Претражи Живе Речи Утехе

У оквиру манифестације Недеља Косова и Метохије у Матици српској, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј отворио је, 1. марта 2018. године, свечано вече у просторијама ове најстарије српске књижевне, културне и научне институције. На самом почетку, присутне је поздравио професор др Драган Станић, председник Матице српске. Захваливши Епископу Теодосију на доласку и учешћу у овој свечаности, владика Иринеј је нагласио да је Епископ рашко-призренски дуги низ година служио Богу и роду у Метохији и пре избора за владику, као и да је један од ретких познавалаца тамошњих прилика и неприлика. Питање Косова и Метохије није питање за тренутне, исхитрене одлуке, макар како биле мотивисане, а поготову када нису довољно и добро мотивисане, него је питање судбине и опстанка читавог нашег народа. Не треба имати, по мом утиску, никаквих илузијâ да, ако без отпора пристанемо на отимање Косова и Метохије, ово сад је стање отимачине, окупације, али без нашег пристанка, ако ли ми пристанемо, неће бити крај него почетак даљег комадања српских крајева, док не будемо добрим делом и својом заслугом претворени у Курде европског континента, оценио је владика Иринеј, додајући да на то немамо право да одлучујемо ни у име своје прошлости, ни у име будућности. Такође, Епископ бачки је подсетио да се у свим манастирима на Косову и Метохији одвија молитвено правило и литургијски живот као у најбоља времена, да смо имали нове мученике међу нашим монасима на Косову и Метохији, као и да имамо свештенике са породицама који живе буквално у гету. Све је то нешто што нас обавезује светом обавезом. Нико нема права да каже да те људе поклања било којој другој држави, а поготову држави полудивљих племена која су само насиљем дошла до овога до чега су дошла, поручио је владика. View full Странице

У албанској јавности и медијима се последњих месец дана све више могу прочитати наслови о озбиљним закулисним радњама између Србије, Албаније и Косова, и заједничкој дипломатској офанзиви о коначном решењу статуса Косова – подели Косова на српски и албански део. Колико се чини по млаким реакцијама, ни највећи део међународне заједнице не би имао ништа против таквог решења, које би им једном за свагда скинуо са дневног реда питање Косова и Метохије. Не једанпут се у нашој јавности чуло да је то најбоље решење ком можемо да се надамо. КОРЕНИ ЗАБЛУДЕ Корени заблуде да је подела Косова и Метохије најбоље решење вуку корене од Добрице Ћосића. У време када је он први пут изашао са тим предлогом, постојала је СФРЈ, са моћним службама које су радиле на томе да се КиМ у целости одвоје од Србије и тиме је ослабе. У тим тренуцима, ситуација је заиста била „дај шта даш“. Међутим, ситуација се од тада променила, а логика и реторика оних који то решење подржавају, остала је иста. Добрица Ћосић, иако носи мноштво несумњивих заслуга за српски народ, творац је и једне потенцијално врло погубне заблуде – да је решење поделе Косова и Метохије између Срба и Албанаца највише и најбоље што Република Србија икад може да добије. Међутим, колико је то решење заиста добро за Србију и Србе који на КиМ живе? Да бисмо ствари сагледали до краја, морамо их погледати из три угла – албанског, међународне заједнице и српског угла. АЛБАНСКИ УГАО Албанци на Косову и Метохији су у потпуно хаотичном стању. Нема независности, макар не оне којој су се они надали, нема визне либерализације, полако пресушују и стране донације, а незапосленост је, према њиховим званичним статистикама, око шездесет процената. Демографија им је у катастрофалном паду, са тенденцијама да ће се тако настави, а исељавање је и без визне либерализације масовно. Бројка од 1,8 милиона људи, колико их на КиМ никада није живело, је резултат огромних манипулација на попису из 2011. године, када су уписивани и људи који на КиМ одавно не живе или никад нису ни живели. Поред тога, та бројка, колико год да је увек била нереална, према садашњим мигрантским и демографским токовима међу Албанцима, делује као фантазија која се никада неће остварити. Албанско друштво на КиМ је у предконфликтном стању. Изгубили су значајан део подршке међународне заједнице која их је видела као превртљиве, непоуздане и неспособне да изграде одрживе институције. Социјална ситуација их притиска и на површину избацује оне са радикалном реториком и настојањима. Због замршене структуре поделе власти на КиМ између формалне – централне, и реалне – власти на терену, институције не могу да функционишу, што је све очигледније. Замршена структура поделе власти је и један од разлога због којих се решења из Бриселског дијалога не спроводе уопште или се спроводе само парцијално, и један од разлога из ког се не може очекивати да нам ико може гарантовати спровођење било којих договора који се постигну. То је друштво у опадању, чак и на средњи рок. Дугорочно, ради се о друштву које нема шанси за опстанак уколико се нешто драстично не промени, и то у наредних 5 година, за шта постоје изузетно мале шансе. Другим речима, ради се о друштву које није стабилно, нема снаге да спроведе ни оно што је већ договорено, а о неким дугорочним планирањима нема ни речи. УГАО МЕЂУНАРОДНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ Међународна заједница, а посебно највећи део Европске Уније, је уморна од косовског питања. Поред умора, имају својих нагомиланих проблема, којих се неће ослободити у скорије време. Њима би у овој ситуацији одговарало било какво решење око ког се сагласе обе стране, па све и да је то решење да се у потпуности врати српски суверенитет на КиМ. После уложених двадесет година и огромних ресурса, нису успели да од КиМ направе иоле стабилно или одрживо друштво, и не желе да се ту задрже више него што би морали. Са изузетком САД и донекле Немачке, које и даље имају снаге да се овим питањем баве, остале чланице међународне заједнице не би имале ништа против било каквог договора између представника Србије, Албаније и Косова. Све ово под условом да то не омета мир у региону, односно да тај договор нема последица на статус Босне и статус Македоније, јер не желе да се уместо једног отворе још два или више нових проблема у региону. СРПСКИ УГАО Српски политичари, највећи број интелектуалаца, а и велики део народа, сматрају поделу КиМ најбољим решењем које се може извући. Поред тога што би Србија поново успоставила суверенитет над севером КиМ, у преговорима би се обезбедиле гаранције за Србе и Српску Православну Цркву јужно од Ибра, а у игри је и отварање питања Републике Српске. Поред тога, Србија би била на убрзаном курсу ка ЕУ. Међутим, ово је све далеко од реалности и плод је краткорочног посматрања ствари, заблуда које корене вуку још из бивше Југославије, као и нереалног сагледавања тренутне ситуације. На првом месту, питање Републике Српске би се отворило, али никако у пакету са решавањем ситуације на КиМ, јер је став међународне заједнице у том погледу кристално јасан. У тој ситуацији, када је ситуација са КиМ завршена, свако даље отварање питања Републике Српске би било у правцу унитаризације Босне и Херцеговине. Оправдање за недозвољавање нове промене граница би било једноставно: подела Косова би била резултат воље обе стране. Воље какве у БиХ не постоји. Уколико би се косовско питање затворило, следеће на „европској агенди“ Србије, која је гарант Дејтонског споразума, би био „неодржив“ статус Републике Српске, која кочи напредак БиХ ка ЕУ и НАТО. Размена територија на целом Балкану не долази у обзир, јер међународна заједница неће да прихвати самосталну муслиманску БиХ, и неће, макар још увек, да отвара питање федерализације и распарчавања Македоније. Срби преко Дрине, од којих многи здушно гурају ову причу, не би од ње дочекали било шта добро, јер, макар за сада, не постоје шансе да се дозволи цепање БиХ. Срби са Косова и Метохије би нестали. И они северно и они јужно од Ибра. Они јужно од Ибра би, заједно са СПЦ, били изложени новом кругу притисака, а када би једном питање Косова постало за међународну заједницу „решен проблем“, нико се више не би освртао на било какве гаранције које су дате у преговарачком процесу. За то имамо и пример Срба у Републици Хрватској, чија је судбина, поред гаранција из Ердутског споразума, позната. Једном када би Србија признала нове границе, изгубила би свако право да реагује било како, сем саопштењима и дипломатским нотама, на које се нико не би освртао. Северно од Ибра, прво би нестали политичари и бизнисмени које тренутно подржава Република Србија, јер би у новим околностима њихов утицај био несразмеран важности територије на којој држе власт и моћ. Изгубили би се сви фондови намењени Србима северно од Ибра, и сва места северно од реке Ибар би постала варошице без икаквог реалног значаја. То би од тих места направило варошице без икакве економске перспективе, попут многих у Србији, што би даље довело до убрзаног исељавања људи који би своју срећу потражили другде. Све ово би, у неком периоду од двадесeтак година, довело до тога да на подељеном КиМ, и северно и јужно од Ибра, Срба више не буде, а да културна баштина Српске Православне Цркве буде у стању сталне угрожености, јер би гаранције за њен опстанак, као што је већ појашњено, остале мртво слово на папиру једном када се Косово изгуби из фокуса међународне заједнице. На крају, шта би добили Београд и централна Србија? Добили би краткотрајно славље „историјског решења косовског чвора“, добили би хрпу обећања за бржи пут ка ЕУ, и то је све. Већ сутрадан, схватили би да нису добили никакве гаранције од стране Савета министара ЕУ, које је једино тело способно да такве гаранције пружи. Затим, суочили би се са тим да на путу ка ЕУ морају да се испуне и остала поглавља, пре свега поглавље 23, које ће нам улазак у ЕУ одложити макар за седам до осам година. Даље би се суочили са чињеницом да у ЕУ не постоји реална жеља за проширењем у догледном периоду. Даља условљавања би се тицала статуса Републике Српске у БиХ, односа са Русијом, али и Кином, а комшије које су у ЕУ већ спремају подугачак списак захтева. На крају, Србија ће, са Косовом које је део Уједињених Нација (самостално или као део Албаније) сигурно моћи да очекује и тужбу за геноцид и још неке поступке који ће се против ње повести, што није ништа непознато, јер су косовски политичари и до сад тражили путеве да ту тужбу поднесу. Подела Косова и Метохије, ма колико краткорочно била привлачна нашој страни, довела би само до поништења скоро целог двадесетог века, и свих жртава које смо дали. Иако тако на први поглед не изгледа, ради се о најгорем могућем решењу, које би значило не само крај Србије на Косову и Метохији, већ и крају постојања Срба на Косову и Метохији. Из те перспективе, чак и тренутни статус преговора око решавања техничких питања, са остављањем решења коначног статуса по страни, дугорочно је далеко боље решење. Упоредо са тим решењем, постоји и мноштво ствари које се у међувремену могу урадити, о чему можда неком другом приликом, и на другом месту. Дејан ДAВИД

