Претражи Живе Речи Утехе

Величанствени жртвеник једног народа. – Узвишена епопеја мистике и славе православног Балкана. – Апотека лекова за све духовне и моралне недуге. – Извор надахнућа и чистилиште савести свих познијих поколења. – Технички пораз но морална победа кроз драговољну смрт за крст часни. – Свето поље и животворна гробница.[1] Рече Господ: Не бојте се онијех који убијају тијело а душу не могу убити. А кад су ходили по Галилеји рече им Исус: предаће се син човјечиј у руке људске, и убиће га, и трећи дан васкрснуће. А ученици не разумјеше ријечи ове, јер бјеше сакривена од њих да је не могоше разумјети. Тако се и догодило. Све како је писано, речено и проречено. Син Божји ушао је у огромну драму овога света као њен главни јунак, да својом смрћу очитује своју љубав према роду људском а васкрсењем потврди могућност општег васкрсења свега потомства Адамова. Убице Христове и неверници до данашњег дана објављују само смрт Христову, хришћани пак – и васкрсење Христово. За оне прве трагедија на Голготи представља тријумф смрти, за ове друге тријумф живота. Они сматрају Христа побеђеним, ови победиоцем. И наша животворна трагедија на Косову пре 550 година подвојила је тумаче. Једни сматрају косовску Голготу поразом, други победом. *** Размотримо за час неколике друге победе и поразе из српске историје, не би ли нам то помогло објашњењу Косова. Победа краља Милутина над незнабожним Хунима и победа његова над латинским крсташима биле су од пресудног значаја по српску државу и по Православље на Балкану. Ко зна датуме тих победа? Ко их слави и прославља? Победа светог краља Стевана Дечанског на Велбужду представља једну од најсјајнијих победа у доба Немањића. Но и та победа ушла је само у историју а не у календар. Душан је окитио своје име многим победничким ловорикама. Но све те ловорике представљају увенуло лишће кад се упореде са трајним зимзеленом Лазаревим. Војвода Обилић вратио се са Плочника у Крушевац да честитога кнеза обрадује вешћу о славној победи над султановом војском, али и та победа је као пријатна епизода према стравичном лому и слому Косовском. Онда узмимо поразе. Било их је више. Но ниједан није привидно тако сличан поразу Косовском као онај на Марици. И тамо су крст и полумесец у судару. И тамо погибија једног владара, и то врло снажног, и мноштва великаша, војвода, и целе српске војске. Па ипак Марички пораз је без ореола мучеништва, пропаст не за песму. Песнички геније српског народа није хтео да се задржава на овом догађају. Дао нам је једну сјајну песму само на једну споредну тему, а у вези са Марком и Туретом које је трговало сабљом краља Вукашина, погинулог на Марици. Косово се издваја од свих српских победа и пораза двема одликама: 1. јединственошћу мотива борбе и 2. решеношћу на мученичку смрт. *** Шта означавају ове одлике? Посмотримо поново наведене примере победа и пораза. С двојним мотивима пошао је краљ Милутин у бој против Хуна; у име Хришћанства и у име српске државе. То јест, он је хтео да одбрани хришћанску веру од идолопоклоника, и да одбрани своје земаљско царство од спољних нападача. Исто тако с двојним мотивима водио је он рат против папских крсташа; један мотив је одбрана Православља од латинизма а други опет одбрана своје државе, свога земаљског царства. То двоје мотива види се и код светог краља Дечанскога. Он је био принуђен да ратује против Шишмана, да би уздигао право над насиљем и да очува свој народ и своју државу. Ово је он јасно изразио у своме писму Шишману. Душан је такође стално имао у виду два циља својих ратова на Балкану: да оснажи своју државу и да помоћу такве снажне државе стукне Ислам од Балкана, и задржи га у границама Азије. За хришћански Балкан дакле он је ратовао, да се Балкан не би потурчио него да би остао Христов и – Душанов. И Обилић на Плочнику борио се за две вредности: за веру и државу; за хришћанску веру против неверника и за српску државу против туђинаца. Краљ Вукашин могао је одушевљавати српску војску на Марици Христом против Мухамеда; у ствари он је желео задобити победу над Турцима ради престижа над осталом властелом српском и опет, и опет, ради славе земаљскога царства српскога. Запазимо још, да у свим овим ратовима нигде се није испољила нарочита воља, ни војсковођа ни војника, да погину, да жељно и драговољно приме смрт и мученички венац. Тим не мислимо да кажемо, да оци наши у тим знаменитим биткама и бојевима нису били јунаци. То никако. Њихово јунаштво је ван спора. Они су пошли у рат са двојном мишљу: победити или погинути, но са жељом да победе а не да погину. Споменимо још један новији мегдан, славнији од мегдана Термопилског. То је бој на Чегру. Да се он догодио у Јелади пре 3.000 година, сви гимназисти у Канади и Аустралији читали би данас о њему у својим читанкама. Кад је војвода Синђелић видео да Турци одолевају и ускачу у српски шанац, он је запалио бурад са барутом и испунио шанац смрћу. Сам по себи овај бој би се могао замислити као једна сцена Косовске битке. Но не може се ни он сравњивати са Косовом, јер је немушт, без пролога и припреме, и јер је решеност на смрт дошла онда кад је смрт постала неизбежна. *** Друкчије је са Косовом. Ту је потпуно јединство мотива и циља борбе, и потпуна решеност на смрт. Борба је за „царство небесно“, а не за државу, за народ, или за кнеза, или за ма шта земаљско и пролазно. Борба је за „крст часни“, символ царства Христовога: И честити кнез, и војводе велике и мале, и сви табори њихови, крећу на Косово с одлучном вољом да жртвују своје животе за царство небесно, „за крст часни и вјеру хришћанску“, „за лијепо име Исусово“. „Ако волиш царству небескоме „А ти сакрој на Косову цркву „Не води јој темељ од мермера „Већ од чисте свиле и скерлета, „Па причести и нареди војску; „Сва ће твоја изгинути војска, „Ти ћеш, кнеже, с њоме погинути… ———————– „Цар вољеде царству небескоме „А него ли царству земаљскоме“. Тако се владар, после дугог колебања и гетсиманског знојења у Крушевцу, одлучио за смрт и царство вечних вредности а одбацио све привремено, пролазно и варљиво. Једном су Јевреји хтели Христа учинити својим царем, а Он сазнавши то побеже и склони се у пустињу. А кад Га је римски гувернер Пилат питао: „Јеси ли ти цар“, Исус му је одговорио: Царство моје није од овога свијета. Томе царству не од овога света приволео се Лазар, у пуном сазнању, да је пут ка томе царству крст, страдање и смрт. И у пуном сазнању он се сагласио са својом Голготом као капијом ка царству небесном. И не само Лазар. Са истом визијом небесне стварности и са истим сазнањем о предстојећој смрти полазе на Косово и браћа царице Милице, девет Југовића. Сестра жели, да бар један од њих остане с њом у Крушевцу, да имаде „брата од заклетве“, т.ј. да се може њиме клети, јер и она предвиђа и предосећа да сва српска војска иде у смрт. Па иако је кнез одобрио и благословио да један од Југовића остане у Крушевцу, узалуд, ниједан се није хтео задржати. Ни благослов кнежев, ни сузе сестрине, нису помогле. Свих девет журно пролазе поред уплакане сестре, и сваки од њих одговара јој, без нарочите братске нежности: „Не бих ти се, сестро, повратио, „Да ми царе поклони Крушевац. „Идем, сејо, у Косово равно „За крст часни крвцу прољевати „И за вјеру с браћом умријети“. И не само Југовићи. Свесни су да иду у смрт и све велике и мале војводе српске. Пре свију она тројица што су и погинули пре свију. Кад је Кнез Лазар на навечерју своје славе – а то је свети Амос, на сам Видовдан – наздравио Милошу Обилићу и у здравици назвао овога невером, скочио је Милош и одговорио домаћину: „Ја невјера никад био нисам, „нит сам био нит ћу икад бити, „Него сјутра мислим у Косову „За ришћанску вјеру погинути“. Дарујући девојку пред црквом Милош јој говори: „На, девојко, коласту аздију, „По чему ћеш мене спомињати „По аздији по имену моме, „Ево т’ идем погинути, душо, „У табору честитога кнеза“. Тако јој говори и Иван: „Ево т’ идем погинути, душо, „У табору честитога кнеза“. Тако и војвода Милан: „Ево т’ идем погинути, душо, „У табору честитога кнеза“. Тако су мислиле и мање војводе, полковође и четовође. Тако, на пример, и војвода Стеван Мусић: „Пита Љуба Мусића Стевана: „О Стеване, драги господаре, „Кад ћеш мени са Косова доћи? „А Мусић јој вели и бесједи: „Кад огрије од запада сунце, “ Тадар ћу ти са Косова доћи. Па и најпростији људи хрлили су на Косово поље са истом неодољивом жудњом. Пошто нико од браће Миличине није хтео остати у Крушевцу, кнез Лазар наређује своме слуги Голубану да он остане. Али – „Кад то зачу слуга Голубане, „Проли сузе низ бијело лице“ па узе госпођу царицу „на танану кулу“, „Ал’ свом срцу одољет не може „Да не иде у бој на Косово „Већ се врати до коња Лабуда, „Посједе га, оде на Косово“. У свести или подсвести целог народа брујала је једна тајанствена нота, да на Косову Христос дели мученичке венце славе, и да се треба грабити за те венце, да се једно царство губи а друго добија; и да је куцнуо судбоносни час да се за крст часни жртвује све. Са том нотом у души српска војска учинила је и све предсмртне припреме. Опростила се на дому, причестила на Косову, па пошла под крстатим барјацима на крст, на дан светога Вида, и светога Амоса, крсне славе честитога кнеза. „И погибе српски кнез Лазаре, „И његова сва изгибе војска, „Седамдесет и седам хиљада. „Све је