око њих се сабило оно мало Србаља с добром надом. Рађају се деца. У Грачаници више рођених него умрлих. Због Димитрија, дечака кога посекоше рафали… после рата, док је куповао сендвич на киоску. Остао је у локви крви с хлебом у рукама. Због њега се у Грачаници рађају деца и више их се рађа него што умире. Због Жетелаца из Старог Грацка, њих четрнаест. Отац и два сина и стриц и комшија, и сви покошени, пожњевени, сечени на комаде, печени на ауспуху од трактора. Када су пожњели, сачекала их је рука жедна српске крви. И данас у Старом Грацком Срби сеју и жању своје њиве. И кажу да није наше… КАО ЧЕКАЊЕ И НАДА И гледају нас са зидова косовских светиња Милутин краљ, и преци његови и деца његова и деца његове деце… и кажу да није наше. Гледају нас јаме још неоткопане, и кажу да није наше. Долазе странци да нас чувају, нас и наше светиње и гробове и не сачуваше ни једно, ни друго. На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег. Али са зидова нас и даље гледа Милутин, свети нам краљ, и дечански праведни Јов, и свети патријарси пећки и гробови светих мученика. И срца која сте пресадили у туђе тело проговориће уместо нас, и камење ће проговорити на шедрвану призренском. И ћутљиви монаси, збијени у своје келије и зидине, повијени у црнину сијају и говоре, јер постоје ту на том светом месту, што се Косовска земља зове. Постоје за нас, за историју, за све српство расејано и потиштено, болом рањено. Постоје, као што Бог постоји, као чекање и нада. Постоје као што Истина постоји, скривена, стрпљива, али вечна. Бране нас, чувају, присвајају и потиру, али ми знамо да је наше страдање – наше вечно постојање, као што су то знали и преци наши. Зато њихово никада неће бити туђе, јер је Божије.

Патријарх Порфирије: Свети апостол Марко је писао о Богу нествореном, о Богу без почетка и краја, који је ограничивши се телом људским дошао међу нас не случајно, не из некаквих авантуристичких побуда, не зато што је морао, него је дошао међу нас зато што је по својој суштини љубав. Бог који је љубав из љубави је створио читав свет и као круну света човека. Бог је у овај свет дошао као љубав ради нашега спасења. Поводом храмовне славе Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 8. маја 2021. године, на Марковдан, свету архијерејску Литургију у храму Светог апостола и јеванђелисте Марка на Ташмајдану. Након литије око храма и освећења славских приноса, патријарх Порфирије је произнео беседу о Светом јеванђелисти Марку у којој је истакао значај светог предања Цркве које треба да следимо како бисмо изградили јеванђељске врлине у себи. „Радујемо се данас многоструком радошћу“, рекао је патријарх Порфирије указујући да је Свети апостол Марко „први писао Јеванђеље Христово, тј. први ставио у писану реч искуство Цркве о Живом Богу који је походио људски род“. „Свети апостол Марко је писао о Богу нествореном, о Богу без почетка и краја, који је ограничивши се телом људским дошао међу нас не случајно, не из некаквих авантуристичких побуда, не зато што је морао, него је дошао међу нас зато што је по својој суштини љубав. Бог који је љубав из љубави је створио читав свет и као круну света човека. Бог је у овај свет дошао као љубав ради нашега спасења“, поручио је патријарх Порфирије. „Син Божји је дошао међу нас да пострада, да буде распет, да умре на крсту. Али и да смрт буде преварена, да прогута мамац који се зове Живи Бог и да онда он изнутра смрт обеснажи. Да обеснаживши смрт, победивши смрт изнутра, у дубинама ада, нама подари живот. То и такво искуство Цркве је забележио Свети апостол Марко у свом Јеванђељу. Апостоли знају умом Христовим да су људи слаби и да су најчешће не само склони да измишљају, него и оно што постоји склони су да извитопере. Наша вера је вера Светог апостола и јеванђелисте Марка. Наша православна вера од самог рођења нашег народа у Христу, обликовала је наш народ, његову културу, његов поглед на свет. Православна вера није само део нашег идентитета - вера у Васкрслог Христа, на православан начин, јесте сам темељ и извор сваког другог идентитета. Не постоји ништа што је наше а да није православно и све што је наше не постоји а да нема на себи православни печат“, беседио је патријарх Порфирије. „Православна вера није нешто што нас чини гордима већ управо супротно. Управо та истина - да смо благословени Богом добили залог вере православне - чиниће нас увек одговорнима. Одговорнима на јеванђељски начин према себи, према својој породици, према својим комшијама, према својим суграђанима, према свом народу, према свему ономе што је наше. Одговорима према својој држави, али одговорнима и за читав свет“, закључио је патријарх Порфирије. Његовој Светости Патријарху г. Порфирију саслуживали су старешина Подворја Московске Патријаршије у Београду протојереј Василије Тарасјев, архимандрит Данило (Љуботиња), протојереј-ставрофор Радич Радичевић, протојереј Сава Петровић, јеромонах Сава (Бундало), јереј Миодраг Ристић, ђакони Радомир Врућинић, Владимир Руменић и Никола Костић, као и ипођакони Владимир Јелић и Његош Стикић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, који је и администратор Епархије загребачко-љубљанске, служио је 28. марта 2021. године, у другу недељу свете Четрдесетнице посвећену Светом Григорију Палами, Божанствену Литургију у храму Преображења Господњег у Загребу. Саслуживало је свештенство Саборног храма. Беседећи после читања Јеванђеља, предстојатељ Српске Православне Цркве је казао да је Свети Григорије Палама, архиепископ Солуна из XIV века, ”богодолично образлагао учење Цркве” и да је то образлагање учења преточио у ”борбу и битку за заштиту монаха на Светој Гори”. Патријарх је рекао да је ”Палама, знајући да из истинске и праве вере извире истинска и права молитва, знао да је оно што монаси виде заиста јављање Бога живога”. ”Често смо склони да делимо људе на оне који припадају нама, који су наши, који верују и на оне који су изван тог простора, на невернике. Тада оне који не верују осуђујемо и оптужујемо, чак их проглашавамо и за узрочнике многих невоља које нас сналазе”, упозорио је Патријарх. Указао је на потребу да хришћани негују свест о томе да се све одвија по промислу Божјем и да, како онда када добро долази, тако и онда када долазе невоље, постоји разлог који је изван и изнад наших могућности поимања, ”увек постоји један разлог за који само Бог зна.” Истакао је да, према томе, када наилазимо на невоље, не треба да кривимо друге, нарочито не називајући их својим непријатељима. ”Када је добро, треба да будемо скромни и смирени, а када наиђу невоље, треба да завиримо у своје срце и душу, да видимо чиме смо то допринели да невоље буду такве какве јесу или шта можемо учинити у себи и на себи да оне буду мање. Ми не делимо људе на наше и туђе, не делимо их самољубиво и гордељиво, називајући себе и само себе Богу милима, јер ми смо верници, ми верујемо у Бога, а оне друге који не верују у Бога или верују другачије него ми, да они нису мили Богу”, рекао је Патријарх. Осврнуо се и на догађај описан у прочитаном Јеванђељу у ком четворица приносе Христу одузетог човека, непокретног од болести. Према јеванђељском опису, болесника су довели Господу и молили Га да исцели одузетог. Патријарх је истакао да, судећи по јеванђељском опису, болесник није имао веру, али и да Господ, истовремено видјевши веру оних који су довели болесника, због њихове дубоке, истинске и праве вере, исцељује неверног болесника. Патријарх је нагласио да Господ, као ни писац Јеванђеља, не улазе ни у какву другу анализу нити постављају питање због чега невољник болује од тешке болести, зашто не верује, већ показују да и ми треба да продубљујемо своју веру као дар који смо добили од Бога. ”По мери ширења добра у свету и простору у којем живимо, показује се и наша вера. Ако има више зла и невоља, значи да наша вера нити је исправна, нити је снажна нити је чиста”, кaзао је Првојерарх Српске Цркве. