Претражи Живе Речи Утехе

Обележити три деценије постојања на уметничкој сцени вредно је поноса, а Дивна Љубојевић, интерпретатор духовне музике, диригент и композитор, са хором „Мелóди”, који је основала, учинила је то концертом у Коларчевој задужбини у Београду. Други концерт биће одржан у Новом Саду, у Синагоги, 15. децембра од 20 часова. „Песма Херувима” је назив концертног циклуса којим нас појац Дивна Љубојевић са хором и студијом за духовну музику „Мелóди” води на временско и просторно путовање од 19. до 21. века. На програму су дела композитора класичне музике из Србије, Русије, Белорусије и Грчке. Дивна Љубојевић је у свету препозната не само као аутентичан интерпретатор духовне музике, културни мисионар и промотор музичке традиције земаља византијског наслеђа већ и по, како кажу зналци, „анђеоском гласу” због ког јој се отварају врата другачијих ангажмана. Остаће забележено да је учествовала у стварању прве холограмске опере на свету. Њен мисионарски рад крунисан је и орденом Почајевске иконе Мајке Божје „за проповед православља појањем”. У времену кратког даха са „ Мелóдима” обележавате три деценије постојања. Како сте успели да у дугом периоду сачувате креативну енергију? Кад се неко бави православном духовном музиком, није му потребан разлог више од тога чиме се бави. То је живот који се обнавља и једно посвећење, то није посао па да га ставите у оквир пролазности дана, недеља, година, тако је и у мом музичком раду са „Мелóдима”. Видим да је изашла књига о Исидори Жебељан која носи назив „Док слушамо музику, садашњост је вечна”. Оно што стварамо стално напредује, узраста, живи. Ми старимо, опадамо телесно, али то што смо оставили да узраста, што јесте наше трајање на земљи, у том раду је наш залог за горе, наш почетак вечности. Креација није само инспирација. Креација је нешто што имаш, што ти Бог да, па је инспирација надоградња. И када стане креација на једном пољу, јер ко је креативан он је то у разним аспектима свог живота, она се премешта на поље сликања, кувања, других односа… Али, не постоји ситуација кад нема начина, а нарочито ситуација кад нема разлога. Које поруке сте желели овог пута својом музиком и избором композиторских дела да пренесете? Као музичар, увек желим да донесем на концерт нешто ново, да то поделим. И потпуно заборавим да постоји гомила композиција које смо отпевали и које публика воли. Тако да када креирам програм сваки пут идем два корака уназад, да бих у тај програм сместила и старе нумере. Због тога што порука није креирана, она даје слободу свакоме ко је на концерту да из те музике извуче оно што је њему потребно и верујем да свако, од хиљаду људи колико је у сали, добије и задовољан је оним што је добио као поруку. Да је свако нашао оно по шта је дошао. Ваш глас називају анђеоским. Како га ви доживљавате? Доживљавам само као модус да неко изрази свој утисак о мом гласу. Раније нисам била вична прихватању комплимената, била сам некако набусита. Онда сам схватила да је то неодрасло с моје стране и да исказујем непоштовање према људима који су скупили снаге да ми нешто кажу. Тако сам научила да прихватим и да захвалим људима који осећају потребу да мене или мој глас похвале или чак, назову, анђеоским. А сваки Божји дар је самосвојан. Љубав Божја кроз дарове се излива на људе. То је нешто веће од мене. Због тога и не осећам потребу да тај дар анализирам, да га рационализујем. Само га са захвалношћу прихватам. Негујете музичку традицију земаља византијског културног круга. Колико сте на том пољу истраживали и чиме се поносите кад је реч о урађеном? Од најранијег детињства сам у вери, а потом и у тој музици. Мени се духовна музика напросто дала, као начин да захвалим што постојим. Нисам се на почетку свог бављења духовном музиком сусрела са уметничком, са обрадама Мокрањчевим, Маринковићевим, Станковићевим. Најпре сам се са музиком упознала на извору, у манастиру. Попила сам прву воду на извору, а даље сам из ње узимала своје камичке. Имала сам жељу да пренесем знање, да неког нешто научим, а да тај неко то подели са мном, јер не могу сама. Тако је настао хор „Мелóди”. Има тако неких бриљантних, непоновљивих тренутака када стварање досегне до те божанске струне којој стреми. Врло сам поносна, на пример, на извођење Христићевог опела, 2005. године када смо певали у Галерији фресака, на „Хоровима међу фрескама”. Никад пре, а ни после нисам чула такво извођење делова Христићевог опела. Данас кад слушам, не бих ни јоту променила. Ми рођењем припадамо Византији, те сам поносна и на то што својим животом и кроз свој дар певања могу да је наставим, да је оживљавам. Где год се окренете, видећете трагове Византије, она постоји и данас. У историјском смислу и првобитном облику, Византија је трајала 1.123 године, у том трајању сачувала је грчко-римску културу, да би је предала европским народима када постану довољно зрели да је приме. Многи су варварски долазили да јој отму блага, не знајући да је њено право благo Бог. Није случајно што наша публика на Западу, без изузетка, са сузама и склопљених очију дубоко доживљава ту, њима привидно непознату музику коју изводим. ИНТЕРВЈУ ПОЛИТИЦИ: ДИВНА ЉУБОЈЕВИЋ, диригент и солиста https://patmos.rs/2022/11/27/divna-ljubojevic-duhovna-muzika-je-nacin-da-zahvalim-sto-postojim/

На редовном мајском заседању Светог Архијерејског Сабора промислом Божијим и одлуком Светог Архијерејског Сабора изабрано је пет викарних епископа, редакција Телевизија Храм ће у наредном периоду кроз серије разговора сваког другог уторка представити изабране викарне епископе. Гост првог издања наведене емисије био је Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског. Служба викарних епископа и значај архијерејске службе, као и титуле викарних епископа, најчешће по називима древних епархија из времена Светог Саве, биле су теме о којима је Епископ топлички Јеротеј говорио у уводном делу разговора. Пажња је посвећена и значају црквеног појања, а један од најпозванијих да говори о црквеном благољепију и значају службе појца, управо је Епископ Јеротеј који се дуги низ година бави изучавањем црквеног појања као саставног дела богослужења Цркве. Ми децу обликујемо и образујемо у складу са хишћанском вером и хришћанским вредностима, у томе је сагледан значај верског образовања, рекао је Епископ Јеротеј говорећи о значају верске наставе у нашим школама. Чинећи осврт на двадесетогодишњицу од поновног васпостављања верске наставе у образовни систем Републике Србије, Епископ Јеротеј је своју пажњу посветио и проблемима са којима је суочена веронаука, а велики део проблема је правне природе, било да је реч о радном статусу катихетâ и вероучитељâ, или сâм статус веронауке као предмета. Потребно је да се радујемо празнику Христовог рођења, јер прослављамо Оног који се родио нас ради и ради нашега спасења. Овај радосни карактер провејава кроз богослужење, већ од празника Ваведења Пресвете Богородице појемо "Христос се рађа славите Га", и како се приближава празник Божића све се више увећава химнологија радости. У складу са овом радошћу потребно је да постимо, како бисмо на правилан начин доживели радост празник Христовог рођења, поучио је Епископ топлички г. Јеротеј у архипастирској поруци упућеној гледаоцима Телевизије Храм. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Оно што у потпуности оповргава њихове тврдње јесте то што ни у Латинској Цркви, на коју се они, тобоже, позивају, после речи Господњих не изостају молитве за освећење Дарова. Превидели су то зато што они не упућују молитве одмах после речи Господњих и зато што не траже изричито освећење Дарова и њихово претварање у Тело Господње, него користе друге изразе који ка истоме воде и исти смисао имају. 2. Која је то молитва? Заповеди да уздигнути буду ови Дарови руком анђелском на Твој наднебесни Жртвеник. Нека нам кажу, дакле, шта значе речи: да уздигнути буду ови Дарови! Молим ли се овим речима за просторно премештање Дарова са земље и доњих простора на небо, или за промену њихове вредности – од онога што је ниже ка ономе што је узвишеније? Ако је реч о овоме првом, каква нам је корист од такве молитве која тражи да буду узети од нас свети Дарови за које се молимо и верујемода су са нама онако како је Христос са нама „у све дане до свршетка века“! Ако знају да је то Тело Христово, како онда не верују да је оно истовремено и са нама, и да је изнад небеса, и да седи са десне стране Оца, на начин који је само Њему познат? Како би нешто што још није постало наднебесно, могло бити наднебесно Тело Христово? И како ће руком анђелском бити уздигнуто оно што је изнад сваког началства и власти и силе, и што је изнад сваког имена? 4. Ако се, опет, моле за некакву промену вредности набоље, не знам како ће избећи крајњу хулу, јер знају да је то Тело Христово, па ипак верују да ће доспети до нечег бољег и светијег? 5. Отуда је јасно да они знају да су то хлеб и вино који још увек нису примили освећење. Због тога се моле за њих имајући на уму да је Даровима још увек потребна молитва, и моле се да ови буду уздигнути јер се још увек налазе доле и нису жртвовани, те помињу Жртвеник како би овибили положени на њега и принесени на жртву. За то је потребна и рука анђела, јер друго свештенство, ово човечанско, како вели божански Дионисије, не може без помоћи првога, анђелскога свештенства. 6. Ова молитва нема за циљ ништа друго до претварање Дарова у Тело и Крв Господњу. Јер, зацело, не треба мислити да је Жртвеник, на коме треба принети жртву, некакво место на небу које је посвећено Богу. Тако се не бисмо умногоме разликовали од оних који су говорили да је у Јерусалиму или на Самаријској гори место где треба да се клањају Богу. Али, пошто је, по блаженом Павлу, „један Бог, један и посредник између Бога и људи, Исус Христос“, само је Спаситељ Тај Који нам је у свему истински посредник и Који нам доноси освећење. Кроз шта то Он посредује и освећује? То је свештеник, свети Принос, Жртвеник… Јер, и Жртвеник, према речима Господњим, освећује жртву: „Жртвеник, који дар освећује“. 7. Према томе, пошто је само Христос Тај Који освећује, само Он може бити Свештеник и жртвени Принос и Жртвеник. Да Христос заиста јесте Свештеник и жртвени Принос, Сам је то рекао: „Ја посвећујем себе за њих“. А да је Он и Жртвеник, о томе сведочи преблажени Дионисије: „Исус, богоначално посвећење божанских духова, јесте наш пребожанствени Жртвеник, којему, сагласно са речима Писма, приступамо и посвећујемо се, и на тајанствен начин предајемо као жртва паљеница. Осмотримо својим натприродним очима тај пребожанствени Жртвеник“. 8. Свештеник се, дакле, моли да свети Дарови буду узнесени на тај наднебесни Жртвеник, што значи да буду освећени, те да буду претворени у само наднебесно Тело Господње а да притом не мењају своје место нити да са земље пређу на небо, јер видимо да су они и после молитве пред нама као што су били и пре ње. Пошто Жртвеник освећује Дарове који су на њега положени, молити се за њихово освећење исто је што и положити их на Жртвеник. 9. Какво је то освећење којим Жртвеник освећује? То је освећење принесених Дарова;оно којим је Сам Свештеник (= Христос) осветио Себе тиме што је принео Себе Богу на жртву. 10. Но, пошто је Он Сам и Свештеник, и Жртвеник, и жртвени Принос, то је као да су они свети Дарови освећени од стране онога Свештеника, да су претворени у онај жртвени Принос и да су положени на онај наднебесни Жртвеник. Због тога, ако си молитвено заискао једно од ово троје, заискао си све и добио си оно што иштеш, односно принео си жртву. 11. Гледајући на Христа као на жртвени Принос, ваши свештеници се моле да свети Дарови дођу на оно место, односно на наднебесни Жртвеник, молећи се другачијим речима и појмовима за оно исто за шта се и ми молимо. Због тога наши свештеници, пошто се помоле да се свети Дарови претворе у божанско Тело и Крв, кад помињу наднебесни Жртвеник, не ишту у молитви да Дарови на њега буду узнесени, него пошто су они тамо већ узнесени и примљени, моле се Богу да нам као уздарје пошаље благодат и дар Светога Духа. За принесене и освећене часне Дарове, каже свештеник, Господу се помолимо. Да се освете? Свакако да не, јер су већ освећени, него да буду нама на освећење; да Бог, осветивши Дарове, кроз њих освети и нас. 12. Очито је, дакле, да омаловажавање молитве за освећење Дарова, која се упућује после речи Господњих, није став Латинске цркве у целини, већ само појединаца, и то малобројних и склоних новотаријама, који су јој и по другим питањима наносили штету; то су људи који ништа друго не ишчекују „него да што год ново говоре“. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"