свето и честито било „И миломе Богу приступачно“. *** Ниједан хришћански народ нема у историји својој оно што има српски народ, нема Косово. Шездесет и неколико година после Косовске битке пао је Цариград, престоница источног хришћанства. Посечен је хришћански цар Константин, српске крви и порекла по једном родитељу. Рекао би човек: то је слично Косову. Рекао би опет: догађај већи од Косова. Боже сачувај! На Косово је марширала хришћанска војска у сусрет смрти, у Цариграду је војска стајала унутра у граду, надајући се до последњег часа, да ће се смрт некако окренути од ње на левокруг. Кад су ђулад, из првих топова у историји, пробила зидове градске, ужас је завладао и паника се зацарила у војсци и грађанству. Сви храмови били су испуњени вапајем и молитвом Богу за спасење града, т. ј. за спасење тела, за спасење државе и царства земаљскога. Отуда је пад Цариграда забележен код Грка као ноћ а не као дан, као пропаст а не као победа. Истина, и ту је битка крста и полумесеца, но без епопеје и без надахнућа за будућа поколења. Јер пораз схваћен само као пораз не може никога одушевити. Нити сама Голгота без Васкрсења може некога надахнути и оснажити. Сасвим је обрнуто са српским Косовом. Као што се самртник облачи у ново и скупоцено одело, тако је војска српска била одевена у најбоље рухо своје. Блистава и сјајна поворка хитала је са свих граница царства у жижу части и славе, на Косово поље. Осењена крстатим барјацима и иконама крсних слава, са песмом и клицањем, са песмом и свирком, са песмом и радошћу хитала је она своме косовском – губилишту. Зар нас не подсећа ово на групе првих хришћана, који су са таквим расположењем ишли под мач, или у огањ, или пред зверове? Не зна се ни за једног хришћанског мученика да се молио Богу да га спасе од блиске смрти, а зна се за хиљаде и хиљаде њих да су се молили, да их мученичка смрт не мимоиђе. Ни крстоносна војска Лазарева није одржала молепствије за спасење од смрти. На против – исповедила се и причестила – за смрт. Један цео оружан народ као један хришћански мученик, покоран промисаоној вољи Свевидећег, прима горчину смрти, и то не као горчину него као животворни лек. И зар није Косово до данашњег дана служило дваестини поколења у истини као животворни лек? У историји хришћанских народа нема познатог случаја, да цела једна војска, цео један оружан народ, буде запојен вољом за смрћу и да оде у смрт за веру своју. Не у смрт самоубилачку него у смрт херојску. Косово је уникум у дваестовековној историји хришћанског света. Греше они који говоре: Косово је зауставило точак наше историје; уназадило нас је; да није било Косова, ми би данас били велики народ! Баш Косово нас је учинило великим народом. Оно је наша народна Голгота али у исто време наше народно васкрсење, духовно и морално. Оно је зауставило морално распадање српскога народа. Дало нам галерију витеза вере, поштења и пожртвовања, која несумњиво вреди више од ма које галерије мермерних кипова, направљених у мирно доба од народа који нису имали своје Косово. Греше и они који Косово сматрају поразом. Ако је ко претрпео пораз, претрпео га је велики господин Вук Бранковић а не кнез Лазар. Погинули Лазар је добио, а преостали Вук изгубио. Ко жртвује живот свој у једној борби за истину и правду Божју, жртвовао је највеће што је могао и имао, и – победио је. Макар битка технички била изгубљена, он остаје победилац. А пошто је сва српска војска на Косову пољу пала – и то драговољно – за истину и правду Божју, то је она и победила. Она је принела на жртву Богу све што је имала и могла; отуда је и победила. Изгубила је тело, спасла је душу. Па чак ни тело Лазарево није изгубљено. Тела издајника изгубљена су после Косова као што су душе њихове изгубљене на Косову. Не зна се гроб ни Вуков ни Алтомановићев. Свето тело Лазарево пак, намагнетисано небесном силом, још и данас лежи цело и лечи све немоћи људске. Нису изгубљена ни тела осталих витезова крста, иако су остала на бојишту. Од њихових светих душа освећена су тела њихова, а од светих тела њихових освећена је сва Косовска земља. Отуда је Косово постало свето поље. Због тога Срби и Српкиње са свих страна – чак и они из Америке – долазе и узимају са светог поља Косова шаку или торбу свете земље, да је као светињу носе и држе у својим храмовима и домовима. Као из гробнице св. Димитрија у Солуну, или са гробова других хришћанских мученика. Косово је највећа гробница хришћанских мученика, погинулих за један дан. Једна друга, таква и толика, није нам позната. И као што свечари славе дан смрти свога свеца, тако цео српски народ светкује и прославља Видовдан. Ко слави свете мученике, рецимо архиђакона Стевана, или Ђорђа, или Димитрија, или Теодора, или Трифуна, или свету Петку и Недељу, или св. Петра и Павла – тај не слави побеђенога него победиоца, нити слави мртвога но живога. Тако и ми сви прослављајући велику армаду Косовских мученика, не прослављамо побеђене него победиоце, нити мртве но живе. Видовдан је највећа слава српског народа. Он је дан а не ноћ, и то баш – Дан. Он нас опомиње на победу и на васкрсење. Семе царства небеснога, посејано светим Савом, никло је бујно и порасло велико. Богати плодови тога семена узабрани су на Косову пољу. То није једина Христова и Савина жетва у нашој прошлости, али је пресјајна и јединствена свога рода. Они који се мрште на Косово; који га подништавају, осуђују, мрзе, или сматрају несрећом и пропашћу, они гледају очима а не духом, и цене технички а не морално. Такви или нису прави Срби, или су још под клетвом честитога кнеза због тога што преци њихови не дођоше у бој на Косово или ако дођоше бише у табору великога господина Вука под Голеш планином. А клетва гласи: „Рђом кап’о док му је кољена!“ А прави Срби – што у косовском смислу значи прави хришћани – нека благодаре Господу Богу што им је дао Косово, понос и утеху, и непресушни извор најузвишенијих надахнућа; чистилиште савести свих поколења до краја времена. Нека скину капе у свети дан Видовдан, и на светој земљи косовској нека се поклоне светим душама крстоносних праотаца својих. Па у хармонији са целим народом, који је најбољи тумач Косова, нека из дубине срца и савести узвикну: „Све је свето и честито било „И миломе Богу приступачно!“ Извор: Православие.ру View full Странице

„Хвала нашем председнику што се сетио наших светиња и не само овде него и у другом месту, али овде са овог места хоћу да кажем не хвала му за речи које упућује ових дана Србима на КиМ-у. То нису речи наде, то нису речи хришћанима, оне нису достојне онога који је на челу овог народа – речи су Владике Теодосија током данашњег обраћања у манастиру Бањска на Северу Косова. Данас манастир прославља славу Светог Стефана. Некада најлепши српски манастир који је током векова тешко пострадао, годинама се већ обнавља и тренутно је једно од омиљених стецишта не само верника са Севера, већ и других посетилаца. Владика Теодосије је навео да се манастир и монаштво обнавља силом Божјом, али и добротом свих коју су дали свој прилог, којима је и данас исказао своју захвалност. „На првом месту хтео бих да истакнем Канцеларију за КиМ, Владу Републике Србије“, владика се захвалило и многим домаћим и међународним дародавцима, а захвалност је упутио и српском председнику. „Хтео бих да истакнем и лични прилог нашег председника, господина Александра Вучића, који је посетио ову обитељ и који је сам зажелео да се ова света обитељ обнови. Хвала нашем председнику што се сетио наших светиња и не само овде него и у другом месту“. „Али не хвала му за речи које упућује ових дана Србима на КиМ-у,“ рекао је и ово владика Теодосије. Нагласио је да „то нису речи наде, то нису речи хришћанима, оне нису достојне онога који је на челу овог народа“. Зашто плашити мало стадо? „Зашто плашити мало стадо, ако нам Господ даје силу и храбри нас и у најтеже време се обнављамо и не само овде у Бањској, него и у Призрену, Девичу, у Архангелима и у Ђаковици, свуда се обнављамо и није битно колико нас има данас, битно је ко смо ми и шта представљамо ми данас на овом простору, то је за нас Хришћане најбитније, а није сила и моћ од овога света, од људи овога света, сила је Божија и Бог може да учини оно што људи не могу да учине.“ Тешко нам је кад чујемо кога има у Ђаковици – Зар то што се у Ђаковици служи света литургија није довољно? Коментаришући речи председника Вучића да у Ђаковици нема Срба, владика Теодосије наводи „Тешко нам је кад чујемо „кога има у Ђаковици“, „да ли би ми живели данас у Ђаковици“. „Па живимо, ево, ту је Игуманија, ту су сестре, у Ђаковици се служи Света литургија, зар то није довољно у овом времену?“ – питањем је владика Теодосије одговорио на Вучићеве речи од јуче да у Ђаковици нема ниједног Србина. Многи су у 18. и 19. веку посустали и променили веру, а захваљујући онима који нису, ми данас постојимо на овим просторима, подсетио је такође Владика. „И у наше време има оних који су спремни да опстоје нашу веру, и неће се турчити ради бољег живота,“ додао је. Нико нема права да гази по крви светих мученика, ако неко отима, то је друго, али не смемо ми да се одричемо од онога што ми нисмо стекли, од онога што смо примили на поверење да чувамо и да предамо будућим генерацијама Овогодишњи домаћин славе и колачар Манастира Бањска био је Градо Максимовић, родом из ових крајева, а који данас живи у Аустралији, у Сиднеју. Извор View full Странице

