Претражи Живе Речи Утехе

ТРАГОМ САОПШТЕЊА ИНФОРМАТИВНЕ СЛУЖБЕ СПЦ: ЗАШТО БАЧКИ НАПАДА СВОГА ДУХОВНОГ ОЦА? Вук Бачановић Једном дијелу јавности познат је недавни потез портпарола СПЦ Иринеја Буловића да спријечи одлазак српских архијереја на прославу коју је поводом јубилеја СПЦ у Цариграду организовао Васељенски патријарх Вартоломеј. У свом одговору на позив првопријестолне Цркве, епископ бачки је поменуо да СПЦ ове године слави 800 година своје аутокефалности а не (просто) хиротоније Светог Саве, па пошто нам Цариград то „негира“, то ми не прихватамо такво ниподаштавање. Но, да ли је ли баш тако? У стварности, јавност је обавјештена да је управо СПЦ прошле године у своме позиву свим предстојатељима Православних Црква пропустила спомињање аутокефалије и навела само јубилеј 800 година од хиротоније Светога Саве 1219. године у Никеји. Садржај тог писма, које је предочено јавности, нико није негирао. Кажњавајући Мајку Цркву овим неодазивањем на позив, бачки владика мисли да задаје ударац Вартоломеју и Васељенској патријаршији. Међутим, тешко је да ће се жељени ефекат и постићи. Прије можемо рећи да се ради о бумерангу. Гађајући Цариград Иринеј је погодио себе. Наравно, и образ СПЦ. Треба ли заборавити чињеницу да је 2003. године и сам бачки владика говорио да он (некако несигурно) „мисли“ да Свети Сава није издејствовао баш онакву аутокефалију како то ми данас замишљамо? Не. Јер он тада није исказао ништа друго него опште мјесто: у то вријеме аутокефалија није постојала у данашњем смислу. Но, замислимо чак и да је бачки владика у праву. Замислимо да је СПЦ у позиву заиста поменула аутокефалију а да је Вартоломеј пропустио то да наведе у свом одговору. Да ли би још увијек требало да важи принцип: не поштујеш ме – нећу ни ја тебе? Можда одговор лежи, ако ништа друго, а оно у самој српској теологији. Ако погледамо дјела двојице највећих српских духовника и теолога 20. вијека – светог Николаја Жичког и светог Јустина Ћелијског – примијетићемо један чудноват феномен. Обојица ових великана су написали житије Светог Саве. Ова ова ремек дјела српске житијне али и историографске књижевности су доступна на интернету. Индикативно је да ни др Николај Велимировић ни др Јустин Поповић нигдје у житију Светог Саве не спомињу ријеч „аутокефалија“. У томе они нису усамљени међу српским писцима прошлих и новијих времена. Погледајмо како они гледају на Савин боравак у Никеји. Тамо гдје описује да је Сава „издејствовао“ да се будући српски архиепископ бира и рукополаже у Србији, Јустин Поповић тај чин не описује као добијање самосталности, него просто као благослов, при том цитира и Грамату (замислите: не помиње се фамозни „томос“!) која каже само сљедеће: „Ја Мануил, васељенски патријарх архиепископ Константинова града, новога Рима, у име Господа нашег Исуса Христа посветих Саву за архиепископа све Српске земље, и дадох му у Богу власт: да по свој његовој области црквеној посвећује епископе, свештенике и ђаконе; да разрјешује и везује кривице сагрјешења људских; и да све учи и крштава у име Оца и Сина и Светога Духа; и нека сви православни хришћани слушају њега као и мене самог“. На готово исти начин пише и Николај Жички. Ни ријечи о „аутокефалији“, „томосу“ и сл. звучним појмовима важним за бачког портпарола. 1 Николајев текст: http://nasledjeotaca.org/оци/свети-сава/живот-светог-саве Јустинов текст: http://nasledjeotaca.org/оци/свети-сава/житије-преподобног-и-богоносног-оца-нашег-саве Овдје нису можда битни сви хагиографски детаљи (попут, рецимо, оног који каже да је Сава растужио цара и патријарха тражећи да српске владике више не долазе на хиротоније у Цариград: „чувши ову неочекивану молбу, цар се измијени у лицу. Она се не допаде ни патријарху“). Поента је врло јасна. Можда Српска Црква није добила ону врсту аутокефалије каква се појавила у новија времена. Јер, историјска чињеница гласи да је, дајући СПЦ благослов да самостално уређује свој живот, Цариградска Црква као услов поставила да се у Српским земљама „међу првим“ помиње име Васељенског патријарха. У канонском праву се зна шта то значи. Проф. Благота Гардашевић каже