Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'нато'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Пише: о. Дарко Ристов Ђого Као што преносе свјетски медији, патријарх Истанбула и цијеле Турске г. Вартоломеј примио је данас В. Зеленског. Након молебана Зеленски је захвалио патријарху Вартоломеју за подршку Украјини. Имао је, свакако, и на чему да му захвали јер је духовно-канонска агресија Фанара на канонску УПЦ од 2018. наовамо била и остала једна од трајних вектора дјеловања НАТО Православља. Према појединим медијским извјештајима, Зеленски и, како га често његови идолопоклоници зову „зелени патријарх“ разговарали су о могућности да се Кијево-печерска Лавра потчини поглавару Цркве Турске. Такав исход не треба одбацивати и то из сљедећих разлога: 1.) И 2018. Фанар је у контакту са канонском УПЦ одбацивао наводе о већ написаном томосу за неканонску ПЦУ па се испоставило да су медији који су о том томосу извјештавали знатно раније били у праву: Фанар је обмањивао јавност и уцијењивао канонску Цркву. 2.) Фанар је заинтересован за ширење својих услуга и изигравање „неутралног“ посредника тамо гдје постоје „међуправославни“ конфликти иако је Фанар и те како заинтересована страна која се јасно ставила на страну неонацистичких власти у Украјини које прогоне канонску Цркву. Управо зато Фанар никада није осудио нападе на Лавру. 3. ) Патријарх Вартоломеј је још 2018. пријетио митр. Онуфрију да ће, уколико не дође на лажни сабор „уједињења“ безблагодатних расколника и канонске УПЦ, одузети канонском митриполиту титулу и јурисдикцију. Очигледно је да је остваривање те пријетње трајна намјера Фанара. Након прошлогодишњег сусрета са Милом Ђукановићем и непрекидног тока свих тамних личности колективног Запада које је примио, патријарх Вартоломеј је још једном показао јасну симбиозу између НАТОа и његовог „Православља“. Коме то данас није јасно или налази оправдање за такве поступке Фанара, има озбиљне проблеме и са умом и са душом и етиком. https://www.in4s.net/duhovno-kanonska-agresija-fanara-na-kanonsku-upc-je-trajni-vektor-djelovanja-nato-pravoslavlja/
  2. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је вечерас, на Тргу српских ратника у Краљеву, парастос жртвама бомбардовања, чиме је почело обележавање Данa сећања на страдале у НАТО агресији 1999. године. Након молитве Његова Светост је у беседи истакао да "свако братоубиство јесте трагедија, срамота и пораз читавог људског рода". Патријарх је подсетио да човек - који је врхунац Божјег стварања, створен Божјом љубављу, створен за љубав, за хармонију, за даље стварање и слободан без остатка - већ у другој генерацији - чини свој највећи грех - грех братоубиства. "Наш дивни светитељ и владар српски деспот Стефан Лазаревић, у "Слову љубве", описујући трагику првог убиства у историји света, отмено, суптилно и суздржано каже да - Каин, љубави туђ, Авељу рече - изиђимо у поље. Од тада, па до данас, безброј пута се ова сцена поновила и непрестано се понавља", нагласио је Патријарх и наставио: "Братоубица љубави и свему светом туђ, поништава и укида другог човека, укида ближњег, али он не зна да тиме поништава и свој лик, поништава себе, јер атакује на сопствену природу", рекао је Његова Светост и додао да је стога "свако убиство - братоубиство - јер сви су људи створени као деца Божија и међусобно као браћа". Патријарх је подсетио: "Чињеница је непобитна да је тада 19 држава учествовало у каиновском злочину, бомбардовању, у разарању нашега народа народа и наше земље. Разарању праћеном медијским фабрикама и трговањима истинама и лажима, пласирањем клевета о нама, о нашој Цркви, о нашем народу. Тада смо били суочени са бескрупулозним злом, са силом која ни тада, као ни било када, није узимала у обзир право и правду. Једини критеријум био је и јесте, моћ и сила". Његова Светост је указао да смо тада били "суочени са злом пред којим ум стаје, пред којим остајемо неми, без речи", али да "наше страдање од првог мученика, протомученика Христа Господа, ћутање претвара у снагу, у молитву, у снагу молитве за све који страдају на правди Бога. Молитва је наше надахнуће за стварање, за уметност" - истакао је Патријарх. Његова Светост је рекао да се зато молимо за нашу браћу и сестре пострадале у НАТО агресији на Србију, али се молимо и за све који данас страдају било где. "Молимо се за мир уопште, за мир света. Молимо се данас посебно за престанак сукоба у Украјини. Молимо се и за мир на Блиском Истоку, у Африци, свуда. Молимо се да сви разумемо и да сви разумеју да смо међусобно сви повезани, да смо једни другима потребни. Сви људи су браћа и сви људи су наша браћа", рекао је Свјатјејши и додао да су "наша браћа чак и онда и они који нас прогоне, којима смо и до данас мета". "Молимо се и за оне који нас клевећу. Ми њих прогонити нећемо и клеветати нећемо. Али истину, и због њих и због нас, објављиваћемо и сведочићемо", рекао је Патријарх истакавши да се "наше страдање не сме пројавити као злопамћење - оно се мора претворити у снагу за сведочење истине, правде, љубави и мира, у снагу праштања и покајања. Мора се преобразити у живот у сваком добру и у живот у Христоликој врлини" - нагласио је Патријарх Порфирије. "Ту нам је", наставио је Његова Светост, "потребна и помоћ Божија, коју ево данас, сећајући се и молећи за пострадале невине током НАТО бомбардовања, призивамо. Упорно и непрестано показујемо ми људи да нам је помоћ Божија потребна, да не можемо сами, да не можемо да превазиђемо ону истину да је наш ближњи Каин, да је човек човеку Каин" рекао је Патријарх српски и узнео молитву да Господ "просветли нашу таму и учини све људе истинском децом Својом и правом браћом међу собом". Патријарх Порфирије је на крају беседе позвао све "данас овде сабране", у данима Часнога поста и припреме за дочек најрадоснијег празника Васкрсења Господњег, да се посвете "међусобном измирењу и међусобном праштању, стицању љубави и мира Божијег, мира који превазилази сваки ум". Након беседе Његове Светости настављен је програм обележавања Дана сећања који директно преносе РТС и РТРС. Извор: Радио "Слово љубве"
  3. У храмовима широм Републике Српске данас, 24. марта 2022. године, биће служени парастос жртвама НАТО бомбардовања Републике Српске и Савезне Републике Југославије, најављено је из Србског сабрања "Баштионик". Из "Баштионика" су позвали све српске родољубе да у молитвама помену пострадале у злочинима НАТО агресора, а све храбре и истинољубиве људе широм света да се сете жртава једног бројчано малог, али својим вековним доприносом у борби против зла великог европског народа, који је крај 20. века дочекао под бомбама са уранијумом. Парастоси ће бити служени у Бањалуци, Приједору, Невесињу, Лакташима, Брчком, Мркоњић Граду, Козарској Дубици, Теслићу и другим локалним заједницама, са почетком у 11 часова. Одавање почасти жртвама бомбардовања у Бањалуци ће почети на Тргу Крајине у 10.30 часова симболичном шетњом представника Србског сабрања "Баштионик" до Саборног храма Христа Спаситеља. Из тог сабрања су истакли да је циљ да сви заједно допринесу развоју културе памћења и покажу да су Срби народ који "умије да прашта, али и да памти", пренела је РТРС. Извор: РТРС
  4. Поводом 23. годишњице почетка НАТО агресије на Југославију 1999. године, Њ.К.В. Престолонаследник Александар је поручио да се невине жртве тог лудила никада не смеју заборавити и да последице те ужасне агресије и даље боле. „Двадесет и три године су прошле, а наш народ, наша држава, још увек се нису у потпуности опоравили од ужасне агресије која се догодила током тих трагичних 78 дана 1999. године. Страдање невиних људи, толико изгубљених и уништених живота, од терора који је био наметнут свим нашим грађанима, чине да ране још боле и сећања на трагедију свежим. То је био догађај тоталне агресије без преседана у Европи од Другог светског рата, коју нису одобриле Уједињене нације. Још једном се, нажалост, потврдило да насиље само производи више насиља и бола. А невини људи су они који увек највише пате. Сећање на ову агресију треба да остане живо и свеже; никада не смемо заборавити све оне који су трагично пали као жртве тог лудила. Они увек морају бити у нашим мислима, нашим срцима и нашим молитвама. Дугујемо њима, али и нама, да се таква трагедија више никада не понови“, поручио је Њ.К.В. Престолонаследник Александар. Извор: Канцеларија Престолонаследника
  5. Данас, 24. марта 2022. године, у Краљеву ће бити обележен Дан сећања на страдале у НАТО агресији 1999. године, коме ће присуствовати Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, сазнаје Радио "Слово љубве". Централна церемонија обележавања Дана сећања одржаће се на Тргу српских ратника са почетком у 20 часова, а пре тога ће Патријарх Порфирије служити парастос жртвама. Пре 23 године, НАТО је почео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ, да би се касније ваздушни удари проширили и на привредне и цивилне објекте. Према подацима Министарства одбране Србије, током ваздушне агресије НАТО-а убијено је 2.500 цивила, међу њима 89 деце и 1.031 припадник Војске и полиције. Према истом извору, рањено је око 6.000 цивила, од тога 2.700 деце, као и 5.173 војника и полицајца, а 25 особа се и данас води као нестало. Готово да нема града у Србији који се током 11 седмица агресије није нашао на мети. НАТО је извршио 2.300 удара и бацио 22.000 тона пројектила, међу којима 37.000 забрањених касетних бомби и оних пуњених уранијумом. Извор: Радио "Слово љубве"
  6. ШИРЕЊЕ НАТО-А НА ИСТОК И РУСКИ ОДГОВОР Географски паритети Америке и Русије: Путиново писмо и НАТО божићне чаролије Пише: ДРАГАН БИСЕНИЋ РТС Четвртак, 23. дец 2021 Русија је недавно објавила предлог споразума које је упутила НАТО-у и САД, којима се тражи забрана даљег ширења НАТО-а на исток и повлачење из Централне и Источне Европе. Вашингтон и савезници нису пристали да дају тражене гаранције, али су изразили спремност за разговор. Андреј Кортунов, руски експерт за односе Русије са Западом, наводи да су отворене различите опције за деескалацију односа Русије и НАТО-а. Међу њима је и предлог „географског паритета“ по коме се НАТО не би ширио на исток него „рецимо, на југ“, каже Кортунов. У овом случају, земље Балкана које нису у НАТО-у – Србија и БиХ – вероватно би биле кандидати за улазак у блок у блиској будућности. Владимир Путин на годишњој конференцији за штампу у Москви, 23. децембра 2021. Уобичајено је да Деда Мраз, Божић бата или Санта Клаус, поред уобичајених дарова, деци пожеле да брзо и „велики порасту". Ове године, једном детету Хладног рата није суђено да му божићни празници дођу заједно са жељама за раст и напредак. Управо је обрнуто: НАТО се суочава са енергичним захтевима Русије да престане да „расте" и да се шири на исток, ка руским границама. Овакав захтев прво је руски председник Владимир Путин саопштио свом америчком партнеру Џозефу Бајдену у телефонском разговору 7. децембра, да би десет дана касније Русија објавила нацрте безбедносних споразума који предвиђају забрану даљег ширења НАТО на исток и повлачење снага и војне опреме алијансе из Централне и Источне Европе. Руски предлог је имао облик два нацрта уговора - један са НАТО-ом и други са Сједињеним Државама. „Државе чланице Северноатлантског савеза прихватају обавезу да искључе даље ширење НАТО-а на Украјину и друге државе", наводи се у тексту руског нацрта. Захтевајући писмену гаранцију од НАТО-а, председник Путин и други руски званичници посегнули су у рану постхладноратовску историју, описујући оно што виде као издају Запада 1990. године. Тада су највиши амерички званичници, укључујући председника Буша и државног секретара Бејкера, обећали Михаилу Горбачову да се НАТО неће ширити на исток. Михаил Горбачов и Џорџ Буш током самита на Малти, 2. децембра 1989. Америчка администрација не може да каже да није била упозната или упућена у то шта ће се дешавати уколико покуша да продре у Украјину. То је још у свом чувеном чланку о узроцима совјетског понашања детаљно образложио Џорџ Кенан. Совјетско стратешко размишљање је дубоко дефанзивно и засновано је на вишевековном историјском искуству напријатељских напада на руску територију, објаснио је Кенан. Доктрина Хладног рата Постхладноратовска политика схваћена као тријумфалистичка екстензија Хладног рата заправо говори да Хладни рат као систем, доктрина и идеологија није окончан, већ да је само постао обимнији по захвату и масивнији по амбицији. Можда је сада време да се поново сагледају основе те политике и поново оцени колико је она у складу с новим геополитичким реалностима, посебно са незаустављивим кинеским успоном, и поставе темељи за њено, по свему судећи, неминовно кориговање, ако не и потпуно напуштање. До 1994. Сједињене Државе усвојиле су начелну одлуку да прошире НАТО на бивши Варшавски пакт. „Више није питање да ли ће НАТО преузети нове чланице, већ када и како", рекао је председник Бил Клинтон у Прагу 12. јануара 1994. „Оно оставља отворена врата за најбољи могући исход за наш регион, демократију, тржишта и безбедност широм Европе", рекао је тада амерички председник. Бил Клинтон, Борис Јељцин, Медлин Олбрајт и Јевгениј Примаков, након потписивања споразума о контроли наоружања, у Москви, 2. септембра 1998. Клинтон није намеравао да антагонизује Москву ширењем НАТО-а. Надао се да ће изградити партнерство са новим руководством Кремља и осигурати да Русија заврши демократске и тржишне реформе. Он је веровао да је хитно потребно изградити „стратешки савез" с руским реформаторима. „Ништа не може више допринети глобалној слободи, безбедности, просперитету од мирног напредовања и поновног рађања Русије", рекао је Клинтон 1. априла 1993, уочи свог првог председничког путовања ван Сједињених Држава на самит у Ванкуверу, на сусрет са тадашњим руским лидером Борисом Јељцином. Америчко сидро у Европи Русија је у почетку била Клинтонов главни спољнополитички фокус. Приоритети Клинтонове Беле куће променили су се пошто су неки у администрацији сматрали да државе источне Европе морају да стабилизују и консолидују демократске реформе. Будући креатори плана проширења НАТО-а - Роналд Д. Асмус, Ричард Л. Куглер и Стивен Лараби - широко су се позивали на југословенске ратове који су тада