Од реформације и просветитељства до марксизма и психоанализе, критика хришћанства је најчешће била артикулисана као критика религије уопште. Рекло би се, кад се већ религији судило у доминантно хришћанским државама „Запада“ (уз етничко чишћенје Јевреја и Муслимана, и очистилачко освајање Америке), логично је било да конкретни предмет ислеђивања буде хришћанство, тачније црква и њене теолошке, правне и социоекономске структуре. Оно што, међутим, није баш тако логично како се на први поглед чини, јесте то да се таква критика ауторитета цркве уопште може сматрати критиком религије као такве. Ипак, то је био просветитељски тренд од почетка. Бизарни пример је Волтер који је своју критику верског фанатизма (инспирисану убиством Хенрија III од стране католичког фанатичног противника протенстантских Хугенота) започео писањем драме „Фанатизам прорка Мухамеда“! Али због специфичне само-секуларизирајуће тенденције хришћанства у коме јудео-хришћански месијански процес ауто-секуларизације, који Бенјамин назива „мека месијанска снага“ задобија конкретан ефективан историјски облик – не треба заборавити да Исус није био из свештеничког племена (Јев 7, 14), и да је својих дванаест најближих ученика изабрао из (пролетерске) класе сиромашних рибара као „револуционарни суд“ над племенском реакцијом (Мт 19, 28; Лк 22, 30), а осталих седамдесет из простог народа, управо као пандан јерусалимском санхедрину (сабору) седамдесеторице првосвештеника (по броју седамдесет „Синова Божијих“ покровитеља укупно седамдесет народа света, од којих је Израел наслеђе Јахвеа; 5Мој 32, 8–9) – узети хришћанство као религију уопште не може значити узети га као „case study“ апстрактне универзалне религије, него као конкретну универзалност сингуларног процеса. Дерида пише: „Чим… заснујем архив религије уопште, тренутак христијанизације је већ започео… Религије… имају универзални позив, али једино хришћанство има концепт универзалности разрађен у форму у којој данас доминира подједнако филозофијом и међународним правом. Код Св. Павла налази се концепт космополитизма, концепт светског грађанства, братства људи као деце Божије итд… Универзализам који доминира глобалним политичко-јуридичким дискурсом је фундаментално грко-хришћански… То је хришћанство које помало говори грчки.“ (Дерида, „Изнад свега, не новинари“). Он је, дакле, тврдио како је међу верама хришћанство изузетак, тако да, „или оно није религија, или је пак једино оно религија“ (слични су изрази били присутни у православној теологији XX века, али на једној другој основи, која се често може свести на оно Алтисерово: „Идеологија никада не каже за себе ја сам идеолошка.“). In saecula saeculorum (У векове векова) Марксу је, као ученику Хегела, ово било савршено јасно. Зато је разрачунавајући се у „Јеврејском питању“ са Бауеровим квази-еманципаторним анти-јудаизмом, он на уму имао хришћанство: „Од почетка хришћанин је био Јеврејин теоретичар, Јеврејин је зато био практични хришћанин, а практични хришћанин је сада (у капитализму) поново постао Јеврејин.“ Међутим, предмет Марксових „теолошко-критичких“ опсервација нису били површински верски садржаји, него хришћанско језгро модерне државе. У тим дубинским структурама угнездила се религија која је и излегла само то своје сопствено гнездо, а из ког се још може излећи свашта. Атеизам ту не помаже: „Чак и уколико се човек прогласи атеистом кроз посредовање државе, тј. ако државу прогласи атеистичком, остаје задржан у стиску религије.“ Наиме, религија је посредовање а модерна држава је посредничка инстанца грађанског друштва par excellence, и због тога је „политичка демократија као таква хришћанска.“ По Марксу, „политичка демократија је хришћанска јер се у њој човек, не један човек, него сваки човек рангира као суверен, као највише биће“. Али пошто буржујско друштво нема есхатологије (или у терминима XX и XXI века, „нема алтернативе“ пошто је ово „крај историје“) ту је овај суверен у маси суверена који је створен редукцијом феудалног друштва на њега, узет у свом индивидуалистичком егоизму као готова ствар и „предат владавини нехуманих услова“ у светском поретку таквом какав јесте, а оваква индивидуа „у демократији, постаје опипљива стварност, присутна егзистенција и принцип секуларизма.“ Према томе, пошто је секуларизација религијског посредовања то што државу чини модерном а тиме и „хришћанском“, моменат где државе „издају“ хришћанство поклапа се са моментом издаје секуларности, јер тада, са секуларизацијом, из државе ишчезава и оно што се у њој секуларизује – хришћански елемент. Ово се одиграва: или као (1) замрзавање процеса секуларизације (у данашњим западним демократијама) кроз нормализацију неправде оличене у постојећим социо-економским односима, у којима се крије истинска религија у коју више не сме да се дира, уз пратећи процват разноврсних приватних манифестација друштвено индиферентне религиозности која је пуки фолклор врло ангажоване вере у златно теле капитализма (Маркс је својевремено био веома живописан: „Сама проповед јеванђеља и хришћанско служење су, по себи, постали предмет трговине, и банкротирани трговац бави се јеванђељем, као што се проповедник јеванђеља који се обогатио бави бизнисом.“). Или као (2) псеудо теократизација секуларне државе (најизраженија у данашњој Русији), чије се секуларне структуре не доводе у питање, већ им се само још придодаје и „државна“ црква као додатни елемент. Тако се отуђење грађана подвостручује: они више нису само расцепљена створења, која су у стварном животу рангирана као власници и обезвлаштени, док су у идеалној сфери државе мђусобно једнаки грађани; они су сада: власници и обезвлашћени – који су једнаки грађани – који су браћа и сестре, верници државне религије која их све обједињује (Тако је у Русији постојала фантастична идеја у погледу еклисијалног статуса Чечена предвођених Путиновим верним слугом диктатором Кадировом, по којој су муслимани ако су верни православној руској отаџбини, у ствари, врста оглашених хришћана!). Ту је, наравно, и тенденцијска амбиваленција (карактеристична за тзв „земље у транзицији“) која осцилира између ова два доминантна облика капиталистичке суспензије „месијанског“ процеса секуларизације. Све ово, Маркс јасно формализује у свом „Јеврејском питању“ кроз разликовање „савршене хришћанске државе“ од „такозване хришћанске државе.“ Ево шта пише: „Савршена хришћанска држава није ‘такозвана хришћанска држава’ – која препознаје хришћанство као своју основу, као државну религију, и зато заузима ексклузивистички став према осталим религијама. Напротив, савршена хришћанска држава је ‘атеистичка’ демократска држава, држава… која религију прибраја свим осталим елементима цивилног друштва… Такозвана ‘хришћанска држава’… није ништа више од не-државе, јер није хришћанство као вера већ пука људска позадина хришћанске религије то што проналази свој израз у тој људској творевини… Такозвана ‘хришћанска држава’… има политички однос према вери и религијски однос према политици… деградирајући веру на пуки призрак… будући несавршена (она) хришћанску религију третира као додатак и освећење свог несавршенства, за (такву) ‘хришћанску државу’ религија нужно постаје тек њено средство и тако њен темељ… Савршена, пак, хришћанска држава се не обазире на религију… апстрахујући од свих суштинских веза са њом.“ Дакле, овде једна врло одређена несавршеност „хришћанске државе“ – њен верски фундационализам, прикрива „дефектност инхерентну општој природи државе“ која у савршеној хришћанској држави постаје јасна. Јасноћа држави иманентног антагонизма је почетна тачка јеванђеоског процеса који од секуларне државе иде даље и даље, све до одумирања државе. Маркс каже: „Држава која узима хришћанство као свој највиши критеријум, и Библију као своју повељу, мора се суочити са речима Светог Писма, јер свака реч Писма је света. Ова држава, као и људско смеће на коме се заснива, ухваћена је у болну контрадикцију, неразрешиву са тачке гледишта верујуће савести, упућене у оне речи Јевађеља које (држава) не само да не поштује, него их и не може испоштовати, уколико не жели да се сасвим расформира као држава.“ Политичка еманципација није исто што и људска еманципација. Политичка еманципација завршава у секуларној, а тиме и хришћанској држави, док људска еманципација подразумева еманципацију од државе и испуњује се у процесу њеног одумирања. Притом, не треба заборавити да би се сам концепт историје која тече „од – ка,“ могао сматрати за јудео-хришћански изум. Карл Левит пише: „Филозофија историје започиње са јеврејском и хришћанском вером у испуњење која завршава са секуларизацијом сопственог есхатолошког обрасца“ (Карл Левит, „Значење у историји“). Секуларизација је, према томе, испуњење хришћанске вере у испуњење, чији је крај укидање државе: „Онда крај… кад укине свако поглаварство и сваку власт и силу“ (1 Кор 15, 24). Фармакон за народ „Критика је истргла имагинарно цвеће из ланца, не како би људи били увезани неукрашеним црним ланцем, него да би ланац збацили са себе и убрали живи цвет“ –поручио је Маркс атеистичким малдо-хегеловцима, критикујући њихову досадну критику религије, која је сводила проблематична „небеска питања“ на њихово, наводно непроблематично, земаљско језгро. Ови критичари су тако и сами завршили на свом критичком „небу“ са ког се уопште не виде истинске мистификације земаљских процеса економско-политичке доминације оних „сила које су под небом“, јер (како каже Маркс у „Јеврејском питању“): „Стварни бог буржујског друштва је новац који чак и све оно што се зове ‘Бог’ у традиционалним религијама деградира и претвара у робу.“ По Марксу, у таквом друштву робне производње су сви свакодневни односи (економски, правни, политички) религијски. Док је саму религију Маркс описао, развијајући Павлову мисао из Посланице Римљанима, „сва творевина заједно уздише… и ми сами уздишемо (Рим 8, 22–23) очекујући ослобођење“, познатим, пречесто злоупотребљаваним речима: „Религијска патња је у исто време и одраз истинске патње и протест против патње. Религија је уздах угњетеног створења, она је срце света без срца, она је душа бездушног света, она је опијум народа.“ (Маркс, „Прилог критици Хегелове филозофије права“) У стандардној интерпретацији, наведени изразито позитивни епитети приписани религији: „протест“, „уздах угњетених“, „срце“, „душа“, ишчезавају у корист једног јединог негативног: опијум! А и то се најчешће цитира у лењинистичкој варијанти као „опијум за народ“ (опиум для народа) – дакле, нешто што зле клике намећу народу, а не у Марксовој „опијум народа“ (Opium des Volks) – нешто народно, својствено самом народу. Притом, у Марксово време опијум није имао данашњу негативну конотацију, па је самом Марксу лекар ради реуме, зубобоље и проблема са јетром преписивао опијум. Према томе, Марксова дефиниција религије је на трагу не само Ап. Павла него и „апотекарске“ лексике раних отаца Цркве који су веру називали фармакон: „Лек-живота – φάρμακον ζωής“ (Серафима Тмуидског, „Евхолохион“), „Лек Божанства“ – φάρμακον της θεότητας“ (псеудо-Макарије Магнезијски, „Апокритика“), итд. Иста метафорика фармакона присутна је код Григорија Богослова (Омилија 8 ), у макаријевском корпусу („Духовне беседе“), код Јефрема Сирина („О бесквасном хлебу“), а Климент Александријски у свом „Протрептикосу“ дословно понавља заснивачку крилатицу којом је Свети Игњатије Богоносац у II веку први започео овај „фармаколошки“ семантички низ, описујући фундаменталну праксу цркве као „φάρμακον ἀθανασίας“ – „лек бесмртности“ (Посланица Ефесцима). Али пошто фармакон истовремено означава и лек и отров, „фармакон атанасија“ би могло значити и отров бесмртности: „Бесмртност“ као парализујући отров! Кривци Дуална димензија религије какву евоцира Маркс, „одраз стварне патње и протест против патње,“ савршено је сажета у „фармакону“ као средишњој тачки између крајности лека и отрова, која никада није неутралана, него је увек већ или лек или отров. Ова критчна тачка је знак алтернативних могућности на плану једне исте иманентне датости: „Јер смо ми Христов миомир Богу… Једнима мирис смрти за смрт, а другима мирис живота за живот“ (2 Кор 2, 15-16). У данашњем свету који је структурално „евангелизиран“, тако да у њему више не постоји ни једна тачка која би била сасвим спољашња хришћанству (апокалиптички знак из Мт 24, 14), ове се Павлове речи могу односити једино на исти подељени субјект, на исто расцепљено друштво, на расцеп као такав. У Новом Завету победа над смрћу никако не означава „врсту духовне цуге“ (Род духовной сивухи), како се презриво изражавао Лењин (таква интерпретација није нужна али је увек могућа и, нажалост, често оправдана жалосном праксом цркве), за утапање земаљске туге. Најпре, „смрт“ и „вечни живот“ овде нису пасивна својства, него термини борбе који се увек описују динамички: смрт „улази“, „влада“, „дејствује“ итд. Исто тако: у нераспадљивост се „облачи“, у „бесмртност“ се „одева“, тако да „победа прогута смрт“ (1Кор 15, 54). Дакле, победа над смрћу, у Новом Завету, није пита коју ћеш добити на небу кад умреш („You’ll get pie in the sky when you die“ – Џо Хил), то је победа са интензивним друштвеним последицама. По Ап. Павлу, смрт је φρόνημα, тј. мишљење: „Јер мишљење пути је смрт“ (Рим 8, 6), и живот је φρόνημα, тј. мишљење: „а мишљење духа је живот“ (Рим 8, 6). Док је мисаони ефекат доминантне идеологије страх, па је зато, у павловској визури, страх од смрти оно ропство којим нас силе света држе у области, наводно, једино „могућег“. Либерални израз за ово затварање свих у домен смрти је виталистички став по коме је „живот највећа вредност“ чија је граница неповредива – а граница живота је управо смрт као забрањена зона. Зато је за ослобођење од страха и субјективацију изван смрти неопходно прихватање смрти: „Да смрћу сатре онога који има моћ смрти… и да избави оне који из страха од смрти целога живота беху кривци за своје робовање“ (Јев 2, 14–15). Зар нисмо данас, више него икад, због страха од смрти („насиља“, „неизвесности“, „истог исхода у новом паковању“ итд) кривци за своје робовање? Без закључивања Уместо било каквог позитивног закључка, завршићу овај текст цитатом закључног пасуса из чланка „Чињенично стање“ раног Алтисера: „Већ смо ангажовани у овој борби. Будућност цркве зависи од бројности и храбрости оних хришћана који, из дана у дан, развијају свест о неопходности борбе и придружују се редовима светског пролетеријата (свих потлачених). Такође зависи од спровођења, од истих ових људи, конкретне редукције њиховог религијског отуђења. Црква ће живети захваљујући онима који, у борби и кроз борбу, још једном откривају да се Реч родила међу људима и обитавала међу њима – који већ припремају човечно место за њу међу људима.“ Извор: Теологија.нет View full Странице

Постало је белодано јасно да непријатељи Божји и непријатељи људски кују планове да се као људи и као народ, први пут у својој историји, одрекнемо КиМ, да погазимо завете својих светих и мученичких предака и да се тако избришемо из људи, народа и историје ЊЕГОВOJ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ ГОСПОДИНУ И Р И Н Е Ј У БЕОГРАД Ваша Светости! Ми, православни хришћани, свештеници и монаси са бројним Божјим народом, сабрани око свога Архипастира, Преосвећеног Епископа Шабачког Господина Лаврентија, по хиротонији најстаријег Архијереја Српске Цркве данас, на празник Светог Пророка Илије Тесвићанина, у порти мученичке Саборне Цркве Светих Апостола Петра и Павла у Шапцу, на редовној духовној трибини посвећеној мученичком Косову и Метохији, крај светог олтара и трона славних Ваших претходника Митрополита Србије: Михаила, Инокентија и Димитрија, потоњег првог Патријарха обновљене Српске Патријаршије, шаљемо Вашој Светости, синовске поздраве са молитвом Живом и Истинитом Богу, да као Предстојатељ и Првојерарх наше Светосавске Цркве са својом браћом Архијерејима истрајете у делотворној борби за очување Косова и Метохији. Пуноћа Цркве Божје у Епархији Шабачкој, дубоко је свесна тешких и претешких искушења која се аветињски надвијају, не само над Косовом и Метохијом као нашом Светом и Заветном Земљом, него дубински посматрано, и над читавим Српским народом. Постало је белодано јасно да непријатељи Божји и непријатељи људски, кују своје планове и врше брутални и безочни притисак, да се као људи и као народ, први пут у својој историји, одрекнемо Косова и Метохије, да погазимо завете својих светих и мученичких предака и да се тако избришемо из људи, народа и историје. Наш народ своју Цркву и Вас, као свог Духовног Оца, поштује као честите старине, и верне чуваре својих највећих светиња, части и образа. Истовремено, народно је осећање али и историјско искуство, да ниједан појединац, нити иједна власт, без обзира на било какве изборе и резултате, нема ни природно, ни историјско, ни уставно, ни међународно право да се погађа око Косова и Метохије. И зато је Косовско-метохијска порука Светог Архијерејског Сабора 10. маја ове године, дошла у прави час и као велико охрабрење за цео Српски народ. Као мудри наследник видовитог Немањића, највише од свих знате, да сад не треба стати и дозволити да нас догађаји претекну, и да се, кад буде касно, бавимо само њиховим последицама. Mолимо Вас, Ваша Светости, да као што сте и до сада чинили, наставите и продужите светлу традицију и праксу славних српских патријараха и Вашег светог Претходника Патријарха Павла, који се у тешким историјским искушењима свога времена ослањао на Божју помоћ и саборни дух Свете Православне Цркве, сазивајући често своју браћу српске архијереје на Свети Архијерејски Сабор, на коме су у саборном духу и јединству разматрана и решавана судбинска питања за Цркву и Божји народ. Поред тога, призивао је и угледне српске интелектуалце на разговор и договор и користио њихове конструктивне савете и предлоге, уосталом као што и Ваша Светост чини свих ових протеклих година, од како сте на трону Светога Саве. Ваша Светости, Овим писмом, у овај свети и заветни дан, желимо да Вас уверимо да смо безрезервно уз Вас и хоћемо да Вас охрабримо да у овом тегобном времену истрајете на том путу. Свесни смо, Ваша Светости, да Српска Православна Црква и Патријарх Српски не поседују секуларну, односно, времену и пролазну државну власт. Световну, дакле, која је од овога света. Црква Христова поседује власт узвишене и вечне Речи Божје. Њено призвање је да буде активни и креативни чинилац историје и учесник у значајним друштвеним процесима. Црква треба да буде Со живота и Светлост свету, да осољава све догађаје и осветљава путеве