Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'народ'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Његово краљевско височанство принц – наследник Филип Карађорђевић од Србије и Југославије посетио је манастир Хиландар. Принца Филипа је у царској српској лаври дочекао Високопреподобни игуман Методије. Повод његове прве посете Хиландару и Светој Гори, био је празник Пресвете Богородице Тројеручице, игуманије манастира, који је прослављен троженственом службом свенећног бдења у саборној цркви и архијерејском Литургијом, којом је начелствовао викарни Епископ хвостански Алексеј. Принц Филип је своју посету искористио да се помоли за породицу, цели Краљевски дом и за српски народ, али и да се детаљније упозна са историјом манастира Хиландара и његовом архитектуром. Он је изразио захвалност на части која му је указана током боравка на Светој Гори и на незаборавним тренуцима које је провео у Хиландару. “Ово је моја прва посета Хиландару и хвала Пресветој Богородици што сам имао прилике да се боље упознам са историјом манастира и његовом околином и да прославим овај велики празник у нашој највећој светињи. Дошао сам да се помолимо за нашу Србију, за наш народ на Косову и Метохији и за јединство Краљевског дома. Хвала вам што се непрестано молите за нас, и молим вас да у вашим молитвама и убудуће имате наш, Краљевски дом и наш народ”, поручио је принц Филип током славског ручка у манастирској трпезарији. Његово краљевско височанство и игуман Методије размијенили су пригодне поклоне. Игуман Методије је принцу Филипу даривао икону Пресвете Богородице Тројеручице и Плакету поводом 825 година од оснивања манастира Хиландара, док је принц – наследник игуману поклонио заставу Цара Душана, чији се оригинал чува у манастирској ризници и која је била ношена на крунисању његовог чукундеде краља Петра Првог. Принц Филип је током тродневног боравка у Хиландару био у пратњи својих пријатеља и сарадника Николе Станковића и Ананија Јовановића, а том приликом је обишао и манастирску ризницу, Стари манастир (Црква Светог Василија Великог – Хрусија), манастирску библиотеку и винарију. https://mitropolija.com/2023/07/26/princ-filip-prvi-put-u-hilandaru-molitva-za-srpski-narod-kim-i-jedinstvo-kraljevskog-doma/
  2. Патријарх Порфирије и чланови Сабора код председника Републике Србије Објављено 17/05/2023 Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, са господом архијерејима окупљеним на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, посетили су данас у Генералном секретаријату г. Александра Вучића, председника Републике Србије. Првојерарх Српске Православне Цркве и архијереји су разговарали са председником Републике о неколико за наш народ веома важних питања, а посебно о текућим и предстојећим притисцима који се тичу дијалога о Косову и Метохији. У разговору је наглашено да је јединство народа, поготово у временима великих искушења, стуб очувања државе и националних интереса, а да Црква има изузетну улогу у очувању тог јединства. Том приликом, патријарх Порфирије је истакао: – Уважени господине Председниче, Блажењејши, високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, уважени господо и госпође министри, драга браћо и сестре, За нас је радост што можемо да будемо заједно са вама у Председништву Републике Србије, које осећамо заиста не као своју кућу, него осећамо да јесте наша кућа. Осећамо са једне стране потребу да искажемо да све оно што се овде чини за добро нашег народа где год да он живи, за добро Србије, има нашу подршку. Са друге стране осећамо одговорност, јер нисмо само посматрачи збивања, него осећамо сами да имамо одговорност за свако добро нашег народа где год да он живи, а нарочито у Републици Србији, као и за добро свих људи, јер једно друго не искључује. Где год желимо добро нашем народу то подразумева добро и свима онима који су са њим. Као Црква ми знамо шта је вера у Бога, али и то да је човек, поред свих осталих потреба које има, пре свега биће које има потребу за, да тако кажем, метафизичким утемељењем свога постојања. Није само искуство вере и нама не треба то говорити и доказивати, него је чињеница коју препознаје наука и то не од јуче, дефинишући човека као homo religiosus, дакле, биће које поред осталога има потребу за Богом, бави се питањем Бога. И пред саборским оцима сам се сетио једне приче везане за Анштајна. Њему је један гост, кога он поштује, поставио питање: Шта је смисао и циљ живота? Он је знао да је Анштајн човек који има и памети и знања, неко ко може да одговори на многа питања. Одговор великог научника је био: Ако се питамо о циљу и смислу живота онда припадамо људима који се баве питањима вере. Саговорник је тада закључио: Ако је то тако, онда је сувишно и можда боље да се уопште питамо о смислу и о циљу постојања. Анштајн је на то додао: Могућ је такав један пут. Међутим, ако би се тако поставили у односу на питање смисла и постојања живота тада бисмо били људи којима не само да је тешко да живе него би било немогуће да живе. Дакле, да парафразирам самог Ајнштајна, без питања вере, без Бога, човеку не само да је тешко живети, него је и немогуће. Шта сам овим хтео да кажем? Хтео сам да кажем следеће: да – разговарали смо не једампут на ту тему. Сви ми из Цркве, јавно смо износили не једампут, оно што сматрамо да је важно. Чињеница је да је веома важно да се боримо на сваком пољу живота једног народа и државе, као што су економија, безбедност… да тражимо решења за разне изазове са којима се суочавамо на пољу друштвених, психолошких, политичких и свих других изазова. Међутим, ако простор вере остане празан као фундаментални, онда и сви ови други простори, ма колико били успешни или ма колико са више успеха или мање успеха покривали наше потребе, остају ипак у најмању руку или у најбољем случају краткорочни. Ових дана смо се суочили са великом трагедијом у нашем народу. После овог нашега састанка и ове трпезе љубави ићи ћу на сахрану Ангелине, која се упокојила као десета жртва масакра који је починио један дечак. Сви овај проблем покушавају да разумеју: зашто се десило то што се десило? Наравно, многи у том покушају, по сваку цену траже одговорног изван себе, оптужујући другога, ко год да је тај други, да је он одговоран за то што се десило. Као да нисмо један организам. Ја сам не једампут рекао да смо сви одговорни. Ја сам први одговоран и нећу да анализирам шта то значи, зато што размишљам о свету, о човеку и о себи у духу Јеванђеља. Међутим, било ми је интересантно да су и психолози и социолози и стручњаци разних профила, позивани на све могуће медије да кажу шта мисле о томе, зашто, како и ко је крив, изузев, у само неколико случајева на мањим медијима где су позвана два свештеника. Нигде никог од оних који би имали шта да кажу, али не само да кажу, него који би засигурно речју Христовом, речју Јеванђеља помогли свеукупном суочавању са тим изазовом и решавањем тог проблема. Мене су позвали ђаци из Земунске гимназије, најбројније гимназије у Србији у вечерњим часовима, да им се обратим. Било је преко хиљаду деце. Ниједне медијске екипе није било да то забележи. Ја немам лично проблем са тим, да ме не разумете погрешно. Напротив, верујем да би сваки епископ, вероватно и сваки човек који има неку функцију, радо изабрао да буде негде у миру и тишини, да није у вртлогу бура које, бојим се, нису само завитлане овде на нашим просторима, него да су пре свега глобалног карактера и да су тешко ухватљиве. Сви ови социолошки, психолошки, филозофски и разни други покушаји личили су ми, слушајући и гледајући то што се збива на екранима, као да неко гледајући узбуркано море види таласе и покушавајући да дефинише таласе хоће да објасни дубину мора. Враћајући се на Анштајна и чињеницу да је човек homo religiosus мислим да је важно да сви разумемо да нам је Бог свима потребан. Наш народ је православни народ и да није било православне вере која га је уобличила Јеванђељем Христовим кроз историју и кроз векове ми не бисмо били данас то што јесмо. И зато је веома важно, а разговарали смо већ и раније, да питање веронауке вратимо само у почетни положај, онако како је то било у најмању руку када је уведена и враћена у школе, како се не би десило да нам због великих искушења и изазова са којима смо суочени промакне брига о суштини онога што јесмо, јер ако одбранимо љуштуру, своју спољашњу форму, што је неизоставно важно и веома тешко, а будемо се изнутра расточили, заправо не буде нас било, шта ће нам онда и та спољшња форма, коме ће служити и шта је она. Вама хвала што разумете потребе свог народа, а то јесу и потребе наше Цркве. О суштинским и важним проблемима и темама сви морамо заједно размишљати и свако може, а и треба, да да свој допринос. Ми смо, ево, на Сабору и разговарамо пре свега као људи Цркве, црквено размишљајући о ономе што је суштина нашег постојања, о вери у Христа, о светој Литургији, о богослужењу, о молитви. Међутим, ми нисмо измештени из овога света и времена, него на тим темељима, кроз призму Христову, кроз призму Јеванђеља, сагледавамо овај свет, односно оно што јесте најнепосредније наше искуство и на шта смо позвани, а то је да Христовом речју и Христом дамо преспективу и могућност живота у нади и у вери да не можемо бити поражени. Хвала вам на овом позиву и опростите што сам можда задржао неки минут више вашу пажњу. Питање свих питања или најважније питање у овом тренутку за наш православни народ јесте тема Косова и Метохије, а највише смо времена до сада у одржавању овога Сабора посветили том питању… Ми се молимо да Косово и Метохија буду оно што јесу. То је саставни део Србије. Косово је наше срце. Косово је ум, извор нашег постојања. Косово и Метохија су наша колевка, али у исто време, стојећи на позицијама за које мислимо да су правичне, да су праведне и истините, сва братија је много више речи посветила потреби да наше молитве буду за заједнички живот на Косову и Метохији и са Албанцима и са свима другима, као и за заједнички живот са свим људима где год да живимо, са другима и другачијима, да наше молитве и наши напори буду усмерени на то да колико год можемо допринесемо разумевању других и да други разумеју нас, на показивању елементарне хуманистичко-антрополошке иситне да човек без човека не постоји, да је човек створен не да буде човеку вук, него да буде пријатељ, да је други створен Богом, вољом Божјом, да кроз њега упознамо себе и упознамо поменути циљ и смисао нашег постојања. И то је негде једногласно не само размишљање него и осећање свих браће архијереја и читавог нашег Сабора. Хвала и опростите! Извор: СПЦ.РС
  3. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас на централној свечаности у Бијељини поводом обележавања Дана српског јединства, слободе и националне заставе поручио да је застава у начелу симбол јединства и знак суштинског и дубинског индентитета једног народа, пренела је РТРС. „Наша застава је видљиви знак нашег јединства и упућују на то ко смо и шта смо као један народ и којим путем смо се запутили и треба да идемо“, поручио је Патријарх Порфирије и додао да српско духовно јединство није у бројкама и математици, није засновано на крви и тлу и није у квантитету већ у квалитету. Навео је да значење наше заставе и свих наших претходних застава има свој корен у Констатиновој христоликој застави победе и слободе. „Зато треба да буде јасан знак да је наш културни и духовни идентитет изграђен и утврђен на истом оном на којем је грађена и Константинова застава – то је идентитет који се зове црква Христова и тај идентитет има своје темеље у православној вeри“, истакао је Патријарх Порфирије у Бијељини поводом обележавања Дана српског јединства, слободе и националне заставе. Извор: РТРС