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Послије два специјална броја „Светигоре“, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске, из штампе је изашао 290, редован, број који нуди најразноврсније текстове и теме. На насловној страни је Његова светост патријарх српски господин Порфирије, чији су се животопис и бесједа са устоличења „Христос је наша мера, наш покретач и наше огледало“ нашли одмах након живописних фотографија са устоличења 19. фебруара 2021. године, у Саборној цркви у Београду. Остале текстове су украсиле фотографије и репродукције икона појединих ранијих патријараха Српске православне цркве, почев од Светога Саве, који је „српском народу дао најпоузданију вриједносну оријентацију јер је то оријентација око олтара и Христове жртве“, како каже проф. др Богољуб Шијаковић у тексту „Оријентир и тачка ослонца“. На основно људско питање – да ли постоји нада да живимо вjечно – одговара eпископ пожаревачко-браничевски др Игњатије Мидић у чланку „О саборности цркве“. Саборност, односно црквено уједињење и допринос том уједињењу Митрофана Бана предмет је рада професора Драгана Радомана. Док се мр Драган Г. Каран осврће на саборност мале цркве, односно пише на тему „Пастирска брига о породици – цркви у малом“, игуманија Јелена (Станишић) нас подјећа на обнову монаштва у Црној Гори. Међу корице часописа преселило се и неколико епистоларних форми: „Писмо Светог Максима Исповједника ученику Анастасију“, које тумачи Александар Ђаковац; затим писмо патријарха Варнаве Росића (из његове посљедње Божићне посланице 1936); као и писмо Хилде Дојч, Јеврејке из Београда, упућено из логора са Сајмишта другарицама ван жица. Поред богословских тема, као што је „Природна теологија Емила Брунера“ проф. др Владана Перишића, у избор текстова уврштени су и они који се тичу сликарства – „Ел Греко и византијско сликарство“ Константина Каварноса, књижевности – „Кафка“ Мирка Кривокапића, „Чабриновић, Верфел, Црњански, Принцип“ проф. др Горана Раичевића. Боро Солеша пише о Сплићанину и Београђанину др Петру Бокуну, са којим можете прочитати и занимљив интервју „Транзиција и губитак идентита“, преузет са сајта Манастира Лепавина. Још једaн занимљив тект, преузет из „Политикиног забавника“, „Светигора“ препоручује својим читаоцима. Наиме, Иван Лончар пише о Милошу Ђурићу – „Мудрост се патњом стиче“. А кроз патњу, ријечима апостола, „припремамо за преизобилно и неизмјерно вјечно богатство славе“, као што се у овим великопосним данима кроз пост и молитву, и уз читање душекорисних штива, међу којима је и „Светигора“, припремамо за долазак Васкрса. Уз часопис, читаоци ће на поклон добити Житија и службе Светим пећким мученицима Григорију монаху и Василију пекару. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило са свештенством служио је данас, 23. јануара, на празник Св. Григорија Ниског, Свету архијерејску литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Звучни запис беседе Сабрани на Светом богослужењу су имали посебну радост да прусуствују рукоположењу у чин свештеника ђакона Павла Божовића, дипломираног правника, вјероучитеља и дугогодишњег новинара Радио Светигоре, што су и потврдили саборним клицањем: Аксиос! Достојан! Бесједећи послије прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика је говорећи о кушању Христовом у пустињи казао да је ђаво непријатељ Божији и непријатељ људског рода, који је позавидио нашем праоцу Адаму док је био у Рају, преварио га и извео из Раја те да је од тада почела историја људског рода на Земљи. Ђаво кроз читаву историју родa људскога, како је казао, куша човјека и народе особито са три страсти: сластољубљем, среброљубљем и славољубљем. “Из њих се изводе и многе друге страсти и привезаности које постоје. Ђаво вара човјека и народе наносећи велику штету људском роду. Господа Исуса Христа послије крштења на Јордану, како каже Свето писмо, изведе Дух у пустињу да Га ђаво куша. Намјерно је Господ дошао у пустињу да би показао да је Он, као нови Адам, јачи од свих страшилишта, превара и обмана ђавола, да је дошао да га побиједи и ослободи људски род од његове обмане.” Исус Христос је постио 40 дана и 40 ноћи без хране и воде због нас у Јорданској пустињи, иако Њему није било потребно да пости. Послије тога ђаво поче да куша Господа. “Ђаво куша човјека, знајући да нема никакве силе и снаге над њим, осим уколико му човјек то сам не дозволи, односно Бог никад неће попустити искушење на човјека ако он се не саглашава са тим”, бесједио је владика Кирило, објаснивши да би ђаво могао да дјелује на човјека, он прво куша његову вољу. Тако ђаво прво предлаже Господу да ако је Син Божији учини да камење постане хљеб, али Господ Исус Христос одговара ријечима Светога писма: Човјек не живи само о хљебу него о свакој ријечи које изађе из уста Божијих. То искушење стварања неког изобиља на земљи, друштва у којем ће сви бити сити и задовољни, увијек је стајало пред људима и народима. У суштини ђаво удара на вољни дио душе човјека користећи тзв. страст сластољубља или стомакоугађања нашој палој природи. Ту страст, како је истакао, Господ Исус Христос је побиједио у пустињи имајући чврсту вољу да служи Богу, говорећи нам о чему би требали да мислимо сваки дан. “Наша будућност је живот анђелски, а анђели живе само хранећи се благодаћу Божијом и ријечи која излази из уста Божијих”, поучио је сабране владика Кирило, додавши да је циљ уподобити се анђелском животу, бити задовољан храњењем благодати и ријечи Божије. Занимање да будемо хришћани, слуге Божије, треба да нам буде главно занимање, поручио је владика, додавши да све остало, што нам је потребно за испуњење неких земаљских наших циљева, треба да нам је другостепено јер су то само пролазна задовољства: “Бити слуга Божији, учити се ријечи Божијом припрема нам вјечни живот. Човјек мијења и претпоставља прах и пролазност вјечности, не разумијевајући да га ђаво куша кроз ту страст сластољубља или угађања својој палој природи.” Говорећи о другом искушењу којим је ђаво кушао Господа, Преосвећени је подсјетио да је ђаво почео да цитира Свето писмо, наравно, погрешно га тумачећи. Он је нагласио да су све секте, сви расколи, јереси, настале управо из погрешног тумачења Писма. Наиме, ђаво је извео Исуса на врх цркве рекавши: Ако си Син Божији, скочи доле, јер је писано: ‘Анђелима својим заповиједиће за тебе, и узеће те на руке, да како не запнеш за камен ногом својом‘. Али Христос прозирући његово лукавство одговора да је у Светом писму написано: Немој кушати Господа Бога свога. Иако је то искушење узношења изнад Цркве стајало увијек пред цивилизацију људску, Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички је мишљења да је свој врхунац достигло у научном и технолошком развоју наше савремене цивилизације. Наиме наука и техника су напредовале и то, по његовом мишљењу, није против Бога. “Човјеку је Бог дао да ствара јер је створен као боголико биће. Међутим, у једном тренутку научници, владари, који су видјели сва та достигнућа, помислили су да могу без Бога, без Цркве, да је наука паметнија од Цркве”, истакао је Епископ Кирило, нагласивши да Бог увијек изнова подсјећа човјека да не може без Цркве и без Бога, јер Црква у себи садржи знања о пуноћи откривења Бога у овоме свијету у човјеку па самим тим и сва потребна знања. Треће искушење које је ђаво поставио пред Христа било је да ће Му дати сву власт овога свијета, што може да се тумачи као славољубље, али и среброљубље, јер се често људи саблажњавају великим имањима и таквих је било много у историји људског рода. Међутим, Господ му је рекао ријечи, које и ми сви треба да кажемо таквом кушачу који нам нуди некаква царства која он у суштини и не посједује: Иди од мене, Сатано, јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи! “Треба да знамо ма колику власт да имамо у овоме свијету, били професори, господари, владаоци, да је Бог изнад свега тога. Једино нам Бог може дати лијек бесмртности. Својим домостројом спасења Он је то даровао људском роду, а на нама је да ли ћемо то и прихватити”, поучио је сабране владика. Преосвећени Епископ Кирило на крају своје литургијске бесједе казао да на основу одговора Христових на ђаволско кушање, можемо да закључимо да морамо да изучавамо Свето писмо, Свете књиге, Свете оце, јер се у њима налази сва мудрост која нам је потребна за спасење. “Ако будемо у томе ревносни, слушајући Цркву Божију, наше архипастире и пастире, увијек ћемо моћи да дамо одговор на свако кушање ма од кога долазило. Наше главно занимање је бити хришћанин, бити слуга Божији. Све остало треба да радимо, да обезбјеђујемо храну и за себе и за своју породицу, и све друге ствари, да се бавимо умјетношћу и науком, све то је Бог дао човјеку, али човјек увијек треба да зна да Господу Богу јединоме треба да се клањамо и Њему јединоме служимо”, казао је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. На крају Свете службе Божије, благословећи ступање ђакона Павла у узвишени свештенички чин, Преосвећени владика Кирило је подсјетио да је отац Павле из часне и знамените куће Божовића из Црмнице. “Како