били у току, да би оправдали своју замисао и тврдње да Америка мора одлучно да делује како би спречила да настане „лук кризе" у средњој Европи. Да би то учинила, Америка је морала да се „усидри у Европи", а НАТО би морао да се прошири у вакуум створен распадом Варшавског пакта. Заједно су позвали на „нови америчко-европски стратешки договор" где би НАТО проширио своје колективне одбрамбене и безбедносне аранжмане на источне и јужне границе алијансе. Џорџ Кенан (1904-2005) Клинтонова одлука је донета упркос поновљеним упозорењима најбриљатнијег америчког дипломатског ума, некадашњег амбасадора у Београду, Џорџа Ф. Кенана, који је и приватно и јавно осудио овај потез администрације. Кенан је тврдио да ће ширење НАТО-а неизбежно посејати семе антагонизма са Русима - и никако није био сам. Кенаново предвиђање би се показало пророчким: „Ширење НАТО-а била би најсудбоноснија грешка америчке политике у читавој постхладноратовској ери. Може се очекивати да ће таква одлука подстаћи националистичке, антизападне и милитаристичке тенденције у руском мишљењу; да ће негативно утицати на развој руске демократије; да ће повратити атмосферу хладног рата у односе Истока и Запада и да ће покренути руску спољну политику у правцима који нам дефинитивно нису по вољи", написао је Кенан. Клинтонова администрација глатко је одбацила Кенанове аргументе. Док се чинило да сам Клинтон лично гаји неке сумње, Строб Талбот - председникова такозвана „руска рука" - постао је уверен да ширење НАТО-а на исток неће негативно утицати на односе са Москвом. Када је Клинтон директно питао Талбота зашто је Кенанов аргумент нетачан, Талбот - како је навео у својим мемоарима - није имао јасан одговор, односно, није га уопште имао. Спанаћ третман Критичари оваквог америчког приступа посебно су одбацивали преговарачку стратегију Клинтонове администрација према Кремљу као „посебно глупу". Њу је тадашња Талботова сарадница и помоћница државног секретара за европске и евроазијске послове, а садашњи подсекретар за политичка питања, Викторија Нуланд, назвала „спанаћ третман". „Америчка преговарачка позиција је била једноставна, непоколебљива и, углавном из тог разлога, успешна", написао је Талбот. „Назвали смо је 'сто и штап': иди право на своју крајњу позицију и држи се ње; сачекај док друга страна не попусти. Могли смо да погледамо Русе у очи и кажемо им да идемо напред са њима или без њих", објаснио је Талбот. Заменик државног секретара САД Строб Талбот и амбасадор САД у Македонији Кристофер Хил, у Скопљу 4. априла 1999. Није изненађујуће да Русија није била задовољна Талботовим методама. Овакав начин изнуде руске немоћи посебно је био демонстративан током косовске кризе 1999, када је Русији саопштавано шта ће НАТО да учини свиђало се то Русији или не. Тада је бивши руски министар спољних послова Андреј Козирјев рекао Талботу у приватном разговору о Косову 1999. године: „Немојте додавати со на рану тако што ћете нам рећи да је у нашем интересу да поштујемо ваша наређења." Из перспективе Кремља, Сједињене Државе су искористиле Русију када је била најслабија. „Наша најозбиљнија грешка у односима са Западом је што смо вам превише веровали", рекао је руски председник Владимир Путин на једном састанку Валдај клуба. „А ваша грешка је што сте то поверење схватили као слабост и злоупотребили сте га." Владимир Путин и начелник Генералштаба Оружаних снага Русије генерал Валериј Герасимов током проширеног састанка Одбора Министарства одбране Русије у Москви, 21. децембра 2021. Председник Русије учинио је све да коригује сентименталност свог претходника и покаже да Русија неће дозволити НАТО на својим границама нити да ће се даље разметати бланко поверењем према западу. Зато он тражи писане гаранције, уместо обећања која су дата Горбачову и Јељцину. Обостране забринутости Ове захтеве НАТО званичници одмах су одбацили истичући да Русија нема право да се пита о проширењу алијансе као што је то учинио генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг. Поред тога, он је изјавио да дијалог с Москвом треба да обухвати забринутост северноатлантског војног савеза 30 држава због потеза Русије, и да буде заснован на кључним принципима европске безбедности. Документе је обелоданио заменик министра спољних послова Русије Сергеј Рјабков, који је рекао да су се односи Москве са САД и њиховим савезницима у НАТО приближили „опасној тачки", наводећи да су размештање снага алијансе и њене војне вежбе у близини Русије повећали „неприхватљиве претње" по руску безбедност. Након што су САД преко саветника за националну безбедност Џејка Саливена објавиле да ће се размотрити безбедносну забринутост Русије, променила се интонација у НАТО-у. Столтенберг је рекао да ће НАТО да затражи „смислене" дискусије с Москвом почетком следеће године, али не због забринутости Русије, него да се пренесе забринутост НАТО чланица због поступака Русије. Саветник за националну безбедност САД Џејк Саливен Руско министарство спољних послова је раније захтевало да НАТО званично поништи обећање из 2008, познато као Букурештанска декларација, да ће Украјина и Грузија бити добродошле у алијансу. У готово свакодневним наступима од разговора с председником Бајденом, руски председник је одлучно инсистирао на окончању ширења НАТО-а, наглашавајући да је Русија спремна да војно и технички одговори, уколико оно не буде прекинуто. Путин је оценио је да је ширење НАТО-а на исток последица еуфорије после победе у Хладном рату и погрешне процене. „У случају да се задржи врло очигледно агресиван став наших западних колега ми ћемо предузети одговарајуће војне и техничке мере одмазде, реаговати чврсто на непријатељске акције. На то имамо апсолутно право", рекао је Путин пред представницима руске војске и Министарства одбране. Владимир Путин и руски министар одбране Сергеј Шојгу, 21. децембра 2021. Путин је рекао и да чак и ако се Москви испуне ови захтеви то неће бити довољно. Он је тако оптужио САД да излазе из потписаних уговора када им то одговара или да крше међународно право, док истовремено од других траже да га поштују, наводећи да му је доста таквих манипулација. Амерички државни секретар Ентони Блинкен рекао је у уторак да се разговори воде кроз неколико дипломатских канала, али тренутно нема планова за нови састанак америчког председника Бајдена и Путина. Политичка сигнализација Руски стручњаци указују да не може бити говора о припремама Русије за војну акцију према Украјини. По аналогији са акцијом на Криму у фебруару и марту 2014 - када је активност руских снага на полуострву била регистрована, операција је већ била завршена - логично је претпоставити да би свака наредна операција текла приближно по истом сценарију. О руској акцији почело је да се говори тек када су се руски специјалци већ увелико сликали на Позоришном тргу у Мариупољу и забављали децу у центру Харкова. Владимир Путин са вршиоцем дужности гувернера Севастопоља Михаилом Развожајевим (у приколици) и у пратњи Ноћних вукова са својим вођом Александром Залдостановим на Криму августа 2019. Стога они наводе да је реч о политичким сигналима. Коме и какви се сигнали шаљу? Пре свега, ово је сигнал Кијеву којим се упозорава украјинско руководство на могуће обнављање покушаја да се војним средствима реши проблем Донбаса. Очигледно, сигнал из Москве се своди на следеће: ако Зеленски ипак подлегне искушењу и крене у напад на Донбас, испоставиће се да није украјински „Илхам Алијев" по моделу 2020, већ украјински „Михаил Сакашвили" из 2008, када је овај други покушао војним блицкригом да заузме Јужну Осетију. Али руске акције, наравно, треба посматрати као сигнал Западу. Москва већ дуго изражава разочарање недовољним, са становишта Кремља, напорима Париза и Берлина да приморају Кијев да испуни своје обавезе из Минских споразума из фебруара 2015, и одлукама париског самита „нормандијске четворке". Ствари су отишле толико далеко да је Министарство спољних послова Русије одлучило да објави поверљиву преписку на ову тему између министра спољних послова Сергеја Лаврова и његових колега из Немачке и Француске - што је заиста била нестандардна и очигледно није била лака одлука за руску дипломатију. Немачка министарка иностраних послова Аналена Бербок и генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг НАТО у Украјини Посматрајући са растућом иритацијом „саботажу" споразума из Минска и јасно „попуштање" овој саботажи од стране Берлина и Париза, Москва је разумела оно што је Путин описао као „почетак војног развоја украјинске територије" од стране НАТО земаља. Иако Украјина није и мало је вероватно да ће постати пуноправни члан Северноатлантске алијансе у догледној будућности, де факто распоређивање војне инфраструктуре алијансе на украјинској територији је већ почело, што према мишљењу Кремља ствара озбиљне потенцијалне изазове за безбедност Русије. Отуда последње инсистирање Кремља на „правно обавезујућим" гаранцијама за заустављање даљег ширења НАТО-а на исток и почетак преговора о стварању новог инклузивног система безбедности у Европи. То, наравно, не скида са руског дневног реда питање примене Минских споразума од стране украјинске стране у потпуности. Генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг и украјински председник Владимир Зеленски у Кијеву, 31. октобра 2019. Руски експерти са своје стране ублажавају реторику председника. Они сматрају да је дозвољено претпоставити да ови захтеви Москве Западу и Украјини, ипак, нису толико „црвене линије" колико полазне позиције. Јасно је да је давање „правно обавезујућих" гаранција одбијања проширења НАТО-а немогуће без суштинске ревизије Северноатлантског уговора из 1949. године, на коју нико неће пристати у догледно време. Такође је јасно да ће пуна примена Минских споразума захтевати уношење значајних амандмана на Устав Украјине, који су апсолутно неприхватљиви за главни део актуелне украјинске политичке елите, а самим тим и практично неизводљиви. Границе могућег - Србија у НАТО-у Професионалци који раде у спољнополитичким структурама руске владе сигурно не игноришу ове очигледне политичке реалности. Полазне позиције на руској страни могу бити било које, али је потребно тражити компромисе у границама могућег. У пракси, за Москву то значи доследан рад на смањењу подстицаја који мотивишу Украјину да упорно тражи чланство у НАТО-у и подстицаја који мотивишу НАТО да прошири своје инфраструктурно присуство на западним границама Русије. Џо Бајден и Владимир Путин у Женеви, 16. јуна 2021. Не постоји други начин да се ови циљеви постигну, осим кроз одмерене, иако веома скромне мере деескалације, на линијама разграничења у Донбасу и руско-украјинској граници. Ове мере не морају бити утврђене у облику уговора; могле би их странке спроводити у виду паралелних једностраних акција. Делимично су такве мере већ садржане у првим параграфима Минских споразума, делом их треба помирити. То је дуг и тежак пут за све, али тек када се њиме прође може се кренути у веће и амбициозније задатке који се тичу будућности европске безбедности. И коначно искључити чак и хипотетичку перспективу великог оружаног сукоба у центру Европе, из којег тешко да ће неко изаћи као безусловни победник. Водећи руски експерт за односе Русије са Западом, Андреј Кортунов оценио је да, што се тиче Путинових захтева да Русији обезбеди правне гаранције неширења НАТО-а, „он, нажалост, очигледно неће добити тако идеално решење за Москву". За то је потребно ревидирати темељна документа НАТО-а и добити сагласност свих чланица алијансе. Чак и да је Бајден некако извршио притисак на савезнике и то извршио, онда би дошао други председник САД и променио све. „Морамо поћи од тога шта је реално, а шта није, и водити рачуна о томе да чак и сваки правно обавезујући споразум лако може постати жртва политичког окружења које се брзо мења", нагласио је Кортунов. Андреј Кортунов Кортунов наводи различите опције које би биле адекватна алтернатива, од неке врсте техничког мораторијума који ће ограничити ширење алијансе у наредних неколико година. Оно што је за нас у Србији не само занимљиво него и важно, јесте његов предлог „географског паритета" по коме се НАТО не би ширио на исток, него „рецимо, на југ". У овом случају, земље Балканског полуострва ће вероватно бити кандидати за улазак у блок у блиској будућности, закључио је Кортунов. Ко после Столтенберга? Конфронтација НАТО-а и Русије увелико обликује борбу за будућег генералног секретара НАТО, пошто Столтенбергу мандат истиче у септембру. У том смислу, жеља руског министра спољних послова Сергеја Лаврова да Столтенберг оде са свог положаја, биће неминовно остварена. Они који прате трку за наследника истичу да они који имају благ став према Русији и Кини немају шансе да седну у Столтенбергову фотељу. Британски кандидати, Вилијам Хејг и Тереза Меј имали би највише шанси, али британским амбицијама супроставиће се највероватније Француска. Шефови држава и влада НАТО-а позирају за заједничку фотографију током НАТО самита у седишту алијансе у Бриселу, 14. јуна 2021. Французи су још љути због изиграног споразума о подморницама са Аустралијом, па француска подршка новом генералном секретару може бити употребљена са изричитом сврхом фрустрирања циљева Лондона. Италијански кандидати, Федерика Могерини и Енрико Лета, недовољно су тврди према Кини, док тренутни проамерички министар одбране Лоренцо Герини једини испуњава критеријум прихватљивог односа према Русији и Кини. У трци су и имена бивше хрватске председнице Колинде Грабар-Китаровић и бивше председнице Литваније Далије Грибаускајте. Кремљ сматра да Вашингтон генерално продуктивно приступа предлогу Русије САД и НАТО-у о гаранцијама даљег заустављања ширења НАТО на исток, који се на Западу често назива ултиматумом. Путин је на својој традиционалној годишњој конференцији за штампу 23. децембра најавио руско-америчке преговоре о том питању у Женеви у јануару 2022. На конференцији за штампу, пред 500 новинара Путин је још рекао да је њега Деда Мраз волео и да му је доносио „поклоне", а да Деда Мраз „воли само добре момке и девојке". Готово да нема сумње шта би руски председник желео да му Деда Мраз испоручи ове године, тим пре што је НАТО у његовим очима недвосмислено „лош момак".