свакој епохи, да тумачи и открива њен скривени значај. Црква по својој природи јесте и мора да буде Логос који пребива у свету, као његов непосредни суд и узвишени смисао. Она има историјску и есхатолошку одговорност и свету обавезу да чува и предводи своје стадо на тешком и уском путу који води у Живот. Коначно, Црква Христова има Свете Каноне и духовну власт и обавезу да их, ако не буде другог начина, у бесудним временима примењује у складу са светоотачким предањима и вековном традицијом. Српска Православна Црква као бесмртна мајка српског народа, позвана је да брижно и матерински неућутно упозорава све појединачне и колективне носиоце власти у Србији, да их опомиње на одговорност пред Богом и народом. Такође, треба да их подсећа да је Црква по својој природи обавезна да свако изневеравање народних интереса санкционише у складу са својим канонским поретком. Небројено пута кроз два миленијума дугу историју, Православна Црква невољно је прибегавала таквим санкцијама. Најживљи пример је из наше ближе прошлости, када је поводом изгласавања Конкордата са Ватиканом у Народној Скупштини Краљевине Југославије, била принуђена да све посланике који су гласали за тај, по народ, штетни Уговор, искључи из црквене заједнице и да баци анатему – тешко проклетство на све министре и Председника владе који су били за Конкордат. Ваша Светости, У смирај овога светог дана, молимо се Богу Правде, Кога призивамо у нашој српској државној Химни, Извору сваке Вере Наде и Љубави, да та горка чаша мимоиђе нашу Цркву, и да Господ укаже путеве нашем државном руководству ка најбољим решењима, како би образ нашег нараштаја и наше епохе остао светао у историји и пред поколењима која долазе. Истовремено, стално подсећамо себе и друге, да Косово и Метохију нисмо само наследили од наших предака, већ смо је позајмили и од наших потомака. Као привремени и тренутни корисници немамо право да отуђимо ни једне стопе, јер она је њихова и њима припада. У противном, треба јасно и гласно ставити до знања свима да ће Црква бити принуђена, да у складу са својим призвањем прибегне санкцијама, на које је обавезује њен канонски поредак и двомиленијумска традиција и пракса. У противном издала би саму себе. Ове свете вечери посебне молитве приносимо за Преосвећеног Епископа Рашко-Призренског и Косовско-Метохијског Господина Теодосија, свештенство, монаштво и Божји народ Епархије Рашко-Призренске и Косовско-Метохијске, посебно онај у енклавама јужно од Ибра, који су ових дана, због смирене и одговорне пастирске речи и бриге о Косову и Метохији, изложени бруталним медијским нападима. Целивамо свету десницу Вашој Светости са надом у Божју помоћ у овим тешким данима. Да он Сведобри и Свемогући учини оно, што ми сапети својим слабостима, нисмо у стању да учинимо. Простите и благословите. У Шапцу на Илиндан увече, 2018. године Извор: https://stanjestvari.com/2018/08/09/pismo-o-kim-svestenstva-eparhije-sabacke/ View full Странице

-Патријарх Иринеј: Ниједно зло никада није донело добро ниједном народу!- Његова Светост Патријарх српски г. Иринје служио је 4.августа 2018. године у Бачкој Паланци помен пострадалима у злочиначкој акцији „Олуја“. Председник Републике Србије Александар Вучић, председник Републике Српске г. Милорад Додик., председница Владе Србије Ана Брнабић и председница Владе Републике Српске г. Жељка Цвијановића и чланови влада Србије и Републике Српске присуствовали су 4. августа 2018. године у Бачкој Паланци државној манифестацији посвећеној обележавању Дана сећања на све страдале и прогнане Србе у хрватској војно-полицијској акцији „Олуја“. Председник Вучић је, на стадиону Спортско-рекреативног центра „Тиквара“, поручио да Србија више неће бити само уточиште, већ и заштита, да ће стајати уз свој народ и да неће дозволити да буде прогањан и убијан. Председник је изразио захвалност свима који су дошли на државну манифестацију, истакавши да су се окупили сви српски политички представници из Републике Српске, Босне и Херцеговине (БиХ), Црне Горе и Хрватске. -Сви су овде и чини ми се да вечерас сви Крајишници, где год да живе, од Бусија до Канаде, до Футога до Аустрије, знају да нису сами, и да су сви Срби са њима, да неће бити сами јер Србија можда може без Крајине, али без Крајишника не може, навео је Председник Србије. Парастос свим жртвама служио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј са архијерејима Српске Правослвне Цркве. Његова Светост Патријарх је у обраћању окупљенима рекао да је једина кривица настрадалих то што су били Срби и што су припадали православној вери. Присутнима се обратио и препублике Републике Српске г. Милорад Додик. према извору: Влада Републике Србије Извор: Српска Православна Црква Видео: РТРС View full Странице

Владика зворничко-тузлански г. Фотије освештао је 26. јула 2018. године звона и крстове храма Светог архангела Гаврила у Поповом Пољу код Брчког. Кум звона храма, који ће бити први манастир на простору Дистрикта, био је председник Републике Српске г. Милорад Додик. Градња храма Светог архангела Гаврила у Поповом Пољу код Брчког започета је на инцијативу мештана. Реч је о монументалној грађевини чији је звоник висок 33 метра. -Манастир је место сталног присуства Божјега и стално присутне молитве. Надам се да ће овај крај добијајући свој манастир добити своје духовно седиште, рекао је Епископ зворничко-тузлански г. Фотије. За председника г. Милорада Додика, који ће донирати 55 хиљада марака за кумство манастирским звонима, градња овог храма представља саборност српског народа. -Веома је важно, када почнемо изградњу да брзо завршимо и да покажемо нашу снагу. Јер управо, брзи завршетак овог манастира јесте показивање нашег идентиета овдје", истакао је г. Милорад Додик, председник Републике Српске. Село Попово Поље налази се на граници између Дистрикта Брчко и Бијељине. Изградњи храма помажу сви - од мештана до српских представника у законодавној и извршној власти, па и грађани других вероисповести. -Ми имамо заиста добру сарадњу са Српском Православном Црквом, Римокатоличком црквом и Исламском верском заједницом. Мислим да о тој мисији Српске Православне Цркве свједочи и чињеница да смо ми данас имали и ктитора, који је припадник и друге вјероисповијести, навео је г. Синиша Малић, градоначелник Дистрикта Брчко. За мештане Попова Поља изградња храма је круна њиховог постојања и испуњење дугогодиших жеља. Како је потврдио и владика Фотије, храм у Поповом Пољу биће манастир. Након изградње, у њему ће се основати манастирско братство које ће оплеменити духовни живот овог краја. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

На дан када Православна Црква обележава Сабор Светог архангела Гаврила, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј и Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније служили су свету архијерејску Литургију у истоименом новообновљеном храму у Предејану. Саслуживали су игуман Серафим (Мишић), протојереји ставрофори Радослав Ђорђевић, Зоран Стојановић и Ђукан Оровић, као и протојереји Дејан Станковић и Сава Момчиловић који је у току Литургије произведен у чин протојереја-ставрофора. У поздравној беседи епископ Арсеније је захвалио патријарху Иринеју што увек налази времена да посети своју некадашњу епархију заискавши благослов за присутни народ, али и читаву Епархију нишку. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј поучио је окупљени народ речима о чудима створених по промислу Божјем, а као једно од тих чуда навео је управо цркву Сабора Светог архангела Гаврила у Предејану која је некада давно била „чудо од запуштености“, а данас се након велике обнове пројављује као прелепи храм – „чудо на понос свакога града, обновљен, живописан и украшен“. Патријарх је захвалио свим људима који су помогли обнову храма како онима који су за тај труд награђени признањима тако и „добром народу који живи на овим просторима“. Као што је најављено, додељена су признања свима који су несебично помогли обнову овог храма. Орден Светог Саве другог реда додељен је породици Павловић, а орден Светог краља Милутина г. Драгану Савићу и г. Милчи Декићу. Грамате су добили добротвори храма г. Влада Банковић, г. Бранислав Милановић и фрескописац храма Бојан Станојевић. Захвалнице Црквене општине добило је више од двадесет прегалаца. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Уочи Петровдана, у амфитеатру уз олтар цркве Покрова Пресвете Богородице у Лозници, монах др Павле Кондић одржао је предавање на тему: Велике ране и победе српског народа у Великом рату 1914-1918. https://www.youtube.com/watch?time_continue=6&v=zQ-_1GU_qxY ПОУЧНО СЛОВО О ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ View full Странице