већ сви добро знате, он је много присутан у медијима. На Радио Светигори је дугогодишњи сарадник, а посебну улогу је имао у интернет литијама, гдје је успјешно пренио дух Литија у интернет простор.” Владика је указао и на јеванђелску синтезу старог и новог, исказујући увјерење да ће и отац Павле управо то посвједочити својим пастирским дјеловањем и животом: “Он је као мудри књижевник који се научио Царству Божијем и износи из своје ризнице и старо и ново, што је јеванђелско правило. У преносном смислу треба знати користити савремене технологије у мисији Цркве, али не треба запоставити ни старо, што значи да ће он управо све оно што поручује преко савремених технологија примијенити и у пастирском раду.” Након Преосвећеног Епископа Кирила сабранима се обратио старјешина дворске цркве на Крушевцу, протојереј-ставрофор др Борис Брајовић: “Сваки свештеник од Мојсија па до данас зна да је постављен над имањем Његовим – Господњим и да је слуга радости наше! Ми смо призвали нашега ђакона Павла на љубавну тајну свештенства, како рече наш владика Кирило, у коју га је увео наш Митрополит Амфилохије кроз своју духовну дјецу Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, администратора Митрополије црногорско-приморске и Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила.” Прота Борис је нагласио да пут којим треба свештеник да иде јесте пут Митрополита Амфилохија, а то је пут истине, пут на којем свештеник нема шта да крије, већ свијетли својим примјером свима који су му повјерени: “Данас оцу Павлу могу само да пренесем оно што смо ми ђакони, свештеници, служитељи Цркве Христове научили од нашега Митрополита. А то је, оче Павле, онај пут којим треба свештеник да иде. Да оно унутрашње буде као оно спољашње, дакле, да свештеник нема шта да крије. Свештеник је, оче Павле, као жижак на свијећи на којем се укрштају Божански и људски зраци, да освијетли пут онима који су му повјерени”, поучио је новог свештеника отац Борис. На крају протојереј-ставрофор Борис Брајовић је поручио да је Митрополит Амфилохије живио и учио примјером љубави према човјеку без обзира на све, односно, примјером љубави каквом је управо Бог заволио човјека: “Не заборави, оче Павле, да се никад не жестиш и не љутиш на друге. Воли друге када немаш никаквога разлога да их волиш! Томе нас је научио Митрополит! Да волимо оном љубављу којом је Бог заволио нас!” Извор: Митрополија црногорско-приморска

На дан светих двадесет хиљада мученика Никодимијских у Доњем манастиру Острог свету архијерејску литургију служио је епископ буеносајрески и јужноцентралноамерички г. Кирило. Владици Кирилу су саслуживали протосинђел Сергије, јеромонах Владимир, јереј Бојан Радусиновић, јереј Ранко, јерођакон Зосима, јерођакон Роман. Извор: Манастир Острог

У понедељак, тридесети по Духови, Преосвећени Владика Јован Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке, служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродром. Преосвећеном су саслуживали: протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, јереј Александар Мирковић, јерођакон Василије (Старовлах), јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирао је господин Владан Степовић. Звучни запис беседе Данашње Јеванђеље нам говори о томе како су фарисеји тражили од Христа да им покаже знак са неба да би њему поверовали. По прочитаном Јеванђељу по Марку, Преосвећени се обратио верном народу: “Из данашњег Јеванђеља говори нам како су се фарисеји сусрели са Христом, и хтели су да кушају Господа. А то кушање се састоји да он њима покаже знак са неба. И овде свети апостол Марко каже да је Христос уздахнуо духом својим и рече: зашто овај род знак иште? Зашто је Господ уздахнуо? Зато што фарисеји нису никада искрено прилазили Христу, него су стално прилазили да га кушају, не би ли га негде ухватили да Он не уме њима да одговори на њихова питања, или да буде збуњен. Господ уздахну, зато што су они фарисеји тражили знак са неба. Зато што они траже оно што није у њиховој моћи и што не требају да траже, јер знак са неба. Знак са неба зна се када ће доћи, а тај знак ће доћи када буде био Други Долазак Господа нашега Исуса Христа на овај свет. Овај догађај који се догодио фарисејима са Христом, десио се после великога чуда, када је Господ Исус Христос нахранио оних пет хиљада људи у пустињи, и Христос када их је нахранио, Он је одмах отишао од тога народа. Зашто? Управо због тога плашећи се саме побуне народа, да због овог чуда не направе једну побуну и да Христа прокажу царем на овоме свету. Зашто? Јер у Христово време Месијанска очекивања су била тако снажна, да је народ чврсто веровао да ће Месија постати управо цар Јудејски, који ће обновити јудејско царство и који ће их ослободити од римске власти. Христос је више пута понављао браћо и сестре, да Његово Царство није од овога света, и да он не долази да било кога ослободи од било чије власти и да Он долази и да је дошао да ослободи човечанство и човека од греха које цело човечанство држи у ропству смрти. Зато је дошао Господ да нас спасе од греха и смрти. Христос чудима која чини не-јеврејима показује да је дошао на свет ради свих људи, а не само ради једнога народа (у овом случају Јудеjског). Фарисеји су тражили знак са неба. То њихово тражење није био прави знак који би њих раздрмао, него су они тражили неке наивне и просте знакове. На пример тражили су да Христос заустави Сунце, да пошаље муњу са неба, да заустави ветар итд. Фарисеји су то тражили мислећи да ако Христос не може да одговори на њихова тражења, онда ће га оптужити да није моћан, да не чини чуда сам од себе, да чини чудо помоћу ђавола, а пошто ђавола немаш овде сада, зато ти не можеш да испуниш наше жеље и да учиниш оно што ми тражимо. То друго време, Христос говори о њему као Другом доласку када ће се небеске силе покренути, Месец помрачити, Сунце своју светлост изгубити, када ће се гробови отворити и мртви устајати. Е то су прави знакови које ми очекујемо и не треба друге знакове да тражимо браћо и сестре”. Преосвећени се дотакао људи тврдога и непокорнога срца, који не желе да исправе свој живот: “Из данашњег Јеванђеља видимо да Христос одлази од фарисеја. Зашто? Зато што су били непоправљивог срца… Али ако у човеку нема жеље за истинским покајањем, и мењањем. Често желимо да се променимо на свој начин, ништа од те поправке нема, од таквог човека кажу свети оци: дигни руке. Зашто? Не дај благослов ономе који ти не тражи благослов. Немој га насилно терати да се поправља, јер од такве поправке нема користи ни душа ни тело његово. Слобода је човекова хоће ли се поправљати, хоће ли постати снажан и имати духа Божијега у себи да би се поправљао, и зато су покајање и смирење први знак да хоћемо да се исправљамо да прихватимо поправку и савет. А онај који је огрезао у злу, он неће да прихвати никакав савет ни поуку, него из своје тврдоглавости: “тера по своме” како је то говорио патријарх Павле. Када хоћемо, желимо да се исправљамо и мењамо на боље онда ћемо са послушношћу и смиреношћу слушати и Бога и Цркву и Јеванђеље и онога који ти указује на поправку. Када то урадимо онда ћемо обрадовати себе јер смо видели да смо учинили промену. Учинићемо радост и самоме Богу Који чека нашу исправку и поправку браћо и сестре. Коме не треба поправка? Гордом човеку. Он све мисли да зна, и не само што мисли да зна него и показује да зна, а уствари показивање знања је најдубље незнање, јер какво ти је знање ако не прихваташ Реч Божију? Ако не живиш Речју Божијом? Зато браћо и сестре обрадујмо и себе и Бога и друге што ћемо се поправљати и што ћемо тражити сами себе поправку а не да чекамо да се други поправе па ћу се ја поправити. Не. То хришћански није, хришћански је да ја учиним први корак, а када се ја поправим онда ће онај бити исправљен и поправљен. Бог вас благословио.” Извор: Епархија шумадијска