Већину васељенских сабора из прошлости није сазвао цариградски патријарх, а чињеница је да је на васељенским саборима и појединим римским папама и појединим цариградским патријарсима било суђено за јерес или кривоверје, каже епископ Иринеј Његову светост патријарха Порфирија и нас, остале архијереје Српске православне цркве, нико, па ни господин Заев, не мора да подсећа и подстиче на дијалог, каже у разговору за „Политику” владика бачки Иринеј одговарајући на нашу констатацију да је недавно објављено да је наводно премијер Северне Македоније Зоран Заев, честитајући избор у трон српских првојерарха патријарху Порфирију, замолио да се српски патријарх заложи за дијалог и тражење решења канонског статуса „Македонске православне цркве”. Претходних година, такви захтеви са ове адресе упућивани су, више из политичких него из канонских разлога, васељенском патријарху Вартоломеју, па и Бугарској православној цркви. – Дијалог и јесте јеванђелски и једини могући пут и начин да буде превазиђен раскол који траје, ево већ више од пола столећа, између одређеног броја епископа у Северној Македонији, с једне стране, и Српске православне цркве и свих осталих помесних православних цркава, с друге стране – каже владика бачки Иринеј. *Да ли има наговештаја да би могли почети разговори са архијерејима Српске православне цркве о решавању статуса МПЦ? Наша страна, тако да је назовемо, не само да је улагала све напоре да проблем раскола из 1967. године реши дијалогом, а не канонским свргнућима (рашчињењима), екскомуникацијама и анатемама, него је дијалошком начелу братољубиво остала верна и тада када су саговорници наступали „са позицијâ силе” (иначе фиктивне) говорећи да они признају, унапред, само једну сврху и само један исход дијалога, а то је, по њима, безусловно признање њиховог самопроглашеног аутокефалног статуса. Зар нас овај став не подсећа на став самопроглашене „државе Косово” да бриселски и сваки други дијалог са Србијом има само једну сврху и само један исход, а то је, по њој, безусловно признање њене државности и независности? Једини услов наше стране искрсао је у току дијалога: не може се водити дијалог док траје државна репресија над канонским архиепископом охридским г. Јованом и читавом канонском Охридском архиепископијом, једином свеправославно признатом православном црквом у Северној Македонији, при чему јерархија у расколу не само да није осудила репресију него ју је и одобравала. Нажалост, уместо да, по релативном престанку репресије, настави дијалог, јерархија у расколу је покушала, као што сте умесно запазили, около-наоколо, преко Цариградске патријаршије и Бугарске православне цркве, да оствари, бар делимично, свој циљ. Цариградска патријаршија је на молбе из Скопља реаговала веома опрезно и уздржано, Бугарска црква такође. У овом контексту бих – искрено, истински братољубиво – јерархији у скопском расколу поставио питање: да ли ишта закључујете из црквене ситуације у Украјини? Да ли схватате шта је Московска патријаршија дала својој Цркви у Украјини, а шта јој је дала – и одузела! – Цариградска патријаршија? Да ли схватате шта вам је Нишким споразумом дала Српска црква, а шта ће вам понудити Цариградска патријаршија? Да ли схватате да ћете и ви морати да неке светиње предате Цариграду као ставропигије, јер реално и јесу грчке, византијске светиње, попут манастира Нерези крај Скопља, као и неке друге, укључујући и немањићке, српске светиње? Да ли, најзад или најпре, схватате да ћете све своје епархије и црквене општине у расејању морати да уступите Цариграду? (Напомињем да вам Нишки споразум, односно љубав и разумевање Српске цркве, признаје и надлежности у дијаспори.) Поред отворености за дијалог и добре воље потребно је да и „друга страна” буде слободна, без притисака и инструкција световних власти, и спремна да прихвати решење које би било искључиво у духу канонског црквеног поретка и имало за циљ јединство и добробит Цркве. Добродошао је сваки разговор добре воље, без унапред спремљених или наручених уцена и ултиматума, разговор који би могао да обезбеди услове за васпостављање црквеног јединства. Не треба да заборавимо да је данашњи архиепископ охридски Јован за то јединство претрпео велика страдања и жртве, не уплашивши се вишегодишњег тамновања ради очувања слободе у Христу. У свом исповедничком подвигу није био усамљен: епископи, свештеници, монаси, монахиње и верници канонске Охридске архиепископије такође су били изложени шиканирањима, претњама, застрашивању, чак и хапшењима, и нису поклекли. Данас су, верујем, околности битно другачије: ником у Северној Македонији не прети више гоњење или понижавање због његове црквене припадности. И нико нема изговора ако му Црква није на првом месту. Ако пак јесте, то ће бити благослов и на свим другим пољима и победа над многим искушењима којима смо сви изложени. *Ових дана могле су се чути најаве из Руске православне цркве, али и из Јерусалимске патријаршије, да се размишља о новом састанку представника помесних православних цркава, попут оног одржаног у Аману, на којем је учествовала и Српска црква, као и оцена Москве да више није неопходно одржавати праксу да таква сабрања сазива васељенски патријарх јер је због подршке украјинским расколницима изгубио статус првог међу једнакима. Како гледате на ове позиве, али и опаску која се тиче васељенског патријарха? Разговори о превазилажењу овог проблема су нужни. Треба их водити у различитим форматима, билатералном и мултилатералном, а најцелисходнији и најплодотворнији формат би био онај саборни, свеправославни. Свеправославно саветовање одбија, међутим, до даљњега, да сазове цариградски патријарх јер, према његовом тумачењу, он и овако и онако, као први по рангу епископ Православне цркве, има право да по питањима јурисдикције и аутокефалије помесних цркава поступа самостално и самовласно, не обазирући се на њихово мишљење, чак и кад је већинско или свеопште. Звучи познато, зар не? Нажалост, оваква реторика са обалâ Босфора исувише подсећа на реторику са обала Тибра у Италији. „Нови Рим”, Константинопољ, Цариград, данас Истамбул, као да жели да у црквеном смислу буде верна копија „старог Рима”, и то копија његовог папског издања из другог хиљадугодишта хришћанске ере које Православна црква, предвођена управо Цариградском патријаршијом, названом с правом „Велика Христова црква”, никад досад није прихватила, а уверен сам да ни у будућности неће прихватити. Неки цариградски теолози заступају, штавише, тезу да свеправославне или пак међуправославне саборе нико осим васељенског патријарха и нема право да сазива. Ова теза, наравно, није утемељена ни у теологији ни у историји Цркве. Већину васељенских сабора из прошлости није сазвао цариградски патријарх, а чињеница је да је на васељенским саборима и појединим римским папама и појединим цариградским патријарсима било суђено за јерес или кривоверје. Да Цариградска црква стварно има васељенску или универзалну јурисдикцију и монопол сазивања помесних и свеопштих сабора, никад и не би био сазван ниједан сабор на којем неки папа или неки цариградски патријарх седи на оптуженичкој клупи, и то не за дисциплински или морални преступ већ за најтежи догматски преступ, за отпадништво од праве вере. Стога јерусалимски патријарх, са својим ауторитетом епископа светога града Јерусалима и ауторитетом своје Цркве као најстарије апостолске цркве која чува највеће светиње Свете земље, има могућност и право да сазове друге патријархе и остале предстојатеље цркава ради превазилажења искрслих проблема и очувања јединства цркве – кад већ први по рангу патријарх неће да их сазове. У овој тачки се суочавамо са питањем: какве је природе првенство првог по рангу епископа? Да ли је то првенство власти или првенство части? Да ли је васељенски патријарх први ex sese (по себи), de iure divino (по божанском праву), или вољом Цркве, притом на основу историјских, а не стриктно богословских чинилаца? Да ли је он изнад Сабора епископа или је председник Сабора, дакле његов члан? На сва ова питања православна црква има само један одговор, експлицитан и недвосмислен: у Цркви не постоји првенство власти; први по части епископ је то вољом Цркве, условљеном историјским разлозима; најзад, он није изнад Сабора. Једном речју, он је primus inter pares (први међу једнакима), а никако primus sine paribus (први без једнаких), како гласи нова, неопапистичка теорија извесних теолога. И поред свега реченога, архиепископ Константинопоља, Новога Рима и васељенски патријарх, како му гласи пуна званична титула, није изгубио статус првог међу једнакима, односно првенство части. Не може га, штавише, ни изгубити осим на неком новом васељенском сабору, уколико би, разуме се, тај сабор евентуално донео такву одлуку. Јер, то првенство он је добио одлуком Другог васељенског сабора, одржаног године 381. у Цариграду, чији трећи канон гласи: „Епископ пак Константинопоља да има првенство части јер је овај град Нови Рим”. Овај канон је потврђен и оснажен 28. каноном Четвртог васељенског сабора, одржаног године 451. у Халкидону крај Цариграда, у којем се каже: „... Одређујемо и изгласавамо првенство најсветије Цркве истога Константинопоља, Новога Рима (...), просудивши да се град који је почаствован присуством цара и Сената у њему, и који ужива првенство једнако преимућству Старога царскога Рима, и у црквеним стварима велича као онај, будући други после њега”. Тако је – на основу државно-политичких датости (Нови Рим, град цара и Сената), а не на основу догматског, еклисиолошког императива, како умују наши новопечени следбеници римокатоличког званичног поимања првенства – малој епархији са седиштем у градићу Византиону, суфраганој епископији подређеној Ираклијској митрополији, на највишем нивоу признат ранг прве Цркве Истока тако што је првенство Рима проширено и на Нови Рим. У државно-правној теорији и идеологији Римског Царства оба града су заправо сматрана за две половине исте престонице. Објашњавајући смисао примата (првенства) у Цркви, блаженопочивши владика Атанасије (Јевтић) пише да првенство у Цркви несумњиво постоји, и треба да постоји, али да оно никада не сме да повреди саборну пуноћу сваке православне цркве. Првенство, следствено, не значи власт над црквама него битан елеменат њихове саборне природе. Покушао сам – не знам са колико успеха – да на што једноставнији и што разумљивији начин приближим читаоцима „Политике” макар неке важније доктринарне димензије наше вере „у једну свету саборну и апостолску цркву”, вере коју, ево, ми сами као да изневеравамо када кроз маглуштину сујете, амбиција, предрасуда, геополитичких (нецрквених) ангажмана и других нематеријалних идола не можемо или не желимо да угледамо незалазну светлост божанске истине, која нас једина може ослободити наших трагичних заблуда и страсти. Да резимирам одговор на други део вашег питања. Нижа инстанца не може да оспори, а камоли да укине, одлуке највише инстанце. То је у Цркви васељенски сабор или, прецизније речено, она сама посредством свога свеопштег сабора. Стога васељенски патријарх – упркос свом промашају приликом неканонске интервенције на канонском простору Московске патријаршије, чиме је раскол у Украјини продужен, продубљен и проширен на малтене свеколико православље – није изгубио своје реално, од свих православних цркава признато првенство части и оне ингеренције које из њега канонски проистичу, али је, нажалост, код многих у православљу у већој или мањој мери ставио на коцку углед и поверење што га је донедавно уживао и по положају и као личност. И једно и друго, и углед и поверење, по мом најдубљем убеђењу, може да за трен ока поново стекне – и не само да стекне него и да неслућено повећа – ако јавно саопшти чињеницу да је био жртва дезинформација украјинских расколника и манипулацијâ украјинских власти, па повуче признање такозване Православне цркве Украјине, васпостави јединство православља и подстакне дијалог свих са свима. Такав његов гест би свима у свету показао шта је садржај првенства по православном схватању: то је бескомпромисно служење јединству цркве, при чему првопрестона црква има улогу инспиратора, посредника и координатора, а не самца наредбодавца. Господ Христос нас учи, собом и својим речима, да они који су добровољно и из љубави последњи постају пред Богом први, а да они који би да по сваку цену буду први неизбежно постају и пред Богом и пред људима – последњи. Као један од многогодишњих скромних сарадника његове светости патријарха Вартоломеја на пољу међуправославних и свеправославних послова (између осталог и на пољу превазилажења раскола у Бугарској православној цркви на Великом сабору којим је у Софији он председавао и извршио велико, историјско дело исцељења духовних рана и помирења међу браћом), усуђујем се да ова размишљања – можда нескромно, али у сваком случају искрено, са љубављу и поштовањем према његовој личности и служби – закључим вапајем ка Богу и апелом на њега, васељенског патријарха, да и сада, као некада, буде на висини свога задатка и своје одговорности, да начини избор достојан његових светих и великих претходника, да уклони сваку стену саблазни и сваки камен спотицања и да убрише сваку сузу изазвану болом због раскола и патњу због расколничког насиља у Украјини, али и не само у Украјини. Ако хоће, он то може. Сије же буди, буди! Дај Боже да тако буде! Извор: Политика

Мисија Цркве је позив на заједницу. Савремени човек пред собом има мноштво изазова. Сви они стапају се у један циљ - проналажење себе у смислу постојања. Многе понуде су ту. Да ли и Црква има своју? Наравно! Мора и у обавези је да је има јер сам Христос је позвао ученике на мисију Јеванђеља, мисију вечног живота. Време у којем живимо у корену је изменило начин комуникације и функционисања. Уздрмало је и потпуно преобратило навике у нове сфере и ново поље. Сада се глас преноси преко жице и таласа. Млади су на друштвеним мрежама. Пред Црквом је недвосмислен изазов, а то је - или прихватити или одбацити модерне технологије у служби мисије. Ако их одбијемо, вероватно никада нећемо допрети до одређених душа које траже Бога. Ако их пак прихватимо, морамо водити рачуна о следећем: Наша проповед мора бити јасна и тематски усаглашена. Језик и начин произношења је неопходно прилагодити онима који слушају и прате. Не треба постављати ултиматуме типа „мора се и тачка“, већ понудити слободу у избору. Истине вере треба изнети тако да оне сачувају сву своју догматску суштину неокрњене, али објаснити на који начин су значајне по наш конкретан живот. Поштовати слободу оних који слушају и када је супростављена ономе што износимо. Никада немој да сведочимо и да намећемо људима оно што сами не држимо. Практичан пример јесте пост. Уколико је проповед на web – пољу, увек наглашавајмо да је виртуелано поље за мисионарење, али да све има смисла тек онда, када се преточи у реалну заједницу која се налази у Цркви и која јесте Литургија. Наша проповед није обавеза коју морамо да испунимо, већ призив на апостолско служење. Више се не ради о статистици на коју смо навикли, нити о извештају о учинку, већ о пастирском делу спасења - апостолској мисији и одговору који ћемо дати Господу. У томе не сме да буде лицемерја, прорачунатости и лењости! Само са вером, надом и љубављу имаћемо напретка у делању Духа, који ће свој плод дати у вечности. Место на коме служимо као братство - у манастиру Туман, пример је тога. Мисија позива у име Божије код светитеља као посредника и пријатеља наших у Христу. Призив на живо литургијско учешће. Чаша воде и ратлук, реч утехе и приступ, колико је то у гужви могуће, отварају врата Цркве. Тумане није место верског туризма, већ место литургијског живота. Прелепо предање о настанку и трајању ове светиње у времену, као и сведочанство о чудима светитеља, путем савремених технолошких достигнућа, призвали су народ. А када су људи дошли, онда их треба позвати на оно што је претежније од свега - вечно постојање у заједници са Богом и онима који га љубе. Стотине хиљада људи, стотине путира на овом светом месту, велика сабрања у годишњем кругу, о томе говоре. Бог ће дати последњу реч.