Обавезни смо да чувамо свој темељ, на такав начин осигуравамо будућност својој цркви и својој држави у целини О поруци Светог архијерејског Сабора СПЦ о Косову и Метохији са владиком будимљанско-никшићким Јоаникијем за „Печат“ разговарала Наташа Јовановић. Какав је значај документа СПЦ о Косову и Метохији, као и значај саборног гласа Цркве у преломним тренуцима када се од Србије тражи да потпише правно-обавезујући споразум са тзв. државом Косовом? Свети Архијерејски Сабор СПЦ је још 2003. године објавио Меморандум о Косову и Метохији. То је врло исцрпан и опширан текст који за Цркву има снагу закона. Саборска порука од ове године, о истом питању, ослања се у свему на поменути Меморандум додатно осветљавајући веома сложено стање са којим се народ сусреће и бори на Косову и Метохији, изражавајући наду „да ће се проблем, створен најпре оружаном побуном албанских сепаратиста, а потом окупацијом Покрајине, решити искључиво мирним путем на начелима правде и права“. Кроз цео текст Поруке провејава свест да Косово и Метохија у свом укупном духовно-историјском значењу, за све православне Србе у свету, „представља саму срж нашег црквено-народног бића и постојања без које се губимо у процесу опште глобализације и секуларизације“. Обавезни смо да чувамо свој темељ, на такав начин осигуравамо будућност својој цркви и својој држави у целини. Сведоци смо покушаја обезвређивања овог документа са образложењем да он не нуди решење. Шта је решење? Најбоље је да се решење тражи, као што је и наглашено у Поруци, мирним путем у оквиру Резолуције 1244 и у складу са Уставом Србије. Да ли ситуација наликује на ону из 1937. када Црква није подржала световне власти о веома крупном питању? Морамо имати у виду да је питање Косова и Метохије за српски народ кључно, и ако гледамо од 1389. наовамо – свевремено, а питање Конкордата, колико год било важно, односило се на међуратни период наше историје и већ је ствар прошлости. Наш сабор није имао намеру да се сукобљава са актуелном влашћу у Србији него да јасно саопшти једногласно усвојено мишљење о Косову и Метохији и да помогне да се пронађе праведно и одрживо решење. Шта ако Влада занемари глас СПЦ и верујућег народа? Онда ће се знати кога су послушали. Било би добро да и њима поставите исто питање. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Поводом празника Светих словенских просветитеља и учитеља Кирила и Методија, са званичне интернет странице Епархије тимочке доносимо текст катихете Бранислава Илића "Радујте се, Методије и Кириле, народа словенских апостоли и богомудри учитељи!" Свети славни и свехвални равноапостолни учитељи словенски Кирило и Методије, дивни су укарас Цркве Христове и најпоштованији светитељи међу словенским народима јер оставише неизбрисив и благословени траг у писмености, али и дубокој верности Цркви Христовој и љубави коју сведочише. Браћа Кирило (Константин) рођен у Јулу 826. године, а упокојио се 14. Фебруара 869. у Риму. Методије рођен између 816. и 820, а упокојио се 6. априла 885. године, обојица су рођена Православни грци у Солуну. Рођени су од побожних и благочестивих родитеља Лава и Марије. Отац Лав био је византијски војни заповедик. Будући да су рођени у Солуну, своју младост су ту и провели, а важно је нагласити да је Солун у то време био окружен Словенима. Према историјским сведочанствима Методије бива постављен за управника једне архонтије у источној Македонији, док је његов брат Кирил одгојен на царском двору, након завршених философских и теолошких студија постављен за библиотекара храма свете Софије у Цариграду и учитеља философије на цариградској високој школи. Године 851. Кирил постаје члан византијског посланства арапском калифу у Самари. Света браћа своју главну улогу одиграли су приликом послања од стране византијског цара и цариградског Патријарха да проповедају међу Словенима. Они су најпре отишли у Централну Европу, на просторе данашње Моравске и Чешке, где је њихова проповед имала великог успеха, те је народ почео масовно да прихвата Православну веру. Њихова припрема за ово послушање огледала су у састављању словенског писма и превођењу богослужбених књига, како би народ могао да богослужи на свом језику. Тако Кирил најпре саставља прво словенско писмо глагољицу. Свети Кирил је написао словенско писмо, које данас називамо ћирилицом, а за западне Словене саставио је глагољицу. Тако од светог Кирила потичу оба писма и ћирилица и глагољица. Ова света браћа су преводила и богослужбене књиге на тадашњи говорни језик, као и Свето Писмо. Можемо слободно рећи да су они поставили основе словенске писмености и културе, убрајајући ту све словенске народе: Русе, Бугаре, Србе, Хрвате, Словенце, Словаке, Чехе и Пољаке. Сви су они заједно као Словени примили Православну веру од светих Кирила и Методија. У својој богоугодној мисији имали и доста искушења која су са вером превазилазили, а највеће искушење било је гоњење које су подносили са запада. Један од највећих разлога за њихово гоњење и противљење њиховом богоугодном делу била је позната тројезична теорија према којој постоје само три језика на којима се могу савршавати света богослужења: јеврејски, грчки и латински. Када су свети Кирило и Методије прогнани из Чешке и Моравске, ишли су у Рим ради благослова, код папе, који је тада, треба нагласити, био Православне вере, јер црква још увек није била подељена на источну и западну. У Риму се свети Кирило упокојио, а свети Методије је постављен за Епископа панонског. Њихово богоугодно дело и мисија нису завршени њиховим упокојењем јер њихови верни ученици и наследници ревносно настваљају рад на пољу превођења и ширења речи Божје, али и завршавају ту богоугодну мисију. Њихови свети ученици називају се петочисленици: Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд. Неизмерни значај Свете браће Кирила и Методија, али и њихових ученика, огледа се у превођењу богослужбених књига, те их због тога химнографија са посебном пажњом велича и прославља називајући их вредним трудбеницима на пољу превођења. Тако се у једном од сједалних на јутрењу набрајају сва њихова дела, и говори се како су они заслужни што ми данас разумемо речи еванђеља и богослужења, а пре свега речи евхаристије. Химнографија њиховог празника назива их и равноапостолним јерарсима и просветитељима који словенском народу посејаше семе богопознања и побожности. Као Апостолима једнаки животом и учитељи словенских земаља, богомудри Кирило и Методије, молите Господара свега да учврсти све словенске народе у Православљу и једномислију, да подари свету мир, и душама нашим велику милост. (тропар) Двојицу свештених просветитеља наших поштујемо, који су нам као извор, превођењем божанских књига, источили богопознање, из кога чак до данас неоскудно захватамо. Прослављамо вас, Кирило и Методије, који предстојите престолу Свевишњег и топло се молите за душе наше. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Епархија тимочка View full Странице

Како јављају данашње "Вечерње новости" Свјатејши патријарх српски Господин Иринеј овогодишњи је добитник награде Фонда јединства православних народа. Награду ће Његовој Светости на свечаности која се одржава у Калуги код Москве од 21. до 24. марта уручити Свјатејши патријарх московски и све Руси Велики Господин Кирил. Да подсетимо, при установљењу ове, у међувремену постале, најпрестижније награде у православном свету, њен први добитник је био Блаженог Спомена патријарх Павле. View full Странице

Kроз српску историју продефиловали су многи странци. Сви они су на свој начин оставили неког трага, неке од њих памтимо, а неке смо, нажалост, заборавили. Оно што је свима њима заједничко јесте да су се показали као велики пријатељи српског народа и његови истакнути добротвори. У аманет су нам остављали своја дела, своја вредна имања и задужбине и, што је најважније, своју велику љубав као пример искреног родољубља. Међу странцима који су оставили посебан печат у српском колективном сећању, било је много жена, између осталих Рускиња, Чехиња, Немица, Јеврејки, али и Енглескиња и Американки. Једна од „наших Американки“ била је и лепа, те пожртвована Мабел Данлоп Гордон Грујић која ће остати упамћена као највећа добротворка српског народа. Мабел (Мејбл, Мејбел) Данлоп Гордон, дама из високог америчког друштва, рођена је 1881. године у америчком граду Кларксбургу, у Западној Вирџинији. Мабел је рођена у добростојећој америчкој породици. Њен отац је био инжењер и високи чиновник америчке железнице. Школовала се у Америци, Француској и Грчкој, посебно се занимајући за археологију и историју уметности. У Америци је завршила колеџ, а потом се упутила у Париз и Атину на даље школовање. Мабел се у Атини уписала у Америчку школу класичних студија на којој је касније и предавала. Осим стицања новог знања, Мабел је у Атини доживела још једно значајно искуство ̶ упознала је свог будућег супруга др Славка Грујића и сазнала за српски народ и његову богату културну историју. Део чувене српске породице Грујић Сусрет са великим интелектуалцем и дипломатом др Славком Грујићем који се одиграо у Атини, на Мабел је оставио јак утисак. Венчали су се 1902. године у Београду, након што се она вратила из Америке где је пред 4000 принстонских студената одржала предавање о прошлости и будућности Србије. Удајом за Славка Грујића, доктора права (први Србин који је докторирао на Сорбони!) и дипломату, Мабел је постала део имућне и виђене српске породице Грујић. Отац Славка Грујића, Јеврем Грујић, био је министар унутрашњих дела, министар правде, посланик у Цариграду, Лондону и Паризу, и један од вођа Либералне странке. Славкова сестра, Мирка Грујић била је председница Кола српских сестара, почасна Прва дама на двору краљице Наталије, те добровољна болничарка током Првог светског рата. О значају породице Грујић и даље се говори и пише. Њена улога у српском друштву с краја 19. и почетка 20. века, од изузетне је важности, зато