  7. Пре него што сам вечерас пошао ка овом месту, отворио сам Нови завет и нашао се на почетку седме главе Јеванђеља по Матеју где стоји: Не судите да вам се не суди. Ја сам дошао овде са осећањем да смо се сакупили не да судимо него да се сетимо и да кажемо шта је истина. Скупили смо се да бисмо се заједно, свенародно, Црква каже саборно, сетили тих несрећних дана од пре двадесет и две године. Пре свих да се сећамо и молимо за невине жртве; а наше жртве су невине, јер се наш народ, то је данас јасно широм света, бранио од агресије. Сећамо се наших војника и полицајаца, див-јунака са Кошара, се Паштрика и других војишта; наших небеских витезова - пилота, затим и невиних цивила - жртава касетних бомби у Нишу и широм Косова, Метохије, Црне Горе, страдалих у путничком возу у Грделичкој клисури, страдалих по улицама и трговима наших градова, по фабрикама, болницама, у Телевизији, изгинуле деце... Сећамо се свих, молимо се за све, а сигуран сам и да ми треба да се молимо њима, јер је њих Бог уписао у књигу вечности, књигу живота вечног, а имена многих страдалих током тих 78 дана, могу бити и треба да буду уписана у календар Православне Цркве. Вечерас, пак, желим да истакнем да се у тих 78 дана, код нашег народа, не само код оних који су били браноци мостова у Новом Саду, у Бешки, у Београду - него и код других, који су се од бомби са децом и породицама склањали у подруме, склоништа тада пројавила једна суштинска особина и врлина нашег етоса, драгоцени део нашег идентитета, а то је међусобна солидарност, једном речју хришћанска љубав за ближњег. Тих дана делили смо међу собом све што је било неопходно и све што смо имали. Кажу да је српски народ, нарочито после 1945. године, изгубио своје хришћанске особине, а ја сам сигуран и велим: у време бомбардовања, тих 78 дана да смо сви били сведоци дубоке хришћанске љубави и солидарности нашег народа који испуњава божанску заповест: љуби ближњег свог! Та љубав, чак храброст, право јунаштво, пројављује се поново и у овим месецима страдања од епидемије. Сада су витезови лекари, медицинске сестре, сви медицински радници; затим, на свој начин, многи запослени у јавним службама, жене које раде на касама у самопослугама, и многи други... На послетку, желим и себи и вама да поставим питање: шта нас је одржало током тог невиђеног зла које је насрнуло на наш народ у току и после бомбародовања? Шта нас је одржало после албанске голготе у Првом светском рату, после геноцида у Другом рату? И шта ће нас одржати у овој епидемији? Одржао нас је хришћански однос према животу, хришћански начин живота; хришћанска љубав којој нас је научио Свети Сава и сви свети из рода српског. Војник или официр, после рата или у доба мира када коначно стигне кући, или сада лекар са клинике, радник из фабрике, службеник - када их у дому дочека здрава породица - супруга, деца, то су темељи здравог друштва, опстанка и напретка народа и државе. Држава, а са њом и Црква треба и мора да се стара да се кроз просвету и културу, упоредо са економским развојем, сачува оно што вековима чини идентитет нашег народа. Само онда када смо утемељени у свом сопственом идентитету, само онда када знамо ко смо и шта смо, само онда када говоримо свој језик можемо да учимо и друге језике, можемо да разговарамо између себе, да градимо мир међу собом, али то ће онда бити и сигурни гарант да ћемо знати да разговарамо и са другима поштујући њих, да ћемо знати да градимо истинске и праве односе који поштују другога. Зато смо дошли овде, не да судимо и осуђујемо већ да се сетимо невиних жртава бомбародава које је трајало 78 дана, које извршила НАТО алијанска на нашим прострима. Окупили се да се помилимо за те жртве, али и да се помолимо Богу и за све оне који су зле воље у принципу али и у односу на нас да постану боље воље. Извор: Инфо-служба СПЦ
  8. Зашто је Косово важно за НАТО Као и хабсбуршки циљеви у БиХ са почетка Велике источне кризе, и амерички циљеви на Косову имају шири контекст који се тиче истискивања Русије са Балкана Док су августа 1875. устаници ослобађали Невесиње и опсађивали Требиње, у кабинету Адолфа Ауершперга неки остадоше затечени реакцијом Турака који нису способни савладати „ово“ (diese!). Милорад Екмечић пише како се тек касније видело да је устанак имао далекосежне последице. Невесињска пушка одјекивала је континентом, договори из 1878. године донекле су узроковани дешавањима у Херцеговини. Али, у првом тренутку, све је изгледало једноставније. Ништа озбиљно, већ „ово“ чиме руководи неки Перо Тунгуз са гатачког Сливља, тешко и за изговорити, немогуће и на детаљним картама пронаћи. У канцеларијама Хофбурга и здања на Балхаусплацу „ово“ је било важно јер је потврђивало још раније разрађену тезу о „аспирацијама Србије“ и указивало на слабост „болесника са Босфора“. Лек за обе „болести“ је окупација БиХ, касније ће уследити и анексија. На кратак рок, то ће спречити западно ширење Србије и Црне Горе, а на дуги рок БиХ постаје „одскочиште“ за јачање утицаја на целом Балкану, евентуално контролисање јадранско-јонског ареала. Отомански Балкан је прошлост, хабсбуршки – будућност. Начин да се, после пораза у Италији и уједињења Немачке, сачува статус велике силе. Ратни циљеви из 1914. године само ће потврдити ову тезу. ЗАШТО НАТО ЖУРИ Америчким дипломатама данас (као и њиховим колегама почетком деведесетих) текуће „балканске околности“ изгледају слично. У Бриселу бејаху и нож и погача, а балканске државице сиромашне, народи гладни, са елитама које су понављале мантру о „безалтернативности“. И поред тога – резултат је мршав. БиХ и даље „подељена“, као и Северна Македонија, Црна Гора усталасана, а Косово… Логичан закључак: бриселски Балкан је прошлост, амерички – будућност. У том контексту, треба пожурити са ширењем НАТО. „Српске аспирације“, око статуса Косова, очувања Српске, одбране црквене имовине у Црној Гори или неке будуће регионалне пројекције – тиме се у потпуности анулирају. А дугорочно, „комплетирани Балкан“ постаје одскочиште за интервенисање на истоку (против Русије) донекле и против остатка ЕУ, ако затреба. Споменик НАТО-у у Призрену (Фото: monumentbeta.files.wordpress.com) Американци су затечени реакцијом ЕУ која није способна савладати ни „ово“ (this!). А „ово“ се своди на статус Косова. На том питању све почиње и све се завршава! Када се „Косово реши“ остало долази, само по себи. Отуда и размишљање о разграничењу код Ричарда Гренела. Жозеп Борељ је то наговестио, Џејмс Хупер потврдио. Данашња административна линија се помера јужно, обухвата општину Лепосавић и пола општине Зубин Поток, али би суштински била проглашена међудржавном. Србија, вероватно, не би морала успостављати билатералне односе са Приштином, али би се сагласила са пријемом „Косова“ у УН. КАКО АНЕСТЕЗИРАТИ ЈАВНОСТ Обећања о заштити цркава, економском развоју и слично, послужиће за покушај анестезирања српске јавности. За анестезирање албанске, ту је пар прешевских села. За анестезирање Вучића и Тачија, већ виђено о Нобеловој награди… Као у Скопљу децембра 2018, када је Уидед Бушамауи (из Тунижанске четворке, лауреати за 2015. годину) обећала да ће за ово признање предложити Ципраса и Заева. Довољно да обојица поверују. У међувремену, Ципрас је изгубио две изборне трке (за Европски парламент, па националну у јулу 2019), стрмоглавивши се на северу земље (због Преспанског споразума), а влада Заева је неславно пала (јануар 2020), остављена на цедилу. За изборе који следе, веће се шансе дају ВМРО (рејтинг од 42,6 одсто у истраживању пре пандемије). Истовремено, застава Северне Македоније подигнута је испред седишта НАТО 30. марта 2020. Само је то битно. Кога у Вашингтону интересују судбине Ципраса и Заева!? Циљ „историјског разграничења“ је идентичан. Увлачење у НАТО Србије, за њом и БиХ. Јер, како би у датој ситуацији, када се „Република Косово“ као чланица УН, без икаквих проблема и ограничења експресно придружује НАТО, Србија могла осигурати сопствени „јужни коридор“. Другог избора нема. За Србију и Србе отварају се тада бројна питања, од саглашавања са историјском сликом о „оправданом бомбардовању“ једног „геноцидног народа“, до енергетске безбедности и Турског тока. Ширење НАТО усмерено је на дугорочно истискивање сваког озбиљног утицаја Русије са Балкана. Као и хабсбуршки циљеви у БиХ са почетка Велике источне кризе, и текући амерички циљеви на Косову имају значајно шири контекст. НЕОДРЖИВО РЕШЕЊЕ Пословично америчко багателисање постојећих правних и политичких оквира приметно је и када говоре о разграничењу. То је за њих „ово“, ништа што се не може превазићи притисцима и разним интервенцијама. Иако је, из ове перспективе посматрано, немогуће да разграничење може бити „правно упаковано“ а да остане у сагласности са Резолуцијом 1244, Уставом Србије, Ахтисаријевим планом (послужио као основа за „Устав Косова“) и низом других одлука (рецимо, став Контакт групе о „три не“, међу којима је и „нема промене граница Косова“, а што је полазна основа за Ахтисарија). Отуда и велики опрез европских званичника. Рушење конструкције коју су једва изградили уз многа „креативна тумачења“ може узроковати свашта. Исто тако, из ове перспективе посматрано, није разумљиво зашто би се Русија сагласила са таквим планом. Последњи говор амбасадора Василија Небензје током априлске сесије СБ УН о Косову врло је директан и недвосмислен. Логично, у интересу НАТО је да се Русија „заобиђе“, али како то извести све док је на снази 1244, остаје нејасно (или није разрађено). Брљотине САД на Косову, гажење свих норми и принципа, бахатост и посматрање тог питања као „ово“ што ће се пре или касније „решити“ милом или силом, не може бити поправљено новим притисцима, нити једностраним потезима. Учињено је већ оставило далекосежне последице. Једини начин да те последице не оптерете будућност јесте враћање дијалога у правне и политичке оквире око којих постоји сагласност „великих играча“. Пре свега у УН. Можда се Гренелу то чини смешним. Он гледа из другачијег угла. Специјални изасланик председника САД за Косово и Метохију Ричард Гренел (Фото: Visar Kryeziu/Associated Press) Исто се чинило и цислајтајнијским дипломатама. Чак и у тренутку када је Перо Тунгуз пробијао Солунски фронт. Разграничење, овако како је замишљено, није одрживо. Тако се утире пут даљим нестабилностима. НОВИ СТАНДАРД
  9. Годишњица почетка НАТО бомбардовања Србије Данас се навршава 21 година од почетка ужасне НАТО-агресије на нашу земљу, када је током 78 дана непрекидног бомбардовања тадашње СРЈ, данас Србије и Црне Горе, убијено око 2500 људи, погинуло 1.031 припадника Војске и српске полиције, теже и лакше рањено око 6.000 цивила, међу њима 2.700 деце. Рањена су 5.173 војника и полицајца, а десетак особа се и даље воде као нестале. Укупна материјална штета нанесена нашој земљи процењена је на више десетина милијарди долара. А у страшним годинама после НАТО агресије, наш народ се већ две деценије бори са последицама бомбрадовања осиромашеним уранијумом. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је прошле, 2019. године, на дан тужне годишњице која је тада пала у другу недељу Чанога поста, богослужио у Саборном храму Силаска Светога Духа на Апостоле у Нишу, уз саслужење Преосвећеног Епископа нишког г. Арсенија, пренеле су тада колеге из епархијског радија "Глас". На Светој Литургији је служен и парастос настрадалима у НАТО агресији, после кога је Свјатјејши произнео надахнуту беседу и упутио архипастирску поуку бројном сабраном народу. Истога дана, 24. марта 2019. године, у Нишу је одржана централна државна манифестација којом је обележена тужна годишњица. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј беседио је на почетку ове академије, непосредно по престанку звука сирена за ваздушну опасност, а благодарећи колегама из радија "Глас", у могућности смо да се подсетимо ових изузетних речи Патријарха Иринеја који је подвукао да се моли Господу да се "овакви дани и страшни догађаји који су задесили нашу земљу, нигде, никада и никоме не понове". Извор Радио Слово љубве