  4. Другим речима, „хајде да упутимо Господу молбу за нашег архиепископа, за поштоване свештенике, за ђаконе наше Цркве и за сав клир и народ.“ Зашто је толико важно, па чак и неопходно и обавезно молити се за епископа на свакој литургији? Пре свега, то је важно због свештено-канонских разлога. Јер управо узношење имена надлежног архијереја сведочи о томе да се у датом храму обављају истинске тајне. Знамо да је први савршитељ Свете Евхаристије био Господ наш Исус Христос. Он је за време Тајне Вечере у горњој одаји обавио прву Евхаристију и дао нам је заповест: „Ово чините у Мој спомен“ (Лк. 22, 19), чините то да бисте Ме се сећали. Од тада за Цркву главно сећање на Христа представља Света Евхаристија, чији причесници учествују у тајни спасења и вечног живота. Свети апостоли су постали Христови наследници. На почетку су управо они служили Евхаристију, о чему читамо у Делима (в. Дап. 2, 42). Апостоли су окупљали вернике, поучавали су их у вери, молили су се и обављали тајну Евхаристије после чега су се сви причешћивали Телом и Крвљу Господњом. Број хришћана је стално растао, апостоли физички нису могли свуда да стигну и због тога су ради обављања Евхаристије рукоположили епископе и презвитере. У првим годинама Христове Цркве Евхаристију су служили само епископи, а презвитери су били њихови помоћници. Ни данас ниједан јереј нема права да служи Евхристију, нити било које друго свештенодејство без благослова надлежног архијереја. Као што видите, директна апостолска наследност епископа представља једну од битних страна истинске Цркве. Још је у I веку свештеномученик Игњатије Богоносац писао: „Истинском треба сматрати ону евхаристију коју обављају канонски рукоположени епископи, односно наследници апостола.“ Црква је врло брзо постала свесна потребе за тим да се на богослужењу изговара име канонски рукоположеног епископа, и ова традиција се поштује и данас. Дакле, апостолско наследство има велики значај. Црква га и данас врло брижљиво поштује. На који начин? Чувајући канонско рукоположење. Само канонски епископ може да рукополаже презвитере и ђаконе. А њега самог рукополажу најмање тројица епископа који су, са своје стране, канонски наследници самих апостола. Канонски рукоположени епископ у Цркви стоји на месту Христа, он представља Спаситеља, независно од тога какав је по свом карактеру и понашању (може бити грешан и проклет, после смрти може доспети у пакао – то је његова лична ствар). Место епископа се налази у олтару иза престола. Кад ту стоји и гледа према храму он као да надгледа све хришћане. Због тога се и назива епископ, као човек који нагледа целу Цркву. 2) У свим вековима било је много лажних епископа и лажних презвитера. На пример, код нас на Кипру се могу срести људи који носе расу и представљају се као свештеници, иако немају хиротонију. Они тако поступају или зато што се налазе у стању духовне обмане, или зато што су психички болесни или зато што су просто преваранти. Могу се срести и они који изгледају као православни јереји, али су у ствари расколници. Ко су расколници? То су људи који су се због неких питања црквеног поретка, чина или Устава одвојили од канонске Цркве. Расколнички јереји нису канонски свештеници и тајне које они обављају су неважеће. Постоје још и јеретици – на пример, римокатолици и протестанти – они су потпуно отпали од Православне Цркве, створили су сопствену, такозвану цркву, имају своју хијерархију, своје бискупе и презвитере. Вероватно сте чули за Унију и унијате. Недавно је нашу епархију посетио митрополит Христофор 3) поглавар Православне Цркве Чешке и Словачке. Он је у својој поздравној беседи говорио да унијатство представља огроман проблем за Чешку Цркву. Зашто? Зато што у Чешкој и Словачкој на хиљаде људи улази у храмове који се по својој архитектури нимало не разликују од православних цркава; виде свештенике у истим одорама које носе православни клирици; виде да ови свештеници служе литургију исто као православци, по истим богослужбеним књигама. Постоји само једна разлика између унијатске и православне службе. Која? Свештеници-унијати на богослужењу помињу римског папу. Разлика је само у томе. Нема никакве друге. Тамошњи православни хришћани падају у замку, а да тога нису свесни. Католици варају вернике приказујући као православни храм заправо храм друге вере, католички. Овде, у Лимасолу, на пример, има расколника-старокалендараца. Један од њих себе назива епископом нашег града. Ако одете на њихову литургију видећете да је потпуно иста као наша, само што на њој старокалендарци не помињу канонског епископа 4), већ свог. Наши старокалендарци тврде: „Код нас је све исправно. И у Јерусалимској Цркви, и на Светој гори, и у Русији се служи исто као што ми служимо, по старом календару.“ Они оваквим изјавама варају људе. Њихове речи су потпуно лажне. Зашто? Зато што ако старокалендарци оду у Јерусалим, нико их неће причестити и ни са ким неће моћи да служе. Јерусалимски патријарх не општи са староверцима. Исто тако их не прима ниједан митрополит или презвитер Јерусалимске Цркве. Наравно, притом се канонска Кипарска и Јерусалимска Црква налазе у евхраистијском општењу. Кад служимо литургију ми помињемо јерусалимског патријарха Теофила. А он, кад служи, помиње поглавара Кипарске Цркве. Дакле, ми смо једна Црква. Кад човек пита старокалендарце: — Да ли верујете у Благодатни Огањ? — Наравно. — Да ли Благодатни Огањ може сићи по молитвама јеретика? — Не. 5) — Па ако Огањ не силази по молитви јеретика, то значи да је патријарх Теофил православац. А ако је он православац, значи да смо сви ми који се налазимо у општењу с њим и који га помињемо, и које он помиње – чланови јединственог Тела Православне Цркве. Значи, онај ко се не налази у општењу с патријархом Теофилом, не служи с њим и не помиње га и они које он не помиње – налазе се ван Православне Цркве. Јер да би човек био православни хришћанин није довољно само да верује у оно чему учи Црква. Треба да буде члан Цркве кроз Свето Крштење и учествовање у осталим тајнама, посебно у тајни Светог Причешћа. Можеш да верујеш у све учење Православне Цркве не одступајући ни за јоту, али да не будеш православац. Пример за то су староверци. Они верују у исто што и ми, али су се одвојили од канонског епископа, а то значи и од Цркве, налазе се ван ње. Они су у расколу. Постоји још једа разлог због којег се име епископа узноси на литургији. Који? Епископ је отац Цркве која му је поверила ово служење. Као добри пастир он иде испред своје пастве, а верници иду за својим епископом. Они га слушају и испуњавају оно што им говори. Неколико епископа формира Помесни Сабор који, са своје стране може да сазове Сабор целе Православне Цркве, а ми, чланови Цркве, прихватамо одлуке Сабора. Треба да се молимо за своје епископе како би их Господ просветлио да „тачно преносе реч истине“ (2 Тим. 2, 15). На основу сопственог искуства вам кажем: епископска служба је велики-превелики крст о којем свет често ништа не зна. Не можете ни да замислите с колико тешкоћа се епископ свакодневно суочава! Скандали, искушења, невоље, и страдања, она која сви виде и скривена од туђих очију о којима човек никоме ништа не може да каже... Апостол Павле учи хришћане да буду послушни првима међу њима, односно епископима и презвитерима и да их не ометају. На основу свог малог искуства рећи ћу да сам у протеклих 13 година свог епископског служења највеће тешкоће доживео од људи који долазе у храм, а не од оних који су ван Цркве: инсистирају на свом, неће да слушају и да схвате оно што им говорим, прете, вичу и не понашају се нимало јеванђељски. Наравно, имамо много невоља од нецрквених људи: и раније су нас вређали у пљували, а то се наставља и сад. Сетите се светитеља Лука Кримског – сви сте читали његово житије. И данас се издају књиге о новомученицима – епископима, свештеницима, ђаконима, монасима, монахињама и мирјанима који су пострадали за Христову веру у земљама у којима је владао атеистички режим. Читајући ове књиге човек види какве су све прогоне трпели сви ови људи. И не тако давно, пре света 20–25 година, може се рећи данас. У Албанији је један епископ жив закопан у земљу. А колико је мучења претрпео свештеномученик Хризостом, епископ Смирне! 6) Ископали су му очи, одсекли руке, одсекли су му језик, вукли су га градским улицама и рашчеречили. И велико мноштво других епископа је пострадало на сличан начин. Нико не зна кад такве ствари могу да се понове. Има људи који смртно мрзе епископе, свештенике и клирике. И не зато што имају нешто конкретно против њих. Нипошто. Само због тога што свештенослужитељ представља Христа и Цркву. Док сам студирао у Солуну десио ми се следећи случај. Једном сам се враћао кући с факултета. Носио сам расу. Иза мене је ишла нека жена. Грдила ме је и псовала на све начине. На улици је било много света, а она ме је сустопице пратила и није хтела да ме остави на миру. Прво нисам схватио кога грди. Мене? Али одакле ме познаје? Можда сама са собом разговара? Нагло сам скренуо у једну уличицу – она је скренула за мном. Скренуо сам још једном – скренула је и она. Господе, помилуј! Шта да ради? Пролазећи поред излога књижаре одлучио сам да застанем. И она је застала поред мене. — Тебе грдим, — каже ми. — Јеси ли чуо како сам те грдила? — Јесам. — Све си чуо? — Да, све. Хвала. — Добро! — на крају је рекла задовољно, окренула се и отишла је. Уопште ме није познавала. Једноставно је видела пред собом клирика у раси и то је у њој изазвало мржњу. Могао бих да испричам много других сличних догађаја... Треба саосећајно да се односимо према људима који носе крст свештенства. И ожењени свештеници се суочавају с великим бројем недаћа! На колико потешкоћа наилазе њихова деца! Понекад их у школи задиркују: „Твој татица је свештеник! Поповска кћери! Поповски сине!“ У новинама се објављују разни бесмислени чланци с „бомбастичним“ насловима. На пример, „Кћерка свештеника претукла комшиницу!“, а у ствари, просто су се посвађале две комшинице – колико се комшиница свакодневно свађа? Или: „Свештеников пас је ујео пролазника!“ „Свештеникова мачка...“, „Свештеников миш...“ Шта год да радиш постајеш мета разноразних напада. Међутим, једна је ствар кад се са сличним тешкоћама суочавамо од људи који су ван Цркве. Човек може на неки начин да се утеши: људи поступају тако зато што не знају Бога. Али кад се проблеми појављују у окриљу Цркве и од људи из Цркве – то је много теже. Сваки епископ тежи ка добробити Цркве и људи око себе. И несумњиво, сваки владика се подвизава великим подвигом за који ми не знамо. А пошто не знамо, немојмо никога осуђивати, боље је да се молимо за оне који су на себе добровољно прихватили овај подвиг и добровољно су се посветили Цркви. Сви ми, остали чланови Цркве, желимо добре духовнике, добре свештенике и добре проповеднике. Сами нисмо изабрали крст свештенства ни за себе, ни за своју децу, ни за своју унучад. Мислимо: нека се неко други тиме бави. А нама дајте добре свештенике и епископе! Али они не падају с неба, већ се рађају у породицама, од родитеља. Наравно, не можемо сви да се бавимо истим послом, сви ми имамо различите жеље и немамо исте могућности, али молимо се једни за друге и макар немојмо правити препреке онима који су на себе преузели епископски крст. Не будимо строги према њиховим грешкама. И епископи су људи, и нема сумње у то да чине мноштво грешака. Већ сам вам много пута говорио да се љутим кад ме људи из околине сматрају непогрешивим, кад мисле да не чиним промашаје и грешке. Ко сам ја? Ванземаљац? Несумњиво је да имам и грешака, и грехова, и страсти. И мене ђаво напада као све остале људе. Огромна је прелест кад неко тврди: „Ја немам искушења, ни у чему не грешим, немам сагрешења.“ Ко највише греши? Онај ко каже да не греши. Дакле, као прво, немојмо правити разноразне препреке својим клирицима и не саплићимо их, а као друго, помажимо им својом молитвом. Молимо се за наше епископе, свештенике и ђаконе, за оне који служе у Цркви. Веома су им потребне братске молитве. Због тога нам Христос и заповеда да се молимо за оне који се труде на жетвеном пољу. Ако сам не можеш да ореш, не можеш да сејеш и не можеш да жањеш њиву, барем немој бацати камење у поље и моли се за оних 5-10 „ненормалних“ који раде на овом пољу, помози им својом молитвом. И ми смо могли да се оженимо и да имамо породицу да носимо одело, возимо кола, да после вечере шетамо по обали, да идемо у викендицу кад имамо слободне дане... Али смо се добровољно посветили Цркви због љубави према Христу. Кад се у Цркви дешавају саблазни и скандали, кад епископ греши, кад доживљава искушења и тешкоће, ми, верници, треба да се понашамо онако као што се понашамо кад се проблеми појаве у нашој кући, у нашој породици, код наше деце. Јер онда се не радујемо, не излазимо на балкон и не објављујемо о својим тешкоћама. Напротив, трудимо се да сакријемо породичне проблеме, да не откривамо наготу блиског човека, да не понижавамо његово достојанство, лечимо их својом љубављу и молитвом. На сличан начин не треба да поступамо само према клирицима, већ и према сваком човеку: не ширимо причу о неуспесима и патњи другог човека, не будимо злуради и не тријумфујмо. Рецимо, имаш проблема с комшиницом. Кад је оговараш с другим комшиницама, искушење се само повећава и ствари се погоршавају. И комшинице постају горе и сама ти постајеш гора. Како исправно да поступиш у сличној ситуацији? Да ћутиш и да се молиш Христу за своју комшиницу. Само не овако: „Опрости јој, Христе мој, због тога што ми чини толико зла. Ја сам невина голубица незлобиво јагње, а она је тигар који ме прождире... Али јој ипак опрости, Христе мој.“ Наравно, немам у виду такву молитву. Молитва за време тешкоћа које су нас задесиле ублажава искушења, просвећује нас, делује као балзам, као уље које омекшава ране. Осуда, злурадост и сплетке, напротив, погоршавају ситуацију и претварају нас у оруђе сатане: ми осуђујемо, а наши ближњи страдају. И знате шта је најстрашније? То што се често може десити да осуђујемо свете или потпуно невине људе. Христос нам у Јеванђељу забрањује да било кога осуђујемо. Зато треба с љубављу и благонаклоношћу да се односимо према свим људима из своје околине, а посебно према онима који су добровољно преузели Христов крст, крст епископске или свештеничке службе. Увек се молимо за њих. Митрополит лимасолски Атанасије https://srpska.pravoslavie.ru/147022.html