Свете Тајне изображавају Цркву, али не као символи; оне су за Цркву оно што су удови за срце, или што је корен биљке за њене гране, или што су винове лозе за чокот, као што је то Господ рекао. Јер, овде није у питању само заједничко име или сличност својстава, него истинска истоветност. 2. Наиме, Тело и Крв Христова представљају свете Тајне; за Цркву, они су, међутим, истинско јело и пиће. Кад се Црква њима причешћује, не претвара их у човечанско тело, као што то бива са другом храном, него се и сама претвара у њих, јер оно што је узвишеније, то надјачава. Уосталом, кад дође у додир са ватром, и само гвожђе постаје ватра, а не претвара ватру у гвожђе; па као што ужарено гвожђе не посматрамо као гвожђе него само као ватру, јер су његове особине у ватри потпуно ишчезле, тако је и са Црквом Христовом: кад би неко могао да је види онако како је сједињена са Христом и како се причешћује Телом Његовим, он ништа друго не би видео него само Тело Господње. Из тог разлога апостол Павле пише: „Ви сте Тело Христово, и удови понаособ“. Назвао је Христа Главом, а нас телом не да би тиме показао Његово промишљање, педагогију и поучавање, уз помоћ којих се о нама стара, нити да би показао наше потчињавање Њему – као што и ми, претерујући, неке своје сроднике или пријатеље називамо својим удовима – него је имао на уму управо то што је и рекао, односно да верници, благодарећи тој Крви, већ живе животом у Христу, и да уистину зависе од Оне Главе и носе оно Тело. 3. Због тога никако није неприлично што се овде о Цркви говори кроз свете Тајне. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Ризница литургијског богословља и живота: Свети Никола Кавасила: На који начин свето Причешће изображава Цркву BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM

Начин Причешћивања лжицом Панајотис Ј. Скалцис, професор Теолошког факултета Аристотеловог Универзитета у Солуну Смисао и предобраз лжице Реч „λαβίς“ (хватаљка, машице, лжица) од глагола λαμβάνω (узимати), означава алатку којом се узима нешто, нпр. хватаљку[1]. У литургијску праксу ушла је из Старог Завета, и то из Исаијиног виђења, који је примио пророчки дар кроз ужарени угљен који је један од серафима узео машицама са олтара, и ставио га на усне пророку[2]. Овај чин предображава свето Причешће. „Онако како је један од серафима узео угљен и дао га Исаији, исто тако и свештеници узимају хлеб, дакле тело Господа Христа и дају га народу“ («Ὧσπερ Σεραφείμ ἔλαβε τόν ἄνθρακα καί δέδωκε τῷ Ἠσαΐᾳ, οὕτως καί οἱ ἱερεῖς λαμβάνουσι τόν ἄρτον, ἤτοι τό Δεσποτικόν σῶμα καί διδόασι τῷ λαῷ»)[3]. Тако је израз „λαβίς“ (хватаљка, машице, лжица) постао познат у целој историји литургике – евхаристијског живота Цркве, разумеван пак различито на практичном нивоу у различитим историјским периодима, све док није преовладао у облику који познајемо данас као кашичица. Причешћивање Апостола Према Новом Завету у току последње вечере, тајне вечере, Христос је овако предао тело и крв своју Апостолима: „И када јеђаху, узе Исус хљеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: узмите једите ово је тијело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; ово је крв моја“[4]. Из овог описа се види да је прво било раздавање хлеба, а након њега раздавање вина. Глагол „λαβών“ указује на раздавање руком. Тако се и приказује, посведочено још од шестог века у византијској уметности – фрескосликарству, Причешћивање Апостола. Нарочито од 11. века, у олтарској апсиди приказано је да Христос даје засебно хлеб и засебно чашу. Апостоли су подељени у две групо по шест. Са десне стране Христос даје у руку свакоме ко прилази по комад хлеба. Са леве стране опет Христос причешћује другу шесторицу дајући свакоме часну крв из путира[5]. На представама из 16. века Христос се приказује како причешћује Апостоле лжицом. Причешћивање руком (узимањем) и одвојено примање Часних Дарова Хришћани првих векова причешћивали су се по обрасцу тајне вечере, прво дакле хлебом а затим вином. Према Евсевију Кесаријском (3. - 4. век), епископ Рима Ксист (258. год.) приповедајући о покајању једног јеретика износи да: „Слушао је свету Литургију, одговарао је Амин, учествовао је у трпези и пружио је своје руке да прими свештену храну“ („Εὐχαριστίας γάρ εἰσακούσαντα καί συνεπιφθεγξάμενον τό Ἀμήν, καί τραπέζῃ παραστάντα καί χεῖρας εἰς ὑποδοχήν τῆς ἁγίας τροφῆς προτείναντα…“)[6]. Према Апостолским Установама, тексту антиохијске традиције са краја 4. века, у току светог Причешћивања, поредак је предвиђао: „епископ нека даје предложење – хлеб говорећи „Тело Христово“ а онај ко га прима нека говори Амин. Након тога ђакон нека држи путир и док га даје нека говори „Крв Христова, чаша живота“. И онај који пије – причешћује се нека говори Амин“ („Ὁ μέν ἐπίσκοπος διδότω τήν προσφοράν λέγων· Σῶμα Χριστοῦ. Καί ὁ δεχόμενος λεγέτω· Ἀμήν. Ὁ δέ διάκονος κατεχέτω το ποτήριον καί ἐπιδιδούς λεγέτω· Αἷμα Χριστοῦ, ποτήριον ζωῆς. Καί ὁ πίνων λεγέτω· Ἀμήν“)[7]. И Василије Велики се позива на поредак који је био преовлађујући у тој епохи, у складу са којим је онај који се причешћује примао од служашчег свештеника честицу на свој длан, и он ју је стављао „у уста самом руком“ („τῷ στόματι τῇ ἰδίᾳ χειρί“)[8]. На исту праксу се позива и свети Кирило Јерусалимски, који познаје јерусалимски поредак и, очигледно, Литургију Светог Јакова: „Кад приступаш (говори за вернога) да не прилазиш ражирених руку, нити раздвојених прстију. Већ, начинивши леви длан престолом десном, као да примаш Цара, и када савијеш длан прими тело Христово. Приђи након тога и чаши са крвљу не са подигнутим рукама већ погнут и говорећи Амин као да се поклањаш са поштовањем. Прими освећење причешћујући се и од крви Христове“ („Προσιών οὖν, μή τεταμένοις τοῖς τῶν χειρῶν καρποῖς προσέρχου, μηδέ διῃρημένοις τοῖς δακτύλοις· ἀλλά τήν ἀριστεράν θρόνον ποιήσας τῇ δεξιᾷ, ὡς μελλούσῃ βασιλέα ὑποδέχεσθαι, καί κοιλάνας τήν παλάμην δέχου τό σῶμα τοῦ Χριστοῦ, προσέρχου καί τῷ ποτηρίῳ τοῦ αἵματος, μή ἀνατείνων τάς χεῖρας, ἀλλά κύπτων, καί τρόπῳ προσκυνήσεως καί σεβάσματος λέγων τό Ἀμήν. Ἁγιάζου καί ἐκ τοῦ αἵματος μεταλαμβάνων Χριστοῦ“)[9]. У Литургији Светог Јакова назначено је следеће, везано за начин Причешћивања верних: „Господ ће нас благословити и удостојити да примимо ужарени угљен са чистим машицама наших прстију и да га ставимо у уста верних, на очишћење и обновљење њихових душа и тела сада и увек и у векове векова“ („Ὁ Κύριος εὐλογήσει καί ἀξιώσει ἡμᾶς ἁγναῖς ταῖς τῶν δακτύλων λαβαῖς λαβεῖν τόν πύρινον ἄνθρακα καί ἐπιθεῖναι τοῖς τῶν πιστῶν στόμασιν εἰς καθαρισμόν καί ἀνακαινισμόν τῶν ψυχῶν αὐτῶν καί τῶν σωμάτων νῦν καί ἀεί καί εἰς τούς αἰῶνας τῶν αἰώνων“)[10]. У овом тексту види се да причешћивање бива „ταῖς τῶν δακτύλων λαβαῖς“, дакле прстима служашчег свештеника и директно у уста верника. Није пак јасно да ли је хлеб био натопљен у крв или је следило засебно причешћивање из путира како је, као што смо видели, јасно забележено у тумачењу Јерусалимске Литургије од Кирила Јерусалимског. Наравно, за Причешћивање свештеника биле су предвиђене велике честице које је предстојатељ сабрања умакао „εἰς τόν κρατῆρα“ (у путир). Може се претпоставити да је аналогно томе бивало исто и за вернике, само са мањим честицама. Даљи поредак, након причешћивања клира, да ђакони „узимају дискосе и путире да причесте народ[11]“ (многи дискоси и многи путири опслуживали су велики број људи који је приступао светом Причешћу), оставља простор за двоструко тумачење. Прво, да је свештеник узимао једну честицу са дискоса који је ђакон држао и након што би је умочио у путир ставио би је у уста онога који се причешћује. Друго, да се прво честица (тело) предавала у уста а затим је следило причешћивање крвљу из путира[12]. У сваком случају умакање хлеба у вино није било непознато на Истоку. Овог предања се до данашњег дана придржавају Јермени. У Јерменској Литургији „ђакон и народ причешћују се под оба вида, али не директно из путира нити са кашичицом. Свештеник држи са обе руке путир и изнад њега свети хлеб, натопљен у часну крв. Са два прста десне руке откида честицу од њега и ставља је у уста оних који се причешћују“[13]. Како се може приметити, и овај начин причешћивања има своје практичне потешкоће. Предавање божанских дарова одвојено помиње и Литургија Апостола Марка: „И када предаје клиру и народу говори Свето Тело Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа. А уз путир говори: Часна Крв Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа“[14]. И у овој Светој Литургији помињу се у епиклези више хлебова и више путира: „погледај на нас и низпошљи на хлебове ове и на чаше ове Духа твога Светога, да их освети и саврши као свемогући Бог“[15]. У складу са горепоменутим сведочанствима термин лжица (λαβίς) упућује на причешћивање узимањем хлеба у руке. Свештеник је полагао честицу на укрштене дланове верника, који би је онда ставио у уста. Након тога ђакон је приносио путир. Једино у случајевима болесних или самртника или оних који нису могли да узму у руку, хлеб светог Причешћа, у складу са осамнаестим каноном Картагинског сабора (397.), био би стављен у њихова уста[16]. То је очигледно чињено уз помоћ неког инструмента примереног за ову ванредну потребу[17]. Ова алатка је могла бити лжица у облику хватаљке или кашике. Ово нас доводи до закључка да је упоредо са првобитним начином причешћивања из руке постојао и неки помоћни предмет (лжица) за посебне потребе, који је преовладао касније. Како је например бивало божанствено Причешћивање оних који нису били присутни на месту сабрања према ономе што пише Јустин, да је дакле „и онима који нису били присутни преко ђакона слато“[18]. Причешћивање ван сабрања Одговор на питања о начину причешћивања изван сабрања могу да дају текстови житија светих, као и пракса хришћана и пустињака да чувају Причешће од недељне Литургије, хлеб умочен или неумочен у крв, за свакодневно лично причешћивање, наравно уз помоћ лжице: „Раширивши на неко чисто место једно свештено платно и поставивши на њега свети покровац, на овај покровац дакле лжицом (διά τῆς λαβίδος) постављали би честицу пресветог хлеба“ („ἐν καθαρῷ τινι τόπῳ ἁπλοῦντας ἱερόν ὕφασμα, ἐπάνω τούτου τιθέναι ἅγιον κάλυμμα· ἐπί τοῦ καλύμματος δέ διά τῆς λαβίδος τοῦ παναγίου ἄρτου μερίδα“)[19]. Одговарајуће сведочанство имамо и у житију свете Марије Египћанке, која се у литургијском контексту, нешто слично изобразитељној[20], налазећи се у јорданској пустињи, причестила из руку Светог Зосима пречистим телом и часном крвљу Христовом из „малог путира“ (μικρόν ποτήριον)[21] или „свештеног сасуда“ (σκεῦος ἱερόν) према другом издању[22]. Представа да преподобна Марија жели да се причести лжицом (кашичицом) је вероватно каснији избор живописца. Ипак, овај начин приказивања није без историјског упоришта. Текст житија и поред свега није јасан по питању начина Причешћивања преподобне, да ли полагањем дарова руком у њена уста или лжицом. Део „ставивши у мали путир пречисто тело и часну крв Христа Бога нашега“[23] показује да је свето Причешће пренето са једног места на друго. Највероватније је да је хлеб био умочен у крв ради лакшег преношења. Други пак пример, причешће Јулијана Комита, оставља простор да прихватимо да је путир могао бити пун хлеба и вина: „А много пута и путир држаху испуњен светога тела Владичанског и крви и подстицаху га да приђе“ („Πολλάκις δέ καί τό ποτήριον ἐβάσταζον ἁγίου σώματος Δεσποτικοῦ πεπληρωμένον καί αἵματος, καί προσελθεῖν αὐτῷ προετρέποντο“)[24]. Осврт на историју лжице у виду кашике Данило Георгопулос (19. век), новији тумач Свете Литургије, очигледно ослањајући се на иконографски приказ који изображава преподобну како се причешћује лжицом, подржава став да је овај свештени сасуд уведен у 7. веку, епохи у којој је живела преподобна Марија Египћанка[25]. Највероватније је да се преподобна причестила хлебом умоченим у крв који је свети Зосима преносио у малом сасуду (нека врсти дарохранилнице), са лжицом (кашиком) или руком. У истом пак периоду имамо податак од светог Анастасија Синаита о причешћу једног столпника кашичицом[26]. На горепоменута сведочанства ослања се и свети