  10. У уторак, 24. марта 2020. године, навршава се 21. годишњица од почетка ваздушних напада НАТО агресора на Савезну Републику Југославију. НАТО је отпочео бомбардовање Савезне Републике Југославије, кршећи тиме Повељу Уједињених нација и свој оснивачки акт. Специјална емисија (1) Специјална емисија (2) Специјална емисија (3) Током бомардовања, које је трајало 78 дана, на територији тадашње Савезне Републике Југославије страдало је неколико хиљада људи, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, као и споменици културе. Поводом 21. годишњице од почетка НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије, Вашој пажњи препоручујемо три емисије које су реализоване у програму Радио-Беседе. О догађајима из периода ратних дејстава НАТО агресије 1999. године, говорили су: Божидар Делић, генерал-мајор у пензији, и пуковници у пензији Љубинко Ђурковић и Ратко Вујадиновић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. Поводом 21. годишњице НАТО агресије на Савезну Републику Југославију, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 24. марта, у Цетињском манастиру парастос пострадалима у НАТО бомбaрадовању. Напади на Југославију почели су 24. марта 1999. године нешто прије 20 часова на основу наређења тадашњег генералног секретара НАТО-а Хавијера Солане, а југословенска влада исте ноћи прогласила је ратно стање. Иако тачан број пострадалих још увијек није утврђен, процјењује се да је за 78 дана колико је трајало бомбардовање убијено близу 3.000 људи, међу којима је 79 дјеце. Током агре­си­је Али­јан­се у Цр­ној Го­ри је стра­да­ло 10 осо­ба. Прва жртва НАТО агресије био је деветнаестогодишњи војник Саша Стајић из Београда. Погинуо је на данашњи дан приликом бомбардовања касарне у Даниловграду, гдје је служио редовни војни рок. 7. апри­ла бом­бар­до­ва­на је фар­ма у Под­го­ри­ци, ка­да су стра­да­ла три рад­ни­ка за­по­сле­на на њој. Му­ри­но је бом­бар­до­ва­но 30. априла и тада је стра­да­ло шест цивила, међу којима и троје дјеце: три­на­е­сто­го­ди­шњи Ми­ро­слав Кне­же­вић (1985), три­на­е­сто­го­ди­шња Оли­ве­ра Мак­си­мо­вић (1986) и де­се­то­го­ди­шња Ју­ли­ја Бру­дар (1989). У на­па­ду су стра­да­ли и Ву­кић Ву­ле­тић (1953), Мил­ка Ко­ча­но­вић (1930) и Ма­ној­ло Ко­ма­ти­на (1927). У нападу су повријеђени Жељко Белановић, Светлана Зечевић, Тина Миловић, Мирко Шошкић, Данило Јокић, Васко Чејовић, Слободан Миросављевић и Славко Мирковић. НАТО агресија на СРЈ почела је под изговором “спријечавања хуманитарне катастрофе” Албанаца на Косову и Метохији, мимо сагласности Савјета безбједности УН, супротно документу о европској безбједности из Хелсинкија који су његове чланице потписале, чак и уставима појединих држава чланица. Агресијом на суверену земљу НАТО је погазио Повељу УН, али и сопствени оснивачки акт којим је пола вијека раније дефинисан као одбрамбени савез. Током агресије коришћена су убојна средства забрањена међународним конвенцијама, укључујући касетне бомбе и гранате пуњене осиромашеним уранијумом. Само на Србију НАТО је бацио шест тона уранијума, колико би било довољно за конструкцију 170 реплика нуклеарне бомбе каква је бачена на Хирошиму. НАТО је бомбардовао претежно цивилне циљеве: стамбена насеља, мостове, болнице, школе и обданишта, хотеле, амбасаде, рафинерије и фабрике, избјегличке колоне, путничка возова и аутобусе, телевизијске станице и релеје, електроенергетске објекте… починивши ратне злочине и изазвавши хуманитарну катастрофу огромних размјера. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Двадесет година након НАТО агресије Војска Србије се још увек суочава са више од 80 објеката који су загађени неексплодираним бомбама, рекао је министар одбране Александар Вулин, који је данас, у пратњи заменика начелника Генералштаба Војске Србије генерал-мајора Петра Цветковића, обишао припаднике Војске Србије који раде на разминирању рејона војног аеродрома „Дубиње“ код Сјенице од неексплодираних убојних средстава. - Данас, на аеродрому „Дубиње“ у Сјеници, имали смо прилику да видимо са колико стрпљења и пажње наши пиротехничари покушавају да врате ствари у нормалу и обезбеде Војсци Србије могућност да се врати у простор одакле је након НАТО агресије отишла. Војска Србије ће се вратити у све просторије које су биле оштећене и уништене од стране НАТО агресије у складу са својим потребама и тактичким захтевима и урадићемо све да вратимо пуну борбену готовост војске, каква је била 1999. године и да је, наравно, значајно унапредимо - поручио је министар Вулин. О људима који на аеродрому „Дубиње“ раде тежак и сложен посао, мора посебно да се води рачуна, истакао је министар Вулин. - Њихова опрема мора да буде у складу са свим стандардима, мора да буде на највишем нивоу, а они морају да буду сигурни и морају да буду задовољни. Војска Србије се наоружава и опрема, али Војска Србије увек и на првом месту води рачуна о безбедности свих својих припадника - нагласио је министар одбране. На аеродрому „Дубиње“, надомак Сјенице, утврђено је да је током НАТО агресије дејствовано 22 пута касетним бомбама и бомбама велике разорне моћи. Територијално, за тај аеродром надлежна је Друга бригада копнене војске, а за разминирање рејона аеродрома задужен је Вод за разминирање и уклањање неексплодираних убојних средстава 310. инжињеријског батаљона Треће бригаде копнене војске. Према речима командира тог вода капетана Ненада Кањевца, због велике површине аеродрома, у току 2018. године извршена је подела аеродрома на четири сектора, а према приоритетима у току те године започето је са разминирањем Сектора 1. - Током 2018. године спровели смо техничко извиђање Сектора 1, где смо утврдили да је од 47,5 хектара 27 хектара под касетном муницијом, док је 20,5 хектара без касетне муниције, то јест без утврђеног ризика. Током 2019. године започели смо реализацију комплетног чишћења шест поља у Сектору 1, која су под касетном муницијом. Извршили смо чишћење 16 хектара под касетном муницијом, док је 11 хектара остављамо за 2020. годину, када ћемо наставити радове - објаснио је капетан Кањевац и додао да је у 2019. години на аеродрому „Дубиње“ до сада пронађена 71 касетна бомбица БЛУ 97, три појачника за касетну бомбицу БЛУ 97, као и једно противоклопно зрно 88 мм. Радове на аеродрому „Дубиње“ обишли су данас и заменик команданта Копнене војске бригадни генерал Владета Балтић, командант Друге бригаде копнене војске бригадни генерал Жељко Кузмановић, командант Треће бригаде Копнене војске бригадни генерал Слађан Стаменковић и начелник Кабинета министра одбране бригадни генерал Синиша Кресовић. ФОТОГАЛЕРИЈА
  13. Вјерујем да је овога пута држава спремна и способна да црногорско црквено питање коначно ријеши на праведан начин. То је потврдио и предсједник Мило Ђукановић недавном изјавом да ће обновити аутокефалност Црногорске цркве и омогућити стварну вјерску равноправност. Нема разлога за сумњу, јер је то суштинско питање од чијега разрјешења зависи да ли ће земља бити суверена или београдска колонија. Немам утисак да је било ко од високих адреса наклоњен “колонијалноме рјешењу”, каже у разговору за Викенд новине митрополит Црногорске православне цркве Михаило. Митрополит ЦПЦ сматра да ће Српска православна црква покушати да великом преваром о угроженим српским светињама узнемире вјернике и распире међунационалну и међувјерску нетрпељивост, те да за такву политику распиривања сваковрсне мржње имају благослов шефа цетињске филијале Београдске патријаршије, Амфилохија. "Још од времена референдума о државној независности 2006. године Београдска патријаршија бодри великосрпску јавност ријечима:”Државе су пролазне, а црква је вјечна”, храбрећи их тако да устрају у борби за слом уставнога поретка. Да би обезбиједила ту врсту “вјечности” на црногорскоме простору, она је незаконито преписану црквену имовину с државе на њу огласила историјским власништвом и српским светињама. Подржана од званичнога Београда и Бањалуке, позива још и међународну јавност да стане у заштиту њених незаконитих и противуставних дјела, које ће санкционисати нови закон о слободи вјероисповијести. На темељу њега она ће изгубити ексклузивни статус који ужива у земљи, а Црногорска црква ће повратити домицилни са свим правним, духовним и материјалним консеквенцама, што и изазива бијес великосрпске јавности у земљи и ван ње", каже Михаило. Сматра како ће покушати да великом преваром о “угроженим српским светињама” које најављују да ће бранити “голим животима” око себе окупе масу и подстакну је да свој бијес усмјери против уставнога поретка и свих мислећих људи у земљи. "Довољно да се јавност узнемири и распири међунационална и међувјерска нетрпељивост у грађанству. Својим изјавама упереним против мањинских народа, усред Скупштине, ових дана такву политику демонстрирају политичари из великосрпске опозиције, који за такву политику распиривања сваковрсне мржње имају благослов шефа цетињске филијале Београдске патријаршије, Амфилохија", каже митрополит Михаило. Београдска патријаршија у Црној Гори незаконито је, додаје, стекла, односно, уписала у власништво, 12 квадратних километара црквене имовине, и већину од 60 манастира и од око 600 цркава. "Њима располаже, тумачи и користи се као властитим законитим власништвом. У томе има и потпору доброга дијела државне администације. А те цркве и манастири, у ствари су депозити црногорске традиције и културе, и самим тим су у темељима црногорскога идентитета. Зато је и важно, чак је овога тренутка најважније да се то питање власништва сакралне баштине што прије ријеши, и спријечи његова злоупотреба против црногорских националних и државних интереса", додаје митрополит ЦПЦ. Додаје какпо је окосница црногорске државе Црногорци и без њих она нема смисла, али ни без Црногорске православне цркве, која чини њену кичму. Не очекује да ће бити проблема приликом доказивања државнога власништва црквене имовине. "У катастарским документима црквена имовина је документована као државна. Јасно се ишчитава да је недавни упис дијела црквенога земљишта, цркава и манастира неоснован; нема доказа о посједовању те имовине прије 1996. године. Све остало је пропаганда којом се обичан свијет увјерава у супротно, с циљем да се око цетињске филијале Београдске патријаршије окупи маса и њоме изврши притисак на власти да из Закона о слободи вјероисповијести уклоне члан 62, који темељи правни основ за поновно узакоњење црквене имовине на црногорску државу", додоаје он. Митрополит ЦПЦ сматра како су вишегодишњим одлагањем усвајања Закона о слободи вјероисповијести и повраћаја незаконито преписане црквене имовине с државе на Српску цркву у државно власништво избјегавани грађански сукоби с могућим трагичним посљедицама. "То се бјелодано ишчитава из недавних јавних позива високих клиника Београдске патријаршије, на челу с Иринејем, који позива светосавско стадо да животима брани незаконито стечену црквену имовину. Али за разлику од свих претходних година, овога пута пред њима се испријечила самостална независна држава која је пред чланством у ЕУ, која је чланица НАТО-а, чиме је под високом заштитом европских сила, Америке и Алијансе, али која је и сама спремна да се заштити свим државним инструментима којима суверено влада. Вјерујем да је овога пута држава спремна и способна да црногорско црквено питање коначно ријеши на праведан начин. То је потврдио и предсједник Мило Ђукановић недавном изјавом да ће обновити аутокефалност Црногорске цркве и омогућити стварну вјерску равноправност. Нема разлога за сумњу, јер је то суштинско питање од чијега разрјешења зависи да ли ће земља бити суверена или београдска колонија. Немам утисак да је било ко од високих адреса наклоњен “колонијалноме рјешењу”, каже у разговору за Викенд новине митрополит Црногорске православне цркве Михаило.
  14. 24. марта 1999. године у 19:50, дејством крстарећим ракетама по инсталацијама ВОЈИН на Копаонику и дејством ловачке авијације по циљевима на Космету и широм Србије, започела је агресија земаља чланица НАТО пакта на тадашњу СРЈ. Током 78 дана бомбардовања у склопу операције "Савезничка сила", како је гласило званично име које је подједнако бесмислено као и имена које је америчка и српска власт сервирала својим јавностима (у Америци су је звали "Племенити наковањ", а нама је сервирано име "Милосрдни анђео"), погинуло је преко 2500 људи (припадника војске, МУП-а и цивила), а рањено је преко 5000 људи. НАТО авијација је за 78 дана извршила 26100 авио полетања испаливши 415000 пројектила различите врсте и намене укупне масе преко 22000 тона, које су нанеле поред људских жртава и велике материјалне губитке. Највећи удар је примила стратегијска групација нашег РВ и ПВО, где дејство на поменути вид наше војске није престајало свих 78 дана агресије. Наша ловачка авијација је извршила 12 борбених летова. Три ради маневра, а девет (седам појединачно и два у пару) ради супростављању непријатељским авионима. Изгубљено је 6 авиона МиГ-29 и један је тешко оштећен. Два пилота су погинула. Ловачко-бомбардерска авијација је дејствовала у склопу ваздушне подршке јединицама Треће армије на Космету је извела укупно 24 лета успешно извршивши дејства по 11 објеката ОВК. Један пилот је погинуо и један авион је изгубљен. Хеликоптерске јединице и транспортна авијација су за време трајања агресије извршили 179 летова превожења рањених и превожења материјалних средстава. У склопу те бројке извршено је 6 летова у циљу спасавања наших оборених пилота и пет летова у циљу проналажења непријатељских летача. Ова групација нашег РВ и ПВО није имала губитке у људству и техници. Јединице ВОЈИН (Ваздушно осматрање јављање и навођење), иако су претрпеле први удар, тактичким маневрима током свих 78 дана некако су успевале да прикупљају информације о покрету непријатељских летелица. Извршиле су и командним јединицама РВ предале око 35000 информација о покрету НАТО авиона. Имале су губитке у људству и техници. Јединице ПВО у склопу стратегијске групације (јер је вршено ПВО дејство и из састава копнене војске на терену) укупно су извршиле 555 ватрених дејстава. При томе су испалиле 363 ракетна пројектила различитих намена и преко 100000 противваздушне муниције различитог калибра. Својим дејством су уништиле 2 авиона, 27 беспилотних летелица и 45 крстарећих ракета. Поред тога, погодиле су и оштетиле још 36 авиона и два хеликоптера НАТО пакта. Имали су људских и материјалних губитака... Тактичким маневром јединица РВ и ПВО на терену и постављањем лажних мета, избегнути су још већи губици... Укупно је погинуло 39 припадника стратегијске групације РВ и ПВО и (2+3) припадника овог вида у склопу КОВ, односно припадника КОВ у саставу нашег вида. На овој теми желим, не улазећи у политичку димензију бомбардовања (да ли је могло да се избегне, да ли се требало супроставити или не или већ шта је о овој теми писано или се пише на овом и многим другим форумима), да се подсетимо свих погинулих припадника РВ и ПВО, који су своје животе дали током 78 дана агресије НАТО пакта на нашу земљу...