Египат, Јордан, Сирија и Палестина најопасније су земље на свету за хришћане. Исламисти су пред остварењем циља – потпуног истребљење и протеривања верника из земаља у којима би хришћанство настало. Овако описује грчки православни монах мучење у Светој земљи. Како изгледа живот међу муслиманским Палестинцима, описује игуман грчког православног манастира на западном Јордану ( погледај у видео запису.) Јеротеј је најстарији члан манастира Теодосиос, који је само 11 километара удаљен од Витлејема, и налази се у близини града Балт Сахур и основан је у 476. години од стране монаха Теодосија. Игуман Јеротеј живи од шездесетих година у Светој земљи, а 40 година је игуман манастира Светог Теодосија. За ових 40 година, премлаћиван је, гоњен и прећено му је. Од удараца које сам задобијао, постао сам потпуно глув на једно ухо, на ово друго могу још мало да чујем. Након што ме је ударао бивши градоначелник града, од тада имам проблема са мојим десним оком. Успео је да ми ноктима отвори на образу, урођену брадавицу коју имам на лицу, говори он. Они су ми ломили руку, био сам дуго времена спречен да служим, други пут ломили су ми ногу. Покушали су да ме спаљују живога заједно са монахињама. Копали су рупу изван манастира и желели су да ме сахране жива. Оставили су нас само зато што су монахиње и друге жене које су дошле вриштале. Да будемо каменовани то је потпуно нормално. Они стално бацају камење, пљују на нас и понижавају нас у јавности. Ове ствари су као добро јутро за нас. Слава Богу“, закључује стари монах свој опис. Игуман Јеротеј је једноставан човек, понизан, непопустљив и благословљен дубоком непоколебљивом вером која му је помогла да преживи бруталне нападе из прошлих деценија од стране исламскиста. Прича о Игуману Јеротеју је једана од многих које могу да кажу монаси на Блиском Истоку. У протеклих 15 година, прогон хришћана поново је убрзан, данас само 3 до 4 посто верника живи у некада хришћанским земљама. У 20. веку, њихов удео је и даље било 20 посто. али то више није тако. Најистакнутији представник хришћанске вере, папа Франциско, као да игнорише жалбе хришћана. Он прибегава састанцима са представницима ислама, али питање је да ли заједнички позиви на толеранцију, помажу прогоњеним хришћанима?. Тако је папа у писму имаму Универзитета Ал-Ахар Ахмад Ал-Таибу обећао да ће наставити да врши притисак за унапређивање двојног решења и разјашњење статуса Јерусалима, који има посебно значење за све три свјетске религије. Извор: Монаси из Витлејема View full Странице

Ево нас пред колијевком Богомладенца Исуса Христа. Бог Који је из љубави створио свијет и човјека, свесилни, свемоћни, из безмјерне љубави постаје човјек – рађа се као дијете, да би нас спасао. Можемо поставити питање, које се само намеће: од чега да нас спаси? Свети оци и учитељи Цркве на ово питање одговарају једногласно: од смрти, гријеха и ђавола. Први човјек кога је Бог створио, Адам, у рају се гријехом одвојио од Творца. Нарушивши ту рајску заједницу – Цркву, Адам је постао смртно и трулежно биће. Отуда смо и ми људи потомци првозданог Адама и Еве биолошким рођењем наслиједили ту смртну природу. То је један од разлога да Бог из своје очинске љубави пошаље Сина свога у свијет, да би се родио као човјек Исус Христос. Христос нам враћа изгубљену заједницу са Богом, дарујући нам бесмртност и Царство небеско. Не чини, дакле, Божић само славље, бадњаци, јелке, укусна јела, честитања... То је људска компонента овог празника, која на жалост може да прогута и замијени суштину данашњег догађаја. Божић је првенствено богочовјечански – онтолошки догађај. Ми на овај дан празнујемо оваплоћење Бога Логоса - Господа Исуса Христа, који у свијет долази као Спаситељ, као Цар и као Судија. Свето Јеванђеље каже да оним људима, који вјером, надом и љубављу примише Сина Божијег који се у тијелу јавио, Бог даде власт да буду дјеца Божија. Можемо и овде поставити једно питање: па, зар нису сви људи, пошто нас је све Бог створио, дјеца Божија? Да, али у релативном смислу. Истински, пак, само су они људи дјеца Божија, они од нас, који по својој слободи вјерујемо да је Исус Христос - Син Божији, који је ради нас постао човјек, да би нас привео Богу. По чему се, дакле, дјеца Божија, синови и кћери Божији, разликују од синова и кћери овога свијета и вијека? По вјери у Христа. По љубави према Христу. По животу сходно закону Божијем. По доброти, по милосрђу, по љубави... према Богу и ближњима. То су јеванђелске особине дјеце Божије. Живимо ли тако, имамо право називати себе синовима и кћерима Божијим. Међутим, ако не живимо тако, то право на жалост губимо. Људи везани једино и искључиво за овај свијет живе противно Богу. Противно Његовој јеванђелској истини и љубави. Таквим животом они се већ овдје на земљи удаљују од Бога, а тиме и од ближњега. Свети оци отуда говоре да ће Суд Божији, који ће бити на крају људске историје, бити ништа друго до одвајање синова и кћери Божијих – Божијих људи, од синова и кћери овога свијета и вијека. Библијским језиком речено, Бог ће на Суду коначно одвојити добре од злих људи – као што пастир одваја јагањце од јаради и првима ће даровати живот вјечни, а други ће остати вјечно удаљени од Бога и Његове љубави. Божић је празник када и о овоме треба да размишљамо, како би откривали пуни смисао и циљ свога живота на земљи. Божић нас позива да се заједно са ангелима Божијим и пастирима витлејемским поклонимо Богомладенцу Исусу Христу и да живимо Њиме. Да од Божића Христос постане наш Живот – то је истински призив данашњег празника и дај Боже да тако буде. Нека вас све овде сабране Богомладенац Исус Христос благослови, благослови вас и ваше породице. Нека се у душе и срца ваша усели дар Божића – небески мир и добра воља. Мир Божији – Христос се роди! Епископ зворничко-тузлански Фотије Бијељина, о Божићу 2017. године Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице

У свечаним просторијама Саборног храма Христа Спаситеља у Москви 4. децембра 2017. године одржан је свечани пријем који је приредио Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил, посвећен стогодишњици васпостављења патријаршије у Руској Православној Цркви. У овом свечаном догађају узели су учешће предстојатељи и представници помесних Православних Цркава и други гости, чланови Светог Синода Руске Православне Цркве, учесници Архијерејског Сабора који је одржан у руској престоници од 29. новембра до 2. децембра. Обраћајући се сабранима поздравним словом, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил заблагодарио је предстојатељима помесних Православних Цркава на учешћу у свечаностима поводом стогодишњице васпостављења патријаршије Руске Православне Цркве. -Ништа није као ово духовно искуство саосећања јединства, једне молитве, једног причешћа из светог Путира, истакао је Свјатјејши Владика. Предстојатељ Руске Православне Цркве је заблагодарио Његовом Блаженству Патријарху александријском и све Африке г. Теодору на началствовању светом Литургијом у храму Христа Спаситеља на празник Ваведења Пресвете Богородице, на дан стогодишњице устоличења Светог Тихона, Патријарха московског: -Гледајући Вас, молили смо се за Вашу велику паству на територији све Африке, за Ваше мисионарске подухвате, напоменуо је Свјатјејши Патријарх г. Кирил. -Молили смо се за Његово Блаженство Патријарха антиохијског г. Јована, умственим очима сазерцавајући трагедију сиријског, либанског, ирачког народа, додао је Свјатјејши Владика. -Нека Господ подржи све нас, предстојатеље помесних Православних Цркава, у нашем јединству, у нашем општењу, у нашем заједничком служењу народу Божјем, Васељенској Православној Цркви и читавоме свету. На многа и блага љета!, изговорио је на крају беседе Свјатјејши Патријарх г. Кирил. У име предстојатељâ и представникâ помесних Православних Цркава, предстојатеља Руске Православне Цркве поздравио је Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свег Истока г. Јован. -Васпостављање патријаршије у светој Руској Цркви велики је догађај; то је радост васколиког православног народа, свих Православних Цркава, истакао је Блажењејши Патријарх г. Јован. По речима Његовог Блаженства, данашње свечаности су „доказ љубави, јединства, мира и радости целоме свету“. У наставку је одржан концерт на коме су наступили хор свештенства Епархије московске (диригнет свештеник Сергеј Голев) и Кубански козачки хор (уметнички руководилац и главни диригент Виктор Захарченко). На крају пријема Светејши Патријарх московски и све Русије г. Кирил је још једном захвалио свима на учешћу у свечаностима и позвао их да присуствују празничном концерту у Кремљу. превод: ђакон Александар Прашчевић Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Занима ме шта је за вас лично Света Литургија? На који начин перципирате саму Литургију? Какав је ваш лични приступ њој? Да се разумемо не мислим као књишко објашњавање, него за вас лично као појединца/појединку шта оно представља, какав осећај вам доноси и какав осећај имате по нпр завршетку Литургије...