  5. Поводом 77 година од мученичке смрти Генерала Краљевске војске у Отаџбини, вође трећег српског устанка, Драгољуба Драже Михаиловића, доносимо двије бесједе блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. У бесједи коју је изговорио 17. јула 2003. на празник Свештеномученика Саве Горњокарловачког, Св. цара мученика Николаја II и његове породице, и на дан убиства генерала Драгољуба Михајловића (4/17. јула), који су сви, сваки у своје време, пострадали за правду Божију и одбрану светиње отачаства, Митрополит Амфилохије је између осталог казао: + Митрополит Амфилохије: "Драгољуб Михаиловић је био частан човјек, који је љубио свој народ и своју отаџбину, који је пострадао за правду Божију, за одбрану светиње, за одбрану Крста Часнога и слободе златне"Е ЗЛАТНЕ" "...На данашњи дан је убијен још један страдалник и мученик, Драгољуб Михајловић, који се борио за вјеру и отаџбину, који је био на страни Савезника који су се борили против немани нацифашистичке. У II свјетском рату, он се нашао измећу чекића и наковња, између безбожног нацифашизма и ништа мање, него још и безбожнијег, комунизма. Нашавши се између те двије звијери, те двије демонске силе, никле из истога безбожнога коријена – дарвинистичкога, ничеанскога и марксистичкога, из оних немани које је нови Светитељ наше Цркве, Николај Охридски и Жички, назвао трима аветима европске цивилизације, а то су управо били Дарвин, Ниче и Маркс. Плодови те три авети европске цивилизације били су и нацифашизам и бољшевизам-комунизам, и Драгољуб Михајловић, частан човјек, који је љубио свој народ и своју отаџбину, био је између њих самљевен као што се меље жито у воденици између воденичког камења. Тако је и он један од оних који су у наше вријеме пострадали за правду Божију, за одбрану светиње, за одбрану Крста часнога и слободе златне. И ето, дакле, као јагње које се води на заклање, као што је Христос био вођен, тако су вођени и они који су Његови до данас, тако ће то бити до краја свијета и вијека, али на крају ће се показати да у овом свијету нијесу побједници моћници, тирани, безбожници, без обзира колика њихова моћ била. Прије или касније, показује се да њихови трагови смрде нечовјештвом, и њихов спомен нестаје из људског памћења. Побједник у овом свијету и овом животу јесте Јагње које се води на заклање – Откривење Јованово нам то потврђује и свједочи. Побједа је Јагњетова, Јагње безазлено, Јагње побјеђује Својом чистотом, Својом добротом, Својим смирењем, Својим трпљењем, Оно побјеђује свијет, Јагње које је Христос Господ и Његови јагањци, они који су попут Њега, на христолики начин жртвовали свој живот за вјеру, жртвовали свој живот Богу, принијели га на дар као што ми приносимо хљеб и вино у име Христове жртве и тај хљеб и то вино се преображавају у Тијело и Крв Христову. И ми се причешћујемо Божанском љубављу, јер причешћујући се Тијелом и Крвљу Христовом ми се при чешћујемо голготском љубављу. Жртвом Христовом се причешћујемо и љубављу том надахњујемо, сједињујемо се са Господом и са свима онима који су живот свој жртвовали кроз историју до данашњега дана, и који ће животе своје, до краја свијета и вијека, жрт вовати за ближње своје и за живога и вјечног Бога. Богу нашему, Јагњету које побјеђује овај свијет, Христу Господу, који је диван у јагањцима Својим, у дјеци Својој, који је диван у Светом цару-мученику Николају и супрузи му царици-мученици Александри и њиховим Светим мученичким чедима – Алексеју, Анастасији, Марији, Олги и Татјани, који је диван у Светоме Сави Горњокарловачком, у свима Својим Мученицима, нека је слава и хвала у вјекове вјекова! Амин! У једној од својих бесједа на годишњем помену, мученику ђенералу Драгољубу Михаиловићу 17. јула 2009. године, у Саборној цркви Светог Архангела Михаила у Београду, блаженопочивши Митрополит Амфилохије је бесједио: Ријеч је Господња, драга браћо и сестре, која гласи „Нема веће љубави од оне, да неко живот свој положи за ближње своје“. Ђенерал Дража - Драгољуб Михаиловић, је један од оних који су живот свој положили за ближње своје и за народ свој, који су се жртвовали и који су били жртвовани на олтар вјере и отачаства. Ђенерал Драгољуб Михаиловић је самљевен жрвњем нацифашистичке идеологије, безбожне нацифашистичке идеологије, и ништа мање безбожне комунистичке идеологије. Двије идеологије безбожне, једна која са клањала идолу крви и расе, друга која се клањала идолу класе. Обадвије на истом демонском античовјечном духу нечовјечног коријена, оне су принијеле на жртву Драгољуба Михаиловића, уз помоћ лицемјерја савремених му великих сила. Оних сила које су њега издале, издавши тиме саме себе и људско достојанство, и допустивши да он буде проглашен за издајника, од оних који су издали и Бога и савјест и народ! Та издаја, та жртва, није само жртва средине двадесетога вијека, него све оно што се догађало и што се догађа са овим народом, нашим српским народом, је последица тог жртвовања и последица те издаје. Крвави расплет југословенске драме је рођен у том жртвовању, крвави расплет наших дана. Издаја Косова и Метохије је такође последица тог жртвовања. Оне колоне, непрегледне колоне, од Книна до Београда, и даље, и Славоније, и оне су последица те неправде, тог злочина који је извршен над Дражом Михаиловићем. Тек данас почињемо да схватамо ту велику и страшну истину! А нарочито је схватамо када, они, који су њега жртвовали, и који су њега прогласили за издајником, њихови идеолошки потомци, када су они данас носиоци, заговорници истих оних идеала и идеја, због којих су издали и жртвовали Драгољуба Михаиловића. Велико знамење нашег времена, његов часни лик, и све оно што се догађало са њим, а кроз њега и преко њега што се догађало и што се догађа са српским народом. Међутим, такве жртве каква је његова жртва, оне не остају без последица. Оне постају и бивају, увијек сјеме нове човјечности, сјеме нових људи, и сјеме које се уграђује у биће једног народа, и не само једног народа, него у биће свеукупног часног човјечанства. Господ нека му подари покоја и нека његов незнани гроб нађе мира, а народ његов нека све дубље и дубље схвата, ко је био, и ко је остао, вожд трећег устанка српског ђенерал Дража Михаиловић! Бог да му душу прости. Нека овај прилог буде мала воштаница за покој душе мученички пострадалог ђенерала Драгољуба – Драже Михаиловића. Приредио: Александар Вујовић
  6. Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цркви Свете Тројице у Грбљу, 7. јун 2009. године У име Оца, и Сина и Светога Духа. Она чудеса, драга браћо и сестре, којима је Бог јављао Себе и откривао људима, народима и овоме свијету, много догађаја који су се збивали од настанка свијета и сваки од тих догађаја, на свој начин, посвједочује и свједочи велику и свету тајну да овај свијет не постоји сам од себе, него да у њему, иза њега, у његовим дубинама, се скрива нека велика и света тајна, тајна Онога који је обликовао овај свијет. Свети боговидац Мојсије, сагледавши и проживевши ту велику и свету тајну, он је записао, на почетку Откривења Божијег, оне ријечи: ,,У почетку, створи Бог небо и земљу и земља бјеше без обличја и пуста.”И додаје боговидац и богозналац Мојсије: ,,И Дух Божији носаше се над водама.” Не само што је боговидац сазнао за несазнајну тајну за људски ум, надахнут Духом Божијим, него је сазнао и другу тајну: да та свеукупна Божија творевина саздана је руком и силом Духа Светога. И благодарећи тој сили Духа Светога све дише што дише и све живи и што живи и без Њега ншта не може живјети или постојати, без те силе Духа Светога. Записао је исти пророк да, када је Бог створио човјека, узео је прах земаљски и обликовао људско биће и додаје пророк: ,,Задахнуо је дахом живота.” Тако је био од праха земаљског, али је она сила унутарња човјекова, оно што чини човјека човјеком, и што и праху даје живот и чини га чудесним, јесте тај дах и то задахнуће, оно што ми називамо духом или душом у човјеку. И човјек испуњен силом Божијом и свеукупна Божија творевина испуњена силом Божијом, на тој сили Божијој почива све и њоме живи све што постоји. Међутим, та велика света и тајна и сва догађања којима Бог јавља Себе и којима потврђује овај свијет, да се не поколеба, све те тајне догађања сабрале су се у оној великој и светој тајни која је нас сабрала данас у овај свети храм и то овај преосвећен свети храм. Чуло смо из Дјела апостолских како се догодило, када се напунило педесет дана послије Христовог Васкрсења, да се у виду великог вјетра појавио Дух Свети на Гори сионској и како је у виду огњених језика Дух Свети сишао по обећању Христовом на сваког појединачно од оних који су били ту сабрани. И они, испуњени Духом Светим, проговорили језицима свих оних који су били сабрани у велики празник Јерусалимског храма, у Јерусалиму, језиком Мићана, Сијанаца, језиком из Египта и других крајева, па су се сви дивили откуда то да ти прости галилејски рибари знају без да су учили језике, без школа и универзитета, да су проговорили њиховим језицима. Сила Духа Светога, која их је посветила, она им је дала ту снагу да говоре различитим језицима и та сила Духа Светога која се разгорела у њиховим срцима, покренула их је и они су кренули по заповјести Христовој, да обилазе читави свијет и да проповједају Христа Господа распетога и васкрслога, да буду свједоци Његовог Васкрсења и свједоци да се испунило Његово обећање да их неће оставити саме када се вазнесе на небеса, него да ће им послати Духа Утјешитеља, који ће их увести у сваку истину, као што се догодило на овај дан, на свети Духовдан. Био сам, негдје 2000. године, у светом граду Јерусалиму за овај празник, када је сва Црква васељенска прослављала двијехиљадегодишњицу Рођења Христовог, двијехиљадегодишњицу Цркве Божије и њеног постојања. Били смо и служили вечерње на Гори сионској, на оном мјесту гдје су били сабрани ученици Христови, педесет дана послије Његовог Васкрсења. Тако нам то описују Дјела апостолска. Рекли су ми прије тога, али сам се и сам увјерио, да сваке године на овај дан, када се служи вечерње, онда, као што је вјетар дувао прије појаве Духа Светога на Педесетницу, сваке године исто тако дуне вјетар и данас као да видим маслине на васиони. Дувао је вјетар, а ми смо читали и пјевали о овом светом празнику, о овом светом догађају силаска Духа Светога на свете апостоле. Кажем овај догађај, он је завршетак и пуноћа свих догађаја од настанка свијета. Он је пуноћа и подстрек јављања. Бог се јављао на разне начине. Јавља се Бог и преко Своје творевине, преко догађаја историјских, јавља се преко великих Божијих људи, изабраника, преко пророка и открива Своју тајну постепено. Па каже један од Светих отаца Цркве Божиje да историја свијета и човјека, да она личи на три велика земљотреса. Први земљотрес је откривење и јављање Бога, Творца неба и земље, оно што нам је јавио Стари завјет и старозавјетни пророци. Јављање Бога Оца и наговјештај велике и свете тајне Бога Сина, Сина Божијега – Нови завјет од Христовог рођења је други велики земљотрес. Он нам открива другу тајну, односно исту ту тајну, али кроз њену пуноћу јавља нам Сина Божијег јединородног од Оца рођеног прије свих вијекова, кроз кога је све постало што постало. И јављање пуноће свете тајне и јављање Духа Светога и Утјешитеља, који ће јавити и открити сву истину о великој божанској тајни, сву истину о свијету у коме живимо и коначни смисао свега постојећег. Управо тај догађај ми прослављамо, прослављајући Духове, прослављајући јављање пуноће Свете Тројице, прослављајући овај Тројични дан у овај свети дан посвећен Светој Тројици. Дакле, овај дан открива нам се у пунини, велика и света тајна божанског бића. Отац, Син и Дух Свети, велика и света тајна божанске љубави, Бога као љубави, света тајна која прожима сву творевину, људско биће, која открива наш пут, пут Господњи којим треба да ходимо и открива нам оно ради чега постојимо овдје на земљи, открива тајну царства Оца, и Сина и Духа Светога, царства небескога ради кога се и рађамо на земљи, ради ког је Бог и створио земљу и небо. Царства небеског које је пуноћа свих збивања и свих историјских и људских догађања. Зато, ми се данас радујемо том светом догађају, радујемо се том јављању живога Бога, ми који се крштавамо у име Оца, и Сина и Духа Светога, као што су на Гори сионској апостоли примили сваки појединачно онај пламен Духа Светога, који је сишао на њихове главе, сада се то наставља кроз сву историју до данас и до нас, а сваки од нас, крштавајући се у име Оца, и Сина и Духа Светога, сваки од нас прима печат дара Духа Светога, свету тајну миропомазања Духом Светим. Исту тајну коју сваки од нас појединачно прима, њу су примили свети апостоли на Гори сионској. Свето Миропомазање је свети печат Духа Светога и огањ који се усељује у нас и који нас чини духовесним и богоносним, чини нас истинским носиоцима велике и свете тајне Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега и, кроз ту тајну носиоцима и свједоцима свих оних других тајни и догађања кроз историју, до данас и до краја свијета и вијека. Господ, у последњи дан овога празника, каже нам Свето јеванђеље, повика гласно: ,,Ко приступи мени, даћу му изворе воде живе, воде која протиче у живот вјечни.” Управо та вода је она вода коју ми примамо постајући хришћани, живећи по заповјестима Божијим, примајући печат дара Духа Светога, носећи ту велику и свету истину о Богу, о човјеку, о свијету, о себи и постајући свједоци те велике божанске истине. Зато радујмо се што нас је Бог изабрао, између свих земаљских народа, да будемо народ Божији, да будемо запечаћени тим светим печатом Духа Светога животворнога, који нас уздиже, који нас васкрсава, који нас обнавља, који нас уједињује са самим Богом и у исто вријеме нас уједињује, јединством неразоривим, са свима онима који су у Богу живјели и били испуњени Духом Његовим кроз историју и до данас и што нас сједињује једни са другима јединством неразоривим. То јесте Црква Божија која је утемељена у својој новини управо на онај свети храм, када се обновила тајна Свете Тројице и када је на тој тајни саграђена Црква Божија и њоме испуњена и њоме се испуњава из дана у дан, из стољећа у стољеће и тако ће то бити до краја свијета и вијека. Ваши преци и наши преци нијесу дакле, случајно, подигли овај храм, на овом узвишеном мјесту, Светој Тројици, Оцу, и Сину и Духу Светоме. Сви храмови земаљски, они се обједињују и уграђују у ове и овакве храмове посвећене Пресветој Тројици, као што се и сва догађања и све личности свих светих Божијих људи који су Богу служили уграђују у богочовјечанско тијело, у Цркву Христову. Сви земаљски храмови посвећени светим Божијим људима, Пресветој Богородици, живим догађањима, сви они врхуне на овом и оваквом храму посвећеном Пресветој Тројици, јер све извире из Пресвете Тројице, Оца, и Сина и Духа Светога, све стреми Пресветој Тројици. Све се напаја том водом живота, која отиче у живот вјечни, која јесте Дух Свети. Све стреми томе и стремило је и стремиће до краја свијета и вијека. Зато Господ нека благослови оне који су саградили овај храм, надахнути Духом Божијим да га посвете Пресветој Тројици. Бог да благослови све они који су у овом храму служили Пресветој Тројици и њима се једино клањали откад је овај храм саграђен, који су се у овом храму крштавали, вјенчавали и опојавали кроз овај храм улазили кроз врата смрти у вјечни живот. Бог да благослови све оне међу вама који су на било који начин допринијели да се обнови овај свети храм и да заблиста својом првобитном љепотом, подигнут у славу имена Божијег, подигнут у славу Пресвете Тројице, Бога нашег, ради нашега просвећења и освећења свјетлошћу Христовог лица вјечном и непролазном свјетлошћу. Клањамо се Оцу, и Сину и Духу Светоме, Богу нашем и да Му се клањамо и поклањамо у све дане нашега живота и у вијекове вијекова. Амин. https://mitropolija.com/2022/06/07/radujmo-se-sto-nas-je-bog-izabrao-da-budemo-narod-boziji-zapecaceni-pecatom-duha-svetoga/