  15. У Мурини је данас обиљежена двадесета годишњица од када је НАТО пакт бомбардовао ову варошицу на сјеверу Црне Горе и том приликом усмртио шест цивила, међу којима је троје дјеце. У оквиру програма обиљежавања овог стравичног догађаја служена је Света архијерејска литургија и помен, а у Сали центра за културу приказан је филм „Да се не заборави“ и представљена књига „Последња линија одбране“, аутора Радана Николића. Свету архијерејску литургију у Цркви Свете Петке у Мурини служили су Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије са свештенством уз молитвено учешће вјерног народа. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је у литургијској проповједи казао је да је дан Христовог Васкрсења најсветији дан у историји свијета и рода људског, дан новога, бесмртнога живота и да је Црква Христова неуништива за разлику од других заједница. Црква Божија опстаје и опстаће до краја свијете вијека зато што је богочовјечанска и утемељена на Христу распетом и васкрслом. „То свједочи и ово свето мјесто гдје је извршен један од најновијих злочина над Црквом и дјецом Божијом. Овдје су пострадали Мирослав, Јулијана и Оливера, Манојло и Милка од савремених натопактовских нацифашиста. “ Истакао је да је оно што се догодило на Мурини наставак онога што се догодило са Великом и Полимљем 1941-1944. године 28. јула када су стотине жена старијих и дјеце били поклани од Скендербег дивизије и нациста онога времена: „Данас спомињемо те новомученике на Мурини који су пострадали као Божија дјеца и људи од НАТО пакта који је трагедија наше данашње власти у Црној Гори која је постала члан тог пакта.“ НАТО пакт је наставак нацифашизма у Европи над европским народима а свједочанство и свједоци тога је да је оно што су нацифашисти радили широм наше земље 1941-1945. године настављено бомбардовањем БиХ, Републике Српске, Србије и Црне Горе, нарочито Косова и Метохије: „Плод тога бомбардовања је страшнији од онога што се догодило за вријеме тзв. велике Албаније. Плод онога је био ослобођење Косова и Метохије, а плод овога је одузимање КиМ и његово предавање у руке оних који су стид и срам не само Европе, него и честитог албанског народа јер су направили велике злочине. На тим злочинима они заједно са НАТО пактом настављају да дјелају.“ Подсјетио је да и ових дана у Берлину покушавају да наметну да несрећна Србија прихвати тај злочин, док је црногорска власт већ то прихватила својим безумљем, иако 85% Црногораца није било за признање несрећне и лажне државе Косова и Метохије. „Мученици мурински су свједоци пред Европом и свијетом те злочиначке несрећне банде која је у име лажне Европе, не праве Европе Де Гола и великих Европљана, него Европе Солане, Блера, Европе и Америке Клинтона обезбоженога, наставила злочине који су започели још крсташи у 12. и 13. вијеку, а наставио Наполеон и нацифашисти, с једне стране обоготворењем расе, а с друге стране бољшевици и титоисти који су обоготворили класу.“ Појаснио је да њихови наследници данас настављају да господаре судбином Европе, а да су живи свједоци небески управо дјеца побијена на Муринама: „Ево дана којег створи Господ, радујмо се и веселимо се овом дану Христовог Васкрсења које свједочи да је Бог јачи од лажних идола овоземаљских, да је живот јачи од смрти! Двије врсте људи постоје у овом свијету: они који је вјерују у вјечност, вјечно људско достојанство, за које нема смрти благодарећи Христовом Васкрсењу, и они који се клањају смрти и пролазности и који непрекидно производе смрт уништавајући људе и земљаске народе“. Владика се помолио да Господ упокоји страдалнике муринске, величко-полимске и све оне који су пострадали од Другог свјетског рата па до последњих бомбардовања, и да испуни вјером, надом и љубављу сва људска срца. „Ми припадајући Цркви Христовој, онима који вјерују у Бога живога, вјечнога и васкрслога, вјерујемо у вјечно људско достојанство, у побједу живота над смрћу, побједу вјечности над пролазношћу, бесмртности над смртношћу. У то вјерујемо и то нам дарује овај свети празник Христовог Васкрсења.“ По завршетку Литругије код спомен обиљежја одржан је помен муринским мученицима, након чега се учесницима молитвенога скупа обратио Пресовећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије Владика је казао да нас је овдје сабрала жртва невине дјеце и одраслих који су пострадали прије 20 година од злочиначке нацифашистичке натовске руке: „И данас пред Богом гледамо кроз жртве дјеце Мирослава, Јулије и Оливере и одраслих Вукића, Манојла и Мирке. Вјерујемо да је њихову жртву Господ примио у Своје божанско Небеско наручје и да су они у слави пред престолом Његовим и да нас заступају пред лицем Божијим. Исто тако пред Богом је и злочиначка НАТО армада, којом се поноси западни свијет, па нека Бог суди које пред Богом исправнији: дјеца и невине жртве или они силници земаљске власти и моћи са демонском намјером и наоружањем које разара градове и земље.“ Преосвећени је нагласио да једна кап крви ове невине дјеце, много више значи пред Богом од свих оних који су учествовали у разарању наше отаџбине. Подсјетио је да смо били у рату, али наше власти кажу да нијесу. Бранили смо отаџбину од оних који су жељели да распарчају нашу земљу. „Данас вршимо помен на овоме мјесту муринске голготе које се придружује свим оним мјестима на карти наших новијих страдања од Лике и Лоре до Београда и Кошара и широм српских земаља.“ Подсјетио је владика на имена пострадале дјеце која су самим рођењем и животом узрастали у знаку крста. Мирослав Кнежевић, дјечак од 14 година, је пострадао од истих злочинаца као његов стриц, чије име носи, а који је уморен у плавском, италијанском и шиптарском, затвору 1941-1942. године. Јулија и Оливера су дјевојчице рођене у Приштини избјегле од шиптарског ножа 1999, дошле у ујчевину, као што си и 1944. у Велици многа дјеца пострадала која су била са КиМ. Оне су у Црној Гори нашле смрт од истих оних који су их заједно са Шиптарима прогнали са Косова. „Зар ова дјеце немају већ велику биографију? Они се одавде вазњеше у вјечност са честитим жртавама Вукићем Вулетићем, Манојлом Коматином и Мирком Кочановићем. Њихове душе уживају у слободи у Царству небескоме, јер су се придружили Светим мученицима, Св. кнезу Лазару, Величким и Горњеполимским мученицима.“ Изражавајући задовољство и захвалност што је на овом молитвеном сабрању учествовао Митрополит Амфилохије, владика Јоаникије је казао да је Митрополија црногорско-приморска приложила данас 50 хиљада евра за завршетак радова на Храму Свете Петке у Мурини, који се гради за покој душе пострадалих. „У Васкрслом Христу све жртве добијају светост и освећење и све се претвара у нови живот. Као што видимо муринске жртве већ дају нови живот овоме мјесту, које је кренуло да умире, Мурина васкрсава са њима“, казао је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије и захвалио се свима не љубави и доприносу који дају у обиљежавању овог новог муринског страдања. У Сали центра за културу Мурино приказан је филм „Да се не заборави“ о страдању дјеце током НАТО бомбардовања и представљена књига „Последња линија одбране“ о страдњима војника из Црне Горе, аутора Радана Николића. Присутнима се обратио Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије који је казао да га боли што наша власт модерни фашизам и натопактовски нацизам устоличује да влада Црном Гором: „Он не само што је побио дјецу и друге на муринском мосту и толико њих у Србији и на Косову и Метохији, настављајући муратовску тиранију из 1389. године, већ је наставио насиљем и отимањем КиМ од СРЈ, од Црне Горе и Србије.А они који се хвале антифашизмом су признали те модерне злочнице који су стид и срам часног албанског народа и Европе и то није добро ни за кога.“ На крају Митрополит је казао да свако зло пролази и подсјетио на ријечи Светог Петра Цетињског да је у имену Божијем суд и правда: „Име Божије је оно које коначно доноси суд о збивањима у историји и правда Божија. Ова дјеца овдје поклана су носиоци правде и они ће да суде и нама, и Европљанима, и онима који су на власти сада и који ће бити у будућа времена. Дјеца ће бити судије њихове и само онај који буде сагласан њима и њиховој жртви има истинске будућности.“ Обиљежавање 20. годишњице НАТО бомбардовања Мурина организовале су Епархија будимљанско-никшићка, Српски национални савјет Црне Горе и Мјесна заједница Мурино. У НАТО бомбардовања Мурина страдали су ученици Основне школе „Петар Дедовић“ Мирослав Кнежевић, Оливера Максимовић и Јулијана Брудар, радник школе Вукић Вулетић, пензионер Манојло Коматина и домаћица Милка Кочановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2019/04/23/14378311/zasto-230419.mp4 Данас се навршава 20 година од НАТО бомбардовања зграде Радио-телевизије Србије, када је погинуло 16 радника РТС. То је био први случај да је медијска кућа проглашена легитимним војним циљем. Том приликом у БЕограду се одржава Међународна конференцију под називом „Крај некажњивости за злочине над новинарима“којом је претходила комеморација код споменика погинулим радницима РТС. Међународна организација за људска права „Хјуман рајтс воч“ 2000. године је саопштила да није било оправдања за бомбардовање телевизије. Поводом међународне конференције разговарали смо са предсједником удружења новинара Црне Горе г.Гораном Ћетковићем који је за слушаоце нашег радиа говорио о самом бомбардовању зграде РТС-а 1999године, извјештавању тадашњих мас медија као и о проблемима са којима се данас новинари сусрећу како код нас тако и широм свијета. Извор: Радио Светигора / РТС
  17. Министар Вулин: Истина испричана овом изложбом може да буде различито посматрана, али не и оспорена – НАТО агресија је била последњи велики злочин 20. века. НАТО агресија је била завршетак једног страшног и крвавог века, у коме Срби нису заслужили да изгубе милионе људи. Србија ни једним својим поступком није ничим ни изазвала ни скривила НАТО агресију. Нема никакве српске кривице у НАТО агресији и страшном рату 1998. и 1999. године – истакао је министар одбране Александар Вулин отварајући изложбу Министарства одбране и Војске Србије „Одбрана 78“, посвећену обележавању 20 година од одбране отаџбине од НАТО агресије у изложбеном простору Музеја Града Београда.Министар Вулин је подсетио да је на данашњи дан, пре две деценије, убијена Милица Ракић и нагласио да је изложба посвећена свима који су убијени, свим војницима, полицајцима и свим страдалим у НАТО агресији, убијеној деци и истини. Он је нагласио да је Србија поносна на сваког свог војника, официра, полицајца, на сваког свог човека који је истрпео и преживео НАТО бомбардовање.– У нама нема кривице. Чињеница да смо живели и бранили своју земљу није и не може бити оправдање за НАТО агресију и НАТО бомбардовање. Те 1999. године, свако је показао своје лице – Срби своје најбоље, најлепше и најхрабрије лице, а они који су нас бомбардовали своје најружније и најслабије лице. Те 1999. године, није било разлике између фронта и позадине. Сваки становник Србије био је мета, свака наша смрт за њих је била само колатерална штета, и ништа више. Ми имамо разлог да се поносимо и кад мислимо о 1999. години, осећамо понос на сваког војника, полицајца, официра и грађанина ове земље и не верујем да они који су нас бомбардовали могу да деле то исто осећање са нама – оценио је министар Вулин.Према његовим речима, српски народ зна шта је војничка слава и поштује је и код непријатеља, али нема војничке славе у убијању деце и убијању трудница на пијацама.– Не верујем да могу да деле наш понос, али могу наше друго осећање које нас увек обузме када мислимо о 1999. години – тугу. Надам се да осећају тугу када мисле на нашу убијену децу, када мисле на наше убијене војнике и полицајце. Надам се да деле нашу тугу, јер туга је први корак ка кајању, а кајање је оно што желимо да видимо код свих оних који су убијали Србију те 1999. године – нагласио је министар Вулин. Ми гледамо у будућност, додао је, и изабрали смо да будемо војно неутрални, не желимо сукоб ни са ким и хоћемо да градимо пријатељство, али, подвукао је, никада не смемо да заборавимо оно што је било.– Не верујем да постоји пријатељство које се темељи на томе да заборавите оно што се десило, да заборавите зло које вам је учињено. Истина коју ћемо испричати и у овој изложби је истина која може да буде различито посматрана, али не може да буде оспорена – овако је било. Истина коју ћете овде видети је истина коју овај народ живи. Ово је изложба коју су направили они који су нас бомбардовали 1999. године – поручио је министар Вулин.Према његовим речима, гледамо у будућност, изабрали смо да будемо војно неутрални и да никада другима не учинимо оно што је чињено нама. И изабрали смо да не заборавимо, јер Срби су пречесто у својој историји заборављали зло које им је чињено, да не би повредили друге. – Србија се тако понашала до 2012. године, али од 2012. године када је Александар Вучић постао министар одбране Србија не дозвољава да неко други пише њену историју и да јој неко други наређује да заборави – закључио је министар Вулин.Говорећи о изложби, аутор Душан Јововић истакао је да је реч о пројекту који је иницирало Министарство одбране и Војска Србије. Он је посебно нагласио да су коаутори изложбе јединице Војске Србије, без којих ову изложбу није било могуће приредити. Међу њима посебну захвалност дугујемо 250. ракетној бигади за ПВД. – Изложба је мултимедијална и интерактивна поставка која први пут приказује видео и штампане материјале који до сада јавности нису били приказани, што због своје јачине и начина на који је то снимано 1999. године, а сви материјали су дигитално обрађени – нагласио је Јововић, додајући да је главна идеја била да се интерактивним приступом код публике изазове емоција и да се покаже да су војска и народ били неодвојива целина и да није било фронта.Он је истакао да је поставка подељена у осам целина, међу којима је издвојио "Сигурну собу" која је посвећена настрадалој деци, а ликовност изложбе почива на аутентичним артефактима који су настали током 1998. и 1999. године.Изложбена поставка на јединствен начин приказује херојску одбрану земље током 78 дана НАТО агресије, која је почела нападом на СР Југославију 24. марта 1999. године, без одобрења Савета безбедности Уједињених нација и посвећена је страдалим припадницима војске, полиције и цивилима, међу којима је, нажалост, било и мноштво деце. Реализацију изложбе помогли су "Југоимпорт СДПР", Радио-телевизија Србије, Радио-телевизија Војводине, телевизија Студио Б, дневни листови Вечерње новости, Политика и Блиц, компанија "Борба", фотографи Срђан Илић и Томислав Петернек и новинар Милена Марковић и Милутин Попадић. Отварању изложбе присуствовали су министри у Влади, начелник Генералштаба Војске Србије генерал-потпуковник Милан Мојсиловић са члановима Колегијума, чланови Колегијума министра одбране, представници Министарства одбране и Војске Србије, МУП-а, града Београда, пензионисани припадници система одбране, као и представници јавног и културног живота. Изложба је отворена сваког дана од 10 до 19 часова, осим понедељка.
  18. Generale, nek je tvojoj majci hvala Песма која Србима тера сузе на очи, а коју изводи хор „Косовски божури“ посвећена је официру српске полиције Вељку Раденовићу. Командовао је Посебном јединицом полиције у Призрену све до повлачења српских снага 1999. године. Прославио се ослобађањем Ораховца 1998. године када су шиптарски терористи неколико дана држали Ораховчане као таоце. Својом храброшћу лично се истакао у одбрани и ослобађању талаца од шиптарских терориста. Колико је овај човек био храбар највише илуструје чињеница да, као дијабетичар, није смео да се излаже стресним ситуацијама, али се на то није обазирао. Знао је да у један џеп стави инсулин, а у други чоколаду и каже својим момцима: „За мном браћо!“ Учествовао је у отаџбинском рату за Републику Српску, а бранио је свој народ и у Крајини. Иако нижи по чину, његово јунаштво, које је исказивао у борбама, га је у народу подигло на пиједестал највећих легенди модерног доба Србије. Није имао чин генерала, али су га и саборци, као и народ који је ослобађао, сматрали ђенералом, и тако су га звали. Њему у част композитор из Ораховца Гаврило Кујунџић је написао и компоновао песму „Ђенерале“. Преминуо је 29. септембра 2012. у Крушевцу у 57. години живота. На нашу срамоту, није испраћен уз највише државне почасти, али је зато остао заувек запамћен у народној песми „Ђенерале, ђенерале“.