Дана 16. новембра 2020. упокојила се у Господу госпођа Смиљка Кривокапић, рођена Милин, попадија почившег протојереја ставрофора, архијерејског намјесника бококоторског, оца Момчила Кривокапића. „Мала црноока“ На Ђурђиц, 16. новембра 2020. године, упокојила се у Господу протиница Смиљка Кривокапић, рођена Милин, супруга блаженопочившег архијерејског намјесника бококоторског протојереја-ставрофора Момчила Кривокапића. Дан након Видовдана 1949. године Оливера Милин, супруга чувеног проте Лазара Милина, дугогодишњег професора и декана Православног богословског факултета у Београду, апологете и писца, донијела је на свијет њихово најмлађе чедо Смиљку. До тада су кућу Милина већ красила дивна дјеца: Србољуб, Милена и Драган. Кратко вријеме након Смиљкиног рођења, ова благочестива породица се сели у Београд, гдје отац Лазар добија службу у цркви Ружици, на Калемегдану. Смиљка у Београду завршава основну школу и гимназију, а потом уписује и Филозофски факултет, на којем студира етнологију. Негдје у том периоду упознаје дивног и стаситог момка Момчила Кривокапића, свршеног студента теологије и тадашњег чтеца блаженопочившег Патријарха Германа. Међу њима се рађа љубав за вјечност и уз благослов оца Јустина Ћелијског, њих двоје крећу за Котор, у којем ће као незаборавни прота и протиница усадити своје кости. Присјећајући се њихове младости, отац Момо је често са пуно љубави знао да каже како је у Београду упознао „малу црнооуку” са којом је одлучио да свије породично гнијездо. Та „мала црноока” је удавши се за њега постала његов највећи и највјернији саборац у дужој од пола вијека борби за оживљавање Котора и враћање Бога у душе тамошњег народа. У љубављу испуњеној заједници изродили су четворо Кривокапића: Милицу, Немању, Милоша и Павла, а оној њиховој духовној дјеци и унучади, која су се њиховим трудом, жртвом и љубављу, кроз Литургију и вјеронауку родила за Христа, ни броја се не зна. Сами Господ ће их сигурно још умножавати кроз вјекове. Брига о породица и часови вјеронауке нису били једини подвиг протинице Смиљке. Била је члан СПД „Јединство” и чланица Кола српских сестара. И уопште све оно што је била брига њеног супруга, што је требало покренути, подржати или утегнути тако да блиста, Смиљка је била ту да да свој допринос. Није запостављала ни своју професију. Радила је у Заводу за заштиту споменика културе у Котору и на тај начин показивала примјер младим женама, да се уз труд и добру организацију може постићи све. Тиха, али бритка сабља кад затреба, како је да опет споменемо отац Момо волио да је опише, живјела је за друге, за Цркву, за своју дјецу, а сада када осмотримо тренутак њеног одласка, чини нам се да је највише живјела за свог вољеног оца Мома. Чини се да је све оно што је жељела у овом животу успјела да види, али да се њега ипак није довољно нагледала, иако је цијели свој живот дала да га испрати у стопу. Има ли веће жртве и хришћанске похвале на овом свијету за једну супругу и мајку? Не, нема! А кад је тако, иако тугујемо због још једног великог губитка за нашу Цркву, радујмо се њиховом сусрету у Царству Небеском, тамо где ће се им се душе са Господом вјечно радовати! Вјечнаја памјат, нашој милој протиници Смиљки Момовој. Госпођи Смиљки са поштовањем и љубављу Поносне и ожалoшћене породице, Часни оци, Браћо и сестре, у чије име се и обраћамо, Српско пјевачко друштво „Јединство“ (1839) у Котору и Коло српских сестара Котор тугују за изненада преминулом заслужном, брижном и активном чланицом ГОСПОЂОМ СМИЉКОМ КРИВОКАПИЋ, протопрезвитером, како ју је ословљавао блажене успомене почивши Митрополит Амфилохије. Несрећне околности, изазване овом пошасти која хара око нас већ годину дана, приморале су нас да одустанемо од саборног испраћања и опраштања од преминулих чланова, како налаже наша ЈЕДНА, СВЕТА, САБОРНА И АПОСТОЛСКА ЦРКВА, већ да се обратимо на овај виртуелни начин. Они који познају Котор дуже од пола вијека, присјетиће се да је ујесен 1969. године овај града обасјала љепота младог брачног пара – младог витког и насмијаног новог свештеника Момчила Кривокапића и његове прелијепе супруге Смиљке, која је његовала праву мјеру између модерног и примјереног понашања. Име младог свештеника све је казивало, а за попадију смо сазнали да је из угледне свештеничке породице из Београда, те да је дипломирани етнолог. Госпођа Смиљка је у струци радила у Поморском музеју, а након оснивања и у Заводу за заштиту споменика културе у Котору. Истина, највише смо запамтили њен ангажман у оквиру и око Саборне Цркве Светог Николе у Котору. Одмах је преузела пјевницу и укључила се у рад Мјешовитог хора Цркве Светог Николе, који је био замјена за укинуто СПД „Јединство“. Често је замјењивала одсутног супруга на вјеронаучним активностима у оквиру Цркве, и изњедрила појединце јаке вјере који су достојно проносили стечено знање и наставили да обнављају све активности Црквене општине Котор. Од обнављања рада наших друштава 1994. године, Госпођа Смиљка се активира у „Јединству“ прво као члан хора, те члан Управе, а у Колу српских сестара као чланица, подстичући њихов рад, прикупљајући и давајући прилоге, и покрећући многе хуманитарне акције. Говорити о Госпођи Смиљки значи говорити и о хармоничној и нераздвојивој вези са њеним супругом прот.ставр. Момчилом Кривокапићем, парохом которским дуже од пола вијека и Архијерејским намјесником бококоторским. Стриктно се придржавала подуке са вјенчања: „...А ти невјесто узвиси се као Сара, развесели се као Ревека и размножи се као Рахиља, радујући се своме мужу, чувајући границе закона, јер тако благоизволи Бог...“. То је била њена животна водиља – срећна породица са успјешно четворо дјеце! У тој малој цркви њена улога је била значајна, о томе је често говорио и сам отац Момо. Била му је велика подршка у раду, пријатељ и попадија која је знала колико је велика његова улога духовног оца, па је самим тим и њена улога супруге и мајке била вишеструко обавезујућа. Сва духовна дјеца оца Мома су то знала, поштовала несебичност попадије Смиљке и цијенила њену пожртвованост. Изненадну смрт, прије пола године, свог вољеног супруга, стамено и господски је поднијела, не оптерећујући друге, сама носећи тежину великог и неисцјељивог бола. Опака и недокучива болест отргла ју је од нас у Зрењанину, гдје је била у гостима код кћерке. Данас сахрањујемо Госпођу Смиљку, поред оца Момчила, на Градском православном гробљу у Котору. На дијелу којег можемо назвати Алеја бесмртних чланова СПД „Јединство“, јер ту су земни остаци оснивача и одржавалаца нашег Друштва, читава његова историја. Вјерујемо да их је Творац призвао себи и да њихове душе са хором анђела и осталих бестјелесних сила пјевају „Пјесмом срцу-срцем роду“ у славу Божију и на дику цијелој васељени. Поштоване породице Кривокапић, Ненин и Милин изражавамо вам најдубље саучешће. Може ли вам бити утјеха што су поново заједно отац Момчило и његова и наша попадија Смиљка? Није лако остати у пола године без својих најближих, али вас њихово дјело обавезује да наставите њихову мисију. Госпођо Смиљка, ми као хришћани вјерујемо да сте својим животом заслужили да Вас Господ прими у Царство своје, поред ваших најмилијих. Увјерени смо да ћете Ви и непрежаљени нам отац Момо бити највећи молитвеници за наша два друштва, која се обавезују да ће наставити оно што сте нам ви у аманет оставили, а то је да „У Јединству и с Јединством свем на сусрет смјемо поћ“, као и да ћемо помагати свима који су у невољи и то ишту од нас. Задржаћемо вас у вјечном сјећању! И нека тако буде! Опело и сахрана протинице Смиљке Кривокапић У породичној гробници, уз цркву Покрова Пресвете Богородице на градском гробљу у Шкаљарима, данас је у кругу породице сахрањена попадија Смиљка Кривокапић. Госпођа Смиљка Кривокапић, рођена Милин, попадија почившег протојереја ставрофора, архијерејског намјесника бококоторског, оца Момчила Кривокапића, упокојила се у Господу 16. новембра, а над одром покојнице обратио се отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. “Над одром попадије Смиљке, покојнога проте Момчила Кривокапића, сабрани у овоме тужном и чудном времену, изговорићу неколико ријечи. Колика је тајна људски живот и колико се и рађамо и растемо и нешто радимо у животу, трагајући за неким смислом и за питањем како би најбоље било да човјек проживи овај земаљски живот. А одговор је толико јасан и Богу хвала да Господ није направио овај живот таквим да баш ништа не знамо, него у одређеним моментима на правим мјестима и у право вријеме схватамо да је Божја творевина. А живот је овај Божја творевина, саткан од једноставних истина и лако достижних задатака”, казао је о. Гојко. А та једноставна истина истина и, како је навео, лако достижни задатак јесте то да у овоме животу живимо за друге људе. “Ако живимо за себе и за само себи унапријед зацртане циљеве биће мучно и недостижно. Биће нам тешко и потрошили смо живот узалуд и безвезе. А ако живимо овај живот следујући оној Христовој заповјести да носимо бремена једни других и да ћемо тако испунити закон Христов, или она да у овоме животу љубимо ближње своје онако како љубимо сами себе, онда смо испунили закон Христов и онај задатак