да је „Цариградска патријаршија узету обавезу спомињања њеног поглавара на богослужењима сматрала као зависност од матере цркве“. То подвлачи и проф. Ненад Милошевић када каже „биће да је од Светога Саве Српски архиепископ уживао статус аутокефалног архиепископа, и то у односу на Охридског архиепископа и Драчког митрополита“. (Другим ријечима, професор тврди да смо аутокефални били, али само у односу на наша два сусједа! Врло занимљиво). Сви историчари се око тога слажу: обавеза да се спомене патријарх је де јуре умањивала аутокефалност Српске цркве. Наравно, де факто је то била једна самостална Црква у унутрашњој управној организацији – али, ово је малени детаљ, није била аутокефална у склопу тадашње важеће пентархијске структуре Цркве. Без обзира на то, наша аутокефалија данас је неоспорна, нетакнута и нико је не доводи у питање – а најмање Цариград. Колико су оптужбе епископа бачког смијешне, свједочи и његов став који је изнио на другој сједници Комисије за промену Устава СПЦ, одржаној 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду, а то је да „у свету свођења аутокефалије на црквени поредак који није у служби ни државе ни нације ни идеологије ни било каве овоземаљске стварости, ми ћемо моћи много боље да организујемо живот Цркве у свету и да имамо помесну цркву у њеној неокрњеној пуноћи, мислим на епископију, а и помесну цркву у овом новијем канонском смислу као збир неких епископија које сачињавају једну целину са првим јерархом једне шире или уже области, што данас условно називамо аутокефалном црквом.“ Бачки се ту не зауставља, већ тврди да „појам аутокефалије морамо богословски и канонски очистити, поново га „крстити“, препородити и онда на новим односима поставити односе међу помесним црквама“, те „да у светлу те потребе преиспитамо назив цркве“. Да то није представљало никакав проблематичан став, свједочи и образложење преосвећеног: 2 Владика Атанасије Херцеговачки критикује она гледишта „где је аутокефалија схваћена тако да само будемо национално обједињени, или да ‘бранимо своја права’, као што се то понекад пренаглашава за наводну борбу Светог Саве да ‘очува Српство од Грка’, што су измислили неки наши историчари, и то није смисао праве црквене аутокефалије“. Управо су „неки наши историчари“ (секуларни, подразумева се) форсирали српску аутокефалност не познајући све „слојеве“ канонског предања па су анахрону аутокефалност 18. и 19. века „прилепљивали“ на 13. век“ (видети његово Еклисиологија Светог Саве, стр. 61). 3 ЗАПИСНИК са друге седнице Комисије за промену Устава СПЦ, одржане 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду „У погледу Томоса ми нисмо ни имали право да такав назив себи дајемо. Томос одрећује неке битне ствари у погледу аутокефалије. Морамо бити поштени и напоравити разлику између ових новијих аутокефалија са свим овим њиховим садржајима које су одлике једне помесне цркве, Цариградске цркве, да неким деловима своје јурисдикције признају тај самостални статус и аутокефалије у неком смислу оних древних цркава које су тај статус добиле на Васељенским саборима. То не значи да у пракси нисмо мање самостални у односу на њих, нити нам то неко оспорава, али, ипак, нека разлика ту постоји. Наиме, наш статус још подлеже провери Васељенских сабора а њихов не подлеже.“ Према томе, оно што је посебно битно да се схвати – с оне стране тренутачног опортунизма бачког владике и сличних њему – јесте да се у СПЦ до 2019. године на проблематику „аутокефалности“ није гледало истим очима. То смо видјели и на основу примјера светитеља Николаја и Јустина. Будући да сам по вокацији историчар и да немам формално богословско образовање, за мишљење о овој проблематици сам консултовао и више пријатеља који су завршили ПБФ. Сви одреда су ми саопштили да су им професори истицали да то и није ни била аутокефалија него нека врста самосталности. Према томе, постоји анахронизам када је ријеч о гледању на појам аутокефалије у 13. и, рецимо, 19. вијеку. Наравно, у датом тренутку током средњег вијека ми смо постали потпуно аутокефални, али то потпуно (како нас уче св. Николај, св. Јустин, Буловић