  19. Нећу правити никакав увод. Са вама ћу драги форумаши поделити доживљај са почетка НАТО агресије на нашу отаџбину. Који се ("мој почетак") десио управо на данашњи дан у раним јутарњим сатима... Сви знамо и не смемо никада заборавити, опростити свако према свом, да је 24. марта пре две деценије започела НАТО агресија на нашу земљу. Другога дана НАТО агресије, 26. марта у јутарњим сатима примио сам дужност оперативног дежурног у Ваздухоплловном заводу "Мома Станојловић" - где сам био тада на служби, на аеродрому Батајница (ВЗ "МОМА"-у даљем тексту "ВЗ"). Претходне две ноћи, Алијанса је на просторији сремске ливаде смештене између атара села Батајнице и вароши Нове Пазове дејствовала по више циљева. Иако је ВЗ интегрални део аеродромске просторије, прве две ноћи је стратезима у Монсу, "крајеугаони" камен одржавања нашег војног зракопловства био незанимљив. Током тог дана тог 26. марта, радило се у ВЗ, готово па уобичајено. Највећи део софистициране технике, алата и проче је већ раније, по моделу од јесени претходне године када је требало да буде "прво бомбардовање", али су се милошевић и Холбрук тада "договорили"; дакле, оно што је требало да се измести, у највећем је измештено по Батајници, Пазовама, Земуну итд... Хангаре и слично наравно, није се могло сакрити и склонити. Тог јутра је постојала идеја да једну Гаму (борбену верзија хеликоптера Газела) прелетим у Лађевце, односно на њихову према ратном плану одређену размештајну просторију. Хеликоптер је тек био изашао са ремонта. Сијала се фарба на њему што би рекли. Међутим, систем комуникација са једне, настали хаос са друге, те известан трећи разлог-који је за причу небитан, тај задатак је ставио ad acta. Већина запослених су, готово као у редовним условима ВЗ напустили у 15 сати. Остали смо дежурни на ОЦ, помоћник мој и ја, те дежурни по погонима сваке организационе јединице ВЗ. Наравно, чуварска (стражарска) служба и ПП (противпожарни) вод. Анекс Сектора за летна испитивања (СЛИ) на аеродромској платформи (стајанка) је био место где сам провео поподне. То је и иначе било место где сам радио. Слушале су се вести. Са радија и телевизије. Тада нисам знао да је Жика погинуо на Космету. С обзиром да је претходног дана готово сравњена са земљом зграда некадашње команде батајничког аеродрома на којој се налазила и сирена за узбуну, још тог јутра, приликом примопредаје дужности, предочено ми је да ће евентуални сигнал за узбуну са шифрованом поруком бити испоручен позивом на мобилни телефон. Како год, то поподне 26-ог марта, у ВЗ нас је остало отприлике 40-ак људи. Дежурни, чуварска служба, "противпожарци", дежурни по погонима... Било је неоубичајено топло за то доба године. Толико да сам морао да се пред сам залазак Сунца истуширам у купаоници у склопу анекса. Нађавола, баш док сам се сапуњао, помоћник је примио "Мораву" (мсм. да се тако звала кодна ознака борбене узбуне). Јбга., шта сад да се ради. Нећу бежати гологуз и насапуњан. Док сам се спирао од сапунице, брисао и облачио, колега је алармирао све погоне и дежурне по њима, тако да су људи сви, у року од мање од 7-8 минута изашли са аеродрома. Некако у блиско време сам и саам изашао испод туша, обукао се иу са колегом у АПА-и (возило-акумулатор у најкраћем; служи за давање електричен енергије за покретање стартер генератора за паљење млазних мотора) обишли све погоне ВЗ. Кацсмо се уверили да су сви напустили ВЗ, са дежурним смене чуварске службе који нас је чекао на капији крај пута Батајница-Пазова, закључали смо исту и отишли на збориште за узбуну... Оно је било крај железничке станице у селу Батајница. Паркиран аутобус, наши људи око њега изашли. Поседали на тротоар, пуше... Околно становништво изашло пред нас. Добри Сремци. Одмах неке мајке се организоваше и у року од пола сата-сат, пред восјку изнеше свакојаке понуде... Штрудле и пите којекакве... Сушени животињски мишићи и просушени млевени у виду којекавих кобасица... Сокови и минерална. Беше и по које пиво и флаша ракије кружише... Јесам! Омрсих се, иако беше, месчини прва недеља поста. Око 21 сат дође на то место и директор Завода. Мештани уплашени. Претходне две ноћи су им биле "ватрене". Лагао бих када би рекао да и ми нисмо били сличнога стања. Ипак, са стране од "цивила", дискутујемо са сазнањима које имамо, ко је од колега претходне две ноћи летео и дејствовао. Информације, са различитих извора-различите. Тешко се може "похватати" ко где, када и шта. Дејствовала и ПВО. ВОЈИН-овци претрпели најјаче ударе. "Очи и уши" ове земље су озбиљно оштећени. Ланац руковођења и командовања такође. Једном речју, иако још није попут апсцеса "пукло"; још увек је неки "контролисани" хаос. Резултат осионости политике над струком... Негде пред поноћ, можда и раније-око 23 сата, ведро звездано небо "обележише" траговима кондензата НАТО летелице. Након пар тренутака зачуше се експлозије. Ми на желстаници у селу Батајница, а укосо десно од нас-гори небо. Гађају ВЗ! Гађају нас... Ћутимо. Ми немамо где. Најхрабрији од мештана остадоше уз нас. Већи део цивила оде пут својих кућа. Обележавајућа танад из "праги" означавају свој пут у висине. Зликовци знају њихов домет. Лете изнад висинског максимума лаких ПА (противавионских) зрна. За посматрача са стране, изгледа као лајтшоу, заправо, као ватромет на обележавању пунолетства наследника неког од наших тајкуна. Таман тако. Они цивили који осташе са нама бодре и навијају. Саме себе. И нас. Ми ћутимо. Благи осмејак у невербалној комуникацији им ипак даје наду. Иако знам(о) да је нема... "Лупали су" до негде 2 сата иза поноћи, на даншњи дан. Негде око три, звони ми мобилни. Зову са ОЦ Команде РВ. Кажу, ваздушна опасност прошла. Додемо да видимо стање и "предузмемо мере." Пошто је директор ВЗ са нама, седамо у његов ауто и одлазимо на аеродром. Откључавамо капију. У дубини, од правца капија-писта, горе ватре... Прилазимо... Телефон опет звони. Питају какво је стање. - Све гори!, кажем. - Зови "пожарце" из Пазове и села Батајница!, каже. Наставља у истом тону да уз њих које треба да позовем, те ове "моје" из ВЗ и ове из земуснке "Матице" које ће да пошаље - имамо екипу која ће покушати да санира лоооом. Тако и чиним. У међувремену добијам инструкцију и потврду да је дејствовано конвенционалним оруђима и да нема опасности од касетних бомби. Што ће рећи да полако треба кренути, без бојазни од тих "курвињских" бомбица, да се гаси и спашава већ нешто... Зграде... Тада нисам ни размишљао одакле том колеги из Команде РВ таква информација. Но, био је у праву. Сасмо су "обичне" бомбе биле... Ватрогасци, ти дивјунаци којих се, и са дистанце од 20 лета мало ко сећа, започели су свој "плес" по рушевинама како би покушали да локализију пожар... Један... Други... Пети... Ко зан који... Гори земља, метал... Гори бетон, горе цигле... Гори ваздух... Како они момци напредују и ми идемо за њима. Гледамо остатке некадашњих погона нашег ВЗ. У пламену нестају остаци фарбаре; хангара главног ремонта; ремонта малзних мотора; ремонта клипних мотора; пламен "једе" магацине... Жао ми... Гледам директора. Старог пуковника и искусног зракопловног вука. На избораним образима му искре од пламена осветљене сузе. Па како пена "смири" ватру и та ватра се пресијава, тако се и оне сузе на његовом лицу исто тако пресијавају... До тог тренутка ми било наравно жао и криво-али није било споља видљиве емоције; када видех те сузе на лицу старог пуковника, нешто поче да ми се кида у грудима... Почех да плачем к`о мало дете. Плач поче даме гуши и нешто у унутрашњости бића да ме ломи... Прену ме из тог стања звук сирене и одсјај плавог ротациониг светла иза мене/нас. Из службеног аута изађе (намерно не помињем имена, тим пре што је овај судионик мртав-Покој му души) колега, наш претпостављени. Генерал... Прилази нам. Стојимо директор ВЗ и ја. Плачемо... Генерал одсечно рече: "Здраво!" Ћутимо. Обрати се директору. - Јебено! - Видиш!, рече директор. Генерал ћути. Вероватно смишља шта ће следеће да каже/пита. Па изусти... - Ко ти је дежурни? Директор погледом указа на мене. Овај ме погледа и рече нешто што никада нећу заборавити и што ће до века ми остати као "похвала лудости и глупости"... - Дежурни!?, рече. - Изволите господине генерале!, одговорих. - Где ти је беретка!? Зачудо, иако у неком ненормалном психичком стању у којем бејах, успех да му одбрусим истом мером: - Генерале! Где је теби Завод! Није ми ништа одговорио. Тим пре зато што сам се одмах удаљио од њега... Неколико месеци касније се врло нечасно понео, но о томе у некој другој причи ако буде потребе, а као што рекох, пошто није међу живима више-покој му души и Бог нека му души опрости! Милан РАКИЋ фото: Томислав СТОЈКОВИЋ
  20. Херојска одбрана Србије Припадници Војске Југославије и МУП-а Србије пружили отпор мимо свих очекивања. – Кумановски споразум је бољи од документа понуђеног у Рамбујеу, али борци се нису радовали напуштању Косова и Метохије (Фото EPA/igor jovanov) Прошло је тачно двадесет година откако су се у тадашњој СР Југославији огласиле сирене за узбуну због ваздушних удара НАТО-а. Тог 24. марта 1999. године почео је рат који је потрајао 78 дана и завршио се Кумановским споразумом и Резолуцијом СБ УН 1244, после чега су се Војска Југославије (ВЈ) и МУП Србије повукли са Космета на који су, као гарант безбедности, ушле међународне снаге – Кфор. Поводом ове важне годишњице у „Политици” је одржан округли сто о НАТО агресији. Наши саговорници били су генерал-пуковник у пензији Спасоје Смиљанић, ратни командант Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране ВЈ, генерал-мајор у пензији Божидар Делић, у то време командант 549. механизоване бригаде ВЈ на Космету, и проф. др Обрад Стевановић, пензионисани генерал-потпуковник полиције, тада помоћник министра унутрашњих послова, иначе дугогодишњи командант Посебних јединица полиције (ПЈП). Стевановић је подсетио на безбедносну ситуацију која је претходила сукобима на Космету. Током деведесетих дешавали су се напади на полицију и грађане који су ескалирали 1998. године. Током лета те године, у великој офанзиви наших снага безбедности, ОВК је практично била разбијена. Генерали Обрад Стевановић, Спасоје Смиљанић и Божидар Делић (Фотографије Драгослав Жарковић) Делић је нагласио да југословенско-албанска граница заправо никада није била мирна. Нападани су граничари, кријумчарило се оружје на Космет, а ВЈ је од 1998. активно укључена у сузбијање тероризма, посебно након што је ОВК накратко заузела Ораховац и отела више Срба. Смиљанић је истакао улогу РВ и ПВО у подршци снагама ВЈ и МУП-а, као и припрему за одбрану земље у случају напада НАТО-а, што је било извесно у јесен 1998. године. Почетком 1999. ОВК, упркос свим договорима уз посредовање међународне заједнице, наставља нападе. ВЈ и МУП одговарају и НАТО покреће нападе. Политика: Питање за сву тројицу – где вас је затекао почетак рата 24. марта и шта се дешавало у последњим сатима мира и прве ратне ноћи? Стевановић: Те вечери сам био у штабу МУП-а у Приштини, где сам провео бројне године пре тога и остао све до окончања рата. Било је можда седам или осам сати увече. Имао сам обавештење из Београда да су прве ракете погодиле Специјалну антитерористичку јединицу у Новом Саду, а неколико минута касније и базу САЈ-а у Приштини. Одмах је дата узбуна, имали смо резервна командна места и брзо смо напустили све објекте у којима смо до тог тренутка функционисали. У Приштини смо за ту намену имали најмање пет-шест резервних места. Посебно је било драматично када је погођена команда Треће армије у Куршумлији. Тад смо схватили да ниједно командно место планирано у миру не може да нас заштити и да морамо често да мењамо локације. Уз то, одлучили смо да нико у команди не буде у униформи. Четири командна места у којима сам функционисао су погођена, укључујући и два у Београду. Припадници МУП-а Србије на кратком предаху између жестоких борби против ОВК на Косову и Метохији (Фото EPA/Srdjan Suki) Делић: Када је ОЕБС 19. и 20. марта 1999. напустио Космет и уз нашу помоћ отишао у Македонију, знали смо да нас од агресије деле дани. Кад су 23. марта исто учиниле и хуманитарне организације, оставивши магацине пуне робе, знали само да нас од напада деле сати. Тог дана смо у команди Приштинског корпуса примили задатак за противтерористичка дејства од тренутка када падне прва бомба. По повратку у касарну у Призрену направили смо планове и заповести и обавили командантско извиђање. Већ 23. марта увече део јединица је изашао из касарне. У то време већ смо имали пет локација и пет борбених група на терену. А онда нам је 24. март протекао у контроли да ли су све јединице на свом месту. Притом, недељу дана раније добили смо систем аутоматског пријема података – монитор с модемом прикљученим на телефонску „парицу” који даје комплетну слику ваздушног простора СРЈ. Тако смо могли да пратимо све што се дешава у ваздуху. Кад је почела агресија није било стратегијског, оперативног ни тактичког изненађења. Добро је што смо у 95 одсто случајева тачно предвидели дејства непријатеља. Увече 24. марта две ракете су пале на Чеју, тактички објекат на три-четири километара од карауле Врбница. Није било последица. Наиме, тај објекат смо морали да ставимо на увид ОЕБС-у па смо га превентивно напустили, људство нам је било километар даље. Онда је 25. марта ујутру почела противтерористичка операција, прва је трајала три дана на подручју Сува Река – Призрен – Ораховац. У том троуглу смо раније, у фебруару, у једној шиптарској команди запленили план „Феникс”, који су у Албанији спроводили Американци, обучавајући команданте батаљона и командире чета, поново оживљавајући ОВК. Пошто је тај план имао и графички део, у позадини бригаде су била тачно нацртана места са којих ће ОВК кад почне копнена офанзива пресећи комуникације, напасти командна места, линије снабдевања... Знали смо да ће снаге које