  7. Митрополит бориспољски и броварски г. Антоније (Паканич), управитељ администрације и организације Украјинске православне цркве Московске патријаршије, обратио се пастви: “Током било ког од најдраматичнијих, најстрашнијих догађаја, морамо пре свега да се сетимо да смо хришћани. И мисао о Господу мора да претходи свим другим нашим мислима. Главно оружје хришћанина је молитва. И што је ситуација очајнија, молитва мора бити јача. Сада Црква остаје са својим народом и моли се за мир. Молитва за људе, молитва за мир је оно што је сада најважније. Понављам оно што проповедамо у последње време: помозите слабима, уплашеним, беспомоћнима. Уједините се у молитви за наш народ.” Извор: Рravlife.org
  8. Светосавска беседа катихете Бранислава Илића "Свети Сава - светитељ који је охристовио народ", изговорена о Савиндану 2022. лета Господњег. Високопречасни и пречасни оци, уважена директорка овог храма науке, поштоване колеге наставници и учитељи, драга браћо и сестре, драги ученици, благословена децо Светога Саве. Један од највећих учитеља и светих oтаца Цркве Христове из векова када је она још увек била јединствена и неподељена, Свети Августин, износећи искуство васељенског (универзалног) хришћанства, рекао је и записао следеће, за све нас веома подстицајне речи: Језик није ни у ком случају довољан да би се говорило о Богу. Човек, ипак, жели да изрази своје усхићење, своје одушевљење. Зато му не преостаје ништа друго до да пева. Певати Богу препорука је самог Светог писма, како Старог, тако и Новог завета. Псалмопојац Давид позива народ који је припремио пут за долазак Исуса Христа, да пева, речима: „Појте, Богу нашем, појте, појте Цару нашем, појте!“ (Пс 46, 6) и додаје: „Хвалите Бога и певајте му уз глас трубни, уз псалтир, гусле, бубњеве, жице и све инструменте“ (Пс 150), не заборављајући најузвишенији, глас људски: „Покликни Богу сва земљо, запевајте људи, славу имену његовом“. Остајући веран библијским поукама и истинама, највећи рођени у нашем роду, Свети кога данас прослављамо, пренео је своме потомству аутентичну поруку апостола Павла: „Обуците се у љубав, свезу савршенства, разговарајте међусобно у псалмима и славопојима и песмама духовним, у благодати певајући Господу у срцима својим“ (уп. Кол 3, 16). Овоме нас је учио наш први архиепископ. Наш род са поносом истиче да има светитеља који се до те мере уподобио Христу да је народ Божији још за живота Савина у њему препознао свога Оца. Свa дубинa, вeличинa и сjaj нaшeг нaрoдa мoжe сe изрaзити крoз личнoст свeтoг чoвeкa, духoвнoг заштитника и молитвеника свих Србa – Свeтoг Сaву o кoмe зaтo и пeвaмo дa je нaстaвник, првoпрeстoлник и учитeљ путa кojи вoди у живoт. У њeму су сaбрaни кaрaктeри - принцa и мoнaхa, прaвникa и прoсвeтитeљa, књижeвникa и рaдникa, пaстирa и прeдвoдникa, нeимaрa и видaрa, чудoтвoрцa, утeшитeљa и држaвникa, a изнaд свeгa свeтитeљa Божијег. Диван је Бог у светима својим, а данас је најдивнији у личности Светога Саве, светитеља који нас сабира, молитвеника који је наш мост ка Господу, и вечног пастира и учитеља који нас учи вечној науци Божијој. Oн је издејствовао аутокефалност Српској Цркви и као њен први Архиепископ организовао њен духовни живот у једанаест епархија, са многобројним манастирима и протопопијатима. Он је преусмерио развој српске сакралне архитектуре изградњом храма Спасовог у Жичи и отворио нове хоризонте српског живописа сликарским програмима Студенице и Жиче. Он је отац српске књижевности као писац Житија Светог Симеона и аутор писама и беседа. Он је утемељио српско црквено право како типицима за Карејску испосницу и манастире Хиландар и Студеницу тако и чувеним Законоправилом (Номоканоном) и хрисовуљама које је са оцем и братом писао. Он је обављао важне државне и дипломатске мисије са Бугарима и Угрима, неговао добре односе са источним патријаршијама, одржавао деликатне црквено-политичке односе са Римом и био пионир међурелигијског дијалога са исламом. Он је подигао или као други ктитор обновио и великодушно даривао манастире Хиландар, Ватопед, Ивирон, Велику Лавру, Каракал, Ксиропотам и Филотеј на Светој Гори, Жичу, Милешеву и студеничке испоснице у Србији, манастире и цркве у Јерусалиму, Витлејему, Александрији и Солуну, као и у Риму и Барију. Он је поставио темеље српске медицине оснивањем болницâ у Хиландару и Студеници. Он је неуморно радио на просвећивању свог народа светлошћу јеванђелске истине. Он је код Срба неуморно развијао љубав према богослужењу, показавши им, својим примером, обједињен молитвени подвиг заједничке и појединачне молитве, као и љубав према богослужбеним традицијама преднемањићке Србије, Свете Горе, Цариграда и Јерусалима. Нajвaжниja кaрaктeристикa дeлa Свeтoгa Сaвe jeстe oхристoвљeњe српскoг нaрoдa, a нe ствaрaњe идeoлoгиje. Кaд гoд гoвoримo o Свeтoсaвљу, драга децо, морамо да сe чувамо дa нe oдвajaмo Свeтoг Сaву oд Христa. Jeр aкo Свeтoг Сaву oдвojимo oд Христa или Христa зaмeнимo Свeтим Сaвoм, oндa ту вишe нeмa Свeтoг Сaвe кao Свeтитeљa и Христoвoг чoвeкa. Сaмo aкo крoз Христa приступaмo Свeтoм Сaви, мoћи ћeмo дa рaзумeмo њeгoв мoнaшки зaвeт, рaд нa стицaњу aутoкeфaлиje Црквe и прoсвeтитeљску мисиjу нa пoљу oписмeњaвaњa и вaспитнo-oбрaзoвaнoг рaдa. На крају овог скромног, али искреног и срдачног слова о светом Сави као сведоку љубави Божје, узносим молитве Троједином Богу љубави, да наставнике и учитеље сачува у мудрости и одговорности, да труд ове дивне и неуморне деце награди сваким успехом и напретком, а све нас овде сабране, да сачува у љубави својој и овом празничном расположењу којим нас је благословио Он – једини вечни и непролазни Учитељ наш, и Његов угодник Свети Сава. Амин. катихета Бранислав Илић о Савиндану, 2022. лета Господњег * * * Савинданска прослава у Основној школи „Михајло Пупинˮ Литургијска прослава Савиндана у Светосимеоновском храму у новосадском насељу Ветерник
  9. На програму Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, поводом упокојења Епископа западноевропског Луке (Ковачевића), уприличена је емисија у спомен на овог знаменитог јерарха Српске Православне Цркве. Са гледаоцима једине црквене телевизије у нашој помесној Цркви, своја сећања о новопрестављеном Епископу Луки поделио је архимандрит Данило (Љуботина). Разговор је водила теолог Миланка Тешовић, новинар Телевизије Храм. Повезане вести: Патријарх Порфирије поводом упокојења епископа Луке: Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову Упокојио се у Господу Епископ западноевропски Лука (1950-2021) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије торжествено је 22. октобра 2021. године, дочекан у придворном храму Свете Тројице у Бањалуци. Свјатјејшег Патријарха, у чијој је пратњи Преосвећени Епископ марчански г. Сава (Бундало), дочекали су Преосвећени Епископ бањалучки г. Јефрем, председница Републике Српске г-ђа Жељка Цвијановић, председник Народне скупштине Републике Српске г. Недељко Чубриловић, српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик, представници јавног живота Републике Српске и Бањалуке и многобројни верујући народ. После одслужене доксологије и поздравног слова домаћина, Епископа бањалучког г. Јефрема, Његова Светост је произнео надахнуто слово у коме је истакао да је народ ових крајева најбољи могући доказ "да Бог није оставио свој верни народ". Обраћајући се Епископу Јефрему и свима сабранима, Патријарх Порфирије је исказао своју радост због свог доласка у Бања Луку и „ову благословену земљу која је благословена пре свега вековним молитвама и сузама и крстом и страдањем православних Срба на овим просторима“. Његова Светост је додао да као и увек долази у свој дом код своје браће, „код оних са којима сам једно у вери, једно у Господу нашем Исусу Христу, из Којег свако друго јединство које се гради и које происходи, јесте и јединство које је нераскидиво, јединство које има свој почетак овде, у историји, али које се продужује у сву вечност“. И овога пута Патријарх Порфирије је дошао да се пре свега у љубави сусретне са њима, али и да се утеши вером њиховом. „Јер ако је овде ишта живо, ако овде ишта буја и расте и даје истинске и праве плодове - то јесте Црква Христова“ рекао је Патријарх Порфирије, који је напоменуо да је очигледно шта се све само за неколико деценија десило на овим просторима. „Онда када је изгледало да је Црква Христова не само скрајнута из живота људи који живе на овим просторима, него да заправо јесте потпуно укинута и да нема шансе и могућности да се икада појави на сцену, онда када је то тако изгледало – одједанпут, сила и љубав Божија се пројавила на овим просторима“. „Зато, браћо и сестре, на вама, вашим животима, вашом вером, Господ је показао да је Он Бог љубави и да је Он Бог који чини чуда, али чуда чини баш тамо где се изгубила свака нада да има Господа, али се није изгубила вера у Њега“ напоменуо је Свјатјејши и наставио: „То што се овде на овим просторима, у Републици Српској и шире, десило чудо да се вера из пепела пробудила и не само пробудила, него показала да је Господ жив у овом народу, јесте да је Црква Христова на овим просторима нешто што никада није престало да има своју снагу, да има своје плодове, да јесте пут и јесте начин да се Бог покаже живим“. „Зато и ми данас смо дошли да се вашом вером утешимо, али исто тако, да том и таквом вером потврдимо и покажемо, да је Црква тело Христово, тело које сачињавамо сви ми који смо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа. И да сваки човек јесте непоновљив, да сваки човек има свој посебан дар и печат, али да је свако добио дар по својој мери. Не да би промовисао и афирмисао искљуиво само себе". „У Цркви Христовој ништа није дато да буде само појединачно, да одваја и издваја било кога, макар и најмудријег и најпаметнијег и најспособнијег из тела које се зове Црква“, нагласио је Патријарх српски. „Дарови су дати баш због тога да би кроз своје посебности и различитости могли да ступе у храмонију јединства, могли да изграђују јединство. Да не послуже да бисмо ми себе промовисали на штету тог јединства. Тако је било и у Старом завету, тако је било и у Новом завету. У апостолска времена и од апостолских времена до данас, то је истина на којој почива Црква“. „Да бисмо градили и изграђивали јединство у Христу, потребно је ставити понекад по страни и оно што можда мислимо да је понекад боље од онога што други каже. Потребно је пројавити и показати смирење, како бисмо сви заједно могли ићи даље, пре свега у добру и у врлини. Пре свега у спознаји својих дарова и својих талената зашто су нам дати. У спознаји себе - како бисмо онда могли да будемо заиста пример за углед, да будемо добри и да будемо корисни и другима“. Подсетивши на речи Апостола Павла који је позивао да будемо утврђени у једној мисли и у једноме разуму, да кад год је потребно да се пројави и покаже смирење, ако то служи изграђивању јединства и тела Христовог, Патријарх Порфирије је наставио: „Ако смо једно у врлини и вери и ако су нам правила Јеванђеља и речи Христове закон по којем живимо, онда нема шансе да је могуће да и кроз супротне ставове, кроз мишљења, кроз различите идеје, можемо бити заувек поларизовани. Него, управо различитост, сагледавање сваке идеје, сваке теме, па и сваког проблема, са различитих тачака гледања, може допринети јединственом и најспасоноснијем решењу и за свакога од нас, али пре свега за заједницу, за оно што се зове Црква, а онда и за оно што из јединства вере извире као јединство народа“ поучио је Патријарх српски. „Није могуће успоставити било коју врсту напретка, било коју врсту међусобног разумевања, па самим тим ни градити кроз веру и јединство цркве и јединство народа, ако нема молитве“ рекао је Патријарх Порфирије у наставку. „Да нам Бог да разума просвећеног вером и љубављу Христовом. Без