и Милошевић, да поменом само неке) није било далеке 1219. године. Но умјесто да призна чињенице, епископ бачки нас затрпава конструкцијама. Потписујући се као „Информативна служба Српске православне цркве“, он сваку врсту покушаја отворене дебате, чак о ставовима које је сам, аргументовано, заступао, назива „најамбициознија кампања против наше Цркве у последње три деценије“, успоређујући је са методама специјалног рата. Информативнна служба поново понавља стару матрицу да „цариградска теорија гласи да Свети Сава није ни добио аутокефалију него да аутокефалија Цркве у Србији датира из 19. века, а аутокефалија уједињене Српске Цркве из 20. века“ и да су такве тврдње ту да „што више саблазне народ, а ослабе и разједине Српску Православну Цркву, како би она постала плен онима који праве хаос у васељенском Православљу и продубљују расколе, најпре у Украјини, а затим редом“. Ова тврдња је бизарна не само због тога што саблазни управо долазе од недостатка било какве принципјелности, почевши од еклисиолошких питања, па до заташкавања случајева педофилије и других девијантности, него због тога што је епископ бачки, односно „Информативна служба“, поново оптужио самога себе. И ту долазимо до врло логичног питања: Чији је човјек епископ бачки и коме иде на руку заоштравање односа са Васељенском патријаршијом? Када својим критичарима спочитава да се додворавају Вартоломеју јер „још увек, није великодушно подарио аутокефалију расколничкој јерархији Северне Македоније“, на који начин мисли да његов свађалачки курс то може предуприједити? Или се, заправо, ради о својеврсном „самоиспуњујућем пророчанству“, које епископ бачки изриче управо због тога што такав сценарио и прижељкује? Позиција која позива на дијалог и помирење јесте и позиција у којој главну улогу играју аргументи, док хаос, сукоби и зла крв одговарају само онима који желе ловити у мутном и којима је то једина шанса за пробитак. Политикон http://politikon.rs/2019/10/22/tragom-saopstenja-informativne-sluzbe-spc-zasto-backi-napada-svoga-duhovnog-oca/

ВУК БАЧАНОВИЋ – С КИМ СИ ОНАКАВ СИ: ДВОЈАЦ ЂУРОВИЋ-ПЕРОВИЋ Аутор: Вук Бачановић Некако се сматра за ствар лијепог васпитања да клирици једне епархије или епископа не би требало да се негативно изјашњавају о епископима или клирицима других епархија. То они не би требало да чине чак ни са знањем свог локалног епископа, а камоли без његовог знања. Ниједно ни друго није лијепо. Зар не? Ипак, за разлику од других православних црквених средина гдје се овај принцип лијепог понашања поштује, на српској црквеној сцени видимо оне који пате не само од одсуства пристојности, него и канонских норми. Када је с прољећа 2019. године црквена јавност (највише она која чита интернет форуме) наишла на низ клеветничких текстова свештеника Зорана Ђуровића уперених против појединих личности у Српској Православној Цркви (као и против Васељенске патријаршије и њеног поглавара), многи су се питали откуд таква острашћеност код једног служитеља Божијег олтара? Како неко ко приноси бескрвну жртву Јагњету Божијем може да бљује толики отров на рачун неистомишљеника? Одговор је лак: та личност пати од чудне спреге гордости, зависти и неваспитања. Неистомишљеници јереја Зорана Ђуровића су вјероватно многи, али је он „таргетирао“само неке. Десило се (случајно?) да су то искључиво они које не подноси бачки владика Иринеј, а међу њима се нашао и епископ Максим, иначе професор универзитета. Поклопила су се писања поменутог јереја са писањима (и поступцима) двојице српских епископа: бачког Иринеја и крушевачког Давида. Оно што је Ђуровић прикупљао као „радни материјал“ и објављивао на форумима, то су ови епископи преузимали и објављивали у својим текстовима. Кад год би овој двојици понестало„доказа“, ту се налазио јереј Ђуровић са својим исконструисаним и по интернету набацаним лажима и клеветама. Није уопште тешко пронаћи ту везу јер примера има на претек. Индикативно: Иринеј бачки креће у лични рат са Вартоломејем (преко Српске Цркве), а Ђуровић (са осталим „форумашима“) потпомаже оспоравањем сваког првенства и свих прерогатива. Но, довољно је видети