због кога смо дошли на овај свијет. Имамо животопис наше покојнице и имамо приче оне пастве, онога народа којем је поп Момо био икона Христова и метар за морал и метар за духовност и метар за Цркву, којом је читав овај народ мјерио што је Црква и колико нам је Бог близу”, казао је о. Гојко. Уз попа Мома, истакао је, увијек је ишла прича о попадији Смиљки. “То су биле реалне приче које су чиниле и тога попа Мома па и Цркву Христову приступачном. Попадија Смиљка је била и лијева и десна рука оцу Мому”, казао је о. Гојко, додавши да се потпуно ставила, не само у службу свога мужа, него онако како је он Цркву и Врт Божји видио и обрађивао, као “његов први и прави вртлар”. Мудра и лијепо васпитана жена из свештеничке породице Милин, била је, наставио је о. Гојко, идеална супруга још једном таквом ратнику, проповједнику и мисионару - оцу Мому Кривокапићу. Подсјетивши да је породица Милин дала интелектуалце и професоре небројеним генерацијам свештеника, ђака и студената Богословије и Богословског факултета, казао је и да су књиге и предавања оца попадије Смиљке, протојереја Лазе Милина, обишле Српску православну цркву. “ С’ краја на крај земаљске кугле његова проповијед се чула и ко је познавао покојницу, а сви ви добро знате њен лик и да она није била само неки слушалац свога оца, него је упила ту науку вриједног, доброг, пожртвованог и Богом обдареног пастира и само се као таква нашла идеална супруга још једном таквом ратнику и проповједнику и мисионару оцу Мому Кривокапићу. То је Бог тако удесио да га само можемо са овога мјеста и у овоме часу хвалити што је постојала таква жена, што је Бог дао и спојио са оцем Момом и што не би било оца Мома без Смиљке. Њено ја се претворило у попа Мома и он је с’ оба крила махао имајући такву мирну, тиху пожртвовану жену, пуну љубави, поред себе”, казао је о. Гојко Перовић. Актуелни тренутак у свијету описао је “као неки велики свјетски рат чији је реп мануо и овуда по Црној Гори, гдје свакога дана губимо најбоље”. “Ове године и Момо и Смиљка су видјели торжество Цркве Божије. Дочекали да виде крај свих оних прича, кад су млади поп и млада попадија били у времену кад се Црква гаси, кад нико не вјерује да ће у Цркви ишта бити, кад се Црква претвара у музеј у прашњаве књиге, кад се руше цркве, од оне на Ловћену, кад се руше, претварају у штале… Да виде и Момо и Смиљка крај томе чину антицрквеном. Побједу која се сада уграђује у, питај Бога какав свијет, који настаје послије ове муке која се навалила на цијелу Васељену. Док сахрањујемо попадију Смиљку јављају нам да патријарх српски опет јутрос није добро, бројимо 40 дана јер смо сахранили нашег митрополита Амфилохија. Са сваке стране чијемо неку вијест, остајемо без најбољих. Али је Бог управо тако уредио да, остајући без најбољих, ми натужнији и најрањенији, морамо бити најбољи. Јер нема никога више. Нико не оста него ми који смо до јуче били дјеца и њихови штечеви, ђакони, додавачи свијећа и људи који на сваку компликованију ситуацију питамо за савјет митрополита, попа Мома, попадију Смиљку. Е сад ми морамо бити најбољи. Што ћемо него да будемо побједници. Његов коњ, његова сабља у руке па даље докле Бог не да да и нас неко одмијени. Пјевамо данас са овога мјеста драга наша попадијо, драги наш оче Момо, наш митрополите и браћо и сестре, којима нема броја, који ових дана иду једно за другим, пјевамо пјесму ову коју смо сад чули у цркви. Сахрањујемо, али не као они без наде, него спуштамо у гроб тијела наших покојних, пјевајући радосну пјесму Богу, пјесму васкрсењу, пјесму благодарења, што смо били најбогатији људи на свијету, живећи ову бајку од живота - поп Момо, попадија Смиљка, которска црква, хор Јединство, Парохија, вјеронаука, Богословија, ђеца на све стране. Хвала Богу сви живи и здрави, сви напредни, права анђелска пјесма пуна благодарења Богу, као најљепша људска ријеч, како нас наши стари научише. Нека је попадији вјечан помен и спокој на овоме светоме мјесту, а нама да Бог да снаге да живимо као њихови насљедници и сљедбеници њиховога дјела, амин”, казао је о. Гојко Перовић. У име породице присутним се обратио, син попадије Смиљке и оца Мома, парох которски, отац Немања Кривокапић. “Ваше присуство нам јако значи, а исто толико дугујемо захвалност свима онима који су нас се сјетили, јавили, изјавили саучешће на било који начин. Исту толику захвалност дугујемо свима онима који би сигурно били данас овдје, али су послушали наш савјет да из здравствених разлога не буду ту. Свима вама дугујемо велику захвалност и надам се да ћемо имати прилике да вам ту љубав у добру узвратимо. Теби мама хвала на свему, до поновног загрљаја у Царству Божијем , Христос воскресе”, казао је о. Немања Кривокапић. Вечан ти спомен, достојна блаженства и вечног спомена, драга наша протинице Смиљка! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Са званичне интернет странице Инфо-службе Епархије бачке доносимо звучни запис беседе протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, пароха цетињског и ректора Богословије Светог Петра чудотворца Цетињског. Прота Гојко је ову надахнуту омилију изговорио на Крстовдан 2020. лета Господњег на евхаристијском сабрању у Светониколајевском храму у Новом Саду. Христово распеће је уписано у сваком могућем догађају, зато је васколика историја наша саткана од реалности Крста и Васкрсења, зато смо увек добри и благословени када смо са Богом и живимо по Његовим заповестима, истакао је прота Гојко.

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије служио је данас, 26. јула на Сабор Светог архангела Гаврила, са свештенством Свету архијерејску литургију у древном сједишту зетских епископа, манастиру Михољска превлака код Тивта, поводом славе ове свештене царске лавре, гдје са Митрополитовим благословом почиње тродневни интернет симпосиум на тему: “Хришаћанин у вријеме пандемије”. У току Свете службе Божије крштени су и миропомазани: мали Стефан, Павле (досадашњи Роберт) и Игор. Митрополит је у свештени ђаконски чин рукоположио монаха Максима, кога је првобитно произвео у чтеца. Након прочитаног Јеванђеља Високопреосвећени Митрополит је казао да је у ријечи Господњој: Ко вас слуша Мене слуша, ко се вас одриче Мене се одриче и одриче се Онога који је Мене послао, садржана најдубља истина нашега људског живота. “Они који се Христа Бога одричу, одричу се Онога који је Њега послао – Бога Оца, тако да и они који слушају оне који су Његови – ријеч Светога Јеванђеља – они признају Њега и Онога који је Њега послао – Оца небескога”, појаснио је владика Подсјетивши да данас славимо Светог архистратига Гаврила у древној светињи цара Константина, Митрополит је казао да су анђели Божији вјечна наша браћа небеска те да човјек није сам на земљи, него је заједно са Светим небеским силама, Светим архангелима и ангелима, који се уграђују у људски живот и историју. “Преко њих Бог открива своју тајну. Открива Тајну Бога Оца, најављује и Тајну Бога Сина, а такође и Тајну Духа Светога животворнога – Тајну Пресвете Тројице. Тако у древна времена, читамо у Старом завјету, како је Господ преко Архангела Гаврила и Михаила и других архангела, најављивао Свету тајну доласка Сина Божјега – Месија – искупитеља и спаситеља”, рекао је Архиепископ цетињски. Појаснио је да Господ најавио и објавио ту Свету тајну преко архангела и ангела, који су посвједочили и потврдили ријечи пророка Мојсија на Гори синајској, али и свих других пророка старозавјетних од Аврама, Исака и Јакова па све до Светога Јована Крститеља. “Архангели су они који су откривали њима ту велику и Свету тајну Божију, а онда су они свједочили и долазак Сина Божијег јединороднога у овај свијет и Духа Светога животорнога. Зато се ми сабирамо и око имена оних који су Бога прославили и око имена Светих небеских архангела и ангела, серафима и херувима, нарочито у овој светињи која је посвећана од прадревних времена управо небеским силама архангелима и ангелима: Св. архангелима Михаелу и Гаврилу.” У литургијској проповиједи владика је подсјетио да је поред ове светиње откривена и древна крстионица од времена цара Константина, која почиње да васкрсава преко нове крстионица Сузе Његошеве која је слетела са Ловћена, припремајући, ако Бог да, обнову овог сједишта зетских епископа – Манастир Светих архангела Гаврила и Михаила. Помолио се да Бог уразуми и власт да дозволи да ова светиња, која је срушена у древна времена и остала као таква 400-500 година, васкрсне, да би кроз њу и преко ње васкрсла вјера у души овога народа и да би