молитве, није могуће ни један педаљ себи додати, а камоли решавати суштинске проблеме смисла свога постојања, али и смисла и путева постојања заједнице“ нагласио је Његова Светост подсетивши на позив Христов и светих Апостола - „молите се непрестано“. Патријарх Порфирије је у наставку беседе подсетио да смо мудрост, знања, вештине и способности добили од Бога као дар, да употребимо на добро Цркве Христове и народа свога. „Међутим , ако не дајемо простора Богу и Његовој благодати, ако мислимо да све од нас зависи, да све можемо, да можемо без саветовања са браћом, али пре тога без молитве као темеља нашега постојања и отварања простора благодати Божије да она дејствује са нама и да ми дејствујемо у њој, а када год је то потребно да благодат Божија онда дејствује уместо нас - ако не осећамо потребу за Божијом помоћу, онда смо унапред потписали себи неуспех. Зато је важно да свака наша мисао, сваки наш покрет, све што чинимо - започиње молитвом и поверењем у Бога да нас Он није оставио“ рекао је Патријарх Порфирије и нагласио: „Ви сте најбољи могући доказ, народ ових крајева јесте доказ, да Бог није оставио свој верни народ“. Подсетивши да се данас после бројних разарања и пустоши готово свуда види храм Божији и чују звона која позивају на молитву, а да су бројне светиње којима се није знало место постојања обновљене и постоје „као жива места молитве“, Патријарх Порфирије је истакао: „Ви сте браћо и сестре дакле најбољи могући доказ, себи али и другима да Бог не оставља свој верни народ. Он зна наше путеве, Он понекад шаље искушења. Најчешће их шаље онда када ми хоћемо по својој вољи“ указао је Патријарх српски појаснивши да тешкоће настају онда „када постоји раскорак између онога што Бог за нас хоће и онога што бисмо ми хтели“, јер „немамо смирења и не молимо се Богу да нам Он открије Своју вољу“. „Кад год прихватимо вољу Божију, не само да имамо мир у души, него онда заиста идемо напред и растемо у сваком добру, растемо у Христу али и у свакој благодети од овога света. Па и кад не разумемо зашто нам се нешто дешава, негде у дубини својих душа знамо да то што јесте, јесте од Бога и зато смо Му благодарни. И да је то пут, или можда кривина, која ће извести опет на прави пут“, рекао је Патријарх Порфирије. „вером православном и молитвом господу нашем Исусу Христу, да се окупљамо увек у храму божијем, у Цркви Христовој, да ту доводимо и васпитавамо своју децу. Неће бити много труда потребно да се бринемо о својој деци, о будућности свога потомства и свога народа, ако смо успели да посведочимо јеванђељску веру и јеванђељске вредности својој деци, јер смо им дали котву из које онда све остало може да се гради. Дали смо им компас уз помоћ којег ће и кад им иде све од руке, бити смирени и скромни, неће се преузносити и упадати у самољубље и гордост који су корен свакога греха и сваке странпутице. А и кад им не иде све од руке - неће падати у малодушност, него ће знати да је Господ живи са нама и међу нама“, нагласио је Патријарх Порфирије. Још једном изразивши радост због доласка у преностицу Републике Српске, Патријарх Порфирије је рекао да се моли Господу „да да истинске и праве вере православне из које ће се развијати истински, православни хришћански живот, који ће онда и вас и све нас водити познању Бога, а из тог познања, водиће познању самога себе“ и наставио: „Из познања Бога знаћемо ко смо и као појединци али и као народ, а из тог познања себе и поштовања себе, љубави према својим даровима и својим талентима уз помоћ којих ми постајемо зрео народ и способни да развијајући плодове својих талената будемо препознатљиви за друге и обогаћујемо и друге“, рекао је Патријарх Порфирије и закључио: „Кроз ту спознају себе и своје дарове, развијање својих дарова, будући зрели, моћи ћемо са истим поштовањем да сусрећемо друге и другачије, ма ко били, ма које вере били, ма ком народу припадали. Моћи ћемо да их препознајемо као такође од Бога створене и нама дате суседе, да кроз јединство наше успостављамо јединство и са другима и тако све до осећања свечовечанског и свељудског јединства које је могуће остварити искључиво и само у једноме Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу, Кога ми славимо овде у светом храму Божијем, али славимо Га и тако - што где год да се нађемо, знамо да све увек почиње од Њега, да се Њему враћа, да из храма излази и свете Литургије и молитве и да се том храму опет враћа. Где је дакле један у Тројици Господ и Спаситељ наш Исус Христос, слављен заједно са Својим Оцем и Духом Светим, сада и увек и у векове векова, амин“. Извор: Телевизија Храм / Радио Слово љубве
  11. "Црква је пре свега Црква, а то значи заједница. Индивидуална, самостална побожност је и те како важна и потребна, али она мора бити укључена у побожност заједнице. Лична побожност мора, како су говорили васељенски сабори, бити у сагласју са свима светима. То што је Црква сабор, еклисија, значи да је првенствено заједница. Већ и име открива да је вера намењена свим људима који треба да су повезани са Христом Богочовеком", поручио је Патријарх Порфирије на инстаграму и додао: "То ни на који начин не укида личне таленте, појединачне дарове и људску слободу и права. У данашњем глобалном свету нема потребе да се вера ажурира или апдејтује, већ је потребно да се вера открије у свом аутентичном, изворном значењу и смислу. Стога, ми не треба да ауторитете у Цркви доживљавамо као власнике вере и као власнике наших живота. Црква је организам у којој свако има своје место. Свештеници и епископи постоје да би у име народа приносили жртву, али у име народа, у име заједнице, не у своје лично име. Епископи и свештеници не постоје без народа. Али, исто тако и народу је потребан свештеник. Народ није Црква без свештеника. На крају крајева, сваки човек је на неки начин свештеник зато што своје место на којем живи треба да учини светим, да то учини својим животом, својом врлином. У том смислу изворна црквена вера је увек модерна, увек савремена, само је ствар у томе да је ми не сведочимо увек на прави начин", поручио је на инстаграму Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Извор: Инстаграм налог Патријарха Порфирија
  12. Црква од најстаријих времена прославља Пресвету Богородицу, ону благословену Дјеву Марију која се удостојила да роди Спаситеља света Господа нашег Исуса Христа, ону која је заштитница и покровитељка васцелог рода човечјег. Празником Покрова Пресвете Богородице прослављамо духовно покровитељство, посредовање и заступништво пред Богом, које добијамо услед великог милосрђа и љубави Пресвете Богородице. Према већ устаљеној пракси, верни народ из Ветерника предвођен настојатељем Светосимеоновског храма протопрезвитером Предрагом Билићем, похитао је да са љубављу, као и претходних година, својим поклоничким путовањем прослави и молитвено узвелича Пресвету Богородицу у светињи посвећеној празнику њеног молитвеног покрова (омофора) којим нас молитвено закриљује и чува. Понављајући на уснама и у срцу стих: „Радуј се, Радости наша, заклони нас од свакога зла чесним Својим омофоромˮ, поклоници из Ветерника су узели молитвено учешће у прослави престоног празника свештене обитељи манастира Покрова Пресвете Богородице у Ђунису, у Епархији нишкој. У навечерје празника Покрова Пресвете Богородице молитвено су присуствовали на празничном бденију и покровском акатисту, који је на платоу испред Саборног манастирског храма, благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, служио Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, викар Епископа бачког, уз саслужење великог броја свештенства из више Епархија наше помесне Цркве. На сâм дан празника Покрова Пресвете Богородице, у освит новог дана старешина ветерничке светиње са верним народом узео је молитвено учешће на Јутарњем богослужењу и светој Литургији у свештеној обитељи манастира Покрова Пресвете Богородице у Лешју, у Епархији крушевачкој. Укрепљени молитвама и благословима двеју Светопрокровских светиња, наставили су пут ка манастиру Преподобне мати Параскеве у Извору надомак Параћина, у Епархији браничевској. Поклоничко путовање крунисано је посетом београдских светиња, Светоуспенске свештене обитељи у Раковици где су се поклонили гробу блаженопочившег патријарха Павла, као и Саборног спомен-храма Светога Саве на Врачару, поклонивши се месту погреба блаженопочившег патријарха српског Иринеја, од чијег блаженог престављења се ускоро навршава годину дана. Приредио катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  13. Интервју Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија за Светигору; разговор је водио главни и одговорни уредник протојереј Никола Пејовић, 4. септембар 2021. љета Господњег Уважени гледоци и слушаоци, помаже Бог! Имамо велику радост да је са нама ових дана Његова светост Патријарх српски г. Порфирије. Ваша светости, помаже Бог, добро дошли и благословите. Бог вам помогао! Бог све нас да благослови молитвама свих светих са црногорских простора којих није мали број од оснивања ове епархије, дакле од времена Светог Саве. Све да нас Господ Бог благослови молитвама светих својих. Ви сте овде били чест гост у претходних 20 година, нити је Црна Гора вама непознаница нити сте Ви странац Црној Гори, али нам данас доносите патријарашке благослове. Изабрани сте и за наследника Светога оца Саве чији отац је управо одавде, из Подгорице, а ваши свети претходници посјећивали су Црну Гору и доносили благослов и учествовали у свим нашим духовним радостима које смо овдје имали. Само да подсјетим да је Ваш претходник светопочивши патријарх Иринеј за десет година своје патријарашке службе чак 15 пута посјетио Црну Гору и то је за нас заиста увијек била радост и позив за још чвршће заједништво у љубави Христовој. Шта за Вас као Патријарха српског значи ова посјета? Као и за све моје претходнике, велики је благослов да дођемо у Црну Гору, њене светиње, да се Богу молимо у тим светињама, радост је да се сретнемо са лепотом Црне Горе, која је толико шаролика, има и брда и планина и тврдог камена, али има и дивних бистрих река, долина и море. Дакле, све оно што је Бог створио као простор у којем човек има могућност да кроз природу, кроз творевину Божју, препозна свога Творца, Црна Гора у себи носи. Али пре свега, и изнад свега, и то не само сада него одувек, од најранијих времена кад бих долазио у Црну Гору, највећу радост ми је пружао сусрет са дивним људима који живе овде у Црној Гори, пре свега са хришћанима православнима, али и са другим људима, независно од тога да ли су верници или не, па чак и независно од тога да ли себе дефинишу као припаднике овога или онога народа. У сваком случају душа човека са ових простора јесте душа која носи у себи дубоку тајну, у најмању руку чежње за смислом, за лепотом живота, за пуноћом. Ми који верујемо у Христа знамо да све то постоји у Христу и у том смислу сусрећући се са људима из Црне Горе увек препознајемо живога Бога у њима, који или чије семе сигурно ће пре или касније заблистати. И на крају крајева, и вечерашњи мој доживљај некако ми јасно и чврсто и снажно управо то и сведочи – да је народ Црне Горе Христов народ и да је то народ Цркве Христове и оно што, ево додаћу, чини ми се да је била и мисија блаженопочившега митрополита Амфилохија, а њу наставља и садашњи нови Митрополит, то је да у Христу сви можемо бити једно и да смо позвани да будемо браћа. Уколико ја на пример Вас не осећам као свога брата, а издајем се или мислим да сам Христов ученик, онда са мном нешто није у реду или обрнуто, ако Ви мене не доживљавате као свога брата у Христу, а ја без обзира на можда и неспоразуме и различитости, Вас видим као свога брата у Христу, ја сам добитник, а ви заправо губите. Губимо у суштини и један и други јер би много боље било да у заједници, па нека буде и тих различитости, имамо Христа не само као спону него као и свој контекст, као оквир унутар којега јесмо, постојимо и крећемо се. Дакле, за мене је долазак у Црну Гору пре свега велики благослов и дар од Бога јер могу да сретам људе из Црне Горе и Србе, и Црногорце, и муслимане, и Хрвате, и Јевреје и многе друге, и да у тој различитости заправо видим присуство благослова Божјег на овој светој земљи. Ако је која Епископија наше помјесне Цркве свједочила распеће и васкрсење Христово, то је била ова Светосавска, Зетска и потоња Црногорско-приморска. Поменули сте вечерас у бесједи духовну пустош на коју је наишао митрополит Амфилохије и 30 година његовог епископског сијања по тој њиви која је увијек, како је он то сам говорио, била само запретена оним тајнама безбожништва које су се овдје нагомилале деценијама. Како ви видите ту улогу блаженопочившег Митрополита у цјелокупној обнови духовног живота у Црној Гори? Митрополит Амфилохије јесто један од апостола наших времена заједно са неколико других великих отаца наше Цркве, пре свега његове духовне браће, међу којима је блаженопочивши Владика херцеговачки Атанасије, Владика бачки Иринеј. То су деца Светога Јустина и духа Светога владике Николаја. И као што је, не само у Црној Гори него и пре доласка у Црну Гору, успео да сведочећи живога распетог и васкрслог Христа, буди веру у многим људима, пре свега у Београду, али и где год би ходио и где год се налазио. А онда када је дошао у Црну Гору, као изданак ове земље, ових простора светих, познавајући душу овога човека, а исто време и распећа кроз које је пролазио овдашњи човек у не тако давној прошлости, он