Живот и поуке старице Макрине (Васолулу) (1921–1995) Блажена старица Макрина (у свијету Марија Васолулу), игуманија манастира Панагије Одигитрије близу града Волоса, духовно је чедо старца Јосифа Исихасте (+1959) и старца Јефрема Филотејског (Аризонског) (Мораитиса). Старица је више од тридесет година – од 1963. до 1995. руководила манастиром који је основан по благослову великог старца Јосифа Исихасте. Задобила је многобројне духовне дарове и удостојила се високих духовних стања. Старица је имала тежак живот, пун патње. Рођена је 1921. у селу близу познатог злогласног града Смирне у Малој Азији. Тај град и његова околина само након годину после рођења девојчице претрпели су страшну трагедију која је била завршна епизода Грчко-турског рата 1919–1922. Дана 9. септембра 1922. године турска војска ушла је у Смирну (савремени Измир) и учинила ужасан масакр хришћанског живља у граду. У масакру и пожару који је уследио погинуло је око 200 хиљада људи. Преживјели хришћани напустили су Смирну и град је постао потпуно турски. Сама старица је чудом преживјела Малоазијску катастрофу – изгнање грчког становништва са његових древних огњишта – и нашла се у Грчкој. Судбина око 1,5 милиона грчких досељеника и избеглица ратом опустошене Грчке била је веома тешка. Огроман број људи умро је од глади и болести. Герондиса (старица) Маркела из манастира посвећеног икони Пресвете Богородице „Живоносни источник“ (Данлоп, Калифорнија, САД) причала је о родитељима старице Макрине. „Њени родитељи – и мајка и отац – били су веома духовни људи. Једном јој је отац казао: ‘Ове године ја ћу умрети, на Чисти понедељак. А сљедеће године умријеће твоја мајка’. Тако се и десило. Почео је Велики пост, и он је умро, а након годину умрла је њена мајка.“ Десетогодишња девојчица је била принуђена да било шта ради како би прехранила себе и млађега брата. Али, Господ није оставио сиротице. Марија је и сама стала на ноге и подигла и брата. Колико ју је то коштало, то зна само Пресвета Богородица, којој се сиротица молила. Живела је с братом у граду Волосу – центру континенталне Грчке, око 300 километара северно од Атине, поред планине Пелион – најљепше у земљи. Живот се регулисао, али 28. октобра 1940. италијанска армија почела је продор у Грчку из Албаније, и Грчка је ушла у Други свјетски рат. Марија је тада имала 19 година. Храбра грчка војска нанела је пораз агресору и Италијани су одступали у Албанију, али у априлу 1941. године Хитлер је послао своју војску да заузме Грчку, одложивши напад на Советски Савез за шест недеља. Њемачка војска је окупирала земљу и опет су услиједили ужаси рата и глади. Грчка је од окупатора претрпјела разарање, веће него друге земље Европе, силније је страдала само Русија. Гладни људи су јели јежеве, муле, корњаче. У својим мемоарима шведски дипломата и члан Црвеног крста у Грчкој, Пол Мон, описује грчку престоницу овако: „Град је очајно изгледао... Деца с пепељастим лицима и танким ногама као у паука боре се с псима у гомили смећа. Када је на јесен 1941. почео мраз, људи су на улицама падали од изнемоглости. У зимским месецима те године свако јутро сам се спотицао о лешеве. “У Волосу је нестало посла, намирница. Марија је с била на граници смрти од изгладњелости. Били су принуђени да се раздвоје у нади да ће се спасити једно од њих. Брат је отишао у Солун, други по величини град у Грчкој, мислећи да ће се тамо прехранити, а Марија је остала у Волосу и веома је туговала због растанка с братом. И она се опет усрдно молила. Тако је молитва постала њен ослонац у тешком животу. После рата Марија се много трудила да заради да купи комад хљеба. Зарађено је делила са сиротињом – девојку је одликовала доброта, праштање, велико милосрђе и трпљење у тешкоћама. Још у детињству Господ је Марију удостојио познанства с једним од ученика старца Јосифа Исихасте – јеромонахом Јефремом (Карајанисом), који је девојчицу научио Исусовој молитви. Она се ревносно подвизавала и посебно је вољела ноћну молитву. У Волосу се родио, и тамо је провео детињство и младост и Старац Јефрем Филотејски. Он је знао Марију од детињства и сећао је се: „Једном је на Васкрс, послије дугог и тешко рада, успјела да уштеди новца да би себи купила свијећу за службу. Међутим, док је ишла у цркву, наишла је на сиромашну и гладну дјевојку. Уопште не размишљајући о својој сопственој биједи, она јој је дала то што је с тешком муком зарадила. Тако је отишла у цркву без свеће. Када је дошао моменат да се прими света свјетлост и кад је читав народ пошао са својим свећама свештенику, Марија је стајала иза свих без свеће. Стајала је у мраку, плачући и говорећи: ‘О Христе мој! Каква сам ја грешница кад се нијесам удостојила чак ниједне свећице на Твом празнику’. И док је она то са самоукоревањем и плачем говорила, одједном је угледала Нетварну светлост. Изгубила је свест, и људи, мислећи да се онесвестила од глади, однели су је кући на рукама.“[1] Старац Јефрем Филотејски се сећао како се његова мајка (будућа монахиња Теофана) упознала с Маријом Васопулу, и тога како се у Волосу формирала мала женска општина: „У то вријеме млада Марија се упознала с мојој праведном мајком. Те свете душе заједно су се молиле у кухињи наше куће, клечећи на кољенима читаву ноћ, лијући много суза и вршећи мноштво земних поклона. Њихов свети примјер веома ме је многоме научио. Захваљујући Маријиним врлинама око ње се од времена окупације окупило неколико благочестивих дјевојака, које су пожељеле да постану Христове невјесте“. Отац Јефрем (Карајанис) причао је тој женској општини о свом старцу Јосифу Исихасти, о његовим поукама и духовном руководству. Када се се отац Јефрем (Карајанис) 1952. године вратио на Свету Гору, сестре су написале писмо старцу Јосифу Исихасти, рекавши да су чуле за њега од његовог духовног сина, оца Јефрема (Карајаниса) и замолиле га да и њих прими међу своја духовна чеда. Старац Јеферем се овако се тога сјећао: „Ја сам у то вријеме већ био на Светој Гори са старцем. Старац им је одговорио: ‘Ако будете послушне, примићу вас. Ако не будете, оставићу вас’. Оне су одговориле: ‘Старче, шта год нам будете заповиједили, ми ћемо Вас послушати’. Тада им је старац наредио да слушају Марију, коју он никада у животу није видио. И објаснио је разлог своје наредбе: ‘Слушајте Марију, јер сам је вечерас видио за време молитве. Видио сам да је око ње било много оваца, а она је стајала у средини. Тако сам схватио да управо њу морам поставити за старицу. Дакле, слушајте Марију и да јој нико не противуречи’. Оне су одговориле: ‘Нека буде благословено!’ – и старац се веома обрадовао њиховој послушности. Када је Марија сазнала за старчев избор, веома се уплашила да узме старешинство и одоворност за духовни живот сестара, јер је била једна од најмлађих у општини. Тада се старац помолио, и по његовој молитви Марија је имала виђење: видела је мноштво монаха који усходе на небо, а пред њима је ишао Свети Јован Претеча са палицом у руци. Одједном се Свети окренуо девојци и уручио јој палицу – символ игуманске власти.“ Једна монахиња је сведочила о тесној духовној вези сестара са старцем Јосифом Исихастом, и сећала се случаја када се Марија, већ примивши монашки постриг, веома разбољела и почела да искашљује крв: „Ми нисмо имале телефона, да бисмо му (старцу Јосифу) то саопштиле. Потребно је било о свему писати у писмима. Али о томе у писму ништа нисмо казале, сакриле смо то од њега. Одлучиле смо да га не узнемиравамо и не одвајамо од молитве. Он нам је послао сљедећи одговор: ‘Децо моја, зашто ми не пишете да је старица болесна и да се пати, да се помолим за њу? Веома сте лоше поступиле, одлучивши да ме наводно не одвајате од молитве. Уосталом, док сам се молио са оцем Арсенијем навече, мислено сам видио да је старица Макрина озбиљно болесна. И усрдно смо се помолили. Дете моје, хоћу да ме обавештаваш о свему шта се дешава у манастиру, а поготову са старицом.’ Али и старица Макрина је обојицу видела навече поред свог јастука – старца Јосифа и оца Арсенија – како су се молили на бројанице с крстом и говорили: ‘Господе, исцели рабу твоју!’ То се дешавало много пута. Када су се старац Јосиф и Арсеније молили, они су видели шта се дешава код нас и у каквом се стању ми налазимо.“ Уочи своје кончине 1959. године, старац Јосиф Исихаста предао је сестре духовном руководству оца Јефрема, сада старца Јефрема Филотејског (Аризонског). Старац Јефрем почео је духовно да руководи сестринством. Ускоро су сестре добиле парцелу у мјесту Портарија, поред Волоса и почеле да дижу манастир. Први постриг који је обавио старац Јефрем у сестринству Волоса био је постриг његове мајке – 1963. године. Постригао ју је под именом Теофана. Други постриг је био старице Макрине (исто тада 1963). Њу је на монашење привела старица Теофана. Старица Макрина увијек је сматрала старицу Теофану својом духовном мајком и у свему јој је указивала послушност. Оне су дијелиле једну келију као мајка и кћи. Мајка старца Јефрема није имала кћери, само три сина, те јој је старица Макрина била умјесто кћери. Прве године старац Јефрем је често силазио са Свете Горе и остајао у Портарији неко вријеме, до мјесец дана, а једанпут и дуже. Он је поучавао сестре у Исусовој молитви, тако да су оне много пута доживјеле висока духовна стања. Тако су монахиње у Портарији добиле јединствено духовно образовање и огромну помоћ и од старца Јефрема и од старице Макрине, која је била свети човјек, и од старице Теофане, мајке старца Јефрема. Игуманија Макрина и њене сестре веома су напредовале духовно. Архимандрит Софроније (Сахаров) говорио је о старици Макрини: „То је титан дух!“ Старац Јефрем Катунакијски много пута за вријеме својих ноћних бденија видио је духовним очима два огњена стуба у Волосу, који су се уздизали од земље до неба. Они су означавали старицу Макрину и једну од њених славних монахиња. И отац Јефрем је говорио радујући се: „Задивљујуће! Само погледај! Ми се овдје на стијенама трудимо да бисмо нашли неколико мрвица, а оне су у свијету задобиле толико благодати!“ Старац Јефрем Катунакијски говорио је још о старици да се она „налази на истом духовном степену као и старац Јосиф Исихаста“. Атанасије Кралис из Сколарија (Грчка) причао је: „Једном је у манастир допутовао аутобус с поклоницима, а у манастиру је од хране остало само посљедње паковање пиринча. И герондиса је казала сестрама да припреме тај пиринач да нахране госте. Сестре су се успротивиле: ‘Герондиса, то је посљедње што имамо, ништа нам неће остати’, али герондиса је инсистирала: ‘Спремите пиринач за госте, а Пресвета Богородица ће се побринути за нас’. Сестре су послушале и нахраниле посјетиоце, и тек што су они отишли, у манастир је дошао човјек који је донио читав џак пиринча. Толико је било њено повјерење у Бога и љубав према људима – према свим људима!“ Ставрос Курусис, професор византијске филологије на Атинском универзитету, свједочио је о старици Макрини: „Када су људи с њом разговарали, видјели су на њеном лицу врлине девствености, чистоте, смиреноумља, послушања, нестицања и безграничне љубави према Богу и ближњему. Љубави не само према својим сестрама, него и према свима који јој долазе и који траже од ње духовну и материјалну подршку. Она је била човјек непрестане молитве и општења с Богом и Светима, од којих је стално добијала помоћ у многобројним искушењима, која су се појављивала у њеним напорима руковођења поверених јој душа.“ Герондиса Маркела је причала: „Једном сам ушла у келију када је старица спавала. Нисам била сигурна да ли спава или је будна, зато сам за сваки случај ријешила да идем тихо да је не пробудим. Кренула сам тихо да окрећем кваку на вратима и када сам отворила врата, видела сам герондису. Она је спавала, а њене руке су за то вријеме непрестано пребирале бројаницу. Молила се, налазећи се у дубоком стању сна. Никада нешто тако нисам видјела. Кажу да се срдчана молитва не прекида чак ни у сну, али шта је с молитвом на бројанице?!“ Сестре Агнија и Партенија из манастира Пророка и Претече Јована (Голдендејл, држава Вашингтон, САД) свједочиле су: „Њој није успевало да с нама буде строга. Просто није успевало. Она сама је била веома осећајан, веома деликатан човек, и она је осећала да мора таква да буде према нама. Ако је хтела некоме да упути примједбу, она га је увек од милоште ословљавала користећи се деминутивом. Била је веома љубазна, веома њежна. Понекад је чак употребљавала множину да би ублажила свој укор. Она се трудила да ми сами схватимо шта управо ми радимо погрешно, у чему гријешимо. Као што је у својим разговорима она говорила да је потребно дотицати се душе другог човјека лако и меко, као да је паперје, управо тако се она трудила да се дотиче наших душа.“ Монахиња Теотекна из манастира Светог Стефана (Метеори, Грчка), причала је: „На основу мог 45-годишњег искуства монашког живота могу рећи да је она била једна од најзначајнијих монахиња у Грчкој. Веома велика подвижница. Њени савјети помогли су многима, не само монахињама, него и многим мирјанима. Чак су јој се и многи монаси са Свете Горе обраћали за савет. То је била висока, величанствена жена и читав њен изглед био је очаравајући... Њено лице је било просвијетљено. Чим бисте је видели, од првог момента ви сте схватали да се с њом мора говорити озбиљно, о озбиљним животним проблемима. Она је била веома образована у Божјим стварима, добро је знала житија светих, синаксаре, поуке отаца пустињака. Без обзира на то што није имала мирско образовање или универзитетске титуле, имала је дар духовног расуђивања благодаћу Духа Светога. С њом је било могуће разговарати сатима. Она је могла духовно да задовољи сваког посетиоца. Посебно оног који је тежио да заволи Христа.“ Старица Макрина се упокојила у Недељу свих Светих, 22. маја /4. јуна 1995. Неколико дана пред смрт стално је виђала Богородицу у својој келији. Из њеног манастира изашле су монахиње које су препородиле неколико грчких манастира, а сестре из тих обитељи послате су у Америку. Старац Јефрем је све вријеме тежио да насели своје манастире сестрама из Портарије, јер су те монахиње прошле јединствену духовну школу и биле су веома духовно искусне. Данас у Грчкој архиепископији Сјеверне Америке већ има 11 женских манастира и сваки од њих води порекло од старца Јосифа Исихасте. За животопис старице Макрине коришћена је књига „Душевне речи“ с поукама и бесједама старице, коју је издао манастир Панагија Одигитрија и филм о старици „Ехо срца“; такође коришћена је и књига старца Јефрема Филотејског „Житије старца Јосифа Исихасте“, као и сећања духовних чеда старице. Припремила Олга Рожњева С руског превела Марија Живковић [1] Сама старица је причала сестрама о овом свом духовном искуству: „Улазили смо у храм послије васкршње литије, и тек што сам се поклонила пред иконом, одједном сам осјетила као да је свето Васкрсење ушло у моје срце и испунило га. Слушала сам унутар себе васкршње Јеванђеље, мада га свештеник још није читао, и губила свијест. Нијесам схватала шта се са мном збива. Када сам се освијестила, то јеванђелско слово стајало је у мојим ушима, пребивало у мом срцу. Осјетила сам такву ситост, као да сам јела јаја, сир, месо из читавог свијета. Не знам колико сам времена била у несвијести. Те ријечи запечатиле су се у мојој души. Слушала сам тај предивни глас читаве васкршње службе и те јеванђелске ријечи давале су ми ситост. И онда ми је дошла помисао: ‘Дакле, изгледа, овакву ситост осјећају оци у пустињи који ништа не једу’... Иако сам за Страсну седмицу била исцрпљена од поста и уздржања, ипак сам осјетила херкуловску снагу у себи. А када ми је духовник казао: ‘Христос воскресе!’, у души сам осјетила још веће духовно богатство. Када сам се причестила, то засићење је достигло своју гра. Кренула сам кући. Нити ми се јело нити пило. Сестра од стрица ме је позвала на ручак... Али како да јој кажем да сам ‘јела’? Пошла сам, али ниједне кашике нијесам могла окусити... Право је речено у Јеванђељу да не живи човјек само од хране, него и од благодати Божје. Говорим вам да сам, у славу Христову, осјетила благодат Његову ради поднијете глади, патња и невоља. Бог ми је дао да схватим чему води овдашња немаштина, и какво добро човјеку доносе молитва и уздржање!“ Часопис "Светигора" 12 / 10 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/107091.htm