шта је против Максима писао Ђуровић и како је то вјешто прикривено, али ипак препознатљиво, понављао бачки владика Иринеј. А онда, послије мајског Сабора ове године, писања Ђуровићева се у потпуности подударају са „писанијима“ крушевачког владике Давида. А мета њихових текстова су епископи Атанасије и Максим, као и неки професори Православног богословског факултета. Са великом дозом наслађивања двојац без кормилара по имену Перовић-Ђуровић измишљао је којекакве неправовјерности и тобожње пропусте у мисли и дјелу поменутих личности. Трајало је то и прије а и послије 9. августа. А зашто је тај датум необичан? Да ли због празника Св. Пантелејмона? Не баш. Постоји један разлог који повезује сва претходна и потоња писанија како Ђуровића тако и Перовића. Наиме, презвитер Зоран Ђуровић је 9. августа 2019. године добио канонски отпуст из Митрополије Италије и Мелите за Епископију крушевачку, на захтјев епископа крушевачког Давида од 2. августа 2019. године. Овај трансфер је услиједио као награда Ђуровићу за сав његов прљави посао. Прљав из два разлога: прво, због тога што је Ђуровић вулгарно клеветао Цркву која га је хранила, па онда је,када му је то више одговарало, напустио, а друго, зато што је владика Давид (који је, да ствар буде бизарнија, био професор хришћанске етике на теолошком факултету) постао пуна подршка и преносилац ове моралне прљавштине и вулгарности. Наиме, није само неетично подстицати своје клирике да се доказују бљувотинама, него је то и нехришћански, небратски и нељудски. Али каквог смисла има прелазак Ђуровића у епископију којом управља Перовић? Епископ Давид је годинама важио за ћутљивог монаха и повученог епископа који се трудио да својим теолошким списима вјерно изрази предање. Оно што он чини у посљедњих пола године спада у теолошки шунд увијен у логореју теолошких фраза. Осим што се удружио са оговарачима, сплеткарошима, клеветницима, ругачима, завидљивцима (све ово на трагично репрезентативан начин персонификује Ђуровић) владика Давид је несвјесно показао истинитост оне древне: „с ким си онакав си“. У историји Цркве постојали су такви завидљивци и клеветници: у 4. веку Јероним Стридонски је са Запада (а и на самом Истоку) клеветао и ружио своје неистомишљенике у Палестини, док против Св. Атанасија Великог многи „нису престајали да пишу (сплеткаре), и тако су против њега били упорни, да су клеветали и стање у његовој епископији, показујући се као непријатељи и мрзитељи овог мужа, и лагали су, само да би га лажима представили кварнога“ (Апологија против Аријанаца 6,2-4). Тешко, међутим да се овај примјер, у потпуности, може примијенити на тандем Перовић-Ђуровић, будући да су у прошлости и клеветници имали обзира барем утолико да буду клеветници са стилом. Дочим, су сви простаклуци и „искакања из шина“ поменутог двојца, у толикој мјери бахати да немају проблема да отворено признају како су и на који начин купљени. Па тако на Ђуровићевом фејзбук профилу који служи као главни полигон његове морбидне циркуске тачке дословно читамо: „Данас смо имали част да будемо угошћени код Владике Иринеја. Велики господин. Дођосмо празних руку, а вратисмо се са даровима да смо их једва могли носити. Да не помињемо част да разговарамо са њиме. А имамо и најновију максимијаду…“ Дакле, Ђуровић не само да није исто што и древни црквени оговарачи, већ се спушта на ниво „Парова“ и „Задруге“, чији учесници свјесно пристају да од себе праве идиоте за храну и нешто сиће. Међутим, оно што заиста повезује Ђуровића и Перовића са тужним историјским примјерима неправедног гоњења разних личности јесте управо то да су и они ангажовали сва расположива, паи недопустива средства – клевете, интриге, подметања моралних, канонских и политичких „кривица“, незаконите синодске осуде, подбуњивање народа путем медија, припрему прогона и изолације. Поменусмо интернет форуме. Један од њих је „Живе речи утехе“ (pouke.org) гдје се по правилу о неистомишљеницима владике Давида, владике Иринеја бачког и презвитера Ђуровића ријетко када може наћи лијепа реч. Ако узмете у обзир да је уредник овог сајта свештеник из крушевачке епархије, да