нападају из Албаније и Македоније бити врло јаке, уз ваздухопловну подршку, и да је немогуће да истовремено водимо борбу са снагама које нападају на нашу границу и из дубине. Договорили смо се да ћемо, кад падне прва бомба или ракета, одмах урадити оно што нисмо могли због ОЕБС-а – да рашчистимо ситуацију у нашој позадини, да МУП поново запоседне комуникације и пунктове, а да се ми вратимо на границу и чекамо непријатеља. За две недеље смо то решили, МУП се вратио на територију, а ми на границу. Полицајац узвраћа ватру заклоњен тенком Т-55 Војске Југославије (Фото EPA/bela szandelszky) Смиљанић: Прве крстареће ракете су пале у 19.41 на Црни врх, Копаоник и Качарево – три стационарна објекта која су била расељена. Тада сам био у команди РВ и ПВО у Земуну. Иначе, РВ је 23. марта ноћу и 24. марта пре подне напустило све положаје који су се могли напустити, међу којима и 20. оперативни центар сектора ПВО Стари Бановци, што сам лично наредио, против своје команде која није била за то. Једино су остали аеродроми и авиони на њима који се нису могли склонити. А и тамо где су склоњени, погађани су, пробијани су сви капонири. Изузев подземних објеката, све што је у инжињеријском смислу припремљено као заштита људи и средстава, било је „лук и вода”. Све команде и јединице су 24. марта биле на положајима, тако да сам ја са кабинетом и још неколико људи остао у команди. Једна занимљивост – те вечери ме је позвала секретарица начелника безбедности и рекла: „Ево нас на крову ’Београђанке’, видимо да Дунавом иду три ракете ка команди, ако сте ту, изађите!” Са мном је био један генерал који је главом без обзира истрчао напоље. Те три ракете су у 20.35 сати погодиле управо 20. оперативни центар сектора у Старим Бановцима и од њега није остао ни камен на камену. А тај центар је био командно место за све снаге ПВО од 44. паралеле па до мађарске границе. У њему је требало да буде 30 до 50 људи и нико жив не би остао. Опрема изнета из центра кошта 80.000 фунти стерлинга. Иначе, прва ракетна јединица је погођена тек 28. марта у вечерњим сатима, на положају, а све до тада авиони НАТО-а гађали су лажне и старе положаје, „оживљене” имитаторима и другим средствима. Зато је НАТО тек 1. априла тежиште напада пренео на Космет. Политика: Реците нам нешто више о употреби наше авијације у првим данима рата. Смиљанић: Моја лична одлука била је да забраним полетање „миговима 21”. Тада сам имао 29 година летења на том авиону. Знао сам да је он на прелазу из прве у другу генерацију, врло скромних борбених могућности и да се ниједан од њих 46, ако полете, неће вратити. И нису полетели свих 78 дана рата. Полетали су „мигови 29”, али њих сам зауставио, такође знајући шта ће их снаћи. Прве вечери је полетело пет авиона – по два из Ниша и с Батајнице и један с Поникви. Ниједан од њих није био у прилици да отвори ватру. Три су оборена, један је с оштећењем слетео у Ниш, а још један, исправан, на Сурчин, јер је аеродром Батајница исте ноћи жестоко бомбардован, на њему су 24 авиона уништена на земљи, а свако армирано бетонско склониште у којем су се налазили пробушено је као сир. Кад је реч о ловачко-бомбардерској авијацији, 25. марта по подне из Лађеваца је дејствовала 241. ловачко-бомбардерска ескадрила на простору Метохије, на Чичавици, код Глоговца и Врбице. Командант јој је био Живота Ђурић. Погођен је са земље, оборен, он је био прва жртва РВ и ПВО у том рату, у којем су погинула још два пилота – Миленко Павловић, командант 204. пука, и Зоран Радосављевић, млади, перспективни официр, нада нашег ваздухопловства. Припадници Војске Југославије осматрају положаје ОВК у околини Косовске Митровице (Фото EPA/Moma Dabic) Верификатори без морала Политика: Како гледате на улогу међународних посматрача, такозваних „верификатора”, који су крајем 1998. и почетком 1999. године надгледали поштовање споразума о прекиду непријатељстава на Космету? Стевановић: Био сам присутан у Генералштабу кад се разговарало о закључењу тог споразума и остали смо три дана и три ноћи са генералима НАТО-а, које је предводио (амерички генерал Весли – прим. аут) Кларк. Било је јако тешко јер су они инсистирали да се број војника и полицајаца смањи, да се повуку с доминантних тачака и контролних пунктова. Нећу заборавити то вече, кад смо до пет сати ујутру, повремено дремајући по поду и фотељама, истрајавали да нешто тако не прихватимо. Полицијски генерали у томе су били упорнији од Перишића, Димитријевића и других који су то релативно лако прихватили. На крају је Кларк схватио да мора да оде ујутру код Милошевића и по повратку је направљен тај условни договор. Кад ме је Кларк лично убеђивао да се не противим смањивању броја полицијских пунктова који су суштински доминантно држали комуникације под контролом, рекао ми је: – Како, генерале, на схватате да, ако повучете те пунктове, бићете мање провокативни за ОВК и сами ћете себе више заштитити? Рекао сам му: – Господине генерале, не разумем како мислите да је то могуће, јер кад их повучемо, онда више нико неће моћи да иде тим комуникацијама, будући да смо изгубили бројне људе да те комуникације деблокирамо и ставимо их под контролу. На крају је дошла мисија и део споразума је била наша обавеза да уђу у војне и полицијске јединице, што су они користили за кодирање циљева и постављање локатора. Сама чињеница да су имали задатак да верификују ситуацију била је на први поглед добра за нас, јер смо наивно веровали да су они суштински добронамерни. Штавише, постоји извештај где Вилијам Вокер јавља Вашингтону да су, отприлике, Срби добри момци, а да Албанци праве проблем. А онда му високи амерички званичник каже: – Ви нисте схватили зашто сте тамо, не кварите нам план да помогнемо Албанцима. Дакле, тај злогласни Вокер, који потом фингира Рачак, у почетку покушава да буде искрен, али брзо схвата да то није висока политика и мења ствар. Схватамо наједном да, упркос томе што они раде тако како раде, можемо с њима да направимо бар неки договор. Али они користе лукавства. Један од Вокерових заменика, Шон Бернс из САД, долази код мене и моли да обуставимо операције против ОВК и да се не приближавамо Малишеву, јер ће он бити тамо да их убеди да предају оружје. И потписали смо документ по којем он прихвата да их пацификује. Након извесног времена долази други човек и тражи да разговарамо о истом питању. Кажем му да смо већ направили споразум, а он каже: – А, не, ви сте то направили с оним господином а ми смо га склонили. Дакле, они кад направе споразум који за њих није прихватљив, одмах раде на томе да га не спроведу и да за то користе баналне разлоге. Потом, наједном схватамо да верификациона мисија „пакује пинкле” и да бомбардовање следи. Ми смо преузели обавезу да их штитимо и, иако свесни да бомбе треба да крену, обезбеђујемо њихову евакуацију према Македонији. Дакле, упркос томе што смо мали и инфериорни, а они супериорни, ми континуирано тежимо да будемо морални и поштујемо договор. Милан Галовић – Димитрије Буквић
  21. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиo је вечарас, 24. марта, са свештенством парастос жртвама НАТО агресије у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Тиме је симболично у 19:45 часова, када су пале прве бомбе на нашу земљу 1999. године, почео молитвени скуп под називом ,,Почело је 24. марта 1999. 20 година и даље нас убијају карциноми, леукемије, смртоносност новорођенчади“. Након парастоса у крипти храма скуп је настављен приказивањем филма о догађајима и страдњима од почетка до краја НАТО бомбадовања, продукција канала ИН4С. На молтвеном скупу о тим страшним данима говорили су Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Игор Дамјановић из Мировног покрета ,,Не у рат, не у НАТО“, Томислав Рачић херој са Кошара и проф. др Божидар Бојовић. Игор Дамјановић кординатор Мировног покрета ,,Не у рат, не у НАТО“ је истакао да овај покрет у Црној Гори има двије обавезе. Прва је према нашим славним прецима који су 27. марта 1941. одбили Хитлеров Тројни пакт и већ у мају у Србији и 13 јула у Црној Гори, подигли масовне народне устанке против нацистичког зла у окупираној Европи, док је друга обавеза поштовање хероја и војника Војске Југославије који су се 1999. године успјешно супроставили НАТО агресији. „Бомбардовање које је на данашњи дан прије 20 година започето, по много чему је била агресија слична нацистичкој из 1941. године. Нацисти су стрељали сто за једнога, а НАТО пакт је предсједнику Слободану Милошевићу испоставио ултиматум да уколико не повуче непобијеђену војску Југославије са Косова и Метохије слиједи апокалипса у којој ће на недјељном нивоу гинути хиљаде грађана Србије и Црне Горе.“ Он је казао да је ова пријетња по својој суштини готово идентична нацистичкој доктрини примењеној у опсади Лењинграда. Истакао је да је у употреби војних отрова, НАТО пакт био чак и монструознији од нациста јер је дејству осиромашеног уранијума и другим опасним материјама изложио цјелокупно становништво Србије и Црне Горе, најгоре је што ће штетне последице осиромашеног уранијума остати заувијек. Решавајући дилему малодушних да ли послије свега има смисла наставити борбу, Дамјановић поручује да ћемо као што смо преживјели турске зулуме и подигли се из безнађа са краја 17. вијека, затим аустроугарску, фашистичку и нацистичку окупацију, преживјети и вријеме НАТО пакта: „Слава херојима одбране отаџбине 1999. године и као што је много пута у својој историји васкрснула васкрснуће поново истинска Црна Гора.“ У име свих бораца који су стали у одбрану отаџбине и оних који су остали по врлетима Паштрика и осталих мјеста широм тадашње СРЈ, скуп је поздравио Томислав Рачић, херој са Кошара, познатији као „водник Пламен“. „Поменуо бих браћу који су остали као гранични камен да обиљеже територију наше отаџбине. Било је ту свих нас из бивше Југославије, Срба Црногораца, Муслимана и Хрвата, Горанаца… Тамо смо сви били браћа и једно, бранитељи наше отаџбине.“ Он је подсјетио да су борбе на Космету почеле марта 1998. године и да је на Кошарама најгори напад био у септембру 1998. године када је у засједу шиптарских терориста упала патрола Војске Југославије када је погинуло пет војника, предвођени Агимом Рамаданијем који је касније и погинуо на Кошарама. Додао је да су се борбе тада водиле на целој територији Космета и да су своје животе на Космету оставиле и жене добровољци: „На крају да нагласим да војска, полиција и остале снаге безбједности на Косову и Метохији, СРЈ, Србији и Црној Гори, нисмо изгубили рат, већ је даљи рат наставила политика а ми као војска смо се часно и поштено повукли са Косова и Метохије и надам се да ћемо се тамо у скорије време поново вратити“, поручио је Томислав Рачић, херој са Кошара. Проф. др Божидар Бојовић истакао је да се злочини најјаче војне силе у историји човјечанства против мале међународно признате државе, злочини којима је у посрнућу једне цивилизације траг за сва времена оставио НАТО од 24. марта до 10. јуна 1999. године, не смију заборавити. На крају вечери присутнима се обратио и Високопреосвећени Митрополит који је подсјетио на ријечи Светога Александра Невског да Бог није у сили него у правди истичући да је то оно што је кроз вјекове надахњивало истинске праве људе без обзира гдје живјели и ком народу припадали: „То је оно на чему је саграђена сва историја балканског народа, како га обично зову они који себе поистовјећују са Европом, говорећи о нама као примитивним племенима и народима. Међутим, тај Балкан, тако озлоглашен и извикан, он је темељ и срце Европе. Он је родио хришћанску Европу“, рекао је владика и додао да је цар Константин пренио престоницу из паганског, многобожачког Рима, гдје је главно начело било хљеба и игара, у мали град Визант, Константинопољ. Митрополит је казао да је хиљаду година та Европа, утемељена на Јерусалиму, Атини, Константинопољу, рађала све што је истинско и право у свеукупној Европи. Нагласио је да је ова Европа која се данас пројавила и поистовјетила себе са Европом само један дио ње, и да она није истинска и права хришћанска Европа, већ њена негација. „Истинска Европа, Европа Светога Петра и Павла, Европа Фрање Асишког, Дантеа, Шекспира и других великих људи, све до највећег Европљанина нашега времена Де Гола, умрла је у Приштини. Преко наших страдања данас тријумфује једна друга Европа! То је Европа крсташких ратова, и она све што ради, ради у име људских права“, рекао је Митрополит. Појаснио је да су и крсташки ратови вођени у име ослобађања Гроба Христовог, а у исто вријеме су оскрнавили Свету Софију у Цариграду, прогнали источно ромејског цара и патријарха из Цариграда и поставили свога владара и патријарха, и вршили насиље у читавој Малој Азији до Јерусалима. Нагласио је владика да је та Европа која је сад тријумфовала, а коју нажалост подржава и признаје једна група наших Црногораца, Европа Наполеона, Мусолонија и Хитлера. Казао је владика да ми не можемо другим путем јер је наша Европа изворна Константиновско-Јустинијановска, царска Европа која је, што се тиче владара, окончана мученичком смрћу царске руске породице 1918. „То је био крај једне Европе, који се наставља и у нашим временима. Међитим, ови страдалници, нарочито дјеца која су побијена од НАТО пакта, Милица Ракић, дјеца на Мурину…, Кошарама, не могу бити побијеђени, јер то би значило прихватити да је то завршена прича и на КиМ, Србији, Црној Гори, Европи, свијету. То значи прихватити да је зло оно које управља судбинама свијета.“, казао је Митрополит и додао да то неће бити јер је ипак свака сила до времана а Божија свевремана. „У имену Божијем је суд и правда и није Бог у сили него у правди и то показује сва историја рода људскога и ово вријеме ће да посвједочи да ће добро, човјечност, Христос Бог – творац неба и земље, носилац правде и истине, дародавац љубави, побиједити сатанску силу која се пројављује данас као што се у Његово вријеме пројављивала и која Га је приковала на Крст, која и данас прикива на крст све оне који су носиоци Христовога духа“, закључио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Данас је у Никшићу одржан помен страдалима од НАТО агресије над СРЈ 1999. године. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије са свештенством служио је помен жртвама. Сјећамо оних који су пострадали за вјеру православну и за нашу отаџбину, рекао је Епископ Јоаникије: „Данас је страшан датум у нашој историји од кога смо добили трауме, а од којих се још лијечимо. 24. март дан велике неправде када је извршена агресија над нашом отаџбином СРЈ. Тада су без одговарајућих одлука, кршећи Међународно право, кршећи сваки поредак удружене НАТО земље бомбардовали нашу отаџбину. Сјећамо се и оних који су пострадали од 1991. све до 1999. године јер то је заправо био један дуготрајни рат и једно дуготрајно насиље над нашим народом које је кулминирало са бомбардовањем. Извршавао се злочиначки план који је започет 1991. а можемо рећи да траје још дан данас и не видимо му краја.“ Преосвећени Епископ је нагласио да се у Никшићу посебно сјећамо страдалника из злогласне Лоре. „Лора је мали Јасеновац, нови Јасеновац. Само је од Никшићко-шавничке групе страдалника из Лоре, један преживио, али убрзо је душу своју намучену испустио чим је ослобођен. Лука Аџић“, рекао је владика Јоаникије. Он је нагласио да треба да се сјетимо и јунака са Кошара, који су одољели и НАТО бомбама и албанској армији и шиптарским терористима. „Они нијесу пустили непријатеља на тло наше отаџбине. Велики славни јунаци, подобни онима чија су имена исписана овдје на зидовима овога светога храма и чак у нечему можда и већи од њих. Лако је бити јунак када иде владар на чело јунака, и води војску као што је кнез Никола водио војску на Вучији до. А тешко је бити јунак у оно вријеме када те нека власт шаље у војску, а не стоји иза тебе“, нагласио је Епископ и додао: „Та власт неће ни да каже да је била у рату и неће да се сјети тих мученика. А ми се посебно сјећамо онога што нас овдје понајвише боли, пострадале дјеце на Мурињском мосту“. Епископ је поменуо имена страдале дјеце од НАТО злочина: Милицу, Јулију, Оливеру, Мирослава и других који су невино страдали, као и одрасле особе и све оне који су остали инвалиди. „О томе се не прича, нити на њих било ко окреће пажњу“, напоменуо је епископ и закључио: „Црква никада неће заборавити невине жртве, а ако Црна Гора заборави ове жртве онда се она одрекла своје историје и своје части и образа. Надамо се да неће, јер народ сигурно није“. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије се захвалио Удружењу бораца 1991. на чијем челу је Радан Николић, нагласивши да је то удружење отргло од заборава страдале за своју отаџбину. Извор: ИН4С
  23. У другу недељу Часног поста, 24. марта 2019. године Његова Светост Патријарх српски Г.Г. Иринеј началствовао је Светом архијерејском Литургијом у нишком Саборном храму Слиласка Светог Духа на апостоле уз саслуживање Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија. На Светој Литургији је служен и парастос настрадалима у НАТО агресији током 78 дана бомбардовања Савезне Републике Југославије 1999. године. https://eparhijaniska.rs/images/audio/24.03.2019.Patrijarh.mp3 -ФОТОГАЛЕРИЈА- Патријарху српском и Владики нишком саслуживали су протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије Светог Кирила и Методија у Нишу, протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, старешина Саборног храма, протојереј-ставрофор Ненад Микић, протојереј Борислав Стаменковић, протојереј Миодраг Павловић, протојереј Владица Савић, протођакон Стеван Кричка, службеник Епархијског управог одбора и ђакон Ђорђе Филиповић, секретар Епископа нишког. Благољепију богослужења допринело је и појање Црквено-певачке дружине "Бранко" из Ниша вођено диригентом госпођом Саром Цинцаревић. На Светој Литургији данас је читан одељак из Јеванђеља по Марку (2. глава, од 1. до 12. стиха), о времену Великог поста и одељак из Јеванђеља по Јовану, који говори о Христу као добром пастиру (одељак о Светом Григорију Палами). Као и увек свештенство и верни народ са великом радошћу су дочекали Сватјејшег Патријарха, а Саборни храм је био испуњен верницима, који су у великом броју приступили и Светим Тајнама Христовима. Након причешћа и заамвоне молитве Патријех српски служио је парастос жртвама НАТО бомбардовања, након које је Његова Светост одржао надахнуту беседу подсетивши нас да за сваку болест и муку која нас снађе узрок морамо тражити најпре у себи и да време Великог поста управо треба да нам служи да се загледамо у себе и видимо ко је то са нама - Бог или они који су отпали од Бога, јер како је рекао Светјејши патријарх "ми никада нисмо сами". Патријарх спрски је подсетио окупљени верни народ да и да молитва у заједници има велику моћ пред лицем Божјим и да кад дође недеља, треба оставити све друге послове и доћи у храм да се заједнички Богу молимо. Епископ нишки Г.Г. Арсеније је након тога пожелео добродошлицу и благодарио Његовој Светости Патријарху српском у има Епархије нишке и Града Ниша на данашњој Светој Литургији, на молитви за пострадале у НАТО агресији на нашу земљу и на дивним речима Јеванђелске поуке. Светој архијерејској Литургији и парастосу присуствовали су и градоначелник Ниша господин Дарко Булатовић и командант Копнене војске генерал-потпуковник господин Милосав Симовић. Извор: Епархија нишка
  24. 24. марта 1999. године у 19:50, дејством крстарећим ракетама по инсталацијама ВОЈИН на Копаонику и дејством ловачке авијације по циљевима на Космету и широм Србије, започела је агресија земаља чланица НАТО пакта на тадашњу СРЈ. Током 78 дана бомбардовања у склопу операције "Савезничка сила", како је гласило званично име које је подједнако бесмислено као и имена које је америчка и српска власт сервирала својим јавностима (у Америци су је звали "Племенити наковањ", а нама је "сервирано" име "Милосрдни анђео"), погинуло је преко 2500 људи (припадника војске, МУП-а и цивила), а рањено је преко 5000 људи. НАТО авијација је за 78 дана извршила 26100 авио полетања испаливши 415000 пројектила различите врсте и намене укупне масе преко 22000 тона, које су нанеле поред људских жртава и велике материјалне губитке. Највећи удар је примила стратегијска групација нашег РВ и ПВО, где дејство на поменути вид наше војске није престајало свих 78 дана агресије. Наша ловачка авијација је извршила 12 борбених летова. Три ради маневра, а девет (седам појединачно и два у пару) ради супростављању непријатељским авионима. Изгубљено је 6 авиона МиГ-29 и један је тешко оштећен. Два пилота су погинула. Ловачко-бомбардерска авијација је дејствовала у склопу ваздушне подршке јединицама Треће армије на Космету је извела укупно 24 лета успешно извршивши дејства по 11 објеката ОВК. Један пилот је погинуо и један авион је изгубљен. Хеликоптерске јединице и транспортна авијација су за време трајања агресије извршили 179 летова превожења рањених и превожења материјалних средстава. У склопу те бројке извршено је 6 летова у циљу спасавања наших оборених пилота и пет летова у циљу проналажења непријатељских летача. Ова групација нашег РВ и ПВО није имала губитке у људству и техници. Јединице ВОЈИН (Ваздушно осматрање јављање и навођење), иако су претрпеле први удар, тактичким маневрима током свих 78 дана некако су успевале да прикупљају информације о покрету непријатељских летелица. Извршиле су и командним јединицама РВ предале око 35000 информација о покрету НАТО авиона. Имале су губитке у људству и техници. Јединице ПВО у склопу стратегијске групације (јер је вршено ПВО дејство и из састава копнене војске на терену) укупно су извршиле 555 ватрених дејстава. При томе су испалиле 363 ракетна пројектила различитих намена и преко 100000 противваздушне муниције различитог калибра. Својим дејством су уништиле 2 авиона, 27 беспилотних летелица и 45 крстарећих ракета. Поред тога, погодиле су и оштетиле још 36 авиона и два хеликоптера НАТО пакта. Имали су људских и материјалних губитака... Тактичким маневром јединица РВ и ПВО на терену и постављањем лажних мета, избегнути су још већи губици... Укупно је погинуло 39 припадника стратегијске групације РВ и ПВО и (2+3) припадника овог вида у склопу КОВ, односно припадника КОВ у саставу нашег вида. На 20-у годишњицу НАТО агресије, данас је на аеродрому Батајница служена Литургија и помен свим настрадалим. Припадницима војске, полиције, цивилима. У присуству свих припадника 204. ваздухопловне бригаде и породица погинулих, молитвено смо се сетили наших колега који животе положише у одбрани земље. Бригадни свештеник, јереј Предраг Докић је служио парастос испред споменика "Нико није рекао нећу". Након молитве, венце на споменик су положили и командант бригаде, бригадни генерал Жељко Билић и породице пилота, мајора Зорана Радосављевића и пуковника Миленка Павловића који настрадаше у ваздушним окршајима са бројчано и технолошки надмоћнијим непријатељима. Мајор авијације Зоран Радосављевић, пилот-ловац, рођен је у Приштини 26. фебруара 1965. године. Након завршене основне школе, Зоран успешно завршава Ваздухопловну Гимназију "Маршал Тито" у Мостару и Ваздухопловну војну академију у Задру, односно њен деташман за ловачку авијацију у Пули. По завршетку школе и промоције у официрски чин, Зоран бива распоређен на аеродром Батајница и започиње летачку каријеру на авиону МиГ-21, да би убрзо завршио преобуку и за ловца на авиону МиГ-29. Поред војних обавеза, свестран какав је био, у слободно време се бави наутиком, тј једриличираством, а не престаје ни са својим стручним усавршавањем. Завршио је последипломске студије на Саобраћајном факултету у Београду, где је и магистрирао из области сателитске навигације. Спремао је докторску дисератацију, али је дошао март 1999. године. У том тренутку, Зоран је био пилот у саставу 127. ловачке авијацијске ескадриле "Витезови". Тог 26. марта је стигла наредба за полетање једног пара авиона, за који су се задатак добровољно пријавили мајор Зоран Радосављевић и потпуковник Слободан Перић. Након полетања и узимања северног курса, од официра за навођење пар је добио наредбу да крене ка западу и граници са Дрином. Прешавши границу СРЈ и БиХ, дошло је до контакта наших пилота са непријатељским, где су обе наше летелице оборене директним поготком на 7000 метара висине. Потпуковник Перић је преживео обарање, док је мајор Зоран Радосављевић нажалост погинуо. Остаци авиона и Зораново тело су пронађени у близини Теочака код Бијељине. Локално становништво је успело да Зоранове посмртне остатке у сарадњи са Војском Републике Српске пребаци у Србију, где су сахрањени 29. марта. Постхумно је одликован Орденом за храброст. Није био ожењен и није имао деце. У селу Батајница постоји улица са његовим именом. Најбољи студент смера ваздушног саобраћаја на Саобраћајном факултету у Београду бива награђен признањем са Зорановим именом. Од септембра 1999. године одржава се једриличарска регата која носи назив "Меморијал Зорана Радосављевића" и то и на црногорском приморју и овде на београдским рекама. Многи једриличарски и ваздухопловни клубови у земљи носе име овог часног пилота нашег ваздухопловства. Пуковник авијације Миленко Павловић, пилот-ловац, рођен је у селу Горње Црниљево код Осечине, 5. октобра 1959. године. Након основне школе завршене у родном месту и у Осечини, одлази у Мостар у Ваздухопловну војну Гимназију "Маршал Тито", а потом у Ваздухопловну војну академију у Задар. Као питомац 31. класе ове високошколске установе наше војске, на основу успеха и физичких предиспозиција бива одређен за ловачку авијацију и ловачку обуку завршава у деташману ове школе у Пули. Прво место службовања му је био ловачки пук у Батајници у који ступа као потпоручник 1982. године. Својим радом и залагањем током службе, два пута је ванредно унапређиван и то у мајорски и чин пуковника. Летео је на авионима Л-17 (МиГ-21) и Л-18 (МиГ-29). Са успехом је завршио и Генералштабну школу наше војске. НАТО агресија на нашу земљу га је затекла на дужности Команданта 204. ловачког пука на аеродрому Батајница. У рано јутро 4. маја, наређена је приправност број 1, за две наше 29-ке и то једну која је била на Батајници и једну на аеродрому Сурчин. На Сурчину је "чекао" мајор Љубомир Ђурђевић, док је мајор Иван Ситар био у приправности на батајничком аеродрому. У 11 сати дошло је до смене на летелици, када је Ситара заменио мајор Драган Владисављевић. Сат времена касније, у 12 сати и 7 минута, са командног места Корпуса ПВО је стигла наредба да Владисављевић полети. Међутим, њему на полетању отказује радио-веза и он бива приморан да замени летелицу. У међувремену, са командног места пука пристиже пуковник Павловић и седа у једну исправну летелицу и полеће у 12 сати и 37 минута. Достиже висину од 3000 метара и наша ВОЈИН га усмерава у рејон Ваљева где су непријатељске летелице вршиле дејства по фабрици "Крушик" и складишту убојних средстава у селу Причевић. Дошавши у рејон Ваљева, отказује му генератор наизменичне струје, а самим тим и радар. Ипак, пуковник "улази" у неравноправну борбу против, како сами НАТО подаци кажу да је у том тренутку изнад Ваљева било 16 непријатељских летелица. У неравноправној борби, без радара, убрзо бива погођен са чак три ракете испаљене по свему судећи са холандских ловаца Ф-16. Остаци Миленкове летелице су пали у рејон села Петница. Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена и Злазним летачким знаком. Сахрањен је на Ђурђевдан на Бежанијском гробљу. Иза њега су остали синови Срђан и Немања и супруга Славица. У селу Батајница, од центра насеља до аеродрома, улица носи име по овом храбром пуковнику. На месту пада летелице, у атару села Петница и Бујачић, налази се спомен обележје... Да се никада не заборави...
×
×
  • Креирај ново...