Симеон Солунски да би нагласио да је Причешћивање лжицом „древно предање“ („παράδοσις ἀρχαιοτάτη“)[27]. Подржавано је мишљење да је кашичицу увео у литургијску праксу свети Златоусти. Ово мишљење су подржавали Петар Аркудиос[28] и Пајсије Лигаридис[29]. Ова двојица се ослањају на податак историчара Созомена[30], према коме је једна жена, натерана од стране свога мужа да се причести светим тајнама од стране македонијеваца бацила хлеб који је држала у рикама и претворила се у камен: „Јер је дакле била зла ова жена, како је речено, Златоречиви је наложио да се убудуће господње тело не даје у руку, како је био обичај у Цркви, већ са истом хватаљком (лжицом) која је држала часни угаљ и очишћавала душу и усне („Διά τό πονηρόν τῆς γυναικός ταύτης, ὡς λέγεται, ὁ χρυσοῤῥήμων προσέταξε μή ἐν τῇ χειρί πλέον δίδοσθαι τό κυριακόν σῶμα, καθώς ἔθος ἦν ἐν τῇ Ἐκκλησίᾳ, ἀλλά γε δι’αὐτῆς τῆς λαβίδος ἔσω αὐτῆς φερούσης τόν τίμιον ἄνθρακα ψυχήν καθαγνιζούσης καί χείλη“)[31]. Ипак, они који подржавају мишљење да је свети Златоусти увео кашичицу бивају исправљени од њега самога који заступа причешће верних руком, поистовећујући је са машицама које је видео Исаија[32]. Ово предање о причешћивању машицама руку (διά τῆς λαβίδος τῆς χειρός) одржало се до епохе сазивања Пето-шестог трулског васељенског сабора (691)[33], али и након тога до 9. – 10. века. Герман Цариградски говори о машицама руку упућујући и он на пример Исаије[34]. Трулски сабор који смо наводили, у свом 101. канону забрањује коришћење, из тобожње побожности, посуда, самим тим и машица, за прихватање божанских дарова („πρός τήν τοῦ θείου δώρου ὑποδοχήν“), и инсистира на древном начину Причешћивања: „Тако, који жели у време (литургијског) Сабрања да се причести Пречистим Телом, и Причешћем једно са Њиме постане, треба да руке састави у облику крста и тако приступа и прими Причешће благодати“ („Ὥστε, εἴ τις τοῦ ἀχράντου σώματος μετασχεῖν ἐν τῷ τῆς συνάξεως βουληθείη καιρῷ, καί ἓν πρός αὐτό τῇ μετουσίᾳ γενέσθαι, τάς χεῖρας σχηματίζων εἰς τύπον Σταυροῦ, οὕτω προσίτω καί δεχέσθω τήν κοινωνίαν τῆς χάριτος“)[35]. Човекове руке, пише свети Никодим Агиорит, часније су од било какве посуде[36]. Свети Јован Дамаскин говори о причешћивању засебно хлебом и засебно вином према древном поретку: „Приђимо му са жарком жељом и примимо тело распетога постављајући дланове крстолико“ („Προσέλθωμεν αὐτῷ πόθῳ διακαεῖ καί σταυροειδῶς τάς παλάμας τυπώσαντες, τοῦ ἐσταυρωμένου τό σῶμα ὑποδεξώμεθα“)[37]. Јасно је дакле из горенаведених извора да су се верници, бар до 9. века, на Истоку и на Западу, причешћивали са две евхаристијска елемента одвојено. Хлеб је полаган у руку онога ко се причешћује. Вино се узимало из путира[38]. На ово указује и свети Амвросије Медиолански на Западу, када, обраћајући се цару Теодосију, каже „Како да рашириш руке са којих капље крв од неправедног убиства? Како са таквим рукама да прихватиш пресвето тело Господње? Како да узмеш у своја уста часну крв, а у гневу си пролио крв невиних људи?“ („Πῶς δέ τάς χεῖρας ἐκτενεῖς ἀποσταζούσας ἐπί τοῦ ἀδίκου φόνου τό αἷμα; Πῶς δέ τοιαύταις ὑποδέξῃ χερσί τοῦ Δεσπότου τό πανάγιον σῶμα; πῶς δέ τῷ στόματι προσοίσεις τό αἷμα τό τίμιον, τοσοῦτον διά τόν τοῦ θυμοῦ λόγον ἐκχέας παρανόμως αἷμα;“)[39]. Ова древна пракса дозвољавала је наравно паралелну употребу лжице (кашичице) у изванредним ситуацијама, као што је Причешће тешко болесног или потреба свакодневног Причешћа верних у дому и пустињака на месту њиховог тиховања. Треба такође навести податак да се лжица користила на Истоку од стране Копта и Несторијанаца након њиховог отцепљења од византинаца у 4. веку[40]. Константин Калиник пише да је лжица у виду кашичице посведочене од 10. века[41]. Није нам познато одакле црпе овај податак. Могуће је да се ослања на сведочанство које се приписује Григорију Декаполиту (9. век), о причешћивању лжицом[42]. Ипак, овај текст није старији од 14. века[43]. Од 9. века па надаље преовлађују нова мишљења о начину Причешћа верника и настају нове практичне потребе које намећу, прво на локалном а затим на васељенском нивоу, употребу лжице (кашичице). Разлози за преовладавање лжице Свети Симеон Солунски (15. век) пише да је лжица преовладала „из неких разлога“[44]. У питања која су допринела овој промени улазе и случајеви оскрнављења светог Причешћа чуваног по домовима од стране неких лоших хришћана. Такође, недостатак ђакона отежавао је причешћивање под оба вида[45]. Практичне потешкоће које настају приликом причешћивања новорођенчади, болесних и оних на самрти допринели су новом начину причешћивања лжицом, „најблагообразнијег“ према изразу патријарха цариградског Михаила Оксита[46]. На Западу, али и на Истоку преовладало је од 9. века мишљење да се хришћани лаици не причешћују из руке[47]. Од обичајне праксе која је преовладала на Истоку пренела се и у Шпанију пракса да се од краја 7. века даје тело Господње умочено у освећено вино. Ово је на Западу било забрањено од стране Сабора 675 године[48]. Овај обичај мешања дарова у посудама забранио је, како смо видели, и Петошести Трулски Васељенски Сабор. Фактор у општем прихватању лжице представља и развој проскомидије и преовладавање честица. За њену практичну употребу а пре свега за сједињење вина и воде помиње се у најстаријем тексту који описује поредак Проскомидије (12. век)[49]. Валсамон (12. век) помиње ширење употребе лжице „у неким црквама“[50]. У истом периоду наводи лжицу и тумачење Свете Литургије приписивано Софронију Јерусалимском[51]. Свети Симеон Солунски сматра лжицу неопходном због мешања часних дарова „јер је потребно да се сваки верник причести и од тела и од крви Христове заједно“ („Ἐπεί χρεία καί ἐκ τοῦ σώματος ὁμοῦ καί τοῦ αἵματος τοῦ Χριστοῦ κοινωνῆσαι πάντα πιστόν“)[52]. Преовладавање лжице као најприкладнијег начина Причешћивања није без везе са начином Причешћивања Латина који не раздељују хлеб[53]. Закључак Изучавање историје начина Причешћивања верних води нас до закључка да су се од првих векова до 10. века хришћани причешћивали часним даровима одвојено, примајући хлеб у своје руке од стране служашчег свештеника („λαβίς τῶν χειρῶν“). Лжица као литургијски сасуд позната је већ од 4. века као алатка за алтернативно решење, за ванредне случајеве и посебне потребе. Текстови житија из 7. века нас информишу да се лжица среће и у виду кашичице. Од 11. века се повезује са Проскомидијом (честице). Од 12. века посведочена је на локалном нивоу. Као уопштена пракса преовлађује од 14. века. Термин лжица задржао се и за кашичицу због снажног символизма и упућивања на угљен узет са олтара. Угљен је видео Исаија, дакле дрво „уједињено са ватром. Тако и хлеб Причешћа није обичан хлеб, већ уједињен са божанским“[54]. Наравно, није случајно да лжица задобија и мистички карактер у смислу да представља образац Богородице јер „тамо ватрену природу угљена машице са жртвеника узеше, а ова огањ божанства примивши у себе не сагоре већ се прослави“[55]. Дакле, предање наше Цркве о историји, употреби из практичних разлога и символици лжице је јасно и богато. Изучавање и урањање у ово предање може да да одговоре на проблематику која се било под изговором, било истински поставља у наше време. Може да просветли колико оне који ствари посматрају духовно и који разумевају смисао речи „јер хљеб је Божији онај који силази с неба и даје живот свјету“[56], толико и оне који желе да буду оригинални, а још и оне који имају потешкоће да се удубе у чудо тајни, саплитани помислима својих сумњи. Текст је објављен у часопису Јеладске Цркве „Ефимериос“, свеска 4 (јул – август), 21-29. Превод: Немања Костић Извор: Инфо-служба СПЦ

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Сабор српских светитеља са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. У току Литургије миропомазао је новокрштене слуге Божије Милоша и Вукашина. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је звање и призвање свакога човјека и свакога земаљскога народа да се жртвује за ближње своје и да на тај начин испуњава заповијест Христову. “И да љубав Христову задобија и да том љубављу свједочи Њега као вјечну и непролазну љубав”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да данас прослављамо све који су Христа прославили у нашем светосавском народу. “Данас је празник свих светих у роду српском светосавском, Бога прославивших. Међу њима има има и стараца и старица, младића и дјевојака, дјеце и одраслих, свештеника, патријараха, ђакона и свих слојева заједнице који су Бога прославили и кроз које се Бог прославио, који су Господа посвједочили својим подвигом, својим трудом, својом вјером, својом љубављу и својом жртвиом”, истакао је он. Нагласио је да је један од њих Свети Арсеније, наследник Светог Саве, чије мошти почивају у овом манастиру. “Арсеније је његов ученик који је Господа прославио и кроз кога се Господ прославља кроз вјекове, који је заједно страдао са својим народом””, рекао је Владика Амфилохије. Након Литургије у славу Божију и у част данашњег празника благосиљан је славски колач. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији на празник Успења Пресвете Богородице, у петак, 15/28. августа 2020. године, у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија, архимандритâ Прокопија (Тајара) и Василија (Костића), свештенства и ђаконâ Епархије бачке. Беседећи после прочитаног јеванђелског одељка, Преосвештени владика Иринеј је истакао да се сви догађаји из живота Пресвете Богородице посебно прослављају. „Празник Успења Пресвете Богородице је празник њеног уснућа, када она напушта овоземљаски свет и живот, и прелази у живот вечни, у заједницу и наручје свога Сина и Господа. Дан упокојења светих се слави као дан њиховог истинског рођења, јер смрт није прелазак у ништавило, небиће, непостојање, него је прелазак душе из тела у Царство Божје. То посебно важи за празник Успења Пресвете Богородице. Она је – будући истинско, најчистије, најсветије људско биће – нова Ева, нова истинска Мати Живота. Њена смрт је прелазак из смрти у живот – животворна смрт. То се истиче у црквеним песмама данашњег празника. Пресвета Богородица није остала телом у гробу, него је Бог на посебан начин њу прославио: Господ је на чудесан начин њено тело, после тродневног почивања у гробу, узео к Себи на небо. У кондаку данашњег празника се каже да тело оне која је родила Живот – Господа Исуса Христа – гроб и смрт нису могли да задрже, него је она претстављена из смрти у живот. Зато и ми, молитвено се обраћајући Пресветој Богородици, као Мајци свих нас, уверени смо да њена материнска љубав као невидљиви омофор закриљује цео свет и сву Божју творевину, и – преко ње – свака наша молитва допире до Господа”, нагласио је Епископ бачки Иринеј, уједно честитајући празник верном народу, а посебно парохијанима Светоуспенског храма у Новом Саду, који прослављају храмовну славу. У току свете Литургије, Епископ бачки г. Иринеј је рукоположио ђакона Миладина Божиловића у чин презвитера, а Епископ мохачки г. Исихије је рукоположио катихету Милована Крстића у чин ђакона. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Знам да је Митрополиту било теже него мени. Ја сам се лијепо одмарао у притвору, читао сам књигу, молио се Богу, нешто сам и записао, рекао је владика Јоаникије. Никако не могу да схватим, али ни да опростим, пребијање омладине и убацивање провокатора. То ме је много више забољело него моје притварање, казао је Епископ Јоаникије Литије које Црква организује због Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница нијесу уцјена или пријетња, већ једини начин да јавно, на миран и достојанствен начин изразимо незадовољство таквим актом, поручио је за Дан Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. Он је казао да је вријеме у притвору провео читајући, одмарајући и молећи се Богу, оцјењујући да је Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију било теже због његовог затварања него њему самом. Митрополитову молбу да му опрости што је његовом кривицом постављен за епископа будимљанско-никшићког и што је укључен у одбрану светиња, владика Јоаникије је оцијенио као његову љубав према Цркви, свештеницима и њему лично. “Хвала му неизмјерно на томе. Знам да је њему било теже него мени. Ја сам се лијепо одмарао у притвору, читао сам књигу, молио се Богу, нешто сам и записао. Посебно желим да се захвалим за љубав нашег Митрополита, свештенства, народа и дјеце. Нијесам знао шта се све догађа, било је немогуће из затвора сазнати. Али, најжалије ми је било што је полиција, када су народ и свештеници тражили да ме ослободе, примијенила силу и то на најгрубљи могући начин, пребијајући дјецу и омладину, без икаквог разлога”, рекао је владика Јоаникије. Претходно су, како истиче, убацили провокаторе. “И то је срамно што се дешава у Црној Гори да се на такав начин ствара завада. Наш народ је и културан, и цивилизован. Он никада неће угрозити никога, посебно не оне који врше своју дужност, али то су врло одвратне методе, по 100 пута опробане и у комунистичко вријеме, а које се, нажалост, продужавају и у наше вријеме. Никако не могу да схватим, али ни да опростим, пребијање омладине и убацивање провокатора. То ме је много више забољело него моје притварање”, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. Коментаришући изјаву премијера Душка Марковића који је недавно поручио да Владу нико неће плашити литијама и да дијалог о закону треба да буде у добром духу, а не путем уцјена, Јоаникије је нагласио да су литије једини начин да Црква изрази своје незадовољство донијетим актом. “Литије нијесу никаква уцјена већ су просто једини начин да изразимо незадовољство због антицивилизацијског закона, који угрожава слободу вјере. За нас је тај закон непостојећи, јер га не признају ни народ, ни Црква. Међутим, ми немамо никакав други начин да изразимо своје незадовољство, неслагање, свој оправдани бунт, осим да изађемо на улицу и да јавно, на миран и достојанствен начин, изразимо своје противљење због таквог закона”, поручио је владика. На муци се познају јунаци Епископ Јоаникије је истакао да је увијек част када због вјере трпе било какву неправилност, па било да је то суђење, затвор или привођење. “То нам због љубави према нашој вјери ништа није тешко. Сјећамо се светих апостола и мученика и наших предака који су вјеру свједочили и у најтежим периодима. Његош каже: У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци. То треба правилно да разумијемо и у овом периоду”, казао је за Дан Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Томину недјељу Свету архијерејску литургију на темељима ранохришћанског храма на древној Дукљи код Подгорице. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља рекао је да су у апостолско доба страдали хришћани и да су биле затворене двери када су се били сабрали ученици Христови од страха Јудејаца. “И ево, те затворене двери и данас се догађају, и у наше вријеме после толико вјекова, од страха модерних Јудејаца. Међутим, Господ се и тада појавио, и данас се јавља Господ. Присутан је овдје са нама и међу нама. Господ се појавио кроз затворена врата и поздравио ученике своје поздравом којим се и ми поздрављамо на овој Светој служби: Мир вам”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да тај мир свједочи Црква Божја кроз вјекове, призивајући све људе и све земаљске народе на мир у Христу Богу. “И на помирење, на узајамну заједницу, на љубав према живоме Богу и на љубав једних према другима”, нагласио је Владика. Казао је да је након што је Господ поздравио тим поздравом своје ученике, апостол Тома провјерио ране Христове.. “И онда је завапио: Господ мој и Бог мој! Признао га је као Бога и Спаситеља, као Сина Божијега. А Господ му је рекао: Повјеровао си зато што си видио и опипао. Блажени су они који не видјеше, а повјероваше. И такви су хришћани двије хиљаде година блажени – који вјерују у живога Господа, иако немају прилике, пошто се Господ вазнио на небеса, да опипају ране Његове”, рекао је он. Митрополит Амфилохије је говорио и о корона вирусу као освети природе због човјековог насиља над њом. “То се догађа због тога што човјек своју људску природу не употребљава на начин како је то Бог благословио. А Бог је благословио првога човјека и прву жену ријечима: Рађајте се и множите се и напуните земљу. То је благослов да се напуни земља новим покољењима. А они који су скренули са тога Божјега пута, они данас, намјесто да рађају, стварају бракове који су лажни бракови, који су поклоњење људским страстима и људским немоћима које израбљују и уништавају људску природу”, рекао је Владика Амфилохије. Казао је да се у исто вријеме озакоњује и убијање дјеце у материнским утробама. “И то постају закони те модерне Европе која тиме постаје нова Содома и Гомора. А од Содоме и Гоморе на крају је остало Мртво море, у коме од тада до данас нема никаквог живота. То је, дакле, пут Содоме и Гоморе, пут смрти, пут ништавила, обоготворења смрти и онога што је пролазно, поклоњења демонским силама и одрицања од Божјега пута, одрицања од истинске употребе творевине коју нам је Бог дао и од истинске употребе људске природе на начин како је то Бог благословио”, поручио је Митрополит Амфилохије. Након Литургије благосиљан је славски колач. Митрополит Амфилохије осврнуо се на крају на чињеницу да је из познатих разлога данас би мали број сабраних на овом светом мјесту. “И поред тога, овдје је данас велики сабор, јер су сабрани владари који су овдје владали, на челу са Светим Јованом Владимиром, и сви они који су градили ову светињу, обнављали је, у њој се крштавали. Присутни су, јер је присутан сам Господ Бог наш који и све њих чини присутним. Сви они се радују што и ми настављамо ово свето дјело“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ситуација са пандемијом коронавируса је нова за све људе у свијету а када се суочавамо са новим стварима нормална реакција нашег организма је страх. Ми психотерапеути вјерујемо да је сваки поремећај који се појави одговор нашег бића да се прилагоди и избори са новонасталом ситуацијом, казала је психолог и психотерапеут Јевросима Пејовић гостујући у синошњем издању „Интернет литије“ Радио-Светиогоре. Она је истакла да је јако битан начин на који се ми суочавамо са страхом. „На самом почетку бих вољела да разјасним и замолим слушаоце да запамте једну ствар. Храброст није како већина нас мисли емоција супротна страху већ начин како се носимо са страхом.Важно је како ћемо показивати ту храброст. Било би сулудо да не поштујемо прописе, савјете и ограничења које нам прописује струка прије свега љекари и понашати се као да овај вирус не постоји. Са друге стране ово је ситуација у којој преиспитујемо егзистенцијална питања, па и питања живота и знате,ограничење кретања у нормалним условима је највећа казна коју можемо да добијемо па се због тога један дио нашег бића буни. Међутим овај период се може искористити на конструктиван начин због суочавања са самим собом и са својим најближима јер овај период подстиче раст и скоро да не постоји особа која неће порасти за ново искуство односно којој ово искуство физичке дистанце неће донијети неке нове увиде.“ Одговарајући на питање да ли постоји нека општа метода која би се препоручила за превазилажење осјећања страха и анксиозности психолог Пејовић је казада да на жалост не постоји унивезална метода која би одговарала свима. „Исто као што бирамо духовника према својим потребама и начину на који нам преноси учење о вјери,тако бирамо и психотерапеута. Важно је да нас страх не преплављује до мјере када се одражава на наше свакодневне активности. Такође је битно да структуришемо дан, односно да преузмемо контролу над својим временом и животом, јер кад имамо осјећај да наш живот зависи од наших активности, ми се не препуштамо безнађу и не гледамо у неизвјесност и страх. У неким културама се практикује медитација и тзв. вјежбе пуноће ума (mind fulness), међутим те технике нису толико блиске нама и нашим културама. Нама православним хришћанима је још лакше живјети са тим неизвјесностима и носити се са њима јер имамо вјеру у Бога живога и један од савјета би био да се молимо и на тај начин будемо у контакту са Оним вишим од нас самих.“ На примјеру држава из региона које су покренуле облике психолошког савјетовања и волонтеризма у вријеме епидемије коронавируса Јевросима Пејовић наводи да је то такође случај и у Црној Гори. „Код нас такође постоји успостављен систем и уколико вас преплављује страх или процјењујете да вам је потребна помоћ Црвени крст и Дом здравља имају отворену линију. Искористила бих ову прилику и позвала све вас који имате потешкоћа да се носите са ситуацијом да слободно окренете њихове бројеве телефона јер су са друге стране људи који су се школовали да помажу управо у овим ситуацијама и који су ставили своје знање и искуство на располагање вама са љубављу.“ додала је на крају свог разговора за „Интернет литију“ психолог и психотерапеут Јевросима Пејовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У контексту синоћ објављених мера Владе Уједињеног Краљевства, Његово Преосвештенство Епископ британско-скандинавски г. Доситеј, донео је следећи акт за Архијерејско намесништво британско и ирско: Богољубивоме свештенству и свој браћи и сестрама епархиотима британско-ирског намесништва Сведоци смо у ове наше дане да модерни свет проживљава дубоку кризу и трагедију пандемије коронавирус, која није виђена још од светских ратних страхота и разарања. Пандемијом је захваћен у мањој или већој мери цео свет и стручњаци из области медицинске науке нас уверавају да најтежи дани и месеци тек следе. Јасно је да је ово велико искушење припуштено на људе и народе да преиспитамо наше односе према другим људима, према ближњима, природи и уопште свету у коме живимо јер нема никакве сумње да је људска гордост и грамзивост у корену ове до сада невиђене кризе. Ово време захтева и наш трезвен одговор на новонасталу ситуацију, а притом остајући потпуно смирени и без страха, загледани у самог Господа у Тројици, а руковођени љубављу према ближњима и свим људима, према целокупној Божијој творевини. Наша богомспасавана Епархија британско-скандинавска простире се на простору седам држава западне и северне Европе стављајући нас и у том смислу пред искушење доношења јединствене одлуке за подручја различитих држава и народа, те одлука Влада тих држава и препорука и правила Националних здравствених служби у условима борбе против ширења корона вируса. Сагледавајући саопштења и поступке наше Свете Цркве у отаџбини Србији али и других помесних Православних цркава, доносимо своју Архијерејску одлуку за епархиоте у Великој Британији и која је у складу са најновим одлукама надлежне владе. Одлука ступа на снагу одмах , стављајући ван снаге све одлуке раније донесене по овим питању, и важиће до даљњег: 1. Од уторка 24. марта 2020. године обустављају се богослужења свештеници ће служити Свете Литургије без присуства народа. 2. Свака од парохија, ако то није већ учинила мора отказати све небогослужбене активности тј. недељне школе, фолклорне групе и друштвене услуге. 3. У Вашем молитвеном правилу а посебно свештеници у богослужењима додати посебну молитву Богу да нас избави од од присутне опасности епидемије и пошаље анђела чувара да бди над нама а Господ да исцели оболеле и поврати здравље. 4. Свештеници да не преносе уживо Свету Литургију путем техничких средстава умањујући и профанишући реалну мистику људског партиципирања и небоземног јединства у литургијској Светој чаши, чинећи од овог јединственог догађаја „ствар за гледање“. Само је пожељно да се прикаже на социјалним мрежама Литургија речи, конкретније, читање одељка из Апостолских посланица, Свето јеванђеље, свештеничка проповед и молитва за избаваљење од епидемије али не и канон евхаристије. 5. Свештеници и Управе црквених општина ће предузети и остале неопходне кораке у погледу задовољавања највиших хигијенских норми у Светим храмовима у условима светске пандемије, а у складу са нашим православним предањем. 6. Да се молимо за медицинске раднике који су на првој линији помоћи оболелима, радницима у трговинама и дежурним службама које тешко раде и брину да нормалан живот ипак буде омогућен. Света Литургија је крајеугаони камен наше вере и бића. У Литургији благодарно приносимо Творцу дарове Његове творевине да би предокушали од небеске стварности и истинске радости. Болна је помисао да се за неко време удаљавамо од Свете тајне али нам овај историјски тренутак намеће другу духовну борбу не заборављајући да притом живимо литургијски и евхаристијски. Повлачење у изолацију, штитећи на тај начин себе и друге, не значи позив на ленчарење већ на духовни подвиг молитве, молитвеног тиховања, читања корисне литературе, обнове запостављених породичних односа... Повлачење од света и бег у тиховање многим је светим оцима значило духовно присаједињење Христу, те и ми овај наш, истина присилни, одлазак у изолацију, прихватимо као црквену заповест и великопосно послушање. Прихватимо у смиреној послушности ову своју неопходну жртву за добро свих и да нам Господ дометне вере и наде да се упркос недаћама радујемо нашем великопосном путовању према Васкрсу, крајњем и истинском смислу нашег живота. + Д О С И Т Е Ј Епископ британско-скандинавски Извор: Епархија британско-скандинавска