Од ИН4С-8 октобар, 2017 Са данашњег скупа НВО ЦПЦ; Фото: Антена М „Може се лако десити да 50 људи обучених у мантијама дођу пред Скупштину и да кажемо рјешавајте, ако мислите да вам је држава комплетна, рјешавајте питање Србије“, поручио је властима Мираш Дедеић, предсједник НВО Црногорска православна црква. Он је то казао испред Дворца краља Николе на Крушевцу, гдје је данас „служио литургију“. Црногорска полиција није данас дозволила Мирашу и његовим следбеницима да уђу у Цркву Светог Ђорђа на Крушевцу, гдје је у одржана литургија Српске православне цркве. „Ти људи се шире по Црној Гори, а ми ћутимо и молимо се Богу на овај начин. Нећемо то дозволити, употријебићемо све силе демократским путем, да не праве неред и поганства у Црној Гори“, порућио је Мираш Дедеић, тражећи од Владе да „већ једном поведу рачуна о ЦПЦ“. „Него нас држе на кашичици, нећемо више кашићицу, оћемо да видимо и да да се држава Црна Гора једном отвори и каже шта мисли. Не може нас користи на овај начин нико, па баш ни Црна Гора као држава. Него ћемо јој доказати да мора да поведе о ЦПЦ рачуна, да отвори округли сто, па позове све главне људе да дођу да присуствују и да дискутујемо да ли је ова ЦПЦ канонска, самостална или није. Ако је таква да није самостална, ја ћу први бити против ње, а самостална је сигурно и они морају то потврдити“, додао је он, преноси Антена М.

Након инцидента испред телевизије Пинк где су повређени новинари, Стаматовићев покрет „За здраву Србију“ и Двери Бошка Обрадовића су наставили протесте испред зграде РТС-а. Приликом говора који је одржао пред зградом РТС-а Милан Стаматовић је позвао Српску Православну Цркву да не подржава Вучића јер га народ не подржава и да подржи праве патриоте. Стаматовић је подсетио „старешинство?“ цркве да има у виду да подршка народа цркви може бити нарошена ако СПЦ настави да подржава Вучића. Потом су припадници оба покрета на челу са Обрадовићем и Стаматовићем покушали да уђу у зграду РТС-а. Занимљиво је да Стаматовић протестује испред зграде РТС-а а лично је имао више наступа у емисији „Упитник“ и разним другим плаћеним терминима него било ко из СНС-а. Патриот.рс