на њему под псеудонимом наступају сарадници бачког и крушевачког владике, а да је овај форум у ствари „мисионарско одељење СПЦ“, тада ћете схватити о каквој злоупотреби Цркве се ради. Мисионарска установа СПЦ блати оне епископе који нису по вољи епископа бачког и епископа крушевачког. Питате се зашто на мети форумаша нису нашли, рецимо, професори литургике или пастирске психологије теолошког факултета? После ових увида, одговор вам се намеће сасвим јасно: зато што се на тим катедрама се налазе искључиво духовна деца владике бачкога. Ко год је читао Св. Јована Златоустог зна да су и у његово вријеме, слично нашем, изношене разне клевете на рачун свештеникâ. Међутим, овај отац Цркве који доживио интриге од једног дела клира ипак најоштрије осудио клеветање свештенства као „најкукавнију“ од свих страсти, и најоштрије укорава чак и оне који не се не труде да „побијају“ (данас речено: демантују) те клеветнике свештеникâ, „не само када је то што говоре лаж, него и када је истина“. Црквено гледано, лаицима није дозвољено да осуђују оне у свештеничком чину. Као што примјећујемо, Златоустове речи су значајне и актуелне и данас. Можда ћете се запитати да ли у Цркви постоји механизам који би онемогућио овакве појаве? Наравно да постоји: двијехиљадугодишње предање је изњедрило низ канона који то предупређују. Читаоци ће претпоставити да постоје канони, попут шестог канона Другог васељенског сабора, који се баве проблемом оних који желе „да смуте и сруше црквени благопоредак, злобно и клеветнички измишљају некакве оптужбе против православних епископа који управљају Црквама, покушавајући (тиме) ништа друго него да окаљају углед свештенства и да изазову нереде код мирољубивог народа“. У свим тим случајевима, постоји могућност да онај „који каже да му је нанета неправда, ма какве да је вјере, треба да нађе правду” (исти канон). Међутим, како тражити правду када и клеветник и епископ удруженим снагама, са дистанце интернета, ударају на своје противнике? Тако, Св. Василије Велики у канону 89 каже: „Стари обичај, који је владао (практикован) у Црквама Божијим, служитеље је Цркве, провјеравајући са сваком тачношћу, примао, и веома се разматрало њихово владање: да нису клеветници… како би могли остваривати освећење, без којега нико неће видети Господа (Јевр. 12,14). И то су испитивали презвитери и ђакони, који живе са њима, и о томе су извјештавали хороепископе, који би, добивши гласове поузданих свједока, о томе обавјестили епископа, те би тако убројали (дотичнога) црквенослужитеља у ред свештенства“. Међутим, да ли се може очекивати да је крушевачки владика – у духу наведеног канона – прије пријема једног проблематичног клирика претходно размотрио његово владање и, тек на основу мишљења и савјета свог свештенства, одлучио да позитивно одговори на молбу презвитера Ђуровића? Ако није, онда штета по крушевачку епархију. Ако јесте, онда су достојни жаљења. Мислите ли да је презвитер Зоран Ђуровић извјестио своје читаоце на разним форумима о своме трансферу од 9. августа? Одговор вам је познат (наравно да није!), а разлог томе није његова луда храброст, како он то дефинише, него још један у низу његових марифетлука. Зашто откривати своју епархијску припадност у тренутку када можете под плаштом Васељенске патријаршије да се хвалите како сте храбри јер, ето, можете Вартоломеју да у лице саспете све што имате против њега?! Или зашто откривати да сте клирик крушевачког владике у тренутку када удружено наступате против неистомишљеника? Врло смјело (зар не?!) за једног „пророка“ и „аву“ који сљедбенике опчињава својим јефтиним форама и вулгарним „открићима“. Оно што је Томислав Терзин у биологији то је Зоран Ђуровић у теологији. Осим тога, крушевачки владика г. Давид тренутно заузима положај члана Светог архијерејског синода Српске православне Цркве.