Претражи Живе Речи Утехе

Често разговарам са људима за које нико од вас не би посумњао или замишљао да су људи који сумњају у своју веру. А ипак, управо људи са најдубљим сумњама и упитима су људи са којима успевам да се разумем више од било кога другог. Они разумеју. Они разумеју јер су трагачи. Црквени људи су ретко трагаоци — осим у ретким приликама када су ушли кроз црквена врата као трагаоци.У већини случајева људи само желе једноставне ствари које су саме по себи разумљиве. Шта каже текст Јеванђеља? У Јерусалиму беше бања Витезда у којој лежаше велико мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса, јер који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао.Човек из параболе о раслабљеном који беше тридесет и осам година болестан пожали се Господу: Тридесет осам година лежања и нема човека да ме спусти у бању када се узбурка вода да оздравим. Имаш ли појма колико је страшно када нико не жели да ти помогне? Можеш ли на тренутак да замислиш каква је то страшна ствар? Обично се фокусирамо само на трагични аспект – када паралитичар каже: „Немам човека“. Али, да ли је могуће да је и сам овај човек, којег нико није хтео да гурне у воду, неизмерно мрзео све око себе? Није ли врло могуће да се он лично побринуо да никога нема у његовој близини? Другим речима, парабола може да описује особу која, упркос својој слабости, уопште није „омекшала“. Тридесет осам година на истом месту, а није стекао ниједног пријатеља? Седети на истом месту толике године а да са неким не поделиш своју патњу, не покажеш саосећање према свима онима који су били поред тебе и који су патили као и ти. Да си нашао пријатеља, зар те он не би гурнуо у воду, зар не би чекао сатима, данима да се вода узбурка? Другим речима, да ли је парализа – болест овог човека – могла бити и парализа душе, а не само парализа тела? Можда размишљам у овом правцу због своје личности и склоности да мало више посматрам ствари са друге стране због претходног искуства у психологији. Али поента је да агресија није једнострана. Знате, показивање равнодушности према другој особи је облик агресије. Његово окружење показује агресију према њему тако што га не ставља у воду. Та врста агресивности ретко је једнострана. Обично су потребна два пола да би постојала као таква. И на први поглед, сасвим је могуће да је други пол постојао у овом случају – и да је у ствари био опаснији од та два пола, односно да је парализован човек настојао да остане потпуно изолован, а исто тако није имао љубав према другима. Наша усамљеност није само због зла у другима. Наша усамљеност је често последица чињенице да ми сами немамо жељу да се зближимо са другима. Рећи да друга особа није мој ближњи и да не жели да ми помогне је полуистина. Друга половина истине је да ја не желим да помогнем, учиним је својим ближњим, да је утешим. А ово је још трагичније. Овај човек сам себи наноси казну – казну сопствене усамљености. Он сам себе кажњава због сопствене суровости. Тридесет осам година, и није био у стању да створи ниједног пријатеља који би осетио емпатију за његову тугу... То је застрашујућа неспособност — она која се граничи са духовном немоћи. Зашто? Јер кад сам срећан, лако ми је и не требају ми пријатељи. Када сам несрећан, требају ми пријатељи. А шта ради Христос? Појави се и не гура у воду, већ му каже: „Устани, узми одар свој и ходи“. Као да му каже: „Прошла ти је казна, иди и размисли о овим стварима код куће“. Парализовани човек Га није молио ни на који начин, зато што није научио да тражи јер ни он сам није давао. Он није познавао ову врсту емотивности и међуодноса. Један подвижник је замолио свог анђела чувара да му објасни шта су „рај“ и „пакао“. Био је веома радознао да сазна ово. Тако га је анђео „пренео” у веома велику дворану. Сада само замислите ову салу са огромним столом у њој – толико масивном да је скоро величине сале. На средини стола је посуђе, а свака особа која је седела за столом имала је огромну кашику која је достизала рецимо петнаест, или можда двадесет метара. Сваки од њих је посегнуо за храном на средини стола и сви су били узнемирени, посвађани једни са другима и на крају су умрли од глади. Сви су успели да зграбе нешто од хране, али када су покушали да повуку пуну кашику према себи, храна је била разбацана по зиду и нико није могао да једе. Замислите храну на столу која испарава од своје топлоте, изврсни мирише, и сви посежу за њом, али им кашике остају празне, и на крају сви почну да се свађају, псују и вичу једни на друге. Зато је анђео рекао подвижнику: „Ово је пакао. Дозволите ми да вам сада покажем рај." Ушли су у другу просторију, идентичну првој, са истим столом, а људи око њега држе исте дугачке кашике. На средини стола је било исто јело, а ипак су сви били савршено срећни - сви су певали и смејали се. „Шта се овде дешава?“ упита подвижник анђела. - Ово овде је рај, он је одговорио. „А како се разликује од пакла? - Овде су научили да се хране. о. Николај Лудовикос https://zadrugata.com