Пише: Никола Станковић Низом манифестација у главном граду РЕПУБЛИКЕ БУГАРСКЕ током овог викенда прославља се 80. рођендан БУГАРСКОГ ЦАРА Симеона II. Рођенданска прослава почела је благодарењем и молитвом за здравље Цара Симеона којим је у Катедралном храму Светог Александра Невског у Софији началствовао бугарски Патријарх Неофит са члановима Светог архијерејског синода Бугарске православне Цркве. Прослави рођендана бугарског Цара Симеона присуствују бројни чланови Краљевских породица из читаве Европе међу којима и старешина српског Краљевског дома Престолонаследник Александар II (титуларни Краљ Србије) са супругом Принцезом Катарином, као и највиши државни званичници Републике Бугарске предвођени актуелним председником Руменом Радевим. Поред актуелног председника, прослави Царевог 80-ог рођендана присуствовала су и два бивша председника РЕПУБЛИКЕ БУГАРСКЕ, бивши премијери, министри... Бугарски Цар Симеон II са супругом Царицом Маргаритом је пре тачно две године, јула 2016. у Београду присуствовао такође јубиларном, али 70. рођендану Престолонаследника Александра II који, ако је судити по листи Краљевских гостију који су присуствовали прослави његовог 70. рођендана, има далеко бољу репутацију у Краљевским кућама широм света (у односу на бугарског Цара Симеона). Тако је Београд 2015. године поводом прославе 70. рођендана титуларног Краља Србије имао прилике да угости и Крунисане главе који су актуелни шефови држава попут шведског краља Карла XVI Густафа, или Кнеза Алберта од Монака, али и бројне чланове Краљевских кућа из Шпаније, Грчке, Француске, Италије, Јордана, Аустрије, Румуније, Црне Горе... Било је ту и бивших државника, значајних људи из света бизниса... Упоређења ради прослави јубиларног 80. рођендана Цара Симеона II у Софији ових дана присуствује далеко мањи број чланова европских Краљевских породица и ако изузмемо краљицу мајку Софију од Шпаније – ни једна од тих Краљевских породица није владајућа. Истини за вољу прослави рођендана Цара Симеона II присуствовао је комплетни државни врх Бугарске, док су прослави 70. рођендана Престолонаследника Александра присуствовале само председница Народне скупштине Маја Гојковић и тадашња министарка пољопривреде Снежана Богосављевић, док се министар спољних послова Ивица Дачић појавио само на кратко. Подсећања ради прослави Престолонаследниковог 60. рођендана јула 2005. године је поред огромног броја племића из читавог света присуствовао и читав тадашњи државни врх Србије предвођен тадашњим председником Борисом Тадићем, премијером Војиславом Коштуницом и председником Народне скупштине Предрагом Марковићем. Чини се да се од 2005. до 2015. године много тога променило у односу власти према Краљевском дому Карађорђевића, али се ништа није променило у односу целог света према титуларном Краљу Србије. Напротив, они који прате интернет презентацију Краљевске породице (јер у домаћим медијима то не могу испратити) имају прилику да виде Престолонаследника на бројним приватним и државним прославама широм света – како у земљама које су монархије по свом државном уређењу, тако и у земљама са републиканским системом попут Француске и Сједињених Америчких Држава где је српски Престолонаследник чест и радо виђен гост. О јаким контактима и доброј репутацији Престолонаследника Александра широм света сведоче и честе приватне посете бројних крунисаних глава, државника и припадника светског џет-сета претенденту на српски престо у Двору на Дедињу. Један од таквих примера је и посета британског престолонаследника Принца Чарлса који је, упркос томе што његов сусрет са Престолонаследником Александром није планиран званичним државним протоколом, посетио свог рођака у Дворском комплексу на Дедињу. Посетом званичних интернет презентација Краљевских кућа земаља у региону попут Краљевског дома Румуније, Бугарске, Албаније, Црне Горе или Грчке – лако је уочљиво да за разлику од Престолонаследника Александра, старешине горе наведених Краљевских кућа немају тако учестале активности широм света, али ни у својим земљама. Овде пре свега мислим на хуманитарне и друге активности по којима српска Краљевска породица предњачи у односу на поменуте Краљевске куће у окружењу. Ипак, упркос доминантнијем и драстично већем угледу српског Краљевског дома Карађоревића у свету (у односу на Краљевске куће у окружењу) – СРБИЈА СЕ ИЗДВАЈА ПО ЈЕДНОМ АПСУРДУ! За разлику од Републике Румуније, Републике Бугарске, Републике Грчке, Републике Албаније и Републике Црне Горе - једино Република Србија није законом решила статус своје Краљевске породице. Све горе наведене републике вратиле су некада национализовану имовину својим Краљевским породицама, старешинама Краљевског дома определиле годишњу апанажу и законом дефинисале статус чланова Краљевске породице одређујући им место у званичном државном протоколу, све са циљем што боље репутације и што бољег представљања њихове земље у свету. СРБИЈА ТО ЈОШ УВЕК НИЈЕ УРАДИЛА! Поставља се питање – ЗАШТО?! Логичног и здраворазумног одговора нема. Одговор се, на жалост, не крије у добрим намерама ни једне од претходних али и још увек актуелне власти. Краљевској породици Карађорђевић НИЈЕ ВРАЋЕНО ништа од имовине, а Краљевски и Бели двор на Дедињу (који су саграђени од личних средстава Краља Александра I) законом су изузети из процеса реституције како би се потпуно избегла могућност повратка имовине њеним власницима – породици Карађорђевић. Дворски комплекс на Дедињу је и даље власништво Републике Србије која је овај простор уступила НА КОРИШЋЕЊЕ Престолонаследнику Александру и његовој породици са обавезом одржавања комплекса као споменика културе од изузетног значаја. Овај недефинисан статус српске Краљевске породице власт у Србији неретко је користила (а надамо се да више неће) да манипулацијом чињеницама и разним спиновима кроз разна срества јавног информисања наруши углед Краљевске породице Карађорђевић у земљи, и уништи репутацију и поверење народа у институцију Круне и самог Престолонаследника Александра и његове породице - у чему су у великој мери успели. Сви претходни режими у Србији, користећи осетљивост осиромашеног и огладнелог народа у Србији на новац и лоповлук, неретко су иритирали јавност текстовима у бројним медијима о томе како „грађани Србије плаћају Карађорђевиће који државу скупо коштају“. То је гнусна и безочна лаж коришћена са циљем прикупљања јефтиних политичких поена и храњења сујете деци комунизма. ИСТИНА ЈЕ ЈЕДНА: Краљевска породица Карађорђевић на челу са Престолонаследником Александром је већ више од две деценије најбољи амбасаор Србије у свету. Врата која су била затворена за глас Србије у свету – Престолонаследник Александар је отварао. Тамо где су о Србији говорили као о земљи агресора и дивљака – Престолонаследник Александар је ишао доказујући да то није истина. Све ово народ у Србији не зна или му се пак представља као неважно (јер како онај сељак у неком планинском месту на југу Србије да разуме колико је важно шта о њему и његовој земљи мисле у Шведској, Француској или Америци кад он не може да оде ни до оближње варошице код лекара јер нема омогућен превоз или новац за карту?!). Краљевска породица Карађорђевић на челу са титуларним Краљем Србије Александром II је у Србију током последње две деценије ИЗ ИНОСТРАНСТВА унела преко 20 милиона евра помоћи о чему сведоче бројне обновљене болнице, домови здравља, школе, домови за незбринуту децу, социјално угрожене породце или надарени ученици којима је омогућена стипендија. О ТОМЕ МЕДИЈИ У СРБИЈИ НЕ ИЗВЕШТАВАЈУ, ЈЕР СЕ МЕДИЈИ ЦЕНЗУРИШУ И САМОЦЕНЗУРИШУ ВЕЋ ДЕЦЕНИЈАМА КАКО БИ БИЛИ ПОСЛУШНИ, ПОНИЗНИ И У СЛУЖБИ СВАКОГ РЕЖИМА – што је класична комунистичка метода испирања мозга народу у последњих седамдесет година. Дакле – комунизам рођаци. Тај комунизам који и даље живи у Србији и међ Србима и као канцер нас деценијама полако убија, довео нас је до тога да све оно вредно што имамо занемарујемо, исмевамо и ниподаштавамо. И није то само случај са Карађорђевићима. Нама је важније то да ли Престолонаследник добро говори или „натуца“ српски од тога шта је урадио и шта ради за Србију и њене грађане. То чак и не желимо да видимо. Неважан нам је први покретни мамограф у Србији захваљујући коме је прегледано преко 200.000 жена у јужној Србији. Неважни су нам сви ти најсавременији медицински уређаји које болнице широм Србије имају захваљујући њему. Неважни су нам сви ти лекари који нас лече а којима је Краљевска породица обезбедила бесплатна усавршавања на најпрестижнијим универзитетима и клиникама у свету... Комунизам, комунисти и деца комунизма су нас научили да исмевамо оног који нас често лечи или храни, док у небеса дижемо и с поштовањем говоримо о онима због којих смо болесни или гладни. У последњих 20 година колико Краљевска пордица Карађорђевић има могућност да поново делује, живи и ради у својој Отаџбини континуитет њиховог рада са циљем да се помогне земљи и народу никада није прекинут. Сво то време били су клеветани, омаловажавани и исмевани, док су се за то време на државним функцијама у Србији смењивали они који су нам дивно говорили (све на течном српском) а ми смо их обожавали, следили их, слушали – а због којих смо бивали и гладни и боси и голи. И које смо све то време ми плаћали. Волео бих да међу свим тим политичарима у које смо се клели и којима смо веровали, постоји бар један који је за Србију урадио бар 20% онога што су за Србију урадили Карађорђевићи. Сви знамо да таквог нема. Зато, крајње је време да отворимо очи. Да се тргнемо. Да се пробудимо. Да престанемо да идеализујемо и стварамо себи инстант вође. Да престанемо да ниподаштавамо и омаловажавамо оне најбоље међу нама и да њихову доброту и њихов значај приметимо и уважавамо онда када нестану, када их више не буде било. Да раскрстимо са уништавањем и понижавањем своје земље и себе самих. Да дођемо себи, и да сами себи вратимо оно што смо себи сами и одузели. Да вратимо Круну и да поштујемо Краља. А Бог је био добр и милостив према нама (иако ми сами све ове деценије гори нисмо могли бити) и сачувао нам је и Круну и Краља. Сачувао нам је темеље. Време је да на тим темељима поново градимо кућу коју смо сами срушили, и да је начинимо најлепшом кућом на свету. НАПОМЕНА: ТЕКСТ НИЈЕ СТАВ АДМИНИСТРАЦИЈЕ ВЕЋ ЊЕНОГ АУТОРА. View full Странице