Многи су били непријатно изненађени оглашавањима овог епископа који је својим писменим саставима злоупотријебио службени положај члана Синода тако што је јавно коментарисао одлуке и дописе који су повјерљиве природе и небратски и уврједљиво писао о другим личностима, посебно архијерејима. Његово сврставање уз једну овако компромитовану особу уноси до сада небивалу праксу неукусног доцирања и вријеђања других архијереја са чиме би се морало хитно престати, па и то тражи саборску расправу. Напустивши Васељенску патријаршију, пошто је исту оцрнио и оклеветао као можда ниједан клирик ове древне првопрјестолне Цркве, Ђуровић се обрео у крушевачкој епархији. Судећи по његовом претходном понашању, за неке би било природно да се крушевачки владика запита докле ће овај презвитер бити вјеран његовој„агенди“ и када ће се окренути против њега. А можда би и благочестиви клир ове епископије могао да се запита како је његов епископ у свезу свога клира могао да причисли театралног оговарача, сплеткароша, клеветника, ругача, завидљивца? Једном рјечју, вирутелног циркусанта? Да ли они имају неку одговорност у томе? Политикон ВУК БАЧАНОВИЋ – С ким си онакав си: двојац Ђуровић-Перовић – Политикон POLITIKON.RS

Више од педесет универзитетских професора, академика, црквених великодостојника, међу којима су историчари, арихтекате али и адвокати, правници и новинара потписало је протест због напада и медијске хајке од стране актулене српске власти, која је усмeрене на Епархију Рашко – призренску СПЦ и владику Теодосија, јер се јавно успротивио подели Косова и Метохије. „Медијски прогон Српске православне цркве, њеног архијереја г. Теодосија и Епархије Рашко-призренске“, подсећају потписници протеста, „покренут је само због њиховог противљења идеји поделе Косова између Србије и будуће Велике Албаније. Уз напомену да су „маске потпуно пале“ Српске власти и Српска листа, заговарају поделу Косова и предају целе Метохије Великој Албанији. Истакнути академски радници, професори, црквене старешине и новинари са КиМ, али и из ужег дела Србије, у протестном писму подсећају да су „напади на Епископа Рашко-призренског Теодосија и Цркву, почели после састанка руководства Српске листе са председником Републике Србије Александром Вучићем и са директором Канцеларије за КиМ Марком Ђурићем“. Потписници протеста због напада на СПЦ, „одлучно подржавају Поруку Светог Архијерејског Сабора Српске православне цркве објављену 10. маја 2018. и Апел Епископа Рашко-призренског Теодосија од 25. јула 2018. Истичу, да ти „документи представљају темељ одбране Републике Србије и Косова и Метохије, у ово зло време, када они који су се заклели на Уставу и Јеванђељу јавно крше заклетву и газе дату реч“. Текст протестног писма преносимо у целости: Протест због напада на Српску православну цркву и Епархију Рашко-призренску Јавност у Србији згрожена је поводом бескрупулозних напада српских власти и Српске листе, политичке странке са Косова и Метохије, на политичке неистомишљенике. Медијски прогон Српске православне цркве, њеног архијереја г. Теодосија и Епархије Рашко-призренске покренут је само због њиховог противљења идеји поделе Косова између Србије и будуће Велике Албаније. Српске власти и Српска листа, сада је то јасно, јер маске су пале, заговарају поделу Косова и предају целе Метохије Великој Албанији. Српска листа је, како је познато, организација под пуном контролом партије на власти у Републици Србији, Српске напредне странке. Напади на Епископа Рашко-призренског Теодосија и Цркву почели су после састанка руководства Српске листе са председником републике Александром Вучићем и са директором Канцеларије за КиМ Марком Ђурићем. Челници странке Српска листа у београдским медијима тврде да говоре у име целог српског народа на Косову и Метохији и да чак и њихова најновија непочинства имају већинску подршку Срба са КиМ. То би значило да се српски народ на Косову и Метохији окренуо против своје Цркве, своје историје и своје државе. Хвала Богу, то није истина. Ми, долепотписани, одлучно подржавамо Поруку Светог Архијерејског Сабора Српске православне цркве објављену 10. маја 2018. и Апел Епископа Рашко-призренског Теодосија од 25. јула 2018. Ови документи представљају темељ одбране Републике Србије и Косова и Метохије, у ово зло време, када они који су се заклели на Уставу и Јеванђељу јавно крше заклетву и газе дату реч. Позивамо српске власти да обуздају