У свијетлу радосног божићног празника и бројних народних окупљања пред црногорским светињама, позивамо вјерни народ са свештенством Цркве Божије, да истраје у својим мирним и молитвеним протестима, у борби за слободу и права православних вјерника у Црној Гори. Молимо се Богомладенцу Христу, да овдашње власти, колико сјутра, нађу начина да ван снаге ставе антиуставни Закон који су недавно, у глуво и мркло доба ноћи, усвојили у црногорској скупштини, или да изгласају нови, који ће поправити и унаприједити овај поменути. Али ако све буде као до сад – као протекле године, и као претходне четири године – када представници Владе нијесу хтјели да чују ни за какав договор са нама, апелујемо на сваку хришћанску душу, да истраје у протестима за своја грађанска и вјерска права, која су им загарантована Уставом ове земље и њеним, раније донијетим, законима, као и међународним, универзалним људским прописима. У случају да црногорске власти наставе са досадашњом једностраношћу, ми се морамо наоружати стрпљењем и упорношћу, пуним љубави и вјере. Лако може бити, да ће нам за чекање ове земаљске правде, требати више времена него што можемо и замислити. А опет, молимо се Господу, да просвијетли разум судијама Уставног суда, да измјере по Божијој и људској правди, нашу скору иницијативу и да обзнане оно што већ сви виде – како овај и овакав законски текст није у складу са Уставом ове земље, да не помињемо међународно право и правду. То би отворило врата здравом и цивилизованом договору, на добро свих грађана ове земље. Зато, молимо се Богу да разлози за наше протесте нестану – колико сјутра, а да нас, опет, исти Господ укријепи да истрајемо, ако треба, у недоглед! Од када се, ако Бог да, наврши тродневно прослављање Рождества Христовог, па у наредним данима, Црква ће организовати протестна окупљања, мирна, молитвена и ненасилна – два пута седмично. Четвртком и недјељом увече, у термину у ком су се и до сада одвијали, послије вечерње службе и молебана, у мјесним храмовима. Садржај протестних порука, и путању молитвених литија – одредиће народ и мјесно свештенство уз благослов епархијских архијереја. Оно што је сада јасно – док год трају поменута сабрања, њихове поруке морају остати растерећене било какве политизације, странчарења, па и било ког облика национализма, или какве год земаљске идеологије, која нема везе са јеванђелском благом вијести. А све у складу са препорукама Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, од 4. јануара 2020.године. Мир Божији, Христос се роди! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Нажалост, само рукоположење за презвитера не значи неопходно да свештеник постаје довољно искусан за духовно руковођење. Премда и у случају ако се искрено обратимо сваком парохијском свештенику без обзира на његово искуство и године, Бог нас сигурно никада неће оставити без помоћи и утехе. Проблем настаје када се од парохијских свештеника очекује да буду прозорљиви старци који дају духовно непогрешиве савете. Ово је велика опасност и заснивање таквих односа са парохијским свештеницима или, што чешће бива, свештено-монасима може бити ризично и лако одвести у озбиљне проблеме. Искусан и смирен свештено-монах који живи у манастирском поретку општежића не би смео да преузима на себе исповедање и руковођење других уколико за то није посебно задужен од стране Епископа као архипастира. Самовољно тражење духовне деце и сабирање својих следбеника показатељ је духовне болести и гордости и, нажалост, није ретка појава данас у Православној Цркви. Проблеми са тзв. младостарчеством принудили су Руску Православну Цркву да додатно регулише правила манастирског живота и односа према људима у свету. С једне стране, разумљиво је да верници траже непосреднији контакт са својим пастирима и могућност да добију савете како би разрешили своје духовне проблеме, али у Цркви све мора бити благочино (по добром поретку) и свако није ни позван ни способан да духовно помаже