се овај народ сабирао око светиња Божјих, као што се сабирао кроз вјекове. Нагласио је да васкрсење ове светиње зависи и од васкрсења наше душе те да је потврда тога васкрсења и данашње крштење наше браће: Стефана, Павла и Игора. “Њих тројица у име Свете Тројице примили су Свету тајну крштења, освештани, просвећени, запечаћени Духом Светим, благословени небеским архангелима и ангелима, нарочито Светим архангелом Гаврилом којега данас прослављамо.” Рођење од мајке и оца је пролазно рођење за ову земљу, а, казао је владика, истинско, право рођење је рођење Духом Светим и водом, рођење за вјечност и непролазност: “Дај Боже да њихово рођење, њихов духовни препород буде и темељ и наставак обнове ове древне светиње Светих архангела Михаила и Гаврила. Да се сви помолимо Господу да и нама Бог даде снаге, али и да уразуми и оне који сада владају Црном Гором, да дају дозволу да наставимо ово свето дјело које овдје траје више од 1700 година”, бесједио је Високопреосвећени Митрополит и додао да су овај народ и држава они који граде и обнављају, а не народ и држава која руши и чува рушевине. Даље је објаснио да за чување рушевина не треба много мудрости, али треба мудрости и знања да се рушевине обнављају да би се и народи обнављали истином и правдом Божјом, богољубљем, правдољубљем и братољубљем. “Дај Боже да нас тим Божјим силама обнови Господ Христос Отац небески Дух Свети животворни, молитвама Светих Архангела Михаила и Гаврила, силом и снагом ове светиње, која се обнавља и која ће се, ако Бог да, обновити ради обнављања будућих покољења, ради духовног и моралног напретка свеукупнога нашега народа, и овога бокељскога, црногорскога и брђанскога и других народа, који се сабирају и живе овдје.” Владика Амфилохије је посебно истакао да су на рађање Духом и водом призвани сви људи, сви земаљски народи, без обзира којим језиком говоре и којој нацији припадају. “Ово је нација и народ Божји, један свети саборни и апостолски народ Божији који има једну главу – то је сам Господ Христос – и који се сабира од свих земаљских народа, да би Бога прославио, да би се кроз Њега прославио сваки земаљски народ и од смртнога и пролазнога постао бесмртни и непролазни народ.”, казао је на крају свог архипастирског слова Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије. Након Литургије Братство православне омладине Црне Горе које ове године обиљежава двадесет седму годишњицу постојања, изабрало је предсједнике православне омладине из свих градова. За предсједника Православне омладине изабран је Иван Булатовић из Братства православне омладине “Свети Арсеније” из Даниловграда, док је за духовника умјесто блаженог спомена оца Мома Кривокапића, изабран архимандрит Бенедикт, игуман Манастира Светих Архангела на Михољској Превлаци. “Потрудићемо се сви заједно да остваримо мисију Цркве, поготово међу младим људима који су на нашим литијама у очувању светиња показали своју вјеру и вјерност Светој цркви”, казао је новоизабрани предсједник Иван Булатовић благодарећи на указаном повјерењу и љубави. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије отвориће у 13 часова радни дио интернет симпосиума, који организује манастир Михољска превлака и Међународна духовна академија “Свети Јевстатији Превлачки”. Предавања се могу пратити уживо путем YouTube канала – “Манастир Михољска превлака” – данас од 13 часова, а сјутра и прекосјутра у термину од 18 часова. На симпозијуму учествују еминентни предавачима из Русије, Србије и Црне Горе. Првога дана предавања ће одржати: владика Августин, Городец/Русија, академик Алексиос Панагопулос, Кипар, др Јуриј Нечипоренко, МГУ Москва, др Вјачеслав Океански, ИГУ Иваново, архим. Данил Ишматов, др Биљана Анђелковић, др Миодраг Чизмовић и проф. др Синиша Јелушић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је Свету архијерејску Литургију на празник Светих апостола Вартоломеја и Варнаве у среду 24. јуна 2020. године, у храму у Раковици који је посвећен овим светитељима. Звучни запис беседе Данас славимо два апостола који су имали ту част да виде Господа својим очима и да чују речи којих није било ни пре ни после тих речи. Речи које су доносиле благост и радост слушаоцима. Речи које су исцељивале многе болести. То су биле речи нашега Господа“ рекао је Патријарх Иринеј у беседи о светим апостолима Ватроломеју и Варнави. Патријарх је додао и да су св. Ватроломеј и Варнава „чули реч Господњу и позив Његов на који, као и други Апостоли, нису могли одолети. И пошли су да пренесу те речи кроз цео свет. Они су тиме посејали семе науке Христове. И то семе расте и доноси подове до наших дана“. „Ту реч, коју су Господ и Апостоли проповедали, данас Црква проповеда“ закључио је Патријарх говорећи о предању Цркве кроз које су сви светитељи живели кроз све векове Цркве. Говорећи о дешавањима у Црној Гори Патријарх Иринеј је рекао: „То све што се дешавало Св. Апостолима и данас се то исто дешава. Сви ми знамо за св. Василија Острошког тамо где се дешавају чудесни догађаји. Тамо где се нажалост Србин одрекао српства. Вере своје, православља свога и свега онога што нас је красило. А св. Василије Острошки је један од највећих чудотвораца у хришћанском свету. Али није он једини. Где год је вера и наша љубав према Господу тамо се и чуда дешавају. На крају, после литије око храма и резања славског колача, Патријарх Иринеј је на предлог старешине храма протојереја - ставрофора Радослава Савовића доделио је грамату г. Дарку Спајићу, предузетнику из Раковице. Свјатјејшем су саслуживали протојереј-ставрофор Бранко Митровић и протонамесник Миле Суботић, протођакон Стеван Рапајић и протођакон Дамјан Божић, уз појање храмовног хора „Свети Прохор Пчињски“, под управом диригента Милене Јанковић. Извор: Радио Слово љубве

На првим страницама мајско-јунског 373. броја „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је разговор са Његовим Преосвештенством Епископом бихаћко-петровачким Г. Сергијем (Карановићем). Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Епископ Сергије: Литургија је наша спона са вјечношћу! *Ваше Преосвештенство, благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. др Иринеја, уписали сте се и завршили Богословију Света Три Јерарха у свештеној обитељи манастира Крка. Каква Вас сећања вежу за живот у богословији? Богословија није само образовна установа, у којој смо стекли темељна знања о Богу, вјери и свештеничком позиву, већ, на својеврстан начин, најљепши дио живота у којем дјечак постаје човјек. У времену када смо од дјеце постајали људи, стекао сам пријатељства за цио живот. Упознавајући друге упознавао сам себе, своје мане и врлине, своје слабости и своје снаге. Благодаран сам Богу што сам се школовао у манастиру Крка, која је саздана над древним ранохришћанским катакомбама, што сам стасавао крај мјеста гдје почива велики Стефан Кнежевић, незаборавни епископ далматински, који је у ту исту Крку дошао са својих шест година. Наравно, никад не треба заборавити да је Богословија у манастиру Крка најстарија српска школа, а свима нама који смо је похађали треба да буде на част и понос што нас је она изњедрила као честите људе, продубљујући нам вјеру и ширећи нам видике знања. Због свега тога, Крка је била, јесте и биће мјесто мог сусрета са Богом, са самим собом, али и свима онима које сам заувијек понио у срцу, никада не заборављајући своје духовно гнијездо из којег сам се винуо у свијет. Зато јој се враћам са радошћу, као син доброј мајци која не смије бити заборављена, никад и ни по коју цијену. *Благодарећи школовању у овој најстаријој Богословији, у Вашем срцу се родила посебна љубав према богослужењу и благољепију. Замолио бих Вас да нам кажете нешто о значају богослужења као конститутивном делу нашег живота? Наш живот је служење. Свако од нас некоме служи: родитељи дјеци, дјеца родитељима, супружници једно другоме, радници својим претпостављенима… Старац Тадеј је једном рекао да је изабрао монаштво из разлога јер сви некоме служе, а ако већ мора некоме служити нека то буде Бог. Зато је служење Богу – богослужење, било у храму, на молитви, или ван њега. Ипак, храм је централно мјесто нашег сусрета са Богом. У њему сваки хришћанин, ако је то могуће, треба да започне и заврши свој дан, да би му сваки други посао био благословен, да би му свака помисао била богочежњива, да би му сваки сусрет, са било којим човјеком, био истинско сретење. Ако схватимо да је храм Дом Господњи, а да је Света Литургија наша спона са вјечношћу и јединством са Оним Који је