своје „извођаче радова“ из тзв. Српске листе. Сетимо се медијских напада на Оливера Ивановића и трагедије која се догодила 16. јануара. Апелујемо на српске власти и чланове Српске листе да се уразуме, да одрже реч, да поштују Устав и законе Републике Србије и да послушају глас своје Цркве. Господо из Српске листе, не хулите на Бога и не нападајте Његову Цркву, ма колико вас ваши господари терали на то. Они ће, ако дозволимо издају и предају Косова и Метохије, бити далеко, а ви ћете се обрукати пред својим суграђанима, децом и прецима. Ви ћете на себе и своје ближње навалити клетву Лазареву. Својим потписима дајемо пуну подршку Српској православној цркви и епархији Рашко-призренској у борби за очување и заштиту нашег верног народа и наших светиња на Косову и Метохији. Одлучно осуђујемо велеиздајничке намере српских власти и Српске листе. Проф др Смиља Аврамов Архимандрит Андреј, старешина манастира Светог Стефана у Сланцима Проф др Слободан Антонић Умировљени Епископ Захумско-Херцеговачки др Атанасије (Јевтић) Данило Баста, редовни члан САНУ Матија Бећковић, редовни члан САНУ Љиљана Богдановић, новинар Милена Вујовић, новинар Ђорђе Вукадиновић, политички аналитичар и народни посланик Маринко Вучинић, публициста Проф др Јован Душанић Александар Ђикић, председник Српског националног форума из Грачанице Никола Н. Живковић, публициста и преводилац Протојереј-ставрофор Славко Зорица, професор богословије у пензији др Марија Јефтимијевић Михајловић, научни сарадник Проф др Александар Јовановић Наташа Јовановић, новинар Проф др Милош Ковић Проф др Часлав Копривица Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић,парох которски Проф др Миодраг Кулић Живорад Лазић, професор из Грачанице Проф др Мило Ломпар Светлана Медан, писац и преводилац Никола Милованчев, правник и историчар Др Зоран Милошевић, научни саветник Проф др Дејан Мировић Проф др Радивоје Младеновић Протојереј Радош Младеновић, парох у Врњачкој Бањи Дејан Недељковић, публициста из Звечана Часлав Оцић, редовни члан САНУ Александар Павић, политиколог Бранко Павловић, адвокат Протојереј ставрофор Радивој Панић Проф др Валентина Питулић Благоје Радић, Ораховац Оливера Радић, новинар и професор гимназије у Ораховцу Протођакон др Љубомир Ранковић, главни уредник ”Гласа Цркве” Проф др Митра Рељић Доц др Слободан Рељић Др Пеђа Ристић, архитекта, протонеимар Проф др Слободан Самарџић Мр Салих Селимовић, историчар Милун Стијовић, истраживач-сарадник Др Рада Стијовић, научни саветник Радосав Стојановић, књижевник Момчило Трајковић, адвокат и бивши потпредседник владе Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије Проф др Александар Ћорац Коста Чавошки, редовни члан САНУ Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, архијерејски намесник Подгоричко-Колашински Проф др Срђан Шљукић Проф др Гордана Шубарић Горгиева Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Овај текст изражава мишљење и уредништва Поука.орг, које, као и увек, позивају читаоце да изразе и свој став, градећу здраву и плодотворну црквену јавност. Оставите нека расте обоје заједно до жетве Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј, изјавио је да "неће бити ванредног Сабора СПЦ". Наш Српски Патријарх је поред тога додао и да су од архијереја СПЦ „стигла само три захтева, док је за сазивање ванредног Сабора потребна натполовична већина" од броја највишег јерархијског и црквенозаконодавног тела СПЦ. Као повод предлогу за сазивање ванредног Сабора, потеклог од неколико архијереја СПЦ, изнешен је Косметски проблем и опасност од признавања квазидржавице Косово. Патријархов став, као и став велике већине архијереја СПЦ, колико се да приметити, појединци су одмах дочекали веома нервозно и на нож, не разумевајући у суштини ону дубљу мудрост и срж такве одлуке. Али, најлакше је пљувати по ономе што се не разуме или у некој својој еуфоричности не види. Некада је много теже потрудити се молитвено да се ствари погледају са друге стране и из другог угла. Наравно, никакав грех није био, а нити је и сада, изношење и супротног предлога и мишљења од мишљења Патријарха и већине