и не чуди што представља занимљиво штиво за научне истраживаче, посебно историчаре. Породична кућа Грујића која се налази у Светогорској 17, у самом центру Београда, проглашена је спомеником културе и претворена у музеј. Кућа коју је Јеврем Грујић дао на поклон својој ћерки Мирки Грујић саграђена је 1896. године према пројекту архитекте Милана Капетановића. Фасаду куће чине складно уклопљени елементи ренесансе и барока, а ентеријер куће је обогаћен делима наших најпознатијих сликара: Стеве Тодоровића, Уроша Предића, Паје Јовановића, Ђорђа Крстића, Уроша Кнежевића, Арсенија Петровића, Милоша Тенковића, Влаха Буковца, као и оригиналним комадима намештаја из различитих епоха. Поред материјалне баштине, ова кућа поседује и нематеријалне вредности. Једна од знаменитости које се овде чувају јесте венчаница Јелене Грујић (супруге Јеврема Грујића) из 1856. године која је сачињена од памука и свиле, те проткана златним и сребрним нитима, и као таква представља један од најзанимљивијих експоната у музеју. Хуманитарна активност Мабел Грујић Пре него што ће се удати за Славка Грујића и постати део породице Грујић, Мабел ће посетити Цариград, и на том путу упознати супругу Чедомиља Мијатовића, осведочену пријатељицу српског народа Елоди Лотон. Од ње ће стећи прва сазнања о српском народу и српској историји, посебно о њеној богатој култури. Мабел је у годинама које су уследиле, захваљујући новцу који је сакупила и свом утицају који је користила у крајње патриотске сврхе, постала једна од највећих српских добротворки. Посебан утисак на Мабел је оставила посета Косову и Старој Србији у априлу 1913. године. Том приликом је обишла Куманово, Скопље, Приштину, Грачаницу и Косово Поље. Утиске о ономе што је видела, Мабел је забележила и објавила у чланку „Данас је Косовски дан, велика српска годишњица“ који је објављен 1918. године у Њујорк тајмсу. Међу првим хуманитарним акцијама које је спровела Мабел Грујић било је прикупљање средстава за подизање Дома ученица средњих школа у Крунској улици (1912). Тој акцији коју је покренула наставница Даринка Николић заједно са Београдским женским друштвом, одазвала се цела породица Грујић. Занимљиво је да је тим поводом организована лутрија, а да је сама Мабел на броду којим је путовала за Америку успела да богаташу и филантропу Џону Фронтигаму прода лозове за 40.000 динара. И не само да је успела у томе да прикупи потребан новац, већ је успела да побуди интересовање овог имућног човека који ће касније такође бити један од највећих српских добротвора, посебно зато што ће га за српски народ везати женидба са ћерком Симе Лозанића, Јеленом Лозанић. Управо ће са Јеленом Лозанић, Делфом Иванић и Мирком Грујић, Мабел уложити много труда да помогне српском народу, нарочито у ратним околностима. Тако се Мабел својом пожртвованошћу истакла за време Балканских ратова и Првог светског рата. Њена агитација за Србију и напор да се помогне српском роду, заиста су за свако дивљење. Ако се има у виду податак да је Мабел од 1912. године до међуратног периода чак 34 пута прелазила Атлантски океан не марећи за опасност пловидбе бродом у време рата, онда је сасвим јасно до које мере је ишла њена пожртвованост. Мабел је користила свог углед у Енглеској и Америци како би сакупила што више новца који је био намењен српском народу, отварању школа, болница, библиотека. Новац који би сакупљала, Мабел је давала српском Црвеном крсту, Колу српских сестара и Београдском женском друштву. По избијању првог светског рата, Мабел је у Америку позвала Николаја Велимировића који је одржао сто двадесет ватрених беседа, и то у неколико америчких градова. Резултат ове сарадње је био прикупљени новац, али и окупљање добровољаца који су били спремни да помогну српском народу. Годину дана касније, Мабел је заједно са Михалом Пупином основала „Српски пољопривредни комитет за помоћ“. Такође, захваљујући Мабел Грујић, у Њујорку је 1918. године основан Serbian Aid Fund („Српски потпорни фонд“) који је, преко Кола српских сестара, новчано помагао ратну сирочад, и набављао санитетски материјал за болнице по Србији. Колико је Мабел била скромна и заиста посвећена вишем циљу говори у прилог и податак да је 1914. године окупивши добровољне болничарке међу којима је била и Флора Сандс, путовала од Марсеја до Солуна трећом класом, и то како би уштедела новац и што већа новчана средства донела у Србију. Мабел Грујић се такође истакла и код организовања рада Америчке мисије у Србији. Једна од најзначајнији акција Мабел Грујић и њеног супруга Славка Грујића, који је од велике важнности за просвету и културу како Београда, тако и Србије, јесте подизање Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“. Једна од највећих и најзначајнијих библиотека у Србији је подигнута заслугом и новчаном потпором Карнегијеве фондације за мир. У том подухвату, најважнију улогу је одиграла управо Мабел која је лично познавала Николаса Батлера, првог сарадника Ендрјуа Карнегија, који је после његове смрти 1919. године почео да води ову фондацију. Подизање библиотеке, био је велики пројекат изведен према плановима архитеката Драгутина Ђорђевића и Николе Несторовића. Камен темељац за београдску библиотеку положен је 23. јуна 1921. године уз присуство многобројних српских и америчких званичника. Том приликом је престолонаследник регент Александар у темељ зграде поставио повељу на пергаменту. За изградњу библиотеке, Карнегијева фондација је дала 100.000 долара, а у библиотеци је било простора за складишетње 200.000 књига. Библиотека је свечано отворена на дан Св. Ћирила и Методија, 24. маја 1926. године. Ова библиотека (која зачудо није названа по Мабел Грујић!) данас представља једну од највећих научних библиотека на Балкану и матичну високошколску библиотеку у Србији. Мабел Грујић као уметничка инспирација Да је Мабел Грујић била права дама из високог друштва, да је била изузетно образована, те да је скретала пажњу својом префињеношћу и отменошћу, потврђују историјски извори из којих се може закључити колико је била поштована и вољена за живота. Но, да је њена узбудљива животна прича актуелна и данас, потврђују савремени уметници који, инспирисани њеним ликом и делом, стварају у различитим областима културе и уметности. Тако је лепа и посвећена Мабел инспирисала чувеног српског позоришног редитеља Љубишу Ристића који је 2014. године припремао представу под насловом „Мабел Грујић“, а која је била најављена у оквиру позоришне сезоне КПГТ-а „Лет изнад соколовог гнезда ̶ Храбри стари свет“. Нажалост, представа није никад изведена. Осим позоришним ствараоцима, лик Мабел Грујић је био занимљив и књижевним ствараоцима. Тако је позната српска књижевница и професорка универзитета (Принстон, Колумбија и Харвард) Маја Херман Секулић (која живи у Њујорку) написала роман „Ma Belle“, који је постигао завидан успех. Ради се о до сада неистраженој биографији Мабел Грујић, жене која је активно учествовала у бурним догађајима новије српске прошлости, а која је кроз књигу Маје Херман Секулић проговорила у првом лицу. Овај роман је преведен и на енглески језик и објављен 2016. године под насловом „Ma Belle: The First American Lady of Serbia“. Последњи дани „прве америчке даме Србије“ Након смрти супруга Славка 1937. године, Мабел Грујић је остала да живи у Србији. Када је почео Други светски рат, отпутовала је из Србије и настанила се у Њујорку. После Другог светског рата, основала је фондацију за школовање деце, потомака Јеврема Грујића. Преминула је од последица леукемије 13. августа 1956. године у Џорџтаун Универзитетској болници. Према писању Њујорк тајмса, Мабел је била „Американка која се са огромном страшћу бори за „усвојену“ земљу свог супруга, српског дипломате, др Славка Грујића“. Из њене преписке са историчарем Ситон Вотсоном, издваја се једно писмо из фебруара 1916. у којем је изнела своја најдубља родољубива осећања: „Србија је моја прва љубав и то ће остати целог мог живота /…/ Велика Србија је нешто за шта се може радити; Југо Славија ми се чини увек као тек рођено дете које су родитељи већ крстили уз превише званичних церемонија. Идеје које су укључене у име су делом добре и деле их сви мислећи Срби.“ Утисци српске књижевнице Јелене Ј. Димитријевић која је и сама била добротворка и која се дружила са виђеним америчким женама зарад истог хуманог циља, можда понајбоље говоре о лику и делу „наше Американке“ Мабел Грујић: „Она је упознала Америку с нама, с нашом славном прошлошћу, с мукама које смо трпели под Турцима, и с нашом сјајном садашњошћу. Највећи амерички листови доносили су њене слике, њене интервјуе о нама, о нашој раси, нашем народу, о нашим народним обичајима, о нашим народним песмама, о нашој војсци, коју је гђа Грујићка сравнила с Наполеоновом војском и с ентузиазмом описала њено заузимање Битоља, њено борење под Једреном и њен излазак на Јадранско море. Она је упознала Америку са српском женом, и са сељанком и са варошанком, изнела њене врлине, њену љубав за свој народ и њено пожртвовање за негу оних, који су на жртву Отаџбини, приносили свој живот. На тим њеним предавањима бивала је елита америчка.“ Ана СТЈЕЉА https://velikiljudi.rs/veliki_ljudi/najve-a-dobrotvorka-srpskog-naroda/