је читавог себе распео са овим народом, уградио се у биће овога народа, али не на, ако смем да кажем, биолошкој основи него на камену темељцу који се зове Христос. И зато је из тог камена темељца, из тог семена вере, коју је посејао блаженопочивши Митрополит на ове просторе, никло духовно дрво са безбројним плодовима. Ми добро знамо колико је свештеника било после Другог светског рата и до доласка митрополита Амфилохија овде, колико је монаха било, колико живих манастира је било, колико храмова. Знамо колико је тога порушено, колико је свештеника побијено, да је изгледало на сваки начин да ће овде једанпут засвагда вера бити искорењена. Напротив, десило се нешто сасвим супротно и то се види у овом народу. Плодови, који су резултат Митрополитовог деловања, његове молитве пре свега, јесу овај живи народ, манастири препуни монаха, мноштво свештеника, обновљени храмови. Овај храм овде у Подгорици – храм Васкрсења Христовога, једном речју, као да симболише све оно што је Митрополит чинио, а то је заправо васкрсење самога Господа, који је овде био распет, делом и подвигом и молитвама покојног митрополита Амфилохија. Дакле, тешко да би неко могао да каже да је реч о истој земљи, да је био пре 40 година овде и да је дошао данас. Сасвим сигурно у духовном смислу те речи, не би успео да препозна ту земљу, а немојте ми замерити ако ћу рећи, да то не буде на гордост хришћанима овде у Црној Гори, имам утисак да је вера, ако уопште можемо веру поредити код једних и код других, у овом тренутку у овом народу живља, снажнија него у неким другим просторима, не само на којима живи наш народ него уопште када говоримо о просторима не само православних него и читавог хришћанства. Овде је вера жива и делатна, и тај точак се, према мом мишљењу, не може вратити уназад. Он може само да осваја срца нова, и нова срца нових људи, и у том смислу напросто сигуран сам, да ће Црна Гора у временима које нам предстоје, бити духовно снажна, јака и у потпуности духовно обновљена. Вечерас сте нам открили Ваше дугогодишње познанство и пријатељство са новоизабраним митрополитом Јоаникијем, шта Вас је натјерало, да тако кажемо, да га предложите за наследника митрополита Амфилохија? Пре свега да кажем да поред владике Фотија са којим сам ишао у основну школу, заједно смо одрасли, касније кроз средњу школу па на факултет, митрополит Јоаникије је међу епископима човек кога најраније и најдуже познајем. Наиме, још док смо били студенти, он је студирао философију, ја сам студирао археологију на Философском факултету у Београду, обојица смо становали у Студентском граду. Ја сам био у соби број 41, сећам се у Првом блоку, у којој је заједно са мном становао и сада отац Драган Станишић, који је такође студирао философију. Тако да се једна група младића из Црне Горе окупљала и код нас у соби, али смо били и у другим собама. За разлику од неких других, који су дошавши у Београд видели прилику да иду по великом граду на разне забаве, ми смо се окупљали и, да кажем сада са ове дистанце гледано, доста наивно размишљали, разговарали о Богу, али у ствари имали искрено потребу за смислом постојања, искрену потребу заправо за свим оним што носи у себи Господ наш Исус Христос. И онда некако спонтано почели смо да пратимо предавања на Богословском факултету и ту смо срели поменуте оце, ја лично сећам се да сам после једног предавања митрополита Амфилохија осетио дубоку потребу да упишем Теолошки факултет или боље рећи спознају, да је мој пут у ствари тај пут, а не пут којим сам ишао до тада. Дакле, познавао сам митрополита Јоаникија из тих времена и већ тада сам упознао човека на којег сам у потпуности могао да се ослоним, човека крајње честитог и поштеног. И наравно после кроз студије на Теолошком факултету, кроз живот у Цркви још боље смо се у Христу упознали. И зашто и како он као Митрополит?! Па напросто, он је био као од Бога дат за то место и за мене није постојала никаква дилема ко је тај који треба да наследи на трону Светог Петра Цетињског блаженопочившег митрополита Амфилохија. То је за мене био митрополит Јоаникије и он је једногласно акламацијом на мој предлог изабран, али да га нисам ја предложио неко би га други сигурно предложио и он би опет био акламацијом, једногласном одлуком Сабора за то место прихваћен. Сигурно да му неће бити лако и ови дани то свjедоче, често нас оптужују као Српску Цркву, нарочито овдје једним дијелом у Црној Гори, да смо ми пропагатори и они који на неки начин спроводе једну идеолошко-политичку, можемо слободно рећи, и националистички политику. Како Ви одговарате на те оптужбе и која је заправо политика Цркве? Одговарати таквим људима мислим да је депласирано и да је то промашај, зато што ти људи добро знају да то није истина, да наша Црква, Црква Христова, Православна Црква, па и Српска Православна Црква и овде и другде, јесте Црква која се не бави никаквим политикама. По себи Црква не може бити ни страначка, ни неко ко подржава једну опцију против друге. Црква је саборна, она је организам који не само да има места за све него је по својој природи организам који грли сваког човека, и нарочито онога који има нешто против ње. Дакле, немамо ми ту шта да одговоримо, ми знамо да то није истина. Овде је конкретно реч о замени теза и ја наравно не бих могао да кажем са које стране дувају ти ветрови који имају потребу за поларизацијама, за сукобима, да би онда остваривали своје интересе. Али, у сваком случају ту постоје, према мом мишљењу, различити фактори, и домаћи и страни, који у Цркви виде непријатеља за систем вредности по којима живи модерни човек који је изван Бога и против Бога. Тај систем вредности, који нам намеће овај модерни свет, он не може да поднесе, не може да изнесе, да истрпи јеванђелски систем вредности. Сам Господ је рекао: Па пре вас су мене омрзли, да мене воле и вас би волели или обрнуто. Значи Христос као истина, као критеријум, као параметар на којем се ми темељимо и у коме се ми огледамо истовремено је и критика извитоперена у систему вредности по којем живи модерни, либерални, са отвореним тржиштем, свет. Погледајте само шта се дешава, не само овде код нас него свугде у свету, где неко сеје најстрашније зло, спреман да жртвује не само једнога човека него читаве народе, али он направи такав систем вредности помоћу којег објасни своме човеку да је то исправно, да је то правилно. Дакле, ако се погрузиш у Христа, онда ти не можеш опстати у Христу уколико не саображаваш и себе и своје биће Христовој заповести у љубави, да љубиш Господа Бога читавим својим бићем, својим срцем, умом, и ближњега свога као самога себе, а притом мој ближњи је сваки човек. За систем вредности овога света постоје позитивни и негативни, за систем вредности овога света на основу тих параметара позитиван и негативан, такозвани или самопрозвани позитиван оправдано може да елиминише у потпуности онога кога је он прозвао негативним. Према томе, одвело би нас далеко да улазимо у анализе и онога што се дешава овде. Нама не преостаје друго, чини ми се да не треба да се губимо у разним тим информацијама и дезинформацијама, што смо информисанији утолико смо конфузнији. Ми треба да поједноставимо ствари и да се распети са Христом, гледајући у Његове васкрсење, молимо Богу за сваку душу. Ми не можемо пристати на то да постојимо ми и они, за нас су сви – ми. И не можемо пристати на то да имамо непријатеље без обзира на то како су они према нама опходе. Него Христом оплемењени, љубављу Његовом, сваки човек је наш брат па и ако се он у односу на нас поставља непријатељски, нека он види са Господом о томе кад дође време, а ми ћемо хтети испружених руку и отвореног срца и њих својом молитвом да загрлимо. Постоји безброј људи, у то сам потпуно уверен, и овде у Црној Гори, који и несвесно, ко зна како заведени управо у недостатку ових човекољубивих, универзалних хришћанских, јеванђелских вредности иду странпутицом. И што му више отвараш срце, што му више показујеш љубав, њему то више смета, али ми не можемо одустати. Пре или касније љубав све покрива, како каже апостол Павле, или љубав Христова надразумна. Дакле, љубав нема логике, љубав значи волим те таквог какав јеси и само у истраној молитви за читав свет, али пре свега за наше непосредне ближње, ја сам сигуран да ће и ово овде бити краткога даха. Нека буде свако ко шта хоће, нека се декларише или у попису изјашњава како се осећа, али нека прихвати и поштује и другога да има ту слободу. Апелујем на православне хришћане да се тако понашају, нека буду оно што јесу, нека се декларишу онако како мисле да треба да се декларишу, али нека прихвате и другога у његовој слободи. Само смо тада Христови. У исто време оно што су показале литије овде, тај величанствени духовни, саможртвени подвиг литија, подвиг љубави кроз литије показао је и доказао, и то треба да нам буде принцип, да не можемо пристати да нам неко узме душу. Ми нећемо никада посегнути насиљем против онога ко хоће да нам узме душу, али напросто молитвом, постом, праштањем, благом речју и јаким аргументима покушаћемо да покажемо, па на крају да докажемо, да душу не може нико да нам узме и да на то никада нећемо пристати, а да у исто време у нашој Цркви – Цркви Христовој – има места и за црног и белог и жутог, има места за све могуће опције, за све могуће погледа на свет, само уколико систем вредности тих погледа на свет није супротан Јеванђељу. Ваша Светости, имао бих још много тога да Вас питам и да разговарам са Вама, али заиста је вријеме које сте издвојили за наше гледаоце драгоцјено у овој згуснутој агенди коју имате у овој дводневној посјети, па ми остаје да Вам захвалим и на Вашој посјети и на дивним ријечима испред Саборног храма Христовог Васкрсења и на овој вечерашњој поуци, која ће сигурно имати одјека код оних који имају уши и који имају очи, а њима је и упућена, па се надамо да ће ова посјета бити оно што и Ваша жеља, мир и радост у Духу Светоме. Хвала вам и благословите. Хвала вама и нека Господ благослови све људе који живе у Црној Гори. Ја се молим за све, независно ко је ко, управо то, како рекосте, за мир, разумевање, љубав и јединство у ономе у чему можемо бити једно. Извор: Инфо-служба СПЦ
  14. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије опростио се поруком на свом Инстаграм налогу од Црне Горе, коју је напустио после свечаности у Подгорици након устоличења Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, захваливши свима, али и изразивши жаљење због оних који су на било који начин повређени. Патријархову поруку преносимо у целини: „Растајем се, надам се не за дуго, са овом благословеном земљом и народом, са двоструким осећањима. Срећан сам веома јер смо извршили дело Цркве, устоличили митрополита по вољи Цркве и народа ове епископије, народа који дубински воли Светосавску Цркву. Али сам и више него тужан, чак ужаснут чињеницом да су у видокругу били неки људи који су тај чин љубави према свима намеравали да спрече снајперском пушком. Захваљујем свима, жалим све који су на било који начин повређени и молим их за опроштај. Молим се Господу за ову земљу, за овај народ и за све људе, и молим њих да се моле за мене, јер су они ближи Богу“, написао је Патријарх Порфирије. Извор: Инстаграм porfirije_patrijarh
  15. У недељу 25. јула 2021. године, на празник Чудотворне иконе Богородице Тројеручице а поводом обележавања 81. годишњице освећења храма Светог Георгија у Бору, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету архијерејску Литургију у борској цркви. На светој служби уз Епископа су слижили протојереји-ставрофори Лука Јовић, Петар Поповић, Славко Јоцић, Нико Туфегџић, Душан Ћирић, протојереји Ратко Тобић и Саша Степановић, протонамесници Радоје Мијовић и Самоило Шергић, јереј Милан Јанковић и архиђакон Илија. Звучни запис беседе По завршетку Литургије старешина борског храма протонамесник Радоје Мијовић уручио је дарове Епископу тимочком и бившим борским паросима који су овом приликом саслуживали Епископу. Владика Иларион је у својој беседи пожелео свима молитвену помоћ Пресвете Богородице Тројеручице и Њену заштиту од сваког искушења и зла. Да бисмо то завредили, владика напомиње да је потребно да имамо чврсту и непоколебљиву веру удружену са покајањем које мора бити и на личном и на колективном нивоу. Господ неће оставити народ свој без потврде свог присуства. Он неће оставити ниједну душу која вапи за спасењем без Царства небеског, закључио је Преосвећени Епископ и заблагодарио свима на лепом молитвеном сабрању и добијеним даровима. Извор: Епархија тимочка / Радио Светигора