епископа СПЦ. Напротив. То је управо богатство Христове Цркве. Сви у Цркви могу и треба да изнесу свој став и поглед и по том питању, али без икакве импровизације, без еуфоричности и паничности, уз поштовање Устава СПЦ и основне процедура за сазивања ванредног Сабора. Једноставно, ни у Синоду ни у Сабору СПЦ, не постоји већина која је за сазивање ванредног Сабора. И ту је просто крај свакој дужој причи о процедури и начину сазивања ванредног Сабора СПЦ. Осим тога, одмах треба подвући да по питању било каквог признања терористичке квазидржавице Косово, врх СПЦ има јасан негативан став. И Његова Светост Патријарх Иринеј и сви архијереји се врло јасно и одлучно противе признању Косова, што су и Патријарх и сви архијереји небројено пута до сада, а посебно у последње време, недвосмислено поновили. Чему онда журба и напетост код заговорника ванредног Сабора када је став СПЦ о Космету тако кристално јасан? Чему онда та недовољно промишљена журба, када пре редовог Сабора СПЦ у мају месецу, неће, а законски и не може ни бити донета никаква коначна одлука о Космету? Чему онда код појединих аналитичара упорност у понављању мањинског става, када ће се до маја месеца тј. до почетка рада редовног Сабора СПЦ, у суштини догодити само једно - читава ситуација ће само бити много јаснија! На тај начин ће и архијерејима СПЦ на редовном мајском Сабору бити много лакше да донесу најбоље одлуке, него док је ситуација још увек недовољно јасно постављена, као што је то случај данас. Свакако, ствари поводом сазивања Сабора не треба посматрати ни таборски ни као нешто неуобичајено у Цркви. Ни свети апостоли се нису увек слагали у свему, како сведочи Свето Писмо, па су опет били и остали свети апостоли. Сетимо се само несугласица и распре између св. апостола Павле и св. апостола Варнаве. (Дела апостолска 15; 36-41). Тако је одувек у Цркви. Христова Црква није дакле Централни комитет Савеза комуниста, па да сви аплаудирају и сви једногласно доносе одлуку, по баш свим питањима. Црква Христова је једнодушно живела, и данас једногласно живи, само у догматским питањима, али никада у историји Цркве нису сви чланови Цркве имали исте ставове и погледе и по свим другим тзв. недогматским проблемима. Тако је и данас, а тако ће бити и у будућности. И то је богатство Цркве и слобода у Духу Светоме, а не никакав скандал или нешто неуобичајено. Просто посматрано, већина епископа СПЦ сматра да Сабор у овом тренутку није неопходан, јер сматрају да се до половине маја неће десити ништа спектакуларно одлучујуће по питању Космета, осим што ће се ситуација још боље искристализовати, што је само један велики плус за лакше доношење мудрих мајских одлука које се очекују. Ни евентуална и свима у СПЦ неприхватљива промена Устава Србије, ни евентуално трагично признање Косова од стране било чије српске руке, практично посматрано, не може се законски ни припремити, ни догодити ни завршити до половине маја месеца, када почиње Сабор СПЦ. Стога већина архијереја СПЦ уопште не жури са Сабором већ са дубоком вером, истрајном молитвом и чврстом надом, чека да прво сви релевантни политички фактори у Србији изађу са потпуно јасним предлозима. Потом ће и Сабор у мају имати далеко лакши посао да се прецизно изјасни о свему. Дакле, панична журба овде уопште није потребна. На крају крајева, зар нас и мудрост Светог Писма тј. сами Господ, не уче стрпљењу? Сетимо се само како је Господ на питање својих слугу да брзоплето почупају, ванредно одлуче и хитно одвоје и почупају кукољ из пшенице, Бог одговорио позивом на стрпљење рекавши ... "Не. Не чупајте! Да не би чупајући кукољ почупали заједно с њиме пшеницу. Оставите нека расте обоје заједно до жетве; и у време жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најпре кукољ, и свежите га у снопље да га сажежем; а пшеницу свезите у житницу моју." (Мт. 13; 24-30). Оставимо стога и ми, до маја месеца, да све сазри до краја. И кукољ и пшеница. Лакше ће се тада расудити о свему, и донети мудрије одлуке но што би то био случај у овом тренутку. За Поуке.орг настојатељ Манастира Пиносава Игуман Петар (Драгојловић) View full Странице