Књижевник Мухарем Баздуљ за "Новости" О национализмима, Косову и Метохији, интересима великих сила на Балкану, заштити нашег писма... ПОСЛЕ распада СФРЈ, елите у новонасталим државама нису успеле да успоставе ниједну алтернативу осим националне. Национализам је у овом делу Балкана константа већ 30 и више година. Истовремено, не треба се заваравати, није то само наша особина. Национализам постоји и у Западној Европи и у другим земљама. Оно чему ми треба суштински да тежимо је избегавање насиља у најширем смислу као политичке праксе. Говори овако, у интервјуу за "Новости", књижевник Мухарем Баздуљ (40). Овај аналитичар, са травничком крштеницом, дипломом из Сарајева Филозофског факултета и београдском адресом, који врло често ускомеша страсти на свим странама постјугословенског региона, сматра да, ако се људи и боре за националистичке циљеве, они као такви нису нелегитимни. - Докле год се за своје политичке циљеве боре демократским средствима, то је у реду. Мислим да је ту важно поставити једну врсту ситуације у којој ће се насиље и радикализам одбацити као политичке опције. * Имате ли визију расплета "балканског политичког чвора" у којем се Србији и Македонији прети "великом Албанијом", а стижу и све отвореније претње тзв. Исламске државе? - То је, по мом мишљењу, резултат велике збуњености на глобалном нивоу. Ми, на југо-простору, са завршетком свих сукоба, имали смо идеју да ће уласком читавог овог простора у Европску унију та напетост да ослаби. Чланство у ЕУ није изгледало претерано далеко и људи су се уздали у то. Ето, Србија је успела да постане кандидат и да отпочне преговоре, али због "брегзита" и због тога што се ЕУ у последње време све више бави собом, та преспектива се чини све мање реалном, рецимо у идућих пет година. Још је на дугом штапу. * Шта би нама било најбоље да чинимо док се ЕУ бави сопственим проблемима? - Ова прича о царинској унији, која се, не чекајући ЕУ али и даље се надајући пуноправном чланству, у последње време завртела на овом нашем простору, чини ми се добром. Из перспективе коментатора и посматрача без стварне политичке моћи, ја не бих одбацивао као идеју не само царинску, него и монетарну унију. Стварање једне врсте потпуно заједничког економског простора на којем би доминантна земља била Србија било би добро економско решење. * Како видите расплет ситуације у вези са Косовом и Метохијом? - Проглашење независности КиМ било је потпуно у супротности са међународним правом и апсурдно је од Србије очекивати да она каже "да, узмите нам ову територију". Мислим да ће ту морати да дође до решења типа две Немачке или као што је Кина имала са Хонгконгом, а то је нека врста преседана да се де факто призна стање на терену, а де јуре да се Србији остави право да тај део територије сматра својом. Због целог низа историјских и других околности тешко је замислити да би неки српски политичар био спреман да направи ту врсту "реза" и да призна независност Косова. * Европа се мање-више прави да не чује ратнохушкачке изјаве албанских вођа са Космета... - Био је занимљив разговор Вучића и Хана, недавно у Београду, када је Хан рекао да су изјаве Харадинаја последица предизборне кампање, а Вучић казао да то није само у питању предизборна кампања. Наравно, ако људи у Србији осете да у Бриселу постоје различити аршини, да се изјаве из Београда осуђују јаче него изјаве из Приштине, то у Србији мора да изазове једну врсту револта. Али, када се гледа политика, увек је здравије доносити одлуке на нивоу рационалног елемента него на основу сентименталности. * Све више аналитичара сматра да ће тзв. балканско питање компромисом решити Путин, Трамп и Кина... - Балкан је почетком 21. века био виђен као европска зона интереса. Падом снаге ЕУ у тај простор је ушао руски, кинески, па и турски утицај, и ту се сада више играча бори за неку врсту симболичне хегемоније на Балкану. Али мени се чини да је географија судбина. Када погледате да су Грчка, Бугарска и Румунија с једне, и Хрватска с друге стране већ пуноправне чланице ЕУ, а сада је и Црна Гора ушла у НАТО, видите да је овај простор који данас обично зову Западним Балканом потпуно окружен. Зато је Европској унији, док је била јача, страшно било важно да изван логике стандарда прими Румунију и Бугарску, управо да би одсекла тај део од Русије. Мислим да, ипак, наш део Балкана остаје првенствено нека врста европског полигона и европског игралишта. * Али све више и друге силе показују свој интерес за овај регион... - То је последица грешке коју је ЕУ начинила коцкајући се у Украјини и Грузији, где су им шансе биле мање. Ту је ЕУ изгубила моментум да, рецимо 2010, ситуацију на Балкану релативно једноставно реши. * Ових дана се у Србији покреће акција заштите српског језика и писма.... - Можда ће то некоме опет зазвучати јеретички, мислим да ћирилицу треба законски заштитити, а не мислим да је ћирилица искључиво ствар српске културе и српске традиције. Ћирилица је културно благо свих јужнословенских народа изузев евентуално Словенаца. Ћирилицу би требало да баштине и Хрвати и Бошњаци преко разних споменика своје традиције. Јасно је да постоји тенденција потискивања ћирилице и у самој Србији. Довољно је проћи улицом, погледати натписе. Ћирилици је заштита неопходна. * Многи на постјугословенском простору не гледају благонаклоно ни на то што као човек бошњачког идентитета пишете на српском језику... - Од назива језика чије је најтачније лингвистичко име било "српскохрватски", у једном моменту су све политичке елите јужнословенских народа одустале и почеле да користе друга имена, првенствено везана за нацију. За мене је то врло једноставна ствар - ако одустанемо од имена "српскохрватски", онда име "српски" има најјачу традицију, има највећи број говорника на овом простору и то име је свакако легитимније од других назива. http://www.novosti.rs/вести/култура.487.html:671039-Muharem-Bazdulj-Cirilica-nije-samo-srpska-vec-blago-svih-nas

Зашто су раније супружници живели дуго и срећно и чак нису могли ни да помисле на то да разруше своју породицу а данас се половина бракова распада после прве године? Шта смета људима, који ватрено воле једно друго при ступању у брак, да сачувају љубав и касније? Како преживети распад породице, како се ослободити „љубавне зависности“ - популарне “дијагнозе“ савремених психолога? Шта стоји иза модерне фразе “не слажу им се карактери“? И да ли је обавезно да се „слажу карактери“ да би се сачувала љубав за цео живот? О тужној појави, као што су разводи, разговарамо са протојерејем Димитријем Смирновим. - Оче Димитрије, према статистици, прве године се распада 50% склопљених бракова, током следећих 10 година - 80%. До самог „финиша“, у добром смислу, долази само 10-15% парова. Шта се догађа? - Све, што се дешава на земљи, чак и међу животињама и инсектима, догађа се због зле воље људи. И заиста, први проблем је проблем брака и породице. Зато што човек квари све на нашој земљи. Развод је само резултат тога. - Резултат понашања једног од супруга или оба?... Дешава се да једнo одлази од другог. Иако најчешће за распад породице оба супруга криве једно друго. - Ту се не ради о кривици. Постоји овакав израз: ''То није кривица човека, већ његова несрећа''. То што се васпитаник дечијег дома налази у затвору, да ли је то његова кривица? Ако гледамо формално, да, он је у некој тачки прекршио закон. И да би га избавили од тога, њега стављају у затвор, али он је у ствари производ васпитања или производ стања здравља свог тате и маме који су користили огромне количине отровних супстанци. Дете упија те отрове, што утиче на његову умну способност, отежава његово учење, доводи до проблема социјализације. И када се он сам, препуштен самом себи, налази у нашем свету, врло лако доспева у руке криминала. Држави, која регулише живот друштва, такви људи су непотребни. Морала би дуго са њима да се бакће, много је лакше да се од њих изолује. За то постоји пенолошки систем. Исто је и са браком. То, што се људи разводе, то је њихова несрећа. У чему је узрок тог проблема? Имамо врло добар, данас актуелни пример,трагедија која се догодина на Сјамозере у Карелији. Људи нису знали никаква правила, како треба да се понашају на води. Шта више, нису знали како да завежу појас за спасавање. А управо сви месни становници знају да су Ладога, Онега и Сјамозеро практично мора. Притом, са изненадним честим променама времена. И када су мали таласи, опасно је пливати у њима, а када су велики - слати туда децу значи слати их у сигурну смрт. То је потпуно непоштовање правила и зато имамо овакав трагичан резултат. А сав наш живот је такво Сјамозеро, по коме млади људи, ништа не знајући, никога не слушајући, покушавају да крену на пут, и наравно, њихов чамац се разбија, и они тону са већим или мањим споредним трагедијама. Јер, они могу да имају децу, која би у том случају постала полусирочићи... Код нас нити породица, нити некакве установе, не припремају младе за главни део живота. У школи не постоји такав предмет. Они мисле да ће књижевност и проучавање дела Љермонтова или Њекрасова довести човека до тога, да ће он схватити да је потребно да оснује породицу. А то уопште није тако. Човека је створио Бог, и створио га је као породицу. Речено је: „Мушко и женско створи их“ (Пост.1:27). Ту је тачно описано, истина, символичким писмом, ја бих чак рекао хијероглифским, шта су то породица и брак. А то се не зна, нико људима не објашњава. Зато и породице трпе „ бродоломе“. А мене много више занима, зашто само половина.