пострадао и васкрсао из љубави према нама, биће нам јасно зашто богослужење треба постати и остати срж нашег живота. У том смислу оно мора бити и лијепо и свечано, блиставо и искрено, охрабрујуће и надахњујуће, како бисмо осјетили да смо једно са Господом, што и јесте циљ богослужења - да нас присаједини, да нас учини једним са Господом. *Драги Владико, реците нам нешто о богослужењу као извору истинског богословља? Нема науке без књиге, а нема ни богопознања без богослужења. Имајући на уму подвижнике који су о Богу неупоредиво више знали него они који су се бавили академском теологијом, стичемо непогрешив утисак да је свако истинско знање проистекло из молитве. Примјер Светог Силуана Атонског, који се, по сопственом признању, школовао „двије зиме“, а који је, захваљујући богослужбеном животу и молитвеном начину постојања, постао један од највећих православних мислилаца, говори нам да је једино истинско знање – богопознање, а пут до тог знања – молитва. Управо због свега реченог, требамо се чешће опомињати његових ријечи: "Моје тијело је пећина мојој души, а моја душа је пећина Светом Духу. И ја волим и служим Божијем народу без изласка из моје пећине." *Преосвећени Владико, да ли је савремени човек свестан важности и освећујућег карактера свештеног богослужења? Плашим се да савремени човјек све више служи самом себи, а све мање ближњима и Богу. Смјестили смо себе у вријеме технике, гдје идентитет почињемо црпити из дјела својих руку. Мартин Хајдегер, водећи њемачки мислилац прошлог вијека, је рекао да наш однос према техници одређује наш однос према Богу. Ова његова тврдња испоставила се тачном. Што више урањамо у свијет технике то више израњамо из океана љубави Божије. Али, свијет технике ће нас увести у цивилизацијски суноврат, па ће савремени човјек морати потражити изгубљеног себе, а наћи ће се тамо гдје једино истински може бити човјек – са и уз Богочовјека. Дакле, нeма човјека без Богочовјека, а то ће, суочен са болним искуством себељубља, схватити и човјек 21. вијека, али тек онда када га савремена цивилизација онечовјечи и исцрпи до те мјере да не буде у стању препознати сам себе. Повратак на Извор биће неопходан, нужан и исцјељујући. *Који је проценат литургијски активног народа у повереној Вам Епархији? Тешко је, а чини ми се и непотребно говорити о процентима, јер је Црква заједница, а не предузеће којем је проценат мјера успјеха или неуспјеха. У Цркви, као заједници, љубав је једина категорија којом се мјери да ли смо Христови или нисмо. Епархија бихаћко-петровачка је раскућена епархија. Наша су села празна или полупразна, народ прогнан, обездомљен, осиромашен, али још увијек и жилав и снажан да сачува себе онаквим какав заиста јесте. Зато је литургијски живот наша духовна смотра, јер на Светој Литургији пребројавамо сами себе, оживљавамо заједницу која је распршена на све четири стране свијета, а истовремено дајемо завјет (Богу, себи и потомцима) да ћемо до задњег даха остати на бедемима Тврђаве Истине - Цркве Христове. У том смислу је литургијски живот, у времену распећа, истовремено она васкрсна сила која нам даје снагу за сваки нови корак, нови успјех и нову наду. *Налазите се на челу Епархије бихаћко-петровачке која је поделила судбину са својим народом и много пострадала. Замолио бих Вас да нас упознате са историјатом ове епархије, као и са животом у њој? Прије неголи кажем коју ријеч о Епархији бихаћко-петровачкој, морам Вас подсјетити да црквена прошлост на овим просторима сеже у вријеме раног хришћанства. О томе свједоче археолошки локалитети, остаци базилика из 4. вијека и мноштво других артефаката који нам дају за право да тврдимо да је хришћанство на овим просторима присутно непосредно након проглашења Миланског едикта. Од тада до данас, у већој или мањој мјери, хришћанство је присутно у свим епохама. То је наше насљеђе којег се не смијемо одрећи, нити га се одричемо. Напротив. Важно је истаћи да је манастир Рмањ више од једног вијека био сједиште митрополије дабробосанске. Добро је познато да је митрополит Теодор, управо из Рмња, сада већ далеке 1615. године, основао Богословију у манастиру Крка. Из Рмња се управљало Црквом у Далмацији дуги временски период. Ови простори су најдуже били у саставу Митрополије дабробосанске, да би касније неколико епархија обухватале дијелове који данас припадају Епархији бихаћко-петровачкој. Између два свјетска рата, 1925. године, основана је Епархија бихаћка, али није била дугог вијека. Тек 1990. године овај простор је духовно оснажен оснивањем Епархије бихаћко-петровачке, која је за врло кратак период прошла три интензивна периода: духовног буђења, распећа, а потом и васкрсења. Током прошле године границе Епархије су проширене. Присаједињено нам је архијерејско намјесништво јајачко-мркоњићко, које је до тада било у саставу Епархије бањалучке. Демографски губици су велики и ако гледамо земаљским очима нема разлога за велики оптимизам. Али, ми смо хришћани, и знамо да ће овај нараштај бити јачи од искушења која су пред њега стављена. Тако ће и Епархија којом управљам, чврсто вјерујем, доживјети свој врхунац тек у годинама које долазе, јер планова је заиста много, а чини се да нам не мањка ни вјере ни воље. *Сведоци смо да у последњих неколико година поверена Вам Епархија васкрсава, особито када је реч о свештеним обитељима. Подручје Епархије бихаћко-петровачке преиспуњено је стратиштима, страдалницима, мученицима и новомученицима, а прије много вијекова Тертулијан је рекао да је "крв хришћана сјеме Цркве". Управо на тој крви, на жртви наших предака у вјери, ова Епархија гради себе, подижући се изнова из смрти у васкрсење. Манастир Медна је изникла у протеклих петнаестак година над моштима Преподобномученика медњанских - Серафима, Авакума, Марадарија, чије нам је чудесно јављање било подстрек да нисмо заборављени ни од Господа нити од Његових Светих. С друге стране ту су још и манастири: Рмањ, Глоговац, Клисина, Трескавац, а у изградњи је и манастир Милановац, који ће, ако Бог да, сјајем монашког живота обасјати Ћопићев Грмеч и Подгрмеч. *У релативно кратком периоду извршили сте неколико обретења моштију свештеномученикâ који су у Вашим благословеним крајевима служили Богу и народу, а скончали мученичком кончином. Дивна је прилика да поделите са нама неке детаље у погледу обретења моштију, а који су оставили посебан утисак у Вашем срцу? Страшно је и блиставо бити свједок Обретења моштију оних који су сопственом крвљу посвједочили вјеру у Христа. Страшно, јер се на њиховим моштима још увијек, у виду рана на њиховим костима и лобањама, може видјети бар трунка бестидности њихових мучитеља, а блиставо због величине подвига наших претходника у свештенству, које ни извјесна физичка смрт није ни на трен поколебала да остану вјерни Христу и Цркви Његовој. Свештеномученици Милош Билбија и Вукосав Милановић, као и Никола Рожић, Илија Родић и многи други, били су истински сасуди Духа Светога, а да тога, можда, ни сами нису били свјесни. Због тога су Обретења њихових моштију велика утјеха нама који смо још увијек на Земљи, јер физички контакт само је пројава оног нашег молитвеног заједништва, које ни на трен није било прекинуто. Због тога смо благодарни Богу што је баш овој генерацији дао благослов да се духовно напоји над моштима оних који су били духовни пастири нашим прецима. Вјера је и овај пут надишла и простор и вријеме. *Једно од најстаријих сведочанстава хришћанске црквене историје о моштима проналазимо код светог Поликарпа (+156). Црква је од најранијих времена поштовала мошти као „драгоценије од драгога камења” и „чистије од златаˮ. Како Ви доживљавате све свештене кивоте у Вашој Епархији који сведоче љубав Божију и благодатно дејство које се кроз њих пројављује? Већ сам рекао да су Свете Мошти божански дар, пројава Неба на Земљи, али и утјеха, молитвено прибјежиште и духовни ослонац. Још је Свети Јефрем Сирин, говорећио о Светима, рекао: „Они и по смрти дејствују као живи, исцјељују болне, изгоне ђаволе, и силом Господњом одбијају сваки зли утицај њихов. Јер је у Светим Моштима свагда присутна чудотворна благодат Светога Духа”. У тој благодати, која исцјељује сваку нашу слабост, пребива и наша нада у васкрсење, јер нам Господ, преко Светих Кивота, обећава да наша љубав према Њему неће остати без одговора. Свети Кивоти наших молитвеника пред Господом, вјерујем, сабираће у будућим временима потомке своје некадашње пастве, а пастирска служба оних који су у кивотима, и по њиховој земаљској смрти, бива настављена