  16. - Реч Епископа треба да се темељи на вери у живог Бога. Ништа боље и ништа лакше, јер Епархија у коју долазите јесте Епархија вере, Епархија молитве и Епархија љубави, поручио Патријарх српски г. Порфирије новоустоличеном Епископу ваљевском г. Исихију. - Епископ Исихије је данас је постао Епископ Епархије ваљевске, која је у јединству са помесном Српском Православном Црквом, а то значи - не представник једне људске организације, која је у комуникацији са другим организацијама овог света, јер Црква није напросто људска организација, ни најважнија организација у једном народу и држави. Црква је тело Христово, чија је глава сам Господ Христос, а сви они који су крштењем сједињени чине један организам. Стога, Епископ је на месту и обличју Христовом и он је представник Христов, поучио је у беседи о узвишености епископске службе Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије приликом увођења Епископа Исихија у трон Епархије ваљевске. - Увели смо владику Исихија у трон Епархије, која је 2006. године обновљена на челу са блажене успомене епископом Милутином, који је био Епископ Цркве Христове онако како су апостоли проповедали, Свети оци сведочили и како ми православни хришћани верујемо. Уведен је у трон Епархија, која је у другој половини 20. века била извор и стециште истинске и аутентичне вере и богословља, али и стециште људи са свих страна који су били жељни живог Бога, истакао је патријарх Порфирије. - Одавде су поникли пре свега Свети владика Николај, Нови Златоусти, затим онај који се наслањао на владику Николаја и у истом духу у ком је он, а пре њега Свети оци Цркве, сведочио реч Христову, Преподобни отац Јустин Поповић. Мало је данас православних Срба које није дотакла реч владике Николаја или оца Јустина, а најчешће реч обојице, и који нису њиховом речју обогаћени. Реч Епископа треба да се темељи на вери у живог Бога. Ништа боље и ништа лакше, јер Епархија у коју долазите јесте Епархија вере, Епархија молитве и Епархија љубави. Народ ове Епархије јесте честит и побожан, лепе су речи патријарха Порфирија о завичајцима новопросијавших светитеља, које завређују благодарје свих који живе у ваљевском крају, али и на нова прегнућа у славу Божју обавезују. - Честити и побожни народе овог краја, добијате, сигуран сам, достојног наследника владике Милутина, великих старих Епископа ове Епархије, али и човека који је израстао у истом духу којим ви живите. То је дух Светога Саве, Светог владике Николаја и оца Јустина. Кажем „дух“, а то значи начин живота – однос према Богу и ближњем, јер то двоје не може да буде раздвојено, поручио је патријарх Порфирије, благосиљајући владику Исихија и његове епархиоте – народ који је, према његовим речима, „украс Цркве Христове“. По благослову Патријарха српског г. Порфирија, одлуку Светог Архијерејског Сабора о избору владике Исихија за Епископа ваљевског прочитао је Епископ зворничко-тузлански г. Фотије. У тексту одлуке се обнародује његов избор и позива верни народ да му својим молитвама помогне у тој узвишеној служби. Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. У оквиру деветог издања специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког говорили смо о светитељевом присуству и његовом молитвеном покровитељству. Наведена емисија била је поткрепљена сведочанствима о чудесним литијама на чијем челу се налазио сâм светитељ и чудотворац Острошки, а посебна пажња посвећена је надасве познатој литији која је 1996. године походила Црну Гору и Херцеговину. Са радошћу смо истакли да је тада као јеромонах учествовао наш данашњи Првојерарх, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Да свети Василије непрестано походи народ свој, потврђује и сведочанство преподобног Јустина Ћелијског које смо изложили у оквиру емисије: Своје забелешке у споменичким књигама поклоника манастира Острога оставио је и преподобни Јустин Ћелијски. Он се два пута уписао у књиге острошких поклоника. Први пут је то било 23. маја 1937. године, када је као професор Богословског факултета Универзитета у Београду, као изасланик Светог Архијерејског Синода на матури и богословском испиту зрелости, боравио у Цетињској богословији. У пратњи ректора протојереја Михаила Вујисића и осталих професора посетио је манастир Острог. Следећи пут се уписао у манастирску књигу поклоника тачно после тридесет година. На празник Светих Кирила и Методија, 24. маја 1967. године, са игуманијом мати Гликеријом и сестрама манастира Ћелије, Ава је посетио и поклонио се светом Василију. И тада ће оставити занимљив запис, једну кратку молитву и молбу светитељу у којој је написао… Свети Василије, премили и превелики Чудотворче Острошки, васкрсни српски народ и Српску Цркву из свих њихових гробова духовних и гробница европских! Молим те и преклињем те кроз свесрпски вапај: опрости и помози! На Св. Кирила и Методија 1967. г. + Острог Свегрешни Архимандрит Јустин Духовник манастира Ћелије – Ваљево. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  18. Месеци који су иза нас однели су из овоземаљског живота патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија и многе друге великодостојнике Српске православне цркве. Стога, божићни разговор са владиком милешевским Атанасијем Ракитом почињемо незаобилазном темом свих тема – коронавирусом. Наш саговорник, некадашњи викарни епископ патријарха Павла, на срећу, био је јачи од вируса. У интервјуу за Српски телеграф владика Атанасије поручује да огромну захвалност дугује медицинском особљу у КБЦ „Др Драгиша Мишовић“, које се бринуло о њему. – Направио сам списак свих који су пролазили кроз моју собу, и данас се молим за њих и њихово здравље. Доказали су да су прави прави стручњаци, а најбољи показатељ је то да су видевши како мене лече, и остали епископи, као што је митрополит Хризостом, па и епископ Давид, дошли да се лече баш у ту болницу. Уз мене су били и неки лекари са ВМА, као што је генерал Драган Динчић. Оно што такође желим да истакнем је то да вирус заиста постоји и да треба слушати савете лекара. Али, на крају бих издвојио три кључне ствари у борби против овог зла: лични-духовни ангажман, садејствовање са лекарима, односно заједничка синергија, и заједничка молитва Господу. То ме је излечило и омогућило да данас стојим овде жив и здрав. *СПЦ је у протеклом периоду претрпела тешке губитке. Отишли су, између осталих, патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије? – Ако говоримо о значају те две личности, сложио бих се са Матијом Бећковићем, који је рекао да су то два стуба СПЦ, како према функцији коју су обављали, тако и према томе какве су то личности биле. Слободно могу да кажем да су то била, а и данас су, два великана. Ако бих причао о свом личном доживљају, онда бих истакао да ми је њихов одлазак веома тешко пао, са великим болом сам преживео све то. Ја сам са обојицом био веома близак. После смрти патријарха Павла, нисам имао ближег духовника од митрополита Амфилохија. Заједно смо учествовали у борби против отимања светиња и то је нешто што ме посебно за њега везује. Наравно, има ту још ствари које бих поменуо, а то је свакако и подршка коју сам од митрополита Амфилохија добијао и у својим личним борбама које сам водио на овим просторима. Увек је умео да ме посаветује. Митрополит је испунио своју мисију, заокружио је све за шта се борио и након тога мирно отишао у царство небеско. Његово дело, рекао бих, представља целу једну епоху, која ће се у будућим годинама, сигурно, помињати. Што се тиче патријарха Иринеја, он је такође био посебан. Могло би се рећи да сам био у реду људи који су му били веома блиски, можда не најближи, али сам сигурно био један од ближих. Призрен нас је највише спајао. Призрен је за мене, као и за њега заиста посебно место. Ако ме питате за Цркву, могу да кажем да је Црква јака, увек је успевала сачувати своју снагу, духовну пре свега. И кроз историју и данас. Таква је природа Цркве јер је она богочовечански организам. – Нисам се чуо са њим, јер нисам хтео да га ометам. Сматрао сам да му је одмор најпотребнији. А да је остало недоречених ствари, свакако јесте. Али срешћемо се једног дана опет и онда ћемо се лепо испричати, онако како ми умемо. Јер, знали смо ми често да се чујемо и причамо о свему. И веома ми је то значило, а мислим да је и њему. Нисам од њега никада ништа тражио и он је то знао, био сам његов саговорник без интереса. Трудио сам се да у односу са њим увек будем реалиста. И већ сам једном приликом рекао, али ево и сада, једна од највећих врлина патријарха била је та његова отпорност према људима који су се трудили да га затрпају погрешним виђењима. *Ваша епархија је делом на територији Црне Горе. Протекла година је била веома бурна у тој држави. Како сте све то доживели? – За мене је посебна част била што сам свој народ предводио у том времену. Милешевска епархија је заиста јединствена, простире се на три државе, и ја као епископ, заиста сам поносан на чињеницу да смо сви ми као један организам успели у историјској борби. Литије су за мене заиста биле посебан догађај, како духовни тако и културни, научни, па и спортски. Њихова посебност огледала се и у томе што су у њима учествовали сви, и високи представници, књижевници, доктори, па и чувари реда. Многи од њих су се успротивили режимском наређењу и стали на нашу страну. Ту се оживљавала историја, али и стварала. Показали смо како један народ, без крвопролића, на миран начин, успева да одбрани светиње и преузме власт. То је реткост, нарочито за наш крај. Веома је занимљива и чињеница да је у литијама било и народа других вера. Све то овај догађај заиста чини епохалним. *Били сте у контакту са председником Србије Александром Вучићем. Какав је ваш однос са њим и како га доживљава СПЦ? – Милешевска епархија, наравно и ја, имамо одличне односе са председником Вучићем и Владом Србије, али исто тако и са садашњом Владом Црне Горе. Посебно сам био обрадован када сам летос на Јабуци срео једног младог човека, када је долазила литија из Београда, а тај човек је био Данило Вучић. Син нашег председника. Нико га није терао нити присиљавао, сам је дошао, по својој савести, зна зашто је дошао. Истина, ми од председника нисмо добили неку материјалну подршку, али јесмо етичку, и то је веома значајно. Овим путем бих позвао председника да 27. јануара, када славимо Светог Саву, дође и посети наш манастир, на Врачару је често, нека сада сврати и до нас. Свети Сава је пошао баш из Милешеве, његове исцелитељске моћи посебно се везују за овај крај. *Која је ваша божићна порука верницима? – Овај период је веома тежак за човечанство. Зло које нас је задесило заиста је велико. Пред нама је најрадоснији хришћански празник, Божић. У Божићу празнујемо сусрет Бога и човека. Парадоксално, епидемија короне може нам помоћи да овај сусрет са Богом потпуније доживимо. Били смо све то свели на спољашњи обичај, трпезу, песму… Зато је моја порука верницима да сада пронађу духовно у себи, да се за овај предстојећи Божић првенствено пронађу са Богом у себи, а онда и са својима ближњима. Тек тада ће живети и осетити живот на прави начин. Јер тема овог празника и јесте живот, како је и сам Христос рекао: Ја хоћу да имају живот и хоћу да га имају у изобиљу. Ја бих позвао све оне који Божић славе да не забораве да је Бог главни субјекат и да поново успоставимо тај јеванђеоски концепт живота. Да буде мање мржње и зависти и да једни другима помогнемо у невољи, како је и рекао патријарх Павле, да обновимо човечност у себи. Мир Божји и Христос се роди! Обележава се 800 година манастира Милешеве. – То је за нас посебан догађај. Веома важан за нашу епархију и за целу Цркву. Манастир траје толико дуго захваљући истрајности оног монаштва које се у њему подвизавало, као и чврстој вери народа овог краја. У наше време посебно значајну улогу има сестринство манастира Милешеве које ревнује у својим монашким врлинама. Надам се да ћемо, и поред епидемије короне, успети да 800. годишњицу Милешеве достојанствено прославимо. Молимо се Богу и Светом Сави и Светом Краљу Владиславу да нам помогну. Често сам се питао да ли патријарх Павле икад спава *Били сте викарни епископ патријарха Павла. Постоји ли нешто што нисте до сада износили у јавности о његовом животу? – Сећања на њега су за мене најрадоснија. Оно што бих истакао, а што до сада можда нисам помињао, јесте то да он кад даје неком епитимију, духовни лек, он заједно са њим истрајава у томе. Ја сам из свих његових епитимија доста тога научио, било је ту и запретних епитимија, које су за мене била велика школа и хвала му на томе. Посебне су за мене биле и наше заједничке молитве. Ех, кад бих се тога присећао… Питао сам се да ли је икада спавао. Моја келија (соба) била је спрат изнад његове, и најмилије би ми било кад увече, у глуво доба ноћи чујем како се креће или како се раном зором припрема за литургију. Звук његових корака, када би ишао ка капели Св. Симеона, за мене је била посебна радост, разговор посебне врсте. А највећа привилегија би ми била, да после литургије верницима, најпре као јеромонах, а касније као његов викар, делим нафору. Извор: Епархија милешевска
  19. Удружење за очување древне традиције чувара Христовог Гроба, наше Удружење је са великом тугом примило вест да се упокојио у Господу Високопреосвећени Архиепископ Цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Памтимо многе сусрете, а највише нашу посету митрополији 2018 године за Лучиндан. Смрт Митрополита Амфилохија је велики губитак за Митрополију црногорско-приморску, за Српску Цркву и за цео српски народ. Нека је вјечна памјат рабу Божјем Митрополиту Амфилохију! За Удружење: Драган Павловић, Председник Удружења Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Након три месеца паузе, литије у Црној Гори, за одбрану светиња Српске православне цркве настављене су прошле недеље. Верујући народ опет је с иконама и свећама потврдио да неће одустати, те да ће са својом Црквом наставити борбу против Закона о слободи вероисповести, који је донео и изгласао црногорски режим на челу са Демократском партијом социјалиста. Након првих литија после паузе, режимске институције су наставиле да се обрачунавају са Црквом и неистомишљеницима хапшењима и привођењем свештених лица. Коментаришући актуелна дешавања у Црној Гори, протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, директор радија „Светигора“ МЦП, каже за радио „Источник“ да народ није застрашен, него да се у њему вера пробудила и да ће сви својим животима, ако треба, бранити светиње. Отац Далибор подсећа како су и кад почеле литије, колико је људи учествовало у истим, како је Митрополит Амфилохије од неверујуће земље и народа направио бастион православља и истиче да је једини компромис повући срамни Закон или избацити три спорна члана истог. Извор: Радио Источник