Портал УЈЕДИЊЕЊЕ: Ко је Никола Груевски и да ли са њим Срби у Македонији могу да заштите било који сегмент националног интереса? ИЊАЦ: Груевски је лидер једне националистичке партије у Македонији која баштини политику старе антисрпске ВМРО. Стара ВРМО је била у јакој спрези са усташким покретом почетком и средином двадесетог века. То је партија која је ширила антисрпску хистерију у Македонији на исти начин како је то чинила и чини десничарска ХДЗ у Хрватској. За Србе је дакле ВМРО македонски ХДЗ. Под лидерством те партије Македонија је признала независност Косова. Портал УЈЕДИЊЕЊЕ: Да ли то значи да је Заев бољи? Ко је, заправо, он? ИЊАЦ: Зоран Заев је лидер левичарског СДСМ који је директни наследник Комунистичке партије Македоније, чија политика у време СФРЈ није ништа била другачија према Србима од политике садашњих власти у Македонији. Значи у суштини је то једна те иста политика заснована на антисрпском наративу по којем су Срби криви за све. Притом и Заев, као и Груевски, покушавају на све начине да привуку Србе на своју страну, тачније да нас увуку у конфликт. Ево недавни пример колико је њима битно да увуку Србе у своје сукобе је појава батинаша у Собрању са усташком мајицом ХОС-а који треба да изазове код Срба емотивну реакцију и сажаљење према Заеву. Македонци су од Срба практично добили државу на поклон, сад опет Срби треба да буду корисне будале које ће да им помогну да сачувају своју државу или појединцима власт у тој држави, по цену увлачења Србије у конфликт који се веома лако може завршити Балканским ратом. Да ли то нама заиста треба? Портал УЈЕДИЊЕЊЕ: Колико је исправно утемељена оцјена да се без албанског фактора у Македонији ништа не може ријешити? ИЊАЦ: Пола милиона Албанаца од укупно два милиона становника чини озбиљну националну мањину, која поред популационог бума територијално покрива већи део западне Македоније. Чак и када би се све македонске партије ујединиле по етничком кључу у један блок, албански фактор у Македонији би и даље био озбиљан. Замислите да се Санџак протеже од Црне Горе до Срема, између Дрине и Мораве, са пола милиона Бошњака. Да ли би тада Србима ико постављао питање колико је озбиљан бошњачки фактор у Србији? Портал УЈЕДИЊЕЊЕ: На који начин да се, онда, Срби поставе поводом дешавања у Македонији? ИЊАЦ: Србија, односно Срби, треба пре свега да гледају да се заштити интерес српске мањине у Македонији. Све више од тога је непотребно уплитање у унутрашње ствари једне суседне суверене државе које може имати несагледиве последице по Србе у региону, пре свега последице по Србе на Косову, затим и јужној Србији, али и Србе у Црној Гори, јер је и Црна Гора на мети великоалбанских аспирација. Срби примарно треба да гледају своје интересе. Срби немају интерес да се стављају на било чију страну у потенцијалном будућем сукобу у Македонији. Сукоби у Македонији могу лако да се прелију преко наших граница и то је оно што у овом тренутку треба избећи по сваку цену. Стављањем на једну страну неминовно би се угрозила безбедност Срба у Македонији. Пре свега стављањем на страну Груевског би нас довело до сукоба са македонским Албанцима. Нама Албанци у Македонији нису непријатељи, с њима немамо сукоб. Имамо са Албанцима на Косову, али са Албанцима у Македонији бисмо чак могли и направити некакав договор. То што Русија или Путин подржавају Груевског, не значи да је то наш интерес. Не морају се увек поклапати наши и руски интереси. Путин подржава и Ердогана, а опет Ердоган с друге стране подржава антисрпску политику Бакира Изетбеговића. Да ли због тога сад ми треба да подржимо Бакира Изетбеговића и његову антисрпску политику? Исти принцип важи и за Груевског и Заева. Пре свега да видимо шта то они нуде Србима за неку могућу подршку. Ако не нуде ништа, онда ништа. Ако пак нуде нешто, треба видети шта је то што нуде, и да ли је ту нама већи интерес или штета. Портал УЈЕДИЊЕЊЕ: Постоји ли могућност општег грађанског рата у БЈРМ и, ако се то деси, како ће се окончати актуелна криза? Каква је перспектива Македонаца, а каква Албанаца у Македонији у том, евенетуалном, рату? ИЊАЦ: Америчка дубока држава, која је присута на овим просторима, наставља своју политику из претходног периода, без обзира што је Трамп преузео власт. Ипак постоје одређене, назовимо то тако, измене у тој политици. Американци немају неки нарочит интерес да сад дестабилизују Балкан, али им се можда чини као прихватљивије решење за дугорочну стабилност Балкана уколико би се омогућило формирање етнички чистијих и хомогенијих држава, као што је Велика Албанија, Велика Србија или Велика Хрватска. Формирање чистих етничких држава би донекле зауставио непрестане сукобе и тензије на Балкану али тај процес тешко може да прође без рата. Македонци у том неком будућем сукобу имају мање шансе од Срба током распада Југославије. Међутим, Срби имају шансу да у том сукобу извуку неку корист. Сад је само питање да ли Срби уопште знају шта хоће и који су њихови интереси у овом моменту. Американци ће изаћи у сусрет ономе ко јасно зна шта хоће и начин на који то жели да оствари – при том да превише не килави. Наравно, они и на спољну политику гледају као на тржиште и ту сад треба паметно истрговати. ПорталУЈЕДИЊЕЊЕ

ДА НАС МИМОИЂЕ ТА ЧАША Осим свих драгоцених савета које нам је Христос оставио, оставио нам је и очигледан пример. Нешто за шта се залажеш остварићеш само ако си способан за то да се жртвујеш. Људски је и природно хтети да избегнеш бол и страдање. Ако је могуће Оче да ме мимоиђе чаша ова - завапи и човек у Богочовеку Христу... Али ако није могуће? Христос се својевољно предаје у руке непријатељу иако није то морао: али то је био начин да испуни своју мисију. Део Божанског плана да се спасе човек и човечанство. Једноставно је - вечерас можемо да размислимо шта смо ми, шта је свако од нас спреман својевољно, слободне воље, да жртвује за било коју ствар за коју мисли да се вреди жртвовати. За неки помак, нови квалитет, за виши степен личне и заједничке слободе... Највишу мисију је за нас Христос већ обавио, најважнију слободу нам је омогућио, али остаје толико тога и за нас. Сетимо се свих вредности које од нас траже да се за њих боримо. Сетимо се свих малих поправљања на која се заричемо, па од њих одустајемо. Поправљања себе, света око себе. Жртве нису увек страшне, али свеједно - и мала одрицања нам понекад изгледају бесмислено велика. Ово време нас управо ту паралише и збуњује. Као да нам неко, можда баш онај са којим се Христос рвао и на Маслинској гори те давне ноћи, непрекидно шапће на уво да су жртве бесмислене и да увек постоји и лакши начин. И тако у довијањима како да са мање муке урадимо оно што видимо да би морало да се уради, како да то изведемо без жртвовања, као појединци слабимо и почињемо све више да се плашимо. Развијамо само ум а срце нам замире. Без садејства срца ум постаје само лукави ум. А лукави ум не може да сагледа целу слику. И онда и као заједница лагано пропадамо. Апостоли су спавали док је човек у Богочовеку Христу водио борбу са природним страхом и људском инерцијом, као што и ми успавано живимо у хиперпотрошачкој цивилизацији обећање удобности. Не будимо се ни кад нам обећана удобност и уживање измичу. И мрвице су нам довољне да не морамо да се суочимо са неопходношћу жртвовања, крста. И оно невољно, недобровољно страдање и неудобност узимамо као довољну меру преко које је још и добровољна жртва потпуно непотребна па чак и суманута. Да бисмо направили драгоцену промену - крст морамо слободно изабрати. Али за утеху - ни апостоли нису то схватили док нису били сведоци смрти свог учитеља и његовог васкрсења. Искористимо још ово времена што нам је остало. Будимо сведоци најважнијих догађаја у људској историји. Ђакон Ненад Илић

Путује бродом Владика и људи му показују на једно острво: – Баћушка,тамо живе свети људи! Заинтересова се Владика јер је већ чуо неке сличне приче па рече: – Хоћу да посетим то острво! Када су стигли угледаше три необична старчића. Појасним дубоким поклонима старчићи поздравише госте. – Помаже Бог, добри људи, како сте, како живите? – Па ето живимо…једноставно ми живимо. – Чуо сам да сте ви свети људи и молитвеници. – Нисмо ми никакви молитвеници, ми ни азбуку не знамо. – Како сте дошли баш на ово острво? – Ми смо били рибари и једном се десило страшно невреме, велика бура на мору је раздробила нашу лађу. Ухватили смо се за једно брвно и пливајући тако молили смо се. – Господе, ако осетимо тло под ногама, ми никада нећемо да сиђемо са њега. Сам Господ нас је довео на ово острво и ми из благодарности Њему овде живимо. – А колико сте већ овде на острву? – То ми баћушка не знамо, можда 20, можда и 30 година. Дођу нам некад људи и причесте нас и тако… Живимо како живимо. – А како се молите Господу, којом молитвом? – Па једну знамо, коју смо ми смислили. Троје вас, троје нас, Господи помилуј нас! – Ох, како то !? То није никаква молитва. Морате да научите главну молитву Господу, коју нам је он дао. „Оче наш“ И поче Владика да их подучава. Старчићи су се трудили, учили и грешили па понављали. На крају су ипак научили. Већ је пао мрак и Владика их благослови и пође назад на брод све мислећи о необичним људима које је упознао. -Баш су чудни, не умеју ни да се моле. Брод се удаљио од острва кад одједном види Владика неко светло са острва, и све ближе и ближе броду. То старчићи трче према њему. – Баћушка, ми смо заборавили ону молитву. Јел можеш да нам је поновиш! Запрепашћен Владика није могао читав минут да прозбори ни реч. А онда одманувши руком тихо им рече: – Вратите се на ваше острво и молите се и живите онако како знате. Ја вас свете људе, немам чему да научим! Са руског превела, Јагода Милета

После најразличитијих коментара о протестима младих, отишао сам у центар града да видим о чему се ради. Није било ни једног страначког обележја, ни једног председничког кандидата, а чини ми се ниједног професионалног политичара. Био је то карневал са озбиљним бројем учесника. Колико сам могао да проценим - око 30.000, можда и више. Углавном млади људи, али било је и старијих па и баш старијих. После дуже времена један масовни скуп који ми је изазвао добро расположење и пробудио наду. Наравно, како нема видљивог вођства да усмерава енергију, како ће од сутра време да се поквари па ће бити и кишице - мале су шансе да ће ствар да прерасте у нешто озбиљно, али никад се не зна. Можда и хоће. Ако нам наша памет допусти то. Тамо док сам ходао међу младим хулиганима и хулиганкама који су између осталог претећи викали "Хоћемо културу", упозоравали једни друге да не праве никакву штету и да се не пентрају на опасна места, схватио сам да је наш највећи проблем то што смо постали препаметни. Унапред све знамо. Знамо да нема шансе да узурпатор не добије изборе. Знамо да је побуна против бахатих власти у циљу страних служби које би да дестабилизују земљу, која ето стабилно и мирно иде у пропаст. Знамо да деца нису могла сама да изађу на улице. Знамо ми и много тога више. Знамо де нема сврхе да се венчавамо, да рађамо децу. Да је глупо да ризикујемо и верујемо једни другима. Зна се колико сви лажу. Змамо да ћемо сви једног дана умрети. Па што онда уопште и да се трудимо. Убиће нас ова наша памет. Колико само овде на фејсбуку може да се прочита паметних анализа које су толико паметне да вас само бацају у безнађе. Србија је у недељу понижена. Од човека који је наше паре искористио да направи нове зубе, купи нове наочаре и одштампа се у зилион примерака да нам се смеје у лице. Деца неће да отрпе понижење ћутећи. Хвала им због тога. Хвала им што сам осетио за тренутак да овај народ није мртав. Хвала им ако ништа друго шт су ме мало орасположили, што су унели дах живота у ово наше мртвило. Али паметни смо ми. Навикли смо се на мир и нећемо допустити да нас ико узнемирава. Послаћемо ми сву ту децу преко границе, а ми ћемо остати овде да они од седамдесет година допуњују пензије тако што ће се старати о онима од преко осамдесет. И да се разумемо. Не гарантујем за будућност ових протеста. Да ли ће их и ко ће их злоупотребити. На шта ће све то да испадне, кад, овако паметни, знамо да не може ништа. Али ко се умори од памети може себи да дозволи мало глупости ових дана па да осети живот у Србији. Ако деца не одустану од нас. ђакон Ненад Илић, Фејсбук