на један други узвишенији начин. Треба ли нам веће чудо и већи дар? *Живимо у времену када народ често погрешно поима значај светих моштију посматрајући их у неком магијском смислу. Драги Владико, дивна је прилика да нас поучите о значају светих моштију које су „преносиоци“ свемоћних божанских енергија на оне људе који им са вером, побожношћу и љубављу притичу, тражећи и очекујући од њихових посвећеника или светих поседоватеља помоћи и излечења. Над Моштима Светих изникла је земаљска Црква, јер је и Сâм Господ сопственом смрћу на Голготи поставио темељ васкрсењу. Зато су Свете Мошти прибјежиште кроз вијекове, физичка спона са духовним пространствима. Добро је познато да и најмањи дјелић Светих Моштију има благодатну силу цјелине. Знају то хришћани данашњег времена, чак и ако им то нико никада није казао. То осјети срце и оног нашег најпростијег брата или сестре, па зато вјера, врло често, бива пробуђена из срца окованог сумњом, баш тамо гдје Свете Мошти свједоче љубав. На крају, или на почетку, као потврда свега реченог, довољно је опоменути се ријечи Господњих: "Заиста вам кажем, ако имате вјере колико зрно горушичино, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће" (Мт. 17, 20). *Ваше Преосвештенство, у име уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, као и у своје лично име, благодарим Вам на љубави и дивним поукама које су озарила наша срца, и молим Вас да на крају упутите једну пастирску поуку? Некада је довољно рећи само једну ријеч, а да се она прими у срцу наших ближњих, а некада ни књиге нису довољне да нас пробуде из духовног мртвила. Због тога је важно да говоримо језиком срца, језиком љубави, па ће нас тада разумјети и они који не познају језик којим говоримо. Зато позивам да љубављу Божијом обновимо сопствени живот, да у сваком страдалнику видимо брата, да у свакој старици видимо сопствену мајку, и да понесемо јарам једни другима. До које мјере треба да узрастамо у љубави, поучио нас је Свети Силуан, када је, говорећи о сопственом доживљају ближњих, рекао: „Мој брат је мој живот!“ Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у мајско-јунском 373. броју Православног мисионара (стр. 4-10)

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, позвао је вјерни народ који се вечерас сабрао на молебан Пресветој Богородици у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици да појачају молитву у овим тренуцима док је владика Јоаникије са свештеницима утамничен. Подсјетивши на преславно избављење Светога Петра од окова (верига) у које је био окован од безаконог Ирода, прота Гојко је казао да у тим часовима заточеништва апостола Петра у срцима апостола и свих хришћана тога времена није било ништа друго осим усрдне молитве из срца. По његовим ријечима то је најблаженије стање у коме човјек може да се нађе: “Зато подсјећам себе и вас, да вечерас и ових дана, колико год је то могуће, испунимо наша срца молитвом. И ако наша молитва буде усрдна, онда неће бити мјеста да нам неко подметне или да онај непоменик убаци у наше срце ни мржњу, ни нервозу, ни завист, ни било што од тога“, поручио је о. Гојко. Казао је да вечерас “овдје није мјесто да мислимо што је рекао Марко, шта је написао Јанко, шта мисли Митар, кад ће доћи Ђорђе”, него је вријеме за молитву Господу: “Очигледно да смо дошли у дане, браћо и сестре, кад су наше снаге на измаку. Више не може човјек ништа да уради, све смо урадили и сад све предајемо у руке Божије! И то и јесте први и основни разлог зашто кажемо одавде, са ове молитве, да сви пођемо својим кућама.” Нагласио је да правници раде свој посао, новинари свој посао, као и да су свештеници обилазили амбасаде и сва мјеста гдје треба да се чује и каже ријеч протеста против ове неправде. “Чули сте како је речено у данашњем Јеванђељу: Немојте се бринути шта ћете рећи када дођете испред власти земаљских, Дух Свети ће вам рећи оно што треба. Ми смо рекли оно што треба, молитву Господу више пута поновили на овоме светоме освештаноме мјесту. Чекаћемо и молићемо се Богу у својим кућама, на свом мјесту, а ако буде требало ево нас сјутра опет овдје! Стрпљење, љубав, пажња, молитва! ” Ректор Цетињске богословије је казао да ће владика Јоаникије и остали свештеници, ако је Божија воља, вечерас изаћи из притвора и да не би смјели никаквим поступком да натрунимо то ослобођење. “Ако није, дани су пред нама па ћемо видјети ко је вјера и ко је невјера и како треба да се ради. Зато нека Господ благослови ваше домове и вашим кућама понесите Божји благослов. И тако колико нам буде Бог дао дана, памети, здравља присебности, среће, толико нека се све испуни молитвом”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Службе у Храму Христовог Васкрсења се редовно служе, ујутро у 8 часова је Света литургија и увече у 18 часова молебан. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епископ бачки г. Иринеј: Ми можемо да будемо у заједници са овим светим женама мироносицама и са свим верним ученицима Христовим само тако ако у нама самима буде светога мира – мира вере, наде, љубави, мира богољубља и човекољубља. Звучни запис беседе У Недељу мироносица, 20. априла/3. маја 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду. Преосвештеном владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, владика Иринеј је најпре заблагодарио Господу и изразио радост што је, први пут после више недеља, света Литургија служена уз присуство вернога народа. Данас је трећа недеља периода којим прослављамо Васкрсење Христово, који се зове Педесетница јер траје педесет пуних дана. Када чујемо да је ово Недеља мироносица, прво што ће се многи од нас упитати: „Шта то значи мироносице?” Ван црквеног говорног подручја, ван наше хришћанске употребе речи, термина и израза, таква реч стварно не постоји. Поготову не постоји у језику и маниру оних који не само што се не причешћују него и не кроче никада у цркву, али су зато нама свима недељама, из дана у дан, солили памет шта ми смемо, а шта не смемо, и зашто ово смемо и оно не смемо, и неки, они најекстремнији, покушавали су посредно, поједини чак и непосредно, да оптужују Цркву за постојећу епидемију и заразу, што је безумље над безумљима. Нико се тако доследно и савесно није придржавао лекарских упутстава и државних директива за пажњу не само на своје здравље него, пре свега, и на здравље својих ближњих, као што су то чинили православни хришћани у нашем народу, али и свугде другде. Мироносице су жене које доносе са собом у рукама свето миро. У време Христовог живота на земљи, у јеврејском народу је био обичај да се покојници помажу тим освештаним миомирисом. У први дан недеље, врло рано, долазе ове жене мироносице да, по обичајима, помажу Христово тело миром, ароматским материјама. Успут се питају како ће изићи на крај са оним огромним каменом. Долазећи, виде, међутим, да је камен склоњен са врата гроба. Улазе у гроб и – уместо да виде тело покојника – на њихово запрепашћење виде анђела Божјега, светлог, блиставог, у светлим хаљинама. Прво „Христос васкрсе!” у историји је дошло управо од тог анђела. Иако је њихов страх био, рекли бисмо, готово непостојећи у односу на страх ученикâ, апостолâ, оне, слабе жене, биле су неустрашивије од мушкараца, и зато се прво њима и јавља радосна вест о Васкрсењу Христовом. Под Крстом стоје само оне, апостоли су се разбежали. Жене мироносице називају се с правом равноапостолнима, и оне су као и апостоли Христови, ништа мање у свести Цркве. Како ми данас можемо да будемо учесници њиховог подвига? Ми данас, каже наша света Црква, треба такође да будемо мироносци и мироносице. То свето миро, тај благопријатни мирис који треба да принесемо Васкрсломе Христу, јесте сâмо наше биће, наша душа, наше срце, наша вера, наша љубав. Ми, хришћани, смо – каже апостол Павле – мирис угодан Богу. Као што је грех нешто што духовно заудара, тако вера, нада, љубав и свака врлина је нешто што духовно мирише. Ми можемо да будемо у заједници са овим светим женама мироносицама и са свим верним ученицима Христовим само тако ако у нама самима буде светога мира – мира вере, наде, љубави, мира богољубља и човекољубља. Призивам најпре самога себе, онда и све Вас, браћо и сестре, да се потрудимо, колико до нас стоји, да и ми са таквим духовним миром и миром, спокојем у души, идемо у сусрет ка Христу, па ћемо и ми затећи не Гроб, не више ни празан Гроб, него Живога и Васкрслога Господа, Који и нас васкрсава из сваке смрти, истакао је Преосвештени владика Иринеј. Извор: Инфо-служба Епархије бачке