-Никада једно искушење не долази само. У овом тренуту када се читав свет хвата у коштац са корона вирусом, Загреб је данас, у јутарњим часовима, доживео и земљотрес. Колико је мени до сада познато нема пострадалих међу нашим верницима, али свавако постоје велика оштећења на зградама које поседује наша Митрополија, изјавио је Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије. -Пре свега, велика оштећења постоје на нашем Саборном храму на Цвјетном тргу у Загребу. Она су доста велика, а пстоји бојазан да су још већа када будемо видели какава је статичка ситуација на храму. Иначе, храм спада у прву категорију заштите споменика културе Хртватске. Храм је, као и католичка катедрала у Загребу, дело аустријског архитекте Хермана Болеа, док је живопис рад познатог руског иконописца Александра Мухина, који тренутно предводи радове украшавања ентеријера храма Светог Саве у Београду, истакао и је Митрополит и поручио: -Овом приликом, ја се обраћам свим нашим верницима и уопште људима који имају било какву потребу везану за корона вирус или за последице јутрошњег земљотреса да нам се обрате, да се обрате нашим свештеницима, а ми ћемо колико су то наше моћи учинити све да им помогнемо. Верујемо да нас Бог не оставља и да нас на овај начин призива к Себи. Сигруно је да никада искушњења нису већа од духовних снага које ми као људи носимо, поготову ако смо солидарни и ако функционишемо као заједница. Извор: Инфо-служба СПЦ

На Празник Сретења Господњег, када се сјећамо догађаја када су праведни Јосиф и Пресвета Богородица Марија донијели Богомладенца Христа на благослов у Јерусалимски Храм Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије је у суботу 15. (2) фебруара 2020. године предводио свето евхаристијско Сабрање у манастирском Храму свете великомученице Марине у Манастиру Клисини. Звучни запис беседе Владици су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), настојатељ Манастира Трескавца, игуман Јеротеј (Влајковић), духовник Манастира Медна, јеромонах Методије (Крагуљ), духовник Манастира Гомионице, протопрезвитер-ставрофор Карађорђе Дерајић парох оштролучки и протођакон Немања Рељић, епархијски ђакон. Послије прочитаног јеванђелског зачала из Јеванђеља по Луки које говори о овоме догађају који се збио прије пуних двије хиљаде године, Епископ је изговорио надахнуту бесједу о данашњем Празнику када се човјек сусреће са Богом. Овај Празник нам на видљив начин открива тај богочовјечански сусрет који се одвија свакодневно на Светој Трпези са које се излива благодат Божија и дарује се Тијело Христово кој нас обожује и дарује живот вјечни. По заамвоној молитви извршен је чин благосиљања славског колача и кољива јер се сматра да је данашњи Празник Сретења Господњег био у давно вријеме слава ове свештене Обитељи. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије честитао је архимандриту Василију, настојатељу ове свете Обитељи 15 година настојатељства и руковођења овом светом Обитељи. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Приказ књиге: протођакон Дамјан С. Божић, Параболе наше стварности, Београд 2020. Православље, новине Српске Патријаршије, у својој дугој историји је имало значајну улогу у животу и мисији Српске Православне Цркве. У данашњем времену апсолутне доминације електронских медија, оно још увек налази пут до читалаца и тако наставља своју започету мисију. Православље није гласило Цркве које има за циљ да ширу јавност упознаје само са минулим црквеним догађајима, него да кроз пријемчив начин свакоме приближи основне истине наше вере и на делу показано трудољубље за Цркву као Тело Христово и неуморну ревност црквених посленика за Дом Очев. Верујем да ће неким будућим хроничарима, историчарима и истраживачима данашњег времена и догађаја новине Српске Патријаршије бити добар путоказ и показатељ живота Цркве и свих искушења са којима се суочавала. У црквеној литератури и ризници њене писане речи налазимо мноштво сабраних беседа свештенослужитеља Цркве Христове и свака од њих је јединствена и посебна по свом садржају и надахнућу, без обзира што су теме, по природи ствари, сличне или готово исте. Они мање упућени би могли да кажу ─ а неки и говоре ─ да се Црква и њени пастири непрестано понављају и да не доносе ништа ново, али они који мало боље познају дух Цркве добро знају и осећају да ничег новог под сунцем нема, осим Богочовека Христа, те да се она вековима ,,понавља” јер је Исус Христос исти јуче, данас и у векове (Јевр. 13, 8). Стога је и њена порука непромењена и вечна: Христос воскресе! Овом књигом, насталом из уредничког пера протођакона Дамјана Божића, црквена ризница је богатија за још један усклик Васкрсењу и још један позив да се сви саберемо у Цркви Христовој, где је једино могуће наћи одговоре на сва питања која муче савременог човека. Аутор у форми језгровитих поука које подсећају на драгоцене разговоре са пријатељима, подстиче читаоце да кроз призму црквеног поимања поретка ствари и збивања у свету и литургијског живота, промишљају о искушењима времена у којем живе и актуелним проблемима. Његово писање уноси потребну свежину у сагледавање изазова данашњице, али се истовремено чврсто ослања на искуство светих отаца и учитеља Цркве. У једном маху, он упућује читаоце на вечне јеванђелске истине и упознаје их са надахнутим мислима домаћих и светских писаца. Протођакон Дамјан Божић је међу корицама ове књиге вредно сакупио своја уводна слова и брижне речи које је као уредник Православља с љубављу писао, покушавајући да сваком броју подари ново лице и читаоцима преда на дар занимљив садржај, али и да, на себи својствен начин, заинтересује свакога за вечне истине о којима пише. Зато Параболе наше стварности јесте својеврсна збирка текстова који, само на први поглед, немају додирних тачака. У свом препознатљивом стилу, отац Дамјан своје мотиве тражи у идејама и порукама врхунских мислилаца, али се у истој мери бави и суштином црквених празника, значајним јубилејима и светим Тајнама Цркве. Он гласно размишља о проблемима (пост)модерног друштва, односу човека према Богу и ближњима и смислу живота, из перцепције савременог човека оптерећеног нормама потрошачког друштва, а одговоре налази у Цркви и њеном духовном искуству. Ове разнолике уводнике Православља, на једном месту, обједињује и сједињује личност њиховог аутора и његова жеља да што боље послужи Цркви и њеној пастирској служби. Познајући оца Дамјана још из школске клупе славне Kарловачке богословије, нисам ни на тренутак посумњао да ће његов труд бити Цркви и народу на корист и да ће се у потпуности остварити као мисионар и благовесник Извора воде која тече у живот вечни (Јн.4,14). Можда је ова књига прерано угледала светлост дана, јер ће отац Дамјан, ако Бог дâ, наставити са својим писањем и мисионарењем, али нека она буде зрно посејано на добру земљу (Мт. 13, 8) и залог будућих издања његових надахнутих текстова. Свима којима прија реч о Небу исказана на јединствен, занимљив и свима разумљив начин, срдачно препоручујем ову књигу уредничких уводника у Православљу који ће, верујем, умножити број читалаца овог црквеног гласила, без обзира на дигитално време у којем живимо и доминацију електронских медија. Протопрезвитер Владан Симић Животопис протођакона др Дамјана С. Божића Протођакон др Дамјан Божић рођен је 1978. године у Пећи на Косову и Метохији. Основну школу завршио je у Београду уз упоредно похађање ниже музичке школе (1993.). Призренску петоразредну богословију матурирао је 1998. године. Дипломирао је, магистрирао и докторирао 2011. године у Сједињеним Америчким Државама. Рукоположен је у чин ђакона у Саборном храму у Чикагу од стране митрополита Христофора 2003. године. Од 2003. до 2012. године служио је у Саборном храму у Чикагу и обављао више дужности при канцеларији Митрополије, Саборне цркве као и на Богословском факултету у Либертивилу. У октобру 2011. одликован је чином протођакона. Због потребе службе, а по благослову Патријарха српског г. Иринеја, 2012. године постављен је за ђакона Саборне цркве у Београду. За штампу је приредио: Катихизис владике Николаја (на енглеском), О посту и причешћивању (на енглеском и српском), Шематизам Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци (на енглеском и српском), Монографију фрескописа Саборног храма у Чикагу (на енглеском и српском), Чин благосиљања путника (црквенословенски превод), Шематизам Епархије средњоевропске (на немачком и српском), Ходих ширинама – водих висинама - Патријарх Иринеј у Канади (на енглеском и српском), Неизмењена српска душа - Изабране проповеди митрополита Христофора (на српском). Тренутно завршава збирку проповеди митрополита Христофора на енглеском језику. У припреми је двојезична монографија поводом 40 година од хиротоније митрополита Христофора (1978.-2018.). Члан је Управног одбора Привредне фондације Архиепископије београдско-карловачке. Служи у Саборном храму у Београду. У слободно време преводи и пише кратке приче и песме. Извор: Инфо-служба СПЦ

Саопштење Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори - Никшић, 22. јануар 2020. Епископски савјет Српске Православне Цркве у Црној Гори је данас у Консисторији у Никшићу одржао сједницу у проширеном саставу, којој су присуствовали и чланови правног тима за израду иницијативе за оцјену уставности дискриминаторног Закона о слободи вјероисповијести. Констатовано је да је текст иницијативе доведен у завршни фазу након што су обављене озбиљне консултације са најширим кругом правних стручњака. Разматрано је и предузимање других правних мјера које би предуприједиле и отклониле штетне посљедице овог закона, не само по Цркву, него по свеукупно црногорско друштво. Епископски савјет се упознао и са правним активностима које су досад Патријаршија и Свети Синод наше помјесне Цркве предузели у циљу правног оспоравања односног закона. Због великог интересовања јавности у погледу разлога због којих иницијатива још није поднесена Уставном суду од стране Цркве, слободни смо да јавност обавијестимо да у складу са одредбом чл. 36 тч. 3 Законом о Уставном суду, тај судски орган, може и сам покренути поступак оцјене уставности правних аката, особито имајући у виду један број очигледно неуставних одредби овог закона, и то, прије свега, оних који се тичу историјски стеченог правног субјективитета Цркава и вјерских заједница и неприкосновености права њихове својине. Како је најављено, иницијатива ће бити поднесена у најскорије вријеме. Жалимо због грубих манипулација које су у медијима ових дана износили највиши државни званичници, одбијајући притом сваку оптужбу да се иза активности наше Цркве крију било какви и било чији политички или идеолошки интереси. Овом приликом нећемо одговарати на њиховe наводе у којима је било још низ историјских и чињеничних нетачности о Цркви у Црној Гори. Са пуном одговорношћу обавјештавамо јавност да су неистинити медијски написи о томе да су у току разговори Цркве и црногорских власти у вези са Законом, што је, у свом јутрошњем интервјуу, недвосмислено демантовао и лично премијер Марковић, рекавши да позив за дијалог Цркви тек треба да буде послан од стране Владе. Ни они разговори, о којима је јавност већ обавијештена, а који су обављани прије доношења Закона, нису били институционални, инклузивни и истински дијалог. Као и досад, Епископски савјет и овога пута исказује своју пуну спремност да се о Закону разговара, али на начин који ће потпуно уважавати обе стране у дијалогу. Уколико црногорске власти сматрају да могу самостално да намећу теме и рјешења, као што су то раније радили и данас чине, позивајући на дијалог само о примјени Закона – са правом ћемо сматрати да се ради о фингирању позива за дијалог, што ће бити одговорност Владе. Православна Црква је заинтересована да Црна Гора у свом правном систему има најбољи могући закон који уређује питања вјерских слобода и правног положаја вјерских заједница. Уз благодарност свим православним вјерницима и другим грађанима Црне Горе и шире, који се у незапамћеном броју окупљају на улицама својих градова, и овом приликом шаљемо јасну поруку да наши молебани и литије нису, како се погрешно тврди и са највиших државних адреса, усмјерени против државе Црне Горе. Управо је супротно – све то чинимо за њен напредак. Наше молитве су само против безакоња. Што буде мање безакоња, наша земља ће бити боља, а будућност свих њених грађана извјеснија и свијетлија. Уздајући се у Божију правду, али и у људску одговорност, како оних на власти, тако и свих грађана Црне Горе, позивамо на умножење љубави, мира и слоге, којима ће се побиједити свака братомржња и нетрпељивост. Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Позивам да се сви саберемо у суботу 21. децембра испред Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу гдје, хвала Богу, има доста мјеста за све. Да за почетак урадимо оно што је прво пред нама, да се не бавимо калкулацијама шта ће бити, како ће бити, да не улазимо у политичке приче“, рекао је за Радио Светигору протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, одговарајући на питања слушалаца у емисији Питајте свештеника, како православни вјерници најбоље могу помоћи нашој Цркви у одбрани светиња. Отац Гојко наглашава да је потребно да се у што већем броју сабремо у никшићком Саборном храму, како би својим физичким присуством потврдили број оних који су, прије свега као грађани ове државе, незадовољни оваквим предлогом закона који Влада намјерава да предложи Скупштини. „И не треба имати ни стида ни страха да се окупимо на том јавном мјесту како би, својим присуством, показали свој протест. Протестујући против тако лошег закона ми се, у ствари, боримо за ову државу, да би она била што боља. Јер је држава са лошим законима лоша држава, док је добра и просперитетна држава она која има најбоље могуће законе“, објашњава ректор Цетињске Богословије. Подсјећајући да Митрополија црногорско-приморска има Правни савјет, који чине протојереј-ставрофор др Велибор Џомић и људи који се разумију у право, отац Гојко каже да му је, иако није правни стручњак, јасно да није добро да се о једном закону прича четири године, a да Влада, као предлагач, не одржи ни један једини састанак са представницима Православне цркве у Црној Гори. „Састанка, колико ја знам, званично није било ни са другим вјерским заједницама. На такав начин доносити закон лоше је, па и да је ријеч о најбољем могућем закону, а камоли ако у њему сви препознајемо одредбе које су толико нејасне да праве конфузију и рађају стрепњу у народу. И уз то, ако све то прати изјава предсједника државе да ће он лично и његова партија, која је грађанска, мултиконфесионална партија, у којој има припадника других вјера, да обнавља Цркву – е па све то некако није у складу са здравим разумом. Ту никаква математика не помаже“, додаје отац Гојко Перовић. Подсјећа да у владајућој партији има атеиста, римокатолика, муслимана и да, иако нико нема ништа против припадника других вјера, није нормално да такви људи битно одлучују о статусу Цркве или да „обнављају“ Цркву, како громогласно рече предјесник државе. „Та партија не треба да се бави питањем Цркве, то је ваљда свакоме живоме на овом свијету јасно и да у таквој атмосфери доноси тако лош текст закона, који прави подјеле и уноси смутњу у народ“, мишљења је цетињски парох отац Гојко Перовић. „Што се тиче богослужбеног сабрања у Никшићу, једног мирног окупљања, желим да кажем да ми Литургијом не протестујемо, већ се на њој сабирамо. А позив који смо упутили вјерницима да 21. децембра дођу и из других градова и да се саберемо у Никшићу, како би тог дана и свештеници и вјерници били присутни баш ту, а не у својим градовима, значи да ми тим скупом, осим молитве која нам је на првом мјесту, хоћемо и да поручимо да би нашу бројност требало уважити“, каже отац Гојко. Истиче да је велики је број незадовољних грађана, што је показао и број потиса, који су током љета и јесени прикупљени, као и онај први свенародни Сабор одржан испред Саборног храма у Подгорици. „Званично бројање потписа почетком септембра показало је преко 65.000 потписника, док према незваничним подацима сада на крају године има близу 100.000 потписника. Оволики број грађана неко мора да уважи“, поручује прота. Подсјећајући на изјаве људи из Владе да ће закон донијети „хтјели ви то или не“, протојереј-ставрофор Гојко Перовић наглашава да би то био пораз демократије, пораз слободе грађана, јер се закон тиче цркава и вјерника и они су позвани да кажу свој став о томе. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Данас када се говори о врлинама као дејствима (енергијама) које бивају у природном кретању човекове воље, обично се размишља на моралистички начин. Дакле, врлине се гледају као одређена својства која треба да имамо да би нас Бог више волео и да бисмо задобили спасење као награду. У том контексту и се и страсти гледају као особине човека које Бог не воли и због којих ће нас казнити, па их избегавамо да бисмо ”били бољи” и да би нас други више ценили. У таквом размишљању људи обично пре или касније осећају отпор према Божијем ауторитету и на Бога почну да гледају као неког деспота који прави каталог прихватљивих и неприхватљивих начина понашања и у зависности од тога како се ми понашамо нас награђује или кажњава. Данашњег човека који је посебно развио једно болесно-самољубиво осећање бунта према било каквом ауторитету и који апсолутизује слободу до анархије овакве мисли одводе у још већи бунт и живот у греху, при чему се саме страсти и грех прихватају као саставни део наше природе. Од Цркве се у таквој ситуацији очекује да ”хуманизује” своја правила и прилагоди их палом човеку, јер су тобоже древни оци и светитељи живели у неком другом времену. Претварање хришћанства у једну идеологију анархичне радости у којој нема ни одговорности, ни поретка који гради љубав је отворено фалсификовање наше вере. На хришћанском западу то већ увелико видимо, што се одразило и у уметности где је, како приметио један православни писац, Христос Пандократор замењен сладуњавим и насмејаним Исусом који је ”пун разумевања за наше ситне слабости”. Блуд као и све друге страсти нису дејства која долазе из природног настројења човекове воље. Поседовање репродуктивних органа и полног нагона за размножавањем није начин постојања који је намењен човеку за вечност, већ је саставни део наше природе у којој живимо у овом садашњем стању. Пре-падно стање човека је било тако да није било полног размножавања какво нам је сада познато, нити икаквих страсних покрета. По учењу једног броја отаца Бог је наменио човеку размножавање на другачији начин, а по другима Човек није постојао као после-падна индивидуа и био је ближи оној реалности будућег постојања у којој ћемо сви бити истовремено и многи и један у Христу. Ово је јако комплексна тема, али за нас је важно да разумемо да страсна пожуда са свим маштаријама и помислима није природни начин човековог постојања, а још мање ралност која ће постојати у будућем веку. Према неким богословима полни нагон је последица човекове жеље да себе обесмрти тако што верује да ће његови потомци продужити његово биолошко постојање. Оно се наравно продужује у виду генетског наслеђа који се преноси, али личност сваког појединог човека или жене се не продужује у њиховој деци и то је трагика човекове жеље да биолошки задобије вечност без Бога. Блуд је деформисани природни полни нагон који нема за циљ ни продужење сопственог постојања, већ искључиво жељу за уживањем са свим својим разним девијантним облицима (који неретко подразумева понижавање других и њихово коришћење за сопствени ужитак). Зато живот у блуду не само да не јача човекову способност за заједницу са другим, већ још више изолује човека у свом самољубљу и отуђује га од аутентичног односа са другима, одводећи га још даље од Бога у самоизолованост и духовни мрак. Човек савладан овом страшћу скрнави своје тело које је позвано да буде храм Духа Светога (1Кор 6.19-20) а душевним делом своје личности губи способност за здраву заједницу. Љубав која долази од блуда, није зато љубав према другоме, већ псеудо-љубав којом ”љубећи” друге љубимо сами себе. Зато они који су савладани овом страшћу не желе заједницу као обавезу и одговорност, што је нормално за природну љубав човека и жене, него траже живот у лажној-слободи која је ништа друго него анархија. Не треба помињати колико живот без обавезе и одговорности деградира човека и уводи га у велике проблеме из којих тешко налази излаз (нежељена трудноћа, полне болести, разбијање породице, бол који се наноси ближњима). Блудна страст деградира човека до те мере да он или она после нису у стању да живе у здравој породичној заједници јер другога доживљавају као пројекцију свог самољубивог и болесног ЈА. Колико живот у блуду отвара врата за друге страсти не треба говорити. Све страсти као неприродни начин кретања човекове воље су узајамно повезане и хране једна другу, и зато се не може борити против блуда ако се не бори и против осталих страсти. Супротно стање блуду јесте целомудреност. Целомудреност не значи неопходно живот у целибату, већ обухвата и одговоран и честит живот у брачној заједници где се полни нагон који би иначе био усмерен ка уживању преображава у саможртвени однос љубави према супружнику или супружници и посебно према деци. Целомудрен брак зато природно води ка љубави према Богу и вечно ће се наставити изнад контекста брака, који неће постојати у вечности. Црква је увек посебно поштовала девичанство као начин живота будућег века, али никада није забрањивала брачну љубав. Највећи пример живота у девствености дао је сам Господ који је будући Бог постао човек и самим својим животом показао да у будућем веку неће бити ни мушког ни женског (уп. Мт. 22.30). Апостол Павле нам у 1Кор глава 7 даје важне савете у овом погледу и помиње значај девичанства, али не као норму понашања за све, већ као модел живота који своје коначно исходиште има у есхатологији. Зато брак и девственост нису супротстављени јер хришћански брак који је благословен као икона љубави Христа према Цркви заправо води ка есхатолошкој целомудрености у којој неће бити полова. Из свега овога је сасвим јасно да живот у било којој врсти блуда, било предбрачног или прељубе у браку, а посебно разни девијантни облици блудне страсти деградирају човека као личност и отежавају његово спасење, односно вечну заједницу љубави у Богу. Овде треба направити разлику. Блудне жеље и помисли као последица пале човекове природе нису саме по себи грех уколико се човек против њих бори целомудреношћу и трудом у врлини, посебно молитвом која сасеца страсне помисли и оздрављује ум човека враћајући га у његово богомдано стање. Међутим, у складу са том логиком и блудни грех није ни само конкретно учињено блудно дело, већ и стање у коме човек свесно прихвата и подстиче пожудне мисли и фантазије ради личног задовољства. Зато Господ и каже ”А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је починио прељубу у срцу своме” (Мт. 5.28) У аскетској традицији наше Цркве разликују се просте помисли од сложених, тј. оних у којима се поред самих помисли присаједињује и грешна жеља праћена фантазијама, што се најчешће завршава и са самим грехом у делу. Млади хришћани зато треба да озбиљно размишљају о томе да су позвани да заживе аутентичном љубављу према ближњима и да предбрачним полним односима олако не ризикују да кроз пожуду себе учине неспособним за одговоран живот касније у браку. Неодговоран и ”либералан” однос према овом питању, а све под изговором да људе под сваку цену треба сачувати у Цркви и не наметати им тешка бремена, води до све већих компромиса, па се онима који живе у отвореном греху дозвољава учешће у Евхаристији, а све под оправдањем да никоме не треба да судимо. Упозорити некога ко ризикује да изгуби вечни живот и да се грехом отуђује од Бога није осуђивање, јер би онда свети оци који су о томе много писали сами били судитељи ближњих. Схватање слободе у Христу као анархије у којој више нема ни правила ни поретка, већ нека апсолутна и само-умишљена ”љубав” један је од најозбиљнијих проблема у животу Цркве нашег времена, али то је тема о којој се може посебно говорити. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР

Свете Тајне изображавају Цркву, али не као символи; оне су за Цркву оно што су удови за срце, или што је корен биљке за њене гране, или што су винове лозе за чокот, као што је то Господ рекао. Јер, овде није у питању само заједничко име или сличност својстава, него истинска истоветност. 2. Наиме, Тело и Крв Христова представљају свете Тајне; за Цркву, они су, међутим, истинско јело и пиће. Кад се Црква њима причешћује, не претвара их у човечанско тело, као што то бива са другом храном, него се и сама претвара у њих, јер оно што је узвишеније, то надјачава. Уосталом, кад дође у додир са ватром, и само гвожђе постаје ватра, а не претвара ватру у гвожђе; па као што ужарено гвожђе не посматрамо као гвожђе него само као ватру, јер су његове особине у ватри потпуно ишчезле, тако је и са Црквом Христовом: кад би неко могао да је види онако како је сједињена са Христом и како се причешћује Телом Његовим, он ништа друго не би видео него само Тело Господње. Из тог разлога апостол Павле пише: „Ви сте Тело Христово, и удови понаособ“. Назвао је Христа Главом, а нас телом не да би тиме показао Његово промишљање, педагогију и поучавање, уз помоћ којих се о нама стара, нити да би показао наше потчињавање Њему – као што и ми, претерујући, неке своје сроднике или пријатеље називамо својим удовима – него је имао на уму управо то што је и рекао, односно да верници, благодарећи тој Крви, већ живе животом у Христу, и да уистину зависе од Оне Главе и носе оно Тело. 3. Због тога никако није неприлично што се овде о Цркви говори кроз свете Тајне. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј служио је у недељу, 3. новембра 2019. године, свету архијерејску Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице у Бачкој Паланци, уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија и свештенства Епархије бачке. Звучни запис беседе Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Иринеј је казао да је Реч Божја увек жива и да увек допире до дубине наших срца. У Речи Господњој – на тајанствени начин, благодатни начин – присутан је и обраћа нам се непосредно Сâм Господ Христос. Сведочење победе живота над смрћу, правде над неправдом, истине над лажју, Господа Христа над сатаном, то је једина блага и радосна вест за сав свет. Ми, када год дођемо у храм Божји, увек поново доживљавамо ту истину и као истину нашега живота, нашега постојања у времену ради вечнога живота у Царству Божјем, поручио је Епископ бачки. Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој рукоположио је, у току свете Литургије, ђаконa Бранислава Нијемчевића из Мошорина у чин презвитера. На светој Литургији певао је хор Свети Јован Крститељ, под диригентским вођством професора Снежане Жујић. Литургији је присуствовао господин Бранислав Шушница, председник Општине Бачка Паланка. У Бачкој Паланци данас је настављен рад научног скупа под називом: „Епархија бачка у осмовековној историји Српске Православне Цркве“. Након свете Литургије владика Иринеј је, у одмаралишту Багремара у Бачкој Паланци, поздравио учесника научног симпосиона и изразио радост због уложеног труда на пољу истраживања мисије Српске Православне Цркве и Епархије бачке. Учесницима симпосиона обратио се Епископ мохачки г. Исихије, нагласивши да све теме које су биле изложене на научном скупу представљају значајан допринос при даљем проучавању историје Епархије бачке и наше помесне Православне Цркве. Симпосион је организован у сарадњи Епархије бачке и Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, а поводом обележавања јубилеја – осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Оно што у потпуности оповргава њихове тврдње јесте то што ни у Латинској Цркви, на коју се они, тобоже, позивају, после речи Господњих не изостају молитве за освећење Дарова. Превидели су то зато што они не упућују молитве одмах после речи Господњих и зато што не траже изричито освећење Дарова и њихово претварање у Тело Господње, него користе друге изразе који ка истоме воде и исти смисао имају. 2. Која је то молитва? Заповеди да уздигнути буду ови Дарови руком анђелском на Твој наднебесни Жртвеник. Нека нам кажу, дакле, шта значе речи: да уздигнути буду ови Дарови! Молим ли се овим речима за просторно премештање Дарова са земље и доњих простора на небо, или за промену њихове вредности – од онога што је ниже ка ономе што је узвишеније? Ако је реч о овоме првом, каква нам је корист од такве молитве која тражи да буду узети од нас свети Дарови за које се молимо и верујемода су са нама онако како је Христос са нама „у све дане до свршетка века“! Ако знају да је то Тело Христово, како онда не верују да је оно истовремено и са нама, и да је изнад небеса, и да седи са десне стране Оца, на начин који је само Њему познат? Како би нешто што још није постало наднебесно, могло бити наднебесно Тело Христово? И како ће руком анђелском бити уздигнуто оно што је изнад сваког началства и власти и силе, и што је изнад сваког имена? 4. Ако се, опет, моле за некакву промену вредности набоље, не знам како ће избећи крајњу хулу, јер знају да је то Тело Христово, па ипак верују да ће доспети до нечег бољег и светијег? 5. Отуда је јасно да они знају да су то хлеб и вино који још увек нису примили освећење. Због тога се моле за њих имајући на уму да је Даровима још увек потребна молитва, и моле се да ови буду уздигнути јер се још увек налазе доле и нису жртвовани, те помињу Жртвеник како би овибили положени на њега и принесени на жртву. За то је потребна и рука анђела, јер друго свештенство, ово човечанско, како вели божански Дионисије, не може без помоћи првога, анђелскога свештенства. 6. Ова молитва нема за циљ ништа друго до претварање Дарова у Тело и Крв Господњу. Јер, зацело, не треба мислити да је Жртвеник, на коме треба принети жртву, некакво место на небу које је посвећено Богу. Тако се не бисмо умногоме разликовали од оних који су говорили да је у Јерусалиму или на Самаријској гори место где треба да се клањају Богу. Али, пошто је, по блаженом Павлу, „један Бог, један и посредник између Бога и људи, Исус Христос“, само је Спаситељ Тај Који нам је у свему истински посредник и Који нам доноси освећење. Кроз шта то Он посредује и освећује? То је свештеник, свети Принос, Жртвеник… Јер, и Жртвеник, према речима Господњим, освећује жртву: „Жртвеник, који дар освећује“. 7. Према томе, пошто је само Христос Тај Који освећује, само Он може бити Свештеник и жртвени Принос и Жртвеник. Да Христос заиста јесте Свештеник и жртвени Принос, Сам је то рекао: „Ја посвећујем себе за њих“. А да је Он и Жртвеник, о томе сведочи преблажени Дионисије: „Исус, богоначално посвећење божанских духова, јесте наш пребожанствени Жртвеник, којему, сагласно са речима Писма, приступамо и посвећујемо се, и на тајанствен начин предајемо као жртва паљеница. Осмотримо својим натприродним очима тај пребожанствени Жртвеник“. 8. Свештеник се, дакле, моли да свети Дарови буду узнесени на тај наднебесни Жртвеник, што значи да буду освећени, те да буду претворени у само наднебесно Тело Господње а да притом не мењају своје место нити да са земље пређу на небо, јер видимо да су они и после молитве пред нама као што су били и пре ње. Пошто Жртвеник освећује Дарове који су на њега положени, молити се за њихово освећење исто је што и положити их на Жртвеник. 9. Какво је то освећење којим Жртвеник освећује? То је освећење принесених Дарова;оно којим је Сам Свештеник (= Христос) осветио Себе тиме што је принео Себе Богу на жртву. 10. Но, пошто је Он Сам и Свештеник, и Жртвеник, и жртвени Принос, то је као да су они свети Дарови освећени од стране онога Свештеника, да су претворени у онај жртвени Принос и да су положени на онај наднебесни Жртвеник. Због тога, ако си молитвено заискао једно од ово троје, заискао си све и добио си оно што иштеш, односно принео си жртву. 11. Гледајући на Христа као на жртвени Принос, ваши свештеници се моле да свети Дарови дођу на оно место, односно на наднебесни Жртвеник, молећи се другачијим речима и појмовима за оно исто за шта се и ми молимо. Због тога наши свештеници, пошто се помоле да се свети Дарови претворе у божанско Тело и Крв, кад помињу наднебесни Жртвеник, не ишту у молитви да Дарови на њега буду узнесени, него пошто су они тамо већ узнесени и примљени, моле се Богу да нам као уздарје пошаље благодат и дар Светога Духа. За принесене и освећене часне Дарове, каже свештеник, Господу се помолимо. Да се освете? Свакако да не, јер су већ освећени, него да буду нама на освећење; да Бог, осветивши Дарове, кроз њих освети и нас. 12. Очито је, дакле, да омаловажавање молитве за освећење Дарова, која се упућује после речи Господњих, није став Латинске цркве у целини, већ само појединаца, и то малобројних и склоних новотаријама, који су јој и по другим питањима наносили штету; то су људи који ништа друго не ишчекују „него да што год ново говоре“. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Петковдан са свештенством Свету службу Божију у манасттиру Свете Петке у Буновићима. Током Литургије Владика је настојатељицу ове обитељи монахињу Георгију рукопроизвео у чин игуманије. „Нека је Господ укријепи да служи Богу заједно са својим сестрама и заједно са овим народом који је уградио себе у ову светињу и уграђивао кроз вјекове. Да и она себе уграђује у ову светињу, и своје тијело и своју душу и да буде примјер свима онима који овдје живе и свима који овдје долазе“, рекао је након тога Митрополит црногорско-приморски. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, Владика је рекао да преподобна мати наша Параскева припада светим Божјим људима који су Бога видјели и посвједочили. „И она је боговидац и богозналац, као и Света мученица Параскева. Дакле, и оне двије су, као и друге свете Божје душе кроз вјекове. Они који су видјели Бога, опипали, чули и који су га посвједочили својим животом, својом врлином, својим ријечима, својим дјелима, али га многи од њих посвједочили и својом мученичком смрћу“, рекао је он. Додао је да је основни призив сваког хришћанина да се на Христов начин односи и према Богу, небескоме Оцу и према својима ближњима. „Истинска служба свих хришћана је жртвовање себе за ближње своје на начин на који је Христос себе жртвовао. Та Божја љубав оплемењује, преображава и препорађа нашу љубав. И кад се волимо том љубављу према Богу и једних према другима, ми се волимо вјечном љубављу. Крот ту љубав човјек постаје вјечно, непролазно и бесмртно биће“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Казао је да је преподобна матера наша Параскева тако живјела и тако прославила Бога. „Жртвовала се као велика подвижница, принијела себе од младости своје Господу на дар… Дивна Божја угодница, чудотворка Божја у којој је диван Господ, кроз коју се Господ прославио и призива и нас да се украсимо њеном љепотом, том врлином, том добротом, том мудрошћу, тим духом жртвовања себе за живога Бога и за ближње своје“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит је са свештенством и вјерним народом благосиљао славски колач. Извор: Митрополија црногорско-приморска