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уручио је 23. јануара 2018. године на свечаности у Патријаршији српској у Београду висока црквена одликовања оснивачу добротворне организације „Солидарност за Косово“ из Француске г. Арноу Гујону и бившем потпоручнику Ратне морнарице Републике Грчке г. Мариносу Рицудису из Пиреја. Свечаност - којој су присуствовали чланови Светог Архијерејског Синода: Епископи жички г. Јустин и зворничко-тузлански г. Фотије; као и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Епископи рашко-призренски г. Теодосије, нишки г. Арсеније, далматински г. Никодим и моравички г. Антоније, викар Патријарх српског - отпочела је благословом и поздравним словом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја: -Са великом чашћу и радошћу, у име Српске Православне Цркве и српског народа, данас захваљујем двојици јунака, хероја и витезова, за све оно што су учинили за српски народ, чиме су показали своју љубав према нашeм страдалном народу и учинили велико дело које никад неће бити заборављено. Уручујући високо црквено одликовање г. Мариносу Рицудису, Патријарх српски г. Иринеј је подсетио: -Наш драги гост г. Руцидис долази из нама братске Грчке. Наше две земље су вековни пријатељи. Сједињују нас пре свега вера и заједничка историја, почев од времена Светог Саве до дана данашњег. Господин Рицудус је био у ситуацији да учествује у срамном нападу на нашу земљу 1999. године. Као командант војног брода стигао је у Јадранско море, али му савест није дозволила да испуни оно што је био дужан да учини. Вратио се својим бродом из Јадранског мора и отказао послушност. Због тог великог и јуначког дела имао је много проблема. Осуђен је на две и по године затвора. Али пре него што је то учинио посаветовао се са својим духовником који је одобрио његов став. Господин Рицудис је учинио оно што чине велике душе и велике личности. После одслужене казне и после свих искушења имао је толико храбрости да каже: Нисам ја херој, херој је српски народ! То је заиста исповест једног храброг, мудрог и правог хришћанина. Немамо довољно речи да му захвалимо на том чину, зато смо одлучили да га одликујемо орденом Светог цара Константина. У одлуци Светог Архијерејског Синода, коју је прочитао главни секретар Синода протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, наводи се да се високо одликовање Српске Православне Цркве орден Светог цара Константина, на предлог Патријарха српског г. Иринеја, додељује г. Мариносу Рицудису за његово истрајно сведочење Христа Васкрслога и делатно исповедање православне вере, нарочито показано његовом жртвеном љубављу према братском српском народу одбијајући да учествује у НАТО бомбардовању Србије 1999. године. Захваљујући на признању, видно дирнут и понет емоцијама, г. Рицудис је поручио:-За мене и моју породицу велика је част да се налазимо на овом светом месту и што сте ме удостојили високог признања Српске Православне Цркве. Нисам могао да верујем да ћу после 18 година, од кад сам одбио да учествујем у рату против српског народа, доживети благодарност и захвалност српског народа и моје православне браће. Велика је част што примам признање од вас - часних и храбрих, од моје православне браће која никад нису престала да штите и чувају своје светиње и света места. Све жртве српског народа, традиција, предање, православље и српска култура били су најзначајније надахнуће за мене. Посебну захвалност дугујем Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију, који ме је први контактирао и разговарао са мном, као и брату Николи Гачевићу, који ме прати на овом значајном путу. На овом светом часном месту, очима испуњеним сузама радости, узносим наду у име Господа нашег Исуса Христа да нећете бити сами у својој борби и да ће свагда уз вас бити храбри људи из целог света, који ће се жртвоваће и бити са вама и у радости и у искушењима. Пример таквих храбрих људи је и наш брат из Француске (Арно Гујон), који је са нама данас. И даље сматрам да нисам достојан овакве части коју сте ми указали. Ту част упућујем вашем народу, њему првоме припадају све награде и најзначајнија одликовања. Потом се приступило уручењу највишег одликовања Српске Православне Цркве г. Арноу Гујону, оснивачу добротворне организације „Солидарност за Косово“ из Француске. Његова Светост Патријарх је, том приликом, истакао да је Српска Црква препознала труд и пожртвовање г. Гујона и у знак јавног признања именованом доделила орден Светог Саве првог степена: -Арно Гујон је учинио велико дело према српском народу на Косову и Метохији, оног страдалног дела Републике Србије. Српски народ није страдао само у прошлости, него нажалост и данас пати. Ако данас има народа у Европи који је лишен свих права људских, који нема оно што је најдраже за једног човека - слободу, право кретања и право рада- то је наш народ на Косову и Метохији, који храбро носи свој крст са надом да та искушења неће бити вечна и да ће моћи да живи као сваки други народ. Да ублажи невоље нашег народа, да му помогне у ономе што му је најпотребније да би могао да егзистира, да живи на нашим светим просторима, г. Арно Гујон је учинио велико дело, веће утолико што га је започео са непуних 20 година. Проговорило је нешто у њему и кроз њега, видео је оно што и многи други виде - али неће да знају, видео је патњу народа и заложио се свим својим бићем да му помогне и да му олакша терет живота. Прво је преко наших манастира, а у својој земљи Француској, скупљао прилоге и организовао многобројне хуманитарне акције. Тешко је израчунати вредност прикупљене и допремљене помоћи. Благодарећи њему многи су остали на својим огњиштима да носе терет који носе, опет са надом да то неће вечно трајати. Немамо речи да захвалимо г. Гујону. У име тог народа који је остао и страда и пати на Косову и Метохији, ми Вам захваљујемо за све што чините, за Ваше велико хришћанско дело. Наше су речи слабе, али се молимо Господу да Вама, као и г. Рицудису, подари здравље, и духовно и телесно, и да Ваша дела која чините Он оцени као права хришћанска дела, утолико већа што долазе од пријатеља из иностранства. -Свети Архијерејски Синод, на предлог Епископа рашко-призренског г. Теодосија, додељује г. Арноу Гујону, оснивачу добротворне организације „Солидарност за Косово“, орден Светог Саве првог степена за делотворну љубав показану његовим свесрдним и несебичним залагањем у прикупљању и пружању неопходне материјалне и финансијске помоћи за нашу Свету Цркву и страдални народ на Косову и Метохију, као и за истрајно сведочење истине о животу нашег народа у овој српској покрајини, наводи се у одлуци Светог Архијерејског Синода коју је прочитао главни секретар Синода протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић . Изненадивши присутне изванредним знањем српског језика, г. Гујон је бираним речима захвалио на високом признању: -Захваљујем Вам на указаној части и благодарим Епископу рашко-призренском г. Теодосију што ме је предложио за високо признање Српске Православне Цркве, орден Светог Саве, најбољег сина српског рода и првојерарху Свете Српске Цркве. Све пројекте које реализујемо на Косову и Метохији чинимо у сарадњи са Епархијом рашко-призренском, свештеником Срђаном и протиницом Светланом Стевић из епархијске Хуманитарне организације Мајка девет Југовића. Ово одликовање посвећујем свим жртвама на Косову и Метохији, од косовског кнеза Лазара до Оливера Ивановића. Посвећујем га такође јунацима данашњег доба, а то су Срби са Косова и Метохије који опстају на својим огњиштима у нехуманим условима. Нисам сигуран да сам за 14 година рада променио много у њиховим животима, али су они променили мој живот, поглед на свет и показали ми прави значај слободе и како се борити за њу. Да се нисам сусрео са Србима, давне 2004. године, вероватно не бих био пред Вама у Патријаршији, у центру Београда, носећи орден Светог Саве - вероватно бих био у Паризу, Женеви... Срби су променили мој живот и зато им посвећујем ово признање. Захваљујем и многобројним донаторима који нису заборавили старе везе моје земље са Србијом. Свечаном салом Патријаршије српске из грла неколико десетина присутних проломио се усклик: Аксиос! Достојан!, којим су добитници заслужених признања поздрављени и уврштени у бескрајни диптих великих и незаборавих хероја и добротвора српског народа. Свечаности у Патријаршијском двору, поред чланова породица добитника признања и њихових сарадника и пријатеља, присуствовали су игуман манастира Студенице архимадрит Тихон, шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић, управник Библиотеке Патријаршије српске мр Зоран Недељковић, представници Хуманитарне организације Мајка девет Југовића, председник Удружења киднапованих и несталих са Косова и Метохије г. Симо Спасић, представници удружења избеглих и расејаних са Косова и Метохије, председник Образовно-истраживачког друштва Михајло Пупин гђа Александра Нинковић Ташић, уредник и водитељ ТВ емисије Агапе г. Александар Гајшек и други јавни и културни посленици српске престонице, часно свештенство и монаштво и велики број ТВ и новинских екипа. На крају торжественог сабрања Његова Светост Патријарх г. Иринеј је позвао и из групе присутних издвојио госпође Рицудис и Гујон, посебно их поздравио и благословио, упутивши им речи благодарности за подршку коју пружају својим супрузима у њиховим одговорним мисијама. Извор: Српска Православна Црква View full Странице