INTERVJU Saša Janković: Dave nas pipci jedne iste glave Ranko Pivljanin | 15. 01. 2017 - 21:40h | Komentara: 18 Saša Janković je deceniju kao zaštitnik građana radio pionirski posao na zaštiti i unapređenju ljudskih prava i demokratskom napretku naše zemlje. Foto: Zoran Ilić / RAS SrbijaVlasti se boje da građani ne zbace mrenu razočaranja i ne pomisle da ima nade Kad se raspišu predsednički izbori, ući će u izbornu trku a ta odluka ga je koštala "toplog zeca" koji već mesecima prolazi. Budući da ste najavom kandidature za predsednika izazvali lavinu optužbi na vaš račun, da li ste razmišljali o tome da bi ostavkom na mesto ombudsmana možda, bar malo, predupredili napade? - Najbolje bih, sigurno je, predupredio takvu vrstu napada kada se ne bih ni kandidovao. To im je i cilj. I nikoga od nas neće napadati ako spustimo glave i ćuteći radimo šta nam se kaže. Znajte, koliko god popustimo, neće biti dovoljno, tražiće još i još. Dalje, vi kažete "lavina" - nema nikakve lavine, samo mnoštvo pipaka jedne iste glave, mnoštvo usta jednog istog uma. A jednoumlja u Srbiji ne sme da bude. Jasno je da će me napadati oni koji smatraju da su vlasnici države, institucija, politike, sporta, medija, javnih preduzeća, biznisa… naših života i koji bi da im se niko drugačiji "ne meša u posao". Koliko stoji primedba da sa pozicije zaštitnika građana radite političku kampanju ? - Predsednik Vlade ima potrebu da, evo čak i iz Indije ili pre nekoliko dana iz fiskulturne sale u osnovnoj školi, građane ubeđuje da je zaštitnik građana "politikant" i da zloupotrebljava funkciju. Prethodno se drznuo da kaže da sam protiv svoje države i naroda. Njegovi glasnogovornici sa drugih državnih funkcija svakodnevno vređaju i klevetaju svakoga ko mu nije po volji. Ne treba meni politička kampanja da građani shvate da se tako kako oni to čine ne vodi ni grupa navijača, kamoli država. Upravo kao zaštitnik građana, imam dužnost da reagujem na to, jer građani moraju da znaju da je to prava zloupotreba vlasti i da se ljudi mogu i moraju usprotiviti sili kako bi živeli dostojanstveno, bez straha. Otkud toliki animozitet vlasti prema vama lično, da li ćete biti zaista toliko jak predsednički kandidat, pa vas se plaše? - Nije to strah od predsedničkog kandidata, već strah da građani ne zbace mrenu razočaranja i apatije i ne pomisle da i za nas ima nade, da nismo istorijski osuđeni na trpljenje i da možemo živeti u uređenoj zemlji, ali ne nekoj tuđoj, već svojoj. Centar za istraživanje korupcije se požalio da ste ih blokirali na Tviteru i da ste time pokazali da niste spremni na kritiku. Šta je istina, jeste li zaista osetljivi na kritiku? - Za deset godina javnog rada niko me nije optužio za netrpeljivost prema kritici. I onda, dok godinama pišem godišnje izveštaje u kojima se dokazuje da vlast kritičare tretira kao smrtne neprijatelje, a te izveštaje Narodna skupština ne stavlja na dnevni red iako je dužna; u zemlji u kojoj je vlast organizovala pokaznu vežbu protiv neprijatelja pod nazivom "Necenzurisane laži", tu gde predsednik Vlade novinare koji nešto pitaju verbalno strelja, a ustavni princip podele i kontrole vlasti karakteriše kao "zvocanje"; baš u momentu kada sud nepravosnažno osuđuje NIN po tužbi ministra unutrašnjih poslova dr Stefanovića zbog naslovne strane na kojoj iskazuje stav o njegovoj odgovornosti za propuste Ministarstva unutrašnjih poslova u slučaju Savamala… u sred svega toga udruženje građana za koje niko nikada nije čuo mene optužuje za netrpeljivost na kritiku i to zašto - jer sam odlučio da ne čitam njihove poruke na društvenoj mreži?! Ko ovde vređa zdrav razum? U isto vreme "nepoznata lica" na zgradu kače ogromni transparent da sam odgovoran za ubistvo u tragičnom slučaju koji su nadležni organi - i policija i tužilaštvo i sud pre više od dve decenije zaključili, pa se baš tu po prvi put u javnosti pojavljuje predstavnica udruženja koje pominjete, a dnevne novine koje tvrde da su najtiražnije u Srbiji od toga prave feštu. Ne bavim se, nemam kad, takvom "kritikom", ali se pitam - ako je onaj ko nepravosnažno nije "glavni fantom" dobio 300.000 dinara za naslovnu stranu malotiražnog nedeljnika koji tvrdi da je ministar unutrašnjih poslova odgovoran za propuste u radu Ministarstva unutrašnjih poslova, koliko bi ja trebalo da dobijem za naslovnu stranu na kojoj stoji da sam ubica? Nemojte da dopustimo da nam bilo ko vređa inteligenciju. Foto: Zoran Ilić / RAS Srbija Na osnovu te vrste povreda, mnogi od nas bi se obogatili? - Opisao sam u godišnjem izveštaju za 2015. godinu mehanizam pomoću kog vlast - botovima i na slične načine, fingira javni dijalog i u tome neću da učestvujem niti da tome dajem legitimitet. Istovremeno, znam primer čoveka koji je javno, kod Olje Bećković u emisiji koje više nema, rekao da mu ne trebaju kritičari jer je on svoj najveći i najbolji kritičar. Paziću celog života da ne upadnem u tu grešku. Isteći će vam mandat, a istinu o rušenju u Savamali teško da ćemo skoro saznati. Hoće li vam to ostati kao nezavršen posao? - Svoj posao smo moji saradnici i ja završili u rekordnom roku, i to na način koga se ne bi postidele ni najstarije evropske institucije ombudsmana - temeljnom kontrolom u zakonom propisanom postupku utvrđene su činjenice koje bi inače ostale sakrivene u mraku izborne noći i kuloarima "dobro obaveštenih" krugova. Na osnovu zakonskih ovlašćenja utvrdio sam propuste u zakonitosti i pravilnosti rada organa vlasti na štetu prava građana i dao preporuke kako ih otkloniti. I o tome je javnost obaveštena, tako da se slučaj ne može zataškati. Mediji i građani su prepoznali simboliku ovog slučaja za zaštitu vladavine prava i potrebu da imamo policiju i druge organe od kojih svako radi svoj posao. Ja sam svoj posao, dakle, završio, a njihov posao, tj. dužnost, nisu završili Policija, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Tužilaštvo, Grad Beograd, Vlada Republike Srbije i eventualno drugi organi. Kolika je šteta društvu napravljena tim slučajem i da li imate pretpostavke kako će se na kraju ta afera završiti? - Šteta je ogromna, posle nedopustivog postupanja te noći u Savamali nastupilo je nešto mnogo gore - osam meseci izbegavanja istine i odgovornosti, obesmišljavanja zakona, poretka i institucija, što je i u zemlji i van nje tek urušilo poverenje u postojanost naše države. Jedini ko brani čast Srbije su građani koji su pokazali da im je stalo do vladavine prava, jednakosti svih pred zakonom i koji su protestima sprečavali okončanje procesa privatizacije policije, tužilaštva i drugih institucija. Foto: Zoran Ilić / RAS Srbija Kako tumačite ekspresnost pravosuđa u procesu ministar policije protiv NIN-a? - Toliko je očigledna šteta koja je tim procesom učinjena i tako je jaka bojazan da će posledice prvostepene presude dokrajčiti ono malo slobode medija što imamo, da je u roku od nekoliko dana posebnim saopštenjem reagovao čak i komesar Saveta Evrope za ljudska prava Nils Mujžnieks. Iskreno, iako sam svestan svih slabosti pravosuđa, uključujući i podložnost političkoj volji, nisam verovao da će u zemlji u kojoj optužnice za najteža dela rutinski zastarevaju, u rekordnom roku biti doneta presuda, i to kakva, jer je to šamar u lice javnosti, pucanj vlasti u sopstvenu nogu. Ali ni posle 10 godina ovog posla, očigledno se i dalje nisam navikao na logiku po kojoj se moć mora pokazivati brutalno, a ljudi držati u strahu. Ta presuda je povod da se, zbog dezavuisanja drugih zakonom propisanih postupaka i nadležnosti u obrazloženju presude, i formalno obratim pravosudnim vlastima, što će biti poznato javnosti. Kako vidite funkciju zaštitnika građana u budućnosti; da li će vlast, poučena iskustvom koji je imala sa vama, ubuduće birati malo "kooperativnije" ombudsmane i mislite li da ova institucija može opstati kao istinski nezavisna? - To ne sme da zavisi od vlasti, jer ako bude, neće se dobro završiti. Svi koji su mi ovih godina uručivali brojne nagrade, koji su hvalili i poštovali to što radimo, ali i oni koji su kritikovali smatrajući da može i treba bolje, moraju da budu spremni da ustanu u zaštitu Zaštitnika građana ako vlasti padne na pamet da i u ovu instituciju posle mog odlaska, umesto ustavom propisanog principa nezavisnosti, uvede princip pokornosti. To lako može da se desi, imajući u vidu dešavanja u drugim institucijama. Šabić bi mogao da me nasledi Foto: E. Čonkić / RAS SrbijaRodoljub Šabić Niste bili jedini koji je radio nezavisno, tu je i poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić. Da li bi eventualno on mogao da vas nasledi? - Bez dileme! Prvi je uspostavio specijalizovanu nezavisnu kontrolnu instituciju, pomogao mi da uspostavim ovu, nebrojeno puta dokazao i stručnost i upornost i hrabrost. Ono što sada radi na najvišem je ne evropskom, već svetskom nivou i nema tog posla u zaštiti ljudskih prava i organizaciji državne vlasti, pa ni ovog koji je na vrhu piramide zaštite prava građana, koji on ne bi obavljao bez premca. http://www.blic.rs/vesti/politika/intervju-sasa-jankovic-dave-nas-pipci-jedne-iste-glave/nktc2f5