  21. Црква Светог Јована Владимира у селу Курило у Зети данас је торженствено прославила храмовну славу – Светог краља српског. Свету архијерејску литургију је служио Високопреосвећни Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством уз молитвено учешће вјерног народа. Звучни запис беседе Радост сабрања је уљепшало крштење и миропомозање новог слуге Божијег Доброслава. Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља Митрополит је рекао да они који су Христа гонили и који Га гоне, већ двије хиљаде година гоне и прогоне оне коју су Његови и да житије Светога Јована Владимира свједочи ту велику и свету истину. Појаснио је да они који чују и слушају ријеч Божију слушају Духа Светога а они који се ње одричу, одричу се и Духа Божијега, самога Бога. Тако је то било кроз вјекове и тако бива до данас са Црквом Божијом, са онима који се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога и живе сагласно томе, испуњени љубављу према Богу и једни према другима. По његовим ријечима они који се не крштавају, или су крштени а не живе сагласно Јеванђељу, они нападају, гоне и прогоне Цркву и свједоке Божије, и сва историја двије хиљаде година је свједочанство тога: “Свети Јован Владимир је живи свједок живога Бога који је свједочио Господа својом вјером, надом, љубављу. Својом мученичком крвљу је запечатио своју вјеру пострадавши прије 1020. година. Они који су га мучили и убили из властољубља, запамћени су на начин на који је запамћен Јуда издајник Христов”, истакао је Митрополит. Говорећи о Светом Јовану, Високопреосвећни је нагласио да је он присутан не само у Зети, његовој држави, него и тамо гдје су његове мошти у Шин Ђону, Албанији, и широм васељене. Овај дивни светитељ спада у оне владаре који нијесу жртвовали свој народ за своје интересе и власт, него за истину и правду Божију, жртвовали себе за народ свој. “Његов спомен и његов примјер, свједочанство, пројављује се овдје у Зети, којом је владао, преко ове светиње посвећене Светој Петки и њему као Божијем угоднику. Преко овога новога манастира поново је дошао међу нас да му служе наше сестре монахиње и сви ми заједно са њима, да се сјећамо његовога житија и великога подвига”, рекао је владика и додао да је Митрополија објавила десетак књига у којима је сабрано све што је писано о Светом Јовану Владимиру. Архиепископ цетињски је казао да је Свети Јован Владимир дивна и чудесна личност и изразио наду да ће се и Пречиста Крајинска, срушена од Турака, 1571. године, обновити и освештати, али, нагласио је, то зависи од дозволе власти. “Даће Бог и њима разума и памети, а у исто вријеме неће Господ дозволити и Часни крст Светог Јована Владимира да светиња посвећена Светој Тројици – Богу љубави, која је долетела на Румију по његовом благослову, буде срушена, иако је од 2005. године непрекидно нападају”, рекао је Митрополит црногорско-приморски и подсјетио на предања везана за ову цркву, као и начин њеног постављања на 2000 метара надморске висине. “То је најљепши доживљај у моме животу, лети хеликоптер са храмом… види се Бар, Албанија, Скадарско језеро, Јадранско море, Италија, сва брда… Баранин Мило Драговић је направио и на врху саставио цркву и камење, које је по предању доношено сваке године за Тројичиндан, сакупљано стотинама година, почело је да се уграђује у тај храм. Па су нам и то забранили прошле године у име културе”, присјетио се Митрополит Амфилохије тих дана. Нагласио је да и оно што се овдје у Зети са овом светињом урадило, као и са другим манастирима и црквама у Црној Гори, по мишљењу власти руши црногорску културу. “А то што су то биле рушевине триста година и што је стока боравила у цркви у којој је гроб Балше Другога, то је била култура?! Хвала Господу ено црква на Румији стоји, и ако Бог да стојаће. И хвала Богу што су се светиње на Скадарском језеру обновиле. Хвала Господу што се и ова светиња обновила и васкрсла. Надам се да ћете ви из Курила дати овом селу име Владимирово, што би био ваш допринос обиљежавању прославе великога Светога Јована Владимира”, казао је Митрополит Амфилохије. Након што је благосиљао и пререзао славски колач, Високопреосвећни Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је честитао празник и славу мати Јакови и сестринству ове свете обитељи, као и ктитору брату Радомиру Станковићу, који је и ове године био домаћин славе. Сабрање је настављено уз славску трпезу хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. У недјељу по Вазнесењу – посвећену Светим оцима Првог васељенског сабора, 31. маја 2020. године Господње, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог оца Николаја Мирликијског у средњевјековној Немањићкој задужбини манастира Озрен. Преосвећеног Епископа дочекао је Високопреподобни архимандрит Гаврило (Стевановић) настојатељ ове свете обитељи, који је и саслуживао Преосвећеном Епископу око свете трпезе заједно са протојерејем-ставрофором Стевом Јовићем, архијерејским намјесником тузланским, протонамјесником Милошем Тришићем, парохом тузланским и протођаконом Богданом Стјепановићем. Драго браћо и сестре, нека Бог благослови све вас који сте данас дошли са својом дечицом у ову светињу, манастир Озрен, да чувамо свето православље, да чувамо себе, да чувамо свој духовни лик, свој божански лик, да чувамо душу своју, и на крају, али као најважније, да се причестимо Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа – што је пуноћа наше вере. Све светиње, широм наше епархије, имају мисију да сабирају наш народ како би га охристовили и обожили, да би он постао свестан своје мисије у овом свету, своје прошлости али и своје будућности. Сад кажу да нема више тог несретног вируса, колико га је било – не знамо. Али, у сваком случају, ми треба да будемо са својом Црквом и да се заједно боримо против свих искушења. Дај Боже да ова светиња, манастир Озрен, предвођена игуманом Гаврилом који се, са својим братством, много труди око ње, настави да врши своју вековну мисију - од времена краља Драгутина до данас - да би били народ јединства, народ Светог Саве и да тако своју децу васпитавамо и онда ћемо опстати као народ, а постаћемо препознатљиви као народ вере православне – поучио је у својој бесједи Епископ Фотије на данашњем сабрању. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  23. Вечерас, на празник Светог Василија Острошког, 12. маја 2020. полиција је, након дуже расправе, у Парохијском дому у Никшићу, око 22 сата, уручила позив и покушавала насилно да приведе у Центар безбједности Епископа будимљанско-никшићки Г. Јоаникија са још девет свештеника управо је саопштено на званичном сајту Епархије будимљанско-никшићке. “Намјера полиције је била понизи угледног Архијереја Цркве Божје на начин што су хтјели да га у Центар безбједности спроведу возилом за крининалце, у народу познатом као марица, што је Владика достојанствено одбио и уз велико негодовање сабраног народа (неколико хиљада) због овако нецивилизованог понашања полиције, упутио се у Центар безбједности пјешке, у пратњи свештеника, које је полиција, такође, имала намјеру да приведе. Оваквим поступањем према вјерским службеницима, у овом случају према Архијереју Цркве Божје и свештенству никшићког Саборног храма, полиција демонострира непрофесионалност, на тај начин покушавајући да испровоцира грађане и вјерни народ и доведе у питање мир и стабилиност у Црној Гори”, стоји у саопштењу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Вечерас, на празник Светог Василија Острошког, 12. маја 2020. полиција је, након дуже расправе, у Парохијском дому у Никшићу, око 22 сата, уручила позив и покушавала насилно да приведе у Центар безбједности Епископа будимљанско-никшићки Г. Јоаникија са још девет свештеника управо је саопштено на званичном сајту Епархије будимљанско-никшићке. “Намјера полиције је била понизи угледног Архијереја Цркве Божје на начин што су хтјели да га у Центар безбједности спроведу возилом за крининалце, у народу познатом као марица, што је Владика достојанствено одбио и уз велико негодовање сабраног народа (неколико хиљада) због овако нецивилизованог понашања полиције, упутио се у Центар безбједности пјешке, у пратњи свештеника, које је полиција, такође, имала намјеру да приведе. Оваквим поступањем према вјерским службеницима, у овом случају према Архијереју Цркве Божје и свештенству никшићког Саборног храма, полиција демонострира непрофесионалност, на тај начин покушавајући да испровоцира грађане и вјерни народ и доведе у питање мир и стабилиност у Црној Гори”, стоји у саопштењу. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  25. Након повратка литије испред Храма Светог Василија Острошког, Митрополит Амфилохије је поздравио вјерни народ архипастирским словом. Поздравивши све најрадоснијим васкршњим поздравом, Митрополит је нагласио да ово није литија ниједног појединачног епископа, као ни неке групе људи, већ да је ово литије Светог Василија. “Планирали смо да због околности, ове године литија буде овдје у Храму или око Храма, а да велика литија буде идуће године, за 350 година од упокојења Светог Василија. Међутим, морам да вам кажем да, видјевши вас сабране овдје, ми нијесмо могли да се одрекнемо народа световасилијевског”, рекао је Митрополит и додао да они који прописују здравствене мјере морају да схвате да Свети Василије већ 350 година исцјељује од свих вируса, укључујући и вирус братомржње и вирус безбожништва. Такође је додао да је највећи вирус онај вирус мржње који је завладао међу европским народима, вирус наци-фашизма, комунизма, онај вирус који је загадио и ове наше просторе, те се зато Свети Василије непрекидно бори и против ових “вируса”. “Ко чита његово житије, видјеће да су и ондашњи кнежеви (Кнез Радич), отимали земљу манастирску, коју је Свети Василије са својим монасима муком обрађивао”, подсјетио је Митрополит, такође рекавши да је тај кнез лоше прошао тако што је изгубио породицу, након чега је тражио опроштај од Светог Василија, а светац му је опростио благословивши га новим породом. “И ови данашњи кнезови мисле да су вјечни и непролазни, па због свог властољубља и сластољубља устају и против Цркве Божије и против световасилијевских сабрања”, нагласио је Митрополит Амфилохије. Његово високопреосвештенство је такође поменуо свијетле примјере из полиције и војске Црне Горе, који нису хтјели и могли да буду против своје Цркве и против литија световасилијевских. Посебно је, осим Шћепановића, истакао припадника војске, господина Мрваљевића, који је такође и чтец у Храму Светог Василија. “Каква је то војска која ратује против Светог Василија Острошког? Таква војска у Црној Гори никада није постојала ни у једном времену”, нагласио је Митрополит и додао да се свака војска кроз историју трудила да одбрани и сачува ћивоте Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског. “Надам се у Бога да ће се и ове наше власти и ова војска наших власти, вратити сами себи и Светом Василију Острошком”, рекао је и додао да су полицајци који су били на дужности ових дана, долазили након радног времена по благослов и опроштај јер су радили оно што им је наређено. Митрополит је још једном нагласио да је овогодишња литија усмјерена против овог вируса који хара свијетом, али и против свих вируса. “Ми смо народни епископи и народни свештеници и не можемо да будемо против народа, морамо бити са народом јер то нам је заповијест Божија, а и заповијест светих Божијих људи”, рекао је Митрополит, објашњавајући зашто је клир прихватио литију кроз град Никшић ове године. “Народ у Црној Гори био је престрављен”, подсјетио се Владика времена комунизма и свог последњег часа вјеронауке на коме је рецитиовао пјесму”Ми знамо судбу”, Алексе Шантића. Поручио је да је безумље градити будућност Црне Горе на диобама и на безбожној науци као што је марксизам. “Оно што је саграђено овдје, саграђено је на овим световасилијевским литијама, на овим сабрањима љубави према Богу и љубави људи једних према другима, то је било и биће и убудуће”, рекао је Митрополит и додао да ова сабрања лијече подјеле и обнављају дух богољубља и братољубља у срцима људи, а то је основа и оно на чему је саграђено све што је часно и честито у читавом свијету. Владика је још једном најавио велику световасилијевску литију која ће се догодити следеће године и додао: “Тада неће бити овог вируса, а нема га више ни сада, Свети Василије га је већ исцијелио.” Осврнуо се и на признање тзв државе Косово од стране црногорске власти, мимо воље народа, као један од продуката “вируса” братомржње и богомржње. “Овај народ се ослободио од робовања, васкрсао је, и ово што се догађа, сви треба да знају да је из душе народа, и нико не може да управља и диригује оним што се пробудило у души народа”, рекао је Митрополит. Такође је најавио обнову манастира Светог Димитрија испод старог Оногошта, у коме је живио Свети Василије, а прије њега Свети Исаија од Оногошта. Христос васкрсе! Радуј се Василије Свети, похвало рода нашега! Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...