другима. Верници треба да се труде да уз помоћ својих свештеника узрастају у личној одговорности и зрелости, а не да траже прозорљиве старце које ће свакодневно обасипати најбизарнијим питањима. Свештеник-исповедник није индијски гуру, већ личност која нам помаже да духовно сазремо на један здрав начин. У наше време тражење духовника постало је помодно, као што је у западном свету тренд да свако има свог психијатра. Разумљиво је да људима треба савет, али у највећем броју случајева проблеми стварни или имагинарни долазе од егоцентричности данашњег човека који себе сматра за центар света, који тражи савет, али заправо слуша понајвише самог себе. Мудар човек чује савет и гледа да га примени у оквирима својих могућности, а онај који себи придаје много значаја тражи вишесатне разговоре и детаљна упутства, јер, авај, његови проблеми су посебни као што је и он сам у својим очима посебан. Свештеници би зато требало да врло опрезно поступају у давању савета. Пре свега, не треба давати изричите савете, већ помоћи вернику да сам препозна најбоље решење са својим ближњима, посебно ако је реч о брачним проблемима. Треба избегавати дуге разговоре и савети треба да буду смирени и једноставни. Исто тако и исповести треба да буду концизне јер у њима онај који се исповеда треба да јасно и нелицемерно наведе оно што осећа да је погрешио и што му оптерећује савест, а не да улази у бескрајан монолог или рецитацију са већ пожутелих листића при чему заправо највише слуша и оправдава самог себе или покушава да задиви исповедника својом скрупулозношћу. Тражење беспоговорне послушности духовнику за људе у свету је веома опасно и свештенослужитељ који то тражи од онога који му се поверава налази се у својеврсној духовној прелести и треба га се клонити. Чак и у дубро устројеним манастирима послушање није једносмеран процес, већ произилази из сусрета у љубави наше воље и воље онога који се духовно брине о нашим душама. И најискуснији исповедници који живе врло строгим духовним животом избегавају директне одговоре и једноставним речима упућују и саветују, препуштајући слободи и савести сваког човека да нађе начина како да поступи у специфичним околностима. Они који имају директно надахнуће од Бога шта треба да кажу, јако су ретки, ако их уопште и има у нашем времену. Они у смирењу и страху Божијем не расипају своје дарове у гужви и галами овог света. Посебно се треба чувати "духовника" који обавезују своја "чада" да им дају новац, поклоне, плаћају путовања, обезбеђују смештај и разне друге услуге, што данас, нажалост, такође није реткост. Много је бракова који пропадају зато што их договарају квази-духовници или улазе дрско и без страха Божијег у питања брачне интиме и наносе онима који им траже помоћ духовну штету. Нису ретки примери да они који су до јуче живели расејаним животом по кафанама и улицама, сада, тобож сасвим излечени воде за собом читаве ашраме својих духовних обожаватеља. То је жалостан пример духовног посрнућа и за једне и за друге. Ван манастира није уобичајено "давање послушања", као ни друге врсте симулација монашког живота, већ се може само дати смирен савет, а на сваком човеку је да по својој савести види како ће га применити. Сведоци смо данас бројних секти на Западу које управо функционишу по принципу духовног уцењивања и држања људи лабилног карактера под утицајем вође секте. Један од најгорих примера је тзв. сајентологија која је унесрећила и духовно дезинтегрисала многе људе који су помислили да ту могу наћи неку заједницу и утеху. Нажалост, гуру-менталитет неких самозваних духовника у Православљу почива на истим принципима. "Духовник" се поставља као неприкосновен ауторитет који тражи пуну власт над човеком, а таквима неретко прилазе управо они који се сами плаше сопствене одговорности и траже другога да уместо њих одлучује и преузима одговорност. На крају то постаје један дубоко поремећен однос који се крије под привидом "благочестивог односа духовника и духовног чада", попут повести о оптинским старцима. Оптинске старце и њима сличне Црква је препознала по њиховој светости живота као светитеље, али многе који су се самовољно угледали на њих није, јер не раде по Божијој вољи, већ по сопственој. Зато је предавање у руке разним духовним шарлатанима или воајерима (који воле да слушају исповести и улазе у унутрашњу интиму човека) пут који напослетку води у духовно